Vladimir Corovic - Istorija srpskog naroda

Словенаца, Хрвата и Срба." У то доба, под хабзбуршком влашћу, више се доиста није
могло рећи. И таква изјава била је заплењена. У њој је јасна разлика према оном што је
садржавала Мајска Декларација: у њој се ни једном речју не помиње оквир ни однос
према династији, а, иако је донесена у Загребу, у њој нема помена ни о хрватском
државном праву. На том састанку било је решено, да се приступи и оснивању Народног
Већа.

Одмах потом приступило се оснивању организација на основу Крфскога пакта и ове
фебруарске резолуције. Ушло се и у ближе везе са Чесима, који су били одлично
обавештени и који су имали канала на свима странама. У мају, приликом прославе
Народног Дивадла, дошло је у Прагу до неописивих словенских манифестација, што је
дало разлога полицији да учеснике натера на напуштање чешке престонице. На све су
стране стваране тајне организације, па чак и међу војницима и морнарима. У Боки, у
морнарици, изби права побуна, коју су морали силом угушити. Почеше се бунити и
разни гарнизони, као у Крагујевцу и Шибенику. Нарочито се систематски помагало
бежање из војске. "Зелени кадар", то јест војници који су се одметли у гору, бројао је
више стотина, а неки су тврдили да их је било и на хиљаде. У Загребу су лекари вешто
и договорно спасавали од војне службе туђину сваког народног човека који је успео да
тамо дође. Помагали су и официри, Срби и Хрвати. Загреб је тад постао нека врста
збега и братски је помагао. Кад је крајем 1917. кренут Књижевни Југ, да окупи све
југословенске честите писце, сва четири његова уредника били су војни бегунци (Н.
Бартуловић, И. Андрић, В. Ћоровић и Б. Машић), а прва тројица тек су била изишла из
тамница. Сем малих изузетака сва је штампа била ориентисана југословенски. Млађи
писци демонстративно су писали екавски, а у Књижевном Југу појавила се давно
невиђена и забрањена ћирилица. Писало се у јасним алузијама, и скоро отворено. У
песми Петру Прерадовићу, у марту 1918., за време немачке офанзиве на западу певао је
Данко Анђелиновић:

Морао нас силник спутати ко роба,
Да се твоје слово оћути и схвати
И сад рјеч је твоја - снага нашег доба:
"За туђинца нема ништа туђа мати."
Мјесто цвјећа прими наших боли знаке:
Крвав грумен земље наше отаџбине,
Танане конопце, тешке лисичине.

Прими вјечни залог вјере наше јаке:
Заједно смо прошли низ Косово ново,
Скупа ћемо поћи и на Куманово!

У децембру 1917. покренут је у идејама Крфског пакта нови дневник Glas Slovenaca,
Hrvata i Srba. То све није могло остати незапажено од власти и од непријатељске
штампе. Беч је покушао да тај полет паралише акцијом својих људи у народу, али
њихов глас није био од утицаја. Против надбискупа Штадлера отворено устају
фрањевци, који прихватају југословенску идеју, мада је и међу њима било врло
неискрених људи (на пр. фра Дидак Бунтић). Мађари су покушавали преко једног дела
муслимана да оживе мисао о аутономији Босне, али нису ни ту наишли на повољан
одзив. Свет је предосећао какав ће бити завршетак рата и није хтео да се залеће. У Бечу
и Пешти ни у последњи час нису могли да се реше и да нађу какву било формулу за
југословенско питање. Цар Карло је, пред сам крај рата, упутио грофа Стевана Тису да

обиђе југословенске земље и нарочито да оде у Босну, да би му поднео извештај о
стању. Тиса је био изненађен расположењем духова. У Сарајеву, где се надао да би
могао наћи разумевања за ближе везе са Пештом, какве су постојале раније, кад су
православни и муслимани водили борбу за верско-просветну аутономију, он је наишао
на збијен фронт Срба и Хрвата. Они чак нису хтели ни преговарати с њим друкчије
него заједнички. Раздражен, Тиса је био изгубио присебност, почео ударати руком о
сто, и викати: "Добро, ми можемо пропасти, али ћемо још увек имати толико снаге да
вас смрвимо". "Ви се надате нечем од Србије?" говорио је, не предушујући. "А знате ли,
да ће та Србија бити управо толика, да је Бугарска увек могне појести за доручак!"
Присутни су му на то окренули леђа и изашли из собе.

Изнурена, са напрегнутом снагом преко своје моћи, добрим делом изгладнела и
оголела, Аустрија није ни могла ни смела ући и у пету зиму рата. Свет је гунђао гласно.
Пример руске револуције деловао је у народу и плашио властодршце. Бечка влада
упутила је јавни позив за мир већ 1. септембра. Поводом тога позива одговорили су
претставници организација Срба, Хрвата и Словенаца, да Беч нема више права
говорити у њихово име. Они су тражили да о својој судбини одлучују сами. После
пробоја солунског фронта њихов глас је постајао одлучнији. Видело се да централне
силе посрћу. Дизали су главе већ и они који су били малодушни; почели су прилазити
народним борцима и они, који су им на почетку рата били непријатељи. Већ 22.
септембра створено је у Загребу Народно Веће, у које су ушли претставници свих
странака сем франковаца, као и претставници свих народних политичких организација.
Основна тачка програма Народног Већа била је: уједињење свих Срба, Хрвата и
Словенаца у своју слободну државу. За претседника Већа био је изабран др Антон
Корошец, а за потпредседника Светозар Прибићевић и др Анте Павелић. Од Срба у
Аустро-Угарској Монархији Прибићевић је тада био несумњиво најача и
најпопуларнија политичка личност. Он је био један од твораца и вођа Српскохрватске
Коалиције; његов национални програм био је јасан и увек чист. Два му брата,
Валеријан и Адам, страдала су у Загребу 1908. год., када је бан Раух почео хајку на
Србе и кад је отворио велики велеиздајнички процес против њих; а трећи његов брат,
Милан, један од твораца Народне Одбране, налазио се као активни потпуковник и
борац у српској војсци. Прибићевић је водио ствари тако, да сви Срби из бивше
Аустро-Угарске помогну став југословенски ориентисаних Хрвата и Словенаца, па да,
тако здружени, са великом моралном снагом изведу дело народног уједињења и створе
моћну Југославију. Такву политику желео је лично и регент Александар и слао је у том
смислу и поруке Прибићевићу. С том мисијом дошао је у Загреб и Милан Прибићевић
и два српска генералштабна потпуковника. Али је против те политике било и
опозиције. Један део Срба није хтео уједињење са Србијом преко Загреба, него
непосредно. Срби из Војводине тако су и учинили 12. новембра, а исто тако и народни
збор Босанске Крајине у Бањој Луци. У том смислу деловали су у народу и извесни
изасланици радикалне странке позивајући се на поруке Николе Пашића. Пашић је
доиста желео да се најпре изврши уједињење Срба и да се тачно обележи шта припада
Србима, па да тој српској држави приступе и Хрвати и Словенци. Он није био
противник уједињења, али је хтео да осигура српски посед. У народу се већ од раније
нешто знало, да између Пашића и Југословенског Одбора нема пуне сагласности, а у
ово време о том су се ширили тенденциозни гласови са обе стране.

За то време Аустро-Угарска је пуцала. Цар Карло упутио је 3/16. октобра манифест
народу казујући да се његова царевина претвара у савезну државу. Хтео је да у
последњи час испуни старе жеље Словена и спасе државу на тај начин. Али, везан

према Мађарима, и слаб, он је наглашавао у исти мах, да ће целокупност земаља
угарске круне остати нетакнута. То значи, да Хрватска остаје и даље у вези с Угарском
и да од решавања југословенског питања нема ништа. Народно Веће одговорило је на
тај царев манифест 6. октобра да га не прима и да оно преузима вођење народне
политике. А водиће је тако, да се створи слободна држава Срба и Хрвата "без обзира на
ма које покрајинске или државне границе, у којима данас живе." По сваком схватању то
је била чиста "велеиздаја" према хабзбуршкој круни, кидање свих веза и окова. За
много невиније ствари плаћало се раније главом. Али овог пута очерупани црни орао
није могао ни да залепрша крилима, а камо ли да кликне и пође по плен. Из његових
канџи испао је најпре мач, а за њим и круна.

Загребачко Народно Веће, које је без икаква потреса узело власт у своје руке, хтело је
да час пре дође у непосредну везу са српском владом. С тога је упутило у Швајцарску
свог претседника А. Корошеца, дра Мелка Чингрију и дра Грегора Жерјава. Нови
аустро-угарски министар Иностраних Дела, гроф Ј. Андраши, син старог Андрашија са
Берлинског Конгреса, обратио се 15. октобра Америци са молбом за сепаратни мир.
Пристао је изрично, да се са Чесима и Југословенима воде нарочити преговори.
Међутим, већ сјутра дан хрватски сабор је и формално решио, и то једногласно, да кида
све везе са Аустријом и Угарском и да жели ући у једну потпуно суверену народну
државу. Одмах потом образоване су народне владе у Словеначкој, Истри, Ријеци,
Далмацији, Босни и Херцеговини, које је потврдило Народно Веће као врховна власт на
том подручју. Свака влада одредила је по једног свог тајника при претседништву
Народног Већа, да буде веза између њих. Централисти су у овом последњем акту
гледали усредсређивање власти у главном средишту, а федералисти су опет били
задовољни стварањем покрајинских влада. Те две струје јавиле су се од првог дана и
изражавале су се, не без оштрине, од самог почетка.

Први дани нових влада били су веома тешки. Оне су имале пуно поверења у народу,
али мало снаге и скоро никаквих средстава. Срећа је ипак била, да је свет, понесен
величином момента, срећан због остварења својих идеала, и свестан одговорности, био
спреман на велика прегарања и нове жртве. Нарочито се у тим временима наш српски
део показао као истински велик. Он је племенито опростио сва зла и увреде, братски је
раширио руке, и нигде није победу и слободу окаљао покољем освете. Тешкоћа је било
и иначе. Три велике расуте аустриске армије, без хране, без дисциплине, обезглављене,
острвљене крвљу и пљачком, повлачиле су се на три стране преко нашег подручја;
преко Истре и Словеније са талијанског ратишта, преко Војводине са србијанског и
румунског, и преко Црне Горе и Далмације са албанско-мађарског. Све је то требало да
пређе преко наших и иначе насилним реквизицијама опустошених и изгладнелих
крајева! Како то спречити без војске, и то поуздане? Брига је била велика. Али се
срећно пребродила. Сва та војска била је потпуно деморалисана, заплашена, као
изгубљена и гледала је само час пре да побегне од нас и да се дочепа своје куће. Биле су
понегде довољне саме наше грађанске страже да их разоружају или упуте на рад.
Много више муке било је у Словенији са зеленим кадром, у који су ушли и по неки
прави разбојници са жељом да пљачкају, а било је и случајева чисте обести и праве
анархије. Све је то мање-више било брзо пресечено, када је дошла српска војска и с
њом војнички ред.

Биле су од првог дана велике и политичке тешкоће. На доста страна није било правог
поверења. Срби су хтели час пре, без икаквих формалности, сједињење са Србијом.
Српске војнике поздрављали су и позивали као браћу и ослободиоце. Међутим, у

Загребу се отезало. Хтело се, да се Народно Веће и његово подручје сматра као посебна
држава, која ће као таква водити преговоре. Претседништво Већа објавило је, да оно
претставља "врховну владу југословенских земаља", да има своју властиту војску и
морнарицу и "нотифицирало" је савезничким владама "постанак независне и суверене
државе Словенаца, Хрвата и Срба". Овластило је 1. новембра Југословенски Одбор, а
не српску владу, да код других држава заступа интересе те нове државе. Од страних
сила ниједна није признала те нове државе; једина која је то учинила била је српска
влада. Ово наглашавање стварања државе Срба, Хрвата и Словенаца правдало се тим,
како треба нагласити да Југословени немају више ништа заједничког са Хабзбуршком
Монархијом и да их ваља сматрати као нешто засебно. То је, говорило се, било
потребно због Талијана, који су, у последњи час, кад је скоро све већ било прсло,
почели своју офанзиву и који су продирали у Истру, Далмацију и Словенију тврдећи да
не улазе у савезничко него у непријатељско подручје. У Хрватима и Словенцима они су
гледали Аустријанце и тврдили су, да се они нису отресли старих веза спонтано, него
под утиском талијанске победе и са намером да је изиграју. Само Народно Веће имало
је и бржег и непосреднијег начина, да покаже Талијанима свој национални став. Али
поред горњег разлога постојао је и други, прикривенији, и опаснији. Извесни људи у
Загребу хтели су, да се приликом уједињења све југословенске земље бивше Аустро-
Угарске иставе према Србији као целина, само, у тај мах, нису смели јавно објаснити и
зашто то желе; једно, да тим не би одбили Србе, и друго због спољашње опасности.
Ником од Срба не би пало на ум да прихвати ма какав план, којим би се тада, у оним
светлим данима, стварао у ма ком било облику ма какав фронт против Србије.

Ово дуалистичко схватање наших односа дошло је до израза у такозваном Женевском
споразуму. Изасланици Народног Већа ушли су у Женеви у преговоре са Н. Пашићем,
србијанском опозицијом и Југословенским Одбором и склопили су споразум: 1) да се
"као једна недељива државна целина" образује држава Срба, Хрвата и Словенаца, и 2)
да до сазива Конституанте постоје српска влада и влада Народног Већа, а за заједничке
послове да се образује нова влада са половином чланова одређених од српске владе и
половином од Већа. Половина чланова те владе заклињала би се српском краљу, а друга
половина претседништву Народног Већа. Таквом споразуму није се нико надао и
изазвао је општу осуду. Српска влада одбацила га је одмах. Н. Пашић бранио се после,
да му је тај акт "изнуђен", пошто се нашао осамљен пред заступницима Народног Већа,
Југословенског Одбора и србијанске опозиције, која је, да би га срушила, пристала и на
такво решење. Одбрана је та слаба и тешко разумљива. На таквом начелном питању
државник или побеђује или пада, нарочито државник Пашићеве дотадашње линије.
Можда је он поверовао, због слабе обавештености, да је такво расположење у народу
бивше Аустро-Угарске. У ствари, такво решење желели су тамо само Несрби и
нејугословенски ориентисани елементи. Прибићевић је енергично устао против њега и
позвао је Корошеца у земљу, јер овај није имао мандата за коначне преговоре, а
најмање за преговоре такве врсте.

