Onore de Balzak - Tajne kneginje De Kadinjan

Eh! kakav večito marljiv život vodi to čudovište! Jedva se poslednje poskakivanje kola koja se zadnja vraćaju sa bala stiša u njegovom srcu, a već mu se ruke ponovo miču na gradskim kapijama i već počinje lagano da se kreće. Sva vrata zevaju, okreću se na svojim šarkama, kao opne nekog velikog jastoga, kojima nevidljivo upravljaju trideset hiljada ljudi ili žena, od kojih svaki ili svaka živi na šest kvadratnih stopa; tu ima kuhinju, radionicu, postelju, decu, vrt, ne vidi jasno, a mora da vidi sve. Neosetno zglobovi počinju da pucketaju, pokret se prenosi, ulica progovara. U podne sve oživi, dimnjaci se dime, čudovište jede; a zatim riče, pa se onda njegovih hiljadu šapa stane micati. Lep prizor! Ali, o Parize! ko se nije divio tvojim mračnim predelima, tvojim mlazevima svetlosti, tvojim zabačenim i tihim ćorsokacima; ko nije čuo tvoja šaputanja između ponoći i dva sata izjutra, tome još ništa nije znano od tvoje prave poezije, niti od tvojih neobičnih i golemih protivrečnosti. Ima mali broj ljubitelja, ljudi koji nikada ne koračaju kao vetropiri, koji se naslađuju svojim Parizom, i tako dobro poznaju njegov izgled da vide na njemu svaku bradavicu, bubuljicu, svaku pegu. Za druge, Pariz je uvek ta čudovišna divota, neobičan skup pokreta, mašina i misli, grad sa sto hiljada romana, glava sveta. Ali za njih, Pariz je tužan ili veseo, ružan ili lep, živ ili mrtav. Za njih je Pariz stvorenje; svaki čovek, komadić kuće deo je ćelijskog tkiva te velike milosnice čiju glavu odlično poznaju, kao i njeno srce i neobične ćudi. Oni su i ljubavnici Pariza: podižu nos na tom i tom uglu ulice, sigurni da će tamo naći brojčanik časovnika; kažu nekom prijatelju čija se burmutica ispraznila: Kreni ovim prolazom, pa levo; pored jednog poslastičara, koji ima lepu ženu, nalazi se trgovina burmuta na malo. Putovanje Parizom je za ove pesnike skupa raskoš. Kako da ne potroše nekoliko minuta pred dramama, nevoljama, likovima, slikovitim nagibima ulice koji vas zaokupe usred ove živahne kraljice gradova, odevene u oglase, a koja ipak nema nijednog čistog kutka, toliko je predusretljiva prema manama francuskog naroda! Kome se nije dogodilo da pođe, izjutra, iz svog prebivališta ka periferiji Pariza, a da u vreme večere nije uspeo da napusti ni njegov centar? Ti će moći da oproste ovom prvom skitničkom koraku koji se, međutim, svodi na jedno vrlo korisno i novo zapažanje, ukoliko jedno zapažanje može biti novo u Parizu gde ništa nije novo, čak ni juče postavljen kup na kome je neki mangup već ispisao svoje ima. Da, ima ulica, ili krajeva ulica, ima izvesnih kuća, većinom nepoznatih ličnostima iz visokog društva, gde žena iz tog društva ne bi mogla doći a da se posle toga ne rašire o noj, na najsvirepiji način, uvredljive glasine. Ako je ta žena bogata, ako ima kočije, ako se obrela pešice, ili prerušena, u nekom od ovih tesnaca pariske zemlje, ona tu krnji svoj ugled poštene žene. A ako je, slučajno, došla tu u devet sati uveče, pretpostavke koje neki posmatrač može sebi dozvoliti postaju strašne po svojim koščatih. Najzad, ako je ta žena mlada i lepa, ako uđe u

neku kuću u jednoj od ovih ulica; ako kuća ima neki dugačak i mračan ulaz, vlažan i smrdljiv; ako u dnu hodnika treperi bleda svetlost lampe, i ako se pod njom ocrtava užasno lice starice koščatih prstiju; odista, recimo to u interesu mladih i lepih žena – ta žena je izgubljena. Ona je na milosti i nemilosti prvog poznatog muškarca koji je sretne u tim pariskim močvarama. Ali ima i takvih pariskih ulica gde sličan susret može postati preko svake mere užasna drama, puna krvi i ljubavi, drama u duhu moderne škole. Na nesreću, to uverenje, tu dramatičnost, shvatiće, kao i savremenu dramu, malo osoba. A grdna šteta je pričati jednu priču publici koja ne shvata sav njen lokalni značaj. Ali ko može sebi polaskati da je ikada bio shvaćen? Svi ćemo umreti nepoznati. Tako vele žene i pisci. U pola devet uveče, u Ulici Pažven, u ono vreme kada se od svakog njenog zida odbija po neka sramna reč, u pravcu Ulice Soli16, najuže i najmanje prohodne od svih pariskih ulica, a ne izuzimajući ni najprometniji ugao ulice – i najpustije u Parizu, početkom meseca februara, (prošlo je otprilike trinaest godina od te pustolovine)17, jedan mladić je igrom slučaja, koji se ne ponavlja dva puta u životu, skretao, pešice, oko ugla Ulice Pažven da bi ušao u Ulicu Vjez-Ogisten, desnom stranom, tačno gde se nalazi Ulica Soli. Tamo, taj mladić, koji je stanovao u Ulici Burbon, otkri u ženi, iza koje je sasvim bezbrižno koračao na rastojanju od nekoliko koraka, nejasnu sličnost sa najlepšom ženom u Parizu, jednom čednom i divnom osobom u koju je potajno bio strastveno zaljubljen i beznadno: bila je udata. Za tren mu srce uzdrhta, nepodnošljiva vrelina mu pokulja iz dijafragme i pretoči se u vene, podiđoše ga ledeni žmarci, oseti laku vrtoglavicu. Voleo je, bio je mlad, poznavao je Pariz; a pronicljivost mu nije dozvolila da zanemari sve ono što je moglo biti sramno u tome da se jedna otmena, bogata, mlada i lepa žena šeta ovuda, skrivajući se kao neka prestupnica. Ona, u tom kalu, u taj čas! Ljubav koju je taj mladić osećao prema toj ženi možda će izgledati veoma romantična, čak utoliko više što je on bio oficir u kraljevskoj gardi. Da je bio u pešadiji, to bi bilo i verovatno; ali kao viši konjički oficir pripadao je onom rodu francuske vojske koji zahteva najveću brzinu u osvajanjima, koji je. isto toliko sujetan zbog svojih ljubavnih navika koliko i zbog svoje uniforme. Međutim, ljubav tog oficira je bila prava, a mnogim mladim srcima izgledaće velika. Voleo je tu ženu zato što je bila puna vrlina, voleo je njenu čestitost, pristojnu ljupkost, uzvišenu svetost, kao najdraža blaga svoje skrivene strasti. Ta žena je odista bila sposobna da pobudi jednu od onih platonskih ljubavi koje se sreću kao cvetovi 16 Ove ulice su iščezle za vreme probijanja Ulice Etjen-Marsel, nadaleko od Hala. 17 Oko 1820. godine.

usred okrvavljenih razvalina u istoriji srednjeg veka; bila je dostojna toga da potajno bude načelo svih postupaka nekog mladića; to je bila ljubav visoka i čista kao nebo kada je modro; ljubav bez nade, za koju se vezujemo zato što nikada ne može da izneveri; ljubav izdašna u razuzdanim nasladama, naročito u onim godinama kada je srce vrelo, mašta muči, a oči muškarca vide veoma jasno. U Parizu se mogu steći jedinstveni, čudni, neshvatljivi noćni utisci. Samo oni koji su nalazili zabavu u tome da ih posmatraju znaju koliko žena postaje neobična u sumrak. Osoba koju u to vreme pratite, slučajno ili namerno, čas vam izgleda vitka, čas vas njena čarapa, ako je sasvim bela, natera da poverujete kako ima tanke i elegantne noge; zatim, stas, mada je obavijen nekim šalom ili krznenim ogrtačem, izgleda u mraku mlad i razbludan; najzad, treperave svetlosti neke radnje ili nekog fenjera daju neznanki kratkotrajni sjaj, koji je skoro uvek varljiv, a koji budi, pali maštu, navodeći je preko granica istinitog. Tada se pokreću čula, sve dobija boju i oživljava; žena poprima potpuno nov izgled; telo joj se prolepšava. Na mahove, to nije više žena, već demon, divlji oganj, koji vas odvlači vatrenim magnetizmom do neke pristojne kuće gde vam neka sirota građanka, plašeći se vaših pretećih koraka ili čizama koje odjekuju, zatvara kapiju pred nosom ni ne gledajući vas. Treperava svetlost koja se odbijala od izloga jedne obućarske radnje pade odjednom baš na zaobljene bokove i struk žene koja se nalazi ispred mladića. Ah! svakako, samo je ona imala takve obline! Samo ona je posedovala tajnu tog čednog hoda koji je nevino isticao lepote najprivlačnijih oblika. To je bio i njen jutarnji šal i jutarnji somotski šešir. Na njenoj čarapi od sive svile, nijedne mrlje, na cipeli – nimalo blata. Šal koji je bio potpuno priljubljen uz gornji deo tela, nejasno je ocrtavao divne oblike, a mladić je video njena bela ramena na balu. Znao je kakva je sve blaga prekrivao taj šal. Po načinu na koji se Parižanka uvija u svoj šal, po načinu na koji podiže nogu na ulici, oštrouman muškarac otkriva tajnu njenog zagonetnog puta. U osobi i u hodu ima nečeg nepojmljivo treperavog i lakog. Žena izgleda lakša, ona ide, ide, ili bolje rečeno – leti kao neka zvezda, i ubrzava nošena mišlju koju odaju nabori i poigravanje njene haljine. Mladić pospeši korak, obiđe ženu i osvrnu se da je pogleda... Pst! ona je iščezla u jednom hodniku čija su se vrata sa rešetkama i zvoncetom zalupila uz zvuk zvona. Mladić se vrati i opazi udno hodnika, ženu kako se primivši veoma ljubazan pozdrav od stare vratarke, penje zavojitim stepenicama čiji su prvi basamci bili jako osvetljeni. Gospođa se penjala brzo, živo, baš kako se penje nestrpljiva žena. „Zašto je nestrpljiva?” reče u sebi mladić, povuče se i priljubi uz puzavicu na zidu s druge strane ulice. I, nesrećnik, prelete pogledom sve spratove kuće, pažljivo kao policajac koji traži zaverenika.

To je bila jedna od onih kuća kakvih je na hiljade u Parizu, ružna, prosta, uska, žućkasto obojena, na četiri sprata i sa tri prozora. Radnja i međusprat su pripadali obućaru. Šalone na prvom spratu su bile spuštene. Kuda je otišla gospođa? Mladom čoveku se učinilo da je čuo kako zvoni zvonce u stanu na drugom spratu. Stvarno, pokrenu se svetlost u odaji sa dva jarko osvetljena prozora, odjednom osvetli i treći čija je tama nagoveštavala prvu sobu, šta sumnje – salon ili trpezariju stana. Odmah se nejasno nazre senka jednog ženskog šešira, vrata se zatvoriše, prva odaja se ponovo zamrači, pa se dva poslednja prozora opet obojiše crveno. Tu, mladić začu: Pazi i dobi udarac po ramenu. – Vi, znači, ne obraćate pažnju ni na šta – reče jedan grubi glas. To je bio glas nekog radnika koji je nosio dugačku dasku na ramenu. I radnik minu. Taj radnik je bio čovek poslat od Proviđenja, koji je govorio tom radoznalcu: „Zašto se ti mešaš? Misli na svoju službu, i prepusti Parižane njihovim sitnim poslovima.” Mladić prekrsti ruke; zatim, pošto se uverio da je sam, pusti da mu od besa teku suze niz obraze, ne brišući ih. Posmatranje senki koje su poigravale na ta dva osvetljena prozora pričinjavalo mu je bol, te on slučajno pogleda u gornji deo Ulice Vjez-Ogisten i vide fijaker, zaustavljen pored zida, na mestu gde nije bilo ni kućnih vrata niti je do njega dopirala svetlost radnje. Da li je to ona? ili nije? To je pitanje života ili smrti za zaljubljenog čoveka. I on je čekao. Ostao je tamo ceo jedan vek od dvadeset minuta. A onda žena siđe i on prepozna onu koju je potajno voleo. Ipak je još želeo da sumnja. Neznanka ode do fijakera i pope se u njega. „Kuća će uvek biti tu, moći ću uvek da je prekopam“, reče sebi mladić koji je pratio kola trčeći, u želji da odagna svoje poslednje sumnje, koje uskoro više nije mogao da zadrži. Fijaker se zaustavio u Ulici Rišelje, pred cvećarskom radnjom, kod Ulice Menar. Gospođa siđe, uđe u radnju, posla kočijašu novac i iziđe pošto je izabrala marabuova pera. Marabuova pera za svoju vranu kosu! Bila je crnka; primakla je pera svojoj glavi da bi dobila odgovarajući utisak. Oficir je verovao da čuje razgovor te žene sa cvećarima. – Gospođo, crnkama ništa bolje ne pristaje, u crnki su crte lica nekako suviše određene, a marabuova pera daju njihovoj toaleti mekoću koja im nedostaje. Gospođa vojvotkinja de Lanže veli da oni daju ženi nešto maglovito, osijansko, i – veoma otmeno. – Dobro. Brzo mi ih pošaljite.

Zatim se gospođa okrete hitro ka Ulici Menar, i vrati se kući. Kada su se vrata palate u kojoj je ona stanovala zatvorila, mladi ljubavnik, pošto je izgubio sve svoje nade, a da nesreća bude dvostruko veća – i svoja najdraža uverenja, pođe kroz Pariz kao pijan čovek, i obrete se uskoro kod kuće i ne znajući kako je tamo stigao. Baci se u fotelju i ostade sa stopalima na njenim podglavcima, sa glavom zaronjenom u šake, sušeći svoje ukvašene čizme, paleći ih čak. To je bio strašan trenutak, jedan od onih kada se u ljudskom životu oblikuje karakter, i kada ponašanje i najboljeg čoveka zavisi od sreće ili nesreće njegovog prvog postupka. Proviđenje ili Sudbina, izaberite. Taj mladić je pripadao jednoj dobroj porodici, čije plemstvo, uostalom, nije bilo jako staro. Ali danas ima tako malo starih porodica, da su svi mladići neosporno stari plemići. Njegov predak je bio kupio zvanje savetnika pariskog parlamenta, čiji je postao predsednik. Njegovi sinovi, svaki opskrbljen lepim bogatstvom, uđoše u službu i preko svojih brakova stigoše na dvor. Revolucija je bila zbrisala tu porodicu; ali je od nje ostala jedna tvrdoglava udovica koja nije htela da napusti zemlju. Ona je bila zatvorena, pretili su joj smrću, a spasena je 9. termidora i zatim je ponovo dobila svoja imanja. U pravo vreme je vratila nazad, oko 1804, svog unuka Ogista de Molenkura jedinog potomka Šarbonona de Molencura, koga je dobra udovica podigla sa trostrukom brigom: majke, plemenite žene i tvrdoglave udovice. Zatim je, kada je došla restauracija, mladić, tada star osamnaest. godina, stupio u Crvenu kuću18, prateći kneževe u Gan. Postao je oficir u Telesnoj gardi, a iz nje je izišao da bi služio u stroju. Zatim je bio pozvan u Kraljevu gardu, gde se tada, u dvadeset trećoj godini, nalazio na dužnosti starešine eskadrona jednog konjičkog puka. To je bio divan položaj, koji je dugovao svojoj baki, jer je ona, uprkos svojim godinama, veoma dobro poznavala svoje društvo. Ova dvostruka biografija je, sa nekim razlikama, kratak sadržaj opšte i pojedinačne istorije svih porodica koje su napustile zemlju, a koje su imale dugove i imanja, udovice i snalažljivost. Prijatelj baronice de Molenkur bio je stari vidam de Pamje, bivši vitez Malteškog reda. To je bilo jedno od onih večnih prijateljstava zasnovanih na šezdesetogodišnjim vezama, koje više ništa ne može raskinuti, zato što uvek na dnu ovih veza postoje tajne ljudskog srca. Pravo je uživanje otkrivati te tajne kada za to imamo vremena, ali su dosadne kada se objašnjavaju u dvadesetak redova, mada bi dale građu i za delo u četiri sveske, zabavno kao što to može biti Kilerinski dekan19 , jedno od onih dela o kojima omladina govori, a sudi i ne pročitavši ih. 18 Žandarmi kraljevske kuće. 19 Poučni roman opata Prevoa.

