Vladimir Corovic - Istorija srpskog naroda

снагом извојују победу и да нарочито излуче сваку оружану интервенцију које стране
силе, јер су добро знали да она не би дошла незаинтересовано и да би тражила пре или
после своју цену. Њихова акција полазила је од уверења "Балкан балканским
народима", први пут у балканској историји постављена јасно и са потпуно оправданим
образлагањем.

Прва ствар је била да се створе што срдачније везе између Србије и Црне Горе. Кнез
Михаило је, одмах по ступању на престо, још 1860. год. упутио Вука Караџића, као
човека свога поверења, кнезу Николи. Кнез је прихватио сарадњу и Михаило му је 2.
јануара 1861. одговорио, како је радостан "да се на челу Црне Горе, ковчега слободе
србске, налази муж готов да се са мном сусретне у бризи за нашу срећу народну." За
време глади у Црној Гори 1861. год. кнез Михаило је послао 6.000 дуката. Односи од
тада постају све срдачнији. Од 1864. год. кнез Михаило кумује Николиној деци. Потом
му шаље једну батерију топова и потребну муницију. У јесен 1866., кад су догађаји у
Европи и на Балкану узели сасвим озбиљан карактер, склопљен је 23. септембра и савез
између две братске земље. Кнез Никола показао се тада као истински родољуб. У
случају народне победе и уједињења он се био спреман одрећи престола у корист кнеза
Михаила. Песник ретко лепе и понесене песме "Онамо ’намо", која је испевана мало
пре тога, осећао је искрено народне тежње и желео је од срца да их помогне остварити.
Кнез Михаило писао му је после тога, да обојица имају пуно узрока честитати један
другом, "то је нама управо запала у део срећа, да метнемо први камен у зграду, која има
да скупи у себе оно што поцепа несрећа косовска." Ту политику окупљања Срба и
балканских народа препоручивала је и Русија.

Кнез Михаило се трудио живо, да нађе споразум и са Бугарима. Код ових су од руско-
турског рата од 1828/9. год. учестали покрети и устанци против Турака, који су
наилазили извесне подршке код суседних српских власти, а понешто и код кнеза
Милоша. За време Кримског Рата Бугари су се надали ослобођењу и организовали су
своја друштва за пропаганду бугарске ствари, од којих су најактивнија била у Одеси и
Букурешту. Једна бугарска колонија деловала је и у Београду. Ту је С. Раковски издавао
свој листи Дунавски Лебедъ, а 1862. год. организовао је и посебну бугарску легију.
Покушао је, за време српских спремања те године, да дигне и устанак у Бугарској, коме
се ставио на чело Панајот Хитов. Српска влада, с кнезом Михаилом, са симпатијом је
пратила не само бугарско спремање против Турака, него и њихову борбу против грчких
владика и грчке превласти у цркви и духовном животу. Бугари, који тад нису имали ни
физичких ни материјалних средстава за дугу борбу и којима је била потребна подршка
једне суседне државе, обратили су се Србији. Она им је била најприроднији савезник.
Спајала их је не само иста раса и вера, него и исти услови живота и иста невоља према
заједничком непријатељу. Да спрече српско-бугарске везе и да стегну слободарске
тежње Бугара Турци су од 1864. год. почели са насељавањем Татара дуж границе и по
унутрашњости Бугарске. Углед кнежев био је у то доба веома велик, нарочито у Босни,
Старој Србији, па донекле и у Херцеговини. С њим су рачунали и Бугари. Од њега су се
надали и акцији, која би и Србе и Бугаре довела до жељене мете. Они с тога ступају у
додир са Уједињеном Српском Омладином, а Љубен Каравелов вршиће у њој једно
време осетан утицај. О Светом Сави 1867. год. протоколарно је утврђен политички
споразум између Срба и бугарских емиграната, који је 5. априла исте године потврдила
у Букурешту и њихова скупштина. Споразум је предвиђао стварање Југословенског
Царства, у које би ушле Србија и Бугарска и остали делови ослобођене субраће, а коме
би на челу имао бити кнез Михаило. Српски и бугарски језик или наречја били би
равноправни, исто као и оба народа, који би и даље чували своју индивидуалност.

Заједничко би било народно политичко и црквено претставништво, као и државно
средиште.

Да створи сарадњу и са осталим балканским народима, кнез Михаило је преговарао и са
Грцима. Грчки устанак на Криту покренуо је грчко друштво и оно је тражило да се
нешто учини за браћу која страдају. Како Грчка сама није могла ни помишљати на неку
опаснију акцију она се, после овог устанка, почела осетније приближавати Србима.
После дужих преговора савезни уговор потписан је 14. августа 1867., добрим делом и
утицајем Русије. Ранији преговори са Илијом Гарашанином разбили су се због тога што
су Грци тражили за себе Маћедонију. У овом уговору то је питање обиђено, а као
непосредан циљ савеза узете су за Грке Епир и Тесалија, а за Србе Босна и
Херцеговина. У случају победе за остале области одлучиваће воља њихових народа, и
то било да зажеле сједињење с којом од држава уговорница, било да хтедну имати своју
посебну државу. Војна конвенција између обе земље закључена је у Атини 16.
фебруара 1868.

У Румунији је 1866. год. дошао на престо Карло Хоенцолерн, рођак цара Вилхелма. Он
је још исте године упутио у Београд и на Цетиње Ј. А. Кантакузена, да испита народна
расположења, али се није могао да одлучи на склапање савеза. Између Румуније и
Србије створене су само везе заинтересованог пријатељства и солидарности.

Кнез Михаило је желео сарадњу и са Хрватима. Бискуп ђаковачки, Јосип Јурај
Штросмајер, носилац југословенске идеологије, био је од 1851. год. апостолски викар у
Србији, и у том својству он је неколико пута прелазио у ту земљу. Кнез је помагао
његова културна настојања. Свог пријатеља, славног филолога Ђуру Даничића, радо је
упутио у Загреб као тајника за новоосновану Југословенску Академију. Али са
бискупом, колико смо ми могли досад утврдити, није стварао онако далекосежне
планове, какве му приписују извесни људи. Говорило се чак да је он с њим уговарао о
слободној Југославији. Можда је о том говорио, али да није ништа уговорио то је скоро
сигурно. Штросмајер, мада човек смелих и слободарских идеја, није ипак, на свом
одговорном положају, могао ући у комбинације које у тај мах нису биле нимало
остварљиве. Кнез Михаило, опрезан и уздржан, учинио би то још мање. Штросмајер о
кнезу није имао много повољно мишљење. Свом најбољем пријатељу Ф. Рачком писао
је о њему, да је био "добар човјек, али државник никаки, тер је својом слабошћу и
млитавошћу изазвао управо против себе разне елементе земље."

У Мађарима кнез се надао добити неке врсте савезника против Беча. Он је знао за
аустриске тежње према Балкану и веровао је, да би их само тако могао обуставити или
скренути, ако би се Мађари испречили против тога. У свом једном објашњењу са
Кошутом он је развијао мисао зашто Србија налази природном сарадњу с Мађарима.
Сем тог става према Бечу независна Мађарска не би, из сопственог интереса, могла
бити противник самосталности Србијине. Кнежеве идеје биле су познате влади
Наполеона III, и из Париза се поручивало мађарским вођама да се свакако споразумеју
са Србијом. Под утицајем таквих схватања створила се била и међу Србима у
Војводини једна група људи, која је све отвореније бранила потребу српско-мађарске
сарадње и на тој страни. Мисао дунавске конфедерације, у коју би ушле Мађарска,
Србија, Влашка и Молдавска узимала се у најозбиљнију комбинацију, и кнез Михаило
био је дао пристанак на њу. Али се у Мађарима кнез преварио. Постављени између
Германа и Словена Мађари су се определили за сарадњу са првима; и то мање због
мржње на Русе, као на своје победнике, колико из страха од германске расе. Кад је

Аустрија у рату са Пруском била 1868. год. потучена и постала много мекша у односу
према њима, Мађари су искористили тај моменат и склопили су 1867. год. нагодбу с
Бечом. Хабзбуршка Царевина постала је дуалистичка Аустро-Угарска, у којој су, у
аустриској половини, превласт добили Немци, а у угарској Мађари. Словени су у обе
половине дошли у подређен положај. Њихова концепција о преуређењу Аустрије на
бази федерације била је сахрањена за увек. У угарској половини остала је српска
црквена самоуправа, али без икаква политичког права и утицаја. Хрватска је добила
аутономију у унутрашњим стварима и у питањима просвете и правде, али су Мађари
ставили своју тешку руку на њу и од хрватског бана направили су лице одговорно у
првом реду мађарском министру претседнику.

Аустриски пораз од 1866. год. донео је извесне посредне користи Србији. Бечка влада
била је дотле скоро отворен противник политике кнеза Михаила, за коју је налазила да
не само угрожава Турску и отвара опасно Источно Питање, него да подрива и њене
сопствене темеље. Стварање веће српске или југословенске државе на границама
Аустрије и Угарске претстављаће несумњиво привлачно средиште и за хапсбуршке
поданике. Расположења међу Србима у Војводини и Хрватској нису остављала о том
никакве сумње. Беч је управо тих времена преживљавао уједињење Немаца и Талијана
на свој рачун и није желео да се то изведе и код Срба и код Јужних Словена. У Бечу се
знало за Михаилове везе са Мађарима, а он сам, ни пред аустриским претставницима,
није се устручавао да говори о југословенским комбинацијама, иако није, наравно,
помињао антихабзбуршке тежње.

Кад се у пролеће 1866. год. спремао рат Пруске и Италије против Аустрије, генерал
Стеван Тир, мађарски емигрант и ађутант краља Виктора Емануила, добио је у Берлину
од самог Бизмарка мандат, да иде преко Турске у Београд и Букурешт. Требало је, да се
из тих средишта организује од раније познати план о побуни у Мађарској и да се, у исто
време, изврши с мора упад у Далмацију и Војну Границу; а сем тога имала се задобити
Србија за савез против Аустрије. Сличну мисију добио је за Београд и немачки
саветник посланства у Цариграду Пфил. Али овај је стигао у српску престоницу, после
дугог заобилазног пута, иза битке на Кенигрецу, а Тир још доцније. Ипак је почео да
ради у духу своје мисије. Кнез Михаило, који је веровао да ће Аустрија победити,
нарочито у Италији, био је веома уздржан, а на њ су свакако утицали и савети
француског конзула, који су препоручивали неучествовање. Гарашанин је говорио мало
јасније. Србија би се вероватно лако кренула кад би се Угарска доиста дигла, а био је
спреман да Тиру и друговима уступи нешто оружја и омогући пребацивање људи.
Пфил и Тир нудили су том приликом Србији и извесне териториалне добитке.
Међутим, како је Аустрија брзо пристала на мир и признала пораз, ти планови су
остали без даљих изгледа. Саопштење о примирју добио је Тир од Бизмарка у самом
Београду. Кнез је врло добро учинио што се није одмах пожурио и због Аустрије, која
му то не би опростила, и због политике Бизмаркове, који је већ тада помишљао на
будућу сарадњу с Хапсбуршком Царевином. Кнез лично није о тим понудама обавестио
бечки двор, али се на њему о том ипак сазнало.

После завршеног тог рата и док је још трајао устанак на Криту кнез се решио, у јесен
1866., да поново крене питање српских градова, које је од бомбардовања Београда
остало мање-више отворено. Осећао је, да се размер снага обрнуо у српску корист.
Турска је имала неприлика на више страна и није јој могло бити до тога, да Србе
изазове на оштрије мере. Док су Русија и Француска раније помагале српску ствар,
Енглеска и Аустрија чувале су осетљивост Порте и дотадашње стање. Кад је кнез, доста

ненадно, кренуо питање градова поново дипломатија је била прилично изненађена.
Држање Аустрије постало је, бар у том питању, сасвим друкчије. Она је хтела да као
награди Србију за њено држање, а после пораза трудила се да избегава непријатељства
против себе, а понајпре на Балкану, где јој је још једино преостајала могућност за јаче
утицање и ширење својих интереса. Како је у то време и Пруска, због Русије, усрдније
прихватила српско тражење, то се почетком 1867. год. питање градова ближило
крајњем решењу. Прихватила га је на крају и Енглеска. Она се само трудила да се
поштеди осетљивост Портина, па је спремила формулу, да се градови у Србији, из
којих ће изићи турска војска, предају на чување кнезу Михаилу и његовој влади. Једино
је на београдском граду, у знак султанове суверености, поред нове српске заставе имала
да се вије и турска. Пре тог акта предаје градова отишао је кнез Михаило, марта месеца,
султану у Цариград, као свом суверену, и том је приликом добио од њега жељени
ферман. По повратку, 6. априла 1867., предани су кнезу у Београду на свечан начин
кључеви града. Кнез је то сматрао као велик успех и наглашавало се, да је све добијено
"без пушке и без ножа". Његова околина наглашавала је, да је то само етапа у даљем
раду за ослобођење Српства, док се Омладина, на уста Змајева, ругала том султанском
поклону:

Мрко ј’ глед’о полумесец до сад српски жар,
Сад нам мора мио бити јербо нам је дар.
До сад беше један барјак узданица сва,
Српска војско, српско срце, сад их имаш два.

После тог успеха кнез наставља своју политику, али са мање старог жара. Разлога за то
било је више, али се још не зна који је био претежнији. Током 1867. год. кнез је морао
чути и од самог министра војске Миливоја Блазнавца, од руске војне мисије, и од
једног стручног војног лица из пруске војске, које је било дошло у полузваничну
мисију, да српска народна војска није довољно спремна за офанзивни рат. На кнеза су
извесне велике силе правиле и притисак, да бар за извесно време не предузима ништа.
До данас је остала тајна, шта је све било разговарано у Иванци код Братиславе, у
августу 1867. на састанку између кнеза и грофа Ј. Андрашија, који је, у то време, био
једна од најутицајнијих личности у Дунавској Монархији. Зна се, међутим, да је кнез
после тога осетно изменио своје држање. Андраши, стари бунтовник мађарски, био је
од раније пријатељ Михаилов и трудио се, да према њему и Србији поведе политику с
више поверења. С тога је почетком идуће године упутио у Београд за дипломатског
агента младог и изузетно даровитог Венијамина Калаја, да тамо буде тумач његових
добрих намера и да, у исто време, одвоји, колико може, Србе од Русије. Има тумачења,
да је кнез, у то време, имао и једну велику љубавну страст и да се хтео оженити једном
својом рођаком, чија је мајка, да би омогућила тај брак, створила једну своју клику и
вршила моћан утицај на кнеза. Чињеница је, да је кнез ненадано, 2. новембра 1867.,
отпустио Илију Гарашанина, који је био носилац његове спољашње политике, и да је
руска влада изјавила једну врсту незадовољства због тога.

Из немачких извештаја, које је објавио Ј. А. Рајсвиц у својој књизи о односима између
Берлина и Београда, изгледа као врло вероватно, да је кнез на свом путу у Париз, у лето
1867., добио врло немиле вести о намерама Аустрије у Босни. Наполеон III, који се
спремао на рат с Пруском, хтео је задовољити бечку владу, да би је имао као помагача,
и с тога је дао поручити кнезу, да се не меша у босанско питање. Андраши је, међутим,
уверавао Гарашанина, да Мађари нису за припајање Босне њиховој Монархији, да се не
би сувише ојачао словенски елеменат. Шта више, он не би био противан да се Босна

споји са Србијом. По белешкама Николе Христића, министра Унутрашњих Дела тога
времена, кнез се наљутио на Гарашанина, што његови повереници воде још увек опасне
преговоре с једним чланом пруског конзулата, који би могли компромитовати Србију у
очима бечке владе, пошто је о њима већ био нешто дочуо аустриски генерал у Земуну.
Индискреција је било у београдским круговима прилично, а у Гарашаниновим и раније
и тада, и оне су дошле биле и до заинтересованих кабинета. У нас се једно време
између блиских сарадника кнежевих Ј. Ристића и М. Пироћанца водила оштра
полемика о том, да ли је Михаило од јесени 1867. одложио непосредну акцију или је
мислио да је настави. Ристић је заступао прво гледиште, и ја мислим да је он у основи
имао право. Кнез се, истина, није никад хтео изјаснити да мења штогод у својој
политици, али је, по природи уздржљив и колебљив, у ствари оклевао. Чекао је
погоднији стицај прилика. Можда се помало разочарао и у спремност и искреност
балканских народа за заједничку сарадњу, како наговештава Ристић. Шест недеља пред
смрт он је рекао пруском конзулу историчару Георгу Розену, свеједно да ли потпуно
искрено или само упола, како је он мишљења, да Србији за велике политичке циљеве не
пристоји иницијатива. Требало је да почне неко други. У тој изјави има једна црта која
је врло карактеристична за цело Михаилово дело и коју је, у спољашњој политици, у
извесној мери, имао заједничку са старим Гарашанином. Србија је требала бити
спремна на све догађаје, али је била још увек мала и слаба да их сама изазива.

У сред тих планова и спремања задесила је кнеза Михаила ненадна смрт. Погинуо је у
топчидерском Кошутњаку 29. маја 1868. као жртва једне приватне завере. И код
пријатеља и код противника та је погибија изазвала право запрепашћење. Било је
гласова да је у његовој погибији постојало и туђе учешће, аустриско и турско.
Нарочито се сумњало на босанског валију Осман-пашу. Али све до данас та се
сумњичења нису могла доказати никаквим конкретним чињеницама. Пријатељи
династије Обреновића настојали су да за ту погибију окриве као помагача бившег кнеза
Александра Карађорђевића и овај је, доиста, у отсутству био осуђен на тешку робију и
све му је имање конфисковано. Међутим новија испитивања показала су , да је и ту
било више сумњичења и зле воље него правих доказа.

Политичке и духовне кризе у Србији

После погибије кнеза Михаила власт у Србији приграбио је министар војске, Миливоје
Петровић Блазнавац, за кога се тврдило да је био незаконити син кнеза Милоша. Раније
је био огорчени противник Обреновића и као врло млад човек учествовао је у бунама
против њих, а онемогућио је 1848. год. њихово искоришћавање народног устанка.
Иначе се истакао као добар и храбар борац у Книћаниновој војсци против Мађара.
После Милошева повратка био је затворен и бачен у немилост, али се иза његове смрти,
заузимањем И. Гарашанина, који је имао доста сличан политички пут, нашао поново на
првим местима. Вешт, окретан, и са доста способности, он је знао да се дигне до
министарског положаја и да се одржи на њему, захваљујући разним утицајима. После
Михаилове смрти он се, брзо и одлучно, ставио на чело војске и помоћу ње одмах дао
извикати за новог кнеза младог четрнаестогодишњег Милана (рођеног 10. августа
1854.), унука Милошева брата Јеврема. Велика Народна Скупштина могла је 20. јуна
само да потврди учињени избор.

Млади кнез, даровит али лакомислен и од детињства запуштен, изгубио је рано оца,
који је служио у румунској војсци, а мајка његова, лепа Марија Катарџи, која се била
развела с његовим оцем, водила је олак живот једне размажене аристократкиње.

Милановом васпитању није обраћала никакве пажње. За малог рођака бринуо се кнез
Михаило, али га није држао под својом руком. И Михаилов двор био је без женске
топлине, леден и церемониалан, и с тога је кнез послао младића у један париски лицеј.
Васпитање које је кнез добио од 1868. год у Србији било је доста оскудно. Он је већ био
владар и изложен разним утицајима, који у дворском животу нису увек беспрекорни, не
имајући никог ближег од родбине, ко би му се посветио с више срца. Главни васпитач
био му је познати дубровачки песник, Медо Пуцић, човек честит и добронамеран али
прилично комотан.

Како је кнез Милан био малолетан Народна Скупштина је изабрала намесништво, у
које су ушли Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић. Стари Гарашанин је
демонстративно обиђен. Блазнавац је прихватио последњу политичку линију кнеза
Михаила и држао је са Калајем и преко њега са Андрашијем и Аустријом. Ристић је
успео да око себе прикупи известан део либерала из Омладине, који су, осумњичени
као морални саучесници у кнежевој погибији, тражили сад ослонца код власти, а били
иначе задовољни што су Ристићевим доласком били потиснути конзервативци и
њихове главне вође. У спољашњој политици Ристић је прихватио општи
националистички програм и држао се Русије, и захваљујући томе успео је, да у вођству
Намесништва преузме доста брзо главну улогу.

Први акт новог Намесништва било је спремање устава. Хтело се, да се умири опозиција
против личног режима и да се Србији да могућност слободнијег замаха. Нови устав,
који је донесен годину дана иза кнежеве погибије, објављен је 29. јуна 1869. Он је
уводио прву стално бирану народну скупштину, са министарском одговорношћу, али
без општег права гласа. Сва скупштина није била састављена од самих народних
посланика, него је једну четвртину именовао владар, односно влада. Овим уставом
било је предвиђено, да би српски престо, ако би изумрла законита мушка линија
Обреновића, могли наследити потомци кнеза Милоша по женској линији. Руска влада
сматрала је, да је то знатан уступак Аустрији, пошто су ти потомци били њени
држављани. Карађорђевићи су били искључени. Већ тада је било предлагано, да се у
Србију уведе дводомни систем, али тај предлог није прихваћен. Место тога уведен је
Државни Савет, коме су дате извесне функције врховног административног суда и
горњег дома. Устав је наишао на доста оштру опозицију код интелигенције у главном с
тога што није било довољно либералан, нарочито у питању слободе штампе,
скупштинске законодавне инициативе и буџетског права. Ристић, који је постао вођ
либерала, није никад био истински либерални дух. Али прилике, у којима су Срби тада
живели, и ниво њихова политичког васпитања нису допуштали брзе скокове.
Пребацивања су с тога била више теоретски оправдана него стварна.

Српско друштво тада се тек почело да ствара и изграђује. Дотле, правог српског
грађанства једва је било. У варошима Србије добар део трговаца сачињавали су
Цинцари. У Војводини, где су Срби имали могућности да се од самих почетака XVIII
века баве трговином и занатима, проценат цинцарског елемента у градовима био је
врло велик. Они су се обично издавали за Грке, водили своје књиге и преписку грчким
језиком, трудили се да негују "јелинску" културу. У земунском градском архиву
највећи део очуваних трговачких књига и обрачуна вођен је на том језику. Имали су
своје цркве и школе до близу средине XIX века, а по градовима Јужне Србије, као у
Скопљу и Призрену, и после тога. У Војводини, још у наше дане, Грк је на много места
био синоним за трговца. Као носиоци старе грчке традиције они су на српску чаршију
гледали с извесним ниподаштавањем. Кир Герас Стевана Сремца даје у том погледу

добро погођену слику. "Мајстор Диша", почиње Драгутин Илић свој роман са тим
насловом, "уживао је у староме Београду добар глас, не само међу Србима и Турцима,
него чак и међу Грчко-цинцарима, који, у оно доба, беху друштвеноме животу што и со
хлебу, и чијим трговачким фирмама не могаху одолети ни време ни оне нове фирме са
чистим српским именима". У својој врло доброј књизи О Цинцарима г. Душан Поповић
је указао какао су и зашто многи од људи негрчког порекла примали грчко име, које се,
с цинцарским елементом одржало у нашој средини све до краја XIX века. У Сарајеву
живео је још на почетку овог века Петар Петровић Петракија, родом из Корче,
натурализовани Србин Петровић, али по свом осећању Грк, који је својој тројици
синова дао имена Аристотел, Диоген и Сократ. Велики утицај њихов у социалном,
духовном, па чак и биолошком погледу на нашу средину још није довољно испитан. Он
се, истина, ограничио претежно на градове, на чаршију, како се то обично каже, али је
из ње утицао моћно на наш јавни живот уопште.