Вероватно би већ тада дошло до врло крупних објашњавања, да није било спољашњег
притиска. Италија се све више испољавала као непријатељ будуће југословенске
државе. Она је окупирала наше подручје, протерала власти Народног Већа с Ријеке,
интернирала многе наше националне људе, спречавала извесна лица да преко њезиног
подручја прелазе за Француску и чинила многе друге пакости. Уништила је чак и
извесне јединице флоте, које су после распада Аустро-Угарске Монархије биле припале
нашој држави. У Далмацији је с тога настала општа жеља да се чим пре пречисти
положај наше државе, јер се иначе могло очекивати од Италије још више зла. Већ 1.

новембра тражила је далматинска влада да се сазове Народно Веће за решавање
државно-правног проблема. Том тражењу придружила се 3. новембра и влада за Босну
и Херцеговину. Тражена седница, после извесног оклевања, заказана је 10. новембра.
Била је прилично бурна. На њој су се јасно учврстила два гледишта, односно две
идеологије. Било је предлога разних врста. Загреб се колебао. Чак је 6 чланова гласало,
мимо Крфски пакт, за републикански облик државе, а ниједан од тих није био Србин.
Извесни хрватски политичари хтели су диктирати услове уједињења. У одлучном часу
решили су ствар далматински Хрвати, др Јосип Смодлака и др Мате Дринковић.
Смодлака је био врло речит, и сугестиван, и опор. "Ви хоћете да правите ортаклук са
једном славном фирмом", говорио је он на адресу извесних Загрепчана, "и улазећи у
ортаклук ви хоћете да постављате услове, ви који нисте ни пропала фирма". И бацао је
одговорност на њих за судбину Далмације и наше будућности уопште. Превладало је
гледиште његово и присталица Српскохрватске Коалиције и народног јединства.
Решено је, да се иде у Београд и да се изврши уједињење са Србијом и Црном Гором.
Изабран је потом одбор од 28 чланова, који ће имати да сврши преговоре, и дати су му
извесни "напутци" као основне линије за преговоре.

За ово време прогласила је Војводина, 12. новембра, своје непосредно уједињење са
Србијом. Сјутра дан учинила је то и велика црногорска скупштина, сазвана у
Подгорици. Пре тога та скупштина свргнула је са престола отсутну династију
Петровића. Покушај присталица те старе куће, помаган од Италије, изведен с
нарочитом оштрином на Бадњи дан 1918. год., да васпостави њихову власт, завршен је
крвавим поразом на цетињском пољу. У борби се нарочито истакла црногорска
омладина, задахнута идејом народног јединства. Остали покушаји били су брзо
угушени. У тим борбама истакао се нарочито Марко Даковић, ретко честити
национални борац и вођа омладине. Он је био душа црногорског Извршног Одбора,
коме је био претседник војвода Стево Вукотић, брат краљице Милене, и непомирљиви
пријатељ старе династије. Вреди забележити, да је први предлог за свргавање
Петровића у подгоричкој скупштини поднео ондашњи митрополит а садашњи патриарх
Гаврило Дожић.

Споразумевање у Београду свршено је доста брзо. Уговорило се ово: да коначно
уређење државе има одлучити Конституента, која ће се састати најдаље шест месеци
после склопљеног мира; владарску власт имаће регент Александар; законодавну власт
вршиће привремено Државно Веће, које се после прозвало Привремено народно
претставништво, а у које су ушли сви чланови Народног Већа, делегати Народних
Скупштина из Србије и Црне Горе, и пет чланова Југословенског Одбора. Влада је била
једна, и то заједничка. Пошто је постигнут споразум, а пре образовања заједничке
владе, проглашено је свечано 1. децембра (18. новембра) уједињење Срба, Хрвата и
Словенаца. Прогласио га је регент Александар, у Београду, на Теразијама, у старој
господској кући Кузмановића, где се налазио његов стан. Ту је саслушао поздравни
говор шефа делегације Народног Већа, дра Анте Павелића, и у присуству чланова
српске владе дао му свој историски одговор. Престоница заједничке државе постао је
Београд, наш поносни град са старом и необично богатом прошлошћу.

После толико векова борбе, искушења свих врста, и напора достојних дивљења, наш
народ је тога дана дочекао своју давну жељу. Он се скоро сав ослободио туђинске
власти и ујединио је своје снаге, да би нове странице своје историје могао писати под
бољим условима, посвећен сам себи, неспречаван никаквим туђим притиском. Имао је
да покаже колико стварно вреди и шта може да даде себи самом и човечанству.

Влада краља Александра

Краљевић-регент Александар, са чијим је именом везано нераздвојно наше народно
уједињење, био је тада млад човек, у напону снаге, у правом смислу речи "овенчан
славом". Имао је тек тридесет година (рођен на Цетињу 17. децембра 1888.). Био је
малог раста и нежна здравља, али необично жив, пун покрета, сав од нерва. Год. 1910.
једва се спасао од трбушног тифуса у Нишу и читава је живота патио од стомака. То је
осетно деловало и на његова расположења, али се он трудио да увек влада собом.
Школовање у пажевском корпусу у Русији није завршио кад се, ради здравља, вратио у
Београд, али је своју личну културу допуњавао интензивним читањем. Нарочито га је
занимала историја и наша стара уметност. Био је несумњиво даровит и знао је да прозре
и људе и ствари. Очи су му имале редак сјај, биле су продорне, и необично топле. Мало
је људи чији је поглед имао тако нечег сугестивног и привлачног и који је остављао
тако дубока трага у души. Имао је великих амбиција, разумљивих у тим годинама и
после толиких успеха; дошло је време, мислио је он, да се изиђе из уских оквира и да се
стварају велика дела на свима подручјима. Као сви људи, имао је и својих недостатака,
мањих и већих, који се код лица која су на власти појачавају у већој мери зато што врло
често и могу оно што хоће. Био је личан и понекад искључив без потребе; у извесним
поступцима прек и својевољан. Имао је пуно разлога да буде поносит на све оно што се
учинило и постигло за време његове владе и његовом сарадњом, али је у великом
успеху било врло крупних заслуга и удела и других чинилаца, с којима се он није
раставио у љубави. Услед те црте он је у својој владавини све више скретао ка
аутократизму и морао да прима одговорност и за ствари, које су по природи његова
положаја а и иначе имале остати ван његова домашаја.

Одмах, на почетку живота нове државе, било је извесног шкрипања. Заједничка влада
Срба, Хрвата и Словенаца образована је тек три недеље иза прогласа уједињења, после
дугог натезања око поделе мандата. Влада је била концентрациона; у њу су ушли
претставници свих странака, свих племена и све три главне вере у земљи. С тога је она
испала врло велика; у влади је било 20 министара, од којих 18 ресорних. Тако је од
првог дана, пристанком свих, проширен круг заједничких послова и ударен темељ
централизацији власти, мада су задржане све дотле постојеће покрајинске владе са
њиховим ужим локалним компетенцијама. Али је код избора претседника нове владе
дошло до прве незгоде. За претседника је, по формалном договору свих странака, имао
доћи Никола Пашић. Али су се против њега, споредним путевима, јавиле сплетке и он
је у последњи час био одбијен и замењен Стојаном Протићем. Кад је тај акт изазвао
извесно негодовање, Пашић је именован за шефа наше делегације за мировне преговоре
у Паризу.

Прве одлуке нове владе донесене су, ради изједначења највиднијих разлика, а према
одредбама Крфскога пакта, у овим стварима: уведена је нова, заједничка, државна
застава (плаво-бело-црвена); заједнички грб, склопљен из србијанског, хрватског и
тобоже словеначког; и уведен је нови календар. С тога се и у овој књизи, од ове главе,
сви датуми означавају по новом календару. Ново стање примљено је у огромној већини
земље без поговора. Сем поменутих покушаја преврата присталица краља Николе у
Црној Гори, неред је изазван још само у Загребу 5. децембра. Тамо су извесне чете из
два бивша аустриска пука, у све око 1.200 људи, биле изишле на Јелачића трг да
прогласе републику, али су их ту разбили одреди далматинских морнара и хрватски
соколи. То је било дело франковачких елемената, чије су се вође биле разбегле или
повукле у позадину. Надбискуп Штадлер умро је у Сарајеву оног дана кад је тамо

улазила српска војска, генерал Саркотић отишао је у Беч, а Иван Франк, син Јосифа
Франка, био је једно време у Пешти. Франковиц нису смели после тога да иступају
јавно, него су радили подземно.

Као вођа Хрвата истакао се тад Стјепан Радић. То је био даровит човек, са лепим
знањем страних језика, и са извесним ширим идејама. Као чешки ђак, ожењен
Чехињом, он је волео Словенство и словенске народе, био је уверен и о нашем
народном јединству и о потреби уже везе међу јужним Словенима, а заступао је
напредне идеје и у политичком и у социалном животу. Загребачко више друштво није
га примило у свој круг. Није могао да дође ни на Универзитет, иако је то живо желео.
Огорчен на господу и "капуташе" он је са енергијом и истрајношћу прихватио идеје
свог брата Антуна, који је тражио нову политичку и друштвену обнову од хрватског
радног сељачког народа и његове вредности. Хрватски сабор није био претставник
народа, него се састојао из вирилних чланова по положају и од посланика, које су
бирали само чиновници и грађани и сељаци са доста високим пореским цензусом.
Хрватски сељак није имао политичког утицаја и с тога му се политички људи нису ни
обраћали. Браћа Радићи осетили су добро и на време тај крупни недостатак хрватског
политичког живота, ушли су у народ и стали га обрађивати. Успех с почетка није био
велики, али је зато био сталан. После Антунове смрти Стјепан је наставио рад сам.
Ишао је стално у народ, са збора на збор. Био је врло активан и прилично безобзиран.
Говорио је течно и много, али беседник није био. Није чак ни пазио на то шта баш
говори, и како говори. У политичком животу није имао никакве сталности, а ни
храброст му није била врлина. За време рата сарађивао је с франковцима, певао химне
Хабзбурзима, грдио Србе. Бистар и лако покретан он се тргао на време из тог друштва,
предосећајући слом Аустрије, и пришао је Народном Већу. У Већу је био орган оних,
који нису смели отворено да изађу "с бојом на среду". Ту је покушавао да се одреди
граница докле сме ући српска војска у саму Хрватску; изјашњавао се за републику;
одбијао да иде у Београд. Кад је проглашено народно уједињење и почео рад владе стао
је купити потписе против створеног стања с тим, да их упути конференцији мира. У
практичној политици то није могло имати никаква значаја, јер се Хрвати на мировној
конференцији нису могли појавити ни у каквом својству као неки чинилац, али му је то
требало у унутрашњој политици, да око себе окупи све противнике Српскохрватске
Коалиције и нове државне творевине.

Према постигнутом споразуму, Привремено Народно Претставништво састало се у
Београду 1. марта 1919. Састављали су га: половина чланова србијанске Народне
Скупштине, делегати подгоричке и војвођанске народне скупштине и повећани број
чланова Народног Већа. У том Претставништву огромну већину претстављале су
присталице народног јединства; у нашем политичком животу мало је која скупштина
била на већем интелектуалном нивоу. Али је и у њој брзо дошло до оштрих криза. Ево
зашто.

Светозар Прибићевић ушао је одмах у тешње везе са србијанском опозицијом, коју су
сачињавали самосталци, националисте и напредњаци, и створио је с њима Демократску
Заједницу. О Васкрсу 1919. то је већ било свршено дело. Он је то учинио из два
разлога: 1) да Хрватима из Српскохрватске Коалиције омогући спој са србијанским
политичарима, да би се у новој јединственој држави створила и јединствена снажна
странка, која би прихватила државне послове. Хрвати нису хтели да се спајају са
радикалима, јер су ови, с Пашићем на челу, били оглашени као носиоци не
југословенске него великосрпске идеологије, 2) била је жеља круне, да се код

србијанске опозиције пречисти питање облика државе. Код извесних србијанских
странака било је то време, због солунског процеса и иначе, отворених републиканских
струјања. У Хрватској цео Радићев покрет ишао је с том фирмом. Републиканске идеје
доносили су и комунисти који су долазили из Русије. Могло се, према том, догодити да
републиканци уђу у Конституанту са врло великим бројем, нарочито ако србијанска
опозиција отворено изиђе с републиканским програмом. Спајањем србијанске
опозиције са Српскохрватском Коалицијом и њезиним пријатељима из осталих области
то се пресекло. Демократска заједница постала је одједном највећа политичка групација
у парламенту и главни носилац власти с надом да то остане и у будуће. Њезине главне
вође, сем малих изузетака, напустиле су републиканске тежње и тако осигурале за
будућу заједницу облик монархије.

Ово републиканско питање била је прва проба снага и прва ствар на којој је јавно почео
спор између Срба и Хрвата. Срби ван Србије, присиљени да славе туђе владаре као
своје, а иначе васпитани у традицији нашег епског монархизма, гледали су у српском
краљу или црногорском кнезу претставнике српске државне мисли и носиоце
Душанова и Лазарева духовног наслеђа. Нарочито је био постао популаран краљ Петар,
"бели краљ", под којим је Србија процвала, постала слободнија, и претстављала
привлачну тачку за све потиштене и поробљене. Нападан, ружен, обасипан мржњом за
време рата он је у народним очима постојао све већи, и дражи, и скоро са неким
светитељским нимбусом. И зар напустити њега, или пустити да га грде други, сад,
после свега што је било, пошто је донео ослобођење? У српске главе то није ишло. У
осталом, с пуно разумевања. Код Хрвата покрет је међутим узимао маха. Срби су на то
гледали с пуно неповерења. Дотле, Хрвати су били најоданији елеменат хабзбуршке
куће, били им истински верни, поносили се кад су могли рећи "Двор је за нас". Њихово
републиканство тумачено је с тога не као уверење, него као отпор против династије
која је српска. И с тога су многи наши људи одбијали и помисао о уједињењу под
условом да се у том питању попусти. Налазили су чак, да на противној страни нема ни
довољно лојалности. Крфски пакт био је пречистио ту ствар и потрзати је наново значи
отварати сва питања.

Стојан Протић, који је у отсуству Николе Пашића водио радикалску партију, дошао је
брзо у сукоб с Прибићевићем. Он му није могао опростити савез са србијанском
опозицијом. Није чак примао ни његову политичку линију уопште. И док су главни
радикалски агитатори устајали против демократа што нису водили српску него
југословенску политику, дотле је Протић сам ушао у везе са главним вођством
хрватских федералиста и примио извесне њихове сугестије за израду програма будућег
државног уређења. И писмено и усмено Протић је осуђивао Прибићевићеву политику
интегралног народног јединства и доста круте методе којим је приводио у дело, и на
том питању је домало изазвао и кризу владе. Пашић није прихватио Протићев став и
отстранио га је из вођства странке, али створени расцеп између демократа и радикала
није се више дао лако премостити.