Ogist de Molenkur se, dakle, održavao u predgrađu Sen-Žermen pomoću svoje bake i vidama, a bila su mu dovoljna dva veka pa da se pogospodi i prihvati i mišljenje onih koji tvrde da sežu do Klovisa. Taj mladić, bled, dugačak i vitak, naizgled slabunjav, častan čovek i istinski hrabar uostalom, koji se borio u dvoboju ne oklevajući da kaže da ili ne, nije se još obreo ni na jednom bojnom polju, a već je nosio u rupici na reveru krst Legije časti. To je, kako vidite, bila jedna od živih grešaka restauracije, možda greška koja se najpre može oprostiti. Omladina tog vremena nije pripadala nijednom dobu: ona se našla između uspomena na Carstvo i uspomena na Emigraciju, između starih dvorskih tradicija i savesnih proučavanja građanske klase, između religije i kostimiranih balova, na raskršću dva politička puta, između Luja XVIII, koji je video samo sadašnjost, i Šarla X koji je gledao suviše unapred; zatim, bila je prinuđena da poštuje kraljevu volju, mada je kraljevstvo grešilo. Tu omladinu, nesigurnu u svemu, slepu i vidovitu, starci nisu nimalo cenili, lakomi da sačuvaju dizgine države u svojim slabašnim rukama, dok je monarhija mogla biti spasena njihovim povlačenjem, i nastupanjem te mlade Francuske, kojoj se još danas rugaju stari doktrinari, ti emigranti restauracije. Ogist de Molenkur je bio žrtva ideja koje su tada tištale omladinu, a evo kako. Vidam je još bio, u svojoj šezdeset sedmoj godini, veoma duhovit čovek; pošto je mnogo video i mnogo proživeo, lepo je pripovedao; bio je častan čovek, galantan, ali je, što se tiče žena, imao najgore mišljenje: voleo ih je i prezirao. Njihova čast, njihova osećanja? To su trice, kučine i izmotavanja! Kad je bio pored njih, taj plemić čudovište im je verovao, nikada im nije protivrečio i hvalio ih je. Ali, među prijateljima, kada bi se povela reč o ženama, vidam je postavljao ovo kao načelo: varati žene, ašikovati sa više njih istovremeno, to treba da bude jedino zanimanje mladih ljudi koji su krenuli krivim putem želeći da se mešaju u državne poslove. Nije baš prijatno skicirati jedan tako zastareo portret. Zar se on ne nalazi svagde? a, bukvalno, zar nije isto tako otrcan kao portret nekog grenadira iz doba Carstva? Ali vidam je imao uticaj na sudbinu gospodina de Molenkura, koji je bilo neophodno opravdati. On mu je govorio na svoj način o moralu i želeo je da ga ubedi u doktrine velikog veka galantnosti. Udovica, nežna i pobožna žena, koja je sedela između svog vidama i Boga, uzor ljupkosti i blagosti, ali obdarena otmenom upornošću koja na kraju pobeđuje sve, želela je da sačuva svom unuku lepe iluzije o životu, tako da ga je odgojila u duhu najboljih načela; pružila mu je svu svoju nežnost i stvorila od njega stidljivog čoveka, naizgled – pravu budalu. Osećajnost tog dečaka, koja je ostala čista, nije se nimalo ispoljavala: on je i dalje bio čedan i tako preosetljiv da su ga vređali postupci i izreke kojima svet nije pridavao nikakvog značaja. Pošto se stideo svoje osetljivosti, mladić ju je skrivao pod lažnim samopouzdanjem i patio ćuteći; ali se zajedno sa drugima rugao nečemu što je sam obožavao. A bio je i obmanut, jer je on, čovek blag i setan koji je davao duhovni značaj ljubavi zahvaljujući dosta

uobičajenom hiru sudbine, sreo kao povod svoje strasti ženu koja se zgražala nad nemačkim prenemaganjem. Mladić je počeo da sumnja u sebe, postao je sanjalica i utonuo je u svoje jade, žaleći se da je neshvaćen. Zatim, kako nešto utoliko jače želimo ukoliko teže dolazimo do toga, on je i dalje obožavao žene sa tom pronicljivom nežnošću i tom mačjom obazrivošću, čija tajna pripada njima, a one možda žele da sačuvaju za sebe isključivo pravo na njih. Zbilja, mada se žene žale da ih muškarci ne vole kako treba, ipak im se malo sviđaju oni čija je duša napola ženska. Sva njihova nadmoćnost je u tome da ubede muškarce kako su gori od njih u ljubavi. Isto tako, one dosta rado napuštaju neiskusnog ljubavnika jer im uskraćuje strepnje kojima žele da se kite, ono divno mučenje lažne ljubomore, one nemire prevarene nade, ona uzaludna čekanja, najzad – čitavu povorku njihovih prijatnih ženskih muka; one se gnušaju Grandisona.20 Šta je suprotnije njihovoj prirodi od spokojne i savršene ljubavi? One žele osećanja, a sreća bez bura za njih više nije sreća. One velike ženske duše koje mogu da pobude večnu ljubav, to su anđeoski izuzeci, a među ženama su ono isto što su geniji među muškarcima. Velike strasti su retke kao remek-dela. Osim te ljubavi, postoje samo sporazumi, prolazni nadražaji dostojni prezira, kao sve što je beznačajno. Usred tajnih jada svog srca, dok je tražio ženu koja bi mogla da ga shvati, a to traženje je, uzgred budi rečeno, velika ljubavna ludost našeg vremena, Ogist je sreo u društvu najudaljenijem od svog, u drugom krugu imućnog sveta gde krupno bankarstvo zauzima prvi red, jedno savršeno stvorenje, jednu od onih žena koje imaju u sebi nečega svetog i neprikosnovenog, koje izazivaju toliko poštovanja da ljubav može da se iskaže samo uz pomoć dugotrajnog prijateljstva. Ogist se, dakle, sav predao nasladama najuzbudljivije i najdublje strasti, ljubavi koja se iskazivala samo divljenjem. To su bile nebrojene potisnute želje, tako neodređeni i tako duboki postupni prelazi strasti, tako kratkotrajni i tako neobični da ne znamo s čim da ih uporedimo. Ti postupni prelazi podsećaju na mirise, na oblake, sunčeve zrake, senke, na sve ono u prirodi što može u magnovenju da sagori i da iščezne, da oživi i da umre ostavljajući u srcu dugotrajna osećanja. U trenutku kada je duša još dovoljno mlada da bi mogla razumeti setu, daleke nade, a zna da pronađe u ženi više nego jednu ženu, zar nije najveća radost koja može pripasti muškarcu upravo to da mu je ljubav dovoljno velika da može osetiti više radosti u dodiru bele rukavice, doticanju kose, u slušanju jedne rečenice, bacanju jednog jedinog pogleda, nego što najpomamnije posedovanje pruža srećnoj ljubavi? Isto tako, da li samo odbijeni, ružni, nesrećni, neznani ljubavnici, stidljive žene ili muškarci, da li samo oni poznaju blaga koja skriva u sebi glas voljene osobe? Ako uzmemo da mu je izvor i načelo u samoj 20 Ričardsonov junak pun vrlina.

duši, podrhtavanje glasa punog žara tako silno povezuje srca, tako jasno vodi misao, i tako je malo lažljivo, da je često samo jedna jedina promena u glasu – čitav rasplet. Koliko draži rasipa skladan zvuk nekog blagog glasa u pesnikovom srcu? koliko ideja on budi u njemu? kakvu samo svežinu širi! Ljubav je već u glasu pre nego što je prizna pogled. Ogist, pesnik kakvi su svi zaljubljeni (ima pesnika koji osećaju i onih koji izražavaju – prvi su srećniji), Ogist je uživao u svim ovim prvim radostima, tako bezgraničnim i tako plodonosnim. Ona je imala najprijatniji glas kakav je najprepredenija žena ikada poželela da bi mogla varati po svojoj volji; imala je srebrni glas, koji je, inače milozvučan, snažan samo za ono srce koje uznemiruje i uzrujava, koje zanosi uzbuđujući ga. I ta žena je išla uveče u Ulicu Soli, pored Ulice Pažven; a njeno tajno pojavljivanje u jednoj sramnoj kući upravo je slomilo najveličanstveniju strast! Vidamova logika je likovala. „Ako ona vara svog muža, osvetićemo se,“ reče Ogist. Bilo je još ljubavi u onom ako... Dekartova filozofska sumnja je učitivost kojom uvek treba počastvovati vrlinu. Odzvonilo je deset časova. U tom trenutku baron de Molenkur se seti da je ta žena trebalo da ide na bal u kuću 11 kojoj je imao pristupa. On se odmah obuče, pođe, stiže tamo i potraži je po salonima podmuklog izraza lica. Gospođa de Nisenžan, videći ga tako užurbanog, reče: – Ne vidite gospođu Žil, ali ona nije još stigla. – Dobro veče, draga moja, začu se jedan glas. Ogist i gospođa de Nisenžan se osvrnuše. Gospođa Žil je došla odevena u belo, jednostavno i otmeno, kose ukrašene marabuovim perima koje je mladi baron video kako bira u cvećari. Taj ljubljeni glas probode Ogistovo srce. Da je umeo da izbori i najmanje pravo koje bi mu dozvolilo da bude ljubomoran na tu ženu, mogao bi, bez sumnje, da je skameni ovim rečima: „Ulica Soli!“ Ali i kada bi on, stranac, hiljadu puta ponovio tu reč na uho gospođe Žil, ona bi ga sa čuđenjem zapitala šta je hteo da kaže; on je glupo pogleda. Za zle ljude koji sve izvrgavaju ruglu možda je veoma zabavno kada saznaju tajnu neke žene, da je njena čednost lažna, da njeno spokojno lice skriva neku duboku misao, da postoji neka užasna drama pod njenim čistim čelom. Ali ima izvesnih duša koje takav prizor odista rastužuje, a i mnogi od onih koji se smeju, proklinju svet i preziru takvu ženu kada se vrate kućama i ostanu nasamo sa svojom savešću. Tako se osećao Ogist de Molenkur u prisustvu gospođe Žil. Čudan položaj! Oni su održavali samo onakve odnose koji se uspostavljaju u otmenom društvu između ljudi koji razmene po nekoliko reči sedam ili osam puta u toku zime, a on

je tražio da mu položi račune za sreću za koju ona nije znala, sudio joj je a da je nije upoznao sa optužbom. Mnogi mladići su bili tako, po povratku kući, očajni što su zauvek raskinuli sa nekom ženom koju su tajno obožavali, a koju su tajno i osudili i prezreli. To su nepoznati monolozi, izrečeni zidovima samotne sobice, bure izazvane i stišane a da nisu izašle iz dubine srca, veličanstveni prizori duhovnog sveta, koji zahtevaju svog slikara. Gospođa Žil ode da sedne, napustivši svog muža koji jednom obiđe salon. Kada je sela, kao da je bila zbunjena – razgovarajući sa svojom susedom, bacala je krišom pogled na gospodina Žila Demarea, svog muža, posrednika barona de Nisenžana. Evo istorije tog bračnog para. Gospodin Demare je bio, pet godina pre svog braka, namešten kod nekog posrednika, a tada mu je bilo jedino bogatstvo mršava pisarska plata. Ali on je bio jedan od onih ljudi koje nesreća brzo nauči životnim istinama i koji idu pravo, tvrdoglavo kao insekt koji hoće da stigne do svog prebivališta; on je jedan od onih upornih mladića koji ostavljaju mrtve pred preprekama i zamaraju svako strpljenje svojom istrajnošću mokrice. Tako je, mlad, imao sve republikanske vrline siromašnog sveta: bio je umeren, škrt u trošenju svog vremena, neprijatelj uživanja. Čekao je. Priroda mu je, uostalom, dala ogromne prednosti – bio je prijatnog izgleda. Imao je spokojno i čisto čelo, blage ali izražajne crte lica, ponašao se jednostavno, sve u njemu je otkrivalo radan život pomiren sa sudbinom, ono uzvišeno lično dostojanstvo koje uliva poštovanje i onu tajnu plemenitost srca koja odoleva svim okolnostima. Njegova skromnost je izazivala neku vrstu poštovanja u svima onima koji su ga poznavali. Usamljen, uostalom, usred Pariza, posećivao je visoko društvo samo katkada, tokom ono malo trenutaka koje je, prazničnim danima, provodio u salonu svog gazde. U tom mladiću, kao i u većini ljudi koji žive na taj način, postojala je iznenađujuće duboka strast, suviše snažna da bi se izlagala neprilici u neznatnim događajima. Pošto nije bio mnogo bogat, morao je da vodi strog život, a svoje želje je krotio velikim poslovima. Kada bi ubledeo nad brojkama, odmarao se tako što bi uporno pokušavao da stekne onaj obim znanja, potreban danas svakom čoveku koji želi da bude zapažen u društvu, u trgovini, u advokaturi, u politici ili u književnosti. Jedini greben na koji nailaze ove lepe duše je samo njihovo poštenje. Ako vide neku sirotu devojku, zaljube se preko ušiju u nju, uzmu je za ženu i troše svoj život u borbi između bede i ljubavi. Najlepše slavoljublje se gasi u knjizi troškova bračnog para. Žil Demare se sasvim nasukao na taj greben. Jedne večeri je kod svog gazde zapazio mlado stvorenje najređe lepote. Nesrećnici, lišeni ljubavi, koji traće lepe časove mladosti na dugotrajne poslove, jedini znaju tajnu brzih pustošenja koje pravi strast u njihovim napuštenim i zapostavljenim srcima. Oni su tako sigurni u svoju ljubav, sve njihove snage se

tako spremno usredsređuju na ženu koju zavole da, pored nje, doživljavaju prijatna uzbuđenja, često ne pružajući ni jedno. To je najprijatniji od svih egoizama za onu ženu koja zna da nasluti tu prividnu nepokretnost strasti i one rane toliko duboke da im je potrebno izvesno vreme da se ponovo pojave na ljudskoj površini. Ti siroti ljudi, pustinjaci usred Pariza, imaju sva uživanja pustinjaka, a mogu ponekad podleći i njihovim iskušenjima; ali pošto su češće prevareni, iznevereni, neshvaćeni, retko im je dozvoljeno da beru prijatne plodove te ljubavi koja je, za njih, nalik cvetu koji je pao s neba. Jedan osmeh njegove žene, jedna jedina promena u glasu bili su dovoljni da se u Žilu Demareu začne bezgranična strast. Srećom, prikriveni oganj te tajne strasti otkrio se bezazleno onoj koja ju je pobuđivala. Ta dva bića su se tada predano zavolela. Jednom reči, oni su se bez stida uzeli za ruke, usred društva, kao dvoje dece, brat i sestra, koji žele da prođu kroz gomilu u kojoj im svako sa divljenjem pravi mesta. Mlada žena se nalazila u onim užasnim okolnostima u kojima se nalaze neka deca zbog egoizma drugih. Podaci o njenom poreklu i porodici bili su nepoznati a njeno ime – Klemansa, i doba starosti bili su utvrđeni u jednom beležničkom izveštaju sudu. Što se tiče njene imovine, bila je neznatna. Žil Demare je bio najsrećniji čovek kada je saznao za ove nedaće. Da je Klemansa pripadala nekoj imućnoj porodici, teško da bi je dobio; ali, bila je siroto dete ljubavi, plod neke strašne preljubničke strasti: oni se venčaše. Tu započinje za Žila Demarea niz srećnih događaja. Svi su mu zavideli na sreći, a oni koji su bili ljubomorni na njega od tada su ga optuživali da je imao samo sreće, ne vodeći računa o njegovim vrlinama ni o njegovoj hrabrosti. Nekoliko dana posle venčanja svoje kćeri, Klemansina majka, koju su u društvu smatrali za njenu kumu, reče Žilu Demareu da kupi zvanje posrednika, obećavši mu da će ga snabdeti potrebnim kapitalom. U to vreme su se ta zvanja još mogla dobiti po umerenoj ceni. Uveče, u samom salonu njegovog gazde, posrednika, neki bogati kapitalista predloži Žilu Demareu, na preporuku te gospođe, najpovoljniju moguću kupovinu, dade mu toliko sredstava koliko mu je bilo potrebno za iskorišćavanje njegovog prava, tako da je sutradan srećni pisar kupio zvanje svog gazde. Za četiri godi-ne, Žil Demare je postao jedan od najbogatijih pojedinaca u svom društvu. Ugledne mušterije su povećale broj onih koje mu je zaveštao njegov prethodnik. On je ulivao bezgranično poverenje, a nije mogao da sam sebi ne prizna da u načinu na koji su se poslovi nudili postoji neki tajanstven uticaj koji duguje svojoj tašti ili tajnoj zaštiti koju je pripisivao Proviđenju. Krajem treće godine, Klemansa izgubi svoju kumu. U to vreme je gospodin Žil, kako su ga zvali da bi ga razlikovali od njegovog starijeg brata, koga je učinio beležnikom u Parizu, posedovao oko dve stotine hiljada livara rente. Sreća u kojoj je uživao ovaj brak bila je bez premca u Parizu.

Tokom pet godina ta izuzetna ljubav je bila uznemirena samo jednom klevetom za koju se gospodin Žil najsjajnije osvetio. Jedan od njegovih starih drugova je pripisivao gospođi Žil bogatstvo njenog muža, a objašnjavao ga je kao skupo plaćeno pokroviteljstvo nekog velikaša. Klevetnik je bio ubijen u dvoboju. Velika uzajamna strast dvoje supružnika, koja je odolevala braku, nailazila je na najlepši prijem u visokom društvu, mada je smetala mnogim ženama. Lepi bračni par je bio poštovan, svako ga je kovao u zvezde. Gospodin i gospođa Žil su bili iskreno voljeni, možda zato što nema ničeg prijatnijeg za oko od srećnih ljudi. Ali oni nisu nikada ostajali dugo u salonima, iz kojih su bežali nestrpljivi da što pre dolete u svoje gnezdo kao dva zalutala goluba. To gnezdo je, uostalom, bila jedna lepa i velika zgrada u Ulici Menar, gde je osećanje za umetnosti ublažavalo onu raskoš koju bankari i dalje izlažu po tradiciji, i gde su dvoje supružnika priređivali veličanstvene prijeme, mada su im malo odgovarale obaveze visokog društva. Ipak, Žil je podnosio svet, znajući da, ranije ili kasnije, porodica oseti potrebu za njim; ali njegova žena i on su uvek izgledali u njemu kao biljke iz staklene bašte usred oluje. Iz veoma prirodnog obzira, Žil je brižljivo sakrio od svoje žene i klevetu i smrt klevetnika koji zamalo nije razorio njihovu sreću. Gospođa Žil je bila sklona, po svojoj umetničkoj i osećajnoj prirodi, raskoši. Uprkos užasnoj lekciji dvoboja, neke neoprezne žene su govorile jedna drugoj na uho kako gospođa Žil mora da se često nalazi u neprilici. Dvadeset hiljada franaka koje joj je određivao muž za odevanje i za ono što je želela da kupi, nisu mogli, prema njihovim proračunima, podmiriti njene troškove. Zaista, zaticali su je često mnogo elegantniju kod kuće nego što je to bila kada je izlazila u društvo. Ona je volela da se doteruje samo za svog muža, želeći da mu tako dokaže kako je on za nju više od sveta. Bila je to istinska, čista ljubav, pre svega – srećna onoliko koliko to može biti ljubav koja se skriva od ljudi. Ali je gospodin Žil, večito zaljubljen i svakog dana sve zaljubljeniji, potpuno srećan pored svoje žene, čak i zbog njenih hirova, bio upravo uznemiren što ih ne primećuje kod nje, kao da je to bio znak neke bolesti. Ogist de Molenkur je imao nesreću da se sukobi sa tom strašću i da izgubi glavu za tom ženom. Međutim, mada je nosio u svom srcu tako uzvišenu ljubav, nije bio smešan. Poštovao je sve vojničke običaje; ali je, čak i kada je ispijao čašu šampanjca, imao stalno na licu onaj sanjalački izraz, onaj tihi prezir prema životu, ono umorno lice koje iz različitih uzroka, imaju prezasićeni ljudi, ljudi malo zadovoljni pustim životom, i oni koji smatraju da su bolesni na plućima ili da su darovani srčanom bolešću. Voleti bez nade, osećati odvratnost prema životu – to su danas društveni stavovi. Dakle, pokušaj da se povredi srce jedne vladarke pružao bi, možda, više nade od ludo začete ljubavi prema jednoj srećnoj ženi. Tako je Molenkur imao dovoljno razloga da ostane ozbiljan i sumoran. Kraljica je još

uobražena u svoju moć, njena veličina je protiv nje, ali jedna pobožna građanka je kao jež, kao ostriga u svom tvrdom oklopu. U tom trenutku, mladi oficir se nalazio pored žene koju je tajno voleo a koja, svakako, nije znala da je dvostruko neverna. Gospođa Žil je bila tu, bezazlenog držanja, kao najmanje izveštačena žena na svetu, blaga, puna veličanstvene vedrine. Zar je ljudska priroda takav ponor? Pre nego što je započeo razgovor, baron je gledao naizmenično čas tu ženu čas njenog muža. O čemu sve nije razmišljao? U jednom trenutku on ponovo sroči cele Jungove Noći. Međutim, muzika je odjekivala u odajama, hiljade sveća su rasipale svetlost po njima – to je bio bankarski bal, jedna od onih obesnih svečanosti kojima je taj svet sirovog zlata pokušavao da ismeje salone od pozlate, u kojima se smejala čestita družina iz predgrađa Sen-Žermen, ne mogavši predvideti da će jednog dana Banka preplaviti Luksemburšku palatu i zasesti na presto. Tajne spletke su tada vodile kolo ne brinući se, podjednako, ni za buduće poraze vlasti ni za buduće stečajeve Banke. U pozlaćenim salonima gospodina barona de Nisenžana vladala je ona naročita živost koju parisko visoko društvo, srećno barem naizgled, daje pariskim svečanostima. Tamo, daroviti ljudi prenose na glupake svoju duhovitost, a glupaci na njih onaj blaženi izraz lica koji je njihovo obeležje. Zahvaljujući ovoj razmeni sve oživljava. Ali pariski praznik uvek pomalo liči na vatromet: duhovitost, kaćiperstvo, zadovoljstvo, sve tu blista, a ugasi se kao raketa. Sutradan, svako je zaboravio svoju duhovitost, svoje kaćiperstvo i svoje zadovoljstvo. „Tako dakle!“ zaključi Ogist. „Žene su, znači, onakve kakvim ih smatra vidam? Svakako, sve ove koje ovde igraju manje su besprekorne nego što to izgleda gospođa Žil, a gospođa Žil odlazi u Ulicu Soli.“ Ulica Soli je bila njegova boljka, i od same te reči grčilo mu se srce. – Zar vi, gospođo, nikada ne igrate? – zapita je on. – Evo već treći put mi postavljate to pitanje od početka ove zime – reče ona smešeći se. – Ali vi mi, možda, niste nikada odgovorili. – To je istina. – Znao sam dobro da ste licemerni, kao što su to sve žene... Gospođa Žil se i dalje smejala. – Čujte, gospodine, da sam vam rekla pravi razlog, on bi vam izgledao smešan. Ne smatram da je licemerno ne iskazati tajne kojima se svet obično ruga. – Da bi bila izrečena, svaka tajna zahteva prijateljstvo koga ja, bez sumnje, nisam dostojan, gospođo. Ali vi možete imati samo plemenite tajne, a zar smatrate da sam kadar da zbijam šale sa nečim što je dostojno poštovanja?

