Vladimir Corovic - Istorija srpskog naroda

У Бечу се у то време знало и то, да се краљ не може још дуго одржати на престолу.
Незадовољство против њега било је толико, у свима круговима, да се неко зло могло
очекивати сваког часа. Крваве демонстрације од 23. марта 1903. у Београду биле су
прва опомена. Али место да оне одврате краља од даљих незаконитости оне су га само
раздражиле. Већ сјутра дан после њих он је извршио нови државни удар обустављајући
устав и распуштајући Скупштину и Сенат, да после три четврти сата, изменивши што је
хтео, поврати опет уставно стање. У нашој историји није било владара који се више и
својевољније титрао са правима и законима и са уставима своје земље, и то, на крају
крајева, није могло да прође без тешких последица. И у спољашњој политици он је
остао без правог става и успеха просто зато што није могао да издржи на једној линији.
Ни на једној страни није имао чврста корена и правих пријатеља. А он је, међутим, хтео
да не остане пасиван и да у великим обртима на Балкану, које је као сигурно очекивао и
чак јавно претсказивао, не остане без добити за своју земљу. Последњи политички
корак који је учинила његова влада био је овај. После првог неуспеха с терористичким
акцијама у Солуну и Маћедонији Бугари су се тргли и понудили Порти преговоре.
Бојећи се да Бугари, настављајући своју активност, не изазову нова посредовања у
Европи, пошто су Русија и Аустро-Угарска већ кренуле питање рефорама и израдиле
програм за њих, султан је био спреман да се погађа с њима. То је забринуло и Атину и
Београд. Грчка влада учинила је претставку у Цариграду, да би свако једнострано
погађање изазвало неповерење других хришћанских држава и народа и да би било врло
опасно по мир на Балкану. Том кораку придружила се 28. маја и српска влада. У својој
изјави она је рекла, да би повлађивање једном елементу оштетило српске интересе, "и
Србија према томе не може остати равнодушна".

Тешку и мучну ситуацију докрајчила је крвава ноћ између 28. и 29. маја. Повећа група
официра, већином млађих, сковала је била заверу против краљевског пара и те ноћи
упала је у Двор и убила и краља и краљицу и још неколико других лица, као
претседника владе, министра војног, и краљичину браћу, која су својим понашањем
изазивала другове на ту безобзирност. Сам чин, мада необичан ради учешћа официра у
њему, да се разумети и донекле правдати, али су биле сасвим излишне и за осуду
извесне суровости после самог убиства. Али, сумње нема, земља је после те крваве
ноћи одахнула. Нови режим донео је сасвим нови дух и полет.

Период од 1878-1903. године пада међу најтеже и најмрачније у новијој историји
Србије. За тих двадесет и пет година, после ликвидације турских ратова и свега што је
било с њима у вези, земља није доживела ниједног знатнијег стварног успеха, а
претрпела је, међутим, један осетан војнички пораз и неколико тешких унутрашњих
криза. Било је и формалних побуна, и преких судова, и државних удара, и дворских
скандала, који су ишли на рачун образа земље. Обруч који се стезао око нас бивао је
све јачи и опаснији.

Изгледи Србије нису били нимало лепи. Стешњена с поља, притиснута толико да је
осећала како скоро губи дах гледајући пред собом затворене све излазе, она је патила и
од унутрашњег раздора. Затворена у тесан простор изгледала је као земља у којој се
људи, пометени, само узајамно гризу. Не би било, доиста, велико чудо, да се почела
губити вера у себе и у боље дане уопште и да је малодушност захватила шире кругове,
као што је почела да ломи понеке карактере у интелигенцији. Али, на велико
изненађење оних, који нису познавали нашу прошлост и наше позитивне особине, ово
зло донело је и услове за промену на боље. Доведена скоро до апсурда ситуација је
тражила радикално решење, које је као олуја рашчистило атмосферу. У извесним

часовима и људи и природа као да траже да се накупи што више негативног, да би
могло после катастрофе да дође олакшање и да се почне изнова, све на другој основи.

Полет Србије

Још пред крај владавине краља Александра јављали су се јасни знаци оздрављења и
реакције том стању трулежи. Свет је све више увиђао да тако не може и не сме ићи
даље. Већ сама погибија краљева била је очевидна појава незадовољства и тежње да
дође нешто боље. У завери против краља учествовали су претежно официри, али је
незадовољство захватило све кругове, нарочито интелектуалне и грађанске. Страдија
Радоја Домановића, која уметнички није била од вредности, политичке басне и песме
Милорада Митровића, оштри чланци Одјека, критички став Српског Књижевног
Гласника, који је покренут 1901. год., под уредништвом Богдана Поповића, окупио око
себе све што је у књижевном свету Србије било најбоље и што се, у мањој или већој
мери, није слагало са режимом, уносило је у наше друштво дух отпора, критике,
тражења нових стварних и моралних вредности. Ведри стваралачки дух Јована Цвијића,
који је веровао у праснагу наше расе, јачао је веру и упућивао на нове видике. У нашем
друштву никад није било боље, позитивније и чак стваралачке критике, као тада. То је
доба Љубомира Недића, Богдана Поповића, Јована Скерлића, Павла Поповића. Тад
почиње свој научни успон изузетно даровити Слободан Јовановић. У поезији од
почетка XX века развијају се с новом снагом Јован Дучић и Алекса Шантић, а јавља се
Милан Ракић; у приповетци, у пуној снази, стварају тада Симо Матавуљ и Стеван
Сремац, док се лирски приповедач мачванског села, Јанко Веселиновић, био већ
шаблонизирао и истрошио. Приповедачки подмладак претстављали су по таленту
најснажнији Борисав Станковић, Иво Ћипико, Радоје Домановић, Светозар Ћоровић и
Петар Кочић. Бранислав Нушић налазио се тад у служби реакције и имао је у то доба
најслабији период свог стварања.

У официрском кору, место кастинске издвојености, почела се све више осећати
непосредна повезаност са народом. Тражило се да војска покаже своју вредност. Млађи
официри почели су да ускачу у Стару Србију и Маћедонију и да се боре као четници,
док код старијих преовлађују студије и обавештавања и путовања по нашим земљама.
Једно време било је међу официрима самим оштрих противности између оних, који су
учествовали у завери, и њихових противника, али их је измирила опасност пред
заједничким непријатељем.

Пред крај XIX века политички живот и у Србији и у Војводини био је веома затрован
непоштедном партиском борбом. Ударало се на све, безобзирно, неодговорно,
злонамерно, често цинички. Чак су шефови странака учествовали не само у писменим,
него и у физичким тучама. Бранећи част породице Јаша Томић је постао убица.
Извесни политички листови писали су потом и речником, кога би се могли да стиде и
Цигани. Политика се била увукла и у друштва и установе. Српску Краљевску
Академију 1886. год. основали су напредњаци против либералног Ученог Друштва, које
је појам науке тумачило веома растегљиво. Напредњачку странку сачињавали су, у
врховима, махом србијански интелектуалци, скоро понајбоља имена ондашње Србије;
међу либералским интелектуалцима било је доста Војвођана, на које се много викало да
стварају бирократију у Србији и грабе положаје. Радикали су имали у својим редовима
четири петине сељака и добар део млађе интелигенције. Ова је узела у своје руке
Српску Књижевну Задругу, која је с почетка основана као ванстраначка организација.
Напредњаци су држали задужбине Илије Коларца и Николе Чупића. Год. 1854. кренули

су радикали, поред дневне штампе, и свој књижевни орган Дело, а већ идуће године Љ.
Недић у свој Српски преглед уводи претежно напредњаке и нешто либерала. Почетком
новог века људи теже да се ослободе тих уских гледања. Кад је 1901. год. осниван Срп.
Књижевни Гласник у његов одбор ушли су претставници свих странака.

Али главни услов за оздрављење целог нашег државног и духовног живота било је то,
што је престао лични режим и с њим удворичко измећарство, које је кварило карактере
и тровало атмосферу. Народна Скупштина изабрала је за новог краља Србије, 2. јуна
1903., Петра Карађорђевића, унука Вождова и сина кнеза Александра, а пре његова
доласка повратила је у живот, с малим изменама, устав од 1888. год. Краљ је 12. јуна,
по доласку из Женеве, положио заклетву на устав и почео своју владу, која је Србији
донела ненадане успехе.

Краљ Петар није имао никаквих изузетних способности, али је у Србију стигао као
човек у годинама, са богатим искуством. После босанског устанка, у ком је желео бити
народу од користи, он се више није јавно истицао. Год. 1883. дошао је на Цетиње, где
се оженио "зорном" Зорком, најстаријом кћерком кнеза Николе, 30. јула исте године. С
њом је имао три сина (Ђорђа, Александра и Андрију) и кћер Јелену. Кнегиња Зорка
умрла је на Цетињу 4. марта 1890., мало пошто је донела на свет свог трећег сина, који
је умро мало иза ње. Кнез Петар остао је на Цетињу све до 3. септембра 1894., када је
отишао у Женеву, ради васпитања деце. Између њега и његова таста кнеза Николе нису
увек били најбољи односи, а после Петрова одласка из Црне Горе они су сасвим
охладнели. С много више пажње према свом зету односила се кнегиња Милена. У
Женеви кнез Петар Карађорђевић, живећи повучен, имао је довољно прилике и
могућности да прати догађаје у савременој Европи и у Српству и да из њих извуче
потребне поуке. Ту је стекао оно драгоцено уверење, које му је било водиља у целом
државничком деловању, да се само у слободи може ценити и волети слобода. С тога је,
као владар Србије, пустио да се развије уставни живот до своје пуне снаге и да народна
воља дође јасно до свог израза. За његова времена Србија је постала слободнија,
носилац свих народних идеала.

