Onore de Balzak - Tajne kneginje De Kadinjan

– Gospodine barone, ono što imam da vam saopštim dosta je lično pa bih želeo da budemo sami. – Gospodine – odgovori Ogist – gospodin vitez zna celu ovu priču, tako da možete bez zazora govoriti pred njim. – Gospodine barone – nastavi Žil ozbiljnim glasom – vi ste bez ikakvog prava pomutili i skoro razorili moju sreću. Do onog trenutka kada budemo videli ko od nas dvojice može da traži zadovoljenje ili mora da ga pruži drugom, dužni ste da mi pomognete u koračanju po mračnom putu na koji ste me naveli. Dolazim, dakle, da saznam od vas sadašnje mesto boravka tajanstvenog stvorenja koje vrši na naše sudbine tako sudbonosan uticaj i koje, kako se čini, ima u svojoj vlasti natprirodnu moć. Juče, posle vaših izjava, upravo kada sam se vratio kući, primio sam ovo pismo. I Žil mu pokaza lažno pismo. – Taj Feragus, Burinjar, ili gospodin de Fenkal, to je đavo – uzviknu Molenkur, pošto ga je pročitao. – U kakav sam užasan lavirint kročio? Kuda idem? Pogrešio sam, gospodine – reče on gledajući u Žila – ali smrt je, svakako, najveće okajanje, a smrt mi se primiče. Dakle, možete tražiti od mene sve što želite, stojim vam na usluzi. – Gospodine, vi mora da znate gde stanuje neznanac, jer ja svakako hoću da odgonetnem tu tajnu. Kad je pred nama jedan tako svirepo inteligentan neprijatelj, trenuci su dragoceni. – Žisten će vam sve reći – odgovori baron. Na te reči, vitez se uzvrpolji na svojoj stolici. Ogist zazvoni. – Žisten nije kod kuće – uzviknu vidam u žurbi koja je mnogo govorila. – Onda – reče živo Ogist – naša posluga zna gde je, jedan od njih će brzo uzjahati i otići da ga potraži. Vaš sluga je u Parizu, zar ne? Naći će ga tamo. Bilo je očigledno da je vitez uznemiren. – Žisten neće doći, prijatelju moj – reče starac.,– On je mrtav. Hteo sam da sakrijem taj nesrećni slučaj od tebe, ali... – Mrtav – uzviknu gospodin de Molenkur – mrtav? A kada i kako je umro? – Preksinoć. Išao je na večeru sa starim prijateljima, i bez sumnje se opio; prijatelji, ošamućeni vinom kao i on, pretpostavljam da su ga ostavili da leži na ulici, a neka velika kola su prešla preko njegovog tela... – Robijaš ga nije promašio. Ubio ga je od prve. Sa mnom nije bio te sreće, jer je morao da napada četiri puta. Žil se snuždi i zamisli.

– Dakle, neću ništa saznati – uzviknu posrednik posle dugog ćutanja. – Vaš sluga je, možda, bio pravično kažnjen! Zar nije prekoračio vaša naređenja klevetajući gospođu Demare kod Ide, u čijoj je duši probudio ljubomoru u želji da se ona okomi na nas. – Ah! gospodine, u svom besu, prepustio sam mu gospođu Žil. – Gospodine! – uzviknu muž veoma ljut. – Oh! sada, gospodine – odvrati oficir stišavajući ga pokretom ruke – spreman sam na sve. Vi nećete učiniti ništa bolje od onoga što je učinjeno, i nećete mi reći ništa što mi moja savest već nije kazala. Ovog jutra očekujem najčuvenijeg profesora toksikologije da mi kaže moju sudbinu. Ako sam osuđen na suviše velike patnje, doneo sam odluku, prosviraću sebi metak kroz glavu. – Govorite kao dete – uzviknu vitez prestrašen hladnokrvnošću sa kojom je baron izgovorio te reči. – Vaša baka bi umrla od tuge. – Tako, gospodine – reče Žil – ne postoji nikakav način da se sazna u kom delu Pariza stanuje taj izuzetni čovek? – Mislim, gospodine – odgovori starac – da sam čuo kako su rekli tom sirotom Žistenu da gospodin de Fenkal stanuje u Portugalskoj ili u Brazilskoj ambasadi. Gospodin de Fenkal je plemić koji pripada dvema zemljama. Što se tiče robijaša, on je mrtav i sahranjen. Čini mi se da je vaš progonitelj, ma ko on bio, dovoljno moćan da ga morate prihvatiti u ovom novom obličju do onog trenutka kada budete imali načina da ga iznenadite i smrvite. Ali postupajte oprezno, moj dragi gospodine. Da je gospodin de Molenkur poslušao moje savete, ništa od svega ovoga se ne bi dogodilo. Žil se povuče hladno, ali učtivo; nije znao šta da preduzme kako bi došao do Feragusa. Kada se vratio kući, vratar mu saopšti da je gospođa izlazila da baci neko pismo u sanduče male pošte, koja se nalazila nasuprot Ulici Menar. Žila je bilo sramota kada je ustanovio sa kakvom se izvanrednom inteligencijom vratar latio njegove stvari i sa kakvom je okretnošću otkrio načine kako da ga usluži. Bilo mu je poznato sa kakvom žurbom i izuzetnom veštinom potčinjeni izvrgavaju neprilici svoje gospodare koji se brukaju, i procenio je opasnost koja se skrivala u saučesništvu s njima. Ali mogao je razmišljati o svom ličnom dostojanstvu tek u trenutku kada je bio tako naglo omalovažen. Kakvo likovanje za roba nesposobnog da se uzdigne do svog gospodara, kada ga spusti na svoje grane! Žil je bio kratak i oštar. Druga greška. Ali toliko je patio! Njegov život, do tada tako ispravan, tako čist, postajao je podmukao; a morao je sada da se služi lukavstvom, da laže. A i Klemansa je bila lukavica i lažljivica. To je bio odvratan trenutak. Izgubljen u provaliji gorkih misli, Žil i nehotice ostade nepomičan na vratima svoje kuće. Predajući se očajnim zamislima, čas je želeo da

pobegne, da napusti Francusku, odnoseći sobom sve obmane neizvesnosti. Čas je, ne sumnjajući u to da je pismo koje je Klemansa bacila na pošti, bilo upućeno Fergusu, tražio načine da iznenadi odgovor tog tajanstvenog stvorenja. Čas je analizirao čudne slučajeve iz svog bračnog života, i pitao se da li kleveta za koju se osvetio, nije bila istina. Najzad, vraćajući se ponovo Feragusovom odgovoru, govorio je sam sebi: „Ali da li će taj čovek, tako izvanredno vešt, tako logičan u svojim i najneznatnijim postupcima, koji vidi, predoseća, računa i proniče čak i naše misli, da li će Feragus odgovoriti? Zar on ne treba da se koristi sredstvima koja odgovaraju njegovoj moći? Zar neće poslati svoj odgovor po nekom veštom nitkovu, ili, možda, u kutiji sa nakitom koju će doneti neki pošten čovek i ne znajući šta nosi, ili pak u omotu zajedno sa cipelama koji će neka radnica savršeno nevino isporučiti mojoj ženi? Ako se Klemansa i on razumeju?“ A bio je nepoverljiv prema svemu, prolazio je kroz ogromno polje, brodio morem pretpostavki bez obala. Zatim, pošto je izvesno vreme plovio između hiljadu suprotnih odluka, on zaključi da je jači kod kuće nego na bilo kom drugom mestu, i odluči da bdi u svom domu, kao mravolovac na dnu svoje peskovite ljušture. – Fukro – reče on svom nastojniku – za sve one koji mi budu došli u posetu, nisam kod kuće. Ako neko hoće da govori sa gospođom ili joj nešto nosi, ti ćeš zazvoniti dva puta. Zatim, pokazaćeš mi sva pisma adresovana na bilo koga iz ove kuče! „Tako,“ pomisli on penjući se u svoju radnu sobu koja se nalazila na međuspratu „preduhitriću lukavstva majstora Feragusa. Ako pošalje nekog dovoljno lukavog izaslanika da prvo potraži mene kako bi saznao da li je gospođa sama, barem neću biti izigran kao neka budala!“ On se priljubi uz okno prozora koji u njegovoj radnoj sobi gleda na ulicu, i, naveden krajnjim lukavstvom na koje ga je nadahnula ljubomora, odluči da svog prvog pomoćnika pošalje u svojim kolima u Berzu u svoje ime, sa pismom za jednog posrednika, svog prijatelja, kome objasni svoje kupovine i prodaje, moleći da ga zameni. Svoje najtugaljivije nagodbe odloži za sujradan, rugajući se skoku i opadanju cena, i svim evropskim dugovima. Lepo preimućstvo ljubavi! ona slama sve, pred njom sve bledi: oltar, presto i velike knjige. U pola četiri, u trenutku kada je posao u Berzi tekao punim zamahom: prenošenje svota, svođenje mesečnih računa, premije, zakupi, itd., gospodin Žil vide kako u njegovu sobu ulazi Fukro sav ozaren. – Gospodine, malopre je bila jedna stara, ali negovana žena, rekao bih neko prepredeno čeljade. Ona je tražila gospodina, izgledalo je da se ljuti što ne može da ga nađe, i dala mi je za gospođu jedno pismo – evo ga.

Mučen grozničavom zebnjom, Žil raspečati pismo; ali uskoro pade u svoju naslonjaču sav iscrpen. Od početka do kraja je bilo besmisleno, tako da je trebalo imati ključ za njegovo čitanje. Bilo je napisano u šiframa. – Odlazi, Fukro. – Nastojnik iziđe. „Ta tajna je dublja od mora na onom mestu gde se gubi sonda. Ah! to je ljubav! Jedino je ljubav tako oštroumna, tako dovitljiva kao što je pisac ovog pisma. Bože moj! ubiću Klemansu.“ U tom trenu mu pade na pamet jedna srećna misao, sa tolikom silinom da ga je skoro telesno osvetlila. U vreme kada je marljivo radio i bedno živeo, pre svog venčanja, Žil je stekao jednog pravog prijatelja, po mnogo čemu nalik na Pemežâ 28. Izvanredna pažnja sa kojom se odnosio prema osetljivosti siromašnog i skromnog prijatelja, poštovanje kojim ga je okruživao, dovitljiva veština sa kojom ga je plemenito terao da učestvuje u njegovom izobilju a da pri tom ne crveni, uvećaše njihovo prijateljstvo. Žake ostade veran Demareu, uprkos njegovom bogatstvu. Žake, čestit čovek, radnik, strogih navika, utirao je lagano svoj put u ministarstvu koje zahteva istovremeno i najviše nevaljalstva i najviše čestitosti. Kao činovniku u Ministarstvu spoljnih poslova, pao mu je na pleća najosetljiviji deo arhiva. Žake je u ministarstvu bio neka vrsta svica koji, kad zatreba, baca svetlost na tajna dopisivanja, dešifrujući i svrstavajući telegrame. Pošto je po položaju bio iznad prostog građanina – u Ministarstvu spoljnjih poslova bio je najviši među nižim činovnicima, živeo je povučeno, srećan zbog te povučenosti, koja ga je štitila od zle kobi, zadovoljan što daje svoj obol otadžbini. Kao potpredsedniku opštine koji je tu i rođen, ukazivano mu je, da se poslužimo novinarskim stilom, dužno poštovanje. Zahvaljujući Žilu, njegov položaj se poboljšao dobrom ženidbom. Nepoznati rodoljub, u stvari – vladin čovek, on se zadovoljavao time da uzdiše kraj vatre zbog vladinih postupaka. Uostalom, Žake je u svom braku bio dobroćudni kralj, čovek sa kišobranom, koji je svojoj ženi iznajmljivao kočije dok se sam nikada nije njima služio. Najzad, da bismo završili sliku tog filozofa koji nije bio svestan toga, on još nije umeo da sumnja, niti je čak morao da sumnja u svu korist koju je mogao izvući iz svog položaja, pošto mu je prijatelj bio posrednik, a svakog jutra je saznavao državne tajne. Taj čovek, plemenit kao onaj nepoznati vojnik koji je umro spasavajući Napoleona uzvikom Ko ide? stanovao je u Ministarstvu. Za deset minuta Žil je bio u arhivi. Žake mu gurnu jednu stolicu, zatim po određenom redu postavi na svoj sto zaštitnik za oči od zelenog tafta, protlja ruke, uze svoju burmuticu, diže se uz škripanje svojih lopatica, isprsi se i reče: – Kakav te slučaj donosi ovamo, gospodine Demare? Šta želiš od mene? 28 Gospođa de Stal je u Korini proslavila ovu ličnost, koja je umrla žrtvujući se za bolesnog prijatelja.