У великим варошима Босне и целе Србије било је и доста Јевреја, нарочито од XVI
века, после њихова изгнанства из Шпаније. Њих је Турска прихватила с много
предусретљивости и дала им је могућности да брзо узму у своје руке важна трговачка
средишта и послове. Солун, Скопље, Београд, Сарајево створиле су јаке трговачке
колоније. Између њих и Цинцара, подједнако вештих и не увек скрупулозних, било је
доста супарништва и трвења. С Јеврејима су наши људи, сем пословног, имали мало
другог додира. Раздвајала их је вера и много узајамних предубеђења. Док су бракови и
срођавање наших људи с Цинцарима били врло честа и у градовима свакодневна
појава, крвно мешање са Јеврејима бивало је само по изузетку. Па, ипак, у градовима се
нађе типова који су "пола Атина пола Палестина". Цинцара и Јевреја било је врло мало
у Херцеговини и Црној Гори; у оном убогом кршу није било лако доћи до хлеба без
велика напора.

Српско становништво живело је у главном по селима. Ту је била његова снага и корен.
У Црној Гори до 1878. год. није било ниједне вароши, а у Босни и Херцеговини само је
19,92% православног становништва живело у градовима. У Србији и Војводини тај је
проценат био нешто већи, а у Далмацији вероватно раван оном у Босни. Тај сеоски
елеменат био је у Босни претежно кмет, у Јужној Србији тешко угрожен од Турака и
Арнаута, а у Србији исцрпљиван од варошких зеленаша и каишара. Извесни социални
економисти налазили су, да је видно опадање села и његове здраве снаге, које се
осећало од средине XIX века, резултат растурања старих задругарских заједница. Та је
заједница била израз наше патриархалне средине, која је, у време робовања, развијала и
чувала осећање солидарности и култ традиције. Као таква она је била стваралачка и
стожер народне снаге. Али је у народу, притешњеном и злоупотребљаваном, већ и
раније било беде и невоље и револта против поретка, који се у главном обртао против
Турчина као носиоца власти. Тешке борбе Турака с хришћанима од XVII века, које су
се преносиле дубоко на Балкан, нису дале смиривање духова и скућавање, које би било
природни заметак конзерватизма. Несигурност, лична и имовна, направила је од нашег
сељака борца и хајдука, нарочито у крајевима где су услови за живот били и сувише
тешки. У Црној Гори четовање је постало једна врста народне привреде. Хајдучија је
владала у Шумадији и XVIII и на почетку XIX века. С тога је сељак, који је у другим
државама, обично прикован за земљу и пун конзерватизма, у нашим земљама био лако
покретан и на много страна исто тако лако спреман на акције. Нема скоро наше области
у којој би већина становништва била чист старинац. Војводина је у огромном броју
скуп досељеника, Шумадија је један велики збег, Војна Граница махом ускок. И у

Црној Гори, старој и новој било је много добеглица; Морачу су, то се зна, населили у
осетном броју ускоци с разних страна.

Узнемираван и потресан наш сељак није свуда могао да пусти дубоке корене у земљу,
ни да се упије у њу. Сем тога, на много страна, и у разним комбинацијама, он се бавио
и сточарством колико и земљорадњом; а сточари су, зна се, по природи свог занимања,
више покретан елеменат. С тога, и под притиском насиља и опасности, он је често
напуштао стара огњишта. Отуд код њега и у својој држави, у којој је кнез Милош
показивао врло много разумевања за његово стање, има код сељака ако не више старе
нестабилности у великом размеру, а оно ипак извесне склоности за покрете. После је
дошла и тежња за градским животом. Сењски момци у разним занимањима силазе у
градове, у које се сливају и сеоске газде и извесне занатлије. Иако становништво наших
градова све до пред крај XIX века није било, у свима нашим областима, нигде
многобројно, оно је, ипак, извлачило из села велик број лица и занављало и попуњавало
своје редове. Та генерација, која није била ни сељак ни варошанин, била је често опасан
елеменат наше малограђанске културе. Изишао је из реда сељака и његових
патриархалних и морално строжих схватања, а није још био ушао у извесне традиције
грађанске цивилизације. С тога је често упадао у очи не само извесном простотом, која
може бити и симпатична, него извесном пресношћу и мурдарлуком, које су простоту
прикривале или хтеле прекрити суровошћу или геачењем.

У самој вароши на помолу су биле извесне кризе, духовне и материалне. Извесни
занати пропадали су из дана у дан потискивани фабричким производима, исто као и
домаћа производња. Људима није било лако створити нове ориентације. Кредитна
политика државе још није постојала, а приватна лица и установе, као грабљивице,
искоришћавали су невоље појединаца и сталежа. Примери цинцарских и јеврејских
трговаца, који су знали да стварају коњуктуре и да се њима користе, изазвали су
прохтеве и код наших људи и израдили су један чаршиски морал који је пре свега и
изнад свега стављао лични интерес. Појединци, честити и вољни за пожртвовање,
јављали су се и у таквој средини и имали су понекад и истинских хуманих осећања, и
служили су као глас савести, али нису могли да много измене општи процес
капиталистички настројене средине.

Млада српска интелигенција још је била малобројна. Њен већи део одлазио је у
државну службу и био мање-више зависан од режима. Слободних професија било је све
до краја XIX века врло мало; једино се био дигао адвокатски ред. Али тај није уживао
добар глас. Романи Јакова Игњатовића, који приказују опадање Војводине и његове
Сент Андрије, пуни су израза народног нерасположења према "фишкалима". Сама реч
добила је временом значење с извесном не баш похвалном примесом. У србијански
устав од 1869. год. унесена је одлука, да адвокати не могу бити народни посланици.
Највећи део наше интелигенције припадао је омладинском покрету и налазио се у
редовима либерала. Извесни њихови вођи одлазили су у извесне претераности и нису
довољно рачунали са стварним стањем, у ком се наш народ налазио, ни са
расположењима која су у њему владала. Неколико новосадских и београдских
интелектуалаца говорило је о републици у време, кад ни четворан део нашег народа
није био ослобођен и кад су крутом руком стезали народну гушу апсолутисте из Беча и
Цариграда. И друге неке од њихових идеја биле су тога рода и сазрелости. Ти наши
интелектуалци били су иначе, као васпитаници више немачких него француских школа,
носиоци идеје народног уједињења. Они су израђивали тип Србина, управо Србенде,
као слободара, који има да се сав жртвује за величину и победу српске ствари. Њихов

патриотизам био је искрен, али више вербалан. Трошио се на беседама и у здравицама.
Наш романтизам патио је видно од тога, што је неговао култ речи него култ дела и што
је, као у поезији, заливао родољубље алкохолом. За цело време од 1858. год. па све до
српско-турског рата тај романтичарски нараштај интелигенције није учинио ниједног
патриотског подвига од истинског прегалаштва; у устанцима и борбама они учествују,
с малим изузетцима, само с песмама. А кад су почеле праве и тешке борбе од тих
безбројних ратних кликташа у борбу их је ушло једва толико, да би се дали на прсте
пребројати. Изостали су чак и они, који нису морали ићи на бојно поље, него који би
могли бити од користи на другим положајима. Чак ни чувени песник Змај није ушао ни
у лекаре добровољце, да друге мање и безначајније и не помињемо.

Шездесетих година јављају се у Србији први омладинци с новим схватањима, чији ће се
утицај осетити јако већ почетком седамдесетих година. То су наши први социалисти,
васпитавани делом у Русији, у идејама Чернишевског, Писарева и Доброљубова, а
делом у Цириху, у кругу Бакуњиновом. Њихов је главни претставник млади Светозар
Марковић (1846-1875), који је од 1866. год. провео на студијама у Петрограду. Од 1868.
год. он почиње оштру борбу против либералног режима у Србији, који је имао доста
реакционарних особина, као и против омладинског вербализма. Марковић је био и
сувише млад, да би могао израдити свој оригинални поглед на свет и да би могао
довољно поуздано оценити шта се од туђих система и теорија може с успехом
накалимити на нашу средину. Социалистичке и чисто комунистичке теорије нису се
могле пресадити у ондашњу Србију, која је била скроз сељачка, са малим поседом и са
огромном приврженошћу за сопственост, и у којој фабричко радништво скоро није ни
постојало. С тога Марковићеви практични огледи немају успеха. Али је његова акција
донела ипак велик и чак неочекиван плод. Најпре због буђења самосвести код сељака
као друштвеног чиниоца, затим због слободарских идеја и због опозиција режиму који
се држао само чаршије и сеоских газда, а који није ни хтео ни разумео да се приближи
сељаку. У Цириху се тад васпитавало, с њим заједно, неколико младих Срба, међу
којима Никола Пашић, Пера Велимировић, Мита Ракић и др. Иако из истог круга,
Пашић (рођ. 1845. год.) је био у својим схватањима много реалнији. Њему, у главном,
припада заслуга што је теоретичарски покрет Марковићев преобразио у претежно
политичку акцију. Та је акција имала с почетка јасну црвену боју, али је била вешто
саображена политичком духу наше средине и дала му је практичне и непосредне
циљеве. Требало је рушити режим пандурског система, дићи сељака, упростити управу,
и омогућити најширим круговима учешће у јавном животу путем општинских и других
самоуправа и путем уставности. Реч самоуправа постаје крилатица новог покрета; тим
ће се именом назвати и први његов орган. Већ у Цириху Марковић је говорио, да у
Србији треба изводити радикалне реформе и стварати радикалну партију; Пашић је то,
као његов сарадник, извео коначно у дело. Сам Марковић се пред крај живота био
поколебао и спремао се, по проучавању Ј. Скерлића, да цео рад постави на нове основе,
"у смислу пропаганде општих демократских идеја, уставности и народне самоуправе, са
даљом мишљу проширења задружне и општинске својине на српском селу." Он постаје
борац за демократију и народни суверенитет. У националном погледу он је тежио за
ослобођењем поробљених Срба, јер не може бити општег братства и слободе свих
људи, док има повлашћених и подвлашћених нација. С тога је учествовао у раду на
припремању устанка у српским областима Турске. У Војводини, он је сам говорио, био
му је ближи Светозар Милетић, него "тамошња социјалистичка партија с њеним узаним
програмом."

У духу руских схватања тога времена, Марковић и друштво његово тражили су
враћање у народ и што живљу и непосреднију везу с њим. Наше градско друштво било
се почело одвајати од народа, а чиновништво се бирократисало. Тај потребни додир с
народом тражили су Марковић и његови сумишљеници и од књижевности. Осуђујући
празна љубавна пренемагања и позоришну декорацију романтичарске приповетке они
су препоручивали савремени роман са свима проблемима нашег друштва. И тражили
су, исто тако, да се уметност стави у службу извесним идејама. Поезија има да се слије
са науком исто као и филозофија.

Те мисли, нове у нашој средини и казиване на начин сасвим отворен и не много
обазрив, изазвале су у нашем друштву велике потресе. Највеће им је дејство било у
Србији, где је радикална странка освојила три четвртине сељака и претежан део
омладине. Од осамдесетих година XIX века радикализам је био најмоћнији политички
чинилац у животу те земље. У Војводини остало је доста трагова романтичарства све до
наших времена, али и тамо је, у политичком животу, радикализам постао један од
најутицајнијих чинилаца. Милетић му је, по својој природи, био врло близак, као
носилац идеја либералне левице, док му је М. Полит био противник. Еволуцију од
социалиста до радикала десничара прошао је Милетићев наследник у Застави, Јаша
Томић. Покушаја са социализмом било је и у Босни, али тамо, из разумљивих разлога,
под турском управом није могао ухватити дубљег корена. Почео га је Васа Пелагић у
Бањој Луци, где је био, помоћу српске владе отворио богословију.

Влада Намесништва сузбијала је тај покрет свима средствима. Тако, у осталом, није
поступала само она, него и многе друге владе у Европи. Нарочито су били озлоглашени
комунисти после њихових изгреда у Паризу 1871. год., кад су се кратко време били
дочепали власти. Али владине мере нису имале успеха. Међу сељацима покрет је
хватао корена прилично споро али неодољиво. Осетио се и у књижевности и деловао је
кроза њу. Чисто национални песници, као Ђ. Јакшић и Змај, дали су неколико
социалних песама од значаја. Змај је чак испевао самртницу "На гробу стрељаних
комуниста". У приповетци реалистички правац узима маха. Јаша Игњатовић даје
неколико дубоко захваћених, али полуписмених, романа о декаденцији нашег
грађанског сталежа у Угарској; а Милован Глишић, руски васпитаник у књижевном
образовању, почиње приповетку о србијанском селу са много сатире. Његова комедија
Подвала, са типовима сеоских паука, исто као и Гогољев Ревизор, више је за плач него
за смех. Владимир М. Јовановић покушао је да створи и чисто реалистичку поезију,
исто као што се Јаша Томић трудио да изазове социалистичку, али проза, преточена у
стихове, није могла наћи жељеног одјека.

У националном погледу радикализам је првих година имао и своје наличје. Сувише
заузети унутрашњим питањима људи су почели обраћати мање пажње на спољашња.
Само Намесништво зазирало је од одлучнијих акција у уверењу да још нисмо довољно
спремни и да сви балкански народи нису довољно прожети истоветношћу схватања о
вишим заједничким интересима. У народ је бачена парола, да нема смисла ослобађати
рају од Турака, кад сами ослободитељи нису слободни на свом дому. После тога дошле
су и још теже ствари. Међу извесним сељачким вођама било је људи, који се нису
устручавали говорити, да њихове њиве неће постати ни за длан веће, макар се цело
Српство ујединило. Младу, крепку, још скоро нетакнуту народну снагу почео је да
захвата морал уске себичности и извесног дефетизма. Наш сељак, који је све дотле
постизавао тешким револуционарним напорима, почео је да се прибојава борбе чак

више него грађански сталеж, који је по правилу увек више под утицајем чаршије и
мање склон на прегарања.

Намесништво у својој политици није имало среће. Његов крути режим изазвао је у
земљи велико незадовољство и онемогућио је стварање потребне повезаности у
најбитнијим схватањима о задацима државе. У спољашњој политици, због
аустрофилске ориентације М. Блазнавца, руска влада дала је и сувише јасно разумети
да се њени интереси не поклапају с нашима. Руски конзул у Београду, Шишкин, није
крио нимало да се разишао са намесницима. Није то било нимало чудно, ако је чуо и
половину од оног, што је Блазнавац говорио о Русији, и то не једанпут. "Руски циљ је
власт", говорио је он немачком посланику 1871. год., "њено средство је срозавање
њених саплеменика с већег развојног степена на нижи, дезорганизација, хаос." За
извину могло би се рећи, да је Намесништво подлегало извесним доста примамљивим
наговештајима и обећањима с аустриске стране, који су могли да их извесно време
поколебају. Аустрија је одавно ишла за тим да за Далмацију добије што шире залеђе.
Већ 1856. год. предао је маршал Радецки један меморандум Двору тражећи Босну и
Херцеговину. Реч Hinterland ушла је тад у моду у бечким круговима. Француска
дипломатија упућивала је сама Аустрију на ту страну, само да би ова напустила своје
поседе у Италији. Бечки двор је још 1840. год. добио протекторат над католицима
Босне и Херцеговне. После аустриских пораза у Италији и код Кенигреца дворски
кругови имали су живу жељу, да губитке надокнаде на истоку; генералитет, под
вођством надвојводе Албрехта, направио је од тог свој главни програм. Дипломатија је
из почетка мислила да Босну дели са Србијом; у том правцу је радио претседник
мађарске владе Ј. Андраши и Калај је у том смислу испитивао расположења у Београду
и давао на по уста и извесна наговештавања, па чак и формалне предлоге. У војним
круговима састављани су поводом вести о том разни мемоари и пројекти, у којима се
расправљало о евентуалним границама. Док је дипломатија држала, да би граница
могла ићи долином Врбаса, војни кругови су тражили за Аустрију свакако долину
Босне и Неретве. Намесницима се могло чинити као знак извесног пријатељства, да их
аустриска влада посвећује донекле у своје намере и да признаје Србији право на Босну.
Могло им се чинити чак, можда, и пробитачно да се о том и говори, мада су и сами
осећали да такво решење босанског питања, у сарадњи Србије и Аустрије, може имати
и великих опасности за националне интересе и будућност. До споразума није дошло
због важних европских догађаја и због узајамног неповерења, које се није могло истрти.
После велике немачке победе над Французима у рату 1870/1. год., кад је створено
Немачко Царство и кад је у Бечу постало јасно да Аустрија у немачком савезу нема
више никаква места, расположења су се у аустриској престоници брзо изменила.
Стварање Немачког Царства значило је победу снаге и отварало епоху
империалистичког замаха у целој Европи; права малих могла су бити узета у обзир
само у толико у колико не улазе у сферу великих. Аустрија је хтела Босну и пут према
Солуну. Правдала га је потребом културне мисије на запарложеном Балкану и
потребом јака државног ауторитета у разобрученој и корумптивној турској царевини,
која у свом пространству нема снаге ни могућности да изведе тражене реформе. У том
правцу упућивао је и кнез Бизмарк, који је желео да Аустрију одврати од ма каквих
акција у Немачкој и да тој држави да нов садржај, који би више одговарао њеној
првобитној улози. Знајући то Беч је од 1871. год. све више одбијао помисао о сарадњи
са Србијом у Босни, па је чак почео порицати и српска права на те области. Од тада
хладне и односи између Беча и Београда. У јесен 1871. вођство српске политике узима
више Јован Ристић, који се обрће према Русији и који младог кнеза Милана води цару

Александру II у Ливадију. Али та промена курса није могла да спасе српске тежње
Михаилова времена; Босна и Херцеговина биле су у тај мах унапред изгубљене.

Тежак губитак претрпела је наша ствар и у Јужној Србији. Од укидања Пећске
Патриаршије духовну власт над српским земљама добила је цариградска грчка црква и
преко ње фанариотски претставници. У доба опште декаденције то свештенство није
било ни на моралној ни на духовној висини. До својих положаја долазило је
првенствено новцем и одржавало се помоћу њега. С тога је тражење и изнуђавање
новца био у врло много случајева главни део њихова посла. Наше свештенство било је
вероватно више неуко од њиховог (иако је и њихово било врло оскудно у знању), али је
бар било саставни део народа и саосећало је с њим. Грци нису имали правог
разумевања за наше тежње; а у колико су и имали додира с народом то је било само са
чаршијом и градовима. С тога је разумљиво што их наш свет није марио. Праву борбу
против њих кренуо је нарочито од почетка XIX века, кад је почело народно буђење и
кад је грчко свештенство почело да бива носилац грчке народне идеје на штету српске.
У црквама су натурали грчки језик чак и тамо, где Грка у народу није никад било и где
су Грке претстављали само дошљаци по градовима. Отварали су грчке школе да би
угушили српске. Правили су понегде чак и споразуме с турским властима против
својих једноверника. Најактивнији су били у Старој Србији и Маћедонији, где су
озбиљно присвајали за се Скопље и Призрен. Грчке владике слали су чак у Сарајево,
Мостар и у Тузлу још средином XIX века, а делимично и после тога. У целој Бугарској
црква је била у грчким рукама. У јужним областима прво незадовољство против грчке
хиерархије јавило се у Скопљу већ 1828. год., а појаве после тога постају све чешће.
Народне жеље да имају своје свештенство живо су потицали и помагали разни руски
претставници, који су јасно видели да је дотадашње стање могло довести до осетних
губитака за словенску ствар. Сем тога за своје политичке циљеве Русија је желела да се
ослони на словенски елеменат, на који је само преко цркве тада могла вршити главни
утицај. С тога се борба против грчке хиерархије почела и водила у знаку сукоба између
словенства и грцизма. Наши људи су избегавали да тој борби место словенског даду,
бар у извесним крајевима, чисто српски карактер из два разлога: 1) да се не цепају
народне снаге и 2) да не би наш свет у Турској излагали незгодама, јер би српско
обележје, с обзиром на српско-турске борбе и српску државну пропаганду, могло да се
тумачи и као револуционарно. Како је црква у ослобођеној Србији била у народним, а у
Бугарској у грчким рукама, то је вођство у борби сасвим природно прешло на Бугаре
као на више заинтересоване. Кад су Бугари у борби против Грка тражили своју посебну
организацију са једним егзархом на челу и кад су тој организацији дали свој карактер
српска влада је стала на гледиште и објавила га већ 1869. год., да Срби остану у
заједници са цариградском патриаршијом док се не створи могућност да дођу под
црквену управу саме Србије. То је унело велику пометњу у народ. Цела дотадашња
борба изгледала би према том бесплодна. Место заједничке словенске црквене
организације настао је раздор. Грчка црква није била довољно увиђавна да поправи
своје грешке на терену и да изиђе Србима у сусрет. С тога је известан део наших људи
огорчен због тога и из словенске солидарности пришао Егзархији, која је створена
званично 27. фебруара 1870. Тако се догодило, да су припадници Егзархије временом
постали Бугари и бугараши и да је та организација била главно средство пропаганде
против Срба. Њу су једно време помагале и турске власти, да би поцепале и ослободиле
Словене свога подручја и да би сузбиле утицај Србије, који је у Старој Србији и
Маћедонији од Карађорђева устанка био осетан.

Тако је српска национална политика претрпела два ударца пре него што је уопште
постала активна. Претрпела их је првенствено зато што није била активна и што је
престиж Београда после смрти кнеза Михаила видно пао. За његова живота Београд је
имао прву реч међу хришћанима Балкана и с њим су рачунали и пријатељи и
непријатељи. После његове смрти видело се и осећало јасно, да у Београду влада други
дух и да су домаће бриге постале прече од свега другог. Руска дипломатија тога
времена обраћала је више пажње Бугарима, и то из сопствених рачуна. Њена је давна
жеља била да завлада Цариградом и Дарданелима, како би добила слободан излаз у
Средоземно Море. На том подручју блиском Цариграду, на обалама Црног Мора и на
обе падине Балкана, преко кога је водио најкраћи копнени пут из јужне Русије према
турској престоници, налазио се бугарски народ, који је свој спас очекивао само од
петроградске словенске браће. Велики број Бугара радника, трговаца, свештеника и
интелектуалаца живео је у Русији, васпитавао се тамо и спремао јавно мишљење у своју
корист. У Русији се веровало у словенска осећања Бугара, желело се да им се помогне и
рачунало се на њихову оданост. У Бугарској, коју би она ослободила и дигла, Русија се
надала добити чврсто упориште своје политике на Балкану. Што се год више добије за
Бугарску тим се посредно добија и за Русију; велика Бугарска то је широко претсобље
за руски Цариград.