– Da – reče ona – kao i svi ostali, vi se smejete našim najčistijim osećanjima; vi ih klevetate. Uostalom, ja nemam tajni. Imam pravo da volim svog muža pred svetom, i evo, kažem – ponosim se time; a ako mi se narugate kada saznate da igram samo s njim, imaću najlošije mišljenje o vašem srcu. – Zar nikada posle venčanja niste igrali ni sa kim drugim osim sa svojim mužem? – Da, gospodine. Njegova ruka je jedina na koju sam se oslonila i nikada nisam osetila dodir nijednog drugog muškarca. – Zar vam čak ni vaš lekar nije opipavao puls? – No eto, vidite da se rugate. – Ne, gospođo, ja vam se divim jer vas razumem. Ali vi dopuštate da čujemo vaš glas, dajete da vas gledamo, dajete... najzad, vi dozvoljavate našim očima da se dive... – Ah! eto muka – reče ona prekidajući ga. – Da, želela bih, kada bi to bilo moguće, da jedna udata žena živi sa svojim mužem kao što ljubavnica živi sa svojim ljubavnikom: jer tada... – Onda, zašto ste pre dva sata išli pešice, prerušeni, u Ulicu Soli? – Šta je to Ulica Soli? – zapita ona. I njen tako čist glas nije dozvolio da se otkrije bilo kakvo uzbuđenje, niti joj zadrhta ijedna crta na licu, čak i ne pocrvene – ostade mirna. – Šta! zar se niste popeli na drugi sprat jedne kuće u Ulici Vjez-Ogisten, na uglu Ulice Soli? Zar vas nije očekivao fijaker na deset koraka odatle, i zar se niste vratili u Ulicu Rišelje, kod cvećara, gde ste izabrali marabuova pera koja sada ukrašavaju vašu glavu? – Večeras nisam izlazila iz kuće. Tako lažući, ona je bila mirna i podrugljiva; hladila se lepezom; ali neko ko bi imao prava da pređe rukom preko njenog struka, po sredini leđa, možda bi otkrio da su vlažna. U tom trenutku, Ogist se seti vidamovih lekcija. – To je onda bila osoba koja neobično liči na vas – dodade on sa lakovernim izrazom na licu. – Gospodine – reče ona – ako ste vi kadri da pratite jednu ženu i da lukavstvom izmamljujete njene tajne, dozvolite mi da vam kažem da je to rđavo, veoma rđavo, i ukazujem vam čast time što vam ne verujem. Baron ode, stade zamišljeno ispred kamina. On obori glavu; ali pogled mu je počivao na gospođi Žil, koja, ne misleći na igru ogledala, baci na njega dva ili tri pogleda u kojima se čitao užas. Gospođa Žil dade znak svom mužu dižući se prihvati njegovu ruku i ode da se prošeta po salonima.

Kada je prolazila pored gospodina Molenkura, ovaj, u razgovoru sa jednim svojim prijateljem, reče glasno, kao da je odgovarao na neko pitanje: – To je žena koja svakako neće noćas spavati mirno... Gospođa Žil se zaustavi, baci na njega veličanstven pogled pun prezira i produži da korača, ne znajući da bi još jedan pogled, da ga je uhvatio njen muž, mogao dovesti u pitanje i njenu sreću i život dva čoveka. Ogist, mučen besom koji uguši u dubinama svoje duše, uskoro iziđe zaklinjući se da će proniknuti u srž te tajne ljubavi. Pre nego što je otišao, on potraži gospođu Žil da bi je još jednom video; ali je ona bila iščezla. Kakve li drame u toj mladoj, veoma romantičnoj glavi, kao što su sve one koje nisu upoznale ljubav u svoj njenoj širini koju joj pridaju! On je obožavao gospođu Žil u jednom novom obličju, voleo ju je sa ljubomornim besom, sa mahnitim morama nade. Pošto je bila neverna svom mužu, ta žena je postajala obična. Ogist je mogao da se preda svim divotama srećne ljubavi, a mašta mu je tada otkrivala dugi put naslada posedovanja. Najzad, ako je bio izgubio anđela, našao je najdivnijeg demona. On leže zidajući hiljade kula u vazduhu, pravdajući gospođu Žil nekim romantičnim dobročinstvom u koje nije verovao. Zatim odluči da se od sutradan potpuno posveti traženju uzroka, interesa i zapleta koje je skrivala ta tajna. To je bio roman koji je trebalo pročitati; ili, bolje rečeno, drama koju je trebalo odigrati, a u kojoj je on imao svoju ulogu. FERAGUS Zanat špijuna je nešto veoma lepo kada ga obavljamo za svoj račun i u korist neke strasti. Zar to ne znači pružiti sebi zadovoljstva lopova, a ostati pošten čovek? Ali treba se pomiriti s tim da ćemo kiptiti od besa, urlati od nestrpljenja, da će nam se slediti noge u blatu, da ćemo se smrzavati ili goreti, da ćemo ugušiti neosnovane nade. Treba ići, verujući nekom uputstvu, ka nepoznatom cilju, promašiti, proklinjati, sastavljati na brzu ruku samom sebi elegije, ditirambe, uzvikivati glupo pred nekim bezazlenim prolaznikom koji vam se čudi; zatim, obarati starice i njihove korpe sa jabukama, trčati, odmarati se, ostati pred nekim prozorom, praviti hiljadu pretpostavki. Ali to je lov, lov u Parizu, lov sa svim svojim udesima, bez pasa, pušaka i pokliča kojima se draže psi! A s tim prizorima se mogu uporediti samo oni iz života igrača. Zatim, potrebno je srce prepuno ljubavi ili osvete da bi se vrebalo u zasedi u Parizu, kao tigar koji hoće da skoči na svoj plen, i da bi se tada uživalo u svim slučajnostima u životu grada ili neke njegove četvrti, pridajući

im veću važnost od one koju imaju, a koja je već i onako velika. Onda, zar ne treba imati složenu dušu? zar to ne znači doživeti hiljadu strasti, hiljadu osećanja zajedno? Ogist de Molenkur se baci sa ljubavlju u taj život pun strasti jer je osetio sve njegove nedaće i sva njegova zadovoljstva. Išao je prerušen po Parizu, bdeo je na svim uglovima Ulice Pažven ili Ulice Vjez-Ogisten. Trčao je kao lovac Ulicom Menar do Ulice Soli, od Ulice Soli do Ulice Menar, ne znajući ni osvetu, ni cenu po kojoj će biti kažnjeni ili nadoknađeni toliki trud, mere i lukavstva! A, međutim, nije još dospeo do onog nestrpljenja od koga nam se grči utroba i koji nas tera da se znojimo. Lutao je sa nadom, misleći da se gospođa Žil neće usuditi prvih dana da se vrati tamo gde je bila iznenađena. Isto tako je posvetio ove prve dane upućivanju u sve tajne ulica. Još nevešt u tom zanatu, nije se usudio da pita ni vratara, ni obućara u kući u koju je dolazila gospođa Žil; ali se nadao da će uspeti da stvori posmatračnicu u kući nasuprot tajanstvenom stanu. Proučavao je teren, želeo je da pomiri oprez i nestrpljenje, svoju ljubav i tajnu. Prvih dana meseca marta, zaokupljen planovima o kojima je razmišljao u želji da nanese presudan udarac, i napuštajući svoju šahovsku ploču posle jednog od onih marljivih stražarenja koja mu još nisu pružila nikakvo obaveštenje, vraćao se oko četiri sata kući, kamo ga je zvao jedan posao koji se ticao njegove službe, kada ga uhvati, u Ulici Kokijer, jedan od onih lepih pljuskova od kojih odjednom nabujaju potoci i čija svaka kapljica odzvanja pri padu u barice vode na putu. Pariski pešak je tada prinuđen da se odmah zaustavi, da nađe sklonište u nekoj radnji ili u nekoj kafani, ako je dovoljno bogat da plati svoje prisilno gostovanje; ili ako je hitno, pod nekom ulaznom kapijom, u tom utočištu siromašnih ili rđavo obučenih ljudi. Kako to da nijedan naš slikar nije još pokušao da verno prikaže izgled roja Parižana okupljenih u gomilu, za olujnog vremena, pod vlažnom strehom neke kuće? Gde se može sresti bogatija slika? Zar ne postoji, pre svega, pešak-sanjalica ili filozof, koji sa zadovoljstvom posmatra bilo brazde koje pravi kiša na sivkastoj osnovi neba, te neobične rezbarije slične fantastičnim mlazevima staklenih vlakana; bilo vrtloge bele vode koju vetar kovitla u vidu blistave prašine po krovovima; bilo ćudljivo oticanje iz cevi vode koja se peni i pršti; najzad, hiljadu drugih prijatnih sitnica, koje tumarala proučavaju sa uživanjem, uprkos zamasima metle kojima ih nagrađuje vratar. Zatim, tu je pešak-pričalica koji se jada i razgovara sa vratarkom kada se ona osloni na svoju metlu kao vojnik na pušku; tu je ubogi pešak, čudnovato priljubljen uza zid, koji se nimalo ne brine o svojim dronjcima naviklim na dodir s ulicom; pa učen pešak koji studira, Sriče oglase ili ih čita ne dovršavajući; nasmejani pešak koji se ruga ljudima kada im se dogodi nezgoda na ulici, koji se smeje ženama uprljanim blatom, pravi grimase muškarcima ili ženama na prozorima; ćutljiv pešak koji posmatra sve prozore, sve spratove; pa pešak-radnik

naoružan torbom ili snabdeven nekim paketom, koji tumači kišu dobicima ili gubicima; ljubazan pešak koji stiže kao metak, govoreći: Ah! kakvo vreme, gospodo! i koji pozdravlja svakoga; najzad, pravi građanin Pariza, čovek sa kišobranom, stručnjak za pljusak, koji ga je predvideo, izišao uprkos mišljenju svoje žene, i koji je seo na klupu kod vratara. Prema svom karakteru, svaki član ovog slučajnog društva posmatra nebo, odlazi poskakujući da se ne bi ukaljao, ili zato što mu se žuri, ili zato što vidi građane kako koračaju uprkos svim preprekama, ili pak zato što je kućno dvorište vlažno i smrtonosno zbog mogućnosti nazeba, jer je ivica, kako kaže poslovica, gora od čaršava. Svako ima svoje razloge. Ostaje još samo oprezan pešak, čovek, koji pre nego što krene, vreba plave raspukline oblaka. Gospodin de Molenkur se, dakle, skloni sa čitavom jednom porodicom pešaka pod strehu neke stare kuće čije je dvorište ličilo na dugačku cev dimnjaka. Duž tih zelenkastih zidova oblepljenih gipsom i posutih šalitrom bilo je toliko oluka i olovnih kotlova za prljavu vodu, i toliko spratova u četiri glavna dela kuče, da biste, bez sumnje, rekli da su to kaskade iz Sen-Klua. Voda je izvirala odasvuda; ključala je, žuborila; bilo je crne, bele, plave, zelene; klokotala je i nadirala pod metlom vratarke, krezube starice, stvorene za oluje, koja ih je, izgleda, blagosiljala, i gurala na ulicu hiljadu otpadaka čiji je zanimljiv spisak otkrivao život i navike svakog stanara kuće. Tu je bilo krpica cica, listova čaja, latica veštačkog cveća, bezbojnih, oštećenih; otpadaka od povrća, hartije, delova metala. Svakim zamahom metle starica je otkrivala sredinu potoka, tu crnu pukotinu, izdeljenu kao šahovska tabla. za kojom uporno jure vratari. Siroti zaljubljeni mladić je pažljivo posmatrao tu sliku, jedan od hiljadu prizora koje pokretni Pariz nudi svakog dana; ali je posmatrao nesvesno, kao čovek zanesen u svoje misli, kada se, podižući pogled, nađe oči u oči sa nekim čovekom koji je upravo ušao. To je bio, barem na izgled, prosjak, ali ne pariski, stvorenje bez imena na ljudskim jezicima; ne, taj čovek je stvarao novu vrstu prosjaka, nastalu van svih predstava koje budi ta reč. Neznanac se nije odlikovao onim izvorno pariskim karakterom koji dosta često ostavlja na nas snažan utisak u Šarleovim121 nevoljnicima, predstavljenim sa retko uspelim zapažanjem. To su prosti likovi umrljani blatom, promuklog glasa, crvenog i baburastog nosa, bezubih, iako pretećih usta; ponizni i užasni; duboka inteligencija koja im blista u očima izgleda besmislena kod njih. Koža na licu nekih od ovih drskih skitnica je žiličasta poput mramora, ispucala, izbrazdana venama; čelo prekriveno borama; retka i prljava kosa, kao perika bačena iza plota. Svi veseli u svom poniženju i poniženi u svojim radostima, svi obeleženi žigom 21 Nikola Šarle - francuski slikar i grafičar (1792 — 1845).

razvrata, svojim ćutanjem kao da prigovaraju, a stavom odaju užasne misli. Njih, postavljene između zločina i milostinje, više ne peče savest, a okreću se oprezno oko vešala uspevajući da ih izbegnu, nevini usred poroka i poročni usred svoje nevinosti. Oni nas često teraju da se smejemo, ali nas uvek nagone na razmišljanje. Jedan vam predstavlja zakržljalu civilizaciju, on razume sve: počast robije, otadžbinu, vrlinu; zatim, podmuklost prostog zločina i lukavstva otmenog. Drugi je pomiren sa sudbinom, veliki obešenjak, ali glup. Svi su slabe volje prema radu i redu, ali ih je u blato odgurnulo društvo koje neće da istražuje među prosjacima, tim pariskim Ciganima, moguće pesnike, velike ljude, junake i izvanredne organizatore. To je narod neograničeno dobar i bezgranično rđav, kao svi oni koji su patili, naviknut da podnosi nečuvena zla, a koga moć sudbine održava uvek u blatu., Oni svi imaju poneki san, nadu, sreću: kocku, lutriju ili vino. Nije bilo ničega od tog neobičnog života u toj ličnosti priljubljenoj veoma bezbrižno uza zid, pred gospodinom de Molenkurom, nalik na fantaziju koju je nacrtao vešt umetnik na poleđini nekog platna u svom ateljeu. Taj dugačak i suv čovek, čije je sivo i olovno lice odavalo duboku i ledenu misao, brisao je sažaljenje u srcu radoznalaca, svojim stavom punim ironije i mračnim pogledom koji je nagoveštavao njegovu želju da bude na ravnoj nozi s njima. Lice mu je bilo pepeljasto, a lobanja naborana, ćelava, neodređeno slična komadu granita. Nekoliko pravih i sivih pramenova kose, sa svake strane glave, spuštali su se na okovratnik njegovog prljavog odela zakopčanog do grla. Ličio je istovremeno i na Voltera i na Don Kihota; bio je podrugljiv i setan, pun prezira, filozofije, ali upola lud. Izgleda da nije imao košulju. Brada mu je bila duga. Njegova rđava crna kravata bila je otrcana, pocepana, i pokazivala je izbočen vrat, jako izboran, sastavljen od grubih vena nalik na konopce. Široki smeđi kolut, kao modrica, mogao se videti ispod svakog njegovog oka. Izgledalo je da ima barem šezdeset godina. Ruke su mu bile bele i čiste. Nosio je čizme iskrivljenih peta i probušene. Njegove pantalone, plave, iskrpljene na više mesta, bile su pobelele od neke vrste paperja, te ih je bilo odvratno pogledati. Bilo zato što se iz njegove vlažne odeće isparavao neki smrad, bilo što je uvek zaudarao na taj miris bede svojstven pariskim ćumezima, kao što i kancelarije, sakristije i sirotišta imaju svoj, neprijatan i ustajao, koji se ne može ničim predstaviti, tek susedi tog čoveka napustiše svoje mesto i ostaviše ga samog. On baci na njih svoj mirni i bezizražajni pogled, a zatim prenese na oficira taj tako čuveni pogled gospodina de Talejrana, bezbojan i bez topline, sličan neprozirnoj kopreni pod kojom snažna duša skriva duboka osećanja i svodi najtačnije račune o ljudima, stvarima i događajima. Nijedna bora na njegovom licu se ne useče. Usta i čelo su mu bili mirni, ali polako obori oči na tako plemenit i tragičan način da se, jednom reči u tom pokretu njegovih izbledelih kapaka krila čitava drama.

Izgled tog stoičkog lica pobudio je u gospodinu de Molenkuru jednu od onih nemirnih sanjarija koje započinju prostim pitanjem a završavaju se shvatanjem čitavog jednog sveta misli. Oluja je bila prošla. Gospodin de Molenkur zapazi još samo skut redengota kojim je taj čovek dotakao kamen-međaš; ali, napuštajući svoje mesto, on nađe pod svojim nogama jedno pismo koje je malopre ispalo. i odgonetnu da je pripadalo neznancu, pošto je video da je vraćao u svoj džep maramu kojom se bio poslužio. Oficir, koji uze pismo u želji da mu ga vrati. pročita i nehotice njegovu adresu: Gospodinu. Gospodin Feragusu, Ulica Granz-Ogisten, na uglu Ulice Soli. Pariz. Na pismu nije bilo nikakve marke, a ime i adresa sprečiše gospodina de Molenkura da ga vrati: jer ima malo strasti koje s vremenom ne postaju nepoštene. Baron je imao neko predosećanje da je to nađeno pismo celishodno, i zažele da, zadržavajući ga, stvori sebi pravo da uđe u tajanstvenu kuću, tako što bi došao tamo da ga vrati tom čoveku, i ne sumnjajući da je on stanovao u osumnjičenoj kući. Već su sumnje, nejasne kao prvi jutarnji zraci, utvrđivale odnose između ovog čoveka i gospođe Žil. Ljubomorni zaljubljeni ljudi pretpostavljaju sve; i upravo tako što pretpostavljaju sve i biraju najverovatnije pretpostavke, sudije, špijuni, ljubavnici i posmatrači uspevaju da odgonetnu istinu koja ih zanima. „Da li je pismo njemu upućeno? da li je od gospođe Žil?“ Njegova nemirna mašta mu je postavljala istovremeno hiljadu pitanja; ali kod prvih reči se nasmeši. Evo doslovce, u veličanstvenosti njegove bezazlene rečenice, u njegovom prostom pravopisu, tog pisma, kome je bilo nemoguće bilo šta dodati, od koga nije trebalo ništa izostaviti, ako ne samo pismo, ali je to prethodno trebalo naglasiti. U originalu nema ni zapeta, ni označene stanke, čak ni uskličnika; a ta činjenica bi mogla uništiti sistem interpunkcije kojim su savremeni pisci pokušavali da naslikaju najveće nedaće svih strasti.