– Žake, potreban si mi radi odgonetanja jedne tajne, od koje zavisi život. – To se ne tiče politike, zar ne? – To ne bih pitao tebe da sam želeo da saznam, reče Žil. Ne, to je porodični spor, a od tebe zahtevam da o njemu ćutiš kao grob. – Klod-Žozef Žake, nem po zanimanju. Ti me, znači, ne poznaješ? – reče on smejući se. – Ćutljivost je moja odlika. Žil mu pokaza pismo, sa rečima: – Treba da mi pročitaš ovo pismo upućeno mojoj ženi... – Dođavola! dođavola! rđava posla – reče Žake ispitujući pismo kao što zelenaš zagleda neku stvar za prodaju. – Ah! to je šifrovano pismo. Pričekaj. On ostavi Žila samog u radnoj sobi, i vrati se dosta brzo. – Budalaština, prijatelju moj! to je pisano starom šifrom kojom se služio portugalski ambasador pod gospodinom de Šoazelom, kada su proterani jezuiti. Gle, evo. Žake stavi na pismo jednu providnu hartiju isečenu kao one čipke u koje slastičari uvijaju bombone, i Žil je mogao tada da pročita rečenice koje ostadoše bez podloge. „Nemoj se više uznemiravati, draga moja Kelemansa, jer niko više neće pomutiti našu sreću, a tvoj muž će se ostaviti svojih sumnji. Ne mogu doći da te posetim. Ma koliko da si bolesna, treba da skupiš hrabrost i da dođeš; traži, pronađi snagu; crpićeš je u svojoj ljubavi. Iz ljubavi prema tebi podneo sam najsvirepiju operaciju, tako da nisam u stanju da se maknem iz postelje. Stavljali su mi sinoć na zatiljak, od jednog ramena do drugog, neki lapis, koji je morao da stoji na koži i pali dosta dugo. Razumeš me, zar ne? Ali mislio sam na tebe, te nisam suviše patio. Da bih zameo svaki trag de Molenkuru, koji nas neće još dugo proganjati, napustio sam zaštitnički krov ambasade, i sada sam bezbedan od svih potera, u Ulici Anfan-Ruž, broj 12, kod stare gospođe Etjene Griže, majke one Ide, koja će uskoro skupo platiti za svoj glupi ispad. Dođi sutra ovamo, u devet sati pre podne. Ja sam u jednoj sobi do koje se dolazi samo preko stepenica iz dvorišta. Traži gospodina Kamizea. Do sutra. Ljubim te u čelo, draga moja.“' Žake pogleda Žila sa nekom vrstom uljudnog užasa, pomešanog sa istinskim saučešćem, i izgovori dva puta svoju omiljenu uzrečicu, različito je naglašavajući: – Dođavola! dođavola!

– Izgleda da ti je to jasno, zar ne? – reče Žil. – E! pa, na dnu srca mi neki glas govori u odbranu moje žene, a glasniji je od svih bolova ljubomore. Podneću do sutra najužasnije muke; ali, najzad, sutra, od devet do deset sati, saznaću sve, i biću nesrećan ili srećan za ceo život. Misli na mene, Žake. – Biću kod tebe sutra u jedanaest sati. Ići ćemo tamo zajedno, i čekaću te, ako to želiš, na ulici. Možda se izlažeš opasnosti, potreban ti je neko odan ko te razume u pola reči i ko će ti sigurno pomoći. Računaj na mene. – Čak i ako treba da ubijem nekoga? – Dođavola! dođavola! – reče Žake živo ponavljajući. tako reći istu muzičku notu – imam dvoje dece i ženu.... Žil steže ruku Kloda Žakea i iziđe. Ali se odmah vrati. – Zaboravio sam pismo – reče on. – Zatim, to nije sve, treba ga ponovo zapečatiti. – Dođavola! dođavola! otvorio si ga a nisi uzeo otisak; ali je pečat, srećom, dosta dugačak. Idi, prepusti ga meni, doneću ti ga secundum scripturam. 29 – U koliko sati? – U pola šest... – Ako me ne bude kod kuće, predaj ga sasvim. jednostavno nastojniku, i reci mu da ga odnese gore gospođi. – Da li sam ti potreban sutra? – Ne. Zbogom. Žil stiže brzo na Trg Rotond di Tampl, ostavi tamo svoje kočije, i dođe pešice u Ulicu Anfan-Ruž, gde osmotri kuću gospođe Etjene Griže. Tu: je trebalo. rasvetliti tajnu od koje je zavisila sudbina toliko ličnosti; tamo je bio Feragus, a u njemu su se sticale sve niti ovog zapleta. Sastanak gospođe Zil, njenog muža i ovog čoveka, zar to nije bio Gordijev čvor ove već krvave drame, kojoj je neophodan mač kadar da raskine i najčvršće veze? Ta kuća je bila jedna od onih koje pripadaju takozvanom rodu cabajoutis. Parižani su dali to značajno ime onim kućama sastavljenim, da tako kažemo, od međusobno povezanih odaja. To su skoro uvek ili prvobitno odvojene kuće, ali povezane čudima različitih vlasnika koji su ih jedan za drugim doziđivali; ili započete kuće, ostavljene, ponovo započete, pa završene? nesrećne kuće koje su kao neki narodi promenile više dinastija ćudljivih gospodara. Ni spratovi ni prozori nisu zajedno, da pozajmimo od slikarstva jedan od njegovih najslikovitijih 29 U skladu sa rukopisom.

izraza; ništa se tu ne slaže, čak ni spoljašnji ukrasi. Cabajoutis je za parisku arhitekturu ono što je capharnaum za stan, prava zbrka, gde su najružnije stvari nabacane s brda s dola. – Gospođa Etjen – zapita Žil vratarku. Ta vratarka je stanovala pod velikom kapijom, u nekoj vrsti kokošjeg. kaveza, drvenoj kućici na točkovima, dosta nalik na one kućerke koje je policija izgradila na svim mestima određenim za fijakere. – Šta? – zapita vratarka ostavljajući čarapu koju je plela. U Parizu se različita lica koja doprinose izgledu bilo kog dela ovog čudovišnog grada, izvanredno uklapaju u celinu. Tako je vratar, pazikuća ili domar, ma kakvo ime bilo dato tom bitnom mišiću pariskog čudovišta, uvek sličan kvartu čiji je deo, a često ga predstavlja u malom. Ukrašen gajtanima po svim šavovima, dokon, nastojnik senžermenskog predgrađa vešto rukuje državnim obveznicama, vratar iz Ulice Šose-d’Anten ima svoja zadovoljstva, u četvrti Berze čita novine, u predgrađu Monmartra – ima položaj. U kvartu bluda, vratarka je stara bludnica; u Mareu, ima svoje navike, neprijatna je i mušičava. Kada je videla gospodina Žila, ova vratarka uze jedan nož, kojim pomače skoro ugašen grumen u svojoj grejalici za noge, a zatim mu reče: – Tražite gospođu Etjen, da li je to gospođa Etjen Griže? – Da – reče Zil Demare skoro uvređeno. – Koja radi u radionici gajtana? – Da. – U redu, gospodine – reče ona izlazeći iz svog kaveza, stavljajući šaku na ruku gospodina Žila i vodeći ga duž nekog dugačkog creva zasvođenog kao podrum, popećete se drugim stepenicama u dnu dvorišta. Da li vidite prozore na kojima je šeboj? Tamo stanuje gospođa Etjen. – Hvala, gospođo. Mislite li da je sama? – Ali zašto ne bi bila sama kad je udovica? Žil se brzo pope veoma mračnim stepenicama na čijim se basamacima nataložilo i očvrslo blato koje su tu ostavljali posetioci. Na drugom spratu ugleda troja vrata, ali nigde nije bilo šeboja. Srećom, na jednim od ovih vrata, najmasnijim i najtamnijim, pročita ove reči ispisane kredom: Ida će doći večeras u devet sati. „Tu je“, reče sebi Žil. On povuče stari, sasvim pocrneli gajtan zvonceta, začu njegov prigušen zvuk i kevtanje nekog malog sipljivog psa. Način na koji su zvuci odjekivali u unutrašnjosti stana nagovesti mu da je pretrpan stvarima koje nisu ostavljale mesta ni najslabijem odjeku, što je karakteristična crta svih stanova gde žive radnici i

male porodice, kojima nedostaje prostora i vazduha. Žil je i nehotice tražio šeboj, i na kraju ga otkri na spoljašnjem podupiraču jednog pokretnog prozora, između dva zagađena-olovna odvoda za đubre. Tamo cveće; tamo – vrt dug dve stope, širok šest palca; tamo – zrno žita; tamo – čitav život u malom; ali isto tako i sve životne nedaće. Preko puta tog kržljavog cveća i divnih vlati žita jedan zrak svetlosti, koji je padao sa neba kao milošću božjom, iznosio je na videlo prašinu, mast i neku neodređenu boju svojstvenu pariskim ćumezima – hiljadu prljavština je prožimalo, kaljalo vlažne zidove, koji su zbog toga izgledali stariji; zatim, crvotočnu ogradu stepeništa, rasklimatane prozorske okvire i vrata koja su prvobitno bila crvena. Uskoro, starački kašalj i teški korak neke žene koja je s mukom vukla papuče od traka tkanine, najaviše majku Ide Griže. Ta starica otvori vrata, iziđe na stubište, podiže glavu i reče: – Ah! to je gospodin Bokijon. Ali ne. Zbilja, kako vi ličite na gospodina Bokijona. Možda ste njegov brat. Šta mogu učiniti za vas? Ta uđite, gospodine. Žil je ušao za tom ženom u prvu prostoriju gde ugleda; ali sve na gomili, kaveze, kuhinjsko posuđe, mangale, nameštaj, male zemljane zdele pune hrane i vode za pse i mačke, jedan drveni. časovnik, pokrivaće, Ajzenove gravure, nagomilano staro gvožđe, sve izmešano zbrda-zdola na takav način da je predstavljalo odista čudnu sliku – pravi pariski capharnaum, kome čak nije nedostajalo ni nekoliko brojeva Pristalice ustavne monarhije. Žil, obuzet mišlju da treba biti na oprezu, ne ču kako mu udovica Griže govori: – Uđite ovamo, gospodine, ugrejaćete se. Pošto je strahovao da ga ne čuje Feragus, Žil se pitao da nije možda bolje da u ovoj prvoj prostoriji zaključi pazar koji je nameravao da predloži starici, a zbog čega je i došao ovamo. Kokoška, koja kokodačući iziđe iza neke pregrade od dasaka, prenu ga iz njegovog tajnog razmišljanja. Žil je doneo odluku. Zatim pođe za Idinom majkom u sobu gde je gorela vatra, dokle. ih je dopratio mali sipljivi mops, nemo stvorenje, koje se uspuza na staru stoličicu bez naslona. Gospođa Griže je bila uobražena kao i svi koji dosta bedno žive kada je rekla da će ugrejati svoga gosta. Ispod lonca sa goveđom supom nalazila su se ukupno dva ugarka, prilično razmaknuta. Kašika za skidanje pene ležala je na zemlji, drškom u pepelu. Okvir kamina, ukrašen Isusom od voska stavljenim pod stakleni kvadratni kavez oivičen plavičastom hartijom, bio je prepun vune, kalema i pribora potrebnog gajtanaru. Žil pažljivo osmotri sav nameštaj u stanu sa znatiželjom punom pažnje i pokaza, i protiv svoje volje, skriveno zadovoljstvo.

– Onda, gospodine, recite, želite li da se nagodimo za moju nameštenu sobu? – reče mu udovica sedajući na naslonjaču od žute trske, koja je, izgleda, bila njen glavni štab. Tamo, na njenom sedištu, držala je istovremeno i svoju maramicu, burmuticu, pletivo, delimično oljušteno povrće, naočari, jedan kalendar, započete gajtane za livreju, špil prljavih karata i dve sveske romana. Taj komad nameštaja, na kome je ova starica silazila niz reku života, ličio je na krcatu torbu koju nosi neka žena na put, a u kojoj se nalazi njeno kućanstvo u malom, od muževljevog portreta do vode od matičnjaka protiv nesvestice, bombona za decu i engleskog flastera za posekotine. Žil sve prouči. Osmotri veoma pažljivo žuto lice gospođe Griže, njene sive oči bez obrva i trepavica, njena krezuba usta, tamne bore, kapu od riđeg tila sa još svetlijim riševima, njene pocepane podsuknje od cica, iznošene papuče, progorelu grejalicu, sto pretrpan zdelama i svilom, ručnim radovima od pamuka i vune, usred kojih se uzdizala flaša vina. Zatim, reče u sebi: „Ova žena ima neku strast, neke skrivene poroke, moja je.“ – Gospođo – reče joj on glasno, dajući joj znak, dolazim da poručim od vas gajtane... Zatim, nastavi tiše: – Znam da kod vas stanuje nepoznat čovek pod imenom de Kamize. – Starica ga hitro pogleda ne odajući ni najmanji znak čuđenja. – Recite, da li nas on može čuti? Pomislite da je u pitanju vaše bogatstvo. – Gospodine – odgovori ona – govorite bez bojazni, ovde nema nikoga. Ali i da ima nekoga gore bilo bi mu odista nemoguće da vas čuje. „Ah! stara veštica ume da odgovori neodređeno“, reče sebi Žil. Uspećemo da se složimo. – Ne mučite se lažima, gospođo – nastavi on. – A pre svega, znajte dobro da vam nipošto ne želim zlo, ni vašem stanaru bolesnom od njegovih opekotina, ni vašoj kćeri Idi, krojačici steznika, Feragusovoj prijateljici, Vidite da mi je sve poznato. Smirite se, nisam iz policije i ne tražim ništa što bi moglo ugroziti vašu savest. Jedna mlada gospođa će sutra doći ovamo, između devet i deset sati, da razgovara sa prijateljima vaše kćeri. Hoću da budem u blizini, da sve vidim i čujem, ali da me oni ne vide i ne čuju. Vi ćete mi pomoći u tome, a ja ću tu uslugu nagraditi svotom od dve hiljade franaka u gotovom i sa šest stotina franaka doživotne rente. Moj beležnik će pripremiti ugovor pred vama večeras; ja ću mu dostaviti vaš novac, a on će vam ga predati sutra, posle razgovora kome želim da prisustvujem, a koji će mi biti dokaz vašeg poštenja. – Da li to može nauditi mojoj kćerki, dragi moj gospodine – reče mu ona bacajući na njega poglede uznemirene mačke. – Nimalo, gospođo. Ali, uostalom, izgleda da vaša kćerka postupa veoma rđavo prema vama. Pošto je voli čovek toliko bogat i uticajan kao što je Feragus, bilo bi joj sigurno lako da vas učini srećnom više nego što to izgledate.