Међу Србима, незадовољна политиком Намесништва, Русија је више дизала престиж
Црне Горе и кнеза Николе. У српском друштву, међу романтичарима, нарочито у
Војводини, Црна Гора је била нарочито слављена. Њен глас је изузетно порастао после
победе на Грахову. Њене сталне борбе по кланцима и планинама, крвави јатаган који је
сејао смрт и страх, са ликовима окоштих, сунцем опаљених и несаломљивих ратника, у
необичним оделима, са женама пуним прегалаштва, створиле су о Црној Гори
идеалисану слику, која је одударала од сухе прозе заглибљених равничарских паланки.
Кнез Никола, млад владар и песник, познат по својим родољубивим песмама и
изјавама, жељан акције и славе, сматрао се као оличење старог витештва. Његове слике,
са великим продорним очима, растављеном кратком црном брадом, у животописном
златом извезеном црногорском оделу, ширене су по свим српским кућама ван Србије
(ја сам их виђао чак у Винковцима). О Црној Гори говорило се последњих двадесет
година стално, и то увек у вези са неким борбеним покретима. И то не само са Турцима.
Крајем шездесетих година, поводом увођења новог војничког закона за аустриске
земље, избио је у јесен 1869. год. устанак у Боки Которској, која је хтела да се очувају
њене старе повластице са системом народне војске. Иако су аустриске трупе биле
надмоћније у сваком погледу устаници су им, ипак, у Кривошијама задали тешких
удараца. Устанике су тајно помагали пријатељи из Црне Горе мање људством, а више
материалом. Два аустриска генерала бише поражена и смењена. Нови далматински
намесник Гаврило Родић смирио је устанак почетком 1870. год. само на тај начин, што
је повукао извршење војног закона и прогласио општу амнестију. Сам Бокељ, А.
Дабиновић, проучавајући дипломатски историат овог питања, утврдио је, да је
бокељски устанак припреман од раније и да се на њему радило с планом из Берлина и
Москве, кад се спремала шира акција Русије и Пруске против аустриске и француске
коалиције. Разумљиво је с тога, што је том чисто локалном устанку обраћена пажња у
целој Европи. Црна Гора дошла је у средиште интереса, јер се отпор устаника тумачио
само њеним помагањем. Иако је кнез Никола посебним уговором с Аустријом обећао
пуну неутралност, у Бечу му се ипак није веровало, и није немогуће да не би дошло до
какве акције против цетињске владе, да Русија није енергично устала у њезину одбрану.

Погибија кнеза Михаила и будна пажња Осман Топал-паше, босанског валије,
растројили су рад националних и омладинских одбора по Босни и Херцеговини. На
почетку 1868. год. помишљало се, да се идућа омладинска скупштина одржи у Сарајеву
1869. год. Али се после кнежеве погибије и пашине полицијске офанзиве морало од тог
одустати. Неки важнији национални радници беху протерани (Богољуб Петрановић,
познат као скупљач народних песама), а други затворени (Васо Пелагић, Гаврло
Вучковић, Серафим Перовић, Леонтије Радуловић и др.). Год. 1871. престала је са
својим радом и цела организација Уједињена Омладина Српска. Појединци, пуни вере,
настављају рад и касније. Исте те године, на једном састанку на Цетињу, неколико
омладинских радника ствара нову организацију, "Дружину за уједињење и ослобођење
српско". У њу су ушли Лаза Костић, Ђока Влајковић, Милетић, Сава Грујић и др., из
свих крајева Српства. Омладинцима је обећао помоћ и војвода Марко Миљанов, који се
иначе отворено тужио на цетињски двор и његову околину. Кнез их је примио усрдно и
уверавао их о својој спремности да прихвати народну ствар. Али ова омладина није
показала много активности, нешто што није имала довољно подршке у Србији а нешто
због превирања у самој омладини. У народу је ипак врило. Бачено семе пропаганде са
више страна стварало је у народу наде, комешања и покрете. Нису радили само Срби.
Аустрија је још 1869. год. упутила у околину Бање Луке католички ред траписта, да у
том претежно православном и муслиманском крају делује верски и ради за њу.
Предузимала је извесне акције и међу фрањевцима, а вршила је и стратешка осматрања.
Њени агенти деловали су и по Херцеговини. Француско-пруски рат 1870/1. год. донео
је, са својим брзим и непредвиђеним исходом, знатну пометњу у европску дипломатију,
а код нас је храбрио извесне авантуристичке духове да крену ствар у дубоком уверењу,
да ће имати успеха. Надало се у Русију, која да је на истоку добила слободније руке,
пошто је победа Пруске дошла само као резултат руског задржавања Аустрије.

Пут на Берлински Конгрес

Турске власти су примећивале извесно живље струјање међу рајом нарочито у Босни и
Херцеговини и у Бугарској и приписивале су га панславистичкој агитацији, иза које су
назирали у главном Русију. Али је било извесних сумња и против Аустро-Угарске, за
коју се знало да пружа руке према Босни. С тога су почеле с репресалијама. Почеше
затварања људи и установа. У јесен 1872. год. једна група хришћанских трговаца у
Бањој Луци обрати се за заштиту бечкој влади, не знамо да ли из сопствене инициативе
или по сугестијама аустриског конзулата. Брзо потом поче пребегавање хришћанских,
првенствено српских, лица из босанске крајине у Хрватску. Чим су прешла границу та
су лица почела да износе тешке прилике под којима живе и по сугестијама Светозара
Милетића упутила су један меморандум силама потписницама Париског Мира. Али их
је главни пут водио у Беч, да ту ступе у везе с претставницима великих сила и са
аустриском владом. То је било у лето 1873. год., мало после тројецарског савеза у Бечу.
Русија, Немачка и Аустрија, као три конзервативне силе, хтеле су да очувају створено
стање у Европи, за чим је нарочито ишао Бизмарк бојећи се француске одмазде, али су
осећале да стање на Балкану тешко може проћи без потреса. Русија и Аустро-Угарска
нису веровале једна другој, у осталом са разлогом, јер су и једна и друга добро знале да
нису незаинтересоване у ровењима која се врше у Турској. Тај састанак у Бечу изазвао
је код наших људи велике наде. Неколико херцеговачких вођа упутило је тад преко
Цетиња молбу руском цару, да их прихвати у невољи, јер се они због зулума морају
дићи на оружје. Позивали су кнеза Николу да почне рад с њима, па кад ту нису одмах
наишли на жељени одзив обратили су се Београду упозоравајући на могућност да их

Аустрија предухитри. Али и у Београду се налазило да тај час није био нимало погодан
да се крене већа акција.

Али се точак није дао лако зауставити. У Херцеговини је летина 1874. год. била
подбацила и свет се налазио пред тешком неизвесношћу. Закупници пореза, који су пре
свега гледали само свој интерес, притискали су народ, да истерају своје и државне
приходе. У већ узмућеној земљи то је дало маха новим протестима и сукобима. На
устанак се гледало као на скоро једино могући излаз. На састанку народних првака у
Биограду код Невесиња, на Малу Госпојину те године, би решено да се диже устанак о
пролећу и да се о том обавести кнез Никола с молбом да их прихвати. Кнез је примио
изасланике народне лепо и покушао је да утиче на њих. У свом опширном мемоарском
спису о Херцеговачком Устанку он сам прича, како их је уверавао "да их никад неће
напуштати, нити ће одвојити судбину Црне Горе од њихове", али да тад није било
време за узбуну. Руска влада је нарочито утицала на кнеза. Овај је доиста успео да
смири људе и да упути херцеговачке избеглице да се врате кућама.

Духови су били веома узбуђени и наоштрени. Баш те јесени, 5. октобра, извршише
Турци покољ повећег броја Црногораца у Подгорици, који се ту беху затекли на пазару.
Покољ је дошао као освета за угледног Јусу Мучина, кога беше убио један Куч по
позиву Марка Миљанова. Тај покољ изазва силно огорчење на све стране. Врила је крв.
Људи су тражили освету и горели од нестрпљења што их чак пре не пуштају. Цетињски
кругови умиривали су свет, али су остављали јасне наде и за могућност одмазде. Кнез
је слушао савете из Русије, али је покушавао на све начине да црногорско питање стави
на дневни ред, да би овом приликом добио извесне територије од Турске у свом
суседству. Он је хтео дати разумети и Порти и силама, да мир у суседству Црне Горе
зависи од расположења на Цетињу и с тога се трудио, да све нити завера, припрема и
акција у Херцеговини и према Албанији држи у својим рукама. Утицај Црне Горе у
Херцеговини и на тим странама био је неоспоран. Сви виђенији српски главари и сав
народ гледали су само на Цетиње и на поруке отуда. Видели смо, да Лука Вукаловић,
човек од несумњивог значаја, није могао да успе нимало ни да се чак одржи у земљи,
кад се завадио с цетињским двором и почео политику на своју руку. Кнез Никола је
умиривао Херцеговце, али не с намером да их смири коначно, него дотле док то буде у
његовом политичком плану. С тога је и пуштао да се и говори и ради на устанку не
осећајући да би, у извесном часу, могао изгубити узде из руке и да у гладном народу,
тешко притиснутом и већ раздраженом, може лако да избије револт, који се неће дати
лако зауставити.

У толико пре што се на револуционирању духова у Херцеговини радило и с других
страна. Аустриски високи генералитет, под претседништвом самог цара, имао је 17.
јануара 1875. своју седницу, на којој је гроф Ј. Андраши, као министар Иностраних
Дела, изнео циљеве бечке политике. Аустро-Угарска је желела да добије Босну и
Херцеговину, али то није могла ни хтела да постигне отвореним ратом, да не би
изазвала против себе Русију, Турску и српске државе. Место тога она је хтела да делује
посредним путем. Бечка влада помагаће незадовољне хришћане, потицаће их, и тако ће
разједати Турску и припремити јавно мишљење Европе на потребу да Дунавска
Монархија уведе ред. У Бечу је већ тада подвучено јасно, да не би никако било у
његовом интересу да се придруживањем Босне и Херцеговине Србији и Црној Гори
створи већа српска држава, која би могла постати опасна по "здравље" Дунавског
Царства. Аустрији рат Турске с Црном Гором не би био непријатан. Ако би победили
Турци Аустрија би их зауставила и добила би много у престижу код суседних

балканских хришћана; а ако би победила Црна Гора са Србијом то би дало повода
Аустрији да и она посредује и да изради извесне добитке и за њих и за себе. Надвојвода
Албрехт, који је, као победник код Кустоце, уживао војнички ауторитет и био глава
ратне странке, тражио је, да Аустрија не дозволи заједничку границу између Србије и
Црне Горе, него да, утиснувши се међу њих као клин, очува слободан пут за исток и
непосредну везу с Турском. На тој конференцији било је решено да Аустрија учествује
посредним путем у акцији и да њена граница има допирати до подручја између река
Босне и Дрине.

Наскоро потом, у априлу 1875., кренуо је цар Франц Јосиф у Далмацију с нарочитом
намером. Он је хтео да истакне значај те области за Аустро-Угарску, и да унапред
упозори на могућности да због те покрајине морадне тражити проширење према
истоку. Кад је цар дошао у јужну Далмацију његово понашање није било ни много
дискретно ни уобичајено у дипломатском свету. У Имотском цара су поздравили
претставници босанских фрањеваца истичући права Хабзбуршке куће на Босну и
Херцеговину, а по њиховом упутству јавило се уз пут и неколико других депутација.
Цар је неке од тих људи одликовао, а неке наградио, а свима је обећавао да ће се
побринути за њих, да им буде лакше. Одмах потом почели су код херцеговачких
католика у суседству Далмације састанци и договори, да се крене акција, па су на њих
позивани и неки православни главари из столачког и љубињског среза. Тај пут царев
није могао остати без утиска на Цетињу, као и на остале српске људе и крајеве. Он је
довољно наговештавао да се нешто спрема; у вези с осталом аустриском активношћу
није било тешко погодити ни у ком правцу.

Сами муслимани нису могли да се уздрже од извесних дела насиља и освете. За кратко
време погибе од њихове руке неколико угледних људи из народа. Турске власти,
рачунајући с устанком, биле су пасивне према насилницима; пустиле су чак да извесни
зулумћари обију државне магацине и разграбе оружје и муницију. Страни конзули и
пашински изасланици покушавали су, истина, да смире народ, али је то ишло веома
тешко, јер није било потребног поверења ни на једној ни на другој страни. Усред
преговарања и колебања збише се неки догађаји, који убрзаше решење. Близу
Метковића, код Драчева, дошло је 19. јуна до препуцавања између побуњених
католичких сељака и муслимана. Побуњеницима стиже помоћ из околних села. Три
дана потом депеширао је фра Стипан Налетелић с друговима аустриском намеснику у
Задар, како "сви кршћани Габеле, Драчева, Храсна и све Луке желе помоћ од Аустрије,
припознајући ћесара као свога. Не пуштајте да нас Турци кољу. Немамо џебане нит
оружја, просимо провиђења. Барјак Аустрије пред нами је." Међу устаницима се
налазио и Марко Стазић из Задра, за кога су Турци тврдили да је био повереник
далматинског намесника Родића, а по Херцеговини је пре тога крстарио аустриски
генералштабни официр Виљем Сауервалд.

Независно од тог сукоба код Драчева, скоро у исто време, дошло је до борби и у
невесињском крају. Харамбаше Перо Тунгуз пресрео је са својом четом у Бишили један
турски караван и убио је седам кириџија. То још више ускомеша муслимане. У
Кифином Селу донесена је потом, 25. јуна, одлука да се акција за устанак прошири и на
остале срезове херцеговачке и да почне живље. Два дана потом, на Крековима, дошло
је до прве праве борбе. Невесињска пушка била је глас осталој Херцеговини. Устанак је
плануо.

Кнез Никола је покушао да устанак задржи, али то се више није могло. Да би остао с
устаницима у вези упутио је међу њих чувеног јунака и харамбашу Пеку Павловића.
Пеко се није мало изненадио кад је видео ратоборно расположење устаника. Они се
сматрају, јављао је кнезу 7. јула, "тако силни, колико да нема ниједног Турчина на
свијету! Они хоће буну и кажу да их нико од тога одвратити не може, мада немају ни
пушака, ни фишека." Видећи то и кнез је попустио. Позвао је све главније херцеговачке
вође на тајни састанак на Ловћену и ту им је 26. јула дао свечану изјаву, да ће сама
Црна Гора ући у рат, ако устанак не би имао успеха. Мало потом одредио је свог таста,
војводу Петра Вукотића, да са Грахова утиче на устанике и управља њиховим
пословима. Он им је дотурао храну и џебану, а "ђе је требало поткрепљење четама
херцеговачким, тамо је шиљао Црногорце." Мало потом букну устанак и у
Васојевићима и 4. августа дође тамо, на Сеоцима, до прве борбе између Срба и Турака.
У исто време закрвише и Кучи.

Месец и по дана после невесињске пушке устанак је избио и у Босанској Крајини.
Побунили су се тежаци између Дубице и Костајнице у ноћи 3-4. августа. Први нападај
извршен је на Кулу у селу Дворишту. Одмах потом устанак се проширио и на суседне
крајеве, претежно дуж аустриске границе. Главни вођа на тој страни био је Остоја
Корманош, који се први, 5. августа, сукобио с турском војском. Домало, у Крајину су,
као вође, стигли и неки босански емигранти из Србије, међу којима се истицаху Петар
Петровић Пеција и Голуб Бабић. Нарочито је био борбен стари хајдук Пеција, који је у
народу од раније стекао глас јунака и прегаоца.

Устанак су прихватиле обе српске кнежевине, Србија и Црна Гора. Јавно мишљење,
под утицајем наше романтичарске књижевности и панславистичких кругова Русије,
тражило је рат, у тврдом уверењу да Турска, "болесник на Босфору", неће моћи одолети
српском налету. "Мало нас је, ал’ смо људи", понављало се у разним вариацијама кроз
песму и кроз штампу. Рат с Турцима, који је требало да донесе ослобођење раје,
оглашавао се као свети и у њ се позивало са више страна. Али, док је такво мишљење
освајало у књижевности и штампи, па чак захватало и водећу либералну странку у
Србији, у широким народним круговима србијанске кнежевине рат није био много
популаран. Било је отворених порука, да је бесмислено ослобађати друге, кад Србија
сама стење под "најтежим бирократским јармом". Друг Светозара Марковића, млади
Никола Пашић, хтео је да се помажу устаници, и сам је отишао у Херцеговину, истина
не да се тамо бори, него да однесе неке скупљене прилоге. Против рата био је 1875. год.
и сам кнез Милош, на кога су много утицале аустриске претње и одвраћања. Због
таквог његова држања он је постао предмет општих нападаја и водећи радикали у
Србији били су чак спремни да га замене борбеним црногорским кнезом, који је уживао
опште симпатије.

Чим је избио устанак у Босни дошла су 9. августа 1875. два повереника српске владе
бискупу Штросмајеру. Срби су нудили Хрватима, да и они уђу у акцију и да делују у
турској Хрватској, која би онда имала припасти њима. "Од владе хрватске ништа се
друго не би захтијевало, нег да зажмири и устанак хрватски под руком подупире."
Штросмајер је одмах о том обавестио свог пријатеља Фрању Рачког, слажући се у
начелу с потребом акције, али је желео да се о том обавести и бан, познати песник
Смрти Смаил-аге Ченгића, Иван Мажуранић. Рачки му је доскора одговорио, да су, по
његовим најскорашњијим извештајима, Мађари одлучни противници сваке акције
против Турака, а да је цар лично казао бану, како мора остати неутралан.

Ни остали народи на Балкану не одазваше се српским покретима. Грци остадоше
мирни, а мали локални покушаји устанка међу Бугарима бише брзо угушени. Арнаути
су се, у већини, држали с Турцима и борили се на њиховој страни. Срби су остали
осамљени, имајући сами да приме борбу с Турском Царевином, чија је снага била још
увек већа него што су они замишљали.

Кад је устанак избио предложио је бечкој влади руски министар Иностраних Дела, кнез
Горчаков, да Русија и Аустро-Угарска поседну Босну и Херцеговину, како би спречиле
даље ширење устанка и увеле сређеније прилике у те земље. Аустро-Угарска је имала
непријатно искуство заједничке окупације Шлезвиг-Холштајна са Пруском, а сем тога
није ни начелно пристајала на сарадњу с Русијом у областима на које је она ставила
сама руку и полагала извесна права. Место тога, бечка влада, хотећи да се покаже
неутрална и хумана и заштитник балканских хришћана, тражила је, да Турска, у
споразуму с устаничким вођама и конзулима, спреми потребне управне реформе.
Турска је прихватила тај предлог, али се наскоро видело да нико с њим није мислио
искрено, ни Турци, ни устаници, ни заинтересоване силе. После свих ранијих искустава
устаници нису више веровали у турске реформе и тражили су далеко више, него што су
Турци могли дати. А и саме силе, предлажући реформе, више су мислиле на палиатив,
него на коначно решење. Султан је 30. новембра (12. децембра) 1875. објавио своју
ираду, којом обећа реформе за целу Турску Царевину, а не само за Босну и
Херцеговину. По тражењу Русије силе су на ту ираду одговориле Андрашијевом нотом
од 18. (30.) јануара 1876., тражећи да се пре свега среде прилике у те две области.
Турска се начелно сложила с тим, "али само су се наивни могли завести овим
привидним уступцима", како тачно каже А. Дебидур. Истина је, доиста, да је Турска
истински помишљала на реформе и да је покушала и да их спроводи, нарочито у
Херцеговини, која би административно одвојена од Босне. Али цариградска влада није
могла изменити менталитет целог муслиманског становништва, нити реформама
прекратити подземна ровења. Уз покушај рефорама Турци су покушали и посредовање
на Цетињу, али је кнез био скуп у цени. Под његовим утицајем поставили су и
устаничке вође, у Суторини, 27. марта, у присуству руских и аустриских,
неприхватљиве услове за смиривање Херцеговине. Они су тражили ни мање ни више,
но да се турска војска уклони из њихове земље, и да остану само мали гарнизони у
главним местима.

За то време устанак се даље развијао. У Босни он није могао да узме велика маха, јер је
Крајина била далеко од Србије, која би је могла помагати као Црна Гора Херцеговину.
Саме вође у њој биле су више четници него војводе. Већ 29. августа (10. септембра)
погинули су код Гашнице, на Сави приликом искрцавања оружја, обојица главних вођа,
Пеција и Корманош. У источној Босни устанак око манастира Тавна угушен је у самом
почетку, јер су ту муслимани били бројно врло јаки, а и Турци су имали прилично
редовне војске.

Нов елемент у босански устанак на Крајини донела је појава кнеза Петра
Карађорђевића. Он се, посрбивши своје скраћено презиме Кара, претстављао као Петар
Мркоњић. Петар је био у то време млад човек (рођ. 1844. на Петров-дан), а имао је већ
доста буран живот за собом. Васпитавао се у Швајцарској и Француској, и то за
стручног официра. По васпитању и доброј оцени савремених расположења он је био
демократа и слободар; за разлику од ауторитативног кнеза Михаила и плаховитог
неурастеничара и у основи аутократске природе кнеза Милана он је, као претендент на
српски престо, излазио са врло слободоумним идејама. Публици се претставио са

преводом чувеног енглеског писца Џона Стуарта Мила О слободи и са предговором том
делу, који је химна слободи. Као и цела његова породица имао је неприлика приликом
убиства кнеза Михаила, али стварне кривице није имао никакве. За време француског-
пруског рата 1870/1. год. борио се на француској страни и истакао се у више прилика. У
борби код Вилерсексела заслужио је орден Легије части. Кад је избио устанак у
Крајини Петар се јавио да послужи народној ствари. Београдски двор и влада били су
одмах против њега из династичке суревњивости и да не би, с евентуалним успесима у
борби, стекао шири популаритет. С тога су и вођи устанка, који су били у вези с
Београдом, остали хладни према њему. Петар је ипак образовао своју чету и поставио
логор на Ћорковачи. Крајем септембра ушли су његови одреди у борбе, али нису имали
никаквих знатнијих успеха. Посао су му отежавали сви, и Србија, и устаничке вође, и
аустриске власти, па и наше јавно мишљење, које је тражило да се народне снаге не
цепају. Кнез Петар је још 6. септембра у једном јавном прогласу говорио, "да
Карађорђевић сада не чезне ни за каквом улогом, него да жели успех своме народу",
али то није помагало. Видећи све те тешкоће Петар се обратио непосредно кнезу
Милану нудећи му, да затоме кобне династичке мржње и да "на очи свију непријатеља
нашега народа, станемо један поред другога као браћа и пријатељи, којима су на срцу
једино срећа и напредак онога народа који их је дигао на висину на којој се налазе."
Кнез Милан није примио понуђену руку и тражио је од устаничких вођа и од
аустриских власти, да Петра онемогуће. Вође доиста предочише Мркоњићу, да је у
интересу ствари да их он напусти. Петар је то и учинио крајем 1875. год., али не
потпуно. Он је коначно напустио босански устанак у јуну 1876., када се Србија решила
да уђе у рат.

Да је то рђаво утицало на морал устаника не треба посебно доказивати. У акцију која
тек што је почела унесен је раздор. Тај је још појачан непромишљеном акцијом Васе
Пелагића, који је ову борбу с Турцима мешао са социалном револуцијом и изазивао у
народу, агитацијом против режима у Србији и Црној Гори, још већу пометњу. Колико
су људи били растројени види се најбоље потом, што за новог вођу устанка, на
скупштини у Јамници, држаној 4. и 5. децембра 1875., нису изабрали више ниједног
Србина, него Словенца Мирослава Хубмајера, који је пре тога учествовао у
херцеговачком устанку. "Својом лудо спремљеном, а још луђе упропашћеном навалом
на Костајницу, проиграће Хубмајер "главно заповедништво" и изгубити се из босанског
устанка исто тако брзо, како се и појавио. У Србији за рата 1876. даће му се чин који му
је у свему одговарао - нареднички". Тако, бележи за њ др В. Чубриловић у својој лепој
књизи о Босанском устанку. Свој живот завршио је Хубмајер у Сарајеву као чиновник
аустриске полиције.