Старог наслеђа, сасвим природно, није могло да нестане наједанпут. Било је и извесних
нових незгода. Нарочито се било заоштрило завереничко питање, и у земљи и на
страни. У земљи било је начелног осуђивања официра, који су још под заклетвом
краљу, склопили заверу и извршили убиство законитог краља. Било је и личних
прекора, јер су извесни виши завереници хтели да врше утицај и притисак. Са стране,
неке велике силе, а у првом реду Енглеска, прекинуле су због те завере и краљевог
убиства дипломатске везе са Србијом, и деловале су својим ставом на извесне елементе
у земљи. Криза би, вероватно, било и више, да нису крупни спољашњи догађаји, који су
стављали у питање нашу националну будућност, натерали људе да усредсреде пажњу у
том правцу.

Бугарска је настојала свом снагом, да изазивајући нереде у Маћедонији, стави то
питање пред Европу у нади, да би оно могло бити решено стварањем аутономије за ту
област, која би се, као у Источној Румелији, могла коначно решити у њезину корист.
Питање рефорама у тој области већ је узето у претрес и њим су се у велико бавили
кабинети Беча и Петрограда. У јужној Маћедонији кренули су Бугари Илиндански
устанак 1903. год. већег обима, пошто су већ пре тога извршили низ терористичких
аката у Солуну и на разним другим местима. То је дало повода Русији и Аустрији, да
приликом састанка царева Николе II и Франца Јосифа, у Мирцштегу, 2. октобра те исте

године, њихови министри израде подробан план о целој реформној акцији.
Предосећајући сукоб са Јапаном на далеком истоку Русија је желела да уговором са
бечком владом осигура бар териториално постојеће стање на Балкану. Аустро-Угарска
се, међутим, надала, да би могла, док Русија буде заузета у Азији, утврдити своје
позиције и припремити све за своје наступање према Солуну. Бечким плановима главну
су сметњу чинили Срби. Они из Србије биће противни, јер се њима пресеца пут на југ и
свака нада за евентуално териториално ширење у области њихове класичне старине, а
они из Турске зато што би аустриски пут водио преко њих. У Бечу су с тога против
Срба систематски помагани Бугари и Арнаути. Непосредно пред Мирцштешки уговор,
приликом састанка Вилхелма II и Франца Јосифа у Бечу, 18. и 19. септембра, развијао је
гроф А. Голуховски, Пољак, тада аустро-угарски министар Иностраних Дела, свој план
и своје погледе на балканску ситуацију. Говорио је овако: "Он неће никад дозволити
стварање једне Велике Србије или Велике Црне Горе; исто тако не може бити говора о
том, да Цариград припане Русији. Од оног часа, кад би Русија била у Цариграду или кад
би се између Адрије и Дунава створила једна велика држава, Аустријом се више не би
дало управљати. Центрифугални би је словенски елементи растргали. Пре него што би
Аустрија дозволила једну или другу од ове две евентуалности, радије би апеловала на
мач." Решавање балканског питања гроф Голуховски је замишљао тада овако, у колико
не буде могуће што дуже одржати постојеће стање: Турска се има постепено, "што је
могуће спорије", заментити новим аутономним државама; "а имају се створити: једна
што је могуће већа Грчка, велика Румунија, велика Бугарска, слаба Србија, мала Црна
Гора и најпосле и слободна Албанија". Што је најважније, то није било лично мишљење
само грофа Голуховског, него се је, како изрично каже немачки канцелар А. Билов,
"слично као његов министар, само са већим уздржавањем" изјаснио и цар Франц Јосиф.
У истом духу изјављивао је и аустро-угарски посланик у Берлину, гроф Сеђењи, 3.
марта 1904., како ће се у Бечу "дозволити повећање Бугарске, иако му се неће ићи на
руку, али се неће дозволити повећање Србије".

Према свима другим балканским државама и народима Аустро-Угарска је, дакле, имала
други став и више добре воље него према Србима и Србији. Само су јој на Балкану
Србија и Црна Гора претстављале непосредну опасност или, како је Бизмарк говорио
још 1879. год., биле "камен спотицања на путу Аустрије". Аустриске поруке Београду
како она не мисли уопште на поделу Турске биле су прост изговор. Она своју
балканску политику није хтела да води са Србима, него очевидно против њих.
Напустила је потпуно и оно раније обећање помагања српског ширења према
вардарској долини. Затворила је Србији, у свом плану, све излазе и све изгледе. Срби су
имали да гледају из свог тесног затвора, како се сви други балкански народи крећу и
јачају, само су њиховој акцији требале бити ударене вериге. Тако искључив негативни
став према Србији Аустро-Угарска није заузела никад пре. Зашто је дошло до њега,
баш у таквој оштрини и с толико искључивости, не може се тачно рећи. То је и данас
још неразјашњено питање, у колико се не подводи под оно опште начело аустриске
политике, да се Србији не дозволи апсолутно никакво даље јачање. Долазак династије
Карађорђевића не може никако бити узрок за то, јер за два и по месеца откако се она
вратила у Србију па до овог састанка није се ни по чем могло видети какво је бити њено
држање у спољашњој политици у будућности, нити је краљ Петар учинио нешто што
би давало повода за такав став. Напротив. Првих месеци и чак првих година своје
владавине он је показивао најискренију жељу да са суседном монархијом живи у што
бољим односима; извештаји самог аустро-угарског посланика у Београду, барона
Думбе, говоре о том са убеђењем.

Срби су тај погоршани став осетили и, знајући да се за њ није било никаква конкретног
разлога у садашњости, тумачили су га тим, што су претстављали Аустро-Угарској
сметњу за даље продирање на Балкан. У Србији је владало опште уверење да Аустро-
Угарска почиње од 1903. год. свој период активистичке политике у вези са нередима у
Турској. За то уверење они су налазили ослонца у неколиким чињеницама. Русија и
Аустро-Угарска, прогласивши се као две "највише заинтересоване силе" на Балкану,
узеле су на себе израду програма и надзор над извођењем рефорама у Маћедонији и
Старој Србији. Сарадња балканских држава за тај програм није тражена, иако се радило
о њиховим сународницима и о питањима која су имала пресудан значај и за њих саме.
То се правдало обзирима према Турској. Русија и Аустро-Угарска ишле су с почетка
доста солидарно, иако се знало да им мотиви за ту сарадњу беху потпуно супротни и да
њихов споразум није био резултат никакве заједнице интереса.

За Србију и Балкан уопште било је од користи, што се у питању реформне акције у
Турској јавила љубомора међу самим великим силама. Италија се осећала увређеном,
што су се Русија и Аустро-Угарска огласиле као две "највише заинтересоване силе" на
Балкану и што је она била обиђена, па је то дала и осетити. Енглеска и Француска
подржавале су Италију, вођене сумњом да је Аустро-Угарска само претходница
Немачке у великом систематском ширењу германског политичког и економског утицаја
све до Перзиског Залива. Немачка јавност је без устручавања говорила о вези Хамбург-
Багдад, а немачка влада је од Турске добила концесију за продужење њезине
железничке пруге у Малој Азији све до Багдада, 5. марта 1903. По реформном плану
руско-аустриском на челу реформне акције имао је бити један турски генерални
инспектор (на то место султан је поставио Хилми пашу), а уз њ по један цивилни
претставник руски и аустриски. У области, у које су се имале увести реформе,
поставила би се нарочито увежбана жандармерија, коју би надзиравали официри
великих сила. Силе се нису сложиле у том, што би било најприродније, да ти официри
раде заједнички, него је по аустриском захтеву свакој сили додељен по један рејон, где
су официри само једне силе радили неконтролисано. Аустрија је успела и у том, да се
из рефорама изузме цео западне део Косовског Вилајета, са приштинским, пећским и
призренским санџаком, где су Срби били тешко угрожени. А при подели рејона са
упорношћу је тражила, да се баш њој додели скопљанска област, и добила је. Тако је
она, у ствари, опасала Србију у Санџаку војничким гарнизонима, а од Митровице до
Кратова и Криве Паланке жандармериским официрима у служби реформне акције.
Идући за аустриским примером Италија је тражила и добила битољску област, а остале
силе источне крајеве Битољског и Солунски Вилајет. Сама је турска влада предлагала
реформну акцију и у Албанији, али је то Аустрија енергично спречила.