Основно разилажење између Срба и Хрвата у питању уређења заједничке државе било
је у овом: хоће ли та држава бити јединствена или федеративна. Већина Срба, и то
огромна, хтела је јединствену државу. Полазила је са гледишта, да један народ треба да
има и једну државу. А у оно време сви су одговорни чиниоци тврдили да смо један
народ, троимен истина али један. То онда нису порицали ни Хрвати. То је била полазна
тачка Југословенског Одбора, Народног Већа и Хрватског сабора у историској седници
од 29. октобра; на том основу створена је и заједничка држава. Хрвати су били у

великој већини за федерацију. Желели су да очувају своју племенску индивидуалност,
како се онда говорило; и налазили су, да не треба и да је врло опасно једним потезом
изједначивати све, где су разни историски фактори столећима деловали, створили једну
посебну врсту културног наслеђа и унели и у људе и у ствари известан свој дух. У онај
мах Хрвати нису тражили федерацију на племенској бази, него су предлагали да се
подела земље изврши на неколико већих историских области. Мада су та два гледишта
веома супротна о њима се ипак могло расправљати и теориски и стварно, и да је било
правог узајамног поверења могло је проћи без већих потреса да се примило било једно
било друго гледиште. Али је недостајало баш тога поверења. Срби су, поводом
Радићеве акције и хрватског републиканског покрета, веровали, да Хрвати не мисле
искрено и у федеративном уређењу гледали су перпетуирање посебног менталитета,
који би ишао против државне целине и народне будућности, и који је у ствари негација
народног јединства. Хрвати, опет, мислили су и тврдили, да је Србима народно
јединство само фирма и орган да натуре своју власт и да чак постепено затру хрватску
индивидуалност. Нетактични испади појединаца и на једној и на другој страни
уопштавани су злонамерно, а понекад и преувеличавани.

Срби и Хрвати, и поред илирске и југословенске идеологије, нису још били довољно
припремљени за велико дело, пред које су били стављени. Дуго се и систематски,
историјом и туђим деловањем, радило на том да се они раздвоје и поцепају. Ретко су и
мало обоји радили солидарно и са истим коначним циљем. Мисао о народном
јединству као о политичкој творевини израђивала се само теориски, истина од
најбољих људи, али на делу је практично провођена тек веома кратко, једва којих
десетак година. Српскохрватска Коалиција није могла да за један децениј утре зле
последице дугогодишњег рада ранијих нараштаја. У својој борби против туђина, када
су и радили понекад заједно, Срби и Хрвати знали су добро шта неће, али нису били
увек начисто с тим шта хоће, јер нису били подједнако стављени у положај да о томе
решавају сами са пуном одговорношћу пред својом националном савешћу. Сем године
1848. они нису иступали заједнички, својом одлуком, као свестан политички чинилац,
иако им за то није недостајало прилике. Њихова политика ишла је чак доста пута у
раскорак. Срби су живели од своје епске традиције, створили четничку идеологију
хајдуковања и ускакања, били увек спремни на борбене акције, стално у жудњи да
једног дана окају и поврате оно што су изгубили. Радили су с папиним емисарима, с
Аустријом, с Русијом с ким се год могло, само да се дође до циља, који је блистао у
даљини. Недисциплиновани хајдук и бунтовник који пева о Косову и Лазару и машта о
својој држави. Хрвати су рано, у зору историје, изгубили своју самосталну државу, али
су, с поштовања достојном истрајношћу очували своје место и своју народност. У дугој
борби за своја права и опстанак, у борби с Мађарима, Млечанима и Турцима, они су се
уско везали за династију Хабзбурга и у тој везаности изгубили су политичку
иницијативу. Њихова борба била је стално у дефанзиви, и то и на граници и у саставу
Дунавске Монархије. Бранећи своје позиције у унутрашњости они су развили осећање
за форме и правице, али су зато били лишени правог слободарског и револуционарног
замаха. Уредни, дисциплиновани, искоришћавани, они су изгледали као подстанари у
сопственој кући; имали су своју земљу, али нису могли да створе своју државу. И
најрадикалнији хрватски политичари нису могли да се ослободе мисли да своју
политичку будућност, чак и као југословенски мисионари, посматрају само у саставу и
духу политике Хабзбуршке династије. Слом Аустро-Угарске Монархије, мада се
предвиђао, није се ипак очекивао у оваквом облику. Нико није мислио да ће се цела
њезина зграда, као црвоточина, срушити онако потпуно, без темеља, и да ће се наше
победничке заставе само у једном залету побити иза Марибора и Суботице. Решење

нашег националног питања и највеће оптимисте замишљале су само у етапама, ма
колико да се програмски говорило о потпуном уједињењу.

Затим треба поменути и ове чињенице. Хрватска интелигенција, која је била уверена о
стварном народном јединству и о потреби његова политичког израза, није имала много
додира са широким народом, нити је утицала на њ. Хрватска интелигенција долазила је
у несразмерно већем броју из градова него из села и либила се од сељака. Како смо већ
напред истакли, масе хрватског сељачког народа нису утицале на политички живот и с
тога им градски кортеши и кандидати нису ни прилазили. У Хрватској је, исто као и у
целој држави, тек 1920. год. уведено опште право гласа. Хрватске масе остале су с тога
политички неизрађене, а кад им се дала прилика да и оне постану политички чинилац
оне су, као што често бива, пошле за најрадикалнијим сугестијама. Прихватиле су
Стјепана Радића, који им је раније једини обратио пажњу и који им је био најближи. У
ставу тих маса било је понекад доста необавештености и наивности, а у агитацији доста
разнородних утицаја. Масе су, иза рата, с Радићем заједно, наглашавале своје
миротворство и за своју државу предвиђали су да буде "неутрална република Хрватска
у међународним границама јужних Словена", не осећајући колико је то политички
нереално и чак магловито. Крајем августа 1920. избила је готово мала побуна у неким
загорским срезовима поводом наредбе о жигосању коња и пописивању коморе за
војску.

Словенци су ушли у нову државу без икаква државноправног баласта. Послени, свикли
на организован рад, позитивни, они су се брзо снашли и своју "дежелу" развили су у
једну од најнапреднијих југословенских области. Они нису гледали на облик него на
садржај; осећали су добро да је нова народна заједница за њих једини услов да се одрже
према Немцима са севера и Талијанима са југа. И они су, у већини, желели да очувају
своју националну индивидуалност у оквиру аутономије, али од тог нису никад правили
криза. Прихватали су постепено, без гласних изјава, све што се могло; добили су своје
школе, свој универзитет, своју управу; отстранили су из Словеније скоро све
несловеначко чиновништво, а целу су земљу поплавили својим људима; развили су
саобраћај до идеалне мере; сваком месту дали по неку установу. Док су се Срби и
Хрвати тргли они су радили; за сваку владу и за сваки режим они су имали по једног
свог претставника. У једно време, њихов главни претставник, др Антон Корошец, човек
несумњиво мудар и заслужан али без икакве политичке начелности и доктринаризма,
прави изданак старе језуитске школе, најпоузданији политички ветромер, вршио је чак
најмоћнији утицај у држави.

Као што је било предвиђено, уређење нове државе имала је да донесе велика народна
Конституанта. Она је изабрана 28. новембра 1920. Иако се намеравало с извесних
страна да она буде потпуно суверена, она то од самог почетка није била, и то по
пристанку владе и главних странка у земљи. Та ограниченост њезине суверености
односила се само на облик државе. Она је одмах и без претходне дискусије сматрана
као монархија. Изабрани посланици могли су почети рад тек пошто поклоне заклетву
краљу. Главна дискусија у Конституанти водила се око питања: хоће ли држава бити
јединствена, унитаристичка, или федеративна. Победило је прво гледиште, и то у
главном српским гласовима. Нови устав проглашен је на Видов-дан 1921. год. За њ је
гласало: 184 Србина, 18 муслимана, 11 Словенаца и 10 Хрвата. Уздржало се од гласања:
83 Хрвата и 26 Словенаца, а нешто је било отсутних и још пасивних. Хрвати су
одбијали да признају Видовдански Устав не само с тога што није био донесен по
њиховој жељи, него и што је био изгласан простом, а не квалификованом већином, како

је придвиђао Крфски пакт. Срби су с правом наглашавали двоје: 1) да је Конституанта
била у том погледу невезана, и 2) да сами Хрвати у много питања нису поштовали
одредбе тог споразума. Радић се није осећао обавезним да извршује оно, што је
уговорио Југословенски Одбор са А. Трумбићем. Зашто би се онда само Срби држали
дословно свега? По Видовданском уставу Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца имала
је бити једноставна национална држава, са три племена али једном државном идејом,
парламентарна и уставна монархија, са широким обласним самоуправама.

На сам дан прогласа Видовданског Устава покушао је један комуниста да изврши
атентат на регента Александра. Атентат није успео. То је дало повода новој оштрој
кампањи против комуниста, која је била почела и раније. Руски пример имао је, као у
осталој Европи, својих следбеника и у нашој држави, и то у доста великој мери.
Приликом избора за Конституанту они су добили 198.736 гласова и 58 мандата. Истина,
то све нису били гласови уверених присталица покрета, него је међу њима било и много
оних, који су хтели тим да протестују не само против друштвеног поретка него и
против нове државе уопште. Комунистичка активност била је врло жива и налазила је
несумњиво много одзива. Сматрало се код водеће интелигенције да је период
националистичког рада завршен и да треба прећи на нове социалне проблеме, али се, у
психози руске револуције, није хтело прићи социалним реформама путем еволуције
него радикално и насиљем. Комунистичке идеје прихватила је, поред пролетера свих
врста, нарочито, као свуда, радничка класа и студентска омладина. Сељак је био
уздржан и држао се у главном старих странака. Једино је у Босни ухватила маха
сталешка земљорадничка странка, левичарска али национална. Тамо је давно жељено
решење аграрног питања дало земљораднику реалан садржај ослободилачког дела и
приљубило га за њ. Грађанске странке биле су тад у снажном полету и у великој борби,
а носили су се, као озбиљни такмаци, једино радикали и демократи. Против комуниста
издала је влада 29. децембра 1920. обзнану, којом је забрањивала сваки њихов јавни рад
са мотивацијом да је опасан по државу. То је унело огорчење у њихове редове и
изазвало покушаје терористичке реакције. На дан 21. јула 1921. пао је као жртва њихова
атентата Милорад Драшковић, бивши министар Унутрашњих Дела, за чијег је времена
објављена обзнана. Драшковић је био један од најумнијих државника Србије и велика
нада њезине демократије. После атентата на регента и овог атентата на Драшковића
решила је Народна Скупштина да поништи све мандате комунистичких посланика и да
осуди њихову странку. Комунисти се више нису могли појављивати на изборима са
својим листама, али су постојали и даље.

Године 1921. умрла су два наша краља. У Француској, у Антибу крај Нице, завршио је
2. марта свој живот краљ Никола онако како није желео и како сигурно не би никад
замислио ниједан од наших романтичара Омладинског покрета. Он је био човек ређег
кова, способан, даровит, с песничким полетом, али сувише заузет собом. У прошлости
је имао светлих момената, а Црну Гору је утростручио териториално и унапредио у
многом погледу. У последње време био је изгубио политички компас, али је ипак држао
до краја националну линију и корисно је послужио општој српској ствари.

Неколико месеци после краља Николе умро је у Београду, 16. августа, краљ Петар,
одавно болестан и оронуо и одавно повучен испред очију света, али високо поштован у
целом народу. Његова владавина значила је процват Србије какав се само могао
пожелети. Он лично није био човек од изузетних вредности, али је с богатим искуством
живота и јасним демократским и слободарским начелима пустио народ, да даде пуна
маха својим расположењима и својим вредностима. Ни његова владавина није била без

криза, али су те кризе биле болести организма који се опорављао и који је, на крају,
нашао свој пут. Од Душанова времена наш народ није имао већих успеха; тек под
Петром испуњено је оно, што је некад Твртко започео.

Подуго је трајало незадовољство и у Црној Гори, које је систематски помагала Италија.
Присталице краља Николе (јер његове синове није нико марио) нису биле толико
против самог чина народног уједињења, него више против начина како је оно изведено.
Подгоричку скупштину сматрали су као незакониту и тужили се против ње
Конференцији амбасадора великих сила. Али су били у лето 1922. одбијени, пошто су
избори за Конституанту показали да народ прима створено стање. После смрти краља
Николе незадовољство је попуштало и само од себе. Нестајало је и четовања, које је
једно време било немало домаће зло.

Док се црногорско питање постепено смиривало хрватско је све више расло. На њему
су падале неколике владе. С њим у вези биле су мање-више све политичке кризе у
држави; оно је, може се мирно рећи, било главни узрок што се највећи део снаге
трошио на прилично бесплодно тражење неких нових путева и метода и што су била
потиснута у други и трећи ред многа важна привредна и социална питања. Једно време
цео наш политички живот добијао је карактер племенске борбе. Било је чак покушаја,
да се у наша унутрашња питања уведу страни чиниоци. Те покушаје изводило је не
неко неодговорно лице, него сам вођа Хрвата Стјепан Радић; и што у том није успео
није зависило од њега, него од прилика и јачег и ауторитативнијег става наше државе.
Он је, на пр., нарочитим мемоаром тражио у марту 1922. од међународне конференције
у Ђенови, да позове претставнике Хрвата као посебну групу, мимо делегата наше
државе, и, наравно, није успео. После је, 1923. год., кренуо у свет, у Аустрију, Енглеску
и Русију, да тамо нађе подршке за свој став против Београда. Али и тај је пут био
узалуд. У Аустрији би му можда и хтели нешто помоћи, али нису могли и нису смели; у
Енглеској му је саветовано да се врати у отаџбину и да тамо легалним средствима води
борбу за своје циљеве; у бољшевичкој Русији било је интереса за сељачки покрет, али
нимало склоности да се јача хрватски централизам.

Неколико добронамерних српскохрватских интелектуалаца гледало је тада, да на све
начине нађе излаза из те мучне ситуације и да ублажи противности које су постајале
све веће. Српски Књижевни Гласник, најугледнији наш часопис, отворио је 1922. год.
анкету о српскохрватским односима; а известан број истакнутих јавних радника одржао
је 10. септембра 1922. конгрес у Загребу с тим програмом. Сам конгрес није ништа
допринео сређивању тих односа, јер су његови сазивачи били људи без политичког
утицаја; није чак ублажио ни оштрине. Његов закључак, да се дотадашње име
Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца замени југословенским и да се образује
Југословенска заједница "братскога споразума и праве демократије" није у тај мах
прихватио нико. Све политичке странке биле су му противне. Једино су код демократа
била подељена мишљења. Љубомир Давидовић, по својој природи добричина и склон
да прихвати сваки добронамеран покушај, отишао је лично на тај конгрес и био вољан
да помогне његовим сазивачима. Тим је, као члан владине већине и један од сарадника
на Видовданском Уставу, дошао у сукоб с владом и режимом, која је конгрес осуђивао
тражећи ревизију Устава. Други вођа демократа, Светозар Прибићевић, био је одличан
противник тога Конгреса, који је, у главном, био и уперен против Н. Пашића и њега и
њихових оштрих метода. Прибићевић је тада непоколебиво заступао унитаристичко
гледиште и говорио да између Срба и Хрвата као једног народа не може бити онаквог
нагађања као између Хрвата и Мађара. Расцеп између демократа тад је привремено

изравнат, али се осећао. Њим и Давидовићевим суделовањем на конгресу образложио је
Н. Пашић 4. децембра 1922. оставку своје владе, налазећи да две главне владине групе
немају иста гледишта на државна питања. У ствари, Пашић је хтео да добије мандат за
хомогену радикалску владу и да предухитри опозицију. Јер блок хрватских
опозиционих странака био је донео 25. новембра решење, да ће се вратити у скупштину
и појачати опозицију, у коју би прешли и Давидовићеви демократи. Пашић је 16.
децембра успео и добио изборни мандат.