– Ah! dragi moj gospodine, ne daje mi čak ni bednu kartu za predstave u pozorištima Ambigi ili Gete, gde ona odlazi kad hoće. To je sramota! Prodala sam srebrni stoni pribor pa jedem sada, u ovim godinama, iz tanjira od nemačkog metala, sve da bih svojoj kćeri platila da izuči zanat i da bih joj pružila zanimanje kojim bi stekla zlato, da je samo htela. Jer što se toga tiče, na mene je, spretna je kao vila, treba biti pravičan prema njoj. Najzad, baš bi mi mogla prepraviti svoje stare svilene haljine, jer toliko volim da nosim svilu. Ne, gospodine, ona odlazi u Kadran-Ble, plaća večeru pedeset franaka, vozi se u kolima kao neka princeza, a za majku je briga kao za lanjski sneg. Bože blagi, kakvu smo bezveznu omladinu odgajili, to nije za najveću pohvalu. Kao dobra majka, gospodine, sakrivala sam njene lakoumnosti, uvek sam je držala na svom krilu, odvajala od svojih usta i sve njoj ćuškala. E pa, ne. Ona dođe, mazi se i veli vam: „Dobar dan, majko moja.“ I eto tako ispunjava obaveze prema svojoj roditeljki. Tako mi i treba. Ali i ona će imati dece jednog dana i videće šta je to, ta rđava roba koju ipak volimo. – Kako! zar vam ona nimalo ne pomaže? – Ah! nije da mi nimalo ne pomaže, ne kažem to, ali je ono što mi pruža – sitnica. Plaća mi kiriju, daje mi drva, i trideset šest franaka mesečno... Ali, gospodine, da li ja u mojim godinama, pedeset dve su na broju, sa očima koje se uveče zamaraju, mogu još raditi? Uostalom, zašto me neće? Da li me se stidi? neka kaže to odmah. U stvari, trebalo bi da se zakopamo u zemlju za tu pasju decu koja vas zaborave čim zatvore vrata za sobom. – Ona izvuče iz džepa maramicu, a s njom zajedno i jedan loz koji pade na pod; ali ga ona hitro podiže govoreći: – Hm! to je priznanica o naplati poreza. Žil odmah proniknu uzrok mudre štednje na koju se majka žalila, a to je bio još sigurniji znak da će udovica Griže pristati na predloženi pazar. – Pa, gospođo – reče on – prihvatite onda to što vam nudim – Dakle, rekli ste, gospodine, dve hiljade franaka u gotovom i šest stotina franaka doživotno? – Gospođo, promenio sam mišljenje, i obećavam vam samo tri stotine franaka doživotne rente. Čini mi se da tako obavljen posao više odgovara mojim interesima. Ali ću vam dati pet hiljada franaka u gotovom. Zar vam se ovo ne dopada više? – Naravno, gospodine. – Bićete imućniji, ići ćete u pozorište Ambigi-Komik, kod Frankonija, gde vam srce hoće, i to u fijakeru. – Ah! ne volim Frankonija zato što se tamo ne govori. Ali, gospodine, ako prihvatim, postupiću tako zato što će to biti korisnije za moje dete. Najzad, neću više živeti o njenom trošku. Sirota mala, posle svega, nimalo joj ne zameram što

se zabavlja. Ta omladina treba da se zabavlja! Prema tome, kad biste me ubedili da neću nikome nauditi... – Nikome – ponovi Žil. – Ali da vidimo, kako ćete vi to izvesti? – E pa, gospodine, kada večeras dam gospodinu Feragusu malo čaja od makovih čaura, taj dragi čovek će lepo spavati! A to mu je jako potrebno, ako uzmemo u obzir njegove bolove, jer on toliko pati da izaziva sažaljenje. Ali me isto tako pitajte kakav je to izum da zdrav čovek izgori sebi leđa da bi uklonio bolno grčenje mišića, koje ga muči samo svake druge godine. Ali vratimo se našem poslu! Imam ključ od stana moje susede, koji je iznad mog, a u njemu je jedna prostorija do sobe u kojoj leži gospodin Feragus. Susetka je otišla u selo na deset dana. Prema tome, kada probušim rupu noćas na zidu koji razdvaja te dve sobe, vi ćete ih slušati i gledati do mile volje. U prisnim sam odnosima sa jednim bravarom, veoma ljubaznim čovekom, koji ume da priča kao neki anđeo – on će mi to učiniti a da niko ništa neće saznati. – Uzmite sto franaka za njega, budite večeras kod gospodina Demarea, beležnika, evo vam njegove adrese. U devet sati ugovor će biti spreman, ali... motus30 . – U redu, gospodine, kao što vi kažete, momus! Doviđenja, gospodine. Žil se vrati kući, skoro umiren sigurnošću da će sutra sve saznati. Kada je stigao, nađe kod vratara pismo, odlično ponovo zapečaćeno. – Kako ti je? – zapita on svoju ženu uprkos nekoj hladnoći koja ih je razdvajala. Tako se teško oslobađamo navika srca! – Dosta dobro. Žile – nastavi ona umiljatim glasom – hoćeš li da večeraš pored mene? – Hoću – odgovori on pružajući joj pismo – gle, evo šta mi je Fukro predao za tebe. Klemansa, koja je bila bleda, opazivši pismo jako pocrvene, a to naglo rumenilo veoma zabole njenog muža. – Je li to od radosti -– reče on smejući se – ili je to posledica čekanja? – Oh! ima mnogo stvari – reče ona posmatrajući pečat. – Ostavljam vas, gospođo. I on siđe svoju radnu sobu gde napisa svom bratu o nameri da se odredi doživotna renta udovici Griže. Kada se vrati, nađe svoju večeru pripremljenu na jednom stočiću; pored Klemansinog kreveta, i Žozefinu spremnu da poslužuje. 30 Ni reči!

– Da sam na nogama, sa kakvim bih te zadovoljstvom služila! – reče ona kada ih je Žozefina ostavila same. – Oh! čak i na kolenima, nastavi ona provlačeći svoje blede ruke kroz Žilovu kosu. – Drago plemenito srce, malopre si bio veoma dobar i veoma mio prema meni. Svojim poverenjem si mi učinio više dobra nego što bi to postigli svojim receptima svi lekari na zemljinoj kugli. Tvoja ženska nežnost, jer ti znaš voleti kao žena, ti... Oh! od nje se raširio po mojoj duši nekakav melem koji me je skoro izlečio. Sklopimo primirje, Žile, pruži glavu da je poljubim. Žil nije mogao uskratiti sebi to zadovoljstvo da poljubi Klemansu. Ali. to nije učinio bez izvesne griže savesti u srcu, osećao se tako sićušnim pred tom ženom u čiju je nevinost još uvek i protiv svoje volje verovao. Njena radost je bila pomešana sa tugom, Kroz bolni izraz njenog lica provejavala je bezazlena nada. Izgledali su podjednako nesrećni što su prinuđeni da se uzajamno lažu, i još jedan zagrijaj, pa bi oboje sve priznali jedno drugom, ne odolevši svojim patnjama. – Sutra uveče, Klemansa. – Ne, gospodine, sutra u podne znaćete sve, i kleknućete na kolena pred svojom ženom. Oh! ne, nećeš se ti poniziti; ne, tebi je sve oprošteno; ti ne grešiš. Čuj: juče si me svirepo slomio; ali moj život, možda ne bi bio potpun bez te more: to će biti senka koja će istaći nebeske dane. – Opčinjavaš me – uzviknu Žil – još ćeš izazvati u meni grižu savesti: – Jadni prijatelju, sudbina je iznad nas, a ja nisam njena saučesnica. Sutra ću izići. – U koliko sati – zapita Žil. – U pola deset. – Klemansa – odgovori gospodin Demare – čuvaj se dobro, pitaj za savet doktora Deplena i starog Odrija. – Pitaću za savet samo svoje srce i svoju hrabrost. – Dajem ti slobodu, a doći ću da te posetim tek u podne. – Zar mi večeras nećeš malo praviti društvo, nisam više bolesna?... Pošto je obavio svoje poslove, Žil dođe kod svoje žene, gonjen nekom nesavladivom privlačnom snagom. Njegova ljubav je bila jača od svih njegovih patnji. MESTO ZA UMIRANJE

Sutradan, oko devet sati, Žil se iskrade iz kuće, otrča u Ulicu Anfan-Ruž, pope se i zazvoni kod udovice Griže. – A! vi ste od reči, tačni kao zora. Uđite samo, gospodine – reče mu stara gajtanarka kada ga je prepoznala. Pripremila sam vam šoljicu kafe sa skorupom, u slučaju da... – nastavi ona kada je zatvorila vrata. – Ah! sa pravim skorupom. Ta sama sam nadgledala kada su u moj lončić muzli mleko u našoj staji, na pijaci Anfan-Ruž. – Ne, hvala, gospođo, ne želim ništa. Odvedite me... – Dobro, dobro, dragi moj gospodine. Hajdemo ovuda. Udovica odvede Žila u jednu sobu iznad njene, gde mu pokaza, likujući, otvor velik kao četrdeset sua, načinjen u toku noći na jednom mestu koje je odgovaralo najvišim i najmanje osvetljenim ružama na tapetama u Feragusovoj sobi. Taj otvor se nalazio, u jednoj i u drugoj sobi, iznad ormana. Neznatni kvar koji je napravio bravar, nije, dakle, ostavio traga ni na jednoj strani zida, a bilo je veoma teško primetiti u mraku tu vrstu puškarnice. Isto tako, Žil je bio prinuđen, da bi se tamo održao i dobro video, da ostane u dosta zamornom položaju, popevši se na klupicu za koju se udovica Griže već bila pobrinula. – Kod njega je neki gospodin – reče starica povlačeći se. Žil odista spazi jednog čoveka zauzetog povezivanjem zavoja na rane od niza opekotina izazvanih na Feragusovim ramenima, čiju je glavu prepoznao prema opisu gospodina de Molenkura. – Kada misliš da ću ozdraviti – pitao je on. – Ne znam – odgovori neznanac – ali, prema mišljenju lekara, biće potrebno još dobrih sedam ili osam previjanja. – Onda, večeras – reče Feragus pružajući ruku onome koji je upravo postavio poslednju traku zavoja. – Do večeras – odgovori neznanac, stežući srdačno Feragusovu ruku. – Želeo bih da ti uminu bolovi. – Najzad, dokumenti gospodina de Fenkala biće nam predati sutra, a Anri Burinjar je mrtav, nastavi Feragus. Dva sudbonosna pisma koja su nas toliko skupo koštala, više ne postoje. Ja ću, dakle, ponovo postati društveno biće, čovek među ljudima, a odista vredim koliko i pomorac koga su pojele ribe. Bog zna da li za sebe izigravam grofa! – Jadni Grasjene, ti, naša najjača glavo, naš dragi brate, ti si ljubimac družine; to ti je poznato. – Zbogom! dobro pripazi na mog Molenkura. – Što se njega tiče budi miran,

– Hej, markiže? – uzviknu stari robijaš. – Šta je? – Ida je sposobna za sve posle sinoćne scene. Ako se bacila u vodu, ja je svakako neću izvlačiti, tako će mnogo bolje čuvati tajnu mog imena, jedinu za koju zna; ali pazi na nju; jer, posle svega, to je dobra devojka. – Dobro. Neznanac se povuče. Posle deset minuta, gospodin Žil začu, ali ne bez grozničave jeze, naročito šuštanje svilenih haljina, i skoro prepozna zvuk koraka svoje žene. – Evo me, oče moj – reče Klemansa. – Siroti oče, kako ste? Kakva hrabrost! – Dođi, dete moje – odgovori Feragus pružajući joj ruku. I Klemansa mu podnese svoje čelo, koje on poljubi. – Da vidimo, šta ti je, sirota mala? Kakve nove nedaće?... – Brige, oče moj, ali to je smrt za vašu kćerku koju toliko volite. Kao što sam vam juče napisala, potrebno je da u svojoj glavi, tako plodnoj idejama, bezuslovno nađete načina da vidite mog sirotog Žila, i to baš danas. Da znate kako je bio dobar prema meni, uprkos na izgled tako opravdanim sumnjama! Oče moj, moja ljubav je moj život. Da li želite da vidite kako umirem? Ah! već sam mnogo propatila! a, osećam to, život mi je u opasnosti.. – Da izgubim tebe, kćeri moja – reče Feragus – i to zbog znatiželje jednog bednog Parižanina! Zapalio bih Pariz. Ah! ti znaš šta je to ljubavnik, ali ne znaš šta je to otac. – Oče moj, plašim vas se kada me tako gledate. Ne upoređujte dva tako različita osećanja. Imala sam supruga pre nego što sam saznala da mi je otac živ... – Ako je tvoj muž prvi obasuo poljupcima tvoje čelo – odgovori Feragus – ja sam ga prvi orosio suzama. Smiri se, Klemansa, govori otvoreno. Dovoljno te volim da bi saznanje o tvojoj sreći izazivalo u meni radost, mada tvoj otac skoro da nema mesta u tvom srcu, dok si ti jedina u njegovom. – Bože moj! ovakve reči mi suviše gode! Pobuđujete još veću ljubav, tako da mi se čini kao da kradem nešto od Žila. Ali, dobri moj oče, pomislite na njegovo očajanje! Šta da mu kažem kroz dva sata? – Dete, da li sam ja, dakle, čekao na tvoje pismo pa da te spasavam od nesreće koja ti preti? A šta biva sa onima koji se usude da dirnu u tvoju sreću, ili da se postave između nas? Zar, dakle, nikada nisi primetila i drugo proviđenje koje bdi nad tobom? Ne znaš da dvanaest ljudi punih snage i oštroumnosti stražare oko tvoje ljubavi i tvog života spremni na sve za tvoj spas? Da li je otac onaj koji se izlagao smrti kada je išao da te vidi kako se šetaš, ili kada je dolazio kod tvoje majke noću da ti se divi u tvom krevetiću? da li je otac onaj kome je sećanje na