Аустрија се доиста спремала, видећи да је Русија ушла у рат с Јапаном почетком 1904.,
који ју је тешко оптеретио. Њена штампа је отворено писала о могућности експанзије
према Солуну, и то не само преко Санџака, него и моравском долином. У пролеће 1904.
изгласани су влади и посебни кредити од 400.000.000 круна. То је дало повода владама
великих сила да се распитују о намерама Беча и да ставе извесне своје примедбе.

Из Беча се уверавало, да се аустро-угарска политика сумњичи без оправданог разлога и
да нарочито Београд шири узбудљиве вести без потребе. Можда би се доиста тим
уверавањима више веровало, да она нису хтела све да поричу и да, због тога, долазе у
очигледну противност с чињеницама. Ако би се можда и могло поверовати, да Аустро-
Угарска није имала чисто освајачких намера, не би се, доиста, никако, и при најблажој
оцени, могло рећи, да је њена акција била несебична, како су они исто тако тврдили. У

балканској политици бечка влада није била несебична никад, све од XVIII века, и
кадгод је требала да је правда она је то и сама признавала. То је, у осталом, ствар
сасвим разумљива и потпуно у духу многих држава тога времена у Европи, које су
хтеле да воде политику експанзије и наглашавају и свој положај као велике силе.
Аустриски поступци у овој реформној акцији 1902-4. год. не могу добити друго
обележје сем то, да су били диктовани првенствено властитим, себичним интересима.
Ради њих, она је у извесним моментима узимала став који је био прек и врло крут и
који је, као у питању Косовског Вилајета, искључивао сваки компромис. Зар није у
опште сумњиво већ и само истицање њених посебних интереса у Турској Царевини?
Зар то истицање не значи у исти мах неку врсту интабулације у случају конкурса? Још
1901. год. говорио је лепо барон Маршал, немачки посланик у Цариграду, како аустро-
угарска источна политика пати од методе "мишљења на глас"; тај се метод јасно осећао
и овог пута. У Бечу се врло добро знало, зашто се у Европи и у његовом непосредном
суседству сумњичи његова политика, и да се хтело та су се сумњичења могла пресећи
једним потезом.

Опасност од држања бечког кабинета упутила је овом приликом на ближи споразум
најпре обе српске државе. У септембру 1903. год., приликом састанка у Цариграду
српског посланика на Порти Саве Грујића и црногорског министра Иностраних Дела
Гавре Вуковића, нашла су та два наша државника, да је ситуација на Балкану
"погибељна како за наш народ у Турској, тако и за обије српске државе". Кад је Сава
Грујић постао шеф кабинета у Србији, а догађаји на Балкану почели да бивају све
заплетенији и опаснији, упутио је 17. децембра 1903., по наредби кнеза Николе, Гавро
Вуковић позив српској влади, да Србија и Црна Гора израде што ближи споразум за рад
на Балкану. "Аустрија, мада је привидна, моментална савезница с Русијом у питању
нашег истока чини ратне припреме методично, а у последње вријеме и нагло. У нашем
сусјеству, у Боки Которској и Херцеговини, граде се разна утврђења. Начињају се
стратегиски путови, чему не смета зимска сезона. Снабдевају се тврђаве ратним
материјалом и провизијом. Број војене снаге такође нагомилава се систематично". "У
име опстанка обије српске државе ... да се договоримо о заједничкој акцији, јер рат
изгледа неизбјежан. Да се приуготовимо да све жертве, које од нас цијо српски народ с
правом очекује". Београдска влада је, природно, прихватила ту сугестију и почела
преговоре.

Тих дана, 7. фебруара 1904. год. јавио је црногорски министар Гавро Вуковић кнезу
Николи са Цетиња на Ријеку, где се он у тај мах налазио: "Султан поручује да је
вероватно да ће Аустрија продирати у Санџак и даље, па вели да се нада у вашу помоћ".
Због тога је, у тој општој усплахирености, у нацрт српско-црногорског савеза унета и
једна нарочита тачка, на коју су се брзо сагласиле обе владе. Она је гласила: "Обе
савезне државе обавезују се да ће се успротивити заједнички свима силама и
средствима, којима располажу, против сваке непријатељске акције или изолиране
окупације, па ма од које стране оне долазиле". Тенденција овог споразума била је, како
се јасно види у главном уперена против аустро-угарских намера, али је имала само
услован и чисто дефанзиван карактер.

Према саопштењима Гавре Вуковића, руска влада, која је била обавештена о овим
преговорима, уложила је свој протест на Цетињу и тражила је, да се ти преговори одмах
обуставе, бојећи се очевидно тежих компликација, ако Аустро-Угарска за њих сазна.
Вуковић је, вели, одбио тај руски захтев - нема никаква трага о том да ли је он
постављен и Београду, - али су преговори после тога добили одмах много спорији ток.

Сем са Црном Гором, Србија је ушла у то време у ближе преговоре о савезу и са
Бугарском. И у Софији се, после извесног лутања и неуспелих комбинација с
једностраним искоришћавањем заплета у Турској, почело увиђати, да се развијањем
туђих политичких утицаја поводом реформне акције у вилајетима Мађедоније и Старе
Србије балканско питање све више компликује и упућује тако, да његово решавање
може, у крајњој линији, испасти сасвим неповољно по тежње и интересе балканских
држава. Империјалистички прохтеви Дунавске Монархије могли су бити задовољени
врло лако на рачун балканских народа и држава. Иницијатива за склапање једног
политичког споразума између Србије и Бугарске потекла је почетком 1904. год. из
Софије, иако је раније сугестија за ближи споразум било с обадве стране. Главни
претставници бугарских рефолуционарних организација, генерал Цончев и за њим
Борис Сарафов, долазили су почетком децембра 1903. године лично у Београд, на
преговоре. Од почетка 1904. год. нарочито је Италија живо препоручивала ближу
заједницу између балканских држава Србије, Бугарске и Црне Горе као неопходног
услова да се може пред Европом успешно бранити начело "Балкан балканским
народима" и да се том заједницом створи ако не још опасна, али свакако озбиљна брана
против оних сила, које би имале својих освајачких планова на том полуострву.
Непосредан повод за Бугаре да то питање сами пожуре било је њихово страховање од
могућег ратног заплета с Турцима, неизвесност општег положаја услед руско-јапанског
рата и зебње од аустриских планова на Балкану. Сам немачки посланик из Софије
извештавао је у то време своју владу о бугарском зазирању од Аустро-Угарске.

Резултат српско-бугарских преговора вођених од фебруара до априла у Београду био је
споразум у овим тачкама: да се узајамно отворе границе за све њихове производе; да се
обе државе старају да им царинска политика према другим државама буде вођена
једнако; и да теже да се таквим радом дође до царинског савеза. Сем тога било је још
неких одлука о споразуму економско-административне природе. У тајном делу уговора,
потписаног 30. марта 1904. у Београду, од већег и начелног значаја биле су прве три
тачке, које су говориле: 1) да ће Србија и Бугарска помагати, да се предложене реформе
у поменута три вилајета изведу, тежећи да се исте реформе уведу и у Једренском
Вилајету; 2) да ће се бранити "заједнички и свима силама и средствима, којима
располажу, против сваког покушаја - ма од куда овај долазио - био наперен против
садашње територијалне целине и независности њихових држава био против сигурности
и неприкосновености њихових владајућих данас династија"; 3) исто тако ће се
успротивити "свима силама и средствима, којима располажу свакој непријатељској
акцији или изолираној окупацији у поменута горе четири вилајета, ма од које државе
оне долазиле."

Осећајући се исто тако угроженом од Аустро-Угарске и Турска је, са своје стране,
нудила савез Србији и Црној Гори два пута током 1904. године. Иницијативу је за то
узимао сам султан лично.

Од 1902. год. Бугари су били развили врло живу четничку акцију у Маћедонији, хотећи
да терором заплаше Турке и пробуде Европу, а и да хришћанско становништво те
земље, ако не иде друкчије, и силом придобију на своју страну. Данас више није
никаква тајна, да је сама бугарска влада помагала ту акцију, стављајући јој на
расположење државне органе и државне магацине. Као одговор на ту акцију, која је
1903. год. била узела великог маха, дошла је и четничка акција Срба и Грка. Од 1904.
год. по кланцима и селима Старе Србије и Маћедоније клале су се немилосрдно између
себе те хришћанске чете, скоро не мање него са Турцима и Арнаутима. У тим четама

било је међу хришћанима бивших официра, студената и много локалних одметника.
Начелно споразумевање између влада само је понекад ублажавало противности, али их
није прекидало. Ми данас знамо поуздано, из сасвим сигурних извора, да су аустриски
конзуларни чиновници и жандармериски официри живо радили на терену да што љуће
закрве Србе и Бугаре. Они су Бугарима вршили курирске и обавештачке услуге и по
потреби прикривали бугарске четнике и њихове јатаке. Циљ им је био јасан. Требало је
с једне стране онемогућити пријатељску сарадњу Срба и Бугара, а с друге тим завадама
и борбама створити такво стање на Балкану, да би цео свет нашао као природан спас
земље и народа у њезиној окупацији.