Из изборне борбе демократи су изашли скоро преполовљени (од 95 на 52 мандата), јер
су их радикали међу Србима сузбијали оптужбом да су издали начело државног и
народног јединства. Изборни резултати показали су, да свет није волео средње линије;
није чак показао велик интерес ни за класне странке. Земљорадници су изгубили много
у свима крајевима. Победу су однеле племенске и верске странке. Код Срба радикали,
код Хрвата Радићевци, код Словенаца клерикали.

Међутим, мада је Видовдански Устав начелно, као устав државе основане на народном
јединству, теориски и добар и доста еластичан, он је ипак стицао све више непријатеља.
Његова крута примена са претераним централизмом компромитовала је у њему све што
је било добро. За добро функционисање централизма апарат је морао бити
прворазредан, а он је у ствари био претежно недорастао, без довољних стручних
квалификација и доста пута несавестан. Извесни људи служили су понекад више својим
партијама него држави и ове су их штитиле чак и онда кад су била у питању и прљава, а
покаткад и криминална дела. Корупција је била захватила добар део чиновништва, а
њом су били заражени чак и извесни чланови владе. То је све подривало поверење и
ауторитет власти и одговорност је за све пребацивана на Београд и на владу у њему. У
том погледу критика на режим била је оправдана, мада су за овакво стање имали
кривице сви, подједнако и Хрвати и Словенци као и Срби. Од тога стања патили су
исто тако подједнако сви, и сви крајеви. Иако се то зло давно уочило централизам није
попуштао, нити је за времена хтео да известан део рада и одговорности подели са
органима унутрашњости. Министри су задржавали за себе решавање и најситнијих
питања; органи у унутрашњости нису могли самостално да поставе чак ни
послужитеље. А та ревност није долазила од љубави за посао и од жеље да се о свему
истински води рачуна, него да се појача лични утицај и осигура власт. У жудњи за
влашћу извесни београдски политичари сматрали су понекад нове области као неку
врсту колонија; тамо су упућивали своје људе на положаје, тамо им давали синекуре и
повластице, тамо су чак и сами јурили да добију без муке посланичке мандате. У том
правцу нарочито се грешило према Јужној Србији, али је било велике јагме и у
Војводини и у Босни и Херцеговини.

Видовдански Устав предвиђао је децентрализацију управе и стварање већих
самоуправних јединица, али се с тим питањима отезало без икакве потребе годинама. У
централној влади веровало се, да је довољно дати закон и донети за неко питање
одлуку, па да ствар иде сама од себе. Мало се тражила инициатива одоздо. Свима
питањима и покретима тражила се политичка позадина, а и у све ствари уношен је
политички моменат. Није се водило увек довољно рачуна о том, да процес
југословенскога уједињења није ипак проста хемиска радња, која се може изводити по
утврђеној формули. Није се рачунало са извесним психолошким и моралним
чиниоцима у народу; брже се решавало него што се припремало.

Најупадљивија грешка, и чак очевидна неправда, учињена је свакако при подели земље
на области. Ако се нису хтеле задржати старе историске области због жеље, да се
заборави оно што нас је делило и што је у геополитичком погледу било доиста
неприродно, онда се с правом могло очекивати да ће нова подела бити боља, начелна,
изведена по јасно утврђеним принципима, и стручњачки. Мислило се и предлагало, да
се створе области које ће бити географске целине са најприроднијим гравитацијама и
везама, које ће се допуњавати привредно и културно, и које би са, од прилике, 800.000
становника биле способне за самоуправни живот. Међутим, све је то било напуштено.
Поделу су вршили само политички људи по својим жељама и по својим потребама.
Најбољи стручњак за та питања и једна од најбољих глава целог народа, Јован Цвијић,
није био ни позван на сарадњу, а камо ли да је у том послу учествовао. Да би се
задобили босански муслимани одредило се чак једном тачком устава, да у Босни и
Херцеговини остану области у старим границама тих покрајина, и тим се донекле
признао њихов аутономни став. Према Хрватима се нису показали ти обзири и они су
се с правом бунили. У Србији су извесне области испале једва нешто веће него стари
окрузи, док је сва Хрватска са Славонијом била подељена у четири дела. Од 17
окружних места у Србији 13 их је остало као средишта области. Услед те неначелности
и партиских уступака дотерало се дотле да је земља, место у 12-15 јединица, била
подељена у 33 области. Ради тога се повећао апарат високог, махом бескорисног,
чиновништва, администрација се компликовала, а стварног резултата није било.
Жупани, који су дошли на чело нових обласних јединица, нису имали ни више права ни
више угледа од старих окружних начелника.

Код Хрвата је током времена сазревала одлука, да се путем сарадње у парламенту
покушају изменити извесне ствари на боље. Радић је сам давао савете у том смислу,
пошто се уверио да од иноземства нема никаквих изгледа за неко активније
посредовање. Да приволи Хрвате на политичку сарадњу деловала је нарочито
демократска странка, или, боље речено, њезино крило под вођством Љубомира
Давидовића. Прва група хрватских посланика дошла је у скупштину 23. марта 1924.
Придружила се ту опозиционом блоку, који су сачињавали демократи, муслимани и
претставници словеначке народне странке. Њиховим доласком радикалска влада остала
је у мањини и поднела је оставку. На том питању поцепала се и демократска странка.
Прибићевић је био одлучан противник сарадње са Радићем, па је због тога напустио
дотадашње политичке другове и основао самосталну демократску странку. Пришао је
потом радикалима, да с њима заједно брани основе Видовданског Устава и спречава
његову ревизију. Прва влада Пашић-Прибићевића, образована је 27. марта, није имала
већине. Кад су у Скупштину дошли сви радићевски посланици морала је наскоро
отступити. Влада Љубомира Давидовића, у коју нису ушли Хрвати, али који су били
обећали да ће је помагати, образована у лето 1924., није се могла одржати. Њу је
онемогућио својим неодмереним и нетактичним говорима на разним јавним скуповима
Стјепан Радић, који се вратио из иноземства. Кад су после Давидовића владу поново
образовали Пашић и Прибићевић са изборним мандатом (6. новембра 1924.), Радићева
странка је била растурена, а Радић сам, са вођством странке, био је затворен и оптужен
по закону о заштити државе због уласка у Трећу интернационалу. Али то није нимало
сломило његову снагу у народу. Напротив. Он је све више стицао присталица и јачао
свој покрет, и постао је несумњиво главни вођа и претставник Хрвата. Хрватски покрет
развијао се тако, да у Радићу није више гледан само вођа једне странке, са својим
манама и врлинама, него просто идеалисани претставник нације као такве. На изборима
од 8. фебруара 1925. његова странка однела је поново победу у Хрватској и међу
Хрватима.

После ове победе Радићеве странке јавила се код радикала жеља, да они нађу додирне
тачке са Хрватима и да их одвоје од сарадње са демократама. Слична тежња јавила се и
код Хрвата. Било је, у осталом, и разумљиво, да највећа српска странка потражи какву
базу за сарадњу са највећом странком код Хрвата. После неколико конференција и
протокола, и пошто је Павле Радић у Скупштини дао свечану изјаву, да његова странка
прима Видовдански Устав, образована је 18. јула 1925. прва влада радикала и
радићеваца под претседништвом Н. Пашића. Обустављени су после тога сви политички
прогони и било је пуно наде, да ће ствари осетно кренути набоље. Кад је и сам Радић те
јесени ушао у владу као министар просвете политика споразума имала је за себе два
најауторитативнија народна претставника, њега и Н. Пашића. Али се наде нису
испуниле. На обе стране било је још много неповерења, које се није дало лако
пребродити. Било је и много сплеткарења. Већ 4. априла 1926. Пашић је изишао из
владе незадовољан створеном ситуацијом и увређен кампањом која је због извесних
незгодних афера његова сина била кренута посредно и против њега. Радикали су
наставили извесно време сарадњу са Радићевцима, али са сталним шкрипањем. Кад су
се разишли са вођством странке они су неколико месеци настављали рад са малим
бројем десидената из Радићеве странке, но ти нису имали никаква политичког утицаја
ни ауторитета.

Крајем 1926. године, 10. децембра, умро је Никола Пашић. Са њим је нестало
најкрупније политичке личности Србије на крају XIX и на почетку XX века. Ниједан од
наших политичких људи није био толико година на врховима странке и државне управе
колико он, нити је иједан до краја, поред свих обрта политичке среће, одржао толико
снаге, ауторитета и утицаја. Од 1880-1925. год., округло узевши, скоро посла столећа,
он се налазио у средишту политичког живота, као агитатор, као вођ, као изгнаник, као
затвореник, као министар и шеф владе, увек активан и увек са јасном мишљу и
програмом. Ако стварање Радикалне странке није првенствено његово дело, та странка
је, ипак, везана највише за његово име и управљала се по његовом такту. Он је водио
скоро пола века, у свима фазама, од бунтовничких завера до министарских столица, од
револуције до реакције. У себи је имао и бунтовништва и опрезности. Са неким
јерменским неповерењем и конспираторством у природи он се васпитавао у руским
револуционарним кружоцима, али је у исто време, мудро чувао своју главу, чак и под
цену понижавања, и био склон на привремене компромисе са савешћу. Употребљавао је
револуционарне методе у младости, али никад није био револуционар ни по својој
природи ни по својим циљевима. Напротив. Био је сав за утврђен грађански правни
поредак, али строго демократски. Борио се с уверењем за слободу, грађанску и
националну, и томе циљу посветио је цео живот, искрено, доследно, и храбро.
Обреновићи му нису веровали од почетка и краљ Милан му је био заклети непријатељ.
Његова права државничка активност долази до израза тек за владе краља Петра, кад је
као шеф радикалне странке, највеће у Србији, давао правац целој нашој спољашњој и
унутрашњој политици. У спољашњој политици доследно се држао Русије све до 1917.
год., кроз све кризе од Тајне конвенције до Светског Рата. У унутрашњој политици
парламентарни режим са пуним грађанским слободама дао је сјајне резултате у
политичком васпитању народа. Успеси Србије нераздвојно су везани за његово име без
обзира на то да ли је његов лични удео више релативан него апсолутан. Учени и
угледни талијански дипломата Карло Сфорца има несумњиво право, кад га, у свој
великој студији о њему, мери са великим државницима Европе. Пашићу је за живота
много сметало, што није био беспрекорних личних квалитета; и што се није увек
служио само чистим средствима; и што је био несумњиво одвише самољубив и

безобзиран према својим главним сарадницима; али он зато све више добија што се
дубље посматра у историској перспективи.

После његове смрти радикалска странка очевидно опада и почиње све више да се цепа.
Пашић није спремио свог заменика, а без њега и без његова ауторитета нису се више
дале лако обуздавати амбиције појединаца и држати потребни партиски запт. Пашићев
наследник у влади, Никола Узуновић, није био јак човек и није имао своје линије.

Пуних шест година по изгласавању Видовданског Устава прешло се на бирање
самоуправних скупштина и њихових органа. Избори су извршени 23. јануара 1927.
Непосредно иза тих избора, а с њима у вези, дошло је до раскида радикалско-
радићевске владе, која је замењена комбинацијом између радикала и словеначке
народне странке. Но ни та комбинација није била дуга века. Била је сувише слаба и
квалитативно и бројно да држи ситуацију у парламенту. С тога се 17. априла образовала
нова влада радикала и демократа. Ту владу саставио је Велимир Вукићевић, раније
дисидент радикалске странке, човек који у њој није никад имао велика утицаја и који је
био скромних способности. Он је мандат за састав владе добио поверењем другог
уставног чиниоца, са жељом да влада радикала и демократа донесе више стабилности.
Међутим, демократи ту сарадњу нису примили у почетку с пуно поверења. У владу је
најпре ушло конзервативно крило под вођством дра Војислава Маринковића, а
Давидовић је дао пристанак преко срца и тек касније са уверењем о потреби те сарадње,
коју ће једног дана огласити за "тврди град" нашег парламентаризма. Против те владе
створио се од првог дана моћан блок. Вукићевић није био човек који би знао лично
створити себи више ауторитета, а направио је и неколико тешких погрешака. У своју
прву владу он није увео никод од Хрвата; после, приликом реконструкције, из владе су
се повукли сви радикалски прваци од извесног значаја. Истина, поред демократа,
налазили су се у влади и словеначки клерикалци и босански муслимани, и то са својим
главним људима А. Корошецом и Мехмедом Спахом. Избори, које је извршио 11.
септембра 1927., створили су Вукићевићу огорчене противнике на више страна, а
нарочито међу Хрватима. Дошло се чак дотле, да су се Прибићевић и Радић нашли на
једној линији и образовали Сељачко-демократску коалицију. Тај корак објашњавао је
Прибићевић тим, да су између њега и Радића пале начелне ограде од оног дана, када је
Радићева странка признала Видовдански Устав, ушла у парламенат и сарађивала у
влади заједничке државе, а сад да се нашао с том странком заједно у одбрани
уставности уопште. Радић и Прибићевић понудили су били сарадњу и демократама, али
је ови нису хтели да приме. Мислило се, да та Сељачко-демократска коалиција није
израз дубље идеолошке повезаности и да неће бити дуга века. У парламенту
Вукићевићева влада имала је код радикала само половну подршку, а код нове коалиције
наишла је на отпор који је личио на опструкцију. У скупштини су падале грдње и
увреде какве су се ретко где могле чути; мучне сцене понављале су се из дана у дан.
Прављене су грешке, и случајне и намерне, на све стране. Претседник владе није се
више ни појављивао у скупштини, а претседник парламента, др Нинко Перић, није знао
да се снађе у ситуацији која је била затрована. И једног дана догодила се несрећа. У
раздражењу, због једне личне увреде, посланик Пуниша Рачић, 20. јуна 1928., пуцао је
у Скупштини из револвера, па је тешко ранио Стјепана Радића, а смртно је погодио
друга два хрватска претставника, Павла Радића и дра Ђуру Басаричека. Стјепан Радић
преживео је ту несрећу само неколико недеља и умро је у Загребу 8. августа.