tvoje dečje poljupce jedino dalo snage da živi u trenutku kada se častan čovek morao ubiti da bi izbegao sramotu? Zar ja, najzad, ja koji dišem kroz tvoja usta, vidim tvojim očima, osećam samo tvojim srcem, zar ne bih umeo da odbranim lavljim kandžama, dušom oca, svoje jedino dobro, svoj život, svoju kćerku?... Ali, od smrti onog anđela – tvoje majke, sanjao sam samo o jednoj jedinoj stvari, o sreći da te priznam za svoju kćer, da te stisnem u svoje naručje pred licem neba i zemlje, da ubijem robijaša... – Tu za trenutak ućuta. – Da ti pružim oca – nastavi on – koji će moći da stisne bez srama ruku tvog muža, da živi bez straha u vašim srcima, da kažem svima ugledavši te: „Evo mog deteta!“, najzad, da budem otac po mojoj volji! – O oče moj, oče moj! – Posle mnogo muka, pošto sam istražio zemljinu kuglu – produži Feragus – prijatelji su mi pronašli kožu koju treba da navučem. Kroz nekoliko dana biću gospodin de Fenkal, jedan portugalski grof. Idi, draga moja kćeri, malo je ljudi koji u mojim godinama imaju strpljenja da nauče portugalski i engleski, a te jezike je odlično znao taj đavolski mornar. – Dragi moj oče! – Sve je predviđeno, i kroz nekoliko dana Njegovo Veličanstvo Žan VI, kralj Portugalije, biće moj saučesnik. Dakle, imaj još samo malo strpljenja tamo gde ga je tvoj otac imao napretek. Ali što se mene tiče, to je bilo sasvim jednostavno. Šta ne bih učinio da nagradim tvoju odanost za ove tri godine! Tako pobožno dolaziti i tešiti svog starog oca, stavljajući na kocku svoju sreću. – Oče moj! – I Klemansa uze Feragusove ruke i poljubi ih. – Hajde, još malo hrabrosti, Klemansa moja, čuvajmo sudbonosnu tajnu do kraja. Žil nije običan čovek; ali, ipak, da li znamo da ne bi njegov uzvišeni karakter i njegova prevelika ljubav možda izazvali u njemu neku vrstu omalovažavanja prema kćeri jednog... – Oh! – uzviknu Klemansa;– vi kao da čitate u srcu svog deteta, ja se ničeg drugog ne plašim – dodade ona glasom koji para srce. – Ledim se na tu pomisao. Ali, oče moj, mislite na to da sam mu obećala istinu kroz dva sata. – Onda, kćeri moja, reci mu neka ode u Portugalsku ambasadu, da poseti grofa de Fenkala, tvog oca, biću tamo. – A gospodin de Molenkur mu je govorio o Feragusu? Bože moj, oče, varati, varati, kakva je to paklena muka! – Kome to govoriš? Ali još nekoliko dana, i niko na svetu neće me moći uterati u laž. Uostalom, gospodin de Molenkur mora biti u takvom stanju da se teško seća... Hajde, ludo, izbriši suze, i pomisli...

U tom trenutku užasan krik se razleže u sobi u kojoj je bio gospodin Žil Demare. – Moja kćerka, moja sirota kćerka! To zapomaganje prođe kroz mali otvor napravljen iznad ormana, i zaprepasti Feragusa i gospođu Žil. – Klemansa, idi i vidi šta je to. Klemansa brzo siđe niz male stepenice, nađe širom otvorena vrata na stanu gospođe Griže, začu krike koji su se razlegali na gornjem spratu, pope se stepenicama, dođe, privučena jecajima, sve do kobne sobe, iz koje joj do uha, pre nego što je ušla, dopreše ove reči: – Vi ste, gospodine, zbog vaših zamisli uzrok njene smrti. – Ćutite, bednice – govorio je Žil – stavljajući maramicu na usta udovice Griže, koja viknu: – Ubica! upomoć! U tom trenutku Klemansa uđe, opazi svog muža, kriknu i pobeže. – Ko će spasti moju kćerku? – zapita udovica Griže posle duge stanke. – Vi ste je ubili. – A kako? – zapita i nehotice gospodin Žil, zaprepašćen što ga je prepoznala njegova žena. – Čitajte, gospodine – uzviknu starica gušeći se u suzama. – Postoji li renta koja bi me mogla utešiti zbog ovoga! „Zbogom, majko moja! zaveštavam ti sve što imam. Oprostimi sve moje greške i zadnju žalos koju ti činim svojom otimičnom smrću. Anri koga volim više nego sebe reko mi je da mu donosim nesreću, a pošto meje on odgurnuo i pošto sam izgubila sve nade u učvrščenje ove veze idem dase utopim. Otićiću ispod Nejia da me nestave u mrtvačnicu. Ako me Anri prestane mrzit kada sebe budem kaznila smrću, moliga da pokopa sirotu devojku čije je srce kucalo samo za njega i neka mi oprosti, jersam pogrešila što sam se mešala u ono štome se nije ticalo. Previjaj mu dobro njegove opekotine. Kako je samo patilo to sirotomače. Ali i ja ću isto imati hrabrosti dase ubijem ko i on da sam sebi nanese opekotine. Naredi da odnesu završene steznike mojim mušterijama. I moli Boga za vašu kćerku. IDA.“ – Nosite to pismo gospodinu de Fenkalu, onome tamo. Ako ima još vremena za to, on jedini može spasti vašu kćer.

I Žil iščeže bežeći kao čovek koji je izvršio zločin. Noge su mu drhtale. U njegovo prošireno srce su se ulivali topliji i obilniji talasi krvi nego ikada u njegovom životu, a ono ih je vraćalo neuobičajenom snagom. Najprotivrečnije misli su se borile u njegovoj duši, a ipak je jedna nadjačavala sve. Nije bio pošten prema osobi koju je najviše voleo, a bilo mu je nemoguće da se nagađa sa svojom savešću, čiji je glas, sve više se dižući, odgovarao tajnim kricima njegove ljubavi tokom najsvirepijih časova sumnje koja se pre toga poigravala njime. Veliki deo dana provede u lutanju Parizom ne usuđujući se da se vrati kući. Taj; čestiti čovek je drhtao pri samoj pomisli na susret sa svojom besprekornom a tako pogrešno shvaćenom ženom. Od čistote savesti zavisi šta se smatra zločinom, a činjenica, koja za neko srce jedva predstavlja običnu grešku u životu, za neke nevine duše poprima razmere zločina. Zar reč nevinost nema, zbilja, božansko značenje? A zar i najmanja mrlja na beloj odeći neke device nije nešto tužno kao prosjački dronjci? Između te dve stvari ista je razlika kao između nesreće i greške. Bog nikada ne meri pokajanje i za njega čovek treba podjednako da se kaje da bi mu se sprala neka ljaga kao i da bi mu se zaboravio čitav život. Ova razmišljanja su pritiskala Žila svom svojom težinom, jer strasti ne opraštaju ništa više od ljudskih zakona, samo što rasuđuju pravičnije: zar se one ne oslanjaju na svoju sopstvenu savest, nepogrešivu kao nagon? Očajan, Žil se vrati kući, bled, skrhan osećanjem svoje krivice, ali radostan, i protiv svoje volje, zbog nevinosti svoje žene. Uđe kod nje sav uzdrhtao, vide je u postelji jer je imala groznicu, priđe joj i sede pored nje, zatim je uze za ruku, poljubi je i ovlaži suzama. – Dragi anđele – reče joj on, kada su ostali sami – kajem se. – A zbog čega? upita ona. Izgovarajući tu rečenicu, ona nakrivi glavu na svom uzglavlju, sklopi oči i osta nepomična, ne pokazujući svoje patnje da ne bi uplašila svog muža: bila je to obzirnost majke, anđela. To je, jednom reči, bila žena od glave do pete. Tišina potraja dugo. Žil, verujući da je Klemansa usnula, ode da zapita Žozefinu kako je njena gazdarica. – Gospođa se vratila skoro mrtva, gospodine. Išli smo da potražimo gospodina Odrija. – Da li je došao? šta je rekao? – Ništa, gospodine. Nije izgledao zadovoljan, naredio je da nikoga ne puštamo kod gospođe, izuzev negovateljice, i rekao je da će ponovo doći večeras. Gospodin Žil se vrati oprezno kod svoje žene, sede u jednu naslonjaču i osta pored postelje nepomičan, očiju prikovanih za Klemansine oči. Kada bi ona podigla svoje kapke odmah bi ga ugledala i između njenih bolnih trepavica provlačio se nežan pogled pun ljubavi, bez prigovora i gorčine, pogled koji je

prolazio kao vatrena strela kroz srce muža, koga je to stvorenje plemenito razrešilo krivice i još uvek volelo, iako ga je ubijao svojim rukama. Oboje su predosećali smrt. Pogledi su im se spajali u istoj strepnji kao što su se nekada njihova srca sjedinjavala u istoj ljubavi koju su podjednako osećali i međusobno podjednako delili. Nema pitanja, već samo užasne izvesnosti. Kod žene, savršena velikodušnost; kod muža, neizdržljiva griža savesti; zatim, u obe duše, isto predviđanje raspleta, isto osećanje kobi. U jednom trenutku kada je Žil poverovao da mu je žena zaspala, on je blago poljubi u čelo i reče, pošto ju je dugo posmatrao: – Bože moj, ostavi mi tog anđela još dovoljno dugo da bih se mogao iskupiti od svojih greha dugotrajnim obožavanjem... Kao kćerka, ona je plemenita; kao žena, ta kakva bi je reč mogla tačno predstaviti? Klemansa podiže oči – bile su pune suza. – Pričinjavaš mi bol, – reče ona slabim glasom. Veče je poodmaklo kada stiže doktor Odri i zamoli muža da se povuče za vreme njegovog pregleda. Kada je izišao, Žil mu ne postavi nijedno pitanje; bio mu je dovoljan samo jedan znak. – Pozovite na savetovanje one moje kolege u koje imate najviše poverenja, možda grešim. – Ali, doktore, recite mi istinu. Ja sam muškarac, biću u stanju da je saslušam. A, uostalom, meni je najviše stalo do toga da je saznam radi sređivanja nekih računa... – Gospođa Žil je smrtno bolesna – odgovori lekar. – Ona pati od jedne duhovne bolesti koja je uzela maha i koja otežava telesno stanje već i onako opasno, ali koje je postalo još teže zbog nebrižljivosti. Dizala se bosonoga noću, izlazila je iako sam joj to zabranio; juče je izišla pešice, danas kolima. Ona je želela da se ubije. Međutim, moja presuda nije neopoziva... tu je mladost, zapanjujuća životna snaga... Trebalo bi sve staviti na kocku pomoću nekog snažnog suprotnog dejstva; ali ja nikada neću uzeti na sebe tu odgovornost da naredim tako nešto, a čak ne bih ni savetovao da se to učini; a, i kada se budemo dogovarali, suprotstaviću se primeni takvog leka. Žil se vrati. Jedanaest dana i jedanaest noći ostade pored postelje svoje žene, spavajući samo danju, glave naslonjene na naslon kreveta. Nikada se nijedan čovek kao Žil nije toliko nadmetao sa drugima oko nege niti je bio toliko revan u požrtvovanosti. Nije mogao podneti da bilo ko učini i najneznatniju uslugu njegovoj ženi; nije joj ispuštao ruku – izgledalo je kao da želi na taj način da joj prenese život. Bilo je neizvesnosti, neosnovanih radosti, dobrih dana, dolazilo je do velikog poboljšanja, zatim, do kriza, najzad, na opšti užas primicala se Smrt, kolebala se, oklevala, ali je bila spremna da zada udarac.