Кад је аустро-угарска дипломатија сазнала, да је између Србије и Бугарске дошло до
неког споразума, и кад је крајем 1905. било објављено постојање српско-бугарског
царинског савеза, склопљеног 22. јуна те године, прекинула је бечка влада трговачке
преговоре са Србијом. Она је тражила у први мах ни мање ни више, него да се тај
уговор откаже. Кад Срби на то нису пристали Аустрија је покушала да натера Србију
на попуштање привредним репресалијама, које су се претвориле у прави царински рат.
Бечка влада била је уверена, да Срби тај привредни рат неће моћи издржати, јер је
главни извоз њихове стоке био дотле упућиван скоро искључиво на аустриска и угарска
тржишта. На велико своје изненађење она је видела, да је то предвиђање обмануло.
Срби су, осећајући опасност, ублажили своје политичке борбе и прегли да нађу нова
тржишта и да извоз стоке донекле измене у толико, што су је на страну почели слати не
само у живом, него и у закланом стању. Тад се у земљи подижу прве велике модерне
кланице. У току тог царинског рата аустриска влада је постављала као услов Србији за
обнову трговачког уговора још и то, да мора у њеним фабрикама оружја набавити
известан број топовских батерија, које је она намеравала купити за своје наоружање
тамо, где јој то из свих разлога буде најповољније. Такво њезино држање наишло је на
осуду код свих великих сила и определило је, међу осталим, Енглеску да обнови
дипломатске везе са Србијом. Српска влада није хтела попустити, налазећи с разлогом
да би то само дало повода Бечу да у свом понашању настави тај метод, који очевидно
није водио добру.

Крајем 1906. год. отступио је гроф А. Голуховски са положаја аустро-угарског
министра Иностраних Дела и место њега је дошао посланик из Петрограда барон А.
Ерентал. Ерентал је имао довољно прилике да изблиза прати тешку кризу коју је
проживљавала Русија и због пораза са Јапаном и због унутрашње револуције, која је
трајала од 1905. год. па скоро све до његова одласка. Он се вратио у Беч са јасним
уверењем да Русија није способна ни за какву већу спољашњу акцију, па је с тога хтео
да политици своје државе даде више динамике. Ослањао се при том на Немачку, која је
због Марока дошла била у отворен сукоб са Француском и Енглеском и показивала
исто тако активистичке тенденције. Први његов корак било је тражење од Порте
концесија за градњу железнице, која би ишла кроз Новопазарски Санџак, од босанске
границе до Митровице, где би се наставила на пругу која је већ постојала. Тако би
Аустро-Угарска добила преко Босне и Санџака непосредни железнички спој са
Солуном. Сам Ерентал је поверљиво писао, како та пруга "пре свега има подмирити
наше политичке и војничке интересе, док ће наше привредне интересе задовољити само
у ограниченој мери, а оне балканских држава баш никако". Турска влада дала је
тражену дозволу 18. (31.) јануара 1908.

Тај акт изазвао је огорчење на много страна, у Русији, Италији, а нарочито у Србији.
Руска дипломатија нашла се увређена посебно с тога, што је бечка влада није о том

претходно обавестила, како је, према духу Мирцштешког Уговора било одређено.
Италија је видела у том изигравање њених интереса у Албанији. Све силе налазиле су
подједнако, да аустриски корак није био лојалан. Оне су све, с бечком владом заједно,
тражиле од Турака с доста притисака да извршују захтеве у погледу рефорама, а сад
Беч, себично, само за свој рачун, тражи концесије од Порте, несумњиво не без извесних
обећања са своје стране. Као реакција на то дошло је тражење српске владе, да се њој
одобри железничка линија, која би с Дунава, преко Србије и турског подручја, водила
на Јадранско Море. Тај српски захтев помагале су све силе сем Аустрије, а нарочито
Русија и Италија. У исто време бечка влада је тражила од Црне Горе потпуно слободан
промет за своју железницу, коју би она градила преко црногорског подручја за
Албанију. Црногорска влада одбила је то тражење.

Даљи рад на пољу рефорама пресекла је Младотурска Револуција, која је избила у лето,
20. јуна, у Ресну и Битољу. Турски родољуби бојали су се даљег проширивања
рефорама, које је било у изгледу, и сталног мешања туђих сила у њихове унутрашње
послове, и тражења разних концесија на рачун њихових државних интереса, једном
речју свега што је Турску понижавало и правило је државом, којој је потребно туђе
туторство. Младотурски покрет прихватила је војска; његови главни вођи и били су
млађи официри. Из Солуна, где је био штаб младих реформатора, почело је брзо
дириговање свих државних послова. Стари реакционар Абдул Хамид, осећајући да би
нови покрет могао олакшати положај Царевине, примио је Младотурке у владу, иако
им није веровао.

Кад је Аустро-Угарска монархија на Берлинском Конгресу добила мандат да окупира
Босну и Херцеговину сви њени меродавни кругови, и војнички и дипломатски, били су
начисто с тим, да тај мандат није привременог карактера.

Аустро-Угарска дипломатија припремала је од првих дана терен, да може окупацију
претворити у анексију. Већ у јуну 1881. добила је начелни пристанак руске владе да "у
опортуном часу" може прогласити анексију. Што то бечки кругови нису извели одмах
било је најпре због извесних унутрашњих тешкоћа, а онда, још више, због турског
отпора. Имајући своје даље планове на Балкану бечка дипломатија није хтела у ово
време да изазива Турке против себе и да поново начиње Источно Питање, које је
недавно, с муком, било како-тако затворено. Али је зато успела да у свој круг привуче
краља Милана, да склопи савез са Румунијом, и да домало не само придобије и
Бугарску, него чак да на њен престо доведе свог кандидата и свог несумњивог
приврженика, кнеза Фердинанда. Али ово аустриско уплитање у бугарско питање
умало није 1886/7. године довело до рата између ње и Русије и толико је покварило
њихове односе, да бечка влада није могла више рачунати на руску трпељивост у
изменама постојећег стања. Покваривши односе са Русијом бечка влада је морала да
прави уступке свом талијанском савезнику, који није пристајао да Аустро-Угарска
добије ма какву нову корист на Балканском Полуострву без извесне отштете за себе.
Као нову корист талијанска влада је сматрала и проглашавање анексије, која би имала
да коначно утврди аустро-угарску власт на Балкану. Питање анексије постало је тако
много сложеније него што се у Бечу очекивало и морало је с тога бити одложено до
погодних времена.

У пролеће 1897, за време грчко-турског рата, покушали су аустриски државници, за
време посете Франца Јосифа цару Николи у Петрограду, да поново добију руски
пристанак за тај корак. Били су скоро сигурни да ће га добити и припремали су већ и

све мере за то. Анексија је имала да буде као нека награда цару, који се 1898. године
спремао да прослави педесетогодишњицу своје владавине. Али у Петрограду нису
хтели да пристану и тражили су категорично да се поштује постојеће стање.

Мисао о анексији јавила се поново код многих аустро-угарских активиста за време
руско-јапанског рата и руске револуције. Али гроф Голуховски, који је тада водио
спољашњу политику Дунавске Монархије, није ипак пошао тим путем. Зашто?
Очевидно не с тога, што би хтео бити лојалан у обавезама према Русији јер то није било
у традицији бечке политике, нити је он сам био пријатељ Руса. Он је то учинио само
зато, што се бојао нових заплета. Кад је приликом увођења рефорама у Турској добио за
аустриске жандармериске официре цео Косовски Вилајет он је наишао на велику
опозицију Италије, коју су подржавале Француска и Енглеска. Немачкој, која је ради
Марока дошла у сукоб са Француском, није могло бити нимало у интересу да односи
између две њене савезнице дођу до непоправљиве оштрине и она се трудила и у Бечу и
у Риму да делује умирујући. Бечки војнички кругови били су веома незадовољни и
тражили су чак, да се Италија силом ућутка; тада је настала она крилатица, која се
после чешће пута понављала, да пут на Балкан води преко Рима. Голуховски и сам, и
под утицајем Берлина, није био за преке мере. Унутрашња ситуација Монархије, у којој
је мађарска независна странка од 1903. године водила врло оштру и, како се чинило,
скоро непомирљиву политику, и у којој су и други народи показивали и сувише
незадовољства, није била таква да улива много поверења. По схватањима Голуховског
Аустрија треба да дела опрезно, постепено, и привидно мирно, не излажући се
потресима, који би могли бити опасни за њен не много здрави и стабилни организам.

У то време покушавано је, да бар становништво Босне и Херцеговине које је дотад
живело без икаквих политичких права, "изрази жељу" за анексијом. У лето 1906. имале
су се држати у околини Дубровника комбиноване маневре аустриске флоте и копнене
снаге. На те маневре требало је да дође сам цар, и да се после њих наврати у Требиње.
Из бечких војничких и клерикалних кругова поручивало се, како би то била веома
згодна прилика, да народ, у ком било облику, "подастре" те своје жеље. Идеју су
прихватила само лица из круга сарајевског надбискупа Штадлера, којима је стављано у
изглед да би то био први корак у остваривању триализма. Православни и муслимани
устали су одлучно против тога. У мостарској градској општини дали су изјаве Петар
Шантић и Мујага Комадина, уз једногласан пристанак својих другова, чланова
Општинског већа, да они неће присуствовати цареву дочеку, као претставници главног
града Херцеговине, ако се њихов долазак буде доводио у ма какву везу са анексијом и
ако том приликом буде уопште подношена ма какава молба за њу, или ако буде
тражена, или чак проглашавана анексија. Та историска седница била је 14. августа 1906.
и она је, сасвим природно, изазвала право запрепашћење у службеним круговима.