„Anri, U broju žrtava koje sam sebi nametnula u vezi svama nalazila se i ta da vas više neobaveštavam o sebi, ali neki neodoljivi glas mi naređuje da vas upoznam sa vašim nedelima izvršenim prema meni. Znam unapred da se vaša duša otvrdla u poroku neće udostojiti dame žali. Srce vam je gluvo za osećajnost. Zar nije to i za krike prirode, ali nemari: moram davam saopštim u kojoj ste meri krivi i u kakav ste me užasan položaj uvalili. Anri, znali ste štasam sve prepatila zbog svoje prve greške, a mogli ste me uvaliti u istu nevolju i prepustiti me očajanju i bolu. Da, priznajem vam, uverenje koje sam gajila dame volite i cenite dalo mi je hrabrosti da podnesem svoju sudbinu. Ali danas, šta mi ostaje? zar nisam izgubila zbog vas sve ono štomije bilo najdraže, sve što me vezivalo za život: roditelje, prijatelje, čast, poštovanje, sve sam vam žrtvovala i ostaje mi samo bruka, stid, i kažem to necrveneći – beda. Mojoj nesreći je nedostajalo samo sigurno saznanje dame prezirete i dame mrzite. Sada kada sam sigurna u to imaću hrabrosti koju zahteva moja namera. Pomirila sam se stim, a i čast moje porodice to traži, dakle učiniću kraj svojim patnjama. Nipošto ne razmišljajte o mojoj nameri Anri. Ona je užasna, znam to, ali me na to tera moje stanje. Bez pomoći, bez podrške, bez ijednog prijatelja koji bi me utešio, dali mogu živeti? Sudbina je tako odlučila. Tako, za dva dana, Anri, za dva dana Ida neće više biti dostojna vašeg poštovanja. Ali primite zakletvu koju vam dajem da mi je savest mirna pošto nikada nisam prestala da budem dostojna vašeg prijateljstva. O Anri prijatelju moj, jer ja se nikada neću promeniti za vas, obećajte da ćete mi oprostiti zbog puta koji ću uskoro izabrati. Moja ljubav mi je dala hrabrosti, ona ćeme podržavati u vrlini. Uostalom, moje srce, koje celo ispunjava tvoja slika, biće za mene zaštita od zavođenja. Nikada ne zaboravite daje moja sudbina vaše delo, i presudite sebi. Ako je moguće da vas nebo ne kazni za vaša zlodela, na kolenima ga molim davam oprosti, jer osećam, kada bi vi bili nesrećni, to bi prevršilo moju patnju. Uprkos bedi u kojoj se nalazim odbiću bilo kakvu pomoć od vas. Da me volite možda bi mogla da je privatim kao od prijatelja, ali dobročinstvo izazvano sažaljenjem, moja duša to odbacuje, a bila bi veća kukavica kad bi ga, privatila nego onaj koji bi ga ponudio. Tražim jednu milost od vas. Ne znam koliko dugo moram ostati kod gospođe Mejnardi, pa budite toliko velikodušni i izbegavajte da se pojavljujete predamnom. Vaše dve poslednje posete pričinile su mi nedaće čije ću posledice dugo osećati: ne želim da ulazim u pojedinosti vašeg ponašanja tom prilikom. Vi me mrzite, ta reč je urezana u mom srcu i tamo se sledila od užasa. Avaj! ovo je trenutak koji zahteva svu moju hrabrost, a sve moje sposobnosti me napuštaju. Anri prijatelju moj, pre nego što stavim prepreku između nas, pruži mi poslednji dokaz svog poštovanja: piši mi, odgovori mi, reci mi damejoš ceniš, mada me vise nevoliš. Uprkos tome što su moje oči uvek dostojne susreta svašim, ne tražim da se sastanemo. Strahujem od svoje slabosti i od svoje ljubavi. Ali

milost, napišite mi pisamce odma, ono će mi dati potrebne hrabrosti da podnesem svoje nevolje. Zbogom, vinovniče svih mojih nedaća, ali jedini prijatelju koga je moje srce izabralo i koga nikada neće zaboraviti. IDA“. Život devojke čija je ljubav prevarena, njene jadne radosti, boli, beda i užasna pomirenost sa sudbinom, sve je to bilo sažeto u tako malo reči: Ta nepoznata, ali u suštini pariska pesma, ispisana u tom prljavom pismu, delovala je jedan trenutak na gospodina de Molenkura, koji se na kraju zapita da ta Ida nije neka rođaka gospođe Žil, i da večernji sastanak, čiji je on bio svedok krišom, nije uslovio neki milosrdni pokušaj. Da je stari bednik mogao zavesti Idu?... to zavođenje bi bilo pravo čudo. Igrajući sen lavirintu svojih razmišljanja koja su se ukrštala i jedno drugo potirala baron stiže blizu Ulice Pažven i vide jedan fijaker zaustavljen na kraju Ulice Vjez-Ogisten, koja se graniči sa Ulicom Monmartr. Svi zaustavljeni fijakeri govorili su mu nešto. „Da li je ona tamo?“ pomisli on. Srce mu je lupalo žestoko i grozničavo. On odgurnu vratašca sa zvoncetom, ali obarajući glavu i pokoravajući se nekom stidu, jer je začuo tajanstveni glas kako mu govori: „Zašto zadireš u ovu tajnu?“ Pope se nekoliko stepenica i obrete se oči u oči sa starom vratarkom. – Gospodin Feragus? – Ne poznajem ga... – Kako, zar gospodin Feragus ne stanuje ovde? – Nemamo takvoga u kući. – Ali, dobra moja-ženo... – Ja nisam dobra žena, gospodine, ja sam nastojnica. – Ali, gospođo – odvrati baron – imam da predam jedno pismo gospodinu Feragusu. – Ah, ako gospodin ima pismo – reče ona menjajući boju glasa – onda je to nešto sasvim drugo. Da li biste ga pokazali, to vaše pismo? – Ogist pokaza savijeno pismo. Starica sumnjičavo zaklima glavom, za tren je oklevala – izgledalo je da želi da napusti svoju sobu i da ode i obavesti tajanstvenog-Feragusa o ovom nepredviđenom slučaju; zatim reče: – E pa, popnite se, gospodine. Treba da znate gde je to...

Ne odgovorivši na tu rečenicu, kojom mu je ta lukava starica možda postavljala zamku, oficir se žustro pope stepenicama, i zazvoni živo na vratima drugog sprata. Njegov instinkt ljubavnika mu je govorio: „Ona je tu.“ Neznanac iz trema, Feragus ili vinovnik Idinih nedaća, otvori lično. Bio je obučen u kućnu haljinu sa cvetovima, u pantalone od belog mekog flanela, obuven u lepe izvezene papuče i oprane glave. Gospođa Zil, koja je promolila glavu kroz vrata druge odaje, poblede i pade na stolicu. – Šta vam je, gospođo – uzviknu oficir priskočivši joj. Ali Feragus ispruži ruku i odbaci živo oficira unazad tako osornim pokretom da se Ogistu učini da je dobio u grudi udarac gvozdenom motkom. – Nazad! gospodine – reče taj čovek. – Šta hoćete od nas? Vi tumarate ovom četvrti već pet-šest dana. Da li ste špijun? – Jeste li vi gospodin Feragus? – upita baron. – Ne, gospodine. – Ipak – odvrati Ogist – moram da vam predam ovu hartiju, koju ste izgubili u vratima kuće gde smo obojica bili za vreme kiše. Govoreći i pružajući pismo tom čoveku, baron nije mogao odoleti da ne baci letimičan pogled po odaji u kojoj je primao Feragus, i otkri da je veoma lepo, mada jednostavno, nameštena. U kaminu je gorela vatra; sasvim pored njega bio je sto postavljen raskošnije nego što je to dopuštao prividni položaj tog čoveka i osrednjost njegovog stana. Najzad, na jednom kanabeu u drugoj odaji, koju je mogao videti, opazi hrpu zlata, i ču zvuk koga je mogao izazvati samo plač neke žene. – Ta hartija mi pripada, zahvaljujem vam – reče neznanac okrećući se na takav način koji je davao na znanje baronu da želi da ga odmah istera. Suviše radoznao da bi obraćao pažnju na podrobno ispitivanje čiji je bio predmet, Ogist ne vide skoro magnetske poglede kojima ga je, kako je izgledalo, neznanac želeo da proguta. Ali da je sreo taj zmijski pogled, on bi, bez sumnje, shvatio opasnost svog položaja. Suviše zaljubljen da bi mislio na samog sebe, Ogist pozdravi, siđe i vrati se kući, pokušavajući da pronađe neki smisao u vezi te tri ličnosti: Ide, Feragusa i gospođe Žil. A taj posao je, po zdravoj pameti, odgovarao traženju rasporeda neobičnih drvenih delova kineskog buzdovana, bez ključa igre. Ali gospođa Žil ga je videla, gospođa Žil je odlazila tamo, gospođa Žil ga je slagala. Molenkur je imao nameru da poseti tu ženu sutradan; ona nije mogla odbiti da ga primi, jer je postao njen saučesnik, jer se i nogama i rukama upleo u tu mračnu spletku. Već je zamišljao sebe kao sultana i mislio je da zapovednički zatraži od gospođe Žil da mu otkrije sve svoje tajne.

U to vreme, Pariz je bila obuzela groznica građenja. Ako je taj grad čudovište, onda je sigurno najsuludije među čudovištima. Ono se zanosi hiljadama prohteva: čas gradi kao neki veliki vlastelin koji voli mistriju; zatim, odlaže svoju mistriju i postaje vojnik; oblači se od glave do pete u uniformu nacionalne garde, vežba i puši; odjednom napušta vojnu obuku i baca cigaru; onda tuguje, propada, prodaje svoj nameštaj na Trgu Šatle, proglašava da je pao pod stečaj; ali posle nekoliko dana, sređuje svoje poslove, počinje da praznuje i igra. Jednog dana jede šećer od ječma punom šakom, punim ustima; juče je kupovao Vejnenovu22 hartiju, danas to čudovište ima zubobolju i stavlja protivotrov po svim svojim zidinama; sutra će se snabdevati testom za oblaganje grudi. Ono ima svoje strasti za mesec, za godišnje doba, za godinu, kao i za jedan dan. U tom trenutku, dakle, svi su nešto zidali ili rušili, još se ne zna šta. Bilo je veoma malo ulica u kojima se ne bi videla skela od dugačkih drvenih stubova, sa daskama postavljenim na poprečne grede i uglavljenim na svakom spratu u rupama na skelama. To je krhka građa koja se klati pod Limuzencima23, ali učvršćena konopcima, sva bela od gipsa, retko kad zaštićena od udaraca kola jednim zidom od dasaka, nalik na onu neophodnu ogradu oko spomenika koji se ne zidaju. Ti jarboli, te skele, konopci i uzvici zidara, sve to podseća na more i brodove. Dakle, na dvanaest koraka od Molenkurove kuće bila je podignuta jedna od tih kratkotrajnih građevina, pred jednom kućom koju su gradili od klesanog kamena. Sutradan, u trenutku kada je baron de Molenkur prolazio u dvokolicama ispred tih skela, odlazeći u posetu gospođi Žil, jedan kamen od dve kvadratne stope, koji je došao do vrha, iskliznu iz konopaca kojima je bio vezan, i okrećući se oko sebe pade na slugu, smrvivši ga iza dvokolica. Krik užasa je potresao skelu i zidare; jedan od njih, u smrtnoj opasnosti, držao se s mukom za duge grede, a izgleda da ga je kamen okrznuo. Brzo se skupila gomila. Svi zidari siđoše, vičući, psujući i govoreći da se njihova dizalica potresla zbog dvokolica gospodina de Molenkura. Samo je dva prsta nedostajalo pa da kamen padne oficiru na glavu. Sluga je bio mrtav, kola slomljena. To je bio događaj za četvrt, listovi su doneli izveštaj o njemu. Gospodin de Molenkur, siguran da nije ništa dodirnuo, podneo je žalbu. Pravda je posredovala. Kada je sprovedena istraga, bilo je dokazano da je neki dečak, naoružan letvom čuvao stražu i vikao prolaznicima da se udalje. Ostalo je na tome. Gospodin de Molenkur je bio dvostruko oštećen: nastradao mu je sluga i pretrpeo je veliki strah tako da ostade u postelji nekoliko dana. Jer, kada se lomio zadnji deo dvokolica, pretrpeo je kontuzije; zatim, zbog nervnog potresa, izazvanog iznenađenjem, on dobi groznicu. 22 I sam Balzak je kupovao tu hartiju koja je bila u modi; koristio ju je za neke svoje rukopise. 23 Zidari.

Nije otišao kod gospođe Žil. Deset dana nakon ovog događaja, prilikom svog prvog izlaska izvozeći se u Bulonjsku šumu u svojim popravljenim dvokolicama, dok je silazio niz Ulicu Burgonj, na onom mestu gde se nalazi odvodni kanal, preko puta Narodne skupštine, slomi se osovina tačno po sredini, a baron je terao tako brzo da je to lomljenje imalo za posledicu spajanje dva točka, dovoljno žestoko da mu razbije glavu; ali je izbegao opasnost zahvaljujući otporu koji je pružio kožni krov kočija. Ipak mu je bio ozbiljno povređen bok. Po drugi put za deset dana doneli su ga gotovo mrtvog uplakanoj udovici. Ovaj drugi nesrećni slučaj izazvao je u njemu izvesno podozrenje, i on pomisli, ali kao kroz maglu, na Feragusa i gospođu Žil. Da bi proverio svoje sumnje, sačuvao je slomljenu osovinu u svojoj sobi i pozvao svog kolara. Kolar dođe, pogleda osovinu, prelom, i dokaza dve stvari gospodinu de Molenkuru. Pre svega, osovina nije bila napravljena u njegovim radionicama; on bi na svakoj grubo urezao početna slova svog imena i prezimena, a nije mogao objasniti na koji je način ta osovina bila zamenjena drugom; zatim prelom te sumnjive osovine je nastao zbog jedne unutarnje šupljine od vešto načinjenih mehura i pukotina. – Eh! gospodine barone, onaj koji je tako sredio osovinu mora da je veoma pakostan, zakleo bih se da je to prirodno... Gospodin de Molenkur zamoli svog majstora da ništa ne govori o toj pustolovini, a smatrao je da je obavešten kako valja. Ova dva pokušaja ubistva bila su skovana tako vešto da su ukazivala na neprijateljstvo nadmoćnih ljudi. – „To je rat do istrebljenja“, reče on sebi tresući se u postelji „divlji rat, rat iznenađenja, zasede, izdaje, objavljen u ime gospođe Žil. Dakle, kakvom je to čoveku ona pripadala? Kakvom moći raspolaže taj Feragus?“ Jednom reči, gospodin de Molenkur, mada je bio srčan i vojnik, nije mogao obuzdati sebe da ne zadrhti. Među svim mislima koje su ga skolile bila je jedna zastrašujuća od koje se nije mogao odbraniti: zar njegovi tajni neprijatelji neće uskoro upotrebiti otrov? Odmah, savladan ovim strahovanjima, koja su njegova trenutna slabost, dijeta. i groznica još pojačavali, on naredi da dovedu jednu staricu, odanu već dugo njegovoj baki, ženu koja je gajila prema njemu jedno od onih upola materinskih osećanja – najuzvišenije kod prostog sveta. Ne otkrivajući joj sasvim dušu, on joj naloži da kupuje potrebne namirnice tajno i svakog dana na različitim mestima, preporučujući joj da ih zaključava, i da mu ih sama donosi, ne dopuštajući bilo kome da im se približi kada mu ih bude posluživala. Najzad, on preduze najpodrobnije predostrožnosti da obezbedi sebe od smrti te vrste. Nalazio se u postelji, sam, bolestan; mogao je, dakle, misliti natenane o

svojoj ličnoj odbrani, jedinoj potrebi koja je suviše pronicljiva da bi dozvolila ljudskoj sebičnosti da bilo šta zaboravi. Ali nesrećni bolesnik je otrovao svoj život strahom, pa mu sumnja i protiv njegove volje oboji sve časove svojim mračnim tonovima. Međutim, ova dva pokušaja ubistva naučiše ga jednoj vrlini, najpotrebnijoj političarima. On shvati da se treba služiti uzvišenim licemerjem u igri krupnih životnih interesa. Ne odati svoju tajnu, to nije ništa, ali unapred ćutati, umeti zaboraviti na neku činjenicu tokom trideset godina, ako je to potrebno, kako je to činio Ali Paša, da bi se sa sigurnošću izvršila osveta o kojoj se razmišlja trideset godina, to je lepa studija u zemlji u kojoj tako malo ljudi ume da skriva tajnu trideset dana. Gospodin de Molenkur je živeo još samo zbog gospođe Žil. Bio je neprekidno zauzet ozbiljnim traženjem načina kako da pobedi nepoznate neprijatelje u ovoj nepoznatoj bici. Njegova skrivena strast prema toj ženi još je više porasla zbog svih tih prepreka. Gospođa Žil je uvek bila u njegovim mislima i njegovom srcu, još privlačnija zbog svojih naslućenih mana nego zbog sigurnih vrlina na osnovu kojih je postala za njega idol. Bolesnik je, želeći da utvrdi neprijateljske položaje, smatrao da može bez opasnosti upoznati starog vidama sa tajnama svog položaja. Vitez je voleo Ogista kao što otac voli decu svoje žene; bio je lukav, vešt, odlikovao se diplomatskim duhom. On, dakle, dođe da sasluša barona, zaklima glavom, i obojica održaše savetovanje. Dobri vidam nije odobravao poverenje svog mladog prijatelja, kada mu Ogist reče da su u njihovo vreme policija i vlast kadri da saznaju sve tajne, i da bi, ako je bezuslovno trebalo pribeći njima, našao u njima moćne pomoćnike. Starac mu ozbiljno odgovori: – Policija je, drago moje dete, kada je reč o ličnim pitanjima, nešto najneveštije na svetu, a vlast najslabije. Ni policija ni vlast ne umeju da čitaju na dnu srca. Ono što bi razložno trebalo tražiti od njih, to je da potraže uzroke jedne posledice. Dakle, vlast i policija su vrlo nepodesni za taj zanat: njima u suštini nedostaje ono lično interesovanje koje otkriva sve onome ko oseća potrebu da sazna sve. Nijedna ljudska sila ne može sprečiti ubicu ili trovača da dođe bilo do srca nekog kneza, bilo do stomaka nekog poštenog čoveka. Strasti čine celu policiju. Vitez je od sveg srca savetovao baronu da ode u Italiju, iz Italije u Grčku, iz Grčke u Siriju, iz Sirije u Aziju i da se vrati tek pošto bude ubedio svoje tajne neprijatelje u to da se kaje, i da tako prećutno sklopi mir s njima; inače, da ostane u svojoj kući, i to čak u svojoj sobi, i da odatle iziđe samo zato da bi ih sasvim sigurno uništio.