Gospođa Žil je uvek pronalazila snagu da se nasmeši svom mužu; sažaljevala ga je znajući da će uskoro ostati sam. To je bila dvostruka agonija, agonija života i ljubavi; ali život se gasio, a ljubav – postajala sve veća. Jedne užasne noći Klemansa je osetila onaj zanos koji kod mladih osoba uvek prethodi smrti. Govorila je o svojoj srećnoj ljubavi, o svom ocu, ispričala je o otkrićima svoje majke na samrtničkoj postelji i o obavezama koje joj je ona nametnula. Borila se, ne sa životom, već sa svojom strašću, koju nije želela da napusti. – Bože moj, pomozi – reče ona – da on ne sazna za moju želju da i on umre zajedno sa mnom. Žil, koji nije mogao podneti taj prizor, u – tom trenutku je bio u susednom salonu, i ne ču želje kojima bi se povinovao. Kada je prošla kriza, gospođa Žil ponovo sabra snage. Sutradan, ponovo se prolepšala i smirila; pričala je, gajila je nade, doterivala se kao što to čine bolesnici. Zatim je izrazila želju da bude sama ceo jedan dan, i otera svog muža jednom od onih upornih molbi koje bivaju uslišene kao dečje navaljivanje. Uostalom, gospodinu Žilu je bio potreban taj dan. On ode kod gospodina de Molenkura, u želji da ga izazove na dvoboj do smrti, koji je među njima bio urečen još ranije. Sa dosta velikim poteškoćama stigao je do vinovnika ove nesreće. Ali, kada je saznao da je reč o časti, vidam se pokorio predrasudama koje su uvek gospodarile njegovim životom i uvede Žila kod barona. Gospodin Demare potraži pogledom barona de Molenkura. – Oh! to je odista on – reče vitez pokazujući jednog čoveka koji je sedeo u naslonjači kraj vatre. – Koji Žil? – reče samrtnik slomljenim glasom. Ogist je izgubio jedino svojstvo koje nam omogućava da živimo – sećanje. Videći to, gospodin Demare ustuknu preneražen. Nije mogao prepoznati otmenog mladića u nečemu što nije imalo imena ni na jednom jeziku, kako veli Bosije31. To je odista bio živi leš sede kose, kostiju jedva prekrivenih zboranom, sasušenom kožom bez svežine, očiju belih i nepokretnih, ustiju odvratno poluotvorenih, kao kod ludaka ili razvratnika koje je ubila njihova razuzdanost. Na čelu, kao ni u bilo kojoj crti lica, nije bilo ni traga inteligencije; kao što ni u njegovoj mlitavoj koži nije više bilo ni rumenila ni prividnog kolanja krvi. Jednom reči, bio je to smanjen, izobličen čovek, dospeo u stanje onih čudovišta u Muzeju, u bocama u kojima lebde usred alkohola. Žilu se učini da iznad ovog lica vidi strašnu Feragusovu glavu i ta savršena Osveta preplaši Mržnju. Muž otkri sažaljenje u svom srcu prema ovom neodređenom ostatku nekadašnjeg mladića. 31 Približan navod čuvene izreke iz Besede o smrti: „Nešto što nema više imena ni na jednom jeziku “. Ono što ostaje od zemnih ostataka u raspadanju.

– Dvoboj je završen – reče vitez. – Gospodin je ubio mnogo ljudi, uzviknu bolno Žil. – I to veoma dragih ličnosti – dodade starac. – Njegova baka umire od tuge, a i ja ću je, možda, otpratiti u grob. Sutradan posle te posete, gospođi Žil je postajalo sve gore iz časa u čas. Ona iskoristi jedan trenutak kad joj se vratila snaga, uze neko pismo ispod svog uzglavlja, pruži ga živo Žilu i dade mu lako razumljiv znak. Želela je da mu pruži u jednom poljupcu zadnji dah svog života; on uze pismo i ona ispusti dušu. Žila skoro mrtvog, podigoše sa poda i odnesoše kod njegovog brata. Kako je tamo, mahnit i sav u suzama, žalio što je juče bio odsutan, njegov brat ga obavesti da je Klemansa žarko želela taj rastanak da ne bi bio svedok verskog čina, tako užasnog za osetljive mašte, kada crkva daje samrtnicima poslednji oproštaj greha. – Ti ne bi izdržao – reče mu njegov brat. – Ni ja sam nisam mogao podneti taj prizor, a sva posluga se kupala u suzama. Klemansa je ličila na sveticu. Sabrala je snagu da se pozdravi sa nama, a taj glas koji smo slušali zadnji put parao je srce. Kada je tražila oproštenje za nehotične jade koje je, možda, nanela svojoj posluzi, začuo se krik pomešan sa jecajima, krik... – Dosta – reče Žil – dosta. Želeo je da bude sam da bi pročitao poslednje misli te žene koju je svet obožavao, a koja je svenula kao cvet. „Voljeni moj, ovo je moj testament. Zašto se ne bi pravili testamenti za riznice srca, kao što se sačinjavaju za druga dobra? Moja ljubav, zar to nije sve moje blago? Pisaću ovde samo o svojoj ljubavi: ona je bila jedino bogatstvo tvoje Klemanse, i sve što je mogla da ti ostavi na samrti. Žile, umirem srećna jer sam još voljena. Lekari objašnjavaju moju smrt na svoj način, a jedino ja znam njen pravi uzrok. Reći ću ti ga, ma koliko ti to moglo zadati jada. Ne bih želela da nosim u svom srcu koje celo pripada tebi ma kakvu od tebe skrivenu tajnu, mada umirem kao žrtva ćutanja iz obzira. Žile, ona ljubazna žena koju si upoznao othranila me je i odgojila u najdubljoj samoći, daleko od poroka i laži sveta. Društvo je odavalo priznanje njenim osobinama, zbog kojih se žena obično dopada društvu; ali ja sam krišom uživala u božanstvenoj duši, i mogla sam voleti majku koja je u moje detinjstvo unela radost bez gorčine, znajući dobro zašto sam je volela. Zar to ne znači voleti dvostruko? Da, ja sam je volela, ulivala mi je strah, poštovanje, a ništa me nije tištalo u srcu, ni poštovanje, ni strah. Bila sam za nju sve, kao i ona za mene. Za

devetnaest potpuno srećnih i bezbrižnih godina, moja duša, usamljena usred sveta koji je gunđao oko mene, razmišljala je samo o najčistijoj slici, o slici moje majke, i moje srce je kucalo samo zahvaljujući njoj ili za nju. Bila sam neizmerno pobožna i dopadalo mi se da ostanem čista pred Bogom. Moja majka je odgajala u meni sva plemenita i uzvišena osećanja. Ah! sa zadovoljstvom ti priznajem, Žile, sada znam da sam bila mlada devojka, da sam ti došla nevina srca. Kada sam izišla iz te duboke samoće; kada sam prvi put zagladila kosu ukrasivši je krunom od bademovog cveća; kada sam sa uživanjem dodala nekoliko mašni od satena svojoj beloj haljini, sanjajući o društvu kome sam išla u pohode i koje sam znatiželjno želela da vidim; znaj, Žile, to nevino i skromno kaćiperstvo bilo je namenjeno tebi, jer, kada sam ulazila u društvo, videla sam prvo tebe. Zapazila sam tvoje lice koje je odskakalo od svih ostalih; dopala mi se tvoja ličnost; tvoj glas i tvoj način ponašanja izazivali su u meni povoljna predosećanja. A kada si prišao i razgovarao sa mnom, kada ti je rumenilo oblilo čelo i glas stao podrhtavati, još se i sada sećam tog trenutka i još sva treperim kada ti i danas pišem, kada mislim na njega poslednji put. Naša ljubav je najpre bila najživlja naklonost, ali smo je uskoro naslutili jedno kod drugog; zatim smo je odmah podelili, kao što smo od tada podjednako osećali njene mnogobrojne naslade. Od tada je moja majka bila tek na drugom mestu u mom srcu. Rekla sam joj to, a ona se smešila, ta divna žena! Zatim, bila sam tvoja, sva tvoja. Eto to je moj život, ceo moj život, dragi moj mužu. A evo šta mi ostaje da ti kažem. Jedne večeri, nekoliko dana pre svoje smrti, moja majka mi je otkrila tajnu svog života, roneći gorke suze. Još sam te više zavolela kada sam saznala, pre sveštenika čija je dužnost bila da ispovedi moju majku, da postoje strasti koje društvo i crkva osuđuju. Ali, svakako, Bog ne treba da bude prestrog kada su one greh tako osetljivih duša kao što je bila majčina; samo, taj anđeo se nije mogao rešiti na pokajanje. Mnogo je volela, Žile, bila je sva satkana od ljubavi. Svakog dana sam se molila za nju, ne osuđujući je. Tada sam saznala uzrok njene prevelike materinske nežnosti; tada sam saznala da postoji u Parizu jedan čovek čiji sam ceo život, sva ljubav; da je tvoje bogatstvo njegovo delo i da si mu drag; da je bio prognan iz društva, da je nosio žigosano ime, da je zbog toga bio nesrećniji radi mene, radi nas, nego radi samog sebe. Moja majka je bila sva njegova uteha, a ona je bila na samrti, i tako ja obećah da ću je zameniti. Svim žarom duše čija osećanja nije ništa iskvarilo, smatrala sam za sreću da ublažim gorčinu koja je tištala poslednje trenutke moje majke, tako da sam se obavezala da ću nastaviti to delo tajnog milosrđa, ljubavi prema bližnjem. Prvi put sam videla svog oca kraj majčinog odra; podigao je svoje oči pune suza zato da bi ponovo našao u meni sve svoje mrtve nade. Zaklela sam se ne da lažem, već da ćutim, a koja bi žena prekršila to ćutanje? U tome je moja greška, Žile, greška koju ispaštam smrću. Sumnjala sam u tebe. Ali strepnja je tako prirodna kod žene, a naročito kod žene

koja zna šta sve može izgubiti. Drhtala sam nad svojom ljubavlju. Tajna mog oca mi je izgledala kao smrt za moju sreću, a ukoliko sam više volela, utoliko sam više strepila. Nisam se usudila da priznam ocu to što osećam, jer bi ga povredilo, a u njegovom položaju je svaka rana bila živa rana. Ali i on je, ne govoreći mi to, strahovao isto kao i ja. To pravo očinsko srce drhtalo je nad mojom srećom isto koliko i ja sama, a nije se usuđivao da govori, povinujući se istom obziru zbog koga sam i ja ćutala. Da, Žile, verovala sam da ti jednog dana ne bi mogao više voleti Grasjenovu kćerku toliko koliko si voleo svoju Klemansu. Da nije bilo tog velikog straha, zar bih sakrila nešto od tebe, kad si ispunjavao čak i taj najtajniji kutić mog srca? Onoga dana kada je onaj nesnosni, onaj nesrećni oficir razgovarao s tobom, bila sam prinuđena da lažem. Tog dana sam po drugi put u svom životu upoznala bol, a on je sve više rastao do ovog trenutka kada ti govorim poslednji put. Kakvog značaja ima sada položaj mog oca? Ti znaš sve. Ja bih, pomoću svoje ljubavi, savladala bolest, podnela sve patnje, ali ne bih ugušila glas sumnje. Zar je nemoguće da moje poreklo uprlja tvoju čistu ljubav, oslabi je i umanji. Ništa ne može uništiti tu strepnju u meni. To je, Žile, uzrok moje smrti. Ne mogu živeti u večitom strahu od svake reči, od svakog pogleda, od reči koju ti možda nikada nećeš izgovoriti, od pogleda koji ti- se nipošto neće omaknuti; ali šta ćeš? ja strahujem od njih, Umirem voljena-– eto, to je moja uteha. Poznato mi je da su za četiri godine moj otac i njegovi prijatelji skoro prevrnuli svet, da bi ga mogli prevariti. Da bi mi pružili izvestan društveni položaj, oni su kupili mrtvaca, ugled, bogatstvo, sve to za ponovno oživljavanje živog čoveka, sve to za tebe, za nas. Nismo smeli ništa znati o tome. E pa, moja smrt će, bez sumnje, poštedeti oca te laži i on će umreti od bola za mnom. Zbogom, Žile, celo moje srce je ovde. To što ti izražavam svoju ljubav u nevinosti njenog golemog straha, zar to ne znači da ti ostavljam svu svoju dušu? Bez sumnje, ne bih imala snage da govorim s tobom, ali sam je smogla da ti pišem. Malopre sam poverila Bogu sve grehe koje sam počinila u životu; obećala sam da ću se baviti samo nebeskim kraljem; ali nisam mogla odoleti a da se ne ispovedim onome koji je, za mene, sve na zemlji. Avaj! ko mi to ne bi oprostio, taj poslednji uzdah između života koji je bio i života koji uskoro nastaje? Pa zbogom, ljubljeni moj Žile, odlazim Bogu, pored koga je ljubav uvek bez oblaka, a gde ćeš i ti doći jednog dana. Tamo, pod njegovim prestolom, zauvek ujedinjeni, moći ćemo da se volimo vekovima. Jedino me ta nada može utešiti. Ako sam udostojena da odem tamo pre tebe, pratiću te odatle kroz život, moja duša će te slediti, grliti, jer ćeš ti ostati još ovde dole. Živi, dakle, kao svetac, da bi sigurno došao kod mene. Ti možeš da učiniš toliko dobra na ovoj zemlji! Zar širenje radosti oko sebe, pružanje onoga što sami nemamo, zar to nije anđeoska misija za biće koje pati? Prepuštam te nevoljnicima. Jedino na njihove osmehe i na njihove suze nisam nimalo ljubomorna. Naći ćemo velike draži u tim prijatnim dobročinstvima. Zar nećemo