У мађарској јавности тврдило се да је цар одустао од намераваног пута по њиховој
жељи, јер се није тобоже, претходно утврдио однос босанске анексије у оквиру
Дунавске Монархије. Мађарски захтев био је да се анексија има извести у име
историског права круне св. Стевана, а не и у име аустриске поле. Службено гледиште
било је, међутим, да је мандат за окупацију дат Аустро-Угарској Монархији као целини
и да она као целина, има провести и анексију.

Младотурска револуција поспешила је и проглас анексије. Бечкој влади учинило се, да
је сад дошао погодан час да то оствари. Своје намере она је тумачила овако: Аустро-
Угарска је хтела да Босну и Херцеговину постепено васпита за политички живот.

Догађаји у Турској пореметили су тамо темпо и рад. Аустрија не може на дуго одлагати
питање политичких права за Босну, кад их је Турска дала свима својим поданицима.
Шта ће бити ако Босанци реше, да потраже, као још увек номинални поданици
султанови, да оду у цариградски парламент? Босни и Херцеговини мора се, дакле, дати
устав. Али пре тога мора се извести на чисто државно-правни положај тих земаља.
Оваква је обавештења дао бечки кабинет енглеској влади. Другима, и за широку
јавност, он је спремао друго објашњење. Бечка влада није смела да даде став пре
прогласа анексије просто зато, што је добро знала да би се сабор изјаснио против њене
управе и против анексије. О том није било никакве сумње. Знајући то, а не желећи
доживети да се такво гласање сасвим правилно протумачи као осуда њеног
тридесетогодишњег рада у тим областима бечка влада и њени експоненти у Сарајеву,
хотећи да правдају себе, претстављали су таква расположења у народу као плод
великосрпске пропаганде, која да у Босни није била самоникла, него уношена из
Србије. Ради тога је употребила свога агента провокатора Ђорђа Настића, да помоћу
његових открића докаже постојање не само идејне него и стварне револуционарне
пропаганде из Србије у аустро-угарским земљама и да на основу њих почне са
велеиздајничким процесима. Ради тога су њени органи у аустриском посланству у
Београду помагали фалсификовати лажне документе у истом духу, да би могли
компромитовати угледне политичке личности у Хрватској и Босни.

У Босни и Херцеговини је одавно постојала истинска жеља, да се уједине са Србијом и
Црном Гором. Ко је год пратио нашу историју могао је то утврдити у стотинама
примера. Оно што је чиста неистина у противничким тврдњама то је наглашавање, да је
то била туђа пропаганда. Зар није Вишњић, више од пола века пре окупације и пре
помисли о аустриској управи у тим земљама, сам рођени Босанац, казивао, с пуно
саосећања целог народа, оне пророчке речи кроз Вождова уста?

"Дрино водо, племенита међо,
Измеђ’ Босне и измеђ’ Србије!
наскоро ће и то време доћи,
Када ћу ја и тебека прећи,
И честиту Босну полазити!"

Зар није Кочићев Давид, да све остале и не помињемо, јасан израз свих који су као и он
осећали и питали: "Би ли се, икако, икако мого од тог нашег краља и књаза истесати
макар један осредњи цар, јер смо се ми, Србови, одавно зажељели царева?"

Бечка влада, иако је знала народна расположења, чинила је, ипак, поновне покушаје, да
би се народ у Босни и Херцеговини изјаснио за анексију. Она је упутила тамо адвоката
др Красу, који је раније имао канцеларију у Сарајеву и одржавао везе с извесним
људима из Босне. Овај је дошао с пуно обећања свима главнијим вођама православних
и муслимана препоручујући им да упуте у Беч једну депутацију, која би као молила да
се с уставним питањем реши и државноправно. Босни се обећавао аутономан положај
са старим краљевским рангом. Одговор наших људи био је из реда негативан. У
писменој претставци, коју су 7. септембра 1908., поднели на Илиџи министру Стевану
Буријану, они су тражили доношење устава али без државноправног решења,
наглашавајући да не желе никаквих одлука без народног пристанка.

Прва седница заједничких министара Аустро-Угарске Монархије о анексији, на којој су
присуствовали и аустриски и мађарски министри претседници, одржана је била 18.

новембра (1. децембра) 1907. На њој је било решено, да се анексија оствари "кад је
прилике затраже и допусте". Одмах потом почело се радити, да се те повољне прилике
не само пожуре него и изазову. У Хрватској је 24. децембра 1907. постављен за бана
заклети непријатељ Срба, Барон Павле Раух. Из Беча и Сарајева чињено је све што се
могло, да се што више затрују односи између Србије и Црне Горе, како би се слободне
српске државе у одлучном часу нашле неактивне и узајамно компромитоване. У Босни
почињу преметачине, затварања и застрашивања. Издата је позната парола "савити или
скршити". Па ипак нису успели. Став Срба био је миран, али одлучан. Кад су видели да
из народа не могу добити оно што траже бечки меродавни кругови су решили да
анексију изврше октроисањем. Догађаји у Турској убрзали су решење.

На челу руског Министарства Иностраних Дела налазио се у ово време А. Извољски,
државник не без даровитости, али сувише ташт и сангвиничан, а у доброј мери не и без
извесне брзоплетости. Он је, из побуда које још нису сасвим објашњене и довољно
схватљиве, упутио 2. јула 1908. Еренталу један мемоар, у ком му је понудио известан
споразум. У том мемоару он је, међу осталим, начео и питање анексије. Оно, као и
питање Дарданела, на које су Руси полагали одавно велику и оправдану важност, имало
је, истина, по његовом изричном наглашавању, европски карактер, али је могло да се
припреми за решавање у духу пријатељског реципроцитета. То је понуда на коју је
бечка дипломатија одавно чекала и која је обећавала велико олакшање с те стране.
Руска понуда била је још у толико повољнија, што је уз Босну и Херцеговину
обухватала и Новопазарски Санџак. Понуда Извољскога дошла је у исто време кад и
вести о младотурској револуцији, али независно од њих. Оба догађаја изазвала су у
Бечу живу активност и, повезана, одлучила су нов обрт у историји.

Кад се решио да приступи анексији после руске понуде и догађаја у Турској Ерентал је
европску ситуацију сматрао као врло повољну. С Русијом се мислио нагодити
обећавајући јој пријатељско држање у питању Дарданела; немачки пристанак је већ
имао; Француска је била нератоборна и заузета у Мароку, Италију је мислио
паралисати тим, што ће напустити Санџак и тим дати доказа да не мисли на даље
продирање и да анексија не значи за Аустрију никакву нову добит, него с тим
напуштањем чак и једну врсту жртве. Тим актом надао се добити и поверење нове
Турске, која у ствари има да добије као чисту једну своју област, дотле у пола
закапарисану с њихове стране. За Енглеску, која је Аустрију и увела у Босну, веровао је
да неће, поводом анексије, предузимати ништа озбиљније. Верујући у то, и ослањајући
се на апсолутну помоћ Немачке, он се решио да за свој поступак не тражи унапред
сагласност сила потписница Берлинског Конгреса, које су јој дале мандат, него да их
стави пред готов чин. Изузетак је учинио само са Русијом и Италијом, али ни њима није
хтео да открије своје праве намере и да их обавести у пуној мери.

Са Извољским састао се у Бухлау на имању грофа Берхтолда, тада аустриског
посланика у Петрограду, 2. септембра. Он му је том приликом ставио до знања да
намерава прогласити анексију, али му није хтео казати рок. Очевидно зато, да овај не
би имао довољно времена да покуша можда какве друге дипломатске потезе, који би
компликовали ствар. Обећао му је само да ће га о датуму обавестити накнадно.
Извољском је и пре тога, после преписке с Еренталом, било јасно да је анексија на
прагу и он је о том, у Карлсбаду обавестио 22. августа и српског министра иностраних
дела, др Милована Миловановића. Русија није могла спречити тај акт, говорио је он
обилазећи истину о целој ствари, нити због анексије може ући у рат. Једино што може
учинити за Србију то је да помаже њене захтеве за извесне територијалне компензације

и препоручио му је да их тражи. Према талијанском колеги Титонију Ерентал је био
још више уздржан. Његов говор с њим о анексији имао је претежно академски карактер
и Титони из њега није могао закључити ни кад ће се анексија извршити ни у ком
облику. Упало је после нарочито у очи ово: док је Ерентал био толико закопчан према
свом савезнику он је, у исто време, бугарском кнезу Фердинанду саопштио јасно да
мисли прогласити анексију и позвао га је, у недвосмисленој форми, иако дипломатски,
да и Бугарска поступи према својим интересима. Кнез је 10. септембра дошао у Пешту
и имао је с Еренталом дуже разговоре. Иако су после и једна и друга страна спориле, да
је тад била уговорена паралелна акција изненађења за Турску ипак су неки, и то далеки
посланици на страни, као гроф Кевенхилер у Паризу, знали, да ће бити проглашена у
блиском временском року бугарска независност и анексија Босне. Дипломатски, тај
потез је био врло добар. Изненађена Турска неће моћи у исто време да реагује на обе
стране, па ће под притиском догађаја попустити и снаћи се у новим приликама.