Херцеговци су у борбама били једнодушнији и имали су више успеха. И међу њима је
било покушаја извесног растројства, али је оно брзо угушено. Некадашњи тајник Луке
Вукаловића, више рекламер него јунак, Мићо Љубибратић радио је против кнеза
Николе, али је наскоро био онемогућен. С ким би другим могли у тај мах сарађивати
честити Херцеговци, кад би раскинули с Црном Гором? Неколико херцеговачких вођа,
као силни поп и војсковођа Богдан Зимоњић, човек као планина, срчани Максим
Баћевић, Лазар Сочица и многи други могу мирне душе да уђу у Карађорђеву епопеју.
Са православнима борили су се против Турака и неки католички одреди, међу којима се
највише истакао дон Иван Мусић са људима из области Попова и Стоца.

Било је људи који су веровали, да би се за Босну и Херцеговину могла израдити
самоуправа у оквиру Турске Царевине. Ти су људи били под сугестијом руске службене

политике, која је једно време заступала ту идеју и за њу била придобила чак и Енглеску.
У вези са руским конзулатом у Дубровнику, где су се налазили, с времена на време,
неки мање значајни вођи устанка из јужне Херцеговине са Мићом Љубибратићем, који
није смео на терен и због Црногораца и због Турака, био је почет чак и рад на
припремању "устројства" за посебну "земаљску управу" у Херцеговини. Устројство је
радио тада професор одеског универзитета Цавтаћанин др Валтазар Богишић, а у тај је
посао био ушао и Никола Пашић. Не водећи рачуна о интересима Црне Горе и не
познавајући довољно стање у самој Херцеговини и све везе и конце устанка, Пашић је
предлагао да нека привремена херцеговачка влада узме сама послове у руке и да се
према великим силама појави у улози правог и јединог представника устанка. Под
утицајем непоузданих обавештења Љубибратићевих он је мислио, да би та управа
имала више ауторитета и могла дати више плана и јединства устанку него што је то био
до тада случај са директивама са Цетиња. Та би херцеговачка влада имала бити
састављена од Срба из свих крајева и свих странака и била би нека врста егзекутиве
Уједињене Омладине. Против таквог плана, у основи веома нереалног и прилично
наивног, била је одлучно Црна Гора, која није допуштала да се у херцеговачке ствари
меша ико други. А против њега је била и бечка дипломатија, која није хтела да управу
над Босном и Херцеговином добију било Срби из кнежевина или они из саме земље или
ма у којој другој комбинацији, јер би то поспешило стварање једне веће српске државе
у будућности и јер би то лишило њу саму изгледа да добије те две наше области.

У пролеће 1876. год. догађаји узеше бржи ток. Поред оног у Херцеговини и Босни изби
устанак и у Бугарској. Овај је био кратког даха и угушен је са страшним свирепствима
башибозука. Цела Европа диже свој глас и кабинети великих сила ужурбаше се.
Ратничко расположење обузе нарочито Србе. Кад је гора озеленила оживеше у већој
мери и устанак у Крајини и устанак у Херцеговини. Тада посташе славни Црни Потоци
у Крајини са борбеном акцијом Голуба Бабића. У самој турској престоници избише
нереди. У мају дочепа се власти ратоборна странка Младотурака, која сруши султана
Абдул Азиса. На то је као одговор дошао српско-црногорски савез, потписан у
Млецима 3. јуна и 18. јуна заједничка објава рата Турској. Одмах потом устаници из
Босне, 20. јуна, прогласили су своје уједињење са Србијом, а устаници из Херцеговине
изјаснили су се за Црну Гору.

Аустриска влада, која је полагала своје право на целу Босну, наредила је одмах својим
конзулатима у тој земљи и Херцеговини, да делују у народу против сједињења са
српским кнежевинама и да упућују о том јавне адресе. Као главно оруђе конзула у тој
акцији послужило им је католичко свештенство на челу са сарајевским жупником,
песником фра Гргом Мартићем. Католици су, најпре, волели католичког Фрању Јосифа,
него православног кнеза Милана или Николу. Затим, хрватски родољуби су веровали,
да ће се са аустриском окупацијом Босне и Херцеговине убрзати уједињење са осталим
Хрватима под аустро-угарском влашћу. С тога су искрено желели, да и Босна и
Херцеговина уђу у аустриски оквир. Такво решење изгледало им је природно и лако, и
много реалније него да се до укупног народног јединства дође преко југословенске
идеје. Њихови интереси поклапали су се са интересима једне велике силе и до
остварења народних жеља могло се доћи без много напора и без тешких жртава. За
извесне хрватске политичаре Босна у српским рукама значила би исто колико и да је
изгубљена. С тога су они са великом жестином отпочели хајку на Србе у Србији,
тврдећи ни мање ни више него да је Босна хрватска и да Хрватска, чија је политичка
самосталност угашена 1102. год., има на њу несумњиво историско право. Срби, који су
у тим земљама претстављали већину становништва и чије су везе с Босном столећима

постојале све уже и непосредније, одговарали су на ту хајку с пуно плаховитости.
Услед тога настао је дубок и, на жалост, све до данас непремошћен раздор између
великог дела српских и хрватских јавних радника. Бењамин Калај, бивши дипломатски
агент у Београду, десна рука грофа Андрашија и један од главних експерата за
балканска питања у бечком Министарству Иностраних Дела, предвиђао је то и са
задовољством је наглашавао, да ће питање и судбина Босне и Херцеговине појачати
распру између Срба и Хрвата. Бечки и пештански властодршци имаће само да се тим
користе. Хрватска теза с уједињењем под Хабзбурзима постављена је као противност
српској, која је хтела уједињење са слободним српским кнежевинама. Као две
противности, за које се веровало да се искључују, оне су имале да се носе до истраге.
Сам цар Франц Јосиф осуђивао је у једном писму бану Ивану Мажуранићу оне Хрвате
који су симпатисали са Србима, јер да су радили против интереса и својих и дворских.
Цар хоће да добије Босну и Херцеговину, до којих пут води преко хрватских земаља и
преко хрватских људи и њему, наравно, није било нимало свеједно, ако се међу
Хрватима буде јавио покрет који не би ишао Бечу у прилог.

Своје аспирације на Босну и Херцеговину истакла је Аустро-Угарска према Русији у
Рајхштату, 26. јуна 1876., приликом састанка царева Франца Јосифа и Александра II и
њихових министара спољашњих послова. Русија и Аустрија сложиле су се том
приликом да очувају Србију и Црну Гору ако буду тучене од Турака, а у случају
њихове победе дозвољавала би им се извесна проширења, али би Аустрија узела већи
део Босне и Херцеговине. Руске белешке о том састанку не слажу се потпуно с
аустриским, али се и из њих виде довољно аустриске тежње. Тако је, на почетку самог
рата, судбина Босне и Херцеговине била запечаћена; земље, због којих су Србија и
Црна Гора ушле у рат биле су унапред изгубљене. За време војних операција бечка
влада је 7. јула ставила до знања заинтересованим чиниоцима у Босни, да не може
дозволити сједињење Босне са Србијом, па је то поручила и у Београд. Зато су морале
бити и обустављене српске акције на тој страни.

У рату против Турака Црна Гора и Србија нису оперисале заједно, него свака за свој
рачун. На Србију се бацила јака турска војска, којој недисциплинована и не много
одушевљена српска милиција, без довољно официра, није могла да одоли. Врховни
командант српске војске био је руски генерал Черњајев, који је прешао у Србију са
неколико хиљада руских добровољаца. Српска снага била је распарчана на више
бојишта, а ни на једном није имала довољног броја за ударну снагу. С тога је њена
офанзива пропала на самом почетку. Али у дефанзиви Срби су се држали много боље и
на Шуматовцу су, 11. августа, имали леп успех. Њихов отпор, с кратким примирјем,
трајао је све до 17. октобра, кад су им Турци код Ђуниса задали тежак ударац. По
молби кнеза Милана Русија је својим ултиматумом зауставила даље продирање Турака
и натерала је Порту да почне преговоре о примирју. После посредовања и других сила
мир је закључен 16. фебруара 1877. без икаквих териториалних губитака за Србију.

Црна Гора била је у рату боље среће. Целог лета и јесени 1875. устаници и црногорски
добровољци пресретали су турске караване, нападали карауле, јуришали на градове и
силно замарали турску војску по Херцеговини. Њихова борба на Муратовици 30. и 31.
октобра била је права битка са сразмерно великим снагама, исто као и она на Пресјеци,
завршена турским узмицањем 19. априла 1876. Кад је почео рат Црногорци су с
устаницима брзо продрли до Невесиња, али су се одатле морали вратити, кад је
Муктар-паша кренуо против њих. До одлучне борбе дошло је на Вучијем Долу 16. јула.
Кнез Никола је био прикупио јаку војску од 24 батаљона и лично је њом заповедао.

Успех његов био је потпун. Код Турака, од три заповедника један је погинуо, други је
био заробљен, а сам је Муктар био рањен и једва се спасао. Велике успехе имали су
Црногорци и на источној страни око Подгорице, а нарочито у сјајној борби на
Фундини, 2. августа. Сам Новак Милошев посекао је тога дана 18 глава. Војводе Божо
Петровић и Илија Пламенац одлично су бранили Црну Гору на тој страни, а својим
јунаштвом истицао се и кучки војвода Марко Миљанов, који ће се после прославити и
својим простом али моралом и снагом витештва необичном прозом.

У Цариграду је за то време извршен нови преврат. Сама влада, са шеих-ул-исламом на
челу, збацила је султана Мурата, који је био душевно болестан, и довела је на престо
младог, врло интели гентног, али веома перфидног и неповерљивог Абдул Хамида. У
Цариграду је владало привидно ратничко расположење и силе су имале прилично
напора да делују умирујући. Русија је, међутим, узимала све енергичнији тон.
Славенофилски кругови у њој, којима је симпатисао и сам наследник престола, царевић
Александар, тражили су да Русија крене у акцију и ослободи балканске хришћане, а у
првом реду Словене. Империалистички кругови у њој помагали су тај покрет са
тежњом, да том приликом Русија оствари своју стару тежњу и загосподари Цариградом
и Дарданелима. Турска је маневрисала на разне начине, да избегне европским
посредовањима у својим унутрашњим питањима. Кад је била заказана и сазвана једна
конференција великих сила у Цариграду, да расправља о реформама у Турској и о миру
са Србијом и Црном Гором, султан је дао објавити 11. децембра врло либералан устав
за целу Царевину, који је израдио његов велики везир Мидхат-паша. Деловање великих
сила постало би по томе беспредметно, и тако се у ствари и догодило. Турска је
очигледно отезала и изигравала акцију великих сила. Јасно је било после тога, да ће
Русија, већ и сувише ангажована, предузети извесне одлучније кораке.

Пре него што би ушла у рат против Турске Русија је гледала да се осигура од Аустрије.
Бечка влада није никако пристајала на руске предлоге, да се Босни и Херцеговини даде
аутономија; није хтела, исто тако, ни да заједно са Русијом ратује против Турака. Њени
захтеви били су јасни: она је тражила Босну и Херцеговину за себе; није дозвољавала
стварање једне нове велике словенске државе на Балкану, а најмање српске; и није
пристајала да Русија прошири своје војничке операције према Србији и западу. Видело
се јасно, да је, хотећи да искористи тежак руски положај, хтела да оживи стари план
поделе интересних сфера. Западни Балкан имао је остати њезин. Русија је морала
попуштати и у уговорима у Бечу и Пешти, у јануару и марту 1877., признала је Аустро-
Угарској право, као цену за њезину неутралност, да може, у по себе повољном
тренутку, извршити окупацију Босне и Херцеговине. Русији Аустрија није признала
право на Цариград, нити трајна освајања на Балкану. За Србију и Црну Гору није било
изречно речено, да се неће моћи ујединити, али је бечка влада предвиђала већ тада за
себе могућност утицаја и у Новопазарском Санџаку. В. Чубриловић добро карактерише
политичку линију тадашње бечке владе. "Ако је рајхштатским уговором ма и привидно
показивала вољу да у решавању источног питања прави уступке српском народу,
уговором с Русијом од 15. јануара јасно даје на знање да жели да решава питање не
само Босне и Херцеговине него и целог српског народа, целог јужног словенства, без
њих, још више, против њих."

Склопивши тајни уговор са Аустро-Угарском Русија је објавила Турској рат 12. априла
1877. Црна Гора, која није хтела склопити мир под истим условима као и Србија, под
руским утицајем прекинула је везе са Портом и наставила је 17. априла поново рат. Уз
Русију је ушла у борбу и Румунија. У рату с Русима показало се јасно, да је турска

војничка снага још увек од знатне вредности и како су се грдно варали наши
романтичари који су је потцењивали. Код Плевне требало је Русима неколико месеци
тешке борбе и великих губитака, да савладају упорни турски отпор.

Турска војска била се решила, да овом приликом коначно сатаре Црну Гору, да не би
уопште имала више неприлика на тој страни. С тога је упутила на Црну Гору као
врховног заповедника способног Сулејман-пашу са преко 40.000 људи, који је имао
нападати из Херцеговине, док су с албанске стране и из Новог Пазара оперисале друге
две војске. Нападај је почео 23. маја, али су главни ударци заредали од 5. јуна и памте
се у Црној Гори под именом "девет крвавијех дана". Аустриски генералштабни официр
Сауервалд, који се налазио у црногорској војсци, описује подробно све што је чуо и
видео у свом дневнику. Са пуно признања говори о црногорској војсци, али истиче и
опасност, која јој је претила. Извештаји кнеза Николе о тим борбама нису много
поуздани, јер у њима има сувише самохвалисања. С доста губитака Сулејман-паша је
успео да се пробије до Спужа и сједини са албанским одредом. Тад се очекивао
непосредни нападај на Цетиње. Али, како су Руси у то време брже прешли Дунав него
што су Турци очекивали, добио је Сулејман-паша наредбу да се одмах укрца за
Бугарску. Тако је изостао последњи и најопаснији чин турске офанзиве.

После одласка Сулејман-пашина Црногорци су прешли у нападаје и још тога лета
освојили су Никшић и Билећу. Даље црногорско напредовање према Херцеговини
зауставила је аустриска влада, исто као што се успротивила црногорским операцијама
према Новом Пазару. С тога је кнез Никола пренео ратиште према истоку и почео
опсаду Бара са освајањем Приморја.

После руских успеха у Шипки и после пада Плевне ушла је у рат поново и Србија, 2.
децембра. Њена војска кретала се према Нишу, Врању и Пироту. Овог пута она према
себи није имала јаких турских снага и стога је напредовала без већих сметњи. Турци су
на бугарском бојишту били потпуно сломљени и нису могли више да зауставе руско
продирање. Кад су Руси прешли Балкан, Турска је, потпуно клонула, затражила мир.
Примирје је склопљено у Једрену 17. јануара 1878., а потом и мир у Сан Стефану, у
близини Цариграда, 21. фебруара.

Санстефански Уговор био је велико разочарање за Србе. Руска дипломатија стварала је
на њему Велику Бугарску на чисту штету српских интереса. Та Велика Бугарска, која
би имала 163.000 км2, имала је да се стере од Црног Мора до Дрима и Албаније; у њу је
имала да уће не само Маћедонија, него и највећи делови Старе Србије, са скопљанским
санџаком и са деловима дебарског, призренског и нишког. Бугарима су имали припасти
Пирот и Врање, па је тражен чак и Ниш. Огорчена, српска влада је тад поручила
Русима, да ће Ниш бранити и од њих исто као и од Турака. Зашто су Руси тако
поступали? Првенствено у свом интересу. Видећи да се праве велике сметње њезином
учвршћивању на Балкану она је хтела да бар за Бугарску узме што више, у уверењу, да
ће од ње ослобођена Бугарска бити њен верни клиент. Оно што буде бугарско биће,
веровало се, у неку руку и руско. С друге стране, проширујући што више Бугарску
руски дипломати су веровали да раде у корист словенске ствари и словенске
будућности. У петроградском Министарству Иностраних Дела знало се добро, да је
Аустро-Угарска, с њиховим пристанком, ставила руку на западни део Балкана и да
Србија улази у бечку сферу. Проширење Србије значило би посредно проширење
аустриске сфере. Сем тога битног начелног разлога у Русији нису били задовољни
држањем Србије, имали су рђаво мишљење о њеној војној снази и војним напорима, и

налазили су да Србија има и сувише своје воље. С тога је за Србију у Санстефанском
Уговору учињено врло мало. Она је имала добити уз независност само незнатне
исправке граница у правцу Митровице и Новог Пазара. За Црну Гору било је
предвиђено проширење релативно веће према њеном дотадашњем опсегу, али је,
апсолутно узевши, и оно било мало. За Босну и Херцеговину Русија је хтела израдити
аутономију. Санстефански Уговор учинио је најмучнији утисак на Србе какав се дао
замислити, и био је толико тежи, што је долазио од Русије, од које су се сви толико
надали.

Санстефански Уговор је морао бити ревидиран. Против њега су нарочито протестовале
Енглеска и Аустрија, којима подједнако није ишло у рачун јачање Русије и њеног
утицаја и јачање Словенства уопште. За ревизију Санстефанског Уговора био је у лето
1878. сазван конгрес у Берлину, где је моћна личност немачког канцелара, кнеза
Бизмарка, држала све конце у рукама. Српска дипломатија приближила се бечкој влади
и њеном помоћу добила је нешто више у Берлину него у Санстефану, али и то не с тога
што би Беч желео помоћи Србима, него што је хтео да умањи руску творевину. На
Берлинском Конгресу Србија и Црна Гора добиле су признање своје независности.
Териториално Србији су придружена четири округа: нишки, пиротски, топлички и
врањски, а Црна Гора је добила Подгорицу, Никшић, Колашин и Бар с њиховим
подручјем. Додељено јој је било и Гусиње, али је арнаутски отпор тамо био толики, да
су силе после, 1880. год., измениле своју одлуку и место тога дале Црној Гори Улцињ.
По предлогу Енглеске, а по унапред створеном споразуму, Аустро-Угарској је поверен
мандат окупације Босне и Херцеговине и војничко поседање "до иза Митровице". Она
је узела Новопазарски Санџак са јасном намером да раставља Србију од Црне Горе и да
тим поседом отвори себи даљи пут према Солуну.

Главна карактеристика јавног мишљења у Србији после српско-турског рата и
Санстефанског Мира и Берлинског Конгреса било је опште разочарање. Мада је други
период ратовања донео извесне успехе свет је, ипак, остао под утиском кризе на
Ђунису и са уверењем да војска није оправдала оне наде, које су у њу полагане. У
нашој романтичарској родољубивој песми и приповетци сваки је Србин могао да
кидише на гомиле Турака и да остане победник; појам Србина идентификовао се с
појмом витеза. То самоуверење пољуљала је стварност, која је била и сувише
негативна. Дипломатски неуспех био је још тежи. Берлински Конгрес имао је да
уништи сваку наду на стварање једне веће српске државе на Балкану. Босна и
Херцеговина, нада и циљ целе политике Кнеза Михаила, покрајине због којих је Србија
са Црном Гором и ушла у рат против Турака, допале су једној великој сили, да тобоже
привремено у њима уведе ред, а у ствари да их поседне и присвоји. Улазак Аустро-
Угарске у Босну и Херцеговину значио је замењивање Турске новим и далеко
опаснијим непријатељем. Он је рушио основно начело српске државне политике и
сваке здраве политике балканских народа уопште, који су тражили да Балканско
Полуострво остане само њима, слободно од свих завојевачких и политичких акција
туђих држава, а нарочито великих сила. За Аустрију се знало, после њеног потискивања
из Немачке и Италије, да жели накнаду и проширење на Балкану и да своје тежње
упућује у правцу Солуна. На том путу она је ишла првенствено преко старог
историског српског подручја, свесно, с намером да, поседајући Новопазарски Санџак,
спречи спајање Србије и Црне Горе. Дотле српски сусед само на северу, Аустро-
Угарска је обухватала сад и целу њену западну границу и подвлачила се и на јужну,
опасујући Србију са три стране. Да су напори ратовања донели Србији и повољније
резултате, у земљи би се, после њега, по самој природи ствари, јавило доста

незадовољства због тешких финансиских терета, поремећености јавног морала,
излишности извесних оштрих мера и других разлога. Овако, после неуспеха и
војничког и дипломатског, који су тешко погађали и наш национални понос и наше
животне интересе, незадовољство се претварало у жив и неодољив протест.

Приликом окупације Босне аустриска војска наишла је на отпор босанских муслимана,
које су понегде подржавали и православни. Отпор је био веома јак у долини Спрече и
око Маглаја и затим код самог Сарајева, где је бунтовнике водио Салих Хаџи Лојо,
ранији зулумћар и човек нимало доброг гласа. Аустриску војску поздравили су искрено
само католици, који су у њима гледали ослободиоце. Срби су јасно видели аустриску
опасност, али су старији од њих, кад већ није могла доћи Србија, више волели Аустрију
као хришћанску и сређену државу, него Турску, у којој се био изгубио сваки ред.

Аустро-угарска превласт

Берлински Конгрес донео је несумњив успех Аустро-Угарске Монархије. Њена
политика однела је победу, каква се иначе стиче са врло великим жртвама. Она је
добила не само две наше области, него и кључ за решавање целе југословенске
будућности. У њеним границама налазило се више Срба него у обе српске слободне
државе; она је држала под собом све Хрвате и Словенце. Ниједно питање на Балкану,
тако се чинило онда, није се могло решавати без ње, а камо ли против ње. Иза ње је
стала Енглеска, дугогодишњи противник Русије, а одмах иза Берлинског Конгреса
створен је двојни савез између Аустро-Угарске и Немачке (1879.), ком је 1882. год.
приступила и Италија. Блок централних сила изгледао је тада господар европске
ситуације и Балкана нарочито. За Србе били су у изгледу веома тешки дани. Берлински
Конгрес имао је несумљиво антисловенски карактер; на њему је бечка влада скоро
јавно ставила до знања, да неће дати остварење једне веће српске државне јединице.
Србима ће се оставити да животаре само у њеној сенци, разбијени, завађени, и
распарчани у више подручја и под више разних власти.

Пред српске политичаре поставила су се крупна питања. Шта да се ради, да не клоне
вера у народу? И с ким да се иде? Балканска солидарност, на којој је онолико радио
кнез Михаило, показала се на делу више него проблематичном; југословенским
стремљењима дала је окупација Босне и Херцеговине и хрватско-српски надзор с њом у
вези тежак ударац. Русија, у коју се толико веровало, показала се у рату с Турцима
војнички недовољно организована, а на дипломатском пољу претрпела је осетни пораз.
Последице тога осетиле су се брзо у њој самој. Цар Александар II пао је 1881. год. као
жртва нихлистичког атентата, а незадовољство је узимало маха упркос свих оштрих
мера власти. Нас Србе разочарао је нарочито руски став у Санстефану. Змај, који је
тако често давао израза општем мишљењу, певао је огорчено после берлинских одлука
на рачун Русије:

И свршено је - маћијском мером
И потписано злаћаним пером,
И прослављено господским пиром
И српска пропаст зове се миром.
И црвак нема коме би с’ вајко,
Хвала ти, хвала, српска немајко!