moći da živimo još zajedno, ako čineći dobra dela budeš spominjao i moje ime, ime tvoje Klemanse? Kada je neko voleo kao što smo se mi voleli, postoji još samo Bog, Žile. Bog ne laže. Bog ne vara. Obožavaj još samo njega, ja to želim. Veličaj njegovo ime pred svima onima koji pate, uteši ucveljene članove njegove crkve. Zbogom, draga dušo, u kojoj je bilo mesta samo za mene, poznajem te: ti nećeš voleti dva puta. Izdahnuću srećna zahvaljujući pomisli koja usrećava sve žene. Da, moj grob će biti tvoje srce. Zar posle mog detinjstva, o kome sam ti pričala, moj život nije tekao u tvom srcu? Mrtvu, nećeš me nikada prognati iz njega. Ponosna sam na ovaj jedinstveni život! Upoznao si me samo u cvetu mladosti, pa ćeš me žaliti bez razočarenja. Žile, ovo je veoma srećna smrt. Ti, koji si me tako dobro razumeo, dozvoli mi da ti naložim, a to je, bez sumnje, suvišno, da ispuniš hir jedne žene, zavet ljubomore čije smo žrtve. Molim te da spališ sve što nam je pripadalo, da razoriš našu sobu, da uništiš sve što može podsećati na našu ljubav. Još jednom, zbogom, poslednje zbogom, puno ljubavi, kao što će to biti moja poslednja misao i moj poslednji dah“ Kada je Žil dočitao ovo pismo, srce mu obuze jedno od onih ludila čije je užasne krize nemoguće izraziti. Svi bolovi su lični, njihove posledice ne podležu ni pod koje utvrđeno pravilo: neki ljudi zapuše uši da ne bi ništa čuli; neke žene zatvaraju oči da ne bi više ništa videle; zatim, mogu se sresti uzvišene i divne duše koje se bacaju u bol kao u provaliju. U očajanju, sve je istinito. Žil pobeže od svog brata, vrati se kući, pošto je želeo da provede noć pored svoje žene i da posmatra to božanstveno stvorenje do poslednjeg trenutka. Ne hajući za život, kao svi ljudi koji su do kraja upoznali nesreću, shvatao je, dok je koračao, zašto u Aziji zakoni nalažu supružnicima da ne nadžive jedno drugo. Želeo je da umre. Nije još bio skrhan, već u groznici od bola. Stiže bez prepreka: pope se u tu svetu sobu; vide u njoj svoju Klemansu na odru, lepu kao sveticu, povezane kose, skrštenih ruku, položenu u mrtvački kovčeg. Sveće su osvetljavale sveštenika koji je čitao molitve, Žozefinu kako plače u jednom uglu na kolenima, zatim, pored odra, dva čoveka. Jedan je bio Feragus. Stajao je, nepomičan, i posmatrao svoju kćerku suvim okom; za njegovu glavu bi se pomislilo da je od bronze. On ne opazi Žila. Drugi je bio Žake, prema kome je gospođa Žil bila uvek dobra. Žake je gajio prema njoj ono prijateljstvo puno poštovanja koje razveseljava srce ne uzbuđujući ga, koje je blaga strast, ljubav ali bez njenih želja i bura. I on je došao da pobožno plati svoj dug suzama, da kaže zbogom na duže vreme ženi svog prijatelja, da poljubi prvi put ledeno čelo stvorenja od koga je prećutno stvorio svoju sestru.

Tu je sve bilo tiho. Nije to bila ni užasna Smrt kakva je u crkvi, ni visokoparna smrt koja prolazi ulicama. Ne, to je bila smrt koja se uvukla pod domaći krov, dirljiva smrt; to su bile svečanosti srca, suze izmamljene iz svih očiju. Žil sede pored Žakea i stisnu mu ruku, i, ne progovorivši između sebe ni reči, sve ličnosti ovog prizora ostadoše tako do jutra. Kada je sjaj sveća ubledeo od dnevne svetlosti, Žake, predviđajući da će bolni prizori uslediti jedan za drugim, odvede Žila u susednu sobu. U tom trenutku muž pogleda oca, a Feragus odmeri Žila. Tim pogledom se ta dva bola uzajamno ispitaše, izmeriše. i razumeše. Munja besa prolazno zasija u Feragusovim očima. „Ti si je ubio“, mislio je on. „A zašto niste imali poverenja u mene?“ izgledalo je kao da odgovara suprug. Taj prizor je ličio na susret dva tigra koji priznaju da je bitka nekorisna, pošto su se preispitali u jednom trenutku oklevanja, čak i ne ričući. – Žake – reče Žil – da li si se pobrinuo za sve? – Za sve – odgovor šef kancelarije – ali me je preduhitrio jedan čovek koji je svagde naređivao i plaćao. – On mi otima svoju kćerku – uzviknu muž u žestokom nastupu očajanja. Žil polete u sobi svoje žene; ali otac više nije bio tamo. Klemansa je bila stavljena u olovni kovčeg, a radnici su se spremali da zaleme njegov poklopac. Žil se vrati sav prestravljen ovim prizorom, i začuvši zvuk čekića kojim su se služili ti ljudi i nehotice briznu u plač. – Žake – reče on – ove užasne noći rodila se u meni jedna jedina misao, i ja ću je ostvariti po svaku cenu. Ne želim da Klemansa ostane na nekom pariskom groblju. Hoću da je spalim, da skupim njen pepeo i da ga čuvam. Nemoj mi reći ni reči protiv toga, već udesi da se to ostvari. Idem da se zatvorim u njenu sobu i ostaću tamo do polaska. Jedino ćeš ti ući u nju da me obavestiš o svojim koracima... Idi i ne štedi nimalo. Gospođa Žil je tog prepodneva bila izložena u jednoj sobi, okružena svećama, nadomak svoje kuće, a zatim je preneta u Sen-Roš. Cela crkva je bila zastrta crnim. Raskoš te sahrane privukla je svet; jer, u Parizu je sve predstava, čak i najistinitiji bol. Ima ljudi koji se postave na prozore da vide kako plače sin prateći telo svoje majke, kao što ima onih koji žele da udobno sede dok posmatraju kako pada glava. Nijedan narod na svetu nema nezasitije oči. Ali radoznalci su bili naročito iznenađeni kada su videli da su šest bočnih kapela Sen-Roša isto tako presvučene u crno. Po dva muškarca u crnini prisustvovala su posmrtnom opelu u

svakoj od ovih kapela. Videli su u crkvenom horu samo gospodina Demarea, beležnika, i Žakea; zatim, iza ograđenog prostora – poslugu. Za crkvene dangube, bilo je neobjašnjivo da jednoj tako raskošnoj sahrani prisustvuje tako malo srodnika. Žil nije želeo da u tom obredu bude i jednog ravnodušnog. Posmrtno opelo je kao i obično odsluženo sa sumornom veličanstvenošću. Osim redovnih kapelana Sen-Roša, bilo je i trinaest sveštenika koji su došli iz različitih parohija. Stoga možda nikada Dies irae nije učinio na slučajne vernike, okupljene iz znatiželje, ali željne uzbuđenja, dublji utisak, niti je ta himna izazvala ledeniju jezu, u trenutku kada ju je osam glasova pevača, praćenih glasovima sveštenika i dece iz hora, zapevalo naizmenično. Iz šest bočnih kapela, po dvanaest drugih dečjih glasova podigoše se opori od bola i tužno se izmešaše. Strah i trepet su navirali iz svih kutova crkve; odasvud su krici more odgovarali kricima užasa. Ta strašna muzika ukazivala je svetu na nepoznate patnje i tajne prijatelje koji su oplakivali pokojnicu. Nikada, ni u jednoj ljudskoj veri nisu bili iskazani sa toliko jačine strah duše, silovito iščupane iz tela, i uznemirene u prisustvu strašne veličajnosti Boga. Pred tim zapomaganjem nad zapomaganjima moraju se pokloniti umetnici i njihovi najstrastveniji sastavi. Ne, ništa se ne može nadmetati sa tom pesmom koja sažima u sebi ljudske strasti i daje im galvanski život s druge -strane groba, vodeći ih, još drhtave, pred živog boga-osvetnika. Ti krici detinjstva, spojeni sa ozbiljnim glasovima, obuhvataju tada u toj pesmi smrti, ljudski život u svim njegovim razvojnim stupnjevima, podsećajući na patnje kolevke, pojačavajući se svim mukama drugih doba starosti sa bogatim glasovima odraslih muškaraca, sa drhtavim pevanjem staraca i sveštenika. Zar čitav taj piskavi sklad pun gromova i munja ne zbori i najneustrašivijim maštama, i najledenijim srcima, pa čak i filozofima! Kad ga slušamo, čini nam se da Bog grmi. Svodovi nijedne crkve nisu hladni; oni podrhtavaju, govore, ulivaju strah svom silinom svojih odjeka. Verujete da vidite bezbrojne umrle kako se dižu i pružaju ruke. Pod crnim pokrovom nije više ni otac, ni žena, ni dete, već čovečanstvo koje izlazi iz svog pepela. Nemoguće je suditi o katoličkoj, apostolskoj i romanskoj veri, sve dok se ne oseti najdublji bol, dok se ne ožali biće koje leži pod kenotafom; sve dok se ne osete sva uzbuđenja koja vam tada ispunjavaju srce, izražena tom himnom očajanja, tim kricima koji satiru dušu, tim verskim užasom koji raste sa svakom strofom, kovitla se prema nebu i zastrašuje, smanjuje, uzdiže dušu, i ostavlja vam osećanje večnosti u svesti, u trenutku kada se završi i poslednji stih. Bili ste obuzeti velikom mišlju o beskraju, i tada sve zanemi u crkvi. Ne prozbori se ni jedna reč; ni sami nevernici ne znaju šta su. Jedino je španski genije mogao izmisliti nečuvenu dostojanstvenost za najnečuveniji među bolovima. Kada je poslednji obred bio završen, dvanaest muškaraca u crnini iziđoše iz šest kapela, i dođoše da saslušaju pored kovčega pesmu nade koju crkva saopštava

hrišćanskoj duši pre nego što krene da pokopa ljudske posmrtne ostatke. Zatim se svaki od ovih ljudi pope u kola prekrivena crnim suknom; Žake i gospodin Demare zauzeše trinaesta; sluge su pratile pešice. Posle jednog sata, dvanaest neznanaca su bili na vrhu groblja, koje se u narodu zove Per-Lašez, svi u krugu oko jedne rake u koju je bio spušten kovčeg, ispred radoznale gomile koja se sakupila sa svih strana ovog javnog vrta. Zatim, posle kratkih molitvi, sveštenik baci nekoliko grumena zemlje na posmrtne ostatke ove žene; a grobari, pošto su zatražili svoj bakšiš, užurbano se latiše zatrpavanja rake, pa da idu dalje. Izgleda da je ovde kraj ove priče; ali bi možda bila nepotpuna ako bi bile zaboravljene posledice smrti, pošto smo ovlaš ocrtali pariski život i pratili njegova ćudljiva gibanja. Smrt u Parizu nije nalik na smrt u drugim prestonicama, a malom broju osoba su poznate rasprave koje vodi istinski bol sa civilizacijom, sa pariskom administracijom. Uostalom, možda su gospodin Žil i Feragus XXIII dovoljno zanimljivi da ne ostanemo ravnodušni prema raspletu njihovih života. Najzad, mnogi ljudi vole da vode računa o svemu, i želeli bi, kao što je to rekao naš najumniji kritičar, da znaju hemijski način na koji gori ulje u Aladinovoj lampi. Žake, čovek iz administracije, obratio se, prirodno, vlasti da bi dobio dozvolu za iskopavanje i spaljivanje tela gospođe Žil. Otišao je da razgovara sa upravnikom policije, pod čijom zaštitom počivaju mrtvi. Ovaj činovnik je želeo da se napiše molba. Trebalo je kupiti list hartije sa markom, dati bolu administrativni oblik. Da bi se izrazile želje jednog satrvenog čoveka, kome su nedostajale reči, trebalo se služiti birokratskim rečnikom; trebalo je izraziti hladno i staviti na marginu predmet zahteva: Molilac traži spaljivanje svoje žene. Videći to, upravnik policije, čija je dužnost bila da podnese izveštaj državnom savetniku, reče, kada je pročitao tu primedbu, kojom je predmet zahteva bio, kao što je to on savetovao, jasno izražen: – Ali to je teško pitanje! moj izveštaj može biti gotov tek za osam dana. Žil, kome je Žake morao saopštiti o tom odlaganju, shvati one Feragusove reči koje je čuo: „Zapaliti Pariz.“ Ništa mu nije izgledalo prirodnije od uništenja tog stecišta gadosti. – Ali – reče oh Žakeu – treba otiči u Ministarstvo unutrašnjih poslova, i neka im to saopšti tvoj ministar.