Овај случај имао је тешке последице за српско-хрватске односе и за развој прилика у
целој држави. Раздражење код Хрвата било је велико и захватило је најшире кругове.

Претставници Сељачко-демократске коалиције напустили су Београд и даљу сарадњу у
тој тако састављеној скупштини. Мучни и напорни рад од десет година био је
изгубљен; од тог догађаја јаз између Срба и Хрвата постао је дубљи. Било је јасно, да се
он неће моћи лако премостити и да ће се морати утрошити много нове снаге да се
спречи процес разједињавања, који се почео осећати. Велимира Вукићевића заменио је
као претседник владе Антон Корошец; али он није могао много да помогне. Сељачко-
демократска коалиција тражила је нове изборе, али владина већина то није примила из
бојазни, да избори, у таквој атмосфери, не изазову нове и теже сукобе. Кад је Љубомир
Давидовић са демократама крајем те године изазвао кризу владе, да се крене с мртве
тачке, показало се да између странака владе и опозиције није могло доћи до сарадње.
Приликом консултовања код краља претставници Коалиције тражили су, поред нових
избора, и ревизију устава. У тај мах ревизија још није тражена с отвореном намером, да
се изведе федеративна подела државе на племенској бази, него се хтела провести
подела на веће и за живот способније аминистративне, претежно историске, области.

У тежњи да спасе народно и државно јединство краљ Александар је 6. јануара 1929.
укинуо устав, распустио скупштину и узео сву власт у своје руке. Нову владу образовао
је генерал Петар Живковић, тада командант Краљеве гарде. Али та мера није донела
жељене резултате. Основна грешка била је у том, што су деполитизацију земље имали
да врше политички људи, припадници дотадашњих странака. Живковић није саставио
своју владу из неутралних или страначки неистакнутих нових, стручних, људи, него је
у њу увео неколико ранијих активних политичара. Ти страначки људи само су у пола
примили ново стање, а у ствари су се трудили да осигурају своје положаје и за будуће
партиске комбинације и помагали су своје партиске пријатеље. Мали је број људи
искрено прихватио ново стање. Старе партије имале су, по закону, бити растурене, али
су оне у ствари постојале и даље радећи мање-више скривено. Нова влада, и оне које су
дошле после ње, радиле су старим методама. И с тога нису имале успеха у народу, коме
ни иначе није било симпатичан систем неодговорне владавине.

Да ојача југословенску идеологију и народно јединство, на ком је била основана
заједничка држава, краљ је 3. октобра 1929., у место дотадашњег имена Краљевине
Срба, Хрвата и Словенаца, одредио као службени назив Краљевина Југославија. Указом
од истога дана измењене су и границе старих историских области и укинута
административно њихова имена, а место њих уведено је девет нових бановина,
образованих као велике старе жупе, по већим речним сливовима. Нове бановине биле
су ове: дунавска, моравска, вардарска, зетска, дринска, врбаска, савска, приморска и
дравска. Београд са Панчевом и Земуном издвојен је као посебно управно подручје.
Потом су у војсци старе војничке српске заставе замењене новим југословенским.
Соколство, као општенародна витешка организација, са југословенском идеологијом,
добило је од државе и моралну и материалну потпору, а на његово чело стављен је
млади престолонаследник Петар. Покушано је, да се организује и једна велика
политичка југословенска странка, али су вођи тих странака губили присталице онога
дана, кад би сишли са власти.

Две године после те нове административне поделе 3. септембра 1931., проглашен је
нови устав. По том уставу Југославија је наследна и уставна монархија са дводомним
системом. Краљ је "заточник народног јединства и државне целине". Изборно право је
било опште, а гласање јавно. Изборни закон је искључивао образовање племенских,
верских и покрајинских странака и тражио је као услов за могућност подношења
кандидатских листа да се организација политичких странака мора распростирати кроз

сву земљу. Влада није морала бити парламентарна. Избори за бановинске скупштине
нису постојали; банске већнике именовали су банови. Ти бански већници, народни
посланици и претседници општина бирали су половину чланова Сената, а другу
половину именовала је круна.

Краљ Александар се сав залагао, да се политичке страсти смире и да се приђе
позитивном конструктивном раду. Али је било и сувише много тешкоћа. Привредна
криза, која је тих година достигла свој врхунац, спутавала је државна средства. У
политичком погледу Хрвати су заузели сасвим негативан став, а помагао их је и један
део српске опозиције, састављен из делова свих политичких странака. Један део
хрватских политичара и екстремиста отишао је из земље, а неки од њих нису се
устручавали да ступе у везе са отвореним непријатељима наше државе. У Италији и
Мађарској створени су логори за спремања терориста; покушан је чак и један устанак у
Лици, испод Велебита; извођена су свирепа злочиначка дела. И сам краљ Александар
пао је као жртва те комбиноване туђинско-одметничке акције. На свом службеном путу
у Париз, он је у Марсељу, 9. октобра 1934., био у аутомобилу убијен од једног
најмљеног убице. Мало је ко био тако искрено ожаљен. Свет је осећао и видео јасно, да
су револверски меци испаљени у његове груди били намењени самој Југославији и
њезином опстанку. Александар се сматрао не само као претставник, него и као
стваралац и главни заточник те нове државе. И у истину он је довршио што је
Карађорђе започео. У Југославију узидао је целу младост, учествовао у свим њезиним
подвизима од Куманова до Солуна, извео дело њезиног уједињења, пао као њен
симбол.

Његово наслеђе прихватио је његов син првенац, краљ Петар II. Млади краљ рођен 6.
септембра 1923. Био је још малолетан кад се десила марсељска катастрофа, па је, с тога,
према уставу и према краљевом тестаменту, образовано Намесништво од три члана и
три њихова заменика. Први члан Намесништва је кнез Павле Карађорђевић, син кнеза
Арсена, брата краља Петра I, енглески ђак, човек лепе уметничке културе и мирне
политичке линије. Он је само пет година млађи од краља Александра (рођен 28. априла
1893.) и уживао је његово изузетно поверење. Други намесник постао је др Раденко
Станковић, раније професор на Медицинском факултету београдског Универзитета и
министар просвете, и др Иво Перовић, бивши бан савске бановине.

Намесништво је почело да напушта стари курс, трудећи се да се то изведе без великих
потреса. Влада Богољуба Јевтића, која је настављала курс интегралног југословенства,
претрпела је неуспех на Ђурђевданским изборима 1936. год., јер је имала против себе
све старе странке Срба, Хрвата и Словенаца. Јевтића је заменио др Милан
Стојадиновић, члан Радикалне странке, који се појавио са новом политичком
комбинацијом. Стојадиновић је образовао Југословенску радикалну заједницу, у коју су
ушли радикали, словеначка народна странка и муслимани. Његова осионост и тежња да
постане наш "вођа", по примеру вођа из Немачке и Италије, са методама и елементима
који су само одбијали, довеле су брзо до раскида веза између њега и главног вођства
Радикалне странке. Већина српског народа огорчила се против њега кад је без икаквих
обзира, злоупотребљујући власт, хтео да спроведе Конкордат, који је на штету
државног ауторитета имао да фаворизује утицај римске цркве. У осионости он једно
време није хтео да обавести о садржају Конкордата не само ширу јавност, него и главу
православне цркве, патриарха Варнаву, који је, огорчен, почео, са Синодом заједно
оштру борбу против владе и тог уговора. Полициски органи и жандарми кундацима су
разјурили једну црквену литију у Београду, којој су на челу била неколика епископа; а

исте ноћи, 23. јула 1937., кад је издисао патриарх Варнава, изгласан је Конкордат у
Скупштини и приређен парадни банкет за чланове владине већине. У целој земљи
настале су демонстрације и протести, на много места пала је крв, а црква је бацила
анатему на све оне људе, који су дали свој глас за Конкордат. Под притиском јавног
мишљења влада је морала попустити, али је то тешко погодило њезин ауторитет. После
тога и у самој влади настале су несугласице и разлази. Опозицију је у самој влади водио
А. Корошец, министар Унутрашњих Дела, онај исти који је, за време конкордатске
борбе, први јавно назвао Стојадиновића вођом. Учинио је то онда, кад му је постало
јасно, да је Стојадиновићев положај у српском делу народа основан само на власти.
Опозициони покрет у народу растао је очевидно. Радикали, демократе и земљорадничка
странка успели су да васпоставе везе са Загребом и да уђу у преговоре са Сељачко-
демократском коалицијом. Приликом избора за скупштину 1935. и 1938. год. српске
опозиционе странке, чак и југословенска национална странка ишле су заједно са
Хрватима и носилац заједничке листе био је др Влатко Мачек, тада несумњиви вођа
хрватског народа. И поред свега притиска власти опозиција је на децембарским
изборима 1938., изнела преко милион гласова и онемогућила је даљи опстанак
Стојадиновићеве владе.

Нова влада Драгише Цветковића, образована у фебруару 1939., помагана од
Југословенске радикалне заједнице, узела је као свој главни програм споразум са
Хрватима. Српске опозиционе странке нису дале свог пристанка да Мачек преговара и
у име њихово, него само у име Хрвата. Напустивши базу споразума, коју је утврдио са
својим дотадашњим савезницима, Мачек је ступио у преговоре са владом и 26. августа
1939., пред сам нови светски рат, склопио је с њом споразум. По том споразуму прешло
се на нове принципе државног уређења. Место народног јединства стварно су призната
три народа, српски, хрватски и словеначки, али је заједничко име држави остало
Југославија. Доследно томе и централизам је замењен федерацијом, која још није
сасвим спроведена, али којој се несумњиво иде. С тим тежњама основана је бановина
Хрватска, у коју су ушле у целини бановине савска и приморска и неки срезови из
бановине зетске, дринске и дунавске. Извесни послови, нарочито војска, инострани
послови, саобраћај, трговина, поште, остали су заједнички, а у осталим ресорима
највећи део компетенција пренесен је на бановину Хрватску. Српско и словеначко
питање тим споразумом није решено, него је остављено да се уреди доцније. Одмах
после споразума образована је заједничка влада, у коју су ушли и Хрвати са Мачеком
на челу. Од Срба споразум су прихватили, сем Југословенске радикалне заједнице, само
присталице земљорадничке странке и остаци самосталних демократа.

Иначе, у српском делу народа споразум је, склопљен на тој основи, примљен сасвим
негативно. Идеја интегралног југословенства била је стварно напуштена већ поодавно.
Признање посебних "националних индивидуалности", односно трију народа, учиниле
су већ и пре споразума све странке у народу, и оне из опозиције и владине, сем
југословенске народне странке. Централизам и режим диктатуре компромитовали су
југословенску идеју, која је једина могла да изведе синтезу свега позитивног од три
наша племена или народа и која нам је давала шири оквир и политички, и културни, и
привредни, па и национални. Та идеологија била је и остала у ствари само идеал. Она
није никад била израз широког пука, правог народа, него само једног танког слоја
интелигенције, добронамерне и видовите, али неутицајне у масама. Идеалистичка
гледишта и уверења о народном јединству (у колико нису била само то), која су владала
кад је створена ова заједничка држава, уступила су сада, у овом периоду, новима, и ми
видимо како се, нарочито на хрватској страни, као у доба пуног романтичарства,

стварају или обнављају или истичу установе и јавна гласила са искључивим
националним обележјем. То је, сасвим природно, имало свог одјека и код Срба. Српска
савест у том погледу сасвим је мирна. За народну заједницу они су несумњиво
жртвовали много, више него ико други у њој. Да су били себични и ускогруди 1918.
год., када су улазили у заједницу са својим огромним моралним капиталом, и да су тада
хтели диктирати, они би несумњиво боље прошли него после двадесет година
заједничке државе. Срби би, добрим делом прихватили вероватно и примену
федерацији. Није толико важно уређење државе, колико дух који влада у њој. Међутим
тај дух је рђаво настројен и он је изазвао оштру критику.

Разграничење бановине Хрватске извођено је не на основу једног начела, него на
основу свих који су Хрватима могли бити од користи. Основа је имала бити етничка.
Хрвати су ван приморске и савске бановине тражили за себе сваки срез, где су они били
у већини, али у тим бановинама нису давали ни једног среза где су већину имали Срби.
Тако се догодило, да је 847.000 Срба остало у границама Хрватске, а свега 421.000
Хрвата у целој осталој држави, кад се сви католици урачунају у Хрвате. Кад је требало
бранити те српске срезове онда су се позивали на своје историске границе и узели су у
помоћ тај принцип. Међутим, тај принцип енергично одбијају кад је у питању
Дубровник, који није никад улазио у састав њихове историске државе и који је по својој
традицији сав "словински", а по својој прошлости у сталној гравитацији према српском
подручју. Кад су Хрвати тражили и добили срезове Шид и Илок, који су у већини
српски, а по историском праву небрањиви, они су напустили и етничко и историјско
начело, па су захтевали та места као свој животни простор. Таква недоследност и
неправичност изазвала је с правом протесте, који су се појачавали тим више, што је у
новим областима уведен отворен антисрпски режим. Побијени су и прогоњени многи
људи, разбијене или онемогућене њихове установе, створено расположење за њихово
потискивање и уклањање. С хрватске се стране и наглашавало, да је то граница
националног поседа и националне државе. И што је још горе, с најодговорније њихове
стране подвлачило се, да је ово само етапа и да они имају нових претензија. Стављају у
покрет акцију, да добију Барању и северну Бачку, а свим средствима доказују да су
босански муслимани само Хрвати и да бановина Хрватска има права на нове срезове у
Босни. То све ствара мучну атмосферу.

Једина је нада, да ће тешке поуке из најновије светске кризе отворити очи свима малим
народима да виде, да њихови интереси нису у цепању и издвајању, него у прибирању
свих сродних и заједничких потребама повезаних народа. И друго, развој друштвених
односа ставља пред све народе много крупније, сложеније и теже проблеме, него што
су ситничарске зађевице око плотова, који једнога дана, ако не будемо свесни, могу
постати ни наши ни њихови.

Између два светска рата

Велики светски рат ликвидиран је преговорима о миру, који су 1919. и 1920. год.
вођени у Паризу и његовој околини. Главни је био Версаљски Мир потписан у старом
краљевском двору 28. јуна те године између савезника и Немачке. Нас је он
интересовао у другом реду; имао је да уреди, у колико се тицало наше државе, само
материалне ствари у питању репарација. Савезнички циљ је био, да се у Немачкој
"уништи за свагда милитаристички дух", али он, као што се зна, није остварен. Уговор
са малом Аустриском Републиком, која је преостала иза слома Хабзбуршке Монархије,
склопљен је 10. септембра 1919. у Сен-Жермену; са Мађарском у Трианону 4. јуна

1920.; и са Бугарском у Нејиу 27. новембра исте године. Последњи је, и за Југословене
више формално, склопљен мир са Турском у Севру 10. августа 1920.