Акт о анексији упућен је страним дворовима 20. септембра, а јавно је проглашен четири
дана доцније. Бугарска независност проглашена је један дан раније. Ерентал није
сачекао руски службени одговор, а све је ставио пред свршену ствар. Он је тако,
једнострано и без много обзира, поцепао један међународни уговор и запрепастио сав
свет. Сам је цар Вилхелм био веома ражљућен и написао је о Еренталу, у својој
импулзивности, неколико врло опорих речи. Енглески министри изјавили су одмах, у
име владе, да они не могу признати право ни једној сили да самовласно мења
међународне уговоре. Биограф енглеског краља Едварда VII пише, да никад није видео
свог краља тако узбуђена као оног дана када је примио ту вест. У одговору цару
Францу Јосифу он је изнео јасну критику таквог поступка. Једнострани тај акт осудио
је у свом одговору и цар Никола II.

Извољском је стигла вест о анексији кад је дошао у Париз. Био је изненађен и у доброј
мери понижен.

У Србији је проглас анексије изазвао највеће узбуђење. Цела земља осећала се тешко
погођена. Ударац је био намењен не толико Босни и Србији колико српској идеји и
целој српској будућности. Аустриска окупација имала је привремен карактер, бар
теориски, и постојала је нада да ће њеној владавини ту доћи крај кад народ Босне и
Херцеговине дође до израза. Сад је та владавина постала дефинитивна; анексија је
направила од Аустрије трајну балканску силу. Док буде те силе нема српског
уједињења; а будућност Србије, стешњене у уске границе, зависиће стално од ћуди и
интереса великог и нетрпељивог суседа. Мимо сва очекивања у Бечу, анексија је
узбудила исто тако и Црну Гору. Иако су затегнутости између владајућих кругова
Београда и Цетиња биле велике, у часу опште народне угрожености обе су се земље
нашле брзо на истој линији. Тридесет година раније, 1876. Србија и Црна Гора ушле су
у рат с Турцима због Босне и Херцеговине; и у овом часу оне су биле поново спремне
за то. Јавно мишљење тражило је борбу. Мада се добро и знао и видео несразмер снага
свет је, као запаљен, кликтао на узбуну.

Влада је била у не малој неприлици. Др Милован Миловановић, као одговорни
министар Иностраних Дела, није био за крајње мере знајући да Русија није способна за
борбу, да Француска даје јасно разумети како рат, због српског питања, у том облику,
не би био довољно схваћен у њиховим редовима, и да нас и друге силе не би помогле у
оној мери коју ми желимо. Опозиција је веровала, да би руско јавно мишљење могло
ипак утицати на владу да буде енергичнија, мислећи да у Русији пространој и

бесконачној, има ипак више снаге него што малодушни претстављају. Веровало се
даље, да ће и Турска устати на одбрану својих права и да би се могао створити војнички
савез и с њом. У Петроград је с тога послато више јавних радника, да "обрађују" јавно
мишљење и упућен је и сам Никола Пашић; а у Цариград је послат Стојан Новаковић.
Није требало много времена па да се види да од савеза с Турском неће бити ништа. Она
није била спремна за велику борбу и мисао о неком рату с Аустријом тамо нико није
узимао у озбиљну комбинацију. Претње, бојкот робе и преговарање са Србијом
служили су само за то, да се прави притисак на Беч како би се отуд добили што већи
материјални уступци. У Петрограду јавно мишљење осуђивало је Извољског и имало
пуно словенског и братског саосећања, али су сви одговорни кругови, у свакој прилици,
јасно наглашавали да они не могу ући у рат. То је наглашавање било искрено, сасвим
искрено, али и наивно. Оно је значило бацање оружја унапред и чинило је да противник
остане до краја упоран и непомирљив.

Русија је ипак покушала да учини све што се може. У споразуму са Енглеском и
Француском она је предложила сазив једне конференције великих сила, која би
дискутовала промене одлука Берлинског Конгреса и која би, међу осталим, нашла неку
отштету и за Србију. Аустрија је одбијала свако учешће на конференцији, ако унапред
не добије јемство да њен поступак неће бити подвргнут критици и ако се унапред не да
пристанак на њ. За територијалне уступке Србије није хтела ни да чује. Немачка,
бранила је начелно престиж Аустрије као велике силе и примала, са тог гледишта,
безусловно све оно што је Беч тражио.

Ерентал је одбијао европску конференцију и с тим разлогом, што је питање Босне и
Херцеговине ствар само Турске и Аустро-Угарске. Тај разлог је био правно сасвим
погрешан. Мандат за окупацију није добила Аустрија од Турске него од великих сила;
према томе и одлука о промени тога мандата треба да дође са исте стране. Ерентал је то
добро знао и сам, али кад је већ једном пошао путем гажења међународних уговора
требало је њим ићи и даље. Турска је била начисто с тим, да од европске конференције
не може добити ништа и да Босну и Херцеговину не може повратити. Било је међутим,
извесног страха да би се тражене концесије Србији могле дати на њен рачун, у Санџаку,
или на ком другом месту. И с тога је она кад је видела да је Беч вољан на материјалне
уступке, прихватила радо преговоре на тој бази и завршила их 13. фебруара 1909.

Кад је свршила питање с Турском Аустрија се спремала на обрачун са Србијом. У
бечким круговима све је више сазревала мисао, коју су нарочито развијали војни
кругови са шефом Генералштаба на челу, Конрадом Хецендорфом, да Србију, као
опасно националнистичко револуционарно гнездо, треба уништити. Ту мисао
прихватио је и сам Ерентал. У јесен и зиму 1908/9. чињено је више предлога шта треба
учинити с том земљом и како је треба разделити. После споразума с Турском Ерентал је
изишао са формалном оптужбом, да Србија ради против интегритета Дунавске
Монархије и да је с тога треба уразумити и упозорити на последице. Сем тога он је
изјавио, да у српско-аустриском спору не жели туђих посредовања. Како би имао да се
води тај спор у двоје, између једне велике силе од педесет милиона становника и њеног
суседа који је био двадесет пута слабији, није било тешко предвидети. Реч "кажњавање"
није силазила с уста, а с немачке стране у европским престоницама се озбиљно
упозоравало на могућност рата. Са свих страна почеле су стизати пријатељске опомене
у Београд да Србија попусти и да се, осамљена, не излаже страховитом ударцу. Русија
је, међутим, ипак покушала, и то са успехом, да спречи присиљавање Србије на
непосредне преговоре с Бечом, које би водила сама. Њезиној акцији придружила се и

Енглеска позивајући се на Хашки споразум, према коме се понуда неке силе за
посредовање, у интересу мира, не може сматрати као увреда.

Српска влада дала је 18. фебруара изјаву, да она од Аустро-Угарске не тражи ништа ни
у политичком ни у привредном погледу; у босанско-херцеговачком питању она је дигла
свој глас у толико, у колико је оно имало европски карактер. И у будућности за њу ће у
тој ствари бити меродаван само став европских сила; ако не признају отворено стање
примиће такву одлуку и она. Та изјава српске владе, с извесним руским изменама, није
задовољавала у Бечу, јер је овај тражио изречно признавање анексије. Од Србије је
тражен јасан и безуслован одговор. Да би присилио Извољског на попуштање Ерентал
му је поручио, да ће објавити целу преписку око анексије и тим њега лично довести у
најнеријатнији положај. Извољски се био веома уплашио. Објављивање те преписке
показало би белодано колико је био несмотрен и брзоплет и лишен правог
дипломатског осећања и колико је сам допринео до стварања целог заплета.

Незадовољан одговором Србије и тим што је он предат свима силама а не само
Аустрији, Ерентал је прешао на отворену претњу. По саопштењу самог шефа
аустриског Генералштаба на границу Србије и Црне Горе упућена је огромна војска од
1,041.000 људи. Кад је Србија, на бечки позив на нове трговачке преговоре, одговорила
да би требало већ склопљени уговор поднети на надлежно одобрење, а нове преговоре
водити само на бази реципроцитета, схватио је то Ерентал као дрзак став малог суседа
и нашао је у том одговору довољно разлога да, уз раније претње, упути нову, и још
одлучнију. У том опасном часу, понудио се сер Е. Греј да он посредује између Беча и
Београда, упутивши у Беч нацрт једне изјаве, коју би српска влада имала дати
аустријској. Учинио је то на дан пре закључка руског ратног савета у Царевом Селу, да
ће Русија, у случају аустриског напада на Србију, морати остати неутрална. У Берлину
и Бечу дознало се одмах за тај закључак. И с тога су захтеви Еренталови постали,
природно, већи. Претњом рата против Србије он је сад хтео изнудити признање
анексије не само од ње, него и од великих сила. У том смислу је и говорио отворено
енглеском посланику одбијајући предложени нацрт.