Кнез Милан био је са собом на чисто, да се више не обрће Петрограду. У толико више,
што су у суседној Бугарској руски генерали, који су управљали земљом поред новог
кнеза, показивали без много устручавања да њихова воља има бити старија. Кидајући
са Русијом кнез Милан је налазио као природно, и као једини пут, да приђе искрено
Аустрији и да с њом покуша нову срећу.

У Србији је интелектуални свет јасно осећао тежину положаја, у који је земљу довела
руска дипломатија, али се он с правом бојао и друге стране. Чему се Србија може
надати од Аустро-Угарске? Поседањем Босне она је не само лишила Србију да се ојача
и оствари тежње дугогодишње њене активности и политике, него је намерно ишла за
тим да јој поткреше и наде на будућност. Она је сама јасно показивала тежње, да се
упути према Солуну и да, према томе једног дана узме за се и целу Стару Србију и
добар део Маћедоније. Кад је склопио споразум о савезу са Немачком Андраши је
честитао цару Францу Јосифу са речима: "Сада је за Монархију пут према Истоку
слободан". Ако се супротстави бечком надирању Србија би била сигурно прегажена, а
ако повије главу онда сама, својевољно, прима вазалски однос. Извојевана
самосталност изгледала би по том потпуно привидна. Опасност од Аустрије чинила се
стално већа зато, што је била непосреднија и што је у ово време бечка влада показивала
извесне активистичке склоности. Наслон на Русију чинио се с тога ипак многима, и
поред рђавог искуства, као једини пут да се та опасност ослаби. Русија је учинила
Србима несумњиво велику неправду, али се треба трудити да се петроградски кругови
боље обавесте и да свој став измене на боље. Јер противност руских и аустриских
интереса на Балкану траје годинама и трајаће и даље и руска политика, у свом
сопственом интересу, мораће да рачуна са балканским народима, а са Србима нарочито.
Јер Берлински Конгрес донео је и Русима не мање разочарања него Србима, и после
њега Русија је са више критике подешавала своје односе према централним силама.

Јован Ристић, вођа Либералне странке, који је водио српску спољашњу политику тога
времена, примио је био према Аустро-Угарској две обавезе: да склопи с њом трговачки
уговор и да изгради железничку везу. По ту цену је добио њену помоћ у Берлину. Он је,
приликом преговора, јасно осетио бечке тежње да Србија дође у што већу економску
зависност од Дунавске Монархије. С тога се трудио да коликогод може те обавезе
олакша. У железничком питању успео је само делимично. По уговору, Србија је имала
у року од три године изградити железничку пругу од аустриске до турске и бугарске
границе. Ристић је желео, бојећи се великих финансиских терета, да се градња не веже
одређено баш за тај рок, и да се у исти мах уговорима обезбеди спој српске пруге са
турском и бугарском, како не би српска пруга остала као отсечена и с тога економски
од првог дана нерентабилна. Аустрија је попустила само у толико, што није тражила у
одређеном року и спој с бугарском железницом. Хтела је, очевидно, да спајањем српске
железнице са својом осигура с једне стране пут својој индустрији и трговини на српско
тржиште без опасности конкуренције, а с друге да српски извоз веже скоро искључиво
за своје пијаце. Железничка конвенција склопљена је 28. марта 1880. Приликом
склапања трговинског уговора бечка влада је најпре понудила царински савез, а кад
Србија није на то пристала она је правила много тешкоћа. Она са Србијом није уопште
хтела у тој ствари преговарати као са равноправним чиниоцем и није много прикривала
своје тежње да Србију економски подвласти. Она је категорички, без икаквих уступака
са своје стране, тражила, клаузулу највећег повлашћења и кад Ристић, бранећи
економску независност земље, није хтео на то да пристане, бечка је влада запретила
царинским ратом. Ристић и либерали били су вољни да приме борбу на том пољу, али
кнез Милан није пристао него је на управу довео нову владу; састављену од такозваних

напредњака, а у ствари од српских конзервативаца. Спољашњу политику узео је да
води сам, а министар тога ресора, историчар Чедомиљ Мијатовић, био је мање-више
само кулиса.

Либерална опозиција нашла се одмах у антиаустриском табору. Али главне тешкоће
новој влади нису дошле у спољашњој политици од ње, него од нове радикалне странке.
Док нису струшили либерале напредњаци и Пашићеве присталице, ишли су заједно, а
потом су се, почетком 1881. године, радикали издвојили и кренули свој лист
Самоуправу. У спољашњој политици радикали су у свом програму тражили слогу са
Црном Гором и Бугарском, а затим "помагање неослобођених делова и буђење свести о
народном јединству". Дотле обележени као црвени и интернационалци, радикали су
оставили чисто националне циљеве својој и Србијиној државној политици.

Кнез Милан је био дубоко увређен држањем Русије. Према црногорском кнезу Николи,
као према такмацу, одавно је осећао неповерење: за Грчку је налазио, да се показала као
непоуздан савезник и нелојалан друг; а у Бугарској је гледао незаслужено награђеног
судеоника и будућег противника. Та своја уверења он је, без дипломатског прикривања,
изнео у једном свом писму аустро-угарском министру Иностраних Дела, барону
Хајмерлу, хотећи му показати колико је он искрено лично убеђен да Србији нема
другога пута сем наслона на суседну Двојну Монархију. Од тог убеђења, писао је он
другом приликом, направио је свој програм. Сем тога, он није осећао ни довољно
сигурности за себе и своју династију видећи да у народу радикалски "црвени" покрет
узима маха, да постоји против њега прилично незадовољство код извесних политичких
људи либералне странке и да династија Карађорђевића има још увек доста симпатизера
у народу. Може бити да је на његову личну сујету деловало, најпосле, и то, што се у
марту 1881. год. румунски кнез Карол прогласио за краља. Због свега тога, Милан је,
после завршеног трговинског уговора, почео преговоре у Бечу и за склапање једног
политичког споразума. Крајем маја 1881. он се кренуо у Берлин, где је био позват од
цара Вилхелма, а одатле у Петроград, да поздрави новог руског цара Александра III. У
Петрограду кнез Милан је наишао на доста хладан пријем. Дало му се осетити да нису
задовољни његовим држањем и сменом Ј. Ристића, који је код руских дипломата био
стекао највише поверења од свих савремених српских државника. То је код кнеза само
појачало ранију мржњу и место да га опомене, само га је више раздражило. По
повратку из Петрограда он се задржао у Бечу и завршио је преговоре о политичком
уговору са Аустро-Угарком. То је чувена Тајна Конвенција, коју је у Београду, не
тражећи претходно одобрење не само Скупине него ни саме владе, по вољи кнеза
Милана потписао Ч. Мијатовић 16. јуна.

Тајна Конвенција предвиђала је узајамну приатељску политику. Србија се обавезала, да
на свом подручју "неће никако трпети политичка, верска или друга сплеткарења која би
ишла против Аустро-Угарске Монархије, подразумевајући ту и Босну, Хереговину и
Новопазарски Санџак". За ту обавезу Аустрија је била спремна да одмах призна
евентуални проглас Србије као краљевине и да се заложи код других сила да и оне то
признају. У четвртој тачци Србија се обавезала, да "без претходног споразума с Аустро-
Угарском неће преговарати ни закључивати политички уговор с другом којом владом".
У случају рата Аустрије са једном или више других сила Србија ће одржавати
пријатељску неутралност, а исто тако и Аустрија према Србији. Евентуалну војничку
сарадњу одредиће, у случају потребе, посебна војна конвенција. Као најважнији
уступак за Србију сматрао је Ч. Мијатовић седму тачку конвенције, која је садржавала
овај став: "Ако стицајем догађаја, чији се развој не може предвидети, Србија буде у

стању да се прошири у правцу својих јужних граница (изузимајући Новопазарски
Санџак) Аустро-Угарска се неће томе противити и заузеће се, да и друге силе склони на
држање повољно по Србију". Овај споразум је цео имао остати тајан и трајати десет
година.

Ова конвенција, склопљена иза леђа одговорне владе, изазвала је оштру осуду М.
Пироћанца, претседника министарског савета. Нарочито је он осуђивао четврту њену
тачку налазећи да потпуно веже руке Србији и да је у ствари доводи у једну врсту
вазалства према суседној великој сили. Он је с тога понудио кнезу оставку своје владе
или измену и ублажавање те тачке. Како је уговор већ био потписан и како се у Бечу
сматрало, да је баш та тачка "најбоља тековина", кнез се нашао у не малој неприлици.
Било је не само врло незгодно изазвати пад владе на том питању, него је било још теже
наћи другу владу која би пристала да води ту нову политику. Ту тешкоћу увиђали су и
у Бечу и пристали су на једну писмену изјаву, која је наглашавала аустриску добру
вољу да помаже српску независност и која је објашњавала да Србија, по тој обавези, не
може закључивати никакве нове политичке уговоре, који би били противни духу
склопљене конвенције. Али је пре тог пристанка добила тајну писмену изјаву кнеза
Милана, да њега као владара Србије веже четврта тачка конвенције онаква каква је.

Кнез је конвенцију склопио са пуним уверењем о њеној корисности и испуњавао је
лојално њене обавезе. Аустрија сигурно у Србији никад није имала човека, који је био
више уверен о потребама добрих односа с њом. Уверена и сама о том она је према
кнезу имала пуно поверење. Сва корист од те по Србију доста тешке конвенције
састојала се у том, што јој за известан низ година Аустрија није правила никаквих
нарочитих сметња и тешкоћа и што нас је у извесним питањима и подржавала.

Наскоро после склопљене конвенције, 22. фебруара 1882., Србија је проглашена за
краљевину и цар Франц Јосиф био је први владар, који је Милану честитао и признао
краљевско достојанство. Али нова титула није дигла углед младом краљу. Проглас
краљевине дошао је у време кад је земља била веома узбуђена другим питањима и кад
се мислило да је нова форма само плашт да покрије друге незгоде. У зиму 1881. год.
дошло беше до банкротства акциског страног предузећа Генералне Уније, са којом је
влада била склопила уговор о грађењу железнице и којој је дала близу четрдесет
милиона динара обвезница. У публици је тим поводом настало огромно раздражење
које је с нарочитим успехом искористила врло активна радикална опозиција.

За то време и кнез Никола је одржавао извесне везе са Бечом, али му тамо нису много
веровали, јер су знали да је он тада био сав одан Русији. Кнез Никола је добро видео
колико је краљу Милану у националистичким редовима сметала његова и сувише
отворена и скоро до крајњих линија доведена сарадња са Аустријом, па се мудро
трудио да подигне своју популарност на рачун његове. Наше друштво, мада разочарано
после Берлинског Конгреса, ипак није било сасвим клонуло. Веровало је у боље дане,
неком дубоком, памећу необјашњивом, инстиктивном праснагом. И не само да је
веровало, него је било у извесним областима и борбено, спремно на нова прегнућа. У
Херцеговини се од окупације четничка акција није била сасвим смирила. Кад је у марту
1881. бечка влада објавила позив у војску у Боки Которској, а 23. октобра исте године
прогласила војни закон за Босну и Херцеговину даде то повода за нов устанак. У
Кривошијама је почело четовање већ у лето те године, па се проширило и на
Херцеговину. Главни четовођа беше Стојан Ковачевић, већ опробани јунак и познат
хајдук. У устанку су учествовали и православни и муслимани у срезовима источне

Херцеговине, дуж црногорске и турске границе. Начелну борбу са протестом почела је
мостарска православна општина, али се покрету нису придружиле све угледне вође из
прошлог устанка. Нарочито се примећивало отсутство старог војводе Зимоњића.
Устанци су током зиме 1881/2. год. имали извесних успеха, али нису могли, без оружја,
одолети војничкој снази Хабзбуршке Царевине. Од православних се, поред Стојана
Ковачевића, истакао Ђоко Радовић, а од муслимана Салко Форта и Хајдар-бег Ченгић.
Србија у том покрету није имала никаква учешћа, а Црна Гора помагала га је само
кришом и оскудно. Аустро-Угарски министар Иностраних Дела изјавио је овом
приликом, "да је тај устанак последњи крик смртно рањеног Словенства на Балкану",
верујући да је угушивањем устанка угушен и дух који га је изазвао.

У опозиционом покрету против аустриске власти јављају се сад све чешће и Срби из
Далмације. Они су имали двадесетих и тридесетих година XIX века да издрже тешка
искушења са унијаћењем, на ком је радио чак из времена Карађорђева устанка познати,
владика Венедикт Краљевић. Али су сви покушаји остали без већих резултата.
Примери Матавуљева Пилипенде израз су честите горштачке постојаности наших људи.
Југословенски покрет средином прошлог столећа имао је у Далмацији одлучних
поборника и међу хрватском већином и међу српском мањином, али је и ту судбина
Босне и Херцеговине и решавање наше будућности довело у оштар сукоб припаднике
оба племена. Срби су из почетка тражили с Хрватима заједно да се придруже Хрватској
и Славонији, али их је после хабзбуршка ориентација већег дела хрватских политичара
одвела у сарадњу са малобројном талијански васпитаном интелигенцијом и нешто
трговачког грађанства за аутономију Далмације. Никола Томазео, један од
најинтересантнијих духова нове Далмације, талијански писац од гласа, надао се спасу
Далмације од Србије, а био је одлучни противник опредељивања за Хрватску и
Аустрију. Мада је реформама аустриске и аустро-угарске државе од 1867. и 1868. год.
било предвиђено, да Далмација уђе у састав земаља круне Св. Стевана и да се сједини с
Хрватском, то никад није било остварено, све до слома Дунавске Монарније. Бранило
се то стратешким разлозима, али у ствари Беч, а нарочито Пешта, ни Хрватима, као ни
Србима, нису дали прикупљање свих народних снага у једно тело. Уједињење Хрвата
обећавало се увек из Беча, кад им је требала хрватска помоћ, али су стално
превлађивали обзири према Мађарима и њиховим интересима. После окупације Босне,
1879. год. Срби су изашли из дотле српскохрватске Народне странке и основали су
своју посебну Српску народну странку. Као орган те странке почео је од 1880. год.
излазити Српски лист под уредништвом Саве Бјелановића. У борби против режима
поред Срба православних истичу се у Далмацији, а нарочито у Дубровнику и његовом
крају, и Срби католици, међу којима су најлепша имена тога времена, као што су Медо
Пуцић, Валтазар Богишић, Перо Будмани, Лука Зоре, Антун Фабрис, Милан Решетар и
многи други, па чак и католички свештеници. Бранећи српску мисао као слободарску и
антиаустриску они нису били противници Хрватства, него само оних Хрвата који су
служили идеји Хабзбурга. Иначе су били и остали поборници идеје народног јединства
и радили су на њој и у време најљуће борбе. О том је речит доказ, већ самим својим
именом, дубровачки књижевни лист Slovinac (1878-1884.).

У Војводини је притисак на Србе био нарочито јак. Мађари су у Омладини и њеним
симпатизерима гледали чисте велеиздајнике, носиоце великосрпске мисли, која ради да
извесне земље круне Св. Стевана уведу у заједничку српску државу. Милетић,
несумњиво најпопуларнији и најборбенији вођа Срба на тој страни, човек слободоуман
али и одвише отсечан, развио је борбу на више страна, свуда не из неопходне потребе.
У борби с непријатељима из Беча и Пеште није можда било потребно у веома жестокој

борби цепати народне редове до непомирљивости, као што је чинио он изазвавши
борбу са претставницима цркве, патриархом Самуилом Маширевићем и после
Германом Анђелићем. Ти наши првосвештеници имали су несумњиво великих
недостатака и у својим поступцима били су вођени понекад ружним мотивима, али је у
сукоб с њима унесено много страсти и с Милетићеве стране, и тако је створен раздор
који је трошио народну снагу на споредним, место на главним питањима. Кад је избио
херцеговачки устанак, он је енергично гурао у рат, не осећајући све тешкоће и
опасности, којима су се Срби излагали. Бојећи се његова утицаја у народу мађарске су
га власти затвориле ноћу 20. и 21. јуна 1876. оптужиле га због велеиздаје и на
Богојављење 1878. осудиле га на пет година тамнице. По молби народног сабора цар га
је помиловао 15. новембра 1879. Али он више није стари лав. Бори се, истина, још неко
време, али ускоро малаксава, савладан парализом. Од краја 1883. год. он не учествује
више у јавном животу.

А за то време мађарска влада с планом врши мађаризацију на целом свом подручју.
Укида и шиканира српске вероисповедне школе. "Само у 14 шајкашких општина
одузето је Србима око 25 школских зграда". У свима народним школама уведен је
мађарски као обавезан предмет. "Земаљски мађарски савез", основан 1873. год.,
заступао је гледиште, "да у Мађарској нема друге народности сем мађарске", па је у том
смислу и деловало. Помађаривана су лична и породична имена, имена места и села.
Вршио се притисак на зависне људе, премамљивали се слабији карактери.
Систематским изборним насиљима вршило се фалзивиковање народне воље и
спречавао се улазак правим народним људима у парламенат. Док су раније били
огорчени противници бечког централизма и германизације Мађари су од 1867. год. без
много обзира примењивали те исте методе.

Српско-бугарски рат
и његове последице

Краљ Милан је налазио, да су радикали, скоро више од либерала, захваћени
"панславистичком" струјом. Само, док су либерали тражили везе са службеном и
црквеном Русијом, радикали су важили као васпитаници левичарске и нихилистичке
Русије. Краљ је у њима гледао само превратнике и зазирао је од њих све више у колико
је видео како у народу узимају маха. Његова унутрашња политика, потпуно лична и
скроз конзервативна, довела је у јесен 1883. до формалне побуне у источној Србији и до
страховитог обрачуна с радикалима. На изборима за Народну Скупштину радикали су
7. септембра однели сјајну победу. У народу се ниједна друга странка није могла
понети с њима. Краљ је, место да повери владу њима, довео на власт Николу Христића,
старог бирократу из доба кнеза Михаила, човека "гвоздене руке", и распустио је
Скупштину. Та мера и наредба да се од народа покупе старе пушке изазвале су
бунтовни покрет у тимочкој области. Краљ је покрет угушио у крви, помоћу војске.
Извршена је 21 смртна осуда, а 734 човека кажњена су робијом и затвором.

Шеф радикалне странке, Никола Пашић, и још неколико његових другова, спасли су се
за времена бегством и нашли су се као емигранти у Бугарској. У тој земљи они су
наишли на релативно добар пријем. Шта више, бугарске власти су им дозвољавале да
се настане близу границе и нису им спречавале, да хватају везе са људима из Србије и
да агитују против краља Милана и његова режима. Пашић се спремао и водио је
преговоре на више страна, да организује четничку акцију и изазове нову буну против

краља Милана и његове владе. Бугарска штампа, чак и владина, узимала је страну
емиграната.

Српска влада дала је у Софији јасно разумети, да није задовољна држањем бугарских
власти, очекујући да ће оне према емигрантима поступити сасвим друкчије. Бугарска
влада не само да није испунила краљеве жеље, него је кренула и једно друго питање. То
је такозвана бреговска афера. Кнез Милош је био тридесетих година купио једно имање
код Брегова на Тимоку, које се налазило на левој, српској страни реке. Кад је Тимок
променио свој ток имање је доспело на десну, турску и после бугарску, страну. Имање
је то, природно, сматрано и даље као српско и на њему је била подигнута једна
стражара. Год. 1884. Бугари су затражили, да се српска стража повуче одатле, пошто
Брегово припада бугарском државном подручју, па кад Срби нису на то пристали они
су 22. маја 1884. заузели то имање силом. Србија је на то упутила ултимативни захтев
да се Бугари повуку одатле и да испуне и српска тражења о уклањању емиграната са
границе. Бугари на то нису хтели пристати и због тога је Србија 28. маја прекинула
дипломатске односе с њима. Сукоб се био нагло заоштрио и изазивао је бојазан да не
пређе у непријатељство. Руска дипломатија радила је скоро нескривено против краља
Милана и чак је омела задовољштину, коју је бугарски кнез А. Батенберг, у
непосредним преговорима с краљем, био вољан учинити. Тако је то питање између
Србије и Бугарске остало отворено, са обостраном затегнутошћу.

Тај сукоб изазвао је код краља Милана још веће неповерење према Бугарима. После
аустриског уласка у Босну и Херцеговину и после његове обавезе примљене у Тајној
Конвенцији, краљ је лично био начисто, да он на тој страни нема шта да очекује.
Искључен је био и Новопазарски Санџак до иза Митровице, који је такође спадао у
аустриску интересну сферу. За своје ширење Србија је, по краљевом уверењу, имала
само један могући правац, и тај је водио низ ток Вардара. На том путу Србија је
међутим имала да се сукоби са бугарским тежњама, које су у Санстефанском Уговору
добиле с руске стране признање и потстрек. "Како ја сматрам Велику Бугарску, која би
се приближавала границама стефанским као гроб српског народа", говорио је краљ
аустриском посланику у Београду 3. маја 1885., "то ћу пре отступити и другима
препустити одговорност за последице, него гледати, да се мојој земљи руским делом
подвезују животне жиле". Краљ Милан није видео могућности за споразум између
српских и бугарских тежња, и, као у Средњем Веку, њему се чинило да се питање може
пречистити само силом.

Краљу, који је био плаховита и импресивна природа и који је у својим комбинацијама
рачунао с кратким роковима, чинило се, да у балканској политици између Русије и
Аустро-Угарске постоји супарништво које се не да лако изгладити и да сукоб између
њих може избити сваки час. Кад је, међутим, 1884. год., нарочитим заузимањем
Бизмарковим, дошло до састанка царева Вилхелма I, Александра III и Фрање Јосифа у
Скјерњевцима, краљ Милан се био збунио и осетио преварен у својим прогнозама.
Какав ће бити његов положај и значај кад и ако престане руско-аустриски антагонизам?
Не могући да дозна текст ту створеног споразума, неповерљив како је био, он је
помишљао на све. И с тога је у часовима клонулости помишљао на абдикацију и
тражио од бечке владе обезбеђење за себе и за свог сина, а био је приправан да уступи и
своја владарска права једном члану династије Хабзбурга. У Бечу су већ тада почели да
гледају на њ као на невропата и почели су да га умирују. Омражен у земљи, с уверењем
да га ни бечки пријатељи не цене и не подржавају у пуној мери, осећајући Русију као
опасног непријатеља, која на све стране ради против њега, он је доживео и кризу у

породици. Необуздан сладострасник он није био исправан муж, а краљица Наталија
била је хладна и прилично ограничена, а упорна жена. Између њих су, сем тога,
постојале и политичке противности. Краљица је била пореклом упола Рускиња и сва за
Русију и краљу је, нарочито у ово време, правила честе сцене због његових сувише
далеко отишлих веза са Бечом. Краљица је то чинила делом из уверења, делом из
тактике да би постала популарна, а делом да би спасла будућност свог сина. Сва земља,
скоро без изузетка, сем нешто интелектуалаца, била је против краљеве спољашње
политике. Ристић је све јасније обележавао свој русофилски став, и баш у пролеће 1885.
био је у Русији примљен од цара и дочекан на демонстративно свечан начин. А Пашић
је још 1881. год. писао у Раду, да политика напредне странке "управо и није никаква
политика већ измећарство".