Повлачење границе између Аустрије и наше државе прошло је без великих тешкоћа на
северу, а на западу, у Корушкој, морао је за извесну зону бити спроведен плебисцит. Он
је испао на штету у том крају недовољно национално свесних Словенаца. Мађари су се
дуго опирали "комадању" подручја круне св. Стевана, али су на крају морали
попустити. Бугари су нам у Нејиу уступили струмичку област и у старим границама
стратешки важне срезове царибродски и босиљградски. Тим уговорима са Аустријом,
Мађарском и Бугарском наша држава је добила своје садашње границе, досада највеће
у историји Срба, и Хрвата, и Словенаца. Она обухвата 247.542 км2, и према том је
највећа држава на Балканском Полуострву.

Много је лакше ишло са некадашњим противницима, него са талијанским савезником.
У Италији су извесни елементи били од првог дана противни стварању велике
Југославије, јер нису хтели да на источној обали Јадранског Мора, које су они желели
гледати као своје језеро, добију јаког и консолидованог суседа, за кога су веровали да
би им могао постати такмац или противник. Сем тога у Италији су се већ тада јављали
прохтеви да закораче на Балкан и почну тамо своје економско ширење и политичку
доминацију. После бољшевичке револуције у Русији и слома Аустро-Угарске веровали
су, да могу без опасности сукоба с неком великом силом почети тај посао, а српско-
бугарско непријатељство и међусобно неповерење олакшавали би им рад. Полазне
тачке имале су им бити Албанија и Далмација. С тога су одмах, после примирја у јесен
1918., почели са прогоњењем и интернирањем наших људи и са знацима нескривеног
непријатељства према нама. На конференцији мира њихови захтеви ишли су мимо
Лондонски Уговор. Како су Енглеска и Француска биле везане тим пактом у Лондону
ми би вероватно прошли рђаво у питању западне обале, да се за наше оправдане жеље
није топло заложио амерички претседник В. Вилсон. Он је бранио етнички принцип и
право самоопредељења народа, а одбијао чисто империалистичке захтеве. Преговори с
Италијом трајали су дуго и били су пуни криза. Пријатељске силе биле су, међу
осталим, предвиделе и малу државу Ријеку под суверенитетом Лиге Народа, и на то
решење пристале су биле и Југославија и Италија. Али је тај пристанак био неискрен.
Помаган од талијанске флоте упао је изненада, 12. септембра 1919., песник Габриело
Данунцио, иначе вођа талијанских нациста, у Ријеку и посео је тај град, да би га
"спасао" за Италију. Југословенска влада ослањала се на своје морално право и
савезничке обзире, али је најпосле, под притиском Енглеске и Француске, морала
попустити и 20. новембра 1920. потписала је са Италијом уговор у Рапалу. Границе су у
њему одређене онако како их данас имамо, само је за Ријеку било решено да ће постати,
са својим ужим подручјем, засебна држава. Рапалски уговор састављао је са талијанске
стране гроф К. Сфорца, пријатељ споразума, а југословенску владу заступали су као
главна лица Миленко Веснић и А. Трумбић. Сфорца пише, да се после тога искрено
надао бољим односима, али до њих није дошло. Италијани сами нису поштовали
створене уговоре. Већ 3. марта 1922. запосела је талијанска војска Ријеку и увела
талијанску власт. Скоро још неосушени уговор био је погажен на начин, који је вређао
свако правно осећање. Друштво Народа, које је било створено после рата да посредује
међу народима и државама, да међународно право узме као основу целе своје
делатности и да цело друштво васпитава у поштовању закона и уговора, било је
немоћно да поправи ствар. Оно уопште није имало довољно могућности за стварне
санкције против оних који се огреше о право. У извесним случајевима могло је само
деловати против малих, али против великих било је немоћно. Такав случај био је и сада,

у питању Ријеке. Кад се видело да не може изменити ствар југословенска влада
нагодила се 27. јануара 1924. са талијанском. Признала је анексију Ријеке Италији и
склопила пакт о пријатељству и узајамном помагању да се очува мировним уговорима
створени поредак. Нептунским конвенцијама од 20. јуна 1925. уређена су главна
саобраћајна и правна питања у вези са Ријеком.

Могло се с правом очекивати да нових потреса неће бити. Од свршетка рата владе су се
у Италији често мењале и нису имале довољно ауторитета. Раднички немири узимали
су понекад опасне размере; 1920. год. било је у земљи ништа мање од 1880 штрајкова.
Против радничких бунтовника организовао је Бенито Мусолини, бивши социјалиста,
активан новинар и одличан агитатор, фашистичку странку са идејама антибољшевичког
националистичког социјализма. Њега је с почетка помагала талијанска индустрија и
сама влада, док није ноћу 27. октобра 1922. извршен чувени поход на Рим његових
присталица у црним кошуљама и док није, дан потом, Мусолини, као нови шеф владе,
узео власт у своје руке. Мусолинију је требало извесног времена да учврсти свој
положај, а кад га је учврстио он се открио јасно као наш безусловни противник. Његова
је идеја била, да Италија прими на се улогу старог Римског Царства, да постане права
империја, и да буде водећа сила у Средоземном Мору. Правци његове експанзије били
су, у првом реду, Балкан и северна Африка. Кад је решио питање Ријеке он је почео
акцију у Албанији, настављајући старе норманске, анжујске и млетачке традиције. Из
Албаније је хтео по сваку цену да потисне наш и грчки утицај и да ту земљу сматра као
искључиву област свога протектората. Наша влада мешала се у албанске ствари и
утицала је знатно на тамошњи развој догађаја. Својим несмотреним мешањем у
северној Албанији, кад је помагала стварање Миридитске Републике и кад је чак
пребацила нешто војске преко границе, изазвала је у јесен 1921. протест енглеске владе
и Лиге Народа. У Риму на то се мешање криво гледало и пре Мусолинијева доласка на
власт и после њега. Кад је 1924. год. дошла у Албанији на власт такозвана национална
група Фан Нолијева и кад је почела, у споразуму с Бугарима, опремати качачке чете
против наше државе, наша влада је посредно помогла да се сруши Фан Ноли. Бивши
шеф владе, иначе не много скрупулозни Ахмед бег Зогу, човек који се служио свим и
сваким, нашао је склоништа на нашем подручју и ту је успео да организује групу својих
присталица, и да крајем те године сруши Нолијев режим. Брзо потом он је постао
претседник Албанске Републике, створене по примеру Кемал-пашине Турске. За
његова времена ликвидирано је питање разграничења између Југославије и Албаније и
Југославији је коначно остао манастир Св. Наума и крај око Врмоша. Везе између
Ахмед-бега и Југославије квариле су све планове Италије и она је прегла да их поквари.
Код Ахмед-бега то је ишло доста лако. Његово пријатељство одавно се котирало на
политичкој берзи. Већ 27. новембра 1926. склопио је он савез са Италијом, који се врло
брзо претворио у талијански протекторат. Потом се 1. септембра 1928. прогласио
краљем.

Уговор о пријатељству из 1924. год. поцепан је у Риму још исте године.
Непријатељство против Југословена исказивало се јавно и у свакој прилици. Словенци
и Хрвати у Истри и Горици били су гоњени систематски; њихове школе и установе не
само да су затваране, него су и рушене. Бугарска и Мађарска добиле су у Риму
поузданог помагача за своју антијугословенску и ревизионистичку политику; против
нас се с планом радило и у Грчкој. Црногорска емиграција напуштала је постепено
Италију, али су за то из Рима с планом помагали хрватски сепаратизам, а касније и
прихватали хрватске одметнике. Почетком пролећа 1927. дошло је било до опасне
кризе. Италија нас је тад оптужила да спремамо упад у Албанију, а 19. марта дала је

изјаву, да то она не би могла равнодушно поднети. Југословенска влада, потпуно свесна
да је недужна, сузбила је енергично ту оптужбу и понудила непосредну контролу
јавности у ком било облику.

Видећи очигледно талијанско непријатељство и осећајући талијанско подривање свог
положаја у целом суседству и на свима границама, југословенска влада је 11. септембра
1927. потписала већ раније уговорени пакт пријатељства са Француском. Италија, која
је већ поодавна почела водити с Француском мање-више отворену борбу за превласт у
Средоземном Мору, примила је тај пакт с нескривеним негодовањем. Још истог месеца
одговорила је на њ тим, што је 22. новембра склопила војни савез са Албанијом на
двадесет година. Југословенски пакт пријатељства с Италијом, који је у Риму био тако
мало поштован и чији је рок истицао 27. јула 1928., није више обнављан.

Од балканских држава ми смо свакако имали највише тешкоћа с Бугарима. Мада је
после рата власт тамо узела у руке земљоделска странка са Александром
Стамболиским, који је био противник рата са Србијом и који је желео искрено боље
односе, ствари ипак нису могле да крену на боље. У земљи су постојали многи
чиниоци, јавни и тајни, који нису хтели да се помире са створеним стањем. Маћедонски
емигранти и њихови пријатељи, такозвани "македониствујушчи", били су најактивнији
агитатори, који су на све стране, у земљи и на страни, радили на том да се маћедонско
питање држи стално отворено. Да би Европа обраћала стално пажњу на њ они су
организовали систематску четничку акцију, која је у Југославији и Грчкој вршила
терористичка дела и потицала народ на отпор. То је довело у лето 1922. до озбиљног
протеста грчке и југословенске владе у Софији. Стамболиски сам није марио
македониствујушче, а видео је и да они ометају и консолидацију саме Бугарске и
њезине односе са суседима. У новембру 1922. он је дошао у Београд, искрено вољан да
се нађе неки излаз. После тога, 23. марта 1923., дошло је до преговора и споразума у
Нишу о заједничким мерама за чување границе и сузбијање четничке акције. Тај
договор стао је Стамболиског главе. Македонствујушчи, војска и грађанска опозиција
извршили су 9. јуна 1923. преврат у земљи, требећи земљоделске вође. Сам
Стамболиски био је мучен и убијен 14. јуна. Нова влада, са Александром Цанковом на
челу, поникла из такве групације и такве ситуације, није могла бити пријатељска према
Југославији. Како нису смели узети отворен став Бугари су тада почели организовати
такозване тројке на југословенском подручју и вршити мучке препаде и убиства. То је у
Југославији изазвало енергичне репресивне мере и скоро херметичко затварање
границе. Дипломатски односи одржавали су се само формално и претили су сваки час
да се прекину. Софиска влада тражи отворено наслон на Рим, одржава везе с њим, и
иступа на свима јавним форумима против Југославије.

Југословенска влада могла је раније у својој политици према Бугарској да рачуна на
извесну сарадњу Грчке. Али како се Грчка за владе краља Константина показала као
непоуздан савезник то су односи после рата прилично охладнели. Сем тога, до пораза у
лето 1922. год., кад је ликвидиран и тај режим, грчки главни интерес био је упућен
према Малој Азији, где је било с почетка много изгледа да се тамо прошири њихова
област и утицај. После тог пораза и унутрашњих криза Грчка је извесно време била као
парализована. Мењали су се људи, режими и облици управа. Тек 1923. год. дошло је до
споразума о југословенској слободној зони у Солуну, преко које је имао да иде сав
јужни увоз и извоз из наше државе у Средоземни базен, али су Југословени тај уговор
отказали. Нови уговор о савезу склопљен је тек 17. августа 1926., за владе диктатора
генерала Пангалоса. Али шест дана после тог уговора Пангалос је био оборен, у доброј

мери по талијанским сугестијама и из страха од Италије. Грчка није желела да због
Југославије сама дође у сукоб са моћним суседом, који би јој могао донети многоструке
опасности. Тек после споразума с Италијом дошло је у марту 1928. до новог уговора о
солунској зони и до новог пакта о пријатељству.

Прва држава са којом је Југославија склопила савезни уговор, 14. августа 1920., била је
Чехословачка Република. Тај савез са братском словенском државом био је и
најприроднији. Између Чехословака и Југословена постојала су кроз цео XIX век врло
живе културне и политичке везе. Многи Чеси деловали су као културни радници међу
Југословенима. Павле Шафарик, учени слависта, водио је дуже година српску
гимназију у Новом Саду и први је почео научно испитивати и издавати наше старе
споменике. Његов унук, савесни и студиозни Константин Јиричек дао је најбољу
Историју Срба и много прворазредних студија и књига из прошлости свих балканских
народа. Најбољи део српске и хрватске омладине прве половине XIX века васпитавао се
у кругу Јана Колара и Људевита Штура и добио ту широка схватања о словенској
узајамности и мисији. Тако ће у другој половини тога века дубоко деловати својим
реалистичким родољубљем Тома Масарик и прашка школа. Чехословачки политички
људи, Масарик, К. Крамарж, В. Клофач, Милан Хоџа и др., одавно су сарађивали с
нашим људима, залагали се за наше ствари и проповедали потребу практичне
словенске солидарности. За време Светског Рата Масарик и његов главни помагач
Едуард Бенеш сарађивали су непосредно с Југословенима и по Масариковим речима
стално су препоручивали "најпотпуније уједињење Југословена". Они су рашчистили са
старом девизом Палацкога, да би Аустрију требало створити кад је не би било, и
предузимали су све што су могли, с нама заједно, да се сруши Аустро-Угарска
Монархија. С њеним сломом дошло је њихово ослобођење и уједињење, исто као и
наше. После слома и наша и чехословачка држава, у којој је Масарик постао
претседник републике, имале су неколико заједничких политичких гледишта, али су од
њих два била најбитнија: 1) да се одржи стање створено уговорима о миру, и 2) да се
онемогући рестаурација Хабзбуршке династије, која би опет почела са својим
сплеткама. Чехословачка је у то време нарочито зазирала од Мађарске.

Мађарска, која је била уговором о миру преполовљена, преживљавала је тешке кризе.
Једно време је у њој владала и бољшевичка диктатура, коју су силом угушили суседи и
народна гарда данашњег државног гувернера Николе Хортија, бившег аустриског
адмирала. У пролеће 1921., 23. марта, стигао је из Швајцарске у Мађарску бивши цар и
краљ Карло, да прими власт у тој држави. Али се није могао одржати. Југославија и
остали суседи били с том одлучно противни, исто као и велике силе, сем извесних
кругова у Француској. Савет амбасадора у Паризу донео је одлуку, која је отсечно
казивала начелно гледиште, "да би рестаурација Хабзбурга пореметила основе мира."
Карло се после тога морао вратити. Југославија, Чехословачка и Румунија биле су у том
питању потпуно солидарне. На иницијативу Чехо-словачке дошло је потом до одлуке,
да се њихова солидарност потврди и формалним савезом. У преговорима од 7-10. јуна
1921. створена је такозвана Мала Антанта, која није имала ничег агресивног и која је
само хтела очувати стечене положаје. Између Румуније и Југославије постојао је
савезни уговор од 7. јуна, који се односио и на чување мира на Балкану, у главном у
односу према Бугарској. Тај савез је учвршћен и родбинском везом између оба
владарска двора, када се краљ Александар, 8. јуна 1922., венчао с Маријом, ћерком
краља Фердинанда.