– U svog neprijatelja treba da diramo samo onda kada želimo da mu odrubimo glavu, reče mu on ozbiljno. Ipak, starac obeća svom ljubimcu da će koristiti sve svoje lukavstvo koje mu je nebo darovalo da bi, ne izlažući bilo koga neprilici, izvršio ispitivanja neprijatelja, da se dobro obavesti o njemu i da pripremi pobedu. Vitez je imao nekog starog Figara koji se povukao, najpakosnijeg majmuna koji je ikada uzeo ljudsko obličje, nekada duhovitog kao sam đavo. On je činio svašta od svog tela kao neki robijaš, bio je okretan kao lopov, prepreden kao žena, ali je njegov genije propao u nedostatku prilika, posle novog ustrojstva pariskog društva, koje je promenilo sluge komedije. Taj isluženi Skapen je bio vezan za svog gospodara kao za neko više biće. Ali je lukavi vidam svake godine dodavao plati svog bivšeg upravitelja ljubavnih podviga prilično visoku svotu; ta pažnja je ojačavala prirodno prijateljstvo vezama interesa, a starac je zauzvrat bio okružen brigama koje ni najzaljubljenija žena ne bi, bez sumnje, izmislila za svog bolesnog prijatelja. To je bio onaj biser starih pozorišnih slugu, ostatak poslednjeg veka, nepodmitljivac, u nedostatku mogućnosti da zadovolji svoje strasti – eto, u njega se pouzdaše vitez i gospodin de Molenkur. – Gospodin baron bi sve pokvario – reče taj veliki čovek u livreji kada su ga zapitali za savet. – Neka gospodin jede, pije i spava mirno. Uzimam sve na sebe. Zbilja, osam dana posle dogovora, u trenutku kada je gospodin de Molenkur, ponovo oraspoložen, ručao sa bakom i vidamom uđe Žilijen da podnese svoj izveštaj. Zatim, sa onom lažnom skromnošću kojoj pribegavaju talentovani ljudi, on reče, kada se udovica vratila u svoje odaje: – Neprijatelj koji proganja gospodina barona ne zove se Feragus; Taj čovek, taj đavo, zove se Grasjen, Anri, Viktor, Žan-Žozef Burinjar. Gospodin Grasjen Burinjar je bivši građevinski preduzimač, nekada veoma bogat, a pre svega jedan od najlepših pariskih mladića, jedan Lovelas sposoban da očara Grandisona. Dotle sežu moja obaveštenja. Bio je prost radnik, a članovi Tesarskog esnafa su ga u svoje vreme izabrali za starešinu, pod imenom Feragusa XXIII. Policija bi morala to znati, da je pozvana da nešto zna. Taj čovek se preselio, ne stanuje više u Ulici Vjez-Ogisten, već u Ulici Žokle. Gospođa Žila Demarea ga često posećuje; dosta često je njen muž, kada ide u Berzu, vodi do Ulice Vivjen, ili ona vodi svog muža u Berzu. Gospodin vidam je suviše upućen u te stvari da bi zahtevao od mene da mu kažem da li muž vodi svoju ženu ili pak žena vodi svog muža. Ali gospođa Žil je toliko lepa da bih se ja kladio na nju. Sve je to do krajnosti izvesno. Moj Burinjar često igra na broj 129. To je, da prostite, gospodine, šaljivčina koji voli žene, i koji ima svoje sitne navike u ponašanju kao čovek od položaja. Uostalom, on često dobija, preoblači se kao glumac, maskira se kako mu je volja i taj vam ima najoriginalniji život na svetu. Ne sumnjam da ima više obitavališta, jer većinom izmiče onome što gospodin vitez naziva uljudnim ispitivanjima. Ako gospodin to

želi, ipak ga se možemo osloboditi časno, ako imamo u vidu njegove navike. Uvek je lako osloboditi se čoveka koji voli žene. Ipak, taj bogataš govori da će se ponovo seliti. Sada, da li gospodin vidam i gospodin baron imaju nešto da mi narede? – Žistene, zadovoljan sam tobom, ne upuštaj se dalje bez naređenja; ali pazi ovde na sve, tako da gospodin baron nema od čega da strahuje. – Drago moje dete – ponovo uze reč vidam – nastavi svoj život i zaboravi gospođu Žil. – Ne, ne – reče Ogist – neću ustupiti mesto Grasjenu Burinjaru, hoću da ga imam vezanih nogu i ruku, a i gospođu Žil takođe. Te večeri, baron Ogist de Molenkur, nedavno unapređen u viši oficirski čin u odredu Telesne garde, ode na bal, u Elize-Burbon, kod gospođe vojvotkinje de Beri. Tamo, svakako, nije bilo nikakve opasnosti od koje bi trebalo da strahuje. Ipak, baron de Molenkur iziđe odatle sa obavezom da se tuče u dvoboju zbog uvrede časti, što je bilo nemoguće srediti na drugi način. Njegov protivnik, markiz de Ronkrol, imao je veoma jake razloge da se žali na Ogista, a Ogist je dao povoda za to svojom starom vezom sa sestrom gospodina de Ronkrola, kontesom de Serizi. Ta gospa, koja nije volela nemačko prenemaganje, bila je ipak prepuna zahteva što se tiče i najmanjih detalja svoje kreposne odeće. Povinujući se jednoj od onih neobjašnjivih neminovnosti, Ogist napravi bezazlenu šalu koju gospođa primi veoma rđavo, a zbog koje se njen brat nađe uvređen. Objasnili su se u jednom uglu, tihim glasom. Kao ljudi iz dobrog društva, dvojica protivnika ne podigoše buku. Tek sutradan, društvo iz predgrađa Sent-Onore, predgrađa Sen-Žermen i dvor, počeše da raspredaju o toj pustolovini. Toplo su branili gospođu Serizi, a sve greške su pripisivali Molenkuru. Posredovale su visoke ličnosti. Gospodi de Molenkuru, i de Ronkrolu su bili, određeni najugledniji svedoci, a bile su preduzete sve mere predostrožnosti na mestu dvoboja da nijedan ne bude ubijen. Kada se Ogist našao pred svojim protivnikom, sladostrasnikom, kome niko nije osporavao osećanje časti, nije mogao videti u njemu Feragusovo oruđe, prst tog vođe Tesarskog esnafa, ali je, osetio potajnu želju da se povinuje neobjašnjivim predosećanjima, te zapita markiza. – Gospodo – reče on svedocima – ja svakako ne odbijam da ukrstim oružje sa gospodinom de Ronkrolom: ali, pre toga, izjavljujem da: sam pogrešio, pružam mu izvinjenje koje on bude zahtevao od mene, čak i javno ako to želi, jer, kada je reč o nekoj ženi, smatram da tada ne može ništa okaljati čast otmenog čoveka. Pozivam se, dakle, na njegov razum i na njegovu velikodušnost, jer, zar nije pomalo glupo boriti se kada onaj koji je u pravu može da podlegne?... Gospodin de Ronkrol, nije, prihvatio da se spor okonča na taj način, i tada se baron, koji je postao podozriviji približi svom protivniku.

– : E, pa, gospodine markiže – reče mu on – dajte, pred ovom gospodom, vašu plemićku reč da u ovom dvoboju ne postoji nikakav drugi razlog da se svetite osim onoga o kome je javno reč. – Gospodine, to pitanje je neumesno. I gospodin de Ronkrol ode na svoje mesto. Bilo je unapred dogovoreno da će se dva protivnika zadovoljiti po jednim revolverskim pucnjem. Gospodin de Ronkrol, uprkos određenom rastojanju sa koga je bilo malo verovatno, da ne kažemo nemoguće, da će gospodin de Molenkur biti ubijen, obori barona. Metak mu je probio rebra, na dva prsta ispod srca, ali srećom bez težih povreda. – Isuviše dobro ciljate, gospodine – reče oficir pred svedocima – za onoga koji sveti minule strasti. Gospodin de Ronkrol je smatrao da je Ogist mrtav, te nije mogao zadržati podrugljiv osmeh kada je čuo ove reči.’ – Nije dozvoljeno sumnjičiti sestru Julija Cezara, gospodine. – Opet gospođa Žil – odvrati Ogist. Onesvestio se, ne mogavši dovršiti zajedljivu šalu koja se ugasila na njegovim usnama. Ali, mada je izgubio mnogo krvi, rana nije bila opasna. Posle petnaestak dana, tokom kojih su ga udovica i vidam obasipali onim staračkim pažnjama čiju tajnu pruža samo dugotrajno životno iskustvo, jednog jutra mu je njegova baka nanela žestoke udarce. Otkrila mu je da su ovih poslednjih dana živeli u smrtnom strahu. Primila je pismo potpisano sa F. u kome je bilo ispričano o špijunaži do koje se spustio njen unuk, i to od tačke do tačke. U tom pismu se. prigovaralo gospodinu de Molenkuru da su njegovi postupci nedostojni časnog čoveka. On je, kako je pisalo, postavio neku staricu u Ulici Menar, na stajalište fijakera koje su tu nalazi, neku staru špijunku, koja prividno prodaje kočijašima vodu iz svoje buradi ali joj je u stvari naređeno da prati svaki korak gospođe Žila Demarea. On je uhodio najbezopasnijeg čoveka na svetu, u želji da pronikne sve njegove tajne, dok je, od tih tajni, zavisio život ili smrt tri ličnosti. On je sam želeo nemilosrdnu borbu u kojoj će, već ranjen tri puta, neizbežno podleći, jer su se zaverili da će ga ubiti na bilo koji način dostupan čoveku. Gospodin de Molenkur ne bi čak mogao više da izbegne svoju sudbinu čak ni ako obeća da će poštovati tajanstveni život te tri ličnosti, jer je bilo nemoguće verovati reči jednog plemića kadrog da padne tako nisko na grane policijskih službenika. I to zašto? – da bi uznemirio, bez razloga, život jedne nevine žene i jednog starca dostojnog poštovanja. Pismo za Ogista nije bilo ništa u poređenju sa nežnim prigovorima baronice de Molenkur, koje je morao da otrpi. Nedovoljno poštovati jednu ženu i ne verovati joj dovoljno, špijunirati je iako se nema pravo na to! a da li treba da uhodimo ženu koja nas voli? To je bila bujica onih izvanrednih razloga koji nikada

ništa ne dokazuju, a koji izazvaše u mladom baronu, prvi put u njegovom životu, jednu od onih srdžbi, iz koje proklijaju, odakle proizlaze najvažniji postupci u životu. „Pošto je to dvoboj na smrt“, zaključi on „moram ubiti svog neprijatelja služeći se svim raspoloživim sredstvima“. Vitez odmah ode da potraži, u ime gospodina de Molenkura, šefa pariske tajne policije, i, ne mešajući ni ime ni ličnost gospođe Žil u priču o ovoj pustolovini, mada je ona predstavljala njen skriveni čvor, obavesti ga o strahovanjima koje je ulivala porodici de Molenkur neka nepoznata ličnost dovoljno drska da se zakune, u lice zakonima i policiji, kako će pogubiti jednog gardijskog oficira. Čovek iz policije od iznenađenja podiže svoje zelene naočari, ušmrknu se više puta i ponudi duvanom viteza, koji je iz dostojanstva kazao da ga ne uzima mada mu je nos bio zamazan njime. Zatim, zamenik šefa to zabeleži i obeća da će, uz pomoć Vidoka i njegovih uhoda, podneti kroz nekoliko dana porodici de Molenkur podroban izveštaj o tom neprijatelju, izjavljujući da nema tajne za parisku policiju. Posle nekoliko dana šef dođe kod gospodina vidama, u kuću barona de Molenkura, i zateče mladića sasvim oporavljenog od poslednje rane. Tada mu on administrativnim stilom zahvali na uputstvima koja mu je ljubazno dao, saopštavajući mu da je taj Burinjar bio osuđen na dvadeset godina prisilnog rada, ali je na neobičan način pobegao iz okova za vreme prevoza od Bisetra do Tulona. Trinaest godina je policija bez uspeha pokušavala da ga se ponovo dočepa, pošto je saznala da je on bezbrižno došao da se nastani u Parizu, gde je umakao najmarljivijim traženjima, mada je stalno bio umešan u mnoge mračne poslove. Ukratko, taj čovek, čiji je život pružao najzanimljivije pojedinosti, biće uskoro svakako uhvaćen u jednom od svojih prebivališta i izručen pravdi. Birokrata završi svoj službeni izveštaj, rekavši gospodinu de Molenkuru da, ako pridaje dovoljno značaja tom događaju i želi biti svedok Burinjarovog hapšenja, može doći sutradan u osam časova izjutra u Ulicu Sent-Foa, u jednu kuću čiji mu broj dade. Gospodin de Molenkur je odbio da se lično uverava, uzdajući se, sa svetim poštovanjem koje policija pobuđuje u Parizu, u marljivost administracije. Posle tri dana, pošto nije ništa pročitao u novinama o tom hapšenju, koje bi, međutim, poslužilo kao građa za neki zanimljiv članak, u gospodinu de Molenkuru se rodiše nemiri koje razveja sledeće pismo: „Gospodine barone, Što se tiče rečenog događaja, ne treba više da strahujete. Grasjen Burinjar, nazvan Feragus, juče je preminuo u svom stanu u Ulici Žokle, broj 7. Činjenice su

razvejale sumnje koje su se morale roditi u nama u vezi sa njegovim identitetom. Pored opštinskog lekara, doveli smo i policijskog, a šef službe bezbednosti je sve proverio što je bilo potrebno da bi se postigla potpuna sigurnost. Uostalom, moralnost svedoka koji su potpisali umrlicu i izjave onih koji su negovali rečenog Burinjara u njegovim poslednjim trenucima, pored ostalih, i poštovanog kapelana crkve Bon-Nuvel, kome se ispovedio u ispovedaonici, jer je umro kao hrišćanin, nisu nam dozvolili da i dalje gajimo i najmanju sumnju. Primite, gospodine barone,“ itd. .Gospodin de Molenkur, udovica i vidam odahnuše sa neizrecivim zadovoljstvom. Dobra žena zagrli svog unuka, prolivši suze i napusti ga da bi zahvalila bogu molitvom. Draga udovica, koja je čitala devetodnevne molitve za Ogistov spas, verovala je da je uslišena. – E pa – reče vitez – možeš se sada pojaviti na balu o kome si mi pričao, nemam više nikakvih prigovora. Gospodin de Molenkur je bio utoliko više nestrpljiv da ode na taj bal, što je trebalo da i gospođa Žil bude tamo. Tu svečanost je priređivao prefekt Senske oblasti, kod koga su se sretala oba pariska društva kao na neutralnom terenu. Ogist prođe kroz salone ne ugledavši ženu koja je izvršila tako veliki uticaj na njegov život. Uđe u jedan još prazan budoar, gde su stolovi za igru očekivali kartaše, i sede na jedan divan, utonuvši u najprotivrečnije misli o gospođi Žil. Tada neki čovek uze mladog oficira za ruku, a baron ostade zabezeknut kada ugleda siromaška iz Ulice Kokjer, Idinog Feragusa, stanovnika Ulice Soli, Žistenovog Burinjara, robijaš koji je po rečima policije juče umro. – Gospodine, ni krika, ni reči – reče mu Burinjar čiji je glas prepoznao, ali ga svakako niko drugi nije mogao prepoznati. Bio je elegantno odeven, nosio je odlikovanja reda Zlatnog runa i jednu zvezdu na svom odelu. – Gospodine – nastavi on glasom koji je zavijao kao glas hijene – vi podstičete moje pokušaje, stavljajući na svoju stranu policiju. Propašćete, gospodine. Tako mora biti. Da li volite gospođu Žil? Da li vas je ona volela? Sa kakvim ste pravom želeli da remetite njen mir i da kaljate njenu vrlinu? Neko se pojavi. Feragus se podiže u želji da napusti odaju. – Da li poznajete ovog čoveka – zapita gospodin de Molenkur hvatajući Feragusa za okovratnik. Ali se Feragus okretno oslobodi, uhvati gospodina de Molenkura za kosu, i prodrma mu besno glavu nekoliko puta. – Uistinu, da li je neophodno olovo da bi se ova glava opametila? – reče Feragus.

– Ne lično, gospodine – odgovori de Marsej, svedok tog prizora – ali znam da je to gospodin de Fenkal, veoma bogat Portugalac. Gospodin de Fenkal je iščezao. Baron pođe za njim ne uspevši da ga stigne, a kada stiže u hodnik, vide Feragusa, u blistavoj kočiji, kako ga podsmešljivo gleda krećući kasom. – Gospodine, milost – reče Ogist vraćajući se u salon i obraćajući se de Marseju, koji ga, kako se pokazalo, poznaje – gde gospodin de Fenkal stanuje? – Ja ne znam, ali će vam bez sumnje ovde reći. Baron, pošto je upitao prefekta, saznade da grof de Fenkal stanuje u Portugalskoj ambasadi. U tom trenutku, kada je još verovao da oseća ledene Feragusove prste u svojoj kosi, on ugleda gospođu Žil u svom sjaju njene lepote, svežu, milu, bezazlenu, kako zrači onom ženskom svetošću u koju se bio zaljubio. To stvorenje, pakleno za njega, izazivalo je u Ogistu još samo mržnju, i ta smrtna, strašna mržnja se izli kroz njegove poglede. Vrebao je trenutak da razgovara s njom a da ga niko ne čuje, i tada joj reče: – Gospođo, evo već tri puta kako me vaše plaćene ubice promašuju... – Šta hoćete da kažete, gospodine? – odgovori ona crveneći. – Znam da vam se dogodilo više nemilih udesa, sa kojima sam mnogo saučestvovala; ali kako mogu biti umešana u tako nešto? – Vi, dakle, znate da postoje plaćene ubice koje usmerava protiv mene čovek iz Ulice Soli? – Gospodine! – Gospođo, sada više neću sam tražiti od vas račune, ne za svoju sreću, već za svoju krv... U tom trenutku se približi Žil Demare. – Šta to kažete mojoj ženi, gospodine? – Dođite kod mene po obaveštenje, ako ste znatiželjni, gospodine. I Molenkur iziđe, ostavljajući gospođu Žil bledu i skoro u nesvestici. OKRIVLJENA ŽENA Malo je žena koje se, povodom neke nepobitne činjenice, nisu obrele, jednom u svom životu, pred nekim tačno određenim, oštrim, odrešitim, pitanjem, jednim od onih pitanja koja nemilosrdno postavljaju njihovi muževi. I sama