Са Црном Гором односи краља Милана нису били нимало добри. Он је знао да је кнез
Никола био једно време кандидат за српски престо иза смрти кнеза Михаила и да се, у
ствари, никад није у души одрекао тих жеља. У рату 1876. год. било је доста неслагања
између њих у извођењу ратних операција, а код Милана је било и извесне љубоморе
због црногорских успеха и славе коју су њени борци стекли у српском свету. Али
најтежи удар узајамном поверењу задало је то, што је кнез Никола не само примио
кнеза Петра Карађорђевића, него му је у лето 1883. год. дао и своју кћер Зорку за жену.
Карађорђевић је несумњиво био најопаснији противкандидат Миланов због огромног
престижа његова деда у Србији и због слободарске репутације коју је он лично имао.
Кнез Петар је одржавао везе са извесним људима из Србије, за које је краљ нешто знао
или наслућивао, и с тога је зазирао од њега, а нарочито после Тимочке буне, кад су
радикалски емигранти и опозиционари ушли у ближи додир с њим.

Усред тих краљевих личних и политичких криза паде изненада, 6. септембра 1885.,
проглас уједињења Источне Румелије са Бугарском. Српска дипломатија није о
припремама за тај чин имала никаквих претходних обавештења, а, колико се данас зна,
тај проглас је изазвао изненађење и у самом Бечу. Сам бугарски кнез, А. Батенберг,
тврдио је, да је и он сам, неколико дана пре тога, био стављен пред свршен чин. Видећи
расположење народа он се том прогласу није могао, а није ни хтео, да успротиви.
Примио је и признао проглас, објавио мобилизацију и лично кренуо у Пловдив.

Кад је извршен пловдивски "преврат" краљ Милан се налазио у Глајхенбергу. Био је
скоро изван себе. То спајање био је први корак за уједињавање Бугара и био је
несумњиво политички успех, који ће лепо одјекнути и у другим областима где Бугари
живе под туђином. Он је предвиђао такав одјек и у неким маћедонским местима и
налазио је у том подривање и рушење својих јединих политичких експанзивних
комбинација. Помишљао је да иза тог преврата ипак стоји и Русија. Љутио се много и
на бугарског кнеза, што је ствар крио од њега као тобожњег личног пријатеља и што су
Бугари, пре прогласа, своје војничке припреме правдали пред светом тим, што се
тобоже боје српског нападаја. Раздражен и пун неповерења према свему и сваком краљ
је одмах кренуо за Беч. У Бечу, краљ је овако објашњавао свој став: Одлуке Берлинског
Конгреса, које сигурно нису испале по српској жељи, примљене су са српске стране са
пуном лојалношћу. Сад, кад те одлуке мењају други, Србија неће да остане без доличне
отштете, да не би својом пасивношћу дозволила поремећај равнотеже на Балкану. Иако
је у његовим речима било много горчине и пребацивања бугарском акту, он се у тај мах
још није био отворено изјаснио да своју отштету мисли тражити само на бугарски
рачун. У Бечу су одговорни кругови умиривали краља, обећавајући му, да ће Аустрија
имати у виду интересе Србије и да се он може потпуно ослонити на њу.

Кад се, 8. септембра, вратио у Београд краљ је био решен да устане против Бугара.
Увећана Бугарска претставља опасност за Србију; териториално она је постала доиста
два пута већа од Србије. Као већа и јача она ће развити у Маћедонији и већу активност
и угрозиће тамо наше интересе. С тога је Србија проглашујући мобилизацију поставила
захтев: да се има или поврати старо стање у Источној Румелији или да Србија добије
отштету било од Бугарске било од Турске. У души, краљ је желео да то буде на рачун
Бугарске; народ, одазивајући се мобилизацији без одушевљења, желео је да се то изведе
на рачун Турске.

Србија је одмах ушла у преговоре с Грчком и понудила јој споразумну акцију. Грчком
отправнику послова говорио је Милутин Гарашанин, тада претседник владе и министар
Спољашњих Дела, да Србија мисли упасти у Маћедонију и Стару Србију, ако силе саме
не би хтеле да узму у обзир њене захтеве. Удружене Србија и Грчка правиле би и јачи и
озбиљнији утисак и имале би сигурно више успеха. Грчко јавно мишљење није било
нерасположено за сарадњу, али је влада била врло опрезна. И она је, истина, узимала
став незадовољника, али није хтела да се много излаже док не види развој тог питања у
Европи. Питање њене отштете могло је бити само на рачун турског поседа; против
Бугара Грци, већ по свом тадашњем географском положају, нису могли предузимати
ништа. По упутствима из Петрограда Црна Гора није службено предузимала ништа, али
је кнез Никола, у приватном разговору с аустриским послаником, наговестио, како и
његова држава има потребу да се прошири према Призрену и Пећи.

Краљ Милан је од првога дана помишљао само на могући сукоб с Бугарима. Мисао о
отштети у Турској, мада симпатична свима Србима и поздрављена чак и од Пашића из
емиграције, ако му је и дошла на ум, била је брзо напуштена. Једно с тога што је осетио
и што му је то било и речено, да би упад у Турску изазвао велике компликације и
несумњиво посредовање великих сила; друго што се бојао турске снаге, коју је познао у
недавним ратовима 1876-8. год.; и треће што је и иначе био киван на Бугаре и вољан да
их казни за све што су му били скривили. Колико је био далеко од помисли да упадне у
Турску види се најбоље по том, што је три дана после преврата намеравао да понуди
Турцима савез против Бугара, и што је то касније и учинио. Мало потом, краљ је
упутио у Румунију свог рођака генерала Катарџију, да румунском двору понуди
сарадњу против Бугара, али је та понуда наишла у Букурешту на врло хладан пријем.
Краљ Милан је, после толико незадовољства које је изазвао својом унутрашњом
политиком, живо желео какав било виднији успех у спољашњим питањима.

Бечка влада се нашла у не малој неприлици. Краљу Милану хтела је искрено помоћи да
дође до неког успеха, да би му, ради саме себе, учврстила положај. Али није хтела ни да
се замери кнезу Батенбергу, ни да отежава његову ситуацију. Као рођак енглеске
краљице Викторије он је био подржаван отворено од енглеске владе, с којом се у Бечу
није хтело доћи у сукоб; аустро-угарској дипломатији кнез је био симпатичан већ због
тога што је дошао у скукоб с Русијом; у Бечу су, најпосле, желели да га одрже већ и с
тога, да на његово место не би дошао неки руски или Русима безусловно одани човек.
Из Беча су с тога гледали, да некако доведу у везу српског краља и бугарског кнеза и да
неким узајамним споразумом реше спор. По саветима из Беча, кнез даје затворити
Пашића и растурити с границе радикалске емигранте и неке црногорске четнике, а онда
је 18. септембра упутио краљу лично писмо. "Увек, а нарочито догод буде и једног
циглог Турчина у Европи, морају Србија и Бугарска бити уско везане међусобно. Ја
појимам, да је у Србији неукротива жеља за оштетом, али Турска је велика.
Споразумимо се ми о нашим акционим сферама у Турској и она ће онда имати против

себе сто хиљада место педесет хиљада људи. Ја сам спрема ступити у рат. Сва је земља
под оружјем". Кнез се нудио да дође у Ниш и ту с краљем лично расправи све потребне
погодбе за акцију. Али краљ Милан није хтео да с њим уопште води даље преговоре на
тој бази.

По савету Енглеске бугарски кнез је покушао да се још једанпут објасни с краљем
Миланом. Он му је хтео 7. октобра упутити још једно писмо и одредити свог министра
Грекова, да му га донесе. Краљ Милан добио је поверљиво обавештење да је кнез то
писмо показао и турском посланику и да је оно више дипломатски него пријатељски
акт. С тога је отвореном депешом јавио кнезу, да неће примити ни доносиоца ни то
писмо. Тај став је говорио јасно, да краљ неће одустати од акције без извесне конкретне
добити. Међутим, код Бугара се јавио отпор са свих страна. Зашто се Срби буне против
уједињења двеју њихових области, у којима они нису непосредно заинтересовани?
Њихов млади национализам био је погођен у најосетљивију жицу и држање краља
Милана дубоко их је вређало. И у кнеза и код народа јавила се одлучна жеља, да се, ако
устреба, борба прими.

Краљ Милан, пошто је неколико недеља очекивао посредовање великих сила, које се
нису могле сложити, објавио је 2. новембра рат, мотивишући га нападом бугарских чета
на српске положаје крај Власине. У састављању ратног прогласа суделовао је и
аустриски посланик гроф Кевенхилер.

Тај рат завршио се великим српским неуспехом. Стање српске војске било је врло
рђаво. Милан Милићевић у свом дневнику бележи, како је прошла кроз Београд
ваљевска војска: "Ух! Сва је гола, да је страх погледати!" Сем што није имала добра
одела, војсци је недостајало и муниције и других потреба. У рат се ушло са стајаћом
војском и неколико пукова прва два позива, јер краљ није имао поверења у све
резервисте из народа. Војска је била рђаво вођена, са слабим заповедницима, а у рат је
ишла без имало одушевљења. Није била ни довољно извежбана, нарочито не у
руковању новим пушкама. Артиљерија је била потпуно застарела и истрошена у
прошлом ратовању с Турцима. Врховна команда налазила се у рукама краља Милана,
који није био никакав војник и који је иначе, по својој природи, био најмање погодан за
то место. На Сливници, у борбама од 5-7. новембра, српска војска била је потиснута.
Њена спора офанзива извођена без замаха и потребног јединства у команди, претворила
се после пет дана у повлачење и дефанзиву. Малодушан и никад сабран краљ Милан је
изгубио веру у војску и победу и једва је чекао примирје.

За то време Русија је живо настојала, да се обуставе непријатељства. На њен позив
пристале су да раде у том правцу и Немачка и Аустро-Угарска. Србија је примила тај
предлог већ 12. новембра и краљ је одмах издао наредбу да се прекину борбе; Бугари су
међутим настављали продирање и ушли у Пирот. Ту је 15. новембра дошло до нове
борбе, у којој су Бугари опет остали победници. Сјутри дан, по ранијој наредби своје
владе, гроф Кевенхилер је у бугарском главном стану затражио од кнеза да се склопи
примирје, претећи, у противном, аустриским војничким посредовањем. Кнез је под
утиском озбиљне претње попустио, иако је хтео да пре предложеног склапања примирја
освоји и Ниш и да одлучном победом на неки начин притера велике силе да признају
оспоравани акт пловдивског преврата.

Преговори о миру вођени су у Букурешту. Србију је заступао Чедомиљ Мијатовић. Мир
је потписан 19. фебруара 1886. и имао је само једну тачку: да се повраћа између Србије

и Бугарске мир, који је био прекинут 2. новембра. Иако су тражили ратну отштету од
нас Бугари је нису добили, а исто тако нису ништа добили ни од српског земљишта.
Бугари су овим исходом ипак били задовољни: сматрани су као победници и Европа им
је, у облику персоналне уније, признала уједињење Бугарске и Источне Румелије.

Краљев положај после овога неуспеха постао је скоро неодржив. Унутрашње
незадовољство било је толико, да он због њега нити је смео да мобилише сву војну
снагу земље, ни да чак сву стајаћу војску упути на границу. Његови непријатељи и у
земљи и на страни могли су сад само да подвлаче колико су у својој опозицији имали
право. Лакомислен, узбудљив, неповерљив краљ је тако очајно подбацио у ситуацији
коју је сам створио, да се показао као неспособан и недорастао за свој тешки позив.
Њему је већ на бојном пољу постало јасно да после Сливнице не може више
настављати линију унутрашње политике коју је дотад водио. А с тим у вези помишљао
је и на абдикацију. Од 1885. год. та га мисао више и не напушта; у свакој тежој прилици
он је потрже као већ одавно зрелу, док је најпосле није и остварио.

Краљ се извесно време колебао коме ће да повери нову владу. У радикалима није имао
вере, иако су они једини могли помоћи као стварни претставници народа. У тим
страховањима подржавали су га и немачки и аустриски посланик. "Експерименат с
радикалима", наглашавало се с те стране, "опасан је у великом степену, јер они људи
који проповедају општи преврат учиниће сад све могуће уступке, да дођу на власт, а
кад постигну тај циљ употребиће све, да остваре своје превратничке планове". Док се
краљ колебао избио је нови преврат у Бугарској, који је на њ необично јако утицао. Са
знањем и пристанком руских службених кругова створена је тамо официрска завера
против кнеза. Да се прикрију праве намере беху у лето 1886. пуштене вести, како се
Србија спрема на нов рат с Бугарском и како с тога гомила војску на граници. Верујући
у те гласове, кнез Александар упути на границу најбоље и себи најоданије пукове. У
ноћи између 20. и 21. августа упали су завереници у кнежев двор и с револвером у руци
и натерали да потпише оставку. На краља је тај случај деловао веома дубоко. Бечка
влада имала је доста муке док га је колико-толико примирила. Али тек што је та ствар
некако легла, краљ је дошао у тешке сукобе с краљицом. Ти сукоби претворили су се у
праве скандале. Све што је радио и предузимао краљ, извесно време, 1887. и 1888.
године, било је скоро искључиво посматрано у односу на краљицу. У својој мржњи
према њој није имао ни мере ни границе. Понашао се буквално као у наступима. Због
сукоба с краљицом, којој није хтео дозволити да даље живи у Србији, он се разишао са
напредњацима и пристао да уступи владу Јовану Ристићу са коалицијом радикала и
либерала (1. јуна 1887.). Сам цар Франц Јосиф посредовао је лично да краљ још током
1887. год., не остави престо и пође некуд у свет, понесен својом страшћу и сатрвен
својим неуспехом. Учинио је то не толико због краља лично, за кога је знао да има
понашање болесна човека, него због неизвесности ко би после њега могао доћи и због
тежине општег положаја. Због попуњавања упражњеног престола у бугарској и због
Русима потпуно непоћудног избора Фердинанда Кобурга за новог кнеза, који је сматран
као бечки човек, између Русије и Аустрије настало је такво стање, да је рат изгледао
неизбежан. Бечким круговима није с тога могло бити свеједно ко се у тај мах налази на
српском престолу и како би се, у случају рата, понела Србија.

Због опасности рата са Русијом бечкој влади није било нимало по вољи ни то, што се на
челу српске владе налазио Ристић, који целом својом прошлошћу није давао никакве
наде, да би према Аустрији показао више обзира него према Русији. Краљ се није
усуђивао да га сам обори, али је доста допринео да се рђави односи између радикала и

либерала прометну у кратковидо опако свађање. Место да одрже своју коалицију као
јако средство против реакције и личног режима, радикали су се полакомили на
понуђену власт и изазвали су 17. децембра Ристићев пад. Два дана потом они су већ
имали своју хомогену владу под претседништвом генерала Саве Грујића, али је нису
одржали ни четири пуна месеца. Већ 14. априла 1888. они су морали отступити, а нову
владу је саставио опет, као 1883. год., Никола Христић, који је био чист чиновник и
који је свој министарски позив схватио као војничку дужност.

Краљ је са послушном владом Н. Христића хтео да ликвидира свој разлаз с краљицом,
који је пролазио кроз разне мене, пуне јавне саблазни и срамоте. Кад црквени суд није
хтео да изврши развод брака, краљ је затражио од митрополита да то учини он лично.
Митрополит је то 12. октобра и извршио. Знајући да ће објава о разводу деловати врло
рђаво у земљи краљ је, да паралише њен утисак, одмах иза те објаве дао да изиђе, 14.
октобра, и манифест народу о сазиву Велике Народне Скупштине и ревизији устава.
Том одавно траженом и врло популарном ревизијом он је хтео да, колико то буде
могуће, смири незадовољство и протесте у народу и да у публику баци много важнију и
по народну будућност судбоноснију тему од разговора о разводу. Тај манифест било је
чисто његово дело; за њ није претходно знала ни влада ни аустриски посланик. Краљ је
њим хтео, сем поменутог разлога, да поправи и положај династије, спремајући као
другу меру и своју абдикацију.

Нови устав радио је одбор најбољих стручњака у Србији и претставници свих
политичких странака, а седницама је претседавао сам краљ. Нови устав дао је народу
широке слободе, а Народној Скупштини пун ауторитет. Она је постала с владарем
равноправан политички чинилац. Влада је била њој одговорна, исто као и владару. Кад
је израђени устав имао бити изнесен пред Скупштину краљ је тражио од страначких
претставника да се он прими без икаквих измена, онако како је предложен, "од корица
до корица". У том није сасвим успео, јер је једна измена ипак учињена, али је иначе 22.
децембра 1888. примљено све оно што је било уговорено. Та учињена измена била је
доста важна (у чл. 200), јер је доносила ограду, да се "српска војска не може ставити у
службу које друге државе без одобрења Народне Скупштине". Стојан Протић изречно
каже, да је та измена учињена с обзиром на одредбе Тајне Конвенције, а опозицији је
сугерисана свакако од лица која су тај уговор знала. Краљ је наваљивао да се та измена
не чини, али је на крају ипак попустио. С новим уставом имао је почети нов политички
живот Србије. Њом је она, први пут, добила скупштину која би, без икаквих корекција
владиних, изражавала праву народну вољу и имала да уведе пун систем одговорности и
народне и управљачке. Г. Слободан Јовановић дао је о том уставу овај суд: "Борба
између краља Милана и радикала била је борба између два типа државног уређења. С
једне стране, лични режим, бирократски систем, стајаћа војска, - с друге стране,
парламентарни режим, локална самоуправа, народна војска. Краљ Милан није одржао
лични режим, али је одржао бирократски систем углавном, а стајаћу војску потпуно.
Парламентарни режим, који је захваљујући радикалима победио, имао је да се накалеми
на једну бирократско милитаристичку државу."

Аустро-Угарској дипломатији било је прилично свеједно какве ће и колике ће уставне
слободе добити грађани у Србији. Унутрашње кризе и потреси и у уставној ери тешко
да би могли бити тежи од оних у време краљева личног режима. У осталом, у колико се
Србија буде више бавила својим унутрашњим питањима и заплитала се у партиске
борбе у толико ће бити мање активна и мање способна у спољашњој политици. Њој је
било главно, да Србија у спољашњој политици настави дотадашњу политику краља

Милана. Русија је последњим променама у Бугарској изгубила свој претежни утицај у
тој држави; Аустро-Угарска се бојала да она исто тако не изгуби свој у Србији. Бојазан
је била у толико већа, што је за првог намесника имао доћи Ристић. С тога је бечка
влада тражила, да се рок конвенције продужи до пунолетства краља Александра,
односно до 1. јануара 1895. Краљ је на то пристао. Приликом продужења конвенције
учињене су протоколарно извесне измене и допуне у њеном тумачењу, које је краљ
изрично тражио нешто у интересу династије, а нешто у интересу саме земље. У чл. II
Аустро-Угарска се обавезивала да, по потреби, и са оружјем спречи непријатељске
упаде црногорских чета у Србију, преко свог подручја, а да код Порте издејствује исти
поступак у случају преласка преко турског земљишта. Најважнија је измена учињена у
тачци VII. Место ранијег неодређеног текста, да се Аустрија неће противити
проширењу Србије "у правцу њених јужних граница", сад је речено јасно "у правцу
вардарске долине" и додато је, да ће то проширење бити "толико колико га прилике
допусте". Иако је ова обавеза имала донекле више теориски карактер она је ипак била
од значаја. Прво, што је признавала српско национално право у тој области и начелну
потребу да Србија прошири своје подручје; и друго, што је та обавеза давала неку врсту
јемства, да Аустро-Угарска неће решавати балканска питања без обзира на Србију или
чак против ње.

Кад је 22. фебруара 1889. краљ Милан, на свечаном пријему у двору, приликом
прославе дана прогласа краљевине, објавио своју абдикацију, било је то не мало
изненађење за сву земљу. Силазећи са престола краљ Милан је, по Уставу одредио три
намесника, који су имали владати до пунолетства младог краља Александра. Први
намесник био је искусни државник Јован Ристић, несумњиво политички
најауторитативнија личност тадашње Србије, а друга двојица били су генерали Коста
Протић, краљев пријатељ, истакнут у борбама на Шуматовцу, и генерал Јован
Белимарковић.

Политика краља Милана била је много осуђивана, али првенствено ради његове
унутрашње линије и ради његових личних недостатака и мана. Али она се може
разумети, и може чак и бранити у доброј мери. Ишчупати Босну из аустриских рука
чинило се после Берлинског Конгреса не само потпуно безизгледно, него за сваког ко
би то покушао и катастрофално. Шта је Србија могла да ради, ако није хтела да се
потпуно одрече своје националне мисије? Једино то, да обнови своју активност на југу,
где су се налазили други њихови саплеменици, који су исто тако гледали на Србију.
Краљу се чинило, да је то чак и потребније. Ма какво да је било њихово стање под
Аустро-Угарском, Срби су се ту налазили у једној правној држави и није било сувише
велике опасности да ће национално бити уништени. У Старој Србији и Маћедонији
стање је било много опасније. Турска је била црвоточна и држава без правне
сигурности. Хришћани у њој, поред свих формалних закона и изјава, нису били
равноправан елеменат. Међу хришћанима Срби су били понајугроженији. У Старој
Србији њих су Арнаути просто истребљивали, одузимали им имања, грабили жене. На
класичном нашем Косову, у Пећи, Призрену, под Звечаном ми смо постали мањина
коју су они проређивали из дана у дан. У Маћедонији на наше се људе устремила
бугарска пропаганда, која се није устручавала да против истакнутих људи употреби и
средство терора. Њихова активност проширила се врло далеко. Још 1880. год. Бугари су
покушавали да отворе своју школу чак у Призрену, а домало и у Сјеници. Ако се
настави са таквим методама борбе и од Арнаута и од Бугара, са потпуном пасивношћу
турских власти, наш елеменат је могао да поклекне или да се изгуби. Краљ Милан имао
је право, што је на ту страну обратио више пажње; то је несумњиво позитивни биланс

његове политике. То је осетило и наше друштво. После неуспеха у рату с Бугарима
видело се, да ће положај нашег света тамо постати још тежи и да треба нешто живље
предузети, да се међу тим људима на југу делује и да он осети српско учешће и бригу.
С тим идејама основано је 1886. Друштво Светог Саве у Београду. Оно је имало "да
вером и просветом стоји на бранику српске народности и да добро бди, да се ниједна
српска душа не изгуби и не пропадне". Српска влада отворила је потом своје конзулате
у Скопљу, Приштини и Солуну, а 1888. год. је у Министарству Просвете реформисано
одељење за српске школе и цркве у Турској. Влада је касније све више узимала те
послове националне пропаганде у своје руке хотећи да има више надзора и утицаја, а
потискивала је приватну инициативу. Њена искључивост није била умесна, али су се
њени људи бранили тим, да Друштво Св. Саве веша свој рад на велика звона и тим
изазива подозрење турских власти.

Последњи Обреновић

У Бечу се добро знало, да политика Намесништва мора бити друкчија него политика
краља Милана. И то не само с тога што је у Намесништву главну реч имао Јован Ристић
и што су нову владу образовали русофилски радикали, под претседништвом Саве
Грујића, него и с тога што је краљ Милан компромитовао дотадашњи правац спољашње
политике.