Žake ode u Ministarstvo unutrašnjih poslova, zatraži da ga prime i to mu obećaše, ali tek za petnaest dana. Žake je bio uporan čovek. On je, dakle, putovao od kancelarije do kancelarije, tako da stiže do ličnog sekretara ministra sa kojim je uspeo da razgovara preko ličnog sekretara ministra spoljnih poslova. Pomoću tih jakih veza, uspeo je da izradi za sutradan tajni prijem, a budući da se pobrinuo da autokrata spoljnih poslova napiše pisamce za pašu unutrašnjih poslova, Žake se nadao da će rešiti spor na prepad. Pripremio je primedbe, nepobitne odgovore, u slučaju da; ali sve je propalo. – To nije moja stvar, već šefa policije. Uostalom, nema zakona koji daje muževima u vlasništvo tela njihovih žena, niti očevima tela njihove dece. To je ozbiljno pitanje! Zatim, moraju se uzeti u obzir i razlozi od javnog značaja, koji zahtevaju da to bude ispitano. Interesi grada Pariza mogu patiti zbog toga. Najzad, i da posao zavisi neposredno od mene, ne bih mogao odlučiti hic et nunc, bio bi mi potreban izveštaj. Izveštaj je u savremenoj administraciji ono što je limb u hrišćanstvu. Žakeu je bilo poznato ludilo izveštaja i nije čekao priliku da zacvili nad tom smešnom birokratskom slabošću. On je znao da se, od kako su izveštaji preplavili poslove, od administrativne revolucije izvršene 1804, nije mogao sresti ministar koji bi se usudio da ima mišljenje, da odlučuje i o najmanjoj stvari, a da to mišljenje, tu stvar, ne rešavaju, rešetaju, ispituju piskarala, nosači strugalica i uzvišeni umovi njegovih kancelarija. Žake (on je bio jedan od onih ljudi koji zaslužuju da im Plutarh bude biograf), uvide da se prevario što se tiče napredovanja tog spora i da ga je onemogućio time što je želeo da postupa po zakonu. Trebalo je jednostavno preneti gospođu Žil na neko Demareovo imanje; i, tamo, pod predusretljivom vlašću nekog seoskog kmeta, zadovoljiti bol njegovog prijatelja. Ustavna i administrativna zakonitost ne rađa ništa; to čudovište je neplodno za narode, za kraljeve i za lične interese. Ali narodi umeju da sriču samo načela ispisana krvlju; elem, nedaće do kojih dovode zakonski propisi, biče uvek miroljubive; oni mrve narod, eto to je sve. Žake, slobodouman čovek, vrati se tada razmišljajući o prednostima samovolje, jer čovek sudi o zakonima samo u svetlosti svojih strasti. Zatim, kada se našao u Žilovom prisustvu, bio je prinuđen da ga obmane, a nesrećnik, koga je tresla žestoka groznica, ostade dva dana u postelji. Ministar je te iste večeri pričao na nekom ministarskom prijemu o ćefu nekog Parižanina da spali leš svoje žene po ugledu na Rimljane. Pariski visoki krugovi su se tada za trenutak bavili drevnim pogrebima. Pošto su stare stvari postale moderne, neke osobe pronađoše da bi bilo dobro da se ponovo stvore pogrebne lomače za velike ličnosti. Jedni su govorili da ima suviše velikih ljudi, i da bi zbog tog običaja poskupila drva za loženje, da bi narodu tako prolaznih

hirova kao što su to Francuzi, bilo smešno da gleda u svako doba Lonšan32 predaka koje šetaju u njihovim urnama. Zatim, ako urne budu imale vrednosti, postoji mogućnost da se nađu na licitaciji, i da ih, pune pepela dostojnog poštovanja, prigrabe verovnici, ljudi koji su navikli da ništa ne poštuju. Drugi su odgovarali da bi na taj način preci bili sigurniji nego na Per-Lašezu, jer će, u određeno vreme, grad Pariz biti svakako prisiljen da priredi Vartolomejsku noć protiv svojih mrtvih, koji preplavljuju polje i prete da se okome jednog dana na područje Brija. Najzad, to je bila jedna od onih ništavnih i duhovitih pariskih rasprava, koje veoma često zadaju duboke rane. Srećom po Žila, on nije znao da je njegov bol poslužio kao povod Parizu za te razgovore, dosetke i žaoke. Šef policije je bio zapanjen postupkom gospodina Žakea koji se koristio ministrom da bi izbegao sporost i mudrost gradskog smetlišta. Iskopavanje gospođe Žil je bilo pitanje gradskog smetlišta. Dakle, policijska uprava je radila na tome da se da oštar odgovor na molbu, jer je administraciji dovoljno podneti jedan zahtev, a kada je jednom podnesen, elem, sa njom stvari doteraju daleko. Administracija može dovesti sva pitanja do Državnog saveta – a to je druga mašina koju je teško pokrenuti. Sutradan, Žake je dao na znanje svom prijatelju da se mora odreći svoje namere; da je bilo nemoguće sve ono što je izlazilo iz kolotečine koju je administracija utrla bolu, u gradu gde je određena cena broju suza izveženih na crnim pokrovima, gde zakoni dozvoljavaju sedam klasa pogreba, gde se rake prodaju za srebro, gde se bol, vođen dvostrukim knjigovodstvom, iskorišćava, gde se crkvene molitve plaćaju skupo, gde crkveni odbor posreduje zahtevajući nagradu za neke glasiće dodate uz Dies irae. – To bi bila – reče Žil – sreća u mojoj nesreći. Nameravao sam da umrem daleko odavde, i želeo sam da u grobu držim Klemansu u svom naručju. Nisam znao da je birokratija u stanju da ispruži svoje kandže sve do naših kovčega. Zatim je zaželeo da ode i vidi da li ima pored njegove žene još malo mesta za njega. Dva prijatelja se stoga vratiše na groblje. Kada su tamo stigli, nađoše, kao na vratima pozorišta ili pred ulazom u muzeje, kao u dvorištu poštanskih kola, čičerone koji su se nudili da ih vode po lavirintu Per-Lašeza. Bilo je nemoguće, jednom kao i drugom, da znaju gde počiva Klemansa. Da strašne more! Otišli su da zapitaju vratara groblja. Mrtvi imaju svog nastojnika, a u određene sate se ne mogu posećivati. Trebalo bi preokrenuti sva pravila više i niže policije pa da se dobije pravo da se dođe i plače noću, u tišini i osami, na grobu voljenog bića. Postoje dva vremena posete: zimsko i letnje. 32 Lonšan (Longchamp) - stari ženski manastir pored Pariza, u Bulonjskoj šumi, ukinut 1790. godine. Lonšanska ravnica je danas trkalište. (Prim. prev.)

Svakako, vratar Per-Lašeza je najsrećniji od svih pariskih vratara. Pre svega, on ne mora da otvara vrata; zatim, umesto sobice, ima kuću, zdanje koje nije pravo ministarstvo, mada ima veoma veliki broj potčinjenih i više činovnika. Taj vladalac mrtvih ima platu i raspolaže ogromnom moći na koju niko ne može da se žali; on postupa samovoljno do mile volje. Njegova kuća nije ni trgovačka radnja, mada ima kancelarije, knjigovodstvo, primanja, rashode i dobiti. Taj čovek nije ni portir, ni vratar; vrata koja primaju mrtve uvek su otvorena; zatim, mada mu je dužnost da čuva spomenike, nije čuvar. Jednom reči, to je nakaza koju je nemoguće odrediti, vlast koja učestvuje u svemu a koja nije ništa, vlast postavljena, kao i smrt od koje živi, izvan svega. Ipak, taj izuzetni čovek pripada Parizu, himeričan kao i brod koji gradu služi kao amblem, izmudreno stvorenje koje pokreću hiljade krakova, retko kad saglasnih u svojim kretnjama, tako da su njegovi činovnici skoro nesmenjivi. Taj čuvar groblja je, dakle, domar koji je dospeo do činovničkog položaja, a nemoguće je razrešiti ga objavom o ukidanju mesta. Uostalom, to njegovo mesto nije sinekura: on ne dopušta da se bilo ko sahrani bez dozvole, mora da vodi računa o svojim mrtvima, određuje u tom širokom polju šest kvadratnih stopa gde ćete staviti jednog dana sve ono što volite, sve što mrzite, ljubavnicu, rođaka. Da, znajte to dobro, sva osećanja Pariza završavaju u toj sobi i tu se administrativno obrađuju. Taj čovek ima svoje protokole po kojima polaže u zemlju svoje mrtve: oni su u svojim grobovima i u njegovim kartonima. Ima pod sobom čuvare, vrtare, grobare, pomoćnike. On je ličnost. Ljudi obliveni suzama ne razgovaraju odmah s njim. On se javlja samo u ozbiljnim slučajevima: kada se zamene mrtvaci, kad je mrtvac neki ubijen čovek, kad se vrši iskopavanje leša, kada mrtvac oživi. U njegovoj dvorani je poprsje kralja koji je na vlasti, a možda u nekom ormanu, nekoj vrsti malog Per-Lašeza revolucija čuva i stara kraljevska, carska, nazovi-kraljevska poprsja. Najzad, to je javno lice, izvanredan čovek, dobar otac i uzoran suprug, epitaf za izdvajanje. Toliko je različitih osećanja prošlo ispred njega u vidu mrtvačkih kola. Video je toliko suza, istinskih, lažnih; toliko unutarnjih bolova i onih koji se odražavaju na licu, video je šest miliona večnih bolova. Za njega je bol još samo kamen od dvadeset pet santimetara debljine, četiri stope visine i dvadeset dva palca širine. Što se tiče žaljenja, to su nezgode njegove dužnosti; on nikada ne ruča i ne večera a da ne izbriše kišu neutešne žalosti. Dobar je i nežan kada su u pitanju sve druge naklonosti: plakaće nad sudbinom nekog junaka drame, kao na primer, nad udesom gospodina Žermeja iz Krčme u prisoju, čoveka u kratkim pantalonama boje svežeg masla, koga je pogubio Maker; ali mu je srce okorelo na mestu gde su pravi mrtvaci. Mrtvi su za njega brojevi; poziv mu je da organizuje smrt. Najzad, tri puta u veku javlja se neka prilika kada njegova uloga postaje plemenita, i tada je on stalno plemenit... za vreme kuge.

Kada ga je Žake oslovio, taj apsolutni vladar se vraćao dosta besan. – Rekao sam – uzviknuo je on – da se zaliva cveće od Ulice Masena do Trga Renjo de Sen Žan-d’Anželi! Vi ste se narugali tome. Dođavola! ako rođaci namisle da dođu danas, po lepom vremenu, okriviće mene: vikaće kao prostaci, psovaće i ogovaraće nas… – Gospodine – reče mu Žake – mi bismo želeli da saznamo gde je pokopana gospođa Žil. – Gospođa Žil, a koja? – zapita on. – Za osam dana, imali smo tri gospođe Žil... Ah! – reče on prekidajući rečenicu i gledajući kroz vrata – evo sprovoda pukovnika de Molenkura, idite i potražite dozvolu... Vere mi, lep sprovod! – nastavi on. – Stigao je odmah za svojom bakom. Ima porodica gde umiru kao za opkladu. Ti Parižani imaju tako slabu krv. – Gospodine – reče mu Žake lupkajući ga po ruci – osoba o kojoj vam govorim je gospođa Žil Demare, žena posrednika. – Ah! znam – odgovori on gledajući Žakea – Nije li to bio sprovod sa trinaest kola presvučenih crnim suknom i sa po jednim rođakom u prvih dvanaest kola. To je bilo tako čudno da smo se zapanjili... – Gospodine, obratite pažnju. Gospodin Žil je sa mnom, može vas čuti, a to što kažete nije pristojno. – Oprostite, gospodine, u pravu ste. Izvinite, smatrao sam da ste naslednici. Gospodine – nastavi on razgledajući plan groblja – gospođa Žil je u ulici maršala Lefevra, aleja broj 4, između gospođice Rokur, iz Francuske komedije, i gospodina Moro-Malvena, jednog uglednog mesara, za koga je naručen nadgrobni spomenik od belog mermera, koji će stvarno biti jedan od najlepših na našem groblju. – Gospodine – reče Žake prekidajući nastojnika – nismo se odmakli dalje od početka... – To je istina – odgovori on gledajući oko sebe. – Žane – doviknu on jednom čoveku koga opazi – odvedi ovu gospodu na grob gospođe Žil, žene posrednika! Znate, pored gospođice Rokur, groba sa poprsjem. I tako su dva prijatelja koračala pod vođstvom ovog čuvara; nisu stigli ni do strmog puta koji vodi ka gornjoj aleji groblja, a već su im preduzimači klesarske, bravarske i vajarske radionice dali više od dvadeset predloga slatkim i umilnim glasom. – Ako gospodin želi da izgradi nešto, mi bismo to mogli srediti veoma jeftino...

Žake je dosta srećno izbegao da njegov prijatelj čuje te reči strašne za srca koja krvare, i oni stigoše na mesto počinka. Kada je ugledao tu svežu humku oko koje su zidari pobili klince da bi obeležili mesto za kamene kocke, potrebne bravaru za postavljanje ograde sa gvozdenim šipkama, Žil se nasloni na Žakeovo rame, podižući se s vremena na vreme da bi dugo posmatrao taj ugao ilovače gde je trebalo da ostavi posmrtne ostatke bića za koje je još živeo. – Kako joj je rđavo ovde! – reče on. – Ali ona nije tu – odgovori mu Žake – ona je u tvom sećanju. Hajdemo, dođi, napusti to odvratno groblje, gde su mrtvaci nakinđureni kao žene na balu. – Ako je otmemo odavde? – Da li je to moguće? – Sve je moguće – uzviknu Žil. – Dakle, doći ću tamo, kod nje – reče on posle kratkog ćutanja. – Ima mesta. Žake je uspeo da ga odvoji od tog ograđenog prostora, podeljenog kao šahovska tabla rešetkama od bronze, lepim pregradama iza kojih su bili zatvoreni grobovi okićeni palmama, natpisima, suzama, hladnim kao kamen kojim su se poslužili ucveljeni ljudi da bi u njemu izvajali svoje jade i svoje suze. Ima tu dosetki urezanih crnim, epigrama upućenih radoznalcima, concetta, duhovitih reči na rastanku, ugovorenih sastanaka na koje dolazi uvek samo jedna osoba, visokoparnih biografija, varljivog sjaja, dronjaka, šljokica. Ovde su Bahusovi štapovi; tamo, šiljci na kopljima; dalje, egipatske urne; tu i tamo, nekoliko topova; posvuda amblemi hiljadu zanimanja; najzad, svi stilovi: mavarski, grčki, gotski; frizovi, jajoliki ukrasi, slike, urne, geniji, hramovi, mnogo uvelih nevena i mrtvih ružičnjaka. Sramna komedija! tu je opet ceo Pariz sa svojim ulicama, firmama, zanatima, svojim domovima, ali viđen kroz ono staklo dvogleda koje smanjuje, mikroskopski Pariz sveden na male razmere senki, aveti, mrtvaca, jedne ljudske vrste koja nema više ništa veliko sem svoje taštine.. Zatim Žil opazi pod svojim nogama, u dugoj dolini Sene, između obronaka Vožirara i Medon, između padina Belvil i Monmartr, istinski Pariz, obavijen plavičastom koprenom od dima iz njegovih odžaka, koja je zbog sunčeve svetlosti tada bila prozračna. Obuhvati kriomice krajičkom oka tih četrdeset hiljada kuća, i reče, pokazujući prostor između stuba na Vandomskom trgu i zlatne kupole Invalida: – Ona mi je bila oteta tamo zbog kobne radoznalosti tog sveta koji se komeša i tiska da bi se komešao i tiskao. Na četiri milje odatle, na obalama Sene, u jednom seocetu koje leži na padini brežuljka, ogranka onog dugog bedema usred koga se miče veliki Pariz, kao neko