pomisao na njih izaziva laku drhtavicu, a njihova prva reč zadire u srce kao sečivo bodeža. Odatle ovo osnovno načelo: Svaka žena laže. Poluzvanična laž, sitna laž, uzvišena, užasna laž; ali lagati je potrebno. Zatim, kada se prihvati da je to nužno, zar ne treba znati dobro lagati? U Francuskoj, žene divno lažu. Naši običaji ih tako dobro uče obmanjivanju! Najzad, žena je tako bezazleno drska, tako ljupka, tako mila, tako istinita u laži. Ona priznaje da je laž korisna da bi se u društvenom životu izbegli žestoki udarci kojima sreća ne bi odolela, da im je potrebna kao vata u koju stavljaju svoj nakit. Laž, dakle, postaje za njih osnov jezika, a istina je još samo izuzetak; one je izgovaraju, pošto su pune vrlina, ili iz ćefa ili iz računa. Zatim, prema svom karakteru, neke žene se smeju kada lažu; jedne plaču, druge se uozbilje; neke se ljute. Pošto su u životu počele sa pretvaranjem da su neosetljive prema ukazivanjima poštovanja koja im najviše laskaju, one često na kraju lažu same sebe. Ko se nije divio njihovoj prividnoj nadmoćnosti u trenutku kada drhte nad tajanstvenim riznicama svoje ljubavi? Ko nije proučavao njihovu neusiljenost, lakoću, slobodu duha, i to u najvećim životnim neprilikama? Kod njih nema ničeg neprirodnog: varanje tada teče kao što sneg pada s neba. Zatim, sa kakvom umetnošću one otkrivaju istinito kod drugih! Sa kakvom se tananošću služe najispravnijom logikom prema strastvenom pitanju koje im uvek odaje tajnu srca nekog dovoljno bezazlenog muškarca da im pristupa pitanjem! Postavljati pitanje nekoj ženi, zar to ne znači predati joj se? Zar ona neće saznati sve ono što želimo da sakrijemo od nje, i zar neće umeti da ćuti govoreći? A neki muškarci žele da se nadmeću sa Parižankom! sa ženom koja ume da se postavi iznad udaraca bodežom, govoreći:^ – Vi ste veoma radoznali! Šta se to vas tiče? Zašto želite da znate to? Ah! vi ste ljubomorni! A kad ne bih htela da vam odgovorim? Ukratko, sa ženom koja ume da izgovori NE na sto trideset sedam hiljada načina, a DA na bezbroj načina. Rasprava o ne i da, zar to nije jedno od najlepših diplomatskih, filozofskih, logografskih i moralnih dela koje nam ostaje da sačinimo? Ali da bi se izvršilo to đavolsko delo, zar ne bi za to bio potreban dvospolni genije? Stoga to nikad niko neće ni pokušati. Zatim, zar ovo, od svih neobjavljenih dela, najbolje ne poznaju žene, zar ga ne primenjuju najbolje? Da li ste ikada proučavali način izražavanja, postavljanje, disinvoltura jedne laži. Onda ispitajte. Gospođa Demare je sedela u desnom uglu kola, a njen muž u levom. Pošto joj je pošlo za rukom da se izlazeći sa bala, povrati od uzbuđenja, gospođa Žil je glumila mirnu prisutnost duha. Njen muž joj nije ništa rekao i još joj nije ništa govorio. Zil je gledao kroz vrata kočija mračna pročelja tihih kuća ispred kojih su prolazili. Ali odjednom, kao da ga je na to nagnala neka odlučujuća misao, kada su zaokretali oko jednog uličnog ugla, on ispitivački pogleda svoju ženu, kojoj je,

izgleda, bilo hladno, uprkos bundi postavljenoj krznom u koju je bila uvijena; on otkri da je zamišljena, a možda je to stvarno i bila. Od svih prilepčivih stvari, najlakše se prenose razmišljanje i ozbiljnost. – Dakle, šta ti je to gospodin de Molenkur mogao reći pa da se tako jako uzbudiš – zapita Žil – i zbog čeka me zove svojoj kući? – Ali on neće moći da ti kaže kod svoje kuće ništa što ti ja ne velim sada – odgovori ona. Zatim, sa onim ženskim lukavstvom, koje uvek pomalo obeščašćuje vrlinu, gospođa Žil sačeka drugo pitanje. Muž okrenu glavu prema kućama i nastavi svoja proučavanja kroz vrata kočija, Zar još jedno pitanje nije značilo sumnju, nepoverenje? Sumnjičiti jednu ženu, to je zločin u ljubavi. Žil je već ubio jednog čoveka a da nije posumnjao u svoju ženu. Klemansa nije znala koliko je bilo prave ljubavi i dubokih razmišljanja u ćutanju njenog muža, isto tako kao što Žil nije imao pojma o čudnoj drami koja je stezala srce njegove Klemanse. A kola su išla kroz tihi Pariz, noseći dvoje supružnika, dvoje ljubavnika, koji su obožavali jedno drugo, a koji su, blago oslonjeni, ujedinjeni na svilenim jastucima, ipak bili razdvojeni provalijom. Koliko se samo neobičnih prizora ne odigrava u tim otmenim kočijama koje se vraćaju sa bala, između ponoći i dva sata izjutra. I ostaju tu, u kočijama svetlih okana čiji fenjeri osvetljavaju ulicu, u kočijama zakonite ljubavi gde bračni parovi mogu da se svađaju ne strahujući od pogleda prolaznika, jer bračno stanje daje pravo na durenje, na tuču, na grljenje žene, u kolima i na drugim mestima, svagde! Koliko se samo tajni zato otkriva noćnim pešacima, tim mladim ljudima koji su došli na bal kolima, ali su prinuđeni, iz nekog razloga, da se vrate pešice! To je bilo prvi put da su se Klemansa i Žil nalazili tako svako u svom uglu. Muž se obično stiskao uz svoju ženu. – Veoma je hladno – reče gospođa Žil. Ali njen muž preču, pošto je proučavao sve mračne natpise iznad radnji. – Klemansa – reče on najzad – oprosti mi zbog pitanja koje ću ti sada postaviti. I On se približi, obgrli je, i privuče sebi. „Gospode Bože, tu smo!“ pomisli sirota žena. – Pa dobro, – preduhitri ona pitanje – hoćeš da saznaš šta mi je rekao de Molenkur. Reći ću ti to, Žile; ali he bez straha. Gospode moj, zar mi možemo imati međusobnih tajni. Već čitav minut gledam kako se boriš između svesti o našoj ljubavi i nejasnih strahovanja; ali zar naša savest nije čista, a zar ti tvoje sumnje ne izgledaju isuviše mračne? Zašto ne isterati stvar na čistinu kada ti to hoćeš? Kada ti budem sve ispričala, poželećeš da saznaš više; a, međutim, ja i sama ne

znam šta se skriva iza čudnih reči tog čoveka. A možda bi tada među vama dvojicom došlo i do nekog sudbonosnog spora. Mnogo bih više volela da oboje zaboravimo ovaj ružni trenutak. Ali, u svakom slučaju, zakuni mi se da ćeš čekati da se ta neobična pustolovina sama razjasni na prirodan način. Gospodin de Molenkur mi je izjavio da su tri nesrećna slučaja o kojima si čuo da se priča: padanje kamena na njegovog slugu, njegov pad iz dvokolica i njegov dvoboj zbog gospođe de Serizi, bili posledica zavere koju sam ja skovala protiv njega. Zatim, pretio mi je da će tebi objasniti šta me je navelo na ubistvo. Da li ti razumeš nešto od svega toga? A uznemirila sam se zbog izraza njegovog lica na kome se odražavalo ludilo, zbog njegovih divljih očiju i reči žestoko isprekidanih unutarnjim uzbuđenjem. Verovala sam da je lud. Eto to je sve. Sada, ne bih bila žena a da nisam zapazila da sam već godinu dana, kako se to kaže, ljubav gospodina de Molenkura. On me je uvek viđao samo na balu, a razgovori su mu bili beznačajni, kao i svi koji se tamo vode. Možda želi da nas razdvoji kako bih jednog dana ostala sama i bez odbrane. Da li ti je jasno? Već ti se veđe mršte? Oh? iz dna duše mrzim svet. Mi smo tako srećni bez njega! zašto onda ići i tražiti ga? Žile, preklinjem te, obećaj mi da ćeš zaboraviti sve ovo. Sutra ćemo, bez sumnje, saznati da je gospodin de Molenkur poludeo. – Kako je to neobično! – reče sebi Žil silazeći iz kola pod svojim tremom. On pruži ruke ženi i oboje se pope se u svoje odaje. Da bismo izložili ovu priču istinito do tančina, da bismo pratili njen tok u svim njenim krivudanjima, treba ovde razglasiti neke ljubavne tajne, ušuljati se pod tapete jedne spavaće sobe, ne drsko, već kao Trilbi, ne prestrašiti ni Dugala ni Žani24, ne poplašiti nikog, biti isto toliko čedan koliko to želi da bude naš plemeniti francuski jezik, isto toliko smeo kao što je to bila Žerarova kičica kada je prikazivala Dafnida i Hloju. Spavaća soba gospođe Žil je bila sveto mesto. Samo su ona, njen muž i njena sobarica smeli ući u nju. Imućnost ima lepih preimućstava, a najviše se može zavideti onima koja dozvoljavaju da se osećanja razviju u svoj njihovoj širini, da se oplode ispunjenjem hiljadama njihovih ćudi, da se okruže onim sjajem koji ih još pojačava, onim traženjima koja ih oplemenjuju, pažnjama koje ih čine još privlačnijim. Ako mrzite ručkove na travi i rđavo poslužene obroke, ako osećate izvesno zadovoljstvo u tome da vidite stolnjak od damasta blistave beline, pribor za jelo od pozlaćenog srebra, tanjire od porculana izvanredne čistote, sto optočen zlatom, bogato izrezbaren, osvetljen prozirnim svećama, a zatim, pod srebrnim kuglama na kojima su izrađeni grbovi – čudesa najprobranije kuhinje; da biste bili dosledni, 24 Ribar Dugal, njegova žena Žani i vragolan Trilbi, to su junaci Nodjeove priče Trilbi (1822).

morate tada ostaviti mansardu na tavanima kuća, mlade radnice na ulici. Morate prepustiti mansarde, mlade radnice, kišobrane, jeftine sandale, ljudima koji plaćaju svoju večeru svojim mršavim honorarom; zatim, morate shvatiti ljubav kao vrednost koja se ispoljava u svoj svojoj draži samo na tepisima Savonerije25 , pod opalnom svetlošću mramorne lampe, između neupadljivih, svilom presvučenih zidova, ispred pozlaćenog kamina, u sobi gluvoj za buku suseda, ulice, svega, zahvaljujući žaluzijama, kapcima i lelujavim zavesama. Potrebna su vam ogledala u kojima se igraju oblici, i koja bezbroj puta odražavaju lik žene koju bismo želeli mnogostruku, a koju ljubav često umnožava. Zatim, veoma niski divani; onda postelja, koja se, slično tajni, naslućuje a ne vidi se. Pa, u toj koketnoj sobi, krzna za bose noge, sveće pod staklom usred nabranog muslina, da bi se moglo čitati u svako doba noći, cveće od čijeg mirisa ne boli glava, i tako tanano rublje da bi, bez sumnje, zadovoljilo i Anu Austrijsku. Gospođa Žil je ostvarila taj divni plan, ali to nije bilo ništa. Svaka žena koja ima ukusa mogla je učiniti isto toliko, mada, ipak, postoji, bez sumnje, u rasporedu tih stvari. pečat ličnosti koji daje nekom ukrasu, nekoj pojedinosti, crtu koja se ne može podražavati. Danas više nego ikada caruje fanatizam individualnosti. Što više naši zakoni budu težili nemogućoj jednakosti, sve više ćemo se odvajati od nje po načinu života. Isto tako, bogate ličnosti u Francuskoj počinju da postaju isključivije u svom ukusu i u stvarima koje im pripadaju nego što su to bile pre trideset godina. Gospođa Žil je znala šta je od nje zahtevao taj plan, tako da je sve u svojoj kući dovela u sklad sa raskoši koja tako lepo priliči ljubavi. Hiljadu pet stotina franaka i moja Sofija, ili strast u kolibi, to su priče izgladnelih, kojima je u prvi mah dovoljan crni hleb, ali koji, kada postanu sladokusci, ako stvarno vole, na kraju žale za bogatstvima gastronomije. Ljubav se grozi rada i bede. Ona više voli da umre nego da životari. Većina žena, kada se vrate sa bala, u želji da što pre legnu, razbacaju oko sebe svoje haljine, svoje povenulo cveće, kite bez mirisa. Ostavljaju svoje cipelice pod nekom foteljom, koračaju na nesigurnim koturnama, skidaju češljeve, raspliću nebrižljivo pletenice. Malo ih se tiče što im muževi vide kopče, pribadače, veštačke uvojke koji su pridržavali otmene građevine frizure ili nakita. Nema više tajni, tada sve pada pred mužem, za njega nema više belila. Steznik kome veći deo vremena poklanja punu pažnju, ostaje tu, ako suviše pospana sobarica zaboravi da ga odnese. Najzad, ispupčenja od kitove kosti, otvori za rukave postavljeni gumiranim taftom, lažne krpice, kosa kupljena kod vlasuljara, sva izveštačena 25 Savonerija — fabrika ćilima.

žena je tu, razbacana. Disjecta membra poetae26 , izveštačena poezija, kojoj se toliko dive oni za koje je bila izmišljena, stvorena, lepa žena zakrči sve kutove. Dok muž zeva, njegovoj ljubavi se predstavlja istinska žena koja i sama zeva, koja prilazi neuredna bez otmenosti, sa zgužvanom noćnom kapom na glavi, koju je nosila prethodnog dana, a staviće je i sutradan. – Jer, pre svega, gospodine, ako želite da svake večeri izgužvate po jednu lepu noćnu kapu, povećajte mi prihode. Eto takav je život. Jedna žena je uvek stara i odvratna za svog muža, ali uvek gizdavo odevena, otmena i nakinđurena za drugog, za suparnika svakog muža, za svet koji kleveta ili ogovara sve žene. Nadahnuta istinskom ljubavlju, jer ljubav ima, kao i druga bića, nagon za samoodržanjem, gospođa Žil je postupala sasvim drugačije, a nalazila je, u stalnim preimućstvima svoje sreće, snagu za ispunjenje ovih sitnih obaveza od kojih se nikada ne treba kloniti, jer produžuju ljubav. Zar te brige i obaveze ne proizlaze, uostalom, iz ličnog dostojanstva, kome priliči da zavodi? Zar to nisu laskanja? zar to ne znači poštovati u sebi ljubljeno biće? Dakle, gospođa Žil je zabranila svom mužu da ulazi u sobicu u kojoj je ona svlačila svoju balsku toaletu i odakle je izlazila obučena za noć, potajno nagizdana za tajanstvene praznike svog srca. Ulazeći u tu sobu, uvek otmeno nameštenu i prekrasnu, Žil je video u njoj ženu koketno ogrnutu elegantnom kućnom haljinom, sa kosom jednostavno upletenom u debele kike i omotanom oko glave (jer, iako se plašila nereda, ona ipak nije oduzimala ljubavi ni čulo dodira ni čulo vida); ženu uvek jednostavnu, lepšu tada nego što je bila pred svetom; ženu koja se osvežila vodom, i čija se sva umešnost sastojala u tome da bude belja od svakog muslina, svežija od najsvežijih mirisa, zavodljivija od najveštijih milosnica, najzad – uvek nežnu, pa prema tome – uvek voljenu. Žozefina je umela da se dopadne Napoleonu jer se divno razumela u ženski zanat i u tome je bila njena velika tajna, kao što je nekada bila i Cezonijina za Kajusa Kaligulu i Dijane od Poatjea za Anrija II. Ali ako je ta tajna bila dovoljno plodonosna za žene od trideset pet ili četrdeset godina, kakvo je tek onda oružje u rukama mladih žena! Tada muž podnosi sa nasladama sreću svoje vernosti. Elem, kada se vratila posle tog razgovora, zbog koga se sledila od užasa i koji je još budio u njoj najživlje nemire, gospođa Žil se naročito pobrinula za svoju noćnu toaletu. Želela je da izgleda zanosno, i to joj je pošlo za rukom. Pritegla je batistanu kućnu haljinu, otkrila je donekle grudi, pustila je da joj crna kosa pada 26 Netačan navod iz Horacija (Satire, I, 4) - Tačan tekst glasi: Disjecti membra poetae — komadi raznetog pesnika.

po jedrim ramenima; opojno je mirisala jer se bila okupala u mirisnoj vodi; na bose noge je nazula somotske papuče. Svesna svojih preimućstava, ona priđe sitnim koracima i stavi svoje ruke na Žilove oči, koga zateče zamišljenog, u kućnoj odeći, naslonjenog laktom na kamin, a nogom na ogradu. Ona mu tada reče na uho grejući ga svojim dahom, i grizući ga vrhom zuba. – Na šta mislite, gospodine? Zatim ga vešto stežući obuhvati svojim mišicama ne bi li ga otrgla od njegovih ružnih misli. Žena koja voli potpuno je svesna svoje moći, a što je čednija, njena koketerija je delotvornija. – Na tebe – odgovori on. – Samo na mene? – Da! – Oh! eto jednog veoma smelog da. Oni legoše. Zanoseći se u san gospođa Žil reče sebi: „Odista, gospodin de Molenkur će biti vinovnik neke nesreće. Žil je u brizi, rasejan, i prećutkuje mi svoje misli.“ Bilo je oko tri sata izjutra kada je gospođu Žil probudilo neko predosećanje koje ju je u snu pogodilo u srce. Primetila je istovremeno i telom i duhom da joj je muž odsutan. Nije više osećala ruku koju je Žil provlačio ispod njene glave, tu ruku na kojoj je spavala srećna i spokojna, pet godina, i koju nikada nije zamarala. Zatim joj je neki glas rekao: „Žil pati, Žil plače...“ Ona podiže glavu, sede u postelji, nađe mesto svog muža hladno, i opazi ga kako sedi pored vatre, sa nogama na zaklonu od varnica, glave oslonjene na naslon jedne velike fotelje. Obrazi su mu bili vlažni od suza. Sirota žena hitro skoči iz postelje i baci se jednim skokom na kolena svog muža. – Žile, šta ti je? da li patiš? govori! govori! kaži! reci mi! Reci mi, ako me voliš. U jednom trenu ona mu dobaci stotinu rečenica koje su izražavale najveću nežnost. – Žile, šta ti je? da li patiš? govori! kaži! reci mi! Reci mi, ako me voliš. – Moja draga Klemansa, veoma sam nesrećan! Ako čovek nema poverenja u svoju ljubavnicu onda znači da je ne voli, a ti si moja ljubavnica. Ja te obožavam iako te sumnjičim... Reči koje mi je taj čovek uputio večeras pogodile su me posred srca; one su tu ostale, i pored moje volje, i dalje me uznemiruju. Ima tu neke tajne. Najzad, crvenim zbog toga, ali me tvoja objašnjenja nisu zadovoljila. Razum mi baca zračke svetla dok me moja ljubav tera da ih odbacim. To je užasna