У тај мах дошло је ненадано немачко посредовање у Петрограду. По наредби државног
секретара Кидерлен Вехтера затражио је немачки посланик 10. марта јасну начелну
изјаву, да Русија призна анексију, иначе ће Немачка оставити бечкој влади слободне
руке. По речима канцелара, кнеза Билова, "на теразије европске одлуке био је бачен
немачки мач". Тај корак, који је имао садржајно карактер ултиматума, донео је одлуку.
Извољски је попустио и, да спасе Србију, дао пристанак.

Енглеска је одбила да учини сличну изјаву, него је тражила да се претходно реши
питање са Србијом и Црном Гором, или, боље речено, тражила је гарантију да их
Аустро-Угарска неће напасти. Ерентал се колебао дан-два. Иако је постигао признање
анексије или имао сигурне изгледе да ће га постићи он је, под притиском војних
кругова, хтео и да казни Србију. Превладао је, ипак, бар за ову прилику, здрав разум.
Ерентал је најзад пристао, да од стране Србије прими изјаву коју је саставио Греј, а коју
је он, после извесних исправака, усвојио. Енглеска, Француска, Русија и Италија
учиниле су 17. марта заједнички демарш код српске владе, да јој олакшају одлуку, која
није била лака. Српска влада је попустила и учинила оно што се од ње, у интересу
мира, тражило.

Анексиона криза тим је била привидно мирно завршена, али је оставила дубоке трагове
у Европи. Силе су се биле јасно поделиле у два табора: једне које су браниле
поштовање међународних уговора, и друге које су их, ослањајући се на силу, свесно
повредиле. Србија је била, истина понижена, али је из ове кризе изишла чвршћа и боље
повезана, свесна и опасности коју је прошла и нових задатака у будућности. С њом
заједно била је дубоко понижена и Русија, која после овог, све до Светског Рата, није
ушла са Аустро-Угарском ни у какве ближе везе, а камо ли сарадњу. Југословенско
питање актом анексије није било затворено; напротив, оно се тад тек јавило и пред нама
и пред Европом у пуној озбиљности.

За то време у целом нашем народу осећала се нека ведра стваралачка снага. Умни
привредник Владимир Матијевић основао је 1897. год. са још неким Србима друштво
Привредник за планско смештање малих шегрта, од којих се имао образовати наш
средњи, трговачки и занатлиски, грађански сталеж, кога нисмо имали у довољној мери.
Привредник је препоручивао и организације земљорадничких задруга, а из његова круга
је створена и Српска банка у Загребу. У Босни и Херцеговини Срби су 1902. год.
основали друштво Просвету, које је узело на себе дужност да образује школовани
српски подмладак, кога је у тим земљама било очајно мало, и да шири просвету у
народу на све начине. Просвета је постала матица за сва остала друштва у Босни,
национална и привредна, помажући створена и подижући нова. Она је, с почетка,
организовала и прве земљорадничке задруге. Велик полет узело је од 1904. год.
соколство, у ком су међу Словенима предњачили Чеси. С почетка су соколска друштва
носила разна имена (Душан Силни, Обилић и др.), али је од 1910. усвојено заједничко
име сокола. У привредном животу извесна наша места показивала су очевидан полет,
који се преносио и на политичка и на културна питања. Скоро сва главнија места имала
су своје локалне листове, међу којима је било врло добрих, а у некима их је било и
повише. Водеће улоге имали су Србобран у Загребу, који је од 1902. год. прозвао Нови
Србобран, Застава у Новом Саду, Српска ријеч од 1905. у Сарајеву, Народ од 1907. у
Мостару, Отаџбина од 1907. год. у Бањој Луци. Смрћу Антона Фабриса (1904.)
изгубили су Срби у Далмацији мудрог и одличног новинара, чији је лист Дубровник био
веома цењен и вршио знатан утицај. Неколико добрих и добронамерних књижевних
листова створило је у својим местима права мала културна средишта. У Карловцима је
Бранково коло било боље и активније од Матичиног Летописа, нарочито за време док
му је уредник био П. Марковић Адамов, т. ј. од 1895-1907. год. Жив књижевни центар
био је створен у Мостару око његове Зоре (1896-1901.). Босанска Вила у Сарајеву, од
1885. год., има лепих националних заслуга, мада књижевно није била увек на висини,
исто као и дубровачки Срђ (од 1902. год.). На Цетињу је дуго постојао Глас Црногорца
(од 1873. год.) као службени лист. Покретано је и неколико књижевних листова
(Црногорка, Нова Зета, Луча, Дан, Књижевни лист), али ниједан од њих није стекао
већег угледа, мада је у њима сарађивало и неколико лица несумњиве вредности.

Непријатно је, међутим, деловало на цео српски народ, што односи између Србије и
Црне Горе нису постали бољи ни иза нестанка династије Обреновића. Није била
никаква тајна, да се краљ Петар и кнез Никола нису трпели. Последњих година XIX и
на почетку XX века црногорски кнез није више уживао у народу онај глас који је имао
после сјајних победа и осамдесетих година. Он је био даровит човек, с пуно полета, с
извесним књижевним настојањима, али аутократа, ташт и подложан утицајима. Као на
свима дворовима и око њега је било улизица и сплеткара, који су били у толико
опаснији, што је цетињски круг кнежев био мали и ограничен. Сви бољи људи из Црне
Горе, кнежеви сарадници и јунаци, као Марко Миљанов, Јоле Пилетић, Пеко Павловић,

Лазар Сочица, Жарко Љешевић, Машо Врбица и др., пали су у немилост или се морали
повлачити. У земљи нису могли да се задрже ни многи Срби са стране, који су
долазили да ту раде. Симпатична из далека, романтичарски идеалисана, Црна Гора је
била убога мала земља где се тешко живело и где се с тога на сваки завиднији положај
гледало и жељно и прекорно. Писма о Црногорцима Љуб. Ненадовића, писана с пуно
заслужене хвале и љубави, само су једна страна медаље. Од прекора није никад био
штеђен ни сам двор. У последње време против кнежева режима устајала је нарочито
омладина, која се школовала на страни, а посебно у Србији. Било је у њезиној критици
доста личног, али и доста начелног. Сударала су се нова гледишта са освештаним
патриархалним навикама; сукобљавала су се амбиције младих и школованих са
наслеђеним традицијама племена и кућића. Кнез сам није радо улазио у сарадњу с
младима, јер му је њихов метод изгледао много насртљив. Њихово држање он је
тумачио као неукусну имитацију србијанске партиске борбе и осуђивао га је. Веровао је
чак, да људи из Србије намерно гурају омладину против њега. Знајући то, босанска
влада је смислила паклени план. Да би пред анексију направила јаз између службене
Црне Горе и Србије што дубљим она је упутила једног свог повереника, Ђорђа
Настића, у Србију. Он се имао тамо претставити као народни мученик који је морао да
бежи из Сарајева и ступити као агент изазивач у везе с црногорском омладином и
наговарати је на терористичка дела против цетињског двора. Он је доиста успео да буде
примљен с поверењем и да му извесни црногорски омладинци приђу искрено, огорчени
на кнежево гоњење опозиције и распуштање Народне Скупштине. У тим круговима
спремиле су се неколике бомбе за терористичка дела. Кад су оне биле упућене у Црну
Гору цетињске власти биле су унапред обавештене и успеле су да их пронађу и
похватају доносиоце пре икакве штете. Та бомбашка афера била је, природно, силно
надувана од аустриске штампе, али њој су, на жалост, насели и цетињски властодршци,
иако им је, за времена, била скренута пажња с најчеститије стране о Настићевој улози.
Срећом, у одлучном часу, за време анексионе кризе, цетињски двор се тргао и пришао
Србији, да заједно прихвате борбу, и тако је та аустриска сплетка остала без жељеног
дејства. Скандал са лажним документима, која је, по испоруци Министарства
Иностраних Дела у Бечу, публиковао с оптужбама на српску владу историчар,
професор бечког Универзитета, др Х. Фридјунг, био је даљи доказ нескрупулозности
аустро-угарске дипломатије у борби против Срба.