Још те године овај савез имао је да издржи прву пробу. Позиван од извесних
авантуриста, гуран од своје амбициозне жене, охрабрен од Француске сам наиван и
слободовољан, цар Карло је у јесен 1921., 20 октобра, поново стигао у Мађарску.
Југославија и Чехословачка наредиле су одмах тим поводом делимичну мобилизацију.
Велике силе, бојећи се већих заплета, узеле су ствар у своје руке. Оне су узеле на себе,
да уклоне цара из Мађарске и да га пребаце чак на Мадеиру, како не би могао бити
више опасан. Тамо је наскоро и умро остављајући претендентске амбиције свом
најстаријем сину Отону.

Односи Југославије са Пољском били су мање срдачни него са Чехословачком, али су
стално пријатељски. Од 17. септембра 1926. постојао је између њих и формални пакт
пријатељства. Од словенских држава једина је била Русија или, службено, Савез
Совјетских Република, с којом све до 1940. год. није било никаквог званичног додира.

Последње године свога живота краљ Александар је посветио сређивању односа на
Балкану. Супарништво великих сила бацало је и југоисточну Европу у немир и
изазивало на том опасном подручју растројство и неповерење. Краљ Александар се
трудио, да се политика балканских народа врати на једино могућу здраву основу
"Балкан балканским народима". Велике силе нису никад несебично прилазиле
балканским проблемима и балкански народи, кад су примали њихове сугестије, тобоже
у свом интересу, бивале су често пута само оруђе. И пре, као и после рата, било је сила,
које су хтеле да искоришћавају балканске антагонизме за своје експанзије. Према њима
и њиховим циљевима могао се супротставити само јак бедем балканске солидарности.
Приватном инициативом, коју је влада с пажњом пратила и помагала почели су
преговори о стварању једног балканског пакта. После је сам краљ Александар узео на
себе лично да ради на том делу. Године 1933. он је отишао у Бугарску, на Црно Море,
где се састао са краљем Борисом, а у Цариграду утврдио пријатељство са главним
јунаком и препородитељем нове Турске, Кемалом Ататурком. Потом је почео
преговоре на Крфу са грчком владом. Наставио их је и са Бугарима ако и не да их
сасвим придобије за сарадњу, а оно да бар ублажи старе оштрине. Крајем 1933. године
стигао је краљ Борис са супругом први пут у званичну посету Београду, а краљ
Александар, непосредно пред свој пут у Марсељ, ишао је у Софију. Али Бугарска, исто
као ни Албанија, није хтела прићи балканском пакту. Она, са сталним
ревизионистичким ставом, није хтела признати основе тога пакта, који је тражио
узајамно поштовање створеног стања. Албанија, зависна од Италије, није имала
слободне воље. Остале четири државе Балкана Југославија, Турска, Румунија и Грчка
наставиле су преговоре и 9. јуна 1934. свечано је у Атини потписан балкански пакт "у
жељи да се допринесе учвршћивању мира на Балкану". "Чврсто одлучни да осигурају
поштовање већ постојећих обавеза и одржање територијалног реда, установљеног данас
на Балкану" потписници тог пакта пришли су послу и завршили га са успехом.
Уплашена, да је тај пакт не увуче у незгоде са Италијом, атинска влада дала је после
накнадну изјаву, да тај пакт важи само за односе на Балкану и за балканске државе, које
би хтеле реметити створено стање.

За то време у Немачкој се спремају судбоносни догађаји. Версаљски неповољни мир,
репарације, тешка привредна криза, увређено самољубље изазвали су у земљи све веће
јачање националистичких и осветничких елемената и после разних буна и "пучева"
дошао је у јануару 1933. на власт Адолф Хитлер. То је био бојаџиски радник вишег
реда, страстан агитатор и ватрен говорник. У рату се борио са уверењем, а после рата,
као вођа националсоциалиста у Баварској, устао је енергично против владиних

попуштања Француској и против понижавања и диктата Версајског Мира. Његова прва
побуна у Минхену 1923. год. није успела, али је он од тада све више добијао док 30.
јануара 1933. није постао канцелар, потом диктатор и на крају, 19. августа 1934.,
претседник Немачке Републике. Узевши сву власт у своје руке он је, од првог дана, сву
активну снагу Немачке упрегао да се спреми за нове велике војничке подвиге.
Противнике је све ућуткао безобзирном силом. Сва је средства употребио за
наоружања, а сву је земљу претворио у војнички логор. Дисциплинована, покорна,
вођена с планом, Немачка је за четири-пет година постала прва војничка сила Европе,
сва у челику, моторизована више од свих, са најмногобројнијом авијацијом, спремна на
све. Хитлер је хтео моћну уједињену Немачку и животни простор за њу и у колонијама,
које су јој биле узете, и у Европи. Његова жеља имала је бити право, а његово средство
груба примена силе. У Немачкој је уклонио све покрајинске владе и сепаратистичке
традиције, а потом се решио да изведе уједињење свих Немаца. Од европских сила
добио је као пријатеља само Италију, која му се приближила због свог супарништва са
Француском; због своје фашистичке идеологије, која је била антидемократска, и слична
националсоцијализму; и најпосле због противности према Енглеској, која се све више
заоштравала после талијанских претензија у Абисинији и северној Африци уопште. Кад
је Италија 1935. год. ушла у рат с Абисинијом енглеско-талијанско разилажење постало
је очигледно за цео свет.

Кад се довољно спремила, готова на све евентуалности, Немачка је од 1936. год. почела
своју активистичку политику. У марту 1936. немачка војска је посела
демилитаризовану рајнску област; у истом месецу 1938. год. Немци су посели
Аустрију. На ред је потом дошла Чехословачка. Предосећајући опасност Чехословачка
је, поред ранијег уговора са Француском, још 16. маја 1935. склопила савез са Русијом.
Али кад је у септембру 1938. немачка влада енергично захтевала предају Судета њој, у
име националне праведности, Чехословачкој је саветовано са свих страна да попусти.
Она је то и учинила, да спасе мир Европе и своје остало национално подручје. Хитлер
је свечано изјављивао, 12. септембра те године, да Немачка има границе које су
"непроменљиве и коначне" и које могу Европи "дати осећање сигурности и мира".
Међутим, брзо после тога спремане су друге одлуке. Већ у пролеће идуће године
Чехословачка је била раскомадана. Чешку је огласила Немачка као свој протекторат, а
Словачкој је дала привидну самосталност, али је узела као своју савезницу и увела у њу
своје војничке претставнике. За примером Немачке пошла је и Италија, која је велике
недеље 1939. год. учинила крај самосталности Албаније.

Ти поступци изазвали су, природно, велико изненађење и огорчење свега
слободољубивог света. Европска равнотежа била је померена из основа, а у цео свет је
унесен елеменат неповерења, неизвесности и страха пред даљим компликацијама.
Немачка и Италија газиле су безобзирно све међународне уговоре, и своје сопствене
обавезе, и своје речи, и тражећи нови поредак у свету натурале су своју вољу и своју
власт са цинизмом коме је ретко било равна. Одмах после Чехословачке Немачка се
јавила са својим захтевима и према Пољској. Енглеска и Француска, да спрече нову
насртљивост и према Пољској и према другом државама, понудиле су своје гарантије
угроженим земљама Пољској, Румунији, Турској и Грчкој и склопиле су савезе са
њима. Немачка и Италија склопиле су 22. маја 1939. и формални савез сматрајући себе
као осовину будуће Европе. Спремна на све, и не попуштајући, берлинска влада је
остала упорна и нападајући Пољску 1. септембра 1939. изазвала је нови светски рат.

Наша држава остала је ван ратног сукоба. Њезини односи са Француском после
марсељског атентата и после процеса који је био с њим у вези осетно су охладнели. Али
Југославија није могла прићи ни другој страни, јер је талијанско држање према њој
било стално непријатељско. И после склопљеног споразума од 25. марта 1937., односи
нису постали много искренији. Рим је и даље остао извор свих смутња против нас. Од
Немачке је огромну већину нашег народа одбијао груби метод силе у односу према
Чесима и Пољацима, који није обећавао много добра ни осталима. С тога политика
Милана Стојадиновића са наслоном на силе осовине није имала никаква одјека у
народу, иако нам је доносила извесне практичне резултате. У новом светском пожару
Југославија се труди да остане неутрална. Не може се рећи да и њезини интереси нису
угрожени у извесној мери, али би улазак у рат, неизазван непосредно, могао имати
далеко тежих последица него што је засад то угрожавање. Кнез намесник Павле, који
лавира, говорио је 1. децембра 1940. из срца целог народа, кад је нагласио да је наша
љубав за мир велика, али да су наша независност и целокупност нашег државног
подручја изнад те љубави. Српски народ добро зна, шта у целој прошлости дугује својој
слободољубивости и да је, по речима великог дубровачког песника, слобода "дар, у ком
сва блага вишњи нам Бог је дф".

Владимир Ћоровић и његово дело

Историја српскога народа Владимира Ћоровића (1885-1941) заузима особено место у
српској историографији. Она једина обухвата, како је сам Ћоровић напоменуо,
"целокупан приказ прошлости српскога народа од најстаријих времена, па све до
данас". Ћоровић је дело завршио непосредно пред своју погибију (17. априла 1941.), а
завршни редови Историје представљају критички осврт на профашистичку политику
Милана Стојадиновића и на напоре кнеза Павла да Југославији обезбеди какву-такву
неутралност у управо започетом Другом светском рату. Последњи догађај који се
датумом помиње у Ћоровићевом делу јесте говор кнеза Павла одржан на годишњицу
уједињења, 1. децембра 1940. године.

Студије словенске и германске филологије Владимир Ћоровић је завршио у Бечу 1908.
године, код светски угледних професора и научника: Ватрослава Јагића, Константина
Јиречека, Милана Решетара. Као најбољи студент бечког универзитета, стекао је право
на посебно одличје - на златан прстен цара Фрање Јосифа. Одбио га је у знак протеста
због анексије Босне и Херцеговине. Напоредо са завршавањем студија радио је и
докторску тезу о Лукијану Мушицком. Докторирао је у Бечу исте, 1908. године.
Специјалистичке студије наставио је у Минхену код гласовитог византолога Карла
Крумбахера, а продужио у Паризу и Болоњи. Највећи део радног времена увек је
проводио у архивима и у рукописним одељењима библиотека. Године 1909. постављен
је за кустоса Земаљског музеја у Сарајеву. Добивши изгледна обећања из Београда,
систематски се припремао за факултетска предавања из области старе и народне
књижевности, не запостављајући рад на историографији, нити праћење новијих
књижевних догађања (Покрети и дела, 1920). Планове је пореметило избијање Првог
балканског рата. Убрзо након почетка Првога светског рата ухапшен је због активне
сарадње са илегалном револуционарном организацијом "Млада Босна" и услед сумње
да је био умешан у организовање сарајевског атентата. Осуђен је на велеиздајничком
процесу у Бања Луци на осам година тешке тамнице. Помилован је, са већином осталих
заточеника на инцијативу шпанског краља, након три године робовања, крајем 1917.

године. Изнова се политички активира. У заједници са Ником Бартуловићем, Бранком
Машићем и Ивом Андрићем (касније и Црњанским) покреће и уређује у Загребу
пројугословенски оријентисан часопис - "Књижевни Југ" (1918-1919). Године 1918.
учествује у раду Народнога вијећа у Сарајеву, а присуствује и прогласу уједињења 1.
децембра 1918. На предлог познатог научника и енциклопедисте, историчара Станоја
Станојевића, Ћоровић је 1919. године изабран за ванредног професора народне
историје, а 1921. за редовног. Дописни члан Српске краљевске академије постао је у
тридесет седмој (1922), а редовни у четрдесет шестој години живота (1931). У раздобљу
између 1933. и 1935. био је декан Филозофског факултета, а у периоду 1935-1936. и
ректор Универзитета у Београду. Од стране огорченог политичког противника,
злогласног министра унутрашњих послова Корошеца, назван је, због студентских
демонстрација, именом "крвави ректор", синтагмом коју је после Другога светског рата,
у знању или незнању порекла, деценијама користила комунистичка власт у Југославији.

У политичком погледу био је активан читавог живота. Осведочени је противник
аустроугарске и немачке политике на Балкану, касније бескомпромисни противник
фашизма. Због политичких ставова, због научно-историјског рада којим је доказивао
одговорност Аустроугарске и Немачке за Први светски рат, као и услед чињенице да је
био истакнути челник међународне масонерије - Трећи Рајх га је осудио на смрт. Намах
по уласку немачких трупа у Београд, Гестапо је дошао да га хапси и плени његову
имовину: рукописе, преписку, библиотеку. Велика Ћоровићева библиотека завршила је
у Немачком знанственом институту у Београду. Прихватио ју је тадашњи директор
института, српски зет и велики пријатељ српскога народа, изузетни познавалац српске
књижевности - Алојз Шмаус. По његовом наређењу, Ћоровићеве књиге су посебно
инвентарисане и чуване као засебни фонд у Институту у, како је говорио Шмаус,
"ишчекивању бољих времена". Ћоровићеви рукописи и обимна преписка однети су у
Берлин на детаљну претрагу. Непосредно по ослобођењу Београда, део Ћоровићеве
библиотеке је развучен, јер су у почетку ослободиоци мислили да је реч о својини
окупаторовог института. Након завршетка Другога светског рата повраћен је у Београд
велики део Ћоровићеве рукописне оставштине: већина рукописа и знатан део преписке.
Пре него што су рукописи и кореспонденција били враћени породици, већи број
рукописа био је узапћен. Некоји Ћоровићеви радови, попут студије Сребрница у
средњем веку, штампани су под туђим именом. На судском процесу који је вођен,
"аутор" је осуђен на робију и повраћај рукописа. Међутим, сви рукописи тада
очигледно нису враћени. Исти "аутор" наштампао је знатно касније Етногенезу
Југословена. Првих стоосамдесетак страница те књиге јесу готово чист препис
одговарајућих делова Ћоровићеве Историје Срба. Начињени су на основу рукописне
студије којом је Ћоровић обављао припремне радове за писање велике синтезе о
историјској прошлости српског народа. Будући да је за ово тужно откриће заслужан
један угледни универзитетски професор, о свему томе биће више речи другом
приликом и на другом месту.