borba. Da li sam mogao ostati tamo držeći glavu koju sumnjičim za meni nepoznate misli. – Oh! verujem ti, verujem ti – doviknu joj on živo, videći je kako se tužno smeši i kako otvara usta u želji da nešto kaže. – Ne reci mi ništa, ne prebacuj mi ništa. I najmanja tvoja reč bi me ubila. Uostalom, da li bi mi ti mogla bilo šta reći što sam sebi nisam govorio već tri sata? Da, već tri sata sam ovde, posmatram te kako spavaš, tako lepa, i divim se tvom čelu tako čistom i tako spokojnom. Oh! da, ti si mi uvek saopštavala sve svoje misli, zar ne? Ja sam sam u tvojoj duši. Posmatrajući te, uranjajući svoj pogled u tvoje oči, ja u njima vidim sve. Tvoj život je uvek isto toliko čist koliko ti je jasan pogled. Ne, nema tajne iza tog tako providnog oka. On se podiže i poljubi joj oči. – Dopusti mi da ti priznam, drago moje stvorenje, da je već pet godina moja sreća svakodnevno rasla upravo zbog toga što nisam primetio kod tebe nijedno od onih prirodnih osećanja koja uvek pomalo otimaju od ljubavi. Nisi imala ni sestru, ni oca, ni majku, ni drugaricu, tako da nisam bio ni iznad ni ispod bilo koga u tvom srcu; bio sam u njemu sam. Klemansa, ponovi mi sve laskave i osećajne reči koje si mi tako često govorila, ne grdi me, uteši me, nesrećan sam. Svakako moram sam sebi prebaciti gnusnu sumnju, a tebe ne peče ništa u srcu. Voljena moja, reci, da li sam mogao ostati tako pored tebe? Kako bi dve glave koje su tako prisno združene, mogle ostati na istom uzglavlju kada jedna od njih pati, dok je druga spokojna... Ta o čemu razmišljaš? – uzviknu on naglo videći Klemansu zanesenu, zbunjenu, kako ne uspeva da zadrži suze. – Mislim na svoju majku – odgovori ona ozbiljnim glasom. – Ti ne bi mogao razumeti, Žile, bol tvoje Klemanse koja je prinuđena da se seća poslednjeg oproštaja sa svojom majkom na samrtničkoj postelji, dok sluša tvoj glas, tu najprijatniju muziku; i da misli na svečani stisak ledenih ruku samrtnice dok oseća kako je miluju tvoje ruke u trenutku kada me ti zasipaš dokazima svoje divne ljubavi. Ona podiže svog muža, uze ga, zagrli ga sa krepkom snagom većom nego u muškarca, poljubi ga u kosu i prekri je suzama. – Ah! za tebe bih pristala da me živu iseku! Reci mi da si srećan sa mnom, da sam za tebe najlepša žena, da sam za tebe hiljadu žena u jednoj. Ali ti si voljen kako nijedan muškarac nikada nije bio. Ne znam šta znače reči dužnost i vrlina. Žile, volim te tebe radi, srećna sam što te volim, i voleću te uvek sve više do svog poslednjeg daha. Ja se donekle ponosim svojom ljubavlju, verujem da sam predodređena da doživim samo jedno osećanje u svom životu. Ono što hoću da ti kažem možda je strašno: zadovoljna sam što nemam dete, i uopšte ga ne želim. Osećam se više suprugom nego majkom. Onda, da li te je strah? Čuj me, ljubavi

moja, obećaj mi da ćeš zaboraviti, ne ovaj čas u kome se mešaju nežnost i sumnje, već reči onog ludaka; Žile, ja to želim. Obećaj mi da ga nipošto nećeš videti, da nipošto nećeš ići kod njega. Ubeđena sam da ako napraviš jedan jedini korak dalje u tom lavirintu, stropoštaćemo se u provaliju gde ću ja nastradati, ali sa tvojim imenom na usnama i sa tvojim srcem u svome. Zašto me postavljaš tako visoko u svojoj duši, a tako nisko u stvarnosti? Kako, zar ti, koji daješ kredit tolikim ljudima na osnovu njihovog bogatstva, ne možeš da meni, kao milostinju, žrtvuješ jednu sumnju? A kada ti se-prvi put u životu ukazala prilika da mi ukažeš bezgranično poverenje, zar da me svrgneš sa prestola u svom srcu! Ne veruješ meni, već tom ludaku, oh! Žile. Ona zastade, ukloni kosu koja joj je ponovo padala na čelo i vrat; zatim, - dodade glasom koji para srce: – Suviše sam rekla, bila bi dovoljna jedna reč. Ako u tvojoj duši i na tvom čelu postoji još i najlakši oblačak, znaj dobro, umreću zbog toga! Nije mogla savladati drhtavicu i poblede.. „Oh! ubiću tog čoveka“, reče sebi Žil zgrabivši svoju ženu i noseći je u postelju. – Spavajmo u miru, anđele moj – nastavi on – zaboravio sam sve, kunem ti se. Klemansa zaspa čuvši tu blagu rečenicu, još blaže ponovljenu. Zatim Žil, gledajući je kako spava, reče u sebi: „Ona je u pravu, kada je ljubav tako čista, sumnja joj oduzima svežinu. Za ovu tako čednu dušu, za taj tako nežan cvet, venjenje, da, to mora biti smrt“. Kada je između dva bića koja se uzajamno vole i čiji se život menja u svakom trenu, iskrsao oblak, on, i kada se raziđe ostavlja u dušama izvesne tragove svog prolaska. Ili se ljubav razbuktava, kao što je zemlja lepša posle kiše; ili udarac još odzvanja kao daleka grmljavina u vedrom nebu; ali nemoguće je vratiti se svom pređašnjem životu, a ljubav mora ili da raste ili da se smanjuje. Za ručkom su gospodin i gospođa Žil međusobno ukazivali one pažnje u koje se unosi malo osećanja. Bili su to oni pogledi puni skoro usiljene živahnosti, nalik na napor ljudi koji žure da obmanu sami sebe. Žil je i nehotice gajio sumnje, a njegovu ženu su proganjala opravdana strahovanja. Ipak, sigurni jedno u drugo, spavali su zajedno. Da li je to nelagodno stanje dolazilo od nedostatka poverenja, od sećanja na njihovu noćnu scenu? Ni oni sami nisu to znali. Ali voleli su se, voleli su se suviše čisto a da u isti mah i surov i blagotvoran utisak koji je na njih ostavila ta noć ne bi imao traga u njihovim dušama; oboje orni da ga izbrišu, oboje voljni da se vrate prvi jedno drugom, nisu mogli da odole a da ne misle na glavni uzrok prve nesuglasice.

Za duše koje se vole to nisu jadi, a muka je još daleko; ali to je neka vrsta duboke žalosti koju je teško naslikati. Ako postoje veze između boja i duševnih nemira, ako, kao što je to rekao Lokov slepac, skrlet mora da izazove iste utiske na čulo vida kakve fanfara proizvodi na čulo sluha, možda je dozvoljeno da se ta seta – posledica nesreće, uporedi sa sivim bojama. Ali rastužena ljubav, ljubav u kojoj i dalje postoji istinsko osećanje njene trenutno pomućene sreće, pruža naslade koje su potpuno nove, jer nose u sebi i jad i radost. Žil je proučavao glas svoje žene, vrebao je njene poglede sa onom mladalačkom ljubavlju koja ga je podsticala na samom početku njegove strasti prema njoj. Sećanje na pet potpuno srećnih godina, Klemansina lepota, bezazlenost njene ljubavi, izbrisaše tada brzo poslednje tragove nesnosnog bola. Sutradan je bila nedelja, dan kada se ne ide ni u Berzu niti se radi. Tako dvoje supružnika provedoše dan zajedno; jedno drugom su bili bliži srcu nego ikada ranije, nalik na dvoje dece koja se u strahu stiskaju jedno uz drugo, zbijaju i drže se, nagonski se združujući. Ima u životu udvoje ovakvih potpuno srećnih dana, koje dugujemo slučaju, a koji se, kao kratkovečni cvetovi, ne vezuju ni sa jučerašnjim danom ni sa sutrašnjim!... Žil i Klemansa su divno uživali tog dana, kao da su predosećali da je to bio poslednji dan njihovog ljubavnog života. Kakvo ime da damo onoj neznanoj moći koja pospešava korake putnika još pre nego što je izbila oluja, zahvaljujući kojoj samrtnik nekoliko dana pre svoje smrti zrači od života i lepote i kuje najvedrije planove, koja savetuje naučniku da podigne svoju noćnu lampu u trenutku kada ga ona savršeno osvetljava, zahvaljujući kojoj majka strahuje od suviše dubokog pogleda koji baci na njeno dete neki pronicljiv čovek? Mi svi trpimo njen uticaj za vreme velikih nesreća u našem životu, a nismo je još ni imenovali ni proučili: to je više nego predosećanje, a nije još priviđenje. Sve je išlo dobro do sutradan. U ponedeljak, Žil Demare, prinuđen da bude u Berzi u uobičajeni čas, ne iziđe pre nego što je otišao, po navici, da zapita svoju ženu da li želi da koristi njegova kola. – Ne, reče ona, suviše je ružno vreme za šetnju. Odista, pljuštala je kiša. Bilo je oko pola tri kada se gospodin Demare pojavi u menjačnici i u državnoj blagajni. U četiri sata, kada je izlazio iz Berze, nađe se licem u lice sa gospodinom de Molenkurom; on ga je čekao sa grozničavom upornošću, koja je plod mržnje i osvete. – Gospodine, imam da vam saopštim neka važna obaveštenja – reče oficir hvatajući posrednika za ruku. – Čujte, ja sam suviše pošten čovek da bih pribegavao nepotpisanim pismima, koja bi uznemirila vaš spokoj, više sam voleo da razgovaram s vama. Najzad, verujte da nije bio u pitanju moj život, ne bih se,

svakako, ni na koji način upletao u sporove jednog bračnog para, pa čak i kada bih mogao smatrati da imam pravo na to. – Ako se to što imate da mi kažete tiče gospođe Demare – odgovori Žil – zamoliću vas, gospodine, da ćutite. – Da ćutim, gospodine, mogli biste uskoro videti gospođu Žil na optuženičkoj klupi pored jednog robijaša. Da li i sada treba da ćutim? Žil preblede, ali se na njegovom lepom licu ponovo pojavi lažna smirenost. Zatim, odvlačeći oficira pod strehu privremene Berze gde su se tada nalazili, on mu reče glasom koji je prikrivao duboko unutarnje uzbuđenje: – Gospodine, saslušaću vas; ali ćemo se boriti u dvoboju sve dok jedan od nas ne podlegne, ako... – Oh! pristajem na to – uzviknu gospodin de Molenkur – ja vas veoma cenim. Vi govorite o smrti, gospodine? Vi, bez sumnje, ne znate da me je, možda, vaša žena htela otrovati preko posrednika u subotu uveče. Da, gospodine, od prekjuče se sa mnom događa nešto neobično; moja kosa izlučuje kroz lobanju groznicu i smrtonosnu malaksalost, a odlično mi je poznato koji mi je čovek dodirnuo kosu za vreme bala. Gospodin de Molenkur ispriča, ne propuštajući ni jednu jedinu činjenicu, i o svojoj platonskoj ljubavi prema gospođi Žil i o pojedinostima pustolovine kojom započinje ova scena. Svi bi je nesumnjivo slušali sa isto toliko pažnje kao posrednik; ali je muž gospođe Žil imao pravo da bude zapanjen više nego bilo ko na svetu. Tu se očitovao njegov karakter. On je bio više iznenađen nego utučen. Pošto je postao sudija, i to sudija obožavane žene, on je pronašao u svojoj duši pravičnost sudije, kao što je prihvatio i njegovu neumoljivost. Još zaljubljen, on je manje mislio na svoj skrhan život nego na život svoje žene; nije slušao svoj vlastiti bol već neki daleki glas koji mu je dovikivao: „Nemoguće je da Klemansa laže! Zašto bi te izneverila?“ – Gospodine – reče gardijski oficir završavajući – posto sam bio siguran da sam prepoznao, u subotu uveče, u gospodinu de Fenkalu, onog Feragusa, koga policija smatra mrtvim, odmah sam uputio na njegov trag jednog inteligentnog čoveka. Vraćajući se kući, setio sam se, srećnim slučajem, imena gospođe Mejnardi, navedenog u pismu te Ide, za koju pretpostavljam da je ljubavnica mog progonitelja. Iako je imao na raspolaganju samo to obaveštenje, moj tajni emisar mi je ubrzo podneo izveštaj o toj strašnoj pustolovini, jer je on veštiji u otkrivanju istine od same policije. – Gospodine – odgovori činovnik menjačnice – ne umem da vam zahvalim na ovom poverljivom saopštenju. Najavljujete mi dokaze, svedoke – sačekaću ih. Hrabro ću tražiti istinu u toj neobičnoj pustolovini, ali mi dozvolite da sumnjam

sve dok me ne ubedi očiglednost činjenica. U svakom slučaju, imaćete zadovoljenje, jer treba da shvatite da je to potrebno. Gospodin Žil se vrati kući. – Šta ti je, Žile? – upita ga njegova žena – toliko si bled da se čovek uplaši. – Hladno je – reče on koračajući sporo po toj sobi gde je sve odisalo srećom i ljubavlju, toj tako mirnoj sobi u kojoj se pripremala smrtonosna oluja. – Nisi danas izlazila? – produži on naizgled nehotice. Na to pitanje ga je nesumnjivo nagnala zadnja od hiljadu misli koje su se potajno u njemu razbistravale, mada mu je u stvari ljubomora naglo otvorila oči. – Ne – odgovori ona izveštačeno bezazlenim glasom. U tom trenutku Žil spazi u svlačionici svoje žene nekoliko kapi vode na somotskom šeširu koji je ona nosila pre podne. Gospodin Žil je bio prek čovek, ali i pun obzira, tako da mu je bilo mučno da uteruje u laž svoju ženu. U takvoj prilici, u životu nekih bića sve se zauvek rešava. Međutim, te kapi vode su bile kao iskra koja mu je zaparala mozak. On iziđe iz njene sobe, siđe u vratarev stan, i reče mu, pošto se prethodno uverio da su sami: – Fukro, sto talira rente ako kažeš istinu, bićeš otpušten ako me prevariš, a nećeš dobiti ništa ako, pošto mi kažeš istinu, budeš pričao o tome šta sam te pitao i šta si mi ti odgovorio. Zastade da bi dobro osmotrio svog vratara i privuče ga prozoru na dnevnu svetlost; zatim nastavi: – Da li je gospođa izlazila jutros? – Gospođa je izlazila u petnaest minuta do tri, a čini mi se da se vratila pre jedno pola sata. – Tako ti časti, da li je to istina? – Da, gospodine. – Dobićeš rentu koju sam ti obećao; ali ako budeš pričao, seti se moje opomene! tada bi izgubio sve. Žil se vrati svojoj ženi. – Klemansa – reče joj on – moram malo da sredim kućne račune, pa, prema tome, nemoj se uvrediti zbog onoga što ću te sada zapitati. Nisam li ti dao četrdeset hiljada franaka od početka ove godine? – Više – reče ona. – Četrdeset sedam. – Da li si ih dobro utrošila? – Pa da – odgovori ona. – Pre svega, imala sam da platim više računa od prošle godine... „Tako neću ništa saznati“, reče sebi Žil „ne postupam kako treba.“

U tom trenutku uđe Žilov sobar i predade mu jedno pismo koje on pribrano otvori, ali ga lakomo pročita kada baci pogled na potpis. „Gospodine, U interesu vašeg i našeg spokojstva, odlučila sam da vam pišem iako nisam imala čast da vas upoznam. Ali moj položaj, godine i strah od neke nesreće, gone me da vas zamolim da imate milosti prema neprijatnim okolnostima u kojima se nalazi naša očajna porodica. Gospodin Ogist de Molenkur je pre nekoliko dana pomerio pameću – imamo dokaze za to, a strahujemo da ne poljulja vašu sreću uobraženjima kojima nas je kljukao, gospodina viteza de Pamjea i mene, u prvom nastupu groznice. Mi vas, dakle, upozoravamo na njegovu bolest koja se, bez sumnje, još može izlečiti. Ona ima tako ozbiljne i tako značajne posledice za čast naše porodice i za budućnost mog unuka, da računam na vašu potpunu uviđavnost. Da smo vitez ili ja, gospodine, mogli da se dovezemo do vas, ne bismo morali da vam pišemo; ali ne sumnjam da ćete uslišiti molbu jedne majke i spaliti ovo pismo. Budite uvereni u moje duboko poštovanje. Baronica de Molenkur, rođena de Rje.“ – Kakve muke! – uzviknu Žil. – Ali šta se to događa s tobom? – upita ga njegova žena, veoma uznemirena. – Dotle sam doterao – odgovori Žil – da se pitam nisi li mi to ti uputila ovo obaveštenje u želji da odagnaš moje sumnje – nastavi on bacajući joj pismo. – Evo ti pa prosudi o mojim patnjama! – Nesrećnik – reče gospođa Žil ispuštajući pismo iz ruke – sažaljevam ga iako mi nanosi mnogo zla. – Znaš li da je razgovarao sa mnom? – Ah! išao si da ga posetiš uprkos zadatoj reči – reče ona užasnuta. – Klemansa, naša ljubav preti da propadne, a mi smo izvan svih običnih zakona života, pa prema tome, manimo se beznačajnih obzira kada nam prete velike opasnosti. Slušaj, reci mi zašto si izlazila jutros. Žene smatraju da ponekad imaju pravo na sitne laži. Zar često ne uživaju u tome da krišom pripremaju zadovoljstva za nas? Malopre, ti si mi, bez sumnje, zabunom rekla jednu reč umesto druge, ne umesto da. On uđe u svlačionicu i iznese odatle šešir.

– Gle, vidiš li? Iako ne želim da se pravim ovde Bartolo, tvoj šešir te je odao. Zar ove mrlje nisu od kišnih kapi? Dakle, ti si se odvezla fijakerom, i pokisla si bilo onda kada si odlazila da nađeš kola, bilo kada si ulazila u kuću u koju si išla, bilo onda kada si je napuštala. Ali žena može izići iz svoje kuće veoma bezazleno, čak i ako je rekla svom mužu da neće izlaziti. Ima toliko razloga da se promeni mišljenje! Zar to nije jedno od vaših prava da imate ćudi? Vi niste prinuđene da budete dosledne same sebi. Ti si, verovatno, zaboravila nešto, da učiniš neku uslugu, da obaviš neku posetu ili neko dobro delo. Ali ništa ne sprečava ženu da kaže svom mužu šta je učinila. Da li ikada crvenimo na prijateljskim grudima? Dakle? Ne govori ti ljubomoran muž, moja Klemansa, već ljubavnik, prijatelj, brat. – On se baci sa strašću pred njene noge. – Govori, ne radi toga da bi se opravdala, već da bi ublažila užasne patnje. Znam dobro da si izlazila. E! pa, šta si radila, gde si išla? – Da, izlazila sam, Žile – odgovori ona izmenjenim glasom, mada joj je lice bilo mirno; – Ali me ne pitaj više ništa. Čekaj sa poverenjem, jer će te večno peći savest. Žile, moj Žile, poverenje je vrlina ljubavi. Priznajem ti to, u ovom trenutku sam suviše uzbuđena da bih ti mogla odgovoriti; ali ja nisam lukava žena, volim te, i ti to znaš. – Ipak, ovo može da pokoleba poverenje jednog čoveka i da probudi njegovu ljubomoru, jer nisam prvi u tvom srcu, nisam, dakle, tvoje drugo ja..... Dakle, Klemansa, još ti radije verujem, tvom glasu, tvojim očima! Ako me varaš, zaslužila bi... – Oh! smrt hiljadu puta – reče ona prekidajući ga. – Ja, ja ti ne skrivam nijednu svoju misao, a ti, ti... – Ćuti,– reče ona~ – naša sreća zavisi od našeg obostranog ćutanja. – Ah! hoću da znam sve – uzviknu on u silnom nastupu jarosti. U tom trenutku, ženski krici i kreštanje nekog slabog glasa dopreše iz predsoblja do dvoje supružnika. – Ući ću kad vam kažem! – čula se vika. – Da, ući ću, hoću da je vidim i videću je. Žil i Klemansa upadoše u salon i videše kako se uskoro zatim nasilno otvaraju vrata. Odmah se pojavi neka mlada žena, praćena dvojicom slugu koji rekoše svom gospodaru: – Gospodine, ova žena hoće da uđe ovamo protiv naše volje. Mi smo joj već rekli da gospođa nije ovde. Ona nam je odgovorila da joj je dobro poznato da je gospođa izlazila, ali da je ona videla da se vratila. Preti nam da će ostati pred kućnim vratima sve dok ne bude razgovarala sa-gospođom. – Povucite se – reče gospodin Demare svojim ljudima. – Šta želite,-gospođice – dodade on okrećući se nepoznatoj.