Ристић је, истина, везан Тајном Конвенцијом, али се у Бечу знало, да он не само неће
ићи даље од оног што она одређује, него ће гледати да и у томе одржи што више
слободе. Инсистирати да он и влада поступају више по аустриским жељама није се
чинило опортуно; аустриски утицај, веровало се у Бечу, можда ће се моћи ојачати кад
људи стекну уверење, да се они не мисле мешати у унутрашња питања Србије и на тај
начин даду доказа, да поштују њену независност. Извесне нервозе било је ипак. Писање
српске јавности, која је, после новог устава и давања штампи пуне слободе, узела
отворен националистички став, нарочито у питањима Босне и Херцеговине, изазивало
је честе протесте.

У аустро-угарским круговима на Србију се у ово време није гледало као на неку
озбиљну опасност. Њима се чинило да су слободе новога устава сувише рано дате
једној још сировој и страсној средини и да их она злоупотребљава на своју коб. У Бечу
се чинило да због велике заоштрености и у партиским борбама, која је претила да се
скоро изметне у грађански рат, Србија не само није способна да предузме неку већу
акцију, него да се скоро сама налази пред сломом. Њена финансиска ситуација била је
врло тешка, с неуравнотеженим буџетом, с много дугова и дугорочних и летећих и са
огромним пореским заостацима. Због партиских гложења ниједна странка последњих
година није се усуђивала да енергично прегне за прикупљање пореза на селу бојећи се
да не изгуби популарност и гласаче. Војска је била рђаво снабдевана и због лоших
финансија војници су често, у великом броју, слати кућама, на отсуство, да би се
уштедело на њиховој исхрани. Радикали раније нису били за стајаћу војску као за
напродуктивну установу и као оруђе властодржаца, али кад су дошли на власт они су
осетили најбоље да је, у оно доба империалистичких прохтева, свака држава саму себе
осудила да буде прост пион на шаховској табли других у колико се буде лишила
развијања своје војне снаге. Кад су дошли на власт они су се трудили да поправе оно
што је било пропуштено. Али за наоружање требало је новаца, којих Србија није могла
лако да нађе. Са кредитима на страни ишло је врло тешко. У једно-две прилике из Беча
нису претили Београду ничим другим него порукама, да ће о финансиској ситуацији

земље објавити пуну истину. Да отешчају ту и иначе тешку ситуацију Србије, у Бечу су
мислили да није потребно против ње подузимати неке нарочите оштре мере, које би
могле изазвати већу пажњу Европе, него да је довољно само, с времена на време, у знак
незадовољства, затворити границу за извоз свиња и тим погодити најосетљивију и
најботију партију српске привреде и извозне сировине.

Русија је постепено увиђала да њена политика према Србији није била беспрекорна.
Развој прилика у Бугарској сасвим је разочарао Русију. Батенберга је подржавала
Енглеска а Кобурга Аустрија, обе противнице Русије у источној политици и обе баш
оне силе, које су натерале Русију да иде на Берлински Конгрес. Ослобађајући Бугаре
Руси су веровали да ће у њима имати ако не скоро поданички елеменат, а оно људе који
ће јој се, бар у два-три прва нараштаја, сматрати као обавезни благодарношћу. Бугари
су, међутим, водили своју политику и пуних десет година после ослобођења допустили
су да земљом стварно завлада један човек Стеван Стамбулов, са странком, која је Русе
скоро оглашавала као непријатеље. Цар Александар III био је с тога толико бесан на
њих, да се, како причају, без мало није смело споменути бугарско име пред њим. Кад је
отишао краљ Милан из Србије и кад су Ристић, као први намесник, и Пашић, као
претседник владе, почели приближавање Русији, у Петрограду се осетила потреба да се
Србима изиђе у сусрет. У лето 1891. млади српски краљ Александар отишао је да учини
прву посету петроградском двору. Био је дочекан с пуно пажње. Ж. Живановић у својој
Политичкој историји Србије казује, да му је сам Ристић испричао, како му је цар
Александар том приликом рекао, да Русија неће дозволити анексију Босне и
Херцеговине и да то већ знају у Бечу. Њему и Пашићу било је обећано још и то, да ће
Русија помагати српску активност у Маћедонији. Другим речима, Русија је прихватила
српску ствар. Кад је Аустрија могла да се, скоро демонстративно, умеша у решавање
бугарског питања, могла је и Русија да то исто учини у Србији. Чак са извесном
ревношћу. Јер крајем осамдесетих година чинило се, да је њен утицај на Балкану био
скоро потупуно потиснут. У Румунији, због одузимања Бесарабије, цело јавно
мишљење било је против руске владе и краљ Карол није тада много рискирао, кад је
ушао у интимне везе са Немачком и Аустро-Угарском. Долазак Кобурга на бугарски
престо и Стамбуловљева влада значили су и губитак Бугарске. С тога је цар
Александар, на необично демонстративан начин огласио једног дана само црногорског
кнеза Николу као "јединог искреног пријатеља". И с тога је сад његова влада била тако
спремна, да помогне нови режим у Србији.

Приближавање Срба Русији није било рђаво примљено само у Бечу него и у Софији.
Стамбулов је, као и краљ Милан, истински и са дубоким уверењем мрзео Русе.
Ориентисање Срба према њима значило је за њ не само неповољну политичку
комбинацију него и непосредну опасност. Руски утицај међу маћедонским хришћанима
могао је бити опаснији од аустриског у корист Србије и могао се брже осетити на делу.
Стамбулов је у својој маћедонској политици био узео сасвим нов метод. Место борбе с
Турцима он је хтео да се, као искрен њихов пријатељ, користи свима мирним начинима,
да у Маћедонији што дубље ухвати корена не излажући људе прогонима.

Срби су, међутим, тражили искрен споразум с њима. У Јиричековом Бугарском
дневнику забележено је, да је већ Јован Ристић, у јесен 1880., разговарао с Бугарима о
споразуму на основу поделе културних сфера. Радикали су од почетка унели у свој
програм споразумни рад са осталим балканским хришћанима, и од свих народа највише
су полагали на везе с Бугарима и из политичких и географских и стратешких разлога.
Пашић је сматран као најискренији бугарофил, и он је то у почетку своје политичке

кариере доиста и био. Бежећи од краља Милана он се склонио код њих, где је имао и
сродничких и пријатељских веза, и дошао је у додир са много тамошњих политичких
људи. Први политички потез који је он учинио био је тај, да лично у Софији понуди
какву било врсту сарадње између Србије и Бугарске. Стамбулов ту сарадњу не само да
је одбио, него је чак српску понуду ставио до знања и Турцима, против којих се имала
првенствено остварити, и Аустријанцима. Он је налазио да не може са Србима радити а
да не оштети бугарске интересе. Сарадња са Србима само би му кварила поверење код
Порте, за које је веровао да га ужива, а задавала би му тешкоће и на самом терену. Сем
тога, он је после тврдо веровао да је Русија своју упоришну тачку против нове бугарске
владе створила у Србији и да отуд и моралном и материалном пропагандом, па чак и
терористичким претњама, подрива њен положај.

Кад се није могао постићи споразум с Бугарима, потражио се споразум са Грцима. Са
својом тежњом да имају излаз на три мора Бугари су пре или после морали доћи у
сукоб са осталим балкансим народима. Нас су угрожавали у Маћедонији, а Грке и у
Маћедонији и у Тракији. Па, ипак, иако су то осећали, Грци су били врло тешки за
преговарање. Њихове националне претензије прелазиле су границе њиховог етничког
подручја, и то у великој мери. Нарочито су били тешко приступачни разлогу грчки
кругови око цариградске патриаршије. Њихова себичност, и грамжљивост, и
неувиђавност већ су крајем шездесетих година изазвали расцеп у цркви. То их није
опаметило. Зна се, на пример, да је у Скопљу и Велесу грчки елеменат према
словенском био у несразмерној мањини, па, ипак, патриаршија дуго није пристајала да
у тим епархијама постави словенске владике. Кад су Бугари, захваљујући
Стамуловљевој политици, добили своје две прве посебне владике и кад су за свој
Егзархат на разне начине придобили велик број Словена, и онда су се Грци устручавали
да Србима учине жељене уступке, премда они сами од задржавања високих црквених
места нису имали апсолутно никакве националне користи. Патриаршија није радила
увек самостално, него је своју црквену политику подвргавала кад мање кад више
директивама грчке националне политике из Атине. А у Атини се намерно
препоручивало затезање у Цариграду, да би се Срби учинили што попустљивијим.
Тамо се знало да се при евентуалној подели интересних сфера ни у ком случају не могу
тражити ни Скопље ни Велес, али се хтело да се бар сигурно добије Битољ и по
могућности Прилеп и Струмица и за то су онда вршили неку врсту уцене. Срби у
својим преговорима нису хтели да отступе Битољ и с тога је споразум 1892. год. остао и
на тој страни само план и жеља.

Да би се могла видити добра спољашња политика морало је бити у земљи такво стање
да улива апсолутно поверење. Међутим, Србија се у то време налазила у превирању,
које је понекад давало утисак распадања и знатно убијало њен ауторитет. Ко је пратио
писање наше штампе тога времена и све што је у партиској жучности узајамно
набацивано примао за готов новац, могао је стећи о земљи и управи и њеним водећим
личностима најружније мишљење. Није се штедео нико и ништа. Скандалозна хроника
београдског двора трајала је и даље. По захтеву краља Милана краљица Наталија, доста
популарна у земљи, била је 7. маја 1891. у зору полициски протерана из Београда, и то
после демонстрација у којима је пало неколико мртвих и рањених. Краљ Милан, вечно
у финансиским тешкоћама, несталан, несређен, импулзиван, пристао је, после дугих
преговора, да прими од руског цара два милиона динара, али под условом да заувек
напусти Србију. Краљ је 30. септембра 1891. дао изјаву да иступа из српског
држављанства и да се одриче права као члан владарске породице. Влада је, на основу те
изјаве, донела 14. марта 1892. закон, по ком се краљу Милану забрањује боравак у

Србији и поновно добијање српског држављанства без приволе Народне Скупштине.
Само у случају болести краља Александра било је дозвољено Милану да може доћи у
Србију, и то једино на заједнички позив Намесништва и владе, и ту остати само за
време трајања болести. Ти поступци веома су умањивали не само углед династије, него
и саме Србије. У Старој Србији, Маћедонији, Босни и Херцеговини, по старим
патриархалним схватањима, углед земље био је нераздвојан од угледа владара, као
углед задруге од угледа њеног домаћина.

Исто тако тешко деловала је на свет ван Србије и оштра борба, која је настала иза смрти
намесника Косте Протића (4. јуна 1892.). Радикали су хтели, као већина, да то место
добије њихов човек и помишљали су на самог Пашића. Либерали, опет, нису ту важну
позицију хтели лако да упусте из партиских разлога; а Ристић сам бојао се, да би улазак
једног тако изразитог и ауторитативног партиског вође отешчао сарадњу у
Намесништву и потиснуо његов утицај. До споразума није могло доћи и 9. августа
радикална влада је замењена либералима. Хомогено либерално министарство провело
је изборе са великим изборним терором, који је у Горачићу довео до крвопролића, па
ипак није добило већину. Не хотећи да упусте власт либерали су се спремали на нова
насиља и изазвали су страховито раздражење код опозиције.

Да прекрати то стање одлучио се млади, тек седамнаестогодишњи, краљ Александар да
изврши државни удар. У вече, 1. априла 1893., после једне вечере у двору, он је, на
запрепашћење намесника и чланова владе, који су били присутни, уз помоћ извесних
двору блиских војних лица, прогласио себе пунолетним, и разрешио, у исти мах, и
намеснике и министре од њихових дужности. Њихов протест остао је без икаква
значаја. Нову владу саставио је бивши краљев гувернер, др Лаза Докић, са неколико
угледних радикала. Идеју о првоаприлском удару мисли се да је дао краљ Милан, али
има и мало вероватних тврдњи, да је то дело само београдских кругова.

Првоаприлски државни удар био је у главном добро примљен захваљујући понајвише
радикалима, који су се ослободили либералског терора и поново дошли до власти. Они
су величали гест младог краља. Нису, међутим довољно увиђали да је тај удар у ствари
тешка повреда устава. Та повреда, која је донекле изведена уз њихову сарадњу и којом
су се они одмах користили, ишла је на њихов политички рачун и могла им се лако
осветити. Они су губили право протеста у случају да се такав акт понови и дали су
младом краљу опасно оружје у руке.

Млади краљ био је необичнији тип. Своју младост провео је међу туђим лицима, лишен
и оца и мајке, у сенци њихове свађе, коју је и сам лично имао прилике да сагледа. Отац
и мајка борили су се о његову љубав више због јачања свог положаја уз њега, него из
праве родитељске оданости према њему. Опредељујући се час за једну а час за другу
страну, а осећајући позадину те борбе, млади краљ је рано прикупљао у себи известан
фонд притворства и непоузданости, који се временом све више развијао. Бистар, он је
несумњиво имао извесне политичке окретности, али није имао довољно моралног
упоришта и потребне сталности. Од оца није наследио све мане, али је једна била
довољна да му упропасти цео живот. То је отсуство осећања мере према себи и својим
поступцима. У основи аутократа и сав личан, он је мислио да може све што хоће и да је
земља његово богом дано наследство с којим он може располагати по својим ћудима.
Краљ Милан је бар имао извесних успеха: добијање четири округа од Турака и
признање независности. Краљ Александар није, међутим, имао ниједног успеха, а у

извесним моментима понашао се безобзирније него његов отац. Његова владавина била
је само низ дугих криза, које су се пре или после морале завршити катастрофом.

Његова сарадња са радикалима била је кратка века. После првог државног удара дошло
је и прво гажење закона. Незадовољан радикалима, који су као несумњива већина у
земљи хтели да сварно владају, он је 9. јануара 1894. позвао натраг у Србију краља
Милана. Радикална влада дала је на то оставку и почела љуту борбу. Кад се вратио у
земљу и сам погазио своју дату реч и обавезе, краљ Милан је одмах почео да утиче на
државне послове. Краљ је покушао да води политику са неутралним владама или, боље
речено, са владама које су имале антирадикалски карактер док није 9. маја 1894. укинут
устав од 1888. год., а враћен онај стари из 1869. Јавно се говорило, да су радикали
злоупотребили уставне слободе, док се приватно и са највиших места наглашавало да
Срби за те слободе још нису били зрели. Страначка раздраженост била је у земљи
доиста велика и Милан Пироћанац, бивши претседник владе, није био једини, који је
огорчено писао и говорио против партизанства. "Груба, необуздана, самоубилачка
страначка борба све је прогутала, изван ње у Србији се данас ништа не види, ни Престо,
ни Земља, ни народ. И тако гледајући на ову дивљу борбу, могло би се рећи, да и сам
народ српски у Србији има данас потребе да га ко уједини, јер изгледа, да и он не
преставља више народну целину, до толике је безумности најсавршенији савремени
Устав дотерао земљу, која није била спремна да с њим разумно рукује". Оцена је,
међутим, била сувише претерана. Несумњиво је да је страначких страсти било превише
и да радикали, у првој опијености победа, нису знали увек праве мере. Али кривица
није била ни до њих ни до слобода новог устава у толикој мери, колико до оних на
власти који нису хтели да воде рачуна о народном расположењу и који су силом
тражили одржавање својих комбинација и своје воље. Страначки живот је боловао од
главне мане, што њихове вође, сем радикала, нису тражиле свој ослонац у самом
народу и што нису могле да се помире са резултатима, које су доносили слободни
избори.

Краљ Милан напустио је Србију поново у пролеће 1895., а недељу дана потом вратила
се у земљу краљица Наталија, у жељи да олакша сину положај.

Два месеца из тога, 22. јуна, Стојан Новаковић образовао је хомогену напредњачку
владу. Солидан научењак и савестан човек, Новаковић је изнео младом краљу сву
тешкоћу створеног стања. "Од 9-ог јануара 1894 на овамо - владе управо није било;
плана у владавини није било. Под изговором уздизања краљевског ауторитета и по
недостатку ма каква плана у владању, министри су деградовани на шефове секција". У
интересу земље Новаковић је тражио ревизију устава, који би био средина између оног
од 1869. и 1888. године. У спољашњој политици Новаковић је дао јасна израза новој
националистичкој идеологији. Напредњаци су се постепено лечили од аустрофилије,
коју су и примили у своје време више од невоље него из уверења. Новаковић је јасно
видео да Аустро-Угарска ни у једном питању није до краја помагала српске интересе.
Док су српске напредњачке владе водиле рачуна о обавезама из Тајне Конвенције и
уздржавале се од сваке активности у Војводини и Босни, дотле је Аустро-Угарска своје
обавезе према нама у Маћедонији сасвим напустила. Она је желела да у Бугарској
популарише Кобургов режим и с тога ни у маћедонском питању није хтела да учини
никакве услуге другој страни. Уз то, мађарска влада учинила је према Србији две
велике грешке. Противно постојећим уговорима она је затварала током 1895. год. три
пута своју границу за извоз српских свиња. Чинила је то делом по захтеву својих
аграраца, а делом, с пристанком Беча, да врши притисак на владу, којој није могла

опростити, што је, као напредњачка, и она почела да води русофилску политику. Док је
та мера осетно погађала привредни положај Србије, друга је изазвала њену националну
осетљивост. Год. 1896. славили су Мађари хиљадугодишњицу свог доласка у Европу.
Тим поводом приређена је у Пешти велика изложба. Приликом њеног отварања, ком је
присуствовао и двор, у великој историској поворци, имале су бити ношене заставе с
грбовима свих земаља, на које су мађарски краљеви полагали неко историско право,
носећи њихова имена у својој титули. Међу другима имала се носити и застава Србије,
коју је мађарски краљ спомињао у својој титули још од 1202. год. Новаковић је одлучно
протестовао против тога и забранио је српском посланику да присуствује свечаном
отварању.

У Бечу и Пешти још је један догађај изазвао велико незадовољство с Новаковићевом
владом. Први пут у нашој историји, његовим залагањем, дошло је на Видов-дан 1896. у
Београду до састанка владара Србије и Црне Горе, краља Александра и кнеза Николе.
Том приликом, пред раздраганим Српством, кнез Никола је одржао један ретко јасан и
нимало дипломатски говор, у ком су се налазиле ове речи: "Загрљене и слогом спојене,
нас ће добри српски народ, испредвајан, а из три вјере, благосиљати; благосиљаће нас
сјенке умрлих мученика српских, благосиљаће нас робље српско. Они ће наш примјер
шљедовати, те сложан сав ће вјеровати једну вјеру, вјеру спасавајући, вјеру народности.
Цијело је српство данас у духу с нама, а што оно жели, желимо и ми двојица, а наша је
задаћа да га поведемо правцем његових тежња. Наш је народ и свјестан и праведан, он
за туђим не тежи, он жели само своје и ничије осим своје, јер је сам изрекао "отето
проклето". Посједници свога, ми смо позвани бити ревности сурадници других срећних
народа на пољу напретка, развића и цивилизације. Ове праведне тежње наше не могу да
не буду предусретнуте и праћене добром вољом од свијех, напредних и већ уједињених
народа". Да ће тај састанак и такав говор бити најгоре примљени у штампи суседне
монархије могло се очекивати; оно, што је у Бечу вређало било је нарочито то, што тај
догађај нису приправили ни либерали ни радикали, него влада странке која је некад
била њихов стуб. Међу Србима ван Србије и Црне Горе овај је састанак изазвао велико
одушевљење. Новаковић је и пре тога уживао велик углед као наш најбољи научењак
Даничићеве школе; ово му је дигло глас и као великом националном државнику.

Сем тога, влада је постигла извесне успехе и у Старој Србији и Маћедонији. Срби су са
Турцима водили борбе кроз скоро цео XIX век и на Порти су се једно време скоро били
изједначили појмови Србин и бунтовник, односно Србин и непријатељ.

Како нисмо успели да се погодимо ни са Грцима ни са Бугарима, нешто због њихове а
нешто и због наше неувиђавности, то није остајао други пут него да се нађе начин, да се
Порта увери како јој ми нисмо непријатељи, бар не већи од других. Први покушаји у
том правцу нису имали много успеха. Порта је примала наша уверавања, али нам није
чинила никакве уступке. Кад је краљ Александар, у лето 1894., ишао у Цариград, да
направи посету султану, није могао да извуче ни најмање политичке повластице за
српски живаљ у Турској. Али после тога положај се знатно изменио. Год. 1894. пао је у
Бугарској са власти Стамбулов и дотле туркофилска политика софиске владе добила је
нов, супротан, правац. Бугари су не само дали осетити да би радо изменили и
политичко и териториално стање на Балкану, него су почели и са убацивањем чета у
Маћедонију. Од 1894. год. јерменско питање у Турској изазвало је озбиљно
посредовање Енглеске, а кад је 1895., у јесен, дошло до правих јерменских погрома у
више места, па и у самом Цариграду, понегде и уз учешће војске, енглеско држање
постало је скоро претеће. Ставило се опет на дневни ред питање рефорама. За Турску је

било од огромне важности, да се на Балкану не сложе хришћани против ње и да и Срби
не почну са четничком акцијом. У лето 1896. поновише се јерменски погроми у
Цариграду, и то са доказаним припремама власти. Уз јерменско питање јавило се и
критско; у року од три године, 1894-6., избиле су тамо две праве побуне и изазвале не
само велико узнемирење у Грчкој, него и у осталој Европи. Да би колико-толико
задовољила Србе, који су остали као поданици и суседи потпуно исправни, Порта је
знатно допринела да Срби, после толико година, добију свог првог митрополита у
Призрену, а стала је на нашу страну, против Патриаршије, и у питању новог
митрополита у Скопљу. У оба та питања наше жеље на Порти помагала је руска
дипломатија, и то је, поред опште ситуације, много допринело успеху.

Мада није имао много поверења у Бугаре, Новаковић је покушавао да и са њима дође
до споразума. Априла 1896., пре доласка кнеза Николе дошао је у Београд кнез
Фердинанд, који је у ово време, после погибије Стамбуловљеве и доласка на престо
руског цара Николе II, успео да се привремено приближи Русији. У тај мах овај
састанак није донео никаквих стварних резултата, али се осећао ипак као напредак у
дотле затегнутим односима. Негујући те односе пријатељства на Балкану, краљ
Александар је у пролеће ове исте године походио и грчки двор. На том путу, после
неколико векова, посетио је српски владар Свету Гору и наш Хиландар у њој, коме је
претила опасност да га Бугари преотму. Том приликом поклонило је хиландарско
братство краљу чувено Мирослављево еванђеље, оригиналну Немањину повељу
манастиру и још неколико рукописа.

Приликом краљева бављења у Бечу, по нарочитом наваљивању краља Милана,
одликован је био лентом Белог Орла Вењамин Калај, тада заједнички министар
финансија и министар за Босну и Херцеговину. Историја тог одликовања није сасвим
осветљена, али биће да је требала и Калају и краљу Милану. Калај је био врло утицајан
на двору. Он је двадесет година, дуже него иједан други министар, остао без промене
на свом положају. У јесен 1896. дошла је прва велика депутација претставника српских
црквених општина из Босне и Херцеговине, да поднесе цару меморандум против
режима у тим земљама и да тако, посредно оптужи и самог Калаја. Тим актом почела је
оштра деветогодишња борба тамошњих Срба за црквено-школску аутономију. Цар
депутацију није тад примио и био је незадовољан и њеном појавом. Калај још више. У
том часу дато му је српско одликовање, готово с намером да демантује босанско-
херцеговачке Србе, на чијем је однарођивању режим систематски радио, да се Калају
даде задовољштина и да се на неки начин српски двор и влада десолидаришу са радом
прекодринске браће. То одликовање дубоко је заболело Србе у Босни и Херцеговини.
Новаковић о том одликовању није ништа знао и пристао је да један члан његове већине
поднесе о том интерпелацију у Скупштини. Али пре него што би дошло до те
скупштинске седнице Новаковићева влада морала је да поднесе оставку. Краљ Милан је
у том правцу нарочито утицао на сина хотећи да се избегне свака одговорност за то
одликовање, а још више да задовољи аустро-угарску владу која је овакву
националистичку политику Новаковићеву осуђивала отворено.