Владимира Ћоровића Гестапо није ухапсио. Знајући добро да се налази на црној листи,
Ћоровић је напустио Београд заједно са југословенском владом. Планирано је да се са
аеродрома у Никшићу пребаци прво у Грчку, а потом у Енглеску. Погинуо је, међутим,
у авионској несрећи 17. априла 1941. године.

Изванредан познавалац историјских извора, предан архивски радник, Ћоровић је
једновремено био и врстан познавалац сродних научних грана: историјске географије,
археологије, филологије, етнологије, фолклора, историје књижевности, историје

уметности, филозофије. У младости је, следећи старијега брата Светозара, признатог
књижевника, писао песме и краће приче. Прву причицу за децу (Зло друштво), као и
прву песму (Кисело грожђе) обелоданио је са тринаест година у "Споменку" 1898.
Окушавао се касније успешно и у превођењу, посебно са немачког језика. Између
осталог, превео је и Ничеово знаменито дело "Тако је говорио Заратустра". Сјајно
опште образовање, знање светских језика (немачког, француског, италијанског,
енглеског, руског), минуциозно познавање грчког, латинског и старословенског језика,
омогућили су му остваривање одличних студија из различних научних области.

Неспорно, Владимир Ћоровић је био пре свега и изнад свега - радознао историчар.
Завидно знање класичних језика и старословенског упућивало га је на проучавање
старије српске, југословенске и балканске историје и културе. Знање светских језика,
љубав према архивима, усмеравали су га једнако и пут проучавања новије историје и
културе. Током недугог живота, погинуо је у педесет шестој години, написао је бројне
књиге, множину обимних студија и расправа. Тачан попис његових мањих радова
растурених по периодици, не само оној стручној где се природно очекују, као и по
дневним листовима - не може се још увек поуздано начинити. Свакако их је знатно
више, него ли што то исказује његова библиографија (Јеремија Митровић:
Библиографија Владимира Ћоровића, Историјски гласник, 1-2, Београд, 1976, 205-313).

Поседовао је врлину иначе ретку у историчара - спремност да се смело суочи са
историјским тренутком коме сам сведочи, штавише у коме је запажен, активан учесник.
Успео је, што је још ређе, да савремена историјска догађања и појаве подвргне научној
анализи, процени и оцени у оној мери објективној, колико је то могуће људској
кратковекости и природној засењености временом у коме се управо живи. Гледани у
следу, радови указују на три значајне Ћоровићеве одлике:

а. слух за одбир "правих" тема;

б. поступност и систематичност у разматрању проблема;

в. наглашена склоност синтетичком сагледавању збивања.

Прве значајне радове, посебно штампане монографије, објавио је већ током студија:
Историја српског академског друштва "Зора" у Бечу. Прилог историји омладинског
покрета (Рума, 1905), Војислав Илић (1862-1894). Књижевна студија (Мостар, 1906),
Мостар и његови књижевници у другој половини XIX столећа (Мостар, 1907). У
"Пријегледу Мале библиотеке" у Мостару 1905. наштампаће занимљив текст поводом
смрти гласовитог историчара - Илариона Руварца. У својој двадесет првој години
живота (1906), малом студијом о народним песмама које опевају одлазак Светога Саве
у калуђере, постаће сарадник знаменитог Јагићевог часописа "Archiv fur slavische
Philologie".

У међуратном раздобљу Ћоровића привлаче, поред низа мањих, неколике обимне теме:
живот и рад Светог Саве, историја Босне, одговорност краљевине Србије за избијање
Првог светског рата, идеја југословенства, историја краљевине Срба, Хрвата и
Словенаца, потоње Југославије и напокон историја српског народа. О Светом Сави
написао је низ одличних расправа и мањих чланака. Припремио је за штампу издање
списа Светог Саве. Објавио је и изузетно занимљиву, грађом богату књигу, Свети Сава
у народном предању (1927). Историја (односно хисторија) Босне била је, током

васколиког Ћоровићевог радног века - велика љубав и преокупација. Написао је
мноштво студија и расправа из те проблематике. Писао је исцрпно, између осталог, о
бану Кулину (1921), о бану Борићу и његовим потомцима (1940), о пореклу
Котроманића и краљу Твртку I. (1925), о херцеговачким манастирима (1912, 1922), о
вољеном Мостару и српској православној општини у њему (1933). Нимало случајно,
приступну академску беседу посветио је проблему територијалног развоја босанске
државе у средњем веку (1935). Једнако се бавио и проблемима везаним за новију
историју босанско-херцеговачких простора, Резултат таквих интересовања и
проучавања јесу студије о Мехмед бегу Капетановићу (1911), одлична монографија о
Луки Вукаловићу и херцеговачким устанцима 1852-1862 (1923). Заједно са
Сеифудином ефенди Кемуром објавио је песме босанских Муслимана из XVII., XVIII. и
XIX. века (1912). Рано се одлучио да напише и властито виђење политичке и културне
историје Босне и Херцеговине (1925), изложивши притом сложена догађања, покрете и
појаве на најједноставнији, најразумљивији могући начин. Занимљиво је и убедљиво
његово позније разматрање политичких прилика у Босни и Херцеговини (1939). Круну
Ћоровићевог рада на историји Босне представља монографија Хисторија Босне, која
обухвата раздобље од почетака до под крај петнаестога века (1940). У часу
објављивања прве књиге, извесно је био приведен близу краја рад на политичкој
историји од петнаестог века до наших дана, као и изванредно значајан рад на културној
историји Босне. Нажалост, рукопис је нестао у ратним смутњама.

Ћоровић је систематски проучавао политичка збивања и закулисне политичке игре
великих сила, које су претходиле избијању Првога светског рата. У ту сврху започео је
са издавањем дипломатске преписке краљевине Југославије. Године 1933. штампана је
прва књига. Обухвата раздобље од 1. јануара 1902. до 1. јуна 1903. Књига се, након
завршеног штампања, није појавила у продаји, у библиотекама. Тираж је задржан у
магацинима све до 1936. године када је Ћоровић објавио своју далеко најбољу
монографију: Односи између Србије и Аустроугарске у XX веку. Тада је коначно и
неопозиво одлучено да се књиге не смеју растурати (пуштати у слободну продају и
промет) због "виших државних интереса". У питању, уистину, јесу били "државни
интереси", али Трећег Рајха. Према казивањима која су допрла до породице, тиражи су
били од стране Немачке откупљени и уништени. Изузетак представља двадесетак
примерака "Односа" који су били намах по штампању послати некојим библиотекама и
које је сам аутор узео из штампарије. Још је гори случај са Дипломатском преписком
краљевине Србије. Према непровереним сведочењима, сачувано је свега десетак
примерака књиге. Недавно, настојањем Библиотеке Града Београда, поново је
штампано (нажалост, не репринт) капитално Ћоровићево дело Односи између Србије и
Аустроугарске у XX веку. Од свих Ћоровићевих великих монографија, ово дело у
највећој могућој мери говори и о данашњем политичком и историјском тренутку.
Штавише, оно јесте најбоља, најтемељнија и најсложенија анализа васколиког
југословенског, јужнословенског и балканског проблема.

У политичком погледу Ћоровић је био националиста-Југословен. Проучавајући током
радног века историју јужнословенских и балканских народа био је убеђени заговорник
идеје чврстог, независног Балкана и снажне југословенске државне заједнице у
његовом средишту. Знатно време посветио је проучавању обнављању српске
државности у новом веку. О томе најбоље сведоче монографије: Карађорђе и Први
српски устанак (1937), Србија од 1858-1913 (1937), Наше победе (1929), Велика Србија
(1924). Будући да је последње поменуто дело (Велика Србија) наглашено заговарало
идеју југословенства, оно је у Загребу 1928. прештампано, уз Ћоровићев пристанак, под

другим насловом - Уједињење. Властито виђење политичког положаја, улоге, али и
могуће будућности Балкана изнео је у изврсној монографији: Борба за независност
Балкана (1937). Идеја југословенства доследно је спроведена у најдржавотворнијој
Ћоровићевој монографији - капиталној Историји Југославије. Узгред буди речено, у
својим последњим одељцима, она садржи и најзнаснованију, па и најоштрију критику и
оцену владавине Карађорђевића, посебно краља Александра. Много оштрију, а
свакојако документованију од оних које су писали социјалисти и комунисти између два
рата, од текстова које је, на пример, писао "Затарац" (Милован Ђилас).

Занимљиво и драгоцено сведочанство о Ћоровићевом дубоком убеђењу да идеји
југословенства треба све подредити и у њено име много шта спремно и свесно
заборавити - видно долази до изражаја у књизи о патњама Србије, Босне и Херцеговине
током Првог светског рата (Црна књига, 1920). Пишући, између осталог, о злочинима
аустријских дивизија у Мачви, Ћоровић је свесно, у име југословенства и заједништва,
прећутао национални састав тих дивизија. Ту чињеничну недореченост, изговарање тек
половине историјске истине, замерили су му и најближи пријатељи.

Историја српскога народа, заједно са Историјом Југославије (Београд, 1933),
представља врхунац Ћоровићевих напора да синтетички сагледа судбину
југословенских народа, који су се 1. децембра 1918. године ујединили у заједничку
државу. Историја Југославије осмишљена је и остварена у духу непоколебљивог
југословенства. Избор описаних, тумачених историјских догађаја, а поготову њихова
оцена, у служби су систематског грађења југословенског јединства, југословенске
државне заједнице. У стручној литератури је истицано од стране историчара који нису
били српске националности, како се Ћоровићу никако не може пребацити да иједан
народ међу југословенскима посебно велича, још мање да некоји у било чему оспорава.
Ћоровић је у сусретљивости ишао и даље! Одређене конструкције историјских
збивања, па кадкад и њихово тумачење преузимао је из званичне националне историје
других југословенских народа, иако је као историчар з н а о да некоји попут,
примерице, гласовитог споразума "Pakta konventa", или тобожњег кнеза Иљка и
његових поморских победа - нису ни историјске чињенице, нити историјске истине.

Историја српскога народа јесте писана у југословенском духу, али у знатно мањој
мери. Настала је у временима кризе југословенства, у предвечерје Другога светског
рата и у годинама разбуктавања ратног пожара. Хрватски и словеначки националисти
постепено се организују у борби против Југославије и југословенства, а Срби
одговарају оснивањем Српског културног клуба. Историја српскога народа, не само
именом, јесте и одраз замора Ћоровићевог безрезервног одушевљења југословенством.

Рукопис Ћоровићевог капиталног дела Историја српског народа имао је необичну
судбину. Уочи немачког напада на Југославију нашао се, већим делом, у поседу
издавача, књигољупца и врсног уредника - Петра Петровића. Мањи део рукописа остао
је у Ћоровићевој широј породици. Свестан да трагање Гестапоа за Ћоровићем значи
једновремено и велику опасност по сам рукопис - дело је склонио на сигурно место, ван
Београда. Изложивши себе и породицу могућности да живот окончају у логору -
рукопис је сачувао. Чувао га је као највећу драгоценост и у послератним годинама све
до тренутка када је проценио да настају друга, по Ћоровићево дело боља времена.

Историја српскога народа начињена је тако да упоредо упућује и у политичку и у
културну историју Срба. Писана је узорним стилом, лепим књижевним језиком.

Сложена догађања и појаве приказани су на једноставан, уверљив начин. Ћоровићево
дело лако се чита, а читалац јесте обилато награђен. Историја српскога народа пружа
одговоре на питања која се тичу прошлости, али и садашњег историјског тренутка.
Пажљивији читалац уочиће и имплицитне поруке које се односе на могућу будућност.
Дело Владимира Ћоровића узвраћа читаоцу у мери која је сразмерна уложеном труду.

Историја српскога народа штампана је први пут 1989. године у издању Београдског
издавачког графичког завода под насловом Историја Срба. Књигу су, према
Ћоровићевом рукопису, приредили за штампу др Раде Михаљчић и др Радош Љушић.
Издање које је сада пред читаоцима разликује се од БИГЗ-овог у толико што је у њему
доследно, до краја поштован Ћоровићев рукопис. Нису вршене никакве материјалне
исправке, допуне, нити лекторске интервенције. Правопис је усклађен са данашњим
колико је то било неопходно. Приређивачи овога издања определили су се за наслов
који је Ћоровић као први предложио своме издавачу, Петру Петровићу (издавачу
Историје Југославије, издавачу и уреднику гласовите библиотеке "Народно дело").
Наиме, Ћоровић је предложио да се његова Историја назове Историја српскога
народа, или, пак, Срби (политичка и културна историја).

Судбина Ћоровићевих радова након његове смрти и после завршетка Другога светског
рата била је необична. Човек чију је главу Трећи Рајх тражио и по коју је и дошао
истога дана када је окупиран Београд - проглашен је за народног издајника и државног
непријатеља. Деценијама, сваког четвртог априла, на Дан студената, штампа, радио
(касније и телевизија) нападали су мртвога Ћоровића називајући га синтагмом "крвави
ректор", синтагмом коју је осмислио заклети непријатељ идеје југословенства - поп
Корошец. Ћоровићеви рукописи се нису могли штампати. Својевремено је и Српска
књижевна задруга одбила да штампа ауторову недовршену монографију о Светој Гори
и Хиландару. Монографије, студије, чланци Владимира Ћоровића нису, по правилу,
цитирани у стручној литератури. Међутим, здушно су преписивани. Догађало се , не
једном, да човек који је управо завршио прекуцавање Ћоровићевог текста у следећем
пасусу нападне немилосрдно погрешне полазишне ставове буржоаских историчара
"типа једног Владимира Ћоровића". Политичари нису дозволили ни штампање
Историје српског народа. Један издавач (Интерпрес) био је крајем седме деценије
спреман да дело штампа. Извршио је неопходне припреме, али забрану је изрекао
Вељко Влаховић. Исто се поновило десетак година касније са једном издавачком кућом
на Ријеци.

Наступила су другачија времена и Ћоровић се наново могао штампати. Отишло се у
другу крајност. Издавачи су се надметали ко ће више Ћоровићевих књига објавити.
Нешто је ипак остало заједничко и временима када се Ћоровић није смео штампати и
овима садашњим када је објављивање његових дела пожељно. Забрањиван је и
оспораван, а није био читан. Данас је хваљен, величан. Изнова су у томе најгласнији
они који га не читају. Међутим, дело Владимира Ћоровића, посебно књиге Односи
Србије и Аустроугарске у XX веку и Историју српскога народа данас треба читати с
великом пажњом. Оне не говоре о само прошлости, већ и о садашњости, а помало и о
будућности Срба.

Ненад Љубинковић

Београд, на св. Јована Владимира,
четвртог јуна 1997. године.