Ta gospođica je bila tip žene koja se može sresti samo u Parizu; Ona se stvara u Parizu, kao blato, kao pariska kaldrma, kao što se u Parizu prerađuje voda iz Sene u velikim rezervoarima, u kojima mašine deset puta prečišćavaju glibovitu vodu pre nego što je isporuče u bocama sa natpisom u kojima blista, svetla i čista. I ovo stvorenje je odista neobično. Pa i dvadeset puta naslikana kičicom slikara, olovkom karikaturiste, grafitom crtača, ona izmiče svim analizama, zato što je neuhvatljiva u svim svojim oblicima, kao priroda, kao ovaj čudak – Pariz. Zbilja, ona se drži poroka samo jednim poluprečnikom, a udaljuje se od njega hiljadama drugih tačaka na društvenoj kružnici. Uostalom, ona dopušta da se odgonetne samo jedna crta njenog karaktera, jedina koja je sramoti: njene lepe vrline su skrivene, a diči se svojom bezazlenom razvratnošću. Nepotpuno prikazana u dramama i knjigama gde je predstavljena u svoj svojoj poetičnosti, ona će biti istinita jedino na svom tavanu, jer će na drugom mestu uvek biti ili kuđena ili kovana u zvezde. Kada se obogati, pokvari se; kada je siromašna, neshvaćena je. I to ne može biti drugačije! Ona ima suviše mana i suviše vrlina; suviše je blizu uzvišenoj malaksalosti, ili besramnom smehu; suviše je lepa i suviše odvratna; ona je suviše uspelo oličenje Pariza, koga snabdeva bezubim Vratarkama, praljama, čistačicama, prosjakinjama, ponekad – drskim groficama, obožavanim umetnicama, na sav glas hvaljenim pevačicama; ona je nekada čak dala monarhiji dve samozvane kraljice. Ko bi mogao shvatiti jednog takvog Proteja? Ona je žena od glave do pete, manje i više od žene. Od ovog obimnog portreta, slikar naravi može pružiti samo neke pojedinosti, jer je celina – beskraj. To je bila jedna pariska mlada radnica, ali mlada radnica u punom sjaju; u fijakeru, srećna, mlada, lepa, sveža, ali mlada radnica, i to sa kandžama, sa makazama, smela kao neka Španjolka, svadljiva kao prividno čedna Engleskinja koja traži svoja bračna prava, kaćiperka kao neka velika gospođa, ali iskrenija od nje i spremna na sve. Prava lavica koja je izišla iz malog stana čije je zavese od crvenog pamučnog platna toliko puta sanjala, kao i nameštaj prekriven utrehtskim somotom, sto za čaj, porculanski poslužavnik islikan likovima, kanabe, mali tepih od moketa27, zidni časovnik od alabastera i sveće pod staklom, žutu sobu, meku dunju. Ukratko, doživela je sve radosti mladih radnica: ima kućnu pomoćnicu, koja je i sama nekada bila mlada radnica, ali je sada brkata i ukrašena gajtanima; zatim pozorišne predstave, kestenje po volji, haljine od svile i neukusne šešire; najzad, sva blaženstva izračunata za tezgom modistkinja, ali bez ekipaža, koji se pojavljuje u tim maštanjima kao maršalska palica u snovima vojnika. Da, ta mlada radnica je imala sve to za pravu ljubav, ili uz pravu ljubav, kao što to neke druge često dobijaju za jedan sat dnevno, kao neku vrstu poreza nemarno namirenog iz kandži nekog starca. 27 Vrsta tkanine. (Prim. prev.)

Mlada žena koja se nalazila u prisustvu gospodina i gospođe Žil imala je tako otkriveno stopalo u cipeli da se jedva mogla videti tanka crna linija između tepiha i njene bele čarape. Ta cipela, crta koju tako dobro uočava pariska karikatura, to je posebna draž pariske mlade radnice. Ali ona se još bolje odaje očima posmatrača po svojoj brizi da joj odeća bude priljubljena uz telo tako da joj se jasno ocrtavaju obline. Isto tako, neznanka je bila, da ne izostavimo slikoviti izraz koji je stvorio francuski vojnik, utegnuta u zelenu haljinu sa umetkom koji je isticao lepotu njenog poprsja jer je dva napola smotana kraja kašmirskog šala iz Ternoa, koji je padao do zemlje, pridržavala samo korenima šaka. Imala je nežno lice, ružičaste obraze, belu kožu, sive svetlucave oči, ispupčeno čelo, previše izbočeno, kosu brižljivo zaglađenu koja je ispadala ispod njenog šeširića u krupnim kovrdžama po vratu. – Zovem se Ida, gospodine. A ako je to tamo gospođa Žil, s kojom imam čast da govorim, došla sam da joj kažem sve što mi je na srcu protiv nje. Veoma je ružno kada neko ko je obavio svoj posao i ima svoju kuću i kućište kao vi ovde, hoće da otme od mene, sirote devojke, čoveka sa kojim sam sklopila duhovni brak i koji govori da će ispraviti svoje greške venčavši se sa mnom u općini. Ima dovoljno lepih mladića na svetu, zar to nije istina, gospodine? sa kojima se mogu isterati svoji ćefovi, a ne doći i uzeti mog starog čoveka, koji je moja sreća. Hm, ja nemam lepu kuću, al imam svoju ljubav! Mrzim lepe ljude i novac, dobrodušna sam... Gospođa Žil se okrete svom mužu: – Da li ćete mi dozvoliti, gospodine, da više ne slušam – reče ona vraćajući se u svoju sobu. – Ako je ta gospođa s vama, kako vidim, pravim gluposti; ali utoliko gore – nastavi Ida. – Zašto ona dolazi kod gospodina Feragusa svakog dana? – Vi se varate, gospođice – reče Žil zapanjen. – Moja žena je nesposobna... – Ah! vas dvoje ste, dakle, venčani! – reče mlada radnica donekle iznenađena. – Onda je to još mnogo gore kada jedna žena koja ima sreće da bude u zakonitom braku, održava veze sa jednim čovekom kao što je Anri, zar to nije istina, gospodine... – Ali, kakav Anri! – reče gospodin Žil zgrabivši Idu i odvlačeći je u susednu prostoriju da njegova žena ne bi više ništa čula. – Pa gospodin Feragus... – Ali on je umro, reče Žil. – To je šala! Išla sam sinoć s njim kod Frankonija, i on me je dopratio, kao što je to red. Uostalom, vaša gospođa vas može obavestiti o tome. Zar nije išla da

ga poseti u tri sata? Ja to znam dobro: čekala sam je na ulici, pošto me je jedan ljubazan čovek, gospodin Žisten, koga, možda, poznajete, jedan starčić koji nosi priveske i steznik, upozorio da mi je suparnica neka gospođa Žil. To ime je, gospodine, veoma poznato među ratničkim imenima. Izvinite, pošto je ime vaše, ali kada bi gospođa Žil bila i vojvotkinja na dvoru, Anri je toliko bogat da bi mogao zadovoljiti sve njene želje. Moj posao je da branim svoje dobro, i imam pravo na to; jer, ja, ja volim Anrija! To je moja prva naklonost, a u pitanju je moja ljubav i moja buduća sudbina. Ne plašim se ničega, gospodine; ja sam poštena, i nikada nisam lagala, niti krala bilo čije dobro. Kad bi moja suparnica bila i sama carica, išla bih pravo njoj; a da mi je ukrala mog budućeg muža, bila bih kadra da je ubijem, makar imala i krunu na glavi, jer su. sve lepe žene iste, gospodine.... – Dosta! dosta! –reče Žil. – Gde stanujete? –-U Ulici Korderi-di-Tampl, broj 14, gospodine. Ida Griže, krojačica steznika, na vašoj službi, jer ih pravimo mnogo i za gospodu. – A gde stanuje taj čova koga-vi nazivate Feragusom? – Ali, gospodine – reče ona grizući usne – to, pre svega, nije čova. To je gospodin, bogatiji, možda, od vas. Ali zašto vi tražite od mene njegovu adresu kada je vaša žena zna? On mi je rekao da je nipošto ne dajem. Da li sam prinuđena da vam odgovorim?... Nisam, hvala Bogu, ni u ispovedaonici, niti u policiji, i zavisim samo od sebe? – A ako bih vam ponudio-dvadeset, trideset, četrdeset hiljada franaka da mi kažete gde stanuje gospodin Feragus? – Ah! c-c, nikako, mali moj druškane, svršeno! – reče. ona prateći taj jedinstven odgovor priprostom kretnjom. – Nema sume koja bi me naterala da to kažem. Imam čast da vaš pozdravim. Dakle, gde je izlaz odavde? Žil, poražen, pusti Idu da ode, ne misleći na nju. Izgledalo mu je da se čitav svet srušio pod njim; a, iznad njega, nebo je padalo s treskom. – Gospodine, postavljeno je – reče mu njegov sobar. Sobar i trpezarijski sluga sačekaše svoje gospodare u trpezariji otprilike četvrt-sata, ali oni ne dođoše. – Gospođa neće ručati – dođe da javi sobarica. – Šta je to, Žozefina? – zapita sluga. – Ne znam – odgovori ona. – Gospođa plače i sprema se da legne u postelju. Gospodin je, bez sumnje, imao neku ljubavnu vezu u gradu, i to je otkriveno u jednom veoma nezgodnom trenutku, čujete li. Ne bih odgovarala za gospođin život. Svi muškarci su tako nespretni! Oni vam uvek priređuju scene bez ikakvog obzira.

– Nipošto – nastavi sobar tihim glasom – naprotiv, gospođa je ta koja je... najzad, razumete. Kad bi, dakle, gospodin imao vremena da ide u grad, on koji već pet godina nije spavao ni jedan jedini put izvan gospođine sobe; koji silazi u svoju radnu sobu u deset sati, a izlazi iz nje tek u podne da ruča! Najzad, njegov život je poznat i ustaljen, dok gospođa beži skoro svakog dana, u tri sata, neznano kud. – I gospodin takođe – reče sobarica držeći stranu svojoj gazdarici. – Ali, gospodin ide u Berzu. Evo, međutim, već sam ga tri puta obavestio da je postavljeno – nastavi sobar posle stanke – a kao da govoriš kamenu. Gospodin Žil uđe. – Gde je gospođa? – zapita on. – Gospođa se sprema da legne, boli je glava važno odgovori sobarica. Tada gospodin Žil reče veoma hladnokrvno, obraćajući se svojim slugama:- – Možete raspremiti sto, idem da se pridružim gospođi. I on se vrati svojoj ženi koju zateče uplakanu, ali je svoje jecaje prigušivala maramicom. – Zašto plačete? – reče joj Žil. – Ne treba da očekujete od mene ni nasilje, ni prigovore. Zašto bih se svetio? Ako niste bili verni mojoj ljubavi, znači da niste bili dostojni nje... – Nedostojna! –ona kroz jecaje ponovi tu reč, a ton kojim je bila izgovorena, bez sumnje bi raznežio svakog drugog muškarca osim Žila. – Da bih vas mogao ubiti možda bi trebalo da vas više volim – nastavi on: – Ali ne bih imao hrabrosti za to, radije bih sam sebe ubio, prepuštajući vas vašoj... sreći, i... – kome? On ne završi. – Da izvršite samoubistvo – uzviknu Klemansa, bacajući se pred Žilove noge grleći ih. Ali on zažele da se otrgne iz tog zagrljaja, prodrma svoju ženu i odvuče je do njene postelje – Ostavi me – reče on. – Ne, ne, Žile! – vikala je ona. – Ako me više ne voliš, umreću. Hoćeš li da saznaš sve? – Da. On je uze, snažno je zagrli, sede na ivicu postelje, zadržavši je među svojim nogama; zatim, gledajući suvim okom to lepo lice boje vatre, ali izbrazdano suzama: – Hajde, reci'– ponovi on. Klemansa ponovo poče da jeca.

– Ne, to je tajna koju moram čuvati do smrti. Da je kažem, ja.... Ne, ne mogu. Milost, Žile! – Uvek me prevariš... –Ah! ti mi se više ne obraćaš sa vi! – uzviknu ona. – Da, Žile, možeš verovati da te varam, ali ćeš uskoro znati sve. – Ali taj Feragus, taj robijaš koga posećuješ, taj čovek koji se obogatio zločinima, zar nije tvoj, zar mu ti ne pripadaš... – Oh! Žile?... – Pa da, je li to tvoj nepoznati dobročinitelj, čovek kome dugujemo naše bogatstvo, kao što se to već govorkalo? – Ko je to rekao? – Jedan čovek koga sam ubio u dvoboju. – Oh! Gospode! već jedan mrtav. – Ako to nije tvoj zaštitnik, ako ti on ne daje zlato, ako ga ti nosiš njemu, da vidimo, da li je to tvoj brat? – A da je tako? – reče ona. Gospodin Demare-prekrsti -ruke. – Zašto bi ga skrivali od mene? Vi ste me, dakle, prevarile, tvoja majka i ti? Uostalom, zar se brat posećuje svakog dana, ili skoro svakog dana, je li? Njegova žena je ležala u nesvesti pred njegovim nogama. – Mrtva – reče on. – ako sam pogrešio? Brzo povuče konopac zvonceta, pozva Žozefinu i položi Klemansu na postelju. – Umreću zbog toga – reče gospođa Žil, vraćajući se svesti. – Žozefina – viknu. gospodin Demare. – idite i potražite gospodina Deplena. Zatim ćete otići mom bratu i zamoliti ga da dođe što je moguće hitnije. – Zašto po vašeg brata? – upita Klemansa. Žil je već-bio izišao. Prvi put za pet godina; gospođa Žil je ležala sama u svojoj postelji i bila prinuđena da pusti lekara u svoju svetu sobu. To su bile žive muke. Deplen nađe da je stanje gospođe Žil veoma rđavo, jer nikada žestoko uzbuđenje nije došlo u nezgodniji čas. Nije hteo da nagađa, i ostavi za sutra da da svoje mišljenje, pošto je prepisao neke lekove koje ona nije uzela, jer je telesnu negu podredila interesu srca.

Klemansa- nije zaspala do zore. Zabrinjavalo ju je potmulo sašaptavanje između dva brata koje je trajalo već više časova. Debljina zidova nije dopuštala da joj do uha dopre i jedna reč koja bi mogla da joj oda cilj tog dugog sastanka. Gospodin Demare, beležnik, uskoro ode. Tišina noći, a zatim i posebna živahnost čula koju izaziva ljubav, tada dozvoliše Klemansi da čuje škripu pera i nehotične kretnje čoveka zauzetog pisanjem. Oni koji obično provode besane noći, i koji su ispitivali različita dejstva akustike u dubokoj tišini; znaju da je često lako zapaziti neki odjek na onim. mestima gde se jednolično i neprekidno mrmljanje nije moglo razabrati ni po čemu. U četiri sata zvuk se utiša. Klemansa se diže uznemirena i uzdrhtala. Zatim, bosonoga, bez kućne haljine; ne misleći na to da je sva vlažna od znoja, niti na stanje u kome se nalazila, sirota žena otvori, srećom bez škripe, vrata koja su povezivala dve prostorije. Vide svog muža kako sa perom u ruci spava u svojoj naslonjači. Sveće su gorele u svećnjacima. Lagano koraknu napred i pročita na već zapečaćenom kovertu. OVO JE MOJ TESTAMENT: Ona kleče na kolena kao pred nekim grobom, i poljubi ruku svog muža koji se naglo probudi. – Žile, prijatelju moj, i zločincima osuđenim na smrt dodeljuju nekoliko dana – reče ona gledajući ga očima koje su gorele od groznice i ljubavi. – Tvoja nevina žena traži od tebe samo dva dana. Daj mi odrešene ruke dva dana, i... čekaj! Posle, umreću srećna, barem ćeš me žaliti. – Klemansa, dajem ti ih. I, kako je ona ljubila ruke svog muža sa takvom dirljivom iskrenošću srca, Žil je, opsenjen ovim krikom nevinosti, uze i poljubi u čelo, stideći se što ta plemenita lepota još ima moć nad njim, Sutradan, pošto se odmarao nekoliko časova, Žil uđe u sobu svoje žene, povinujući se i nehotice svojoj navici da ne iziđe iz kuće dok je prethodno ne vidi. Klemansa je spavala. Zrak svetlosti, koji je prodirao kroz najviše pukotine na prozoru, padao je na lice te skrhane žene. Već je bol izmenio njeno čelo i zbrisao sveže rumenilo njenih usana. Oko ljubavnika nije moglo biti prevareno izgledom tamnih mramornih šara i bolesnog bledila koji su smenili ravnomernu boju obraza i crnpurastu boju kože, dve čiste osnove na kojima su se tako bezazleno igrala osećanja te lepe duše. „Ona pati“, reče sebi Žil „Sirota Klemansa, neka nas Gospod čuva!“

On je veoma blago poljubi u čelo. Ona se probudi, vide svog muža i shvati sve; ali, pošto nije mogla govoriti, uhvati ga za ruku i oči joj se orosiše suzama. – Nevina sam – reče ona, još u snu. – Nećeš izlaziti – zapita je Žil. –Ne, toliko sam slaba, da ne bih mogla napustiti postelju. – Ako promeniš mišljenje, pričekaj dok se ne vratim – reče Žil. I on siđe u vratarevu sobu. – Fukro, pažljivo ćete nadzirati svoja vrata, hoću da znam ko će sve ući u kuću i ko će izići iz nje. Zatim gospodin Žil uskoči u jedan fijaker, naredi da ga odveze kući gospodina de Molenkura, i potraži tamo barona. –– Gospodin je bolestan – rekoše mu. Žil je uporno zahtevao da uđe i dade svoje ime; a, ako nije mogao da vidi gospodina de Molenkura, želeo je da razgovara sa vidamom ili sa udovicom. Čekao je neko vreme u salonu stare baronice, koja mu se pridruži saopštivši mu da je njenom unuku suviše rđavo da bi ga mogao primiti. – Poznata mi je, gospođo, priroda njegove bolesti iz pisma koje sam imao čast da primim od vas, i molim vas da verujete... – Ja vama pisala pismo, gospodine! – uzviknu udovica prekidajući ga – ali ja nisam pisala nikakvo pismo. A šta sam ja to navodno rekla u njemu, gospodine? – Gospođo – produži Žil – pošto sam imao nameru da dođem kod gospodina de Molenkura baš danas, i da vam vratim to pismo, smatrao sam da ga mogu sačuvati uprkos nalogu kojim se ono završava. Evo ga. Udovica pozvoni da joj donesu njene dvostruke naočari, a čim je bacila oko na hartiju, ostade zapanjena. – Gospodine – reče ona – moj rukopis je tako savršeno podražavan, da bih se ja sama prevarila da nije u pitanju nedavni događaj. Moj unuk je bolestan, to je istina, gospodine; ali njegov razum nije nikada bio ni najmanje pomračen. Mi smo igračke nekolicine rđavih ljudi; međutim, ne mogu da pogodim kakvom cilju vodi ta drskost. Uskoro ćete videti mog unuka, gospodine, i priznaćete da je savršeno duševno zdrav. Ona ponovo zazvoni i naredi da zapitaju barona da li može primiti gospodina Demarea. Sluga se vrati sa potvrdnim odgovorom. Žil se pope kod Ogista de Molenkura, koga zateče kako sedi u naslonjači pored kamina, a pošto je bio suviše slab da bi mogao ustati, on ga pozdravi jednim setnim pokretom; vidam de Pomje mu je pravio društvo.