Краљ Александар тешко се огрешио о српске интересе што је одликовао Калаја. Јер у
том човеку, који је био некрунисани краљ Босне, био је оличен антисрпски режим
аустро-угарске управе. Калај је знао добро српски, служио је дуго у Београду, и
проучавао је с пажњом српску историју. Ушао је добро у суштину српског проблема.
Зазирући од српског национализма он је био прегао на све начине, да у Босни и
Херцеговини заточи народну мисао. Место Српства хтео је да оживи средњевековно

босанство и босанску државну и народну свест. Службено је за језик место
српскохрватског уведен босански назив; помагала се "бошњачка" штампа: службени
Сарајевски лист, полуслужбена Босанска пошта и муслиманима намењени Бошњак.
Српским конфесионим школама правиле су се разноврсне сметње, а Срби учитељи
били су прогоњени. Већ 1881. год. било је забрањено учење српске историје; сам Калај
забранио је своју Историју Срба, која је раније била писана са извесним симпатијама за
нас. Српској независној штампи био је забрањен улазак у окупиране области, а
ћирилица се систематски потискивала, нарочито код муслимана, којима је било писмо
од старина. Везе са Србијом и Црном Гором биле су отешчаване на све начине, на Србе
се гледало као на несумњиве превратнике. Земља је била преплављена туђим
чиновништвом и жандармеријом. У густа српска насеља око Бијељине, Прњавора и
Градишке довођени су страни колонисти, да их разбију и прошарају. У школе су ушли
антисрпски елементи и антисрпски дух, који су дириговали у Босну 1881. год. уведени
исусовци са сарајевским надбискупом дром Јосифом Штадлером. Аустриским
властима, по сопственом признању, били су меки и непоуздани домаћи фрањевци, иако
су им они последњих година учинили крупних услуга. Клајев режим ишао је нарочито
за тим, да одвоји муслимане од православних и да у земљу уопште, по старој
аустриској девизи унесе дух заваде.

Покрет за црквено-школску аутономију имао је само привидно тај уски оквир, али је у
ствари био покрет националне опозиције. Тако га је народ по инстинкту схватио, али га
није могао друкчије изразити због тешког притиска и оштре превентивне цензуре.
Борба за јавно признавање српског језика, за слободно учење српске прошлости,
тражење да се доносе наредбе сумњивог порекла само усменим путем, све је то,
изражено у првој народној тужби цару из 1896. год., говорило јасно, да покрет обухвата
шири обим и креће питања, која угрожавају његову националну будућност. Из те борбе
за црквено-школску аутономију развила се, природно, и борба за политичку, коју ће са
православнима заједно од 1899. год. тражити и муслимани. Власти су одмах осетиле о
чем се ради и почеле су са прогонима. Растуране су народне црквене општине и
увођени комесариати; ређале су се оптужбе, пунили затвори. Али то је баш изазвало
народни отпор и очеличило га. Народне вође: Глигорије Јефтановић из Сарајева, Коста
Кујунџић из Ливна, и Војислав Шола из Мостара имали су за собом огромну већину
православног, као Али Фехми ефендија Џабић, мостарски муфтија, Али-бег Фирдус,
Шериф Арнаутовић и Дервиш-бег Миралем муслиманског елемента. Непомирљив,
видећи да та опозиција и православно-муслиманска сарадња подрива његово цело дело,
Калај је читава живота налазио начина, да одбија њихове захтеве, покушавајући узалуд
да застрашивањем и корупцијама одврати народ с пута којим је пошао. Калајева смрт,
13. јула 1903., донела је извесно олакшање, али процес опозиционе акције узимао је све
више маха допуњујући се другим, политичким, привредним и социалним проблемима.

Почетком 1897. год. Крићани су, стари бунтовници против Турака, прогласили своје
сједињење с Грчком. Национално узбуђење у Грчкој нагна атинску владу да се одазове
позиву устаника и да упути своје лађе и трупе на Крит, проглашавајући анексију тог
острва. Посредовање сила да се спрече непријатељства ишло је споро и с пуно
натезања. Кад су се, ипак, сложиле да изврше блокаду грчке обале, пренели су Грци
своју акцију и на балканско копно. Марта 29. и 30. неколике веће чете, под вођством
грчких активних официра, пребациле су се преко границе. Изазвана Грчком, Турска јој
је 6. априла објавила рат. У том рату Грчка је прошла да не може бит горе.

Да је грчко-турски сукоб изазвао узбуђење на целом Балкану разуме се само по себи.
Бугари су сматрали да је дошао прави час, да се уз критско покрене и маћедонско
питање. Наши људи бојали су се неодређених решења. За Крит су силе предлагале
аутономију. Такво решење за Маћедонију нашим људима чинило се врло незгодно.
Знало се, да би то био само један провизориј, који би изазвао ново и можда још
безобзирније такмичење око тога ко ће више и боље да учврсти тамо свој утицај, да би
једног дана могао извршити неко изненађење у своју корист. Срби су место тога
тражили од Бугара, који су нудили споразум, да се пре свега одреде сфере интереса и да
се оне лојално поштују. Бугари су се били уживили у мисао, да је маћедонско питање
претежно њихова ствар и да Срби и Грци у његовом решавању могу да имају само
посредну улогу. С тога су увек и нерадо говорили о подели сфера налазећи да је
њихово право, освештано санстефанским признањем, да захвате што више. Ипак, пред
силом догађаја, није се могло остати скрштених руку. С тога је, приликом посете краља
Александра кнезу Фердинанду у Софији, 19 фебруара 1897., дошло до такозване
српско-бугарске "угодбе". У тој угодби предвиђала се начелно сарадња у свим
питањима која су се тицала Срба и Бугара у Турској и садржавала се обавеза, да ни
Србија ни Бугарска неће предузимати никакве мере против постојећег стања без
претходне узајамне сагласности. То је несумњиво био знатан напредак према
дотадашњим односима, али у исти мах и доказ да се није могло доћи ни до каквог
конкретног решења.

По договору са сином краљ Милан се вратио поново у Србију 7. октобра 1897. Нову
владу је образовао др Владан Ђорђевић, тада српски посланик у Цариграду. Он
политички није био обележен, важио је као неутралац. Сад је примио на себе дужност
да служи у исто време два краља, од којих је сваки имао своју вољу, и да лечи Србију
од партизанства и превеликог слободарства. Хирург по струци, он је мислио да може
својим ножем пршити по потреби хируршке операције и на Србијином организму.

Краљ Милан, кад се вратио у земљу, није више остао личност без функције, само као
краљев отац, него му је дато звање врховног команданта активне војске. Милан је тако
добио најмоћније оружје државне власти у своје руке. Он је у војсци од раније имао
доста пријатеља и приврженика, а отад ће их добити још више. Стање наше војске и
војне спреме било је у то време веома рђаво; да је, којим случајем, 1897. год. и Србија
била увучена у рат тешко да не би прошла као Грчка. Недостајало је свега. И модерних
пушака, и артиљерије, и муниције, и запреге. Краљ Милан је узео у програм да војску
оспособи за њену дужност и с тога јој је обратио сву пажњу. За три године, од 1898-
1900., он је њу потпуно реорганизовао и несумњиво унапредио. И највећи противници
режима и тад и доцније морали су то да му признају као не малу заслугу.

Долазак краља Милана у Србију и његово стално запослење у њој покварили су,
међутим, њене односе на много страна. Русија није нимало крила своје незадовољство.
У Петрограду, јављао је немачки посланик, краљ Милан је "неисцрпна тема за руско
неповерење према Аустрији". Споразум са Бугарском покварио се исто тако. Али ту не
кривицом српском. Упркос обавеза "угодбе", Бугари су у Маћедонији без имало обзира
настављали своју пропаганду на штету наше, и та безобзирност није се устручавала ни
од терористичких акција. Активност бугарских чета изазвала је почетком пролећа 1898.
год. опомене руског и аустриског посланика у Софији, које су испале више формалне
него стварне. Бугари су почели да форсирају маћедонско питање нарочито после
искуства с критским. Иако је Грчка изгубила рат, Крит је имао да припадне њој, ако и
не непосредно, а оно постепено, посредним путем. За гувернера аутономног Крита

имао је доћи грчки принц Ђорђе, члан краљевске породице. Кнез Фердинанд је био
довољно мудар да не изазива прави рат с Турском, да не удара с чела, знајући колико је
крупних интереса великих сила у тај мах у питању на Балкану, али је распиривањем
борбе и развијањем опште несигурности хтео стално да Маћедонско Питање одржава
живо и да јавно мишљење Европе полагано припрема на решење у корист бугарске
тезе.

У једном разговору с немачким послаником, 2. фебруара 1899., излагао је краљ Милан
своје гледиште о политичкој ситуацији: Србија неће силом пожуривати ликвидацију
Турске, која ће доћи неминовно. Она сад тежи да пропагандом достигне оне, који су је
својим радом претекли. Али ако други крену турско питање, и Србија ће, "ма колико
слаба и неспремна", прихватити за оружје. Дужност је сила, да на Балкану, међу
његовим државама, одржавају извесну равнотежу, да се не би међу њима јављале
поново старе борбе из Средњег Века. Нарочито је то потребно учинити између Србије и
Бугарске. По његовом уверењу, које ће касније, с више знања, научно формулисати
Јован Цвијић, у Маћедонији је већина словенског становништва флотантна маса, која
може лако постати и српска и бугарска. И Србији и Бугарској, мислио је он, треба дати
излаз на Егејско Море, обилазећи Солун. Са српске стране чињени су током ове године
искрени покушаји да се с Бугарима нађе могућност за споразум, на основу поделе
интересних зона, али су у Софији избегавали сваки стварнији разговор.

Грчко-турски рат изазвао је и међу муслиманима велико раздражење против хришћана.
Нарочито су се својом борбеношћу истицали Арнаути, од којих је приличан број
учествовао у том рату као добровољац, па се с новим оружјем вратио у своја места и
стао угрожавати своје хришћанске суседе. У својој ноти Порти од 26. маја 1898. српска
је влада навела више од 400 злочина над Србима током прошле године, па је тражила
мешовиту комисију да утврди чињенице. Кад су Турци, не уважавајући нас, по обичају,
изиграли српско тражење хтела је београдска влада да то питање изнесе пред велике
силе или да изведе војничку демонстрацију, али је од тога одвратила Аустро-Угарска
бојећи се, због краља Милана, тешкоћа с руске стране. У ствари, ни она сама није хтела
да дође у положај да се замери Арнаутима, које је повлађивала и са којима је много
рачунала у својим будућим плановима. Русија је, међутим, у Цариграду износила
српске тегобе, жалећи искрено страдања нашег народа. Али то није много помогло.
Арнаути, који су сачињавали главну гарду султанову и које је он с планом помагао,
нису више знали за мере. У лето 1899. они су чак прешли преко српске границе и
ударили и на пограничне карауле. Инцидент је постао врло озбиљан, јер је Србија
против нападача кренула редовну војску. Тек пред опасношћу таквог тежег заплета
пристао је султан на озбиљније мере за чување границе, али против арнаутских
зулумћара није учинио много.

Србија у то време није имала ни много угледа ни много утицаја. Чак ни давно обећаног
српског митрополита у Скопљу није могла да добије, а камо ли што веће! На страни се
добро знало да се цео режим држи само на сили; да су финансије у очајном стању, да
чиновници по више месеци не добијају плате; да је наша снага врло мала и
проблематична. Нарочито рђав глас стекла је земља после Ивањданског атентата 1899.
год., који је један незапослени радник извео на краља Милана. Мотиви атентаторови
све до данас нису довољно објашњени и Бог зна хоће ли се икад дознати права истина.
Краљ Милан узео је, међутим, одмах, буквално од првог часа, да су тај атентат
припремили радикали и он се решио да их, као о Тимочкој буни, потпуно сатре. Све
главне вође њихове дао је затворити и извести пред преки суд. Знало се и видело, да је

међу оптуженима било људи који с атентатом нису имали никакве везе и да је по среди
чист осветнички бес. Сама аустриска влада налазила је, да краљ Милан без потребе
претерује и оградила се јавно од његових поступака. Да није било непосредног
аустриског залагања код оба краља врло је вероватно да Пашић овом приликом не би
изнео живу главу. Уплашен за свој живот, Пашић се на суду држао недовољно мушки;
чак је признао да је радикална странка прешла границе лојалности. И с тога је у
редовима млађе радикалне интелигенције изгубио врло много од свог угледа. Преки
суд и гоњење радикала учинили су мучан утисак на цео српски свет, а на страни је
Србија добила глас државе о којој се више говорило са жаљењем него са поштовањем.

Краљу Александру већ је био после тог преког суда дотешчао очев притисак. И то из
два разлога: прво, што је добро осећао колико му је његов режим штетио и у земљи и на
страни; и друго, што му је сметао да оствари своју женидбу из љубави. Краљева
наклоност према Драги Машин, некадашњој дворској дами његове мајке, претворила се
у неодољиву страст. Он је хтео пошто пото да се ожени њом. Како је знао да ће се краљ
Милан том одлучно противити он је хтео да га уклони из земље, и то на леп начин, без
потреса. Притворан како је био, он је чак овластио свог оца, да преговоре о веридби са
принцезом од Шаумбург Липе, које је водио посредством аустро-угарског министра
Иностраних Дела, може скоро довести до самог чина и послао га је у иноземство на
лечење и са овлашћењем да докрајчи ту ствар. Убрзо затим послао је у бању и краљева
пријатеља, претседника владе. Кад је њих отпремио на страну он је, на изненађење
целог света, објавио веридбу са Драгом Машин и потом убрзо, 23. јула 1900., извео и
свадбу. Тај његов чин осудили су му и отац и мајка, али се он није дао поколебати, него
је енергично прекинуо све везе са њима обојема. Није га поколебало ни то, што нико од
јачих угледнијих политичких људи у Србији није хтео да образује владу спроводећи тај
чин. Драга Машин имала је дванаест година више од краља, била је удовица са
прилично проблематичном прошлошћу, и жена сасвим маловарошког менталитета. У
самом народу вест о том браку била је примљена рђаво. Али је целу ствар, бар
привремено, спасло то, што је руски цар, задовољан раскидом са краљем Миланом,
пристао да буде венчани кум.

Осећајући колико је та његова женидба била непопуларна краљ Александар је учинио
велике обрте и у унутрашњој и у спољашњој политици да бар тако задовољи јавно
мишљење. У спољашњој политици обрнуо се одмах Русији, која му је учинила тако
велику услугу, а у унутрашњој приближио се радикалима пустивши њихове вође из
затвора. Гроф Голуховски говорио је тад са презиром за Србију, да је quantite
negligeable и немачком посланику рекао је без увијања: "Ми ћемо просто придавити
Србију ако дође до чег озбиљног на Балкану и Србија се можда усуди да води друкчију
политику од оне коју ми хоћемо".

Краљ Милан био је утучен. Свом сину он је упутио писмо још пре женидбе, које је било
скоро пророчко: "Наша је династија претурила многе ударе, али овај би био
најкобнији". После те женидбе, осећајући несрећу, он се просто рушио. За своје
поступке није имао увек правог мерила, али је интелигентно уочио сву опасност синова
положаја. А није видео начина како да му помогне. Син га је просто одбацио, издавши
наредбу војсци да га убије, ако покуша силом да пређе у Србију. Разочаран и дубоко
згађен свим, Милан је умро у Бечу 29. јануара 1901. Желео је, да га не сахране у
Србији. С тога му је тело пренесено у манастир Крушедол, где је сахрањена и кнегиња
Љубица.

Хотећи да створи повољнију ситуацију за себе краљ Александар је спремао измену
устава и с њом у вези намеравао је да створи и повољну већину. Мисао му је била да
споји радикале и напредњаке, или како се онда говорило, да их фузионише, па да с
таквом умереном странком почне нов курс. Прву такву владу саставио је 20. марта
1901. Мих. Вујић са пола радикала и пола напредњака, а наскоро потом, 6. априла,
проглашен је и нови устав. Његова је главна карактеристика да је уводио дводомни
систем. Иначе, био је напреднији од устава из 1869. год., али знатно конзервативнији од
оног из 1888. Скупштина је имала да претставља вољу народа, али је Сенат имао да
постане кочница владаревим рукама.

Спрега радикала с напредњацима; примање новог устава који није одговарао њиховим
теориским схватањима; чињеница да су старији радикали још увек држали Н. Пашића
ако не као вођу а оно ипак као једног од главара странке, изазвала је расцеп у
радикалној странци. Млађи, мање компромисни елементи, начелнији и смелији,
издвајали су се као самостални радикали или самосталци. Први вођа био им је адвокат
Љубомир Живковић, огорчени противник краља Милана, који је био суђен ради
Ивањданског атентата. Он се на суду држао веома мушки, бранећи част странке и образ
опозиционе Србије. Због тога је постао један од најпопуларнијих људи у земљи, херој
свог времена. Иначе, нову странку водила су у ствари четири професора чистунца,
Љубомир Стојановић, Јован Жујовић, Љубомир Давидовић и Јаша Продановић. У
народу они су били врло добро примљени и успели су да у радикалној странци, већ у то
време превуку скоро трећину људи на своју страну.

Да опозиција у народу узме маха било је више разлога. Пре свега, краљев брак са
Драгом Машин био је крајње непопуларан. Нарочиту срамоту и на себе и на двор она је
навукла својом лажном трудноћом. Краљ је, разумљиво, живо желео да добије
наследника, а Драга је знала да би тим и она учврстила свој положај. Међутим, она није
могла родити, али је после извесног времена објавила да је у другом стању. Њени
непријатељи, а нарочито краљица Наталија, обавестили су о сумњи међу другима и
руски двор. Цар Никола послао је свог дворског лекара да се нађе око краљице и тај је
открио да она уопште није трудна. Због тог скандала руски двор није хтео да прими
краља и краљицу, иако је био обећао и краљ то живо желео. Само зато што руски двор
није хтео да их прими оборио је краљ владу Мих. Вујића. То је тргло радикале и
натерало их у опозицију. Краљ се онда вратио на своју стару линију и 6. новембра 1902.
довео је нову, и опет тобоже неутралну, претежно војничку, владу, под
претседништвом генерала Димитрија Цинцар-Марковића.

Дотле, српска спољашња политика била је вођена у чисто русофилском духу и дала је
неколико по нас корисних резултата. Да би могла заштитити Србе и контролисати
Аустро-Угарску Русија је отворила свој конзулат у Митровици и за конзула поставила,
у мају 1902., Григорија Шчербину. Ово стварање руског конзулата изазвало је праву
узбуну међу Арнаутима, а и велико незадовољство у Бечу. И други наш успех постигли
смо помоћу Руса. Посвећење Фирмилијаново за скопског митрополита, које се толико
дуго отезало због бугарске а делимично и грчке противне акције, извршено је, најпосле,
15. јуна 1902.

Желећи да помогне нашем живљу у Турској српска влада је 14. августа 1902. затражила
у Цариграду, да се почне увођење реда и да се престане са повлашћивањем Арнаута.
Арнауте или треба разоружати или дати и Србима могућност да се наоружају. У
интересу смиривања треба појачати турске гарнизоне у хришћанско-арнаутским

средиштима и довести бољи чиновнички апарат. Потребно је, даље, чим пре извести
административно-судске реформе с јачим учешћем хришћана у управи и судству и
реформу аграрних односа. Те српске захтеве помогла је и руска дипломатија налазећи
да су умерени и оправдани. Њима би се у ствари постигао само status quo ameliore par
les reformes. У свом образложењу пројекта рефорама у Турској од 17. фебруара 1903. и
Аустро-Угарска је, с Русијом заједно, признавала да арнаутски злочини и њихово
некажњавање претстављају "један од главних узрока за стање немира и несигурности"
и да је хитно да отоманска влада приступи мерама које ће Арнауте натерати на
поштовање закона. Али, иако је то признавала, аустро-угарска влада се устручавала
тражити преке мере. Руски посланик у Цариграду на више се места због тога тужио на
свог аустриског колегу. Аустрији није чак ни непријатно, говорио је он француском
посланику, што у Старој Србији нестаје српског живља. Извесни високи чиновници
централе Министарства Иностраних Дела у Бечу и конзули на терену били су одлучно
против рефорама и радили су против њих. Говорили су чак, као скадарски конзул Т.
Ипен, да је боље да остане "досадашња анархија".

Крајем марта 1903. арнаутски зулуми прешли су мере. Они су у Вучитрну разоружали
хришћанске полицајце не дозвољавајући да хришћани носе оружје и врше никакву било
власт. Одатле су пошли на Митровицу, у огромном броју, као права хорда, да узму
варош на јуриш. Ту им се одупрла турска војска, уз коју се нашао и руски конзул
Шчербина. Али тај свој подвиг он је платио главом. Њега је један раздражени
арнаутски војник у самој турској војсци тешко ранио, и од те је ране Шчербина умро
10. априла.

Незадовољан држањем руског двора, краљ Александар је од јесени 1902. год. живо
настојао да се поново приближи Аустрији, а извесне кораке предузимао је и раније. Већ
у јануару 1902. год. слао је он у Беч свог личног секретара Милоша Петронијевића с
поруком у том смислу и са обећањем, да ће питање свог наследника решити у
споразуму са суседном монархијом, и то, по свој прилици, тако што ће посинити једног
од потомака женске линије Обреновића, који живе у Аустро-Угарској. После промене
владе он је аустриском посланику говорио, да је то и промена политичког курса. Кад је
руски министар Иностраних Дела гроф Ламздорф крајем 1902. дошао у Софију и Ниш,
да препоручи и Србији и Бугарској да остану мирне, краљ је свој разговор с руским
државником одмах и лично саопштио аустриском посланику. После повратка из Србије
Ламздорф је говорио генералу Куропаткину, да не би било мудро правити какав
војнички споразум са Србијом, јер би га она могла одати Бечу. Толико је на њега краљ
учинио утисак непоуздана човека. У понудама Бечу, да би само стекао поверење, ишао
је краљ врло далеко. Пристајао је да се српске железнице уступе Аустријанцима; нудио
је царински и војнички савез и чак предлог "да Србију доведе у онакав положај према
Хабзбуршкој монархији у каквом су Баварска и Саксонска стајале према Немачкој
царевини". Од Аустрије је, као цену за то, тражио помоћ да добије Стару Србију и
северни део Маћедоније. Али се Аустро-Угарска односила према краљу с крајњом
уздржаношћу. Није му веровала, а није ни много држала до њега. Аустриски посланик
К. Думба добио је упутства, да не улази ни у какве погодбе и поред тако примамљивих
понуда. Аустрија, говорили су, неће да дели Турску, него да очува њен посед. Руском
министру Ламздорфу рекли су, међутим, отворено, да ће Аустро-Угарска узети саму
Србију, ако се ова умеша у маћедонске нереде. Сва краљева сондирања у том правцу
завршила су с потпуним неуспехом.