dete u svojoj kolevci, odvijao se jedan prizor smrti i žalosti, ali potpuno lišen pariskog naduvenog sjaja, bez pratnje, baklji i sveća i kola presvučenih crnom tkaninom, bez katoličkih molitvi – bila je to sasvim jednostavna smrt. Evo šta se dogodilo. Tog jutra se telo jedne mlade devojke nasukalo na obali, u mulju i trskama Sene. Kopači peska, koji su išli na posao, opazili su ga kada su se penjali u svoj slabi brod. – Gle! zaradismo pedeset franaka – reče jedan od njih. – To je istina – reče drugi. I oni pristadoše pored mrtve žene. – To je veoma lepa devojka. – Hajdemo da je prijavimo. I dva kopača peska, pošto su prekrili telo svojim kaputima, odoše kod seoskog predsednika opštine, koji je bio dosta zbunjen zato što je morao sačiniti zapisnik zbog ovog otkrića. Glas o ovom događaju raširi se telegrafskom brzinom svojstvenom krajevima u kojima se društvene veze ne prekidaju, i gde ogovaranja, brbljanja, klevete, društvena priča, kojom se hrani svet, ne ostavlja nikakvu prazninu od jedne granice do druge. Ljudi koji su došli u opštinu izvukli su odmah predsednika opštine iz svih neprilika. Oni su pretvorili zapisnik u jednostavnu umrlicu. Zahvaljujući njima, u utopljenici je prepoznato telo gospođice Ide Griže, krojačice steznika, koja je stanovala u Ulici Korderi-di-Tampl, broj 14. Sudska policija je posredovala, došla je udovica Griže, majka preminule, naoružana zadnjim pismom svoje kćerke. Dok je majka naricala, jedan lekar je zaključio da je smrt nastala zbog gušenja od navale venske krvi u pluća, i sve je bilo rečeno. Pošto je izvršen uviđaj, data obaveštenja, uveče, u šest sati, vlast je dozvolila da se mlada radnica sahrani. Sveštenik iz tog mesta odbi da je primi u crkvu i da joj očita molitvu. Idu Griže je tada zavila u pokrov neka stara seljanka, i položila u prosti mrtvački sanduk napravljen od jelovih dasaka, a zatim su je četiri muškarca odnela na groblje, dok ju je pratilo nekoliko radoznalih seljanki, koje su jedna drugoj pričale o toj smrti, raspravljajući o njoj sa iznenađenjem, pomešanim sa sažaljenjem. Neka stara gospođa je iz milosrđa zadržala udovicu Griže, sprečivši je da se pridruži jadnoj pratnji njene kćerke. Jedan čovek koji je istovremeno obavljao i dužnost zvonara, crkvenjaka i grobara parohije, iskopao je raku na seoskom groblju, groblju od pola jutra zemlje, koje se nalazilo iza crkve. Bila je to crkva tako često viđena, klasična, ukrašena četvrtastim tornjem šiljastog krova prekrivenog pločama od škriljca, podbočena spolja uglastim potpornim zidom. Iza kruga koga opasuje hor, nalazilo se groblje,

okruženo razrušenim zidovima, polje puno humki; ni mramora, ni posetilaca, ali svakako na svakoj brazdi istinski plač i jadi, koji su nedostajali Idi Griže. Ona je bila bačena u jedan ugao među kupine i visoku travu. Kada je kovčeg bio spušten u to polje tako poetično zbog svoje jednostavnosti, grobar je uskoro ostao sam u sumraku. Zatrpavajući raku, zaustavljao se s vremena na vreme da pogleda na put, preko zida; u jednom trenutku, sa rukom naslonjenom na svoj pijuk, ispitivao je Senu, koja mu je donela ovo telo. – Sirota devojka! – uzviknu neki čovek koji je iznenada iskrsnuo. – Uplašili ste me, gospodine! – reče grobar. – Da li su opevali u crkvi tu ženu koju zakopavate? – Ne, gospodine. Gospodin sveštenik je odbio. Eto, to je prva osoba zakopana ovde koja nije iz parohije. Ovde se svi poznaju. Da li je gospodin?... Gle, otišao je! Posle nekoliko dana, neki muškarac obučen u crno pojavi se kod gospodina Žila i, ne želeći da razgovara s njim stavi u sobu njegove žene jednu veliku urnu od porfira, na kojoj on pročita ove reči: Invita lege CONJUGI MOERENTI Filiolae cineres Restituit, Amicis XII juvantibus, MORIBUNDUS PATER33 – Kakav čovek! – reče Žil plačući. Posredniku je bilo dovoljno osam dana da ispuni sve želje svoje žene i da sredi svoje poslove; svoje zvanje je prodao bratu Martena Falea i otputova iz Pariza dok je administracija još raspravljala o tome da li je dopušteno nekom građaninu da raspolaže telom svoje žene. 33 „Uprkos zakonu, otac na umoru vrati ojađenom suprugu pepeo svoje drage kćerke uz pomoć dvanaest prijatelja.“

ZAKLJUČAK Ko nije sreo na pariskim bulevarima, na uglu neke ulice ili pod arkadama Pale-Roajala, ukratko, na nekom mestu u svetu gde to slučaj odredi, neko biće, muškarca ili ženu, a da mu se, kada ga ugleda, ne rodi u duši hiljadu nejasnih misli! Kada ga spazimo, odmah se zainteresujemo ili za crte lica čiji neobičan kroj nagoveštava buran život, ili za neobičnu celinu koju predstavljaju pokreti, izgled, hod i odeća, ili za neki duboki pogled, ili za nešto drugo, neodređeno, što pleni snažno i naglo, a da sebi ne možemo tačno objasniti uzrok svog uzbuđenja. Zatim, sutradan, druge misli, druge pariske slike brišu taj prolazni san. Ali ako opet sretnemo istu osobu, bilo da prolazi u određeni sat, kao neki opštinski činovnik, koji osam časova pripada svom poslu – sklapanju brakova, bilo da luta šetalištima, kao oni ljudi koji izgledaju kao pokućstvo pariskih ulica, na koje ponovo nailazimo na javnim mestima, na prvim predstavama ili kod gostioničara, čiji su najlepši ukras, tada se to stvorenje ureže u naše pamćenje i ostaje tu kao prva sveska romana čiji nam kraj ostaje nepoznat. U iskušenju smo da zapitamo tog neznanca: – Ko ste vi? Zašto lutate? S kakvim pravom nosite nabrani okovratnik, štap sa jabukom od slonove kosti, staromodni prsluk? Zašto te plave naočari sa dvostrukim staklima, i zašto stavljate kicošku kravatu? Među tim lutalicama, jedni pripadaju nekoj vrsti kipova boga Terminusa34; oni ništa ne govore duši; tu su, i to je sve: zašto, niko to ne zna; upravo lica slična ovima služe kao uzor vajarima za Četiri godišnja doba, za Trgovinu i Izobilje. Neki drugi, bivši zastupnici, stari pregovarači, starodrevni generali, odlaze, koračaju i pojavljuju se, tako da uvek izgleda kao da ih neko zaustavlja. Slični drveću koje se, napola iščupano iz korena, nalazi na obali neke reke, oni nikada ne izgledaju kao sastavni deo pariske bujice ili njegove mlade i radne gomile. Nemoguće je znati da li su zaboravili da ih sahrane ili su oni pobegli iz mrtvačkog kovčega; oni su dospeli u jedno gotovo okamenjeno stanje. Jedan od tih pariskih Melmota35 pre nekoliko dana je došao i umešao se u mirno i pribrano stanovništvo, koje se, kada je nebo vedro, neizostavno okuplja na prostoru između južne rešetkaste ograde Luksemburškog parka i severne ograde Opservatorije, bezličnom, neutralnom prostoru u Parizu. Zbilja, tu Pariz i jeste i nije Pariz; to mesto se nalazi istovremeno i pored trga, ulice, bulevara, utvrđenja, vrta, avenije, puta, unutrašnjosti, prestonice; svakako, ima od svega toga; ali nije ništa od svega toga: to je pustinja. Oko tog bezimenog mesta dižu se Dom za 34 Terminus - bog rimske mitologije; zaštitnik granica, predstavljen, na ivici polja, međašem na kome se nalazi kip. - (Prim. prev.) 35 Junak Matirenovog romana.

nahočad, Burba36, bolnica Košen, Kapucinski manastir, sirotište La Rošfuko, Dom za gluvoneme, bolnica Val-de-Gras. Najzad, svi poroci i sve nesreće Pariza nalaze tu svoje utočište; a da ništa ne bi nedostajalo tom filantropskom krugu, nauka u njemu proučava plime i oseke i geografske dužine; gospodin de Šatobrijan je tu podigao bolnicu „Marija Terezija“, a karmelićanke su tu zasnovale manastir. Značajne trenutke u životu najavljuju zvona, koja u ovoj pustinji neprekidno zvone, i za majku koja se porodila, i za dete koje je došlo na svet, i za porok koji propada, i za radnika koji umire, i za devicu koja se moli, i za starca kome je hladno i za genija koji se vara. Zatim, na dva koraka, nalazi se groblje Mon-Parnas, koje s vremena na vreme privlači bedne sprovode iz predgrađa Sen-Marso. Tu zaravan, odakle se vidi ceo Pariz, zaposeli su igrači balote, sedokosi starci, dobroćudni i čestiti naslednici naših predaka, čiji se izraz lica može uporediti jedino sa licima njihove publike, te pokretne galerije koja ih sledi. Čovek koji je od pre nekoliko dana postao stanovnik te puste četvrti prisustvovao je revnosno partijama balote, i mogao je, svakako, važiti za najizrazitije stvorenje u ovim grupama koje bi, da je dozvoljeno porediti Parižane sa različitim klasama iz zoologije, pripadali vrsti mekušaca. Taj došljak je ljubazno nosio sa sobom malu kuglu koja služi kao meta i predstavlja dobit u igri. On se naslanjao na neko drvo kada se kugla zaustavljala; zatim, isto tako pažljivo kao što pas vreba pokrete svog gospodara, posmatrao je kugle koje su letele kroz vazduh ili su se kotrljale po zemlji. Smatrali biste ga, bez sumnje, za neobičnog genija mete. Ništa nije govorio, a igrači balote, najneobičniji ljudi koji su se ikada mogli sresti među pristalicama ma koje vere, nikada ga nisu pitali zašto tako tvrdoglavo ćuti; samo su neki oštroumniji među njima smatrali da je gluvonem. U slučaju kada je trebalo odrediti različita rastojanja između kugli i nišanske mete, neznančev štap je postajao sigurna mera, igrači su dolazili da ga uzmu iz starčevih ledenih ruku ne izgovarajući ni reči, čak mu ne dajući ni prijateljski znak. Pozajmljivanje tog štapa bilo je kao neka usluga na koju je on i protiv svoje volje pristao. Kada bi se iznenadno sručio pljusak, on je ostajao kraj mete, kao rob kugli, kao čuvar započete partije. Bilo da je padala kiša ili sijalo sunce, on je ostajao ravnodušan; on je bio, kao i igrači, negde na sredini između najglupljeg Parižanina i najpametnije životinje. Uostalom, bled i svenuo, zapušten, rasejan, dolazio je često gologlav, otkrivajući svoju sedu kosu i svoju četvrtastu lobanju, žutu, ćelavu, nalik na koleno koje probija pantalone nekog siromaška. Usta su mu bila uvek otvorena, pogled bezizrazan, korak nesiguran; nikada se nije smešio, nikada nije podizao oči prema nebu, već ih je držao oborene prema zemlji – a uvek je izgledalo kao da tamo nešto traži. U četiri sata neka starica je dolazila da ga odvede neznano kuda, vukući ga 36 Porodilište.

za sobom za ruku, kao što devojka vuče ćudljivu kozu koja bi htela da brsti čak i ulazeći u štalu. Tog starca je bilo strasno pogledati. Poslepodne, Žil, sam u putničkim kolima, vešto teranim Ulicom Est, izbi na zaravan Opservatorije. u trenutku kada je taj starac, naslonjen na drvo, dopustio da mu nekoliko igrača, svađajući se dosta miroljubivo, uzmu štap iz ruke. Žil, koji je poverovao da je prepoznao to lice, zažele da se zaustavi, kada njegova kola sama stadoše. Zbilja, kočijaš, pritešnjen teretnim dvokolicama, nije tražio prolaz od zavađenih igrača balote jer je imao suviše poštovanja prema metežima. – To je on – reče Žil, prepoznavši, najzad, u ovoj ruševini, Feragusa XXIII, starešinu tesarskog esnafa. – Kako ju je samo voleo! – dodade posle kratkotrajnog ćutanja. –Terajte dalje, kočijašu! – viknu on. Pariz, februar 1833.