За то време веома се заоштрила борба између Беча и Пеште. Мађарска независна
странка, на челу са Кошутовим сином, тражила је стварну еманципацију Мађарске од
Аустрије, и у том духу захтевала је мађарску државну банку, мађарску војску или бар
мађарски језик у војсци и друге ствари, које би имале да им донесу потпуно самосталне
установе. Бечки дворски кругови устали су енергично против тога. Од 1903. год. почела
је оштра парламентарна борба с разноврсним кризама. На изборима 1905. год.
уједињена мађарска опозиција однела је одлучну победу. Беч је тад морао да уведе
једну врсту комесаријата. У тој борби и Беч и Пешта пажљиво су пратили држање Срба
и Хрвата; обе стране мамиле су их разним обећањима. Мађари су чак тражили и везе са
Србијом и правили демонстративне излете у Београд. Бечки клерикални кругови
утицали су на Хрвате. Али код Срба и доброг дела Хрвата деловало је овог пута
искуство из 1848. год. Нису више хтели да раде за рачун Беча, који им се онако лепо
одужио. Српски политичари полазили су сем тога са гледишта, да је у нашем интересу
свако слабљење компактне масе Дунавске Монархије и да ради тога треба помагати
настојања Пеште.

На Ријеци се 19. септембра (2. октобра) 1905. састало 40 хрватских народних посланика
из Хрватске, Далмације и Истре и изјаснило своје симпатије за циљеве мађарске борбе
за народно самоопредељење и за уставна права и слободе. У истом смислу изјаснило се
и 26 народних посланика српских из истих земаља, скупљених у Задру, 3. (16.) октобра.
Наскоро потом, као Мађари, и српскохрватске опозиционе странке образовале су своју
коалицију 29. новембра (12. децембра) 1905. год. За своју сарадњу оне су тражиле, уз
присаједињење Далмације Хрватској, радикалну измену управе у Хрватској и уставне
гарантије за пуну слободу политичког рада и уверења. То тим оправданије, што су саме
мађарске вође признавале, да је према хрватском народу поступано насилнички и
неправедно. На изборима 1906. год. Српскохрватска Коалиција добила је јаку
релативну већину и задржала је, поред свих сметња од стране бечких кругова и
државних комесара у Хрватској, све до 1918. год. Због таквог свог држања
Српскохрватска Коалиција се замерила Бечу и нарочито војним круговима, али се
домало разочарала и у мађарској коалицији. Уплашена претњом Фејерваријева
"комесарског" кабинета, односно предлогом Јосифа Криштофија, министра
Унутрашњих Дела, да ће се у Угарској увести опште право гласа, мађарска коалиција се
током 1906. год. показала склоном за попуштање и примила је 25. марта владу под
претседништвом дворског кандидата д-ра А. Векерла. С владом заједно, она је примила
и читав низ бечких дворских схватања, нарочито у питању односа према Србима и
Хрватима. Давана обећања о поправци режима била су брзо заборављена; шта више, с
њене стране дошла су нова насиља. Сам кнез Билов, у својим Мемоарима казује, како
је, док је био са службом у Букурешту, и "сувише често" посматрао, колико је "Румуне
и Србе безгранично огорчавало мешање лудила величине и психолошке кратковидости,
фанатичне нетрпељивости и адвокатске рабулистике, које је карактеризовало мађарску
политику према народностима".

Стварање Српскохрватске Коалиције, на ком су с хрватске стране живо радили Фрањо
Супило и др Анте Трумбић, а са српске Светозар Прибићевић, био је један од
најсрећнијих потеза наше народне политике. Место српско-хрватске борбе, која је
могла бити само на корист непријатељима, дошла је разумна сарадња, која је све наше
проблеме имала да посматра са једног вишег гледишта националне будућности. Срби и
Хрвати имали су да служе не као оруђе туђим концепцијама, него да делају онако како
захтевају њихови животни интереси. Природна је ствар, да су се на стварну коалицију
оборили сви бечки кругови и они код нас који су били с њима у вези или који у својој
шовинистичкој кратковидости нису могли да сагледају суштину ствари. Хрватима у
Коалицији се пребацивала не само веза са Мађарима, него још више то, да су се
упрегли у српска кола. И то зато, што су извесне вође коалиције (као, на пр., угледни
књижевник Ксавар Шандор Ђалески) били отворени поборници југословенске
идеологије и тражили додира са Београдом.

Балкански ратови

Наде које су се полагале у младотурски режим нису се показале као оправдане. Зло од
кога је патила Турска било је много дубље, него што су замишљали млади реформатори
и оно се није могло отклонити ни брзо, ни лако, ни обичним административним
мерама. Уз младотурке пристали су, у главном, само млађи официри и нешто
интелигенције; остало становништво било је пасивно и настављало је живот и рад
онако како је било свикло. Покушај реакције у пролеће 1909., истина, није успео и стао
је престола аутократског и подозривог и до невероватности перфидног султана Абдул
Хамида, место кога је дошао безвољни и пићу одани Мехмед V, али то није нимало

значило да Турска у ствари оздравља. Напротив. Младотурци су извесним својим
преким мерама изазвали отпор на више страна. Вођени либералним духом они нису
хтели, као стари режим, да ислам сматрају као главну основу државне политике.
Веровали су, да је тај систем био главна сметња приљубљивању хришћана турској
држави и да је то у Европи био главни разлог што су у свима споровима хришћанске
симпатије биле мање-више на страни турских противника. Као неравноправни
хришћани нису могли никад постати прави пријатељи Турске. С тога су младотурци
место верске кохезије истакли државну, отоманску, у нади да ће с њима имати више
успеха. Али су се страшно разочарали. Сви нетурци, а нарочито Арапи у Азији и
Арбанаси у Европи, устали су против отоманизације. Против ње су се дигле и
хришћанске националне групе, које су биле свесне своје народности и које су,
природно, тражиле везе и додир са својим сународницима у суседним слободним
државама. Хришћани су, у опште, били на муци. Нови режим тражио је од њих
сарадњу, али им за њу није давао ништа сем начелне равноправности, коју локалне
власти и конзервативне масе, уживеле у старим навикама, нису хтеле да проводе. Љуте
на њих због привременог помагања младотурака оне су им чак правиле и пакости и сву
освету су, у главном, искаљивали на њима. То се нарочито догађало за време
арбанашких устанака.

Арбанаси, који су били с планом повлађивани у време Абдул Хамидово, нису могли да
се помире с режимом младотурака, који нису трпели никаквих изузетних племенских
повластица и који су и од Арбанаса хтели направити послушне поданике, какви су
имали бити и сви други. Већ пролећа 1910. избио је њихов први устанак. Тај устанак
помагале су донекле Бугарска и Црна Гора, хотећи да га искористе, али га оне нису
изазвале. Стање духова било је такво, да се на много страна рачунало са распадом и
сломом Турске. Балканске државе биле су на опрезу. У јесен, средином октобра, 1909.
састали су се у Ракониђију руски цар Никола II и талијански краљ Виктор Емануил. На
том састанку основна ствар је била у том, што је Русија напустила своју традиционалну
политику, да балканска питања расправља првенствено с Бечом, него што је ушла у
сарадњу с Римом. Та сарадња иако није била отворено уперена против Аустро-Угарске
била је уперена посредно. Она је везала руке бечкој влади не дајући јој да отад, без
обзира на интересе суседа, спрема своје агресивне планове; а што је још важније,
дизала је самопоуздање балканских народа, којима је поручено да се без страха
развијају. У Ракониђију је признато начело "Балкан балканским народима" и одатле је
дошла порука о стварању ближих веза међу балканским народима, што је руска влада
свесрдно препоручивала од завршетка анексионе кризе.

Руска мисао је била, да се створи један балкански савез, у који би ушла и Турска, а коме
би био главни циљ да чува Балкан за балканске народе. Тај план је прихватила и
Србија. Али су против њега одлучно биле Бугарска и Грчка, јер је Турска била једино
подручје, на ком су они могли остварити своје националне идеале. Србији је Турска
била потребна нарочито због Солуна, који је био постао њена главна извозна лука и
преко кога је она једино добијала војне потребе из Француске. Али је и она постепено
прихватала гледишта Софије и Атине. Томе су у великој мери допринели младотурци,
који су, као официри, били махом немачки ђаци, па с тога прихватали политичку
ориентацију према Берлину и посредно према Бечу. Сем тога, Турци су добро знали да
тај савез не би био искрен за будућност, и да и Срби, и Бугари, и Грци спремају једног
дана акцију за уклањање њезине власти из Европе и за ослобођење својих сународника
из њихова ропства. Ради тога су Турци већ крајем 1909. год. понудили савез Аустрији
као главном противнику сарадње балканских народа и њихових офанзивних планова.

Аустро-Угарска влада покушала је за то време да у својим земљама смири донекле
народно незадовољство. У Хрватској је био смењен барон Раух почетком 1910. год. и
постављен је нови бан, учени правник др Никола Томашић. Он је, споразумно са судом,
ликвидирао велеиздајничку парницу против Срба. У Босни и Херцеговини проглашен
је 4. (17.) фебруара 1910. устав, са врло ограниченим парламентарним режимом.
Изборни систем је био сложен: са верском поделом у три курије (интелигенције и
великих посредника, грађана и тежака); на челу управе остао је војник; влада је била
неодговорна. Сабор је могао расправљати само о локалним питањима и није имао
никаква учешћа у уставним телима целе монархије. Крајем маја исте године дошао је у
Сарајево и Мостар цар Франц Јосиф I, да санкционише дело анексије. Али све те мере
нису ништа помогле. Српски елемент Босне и Херцеговине био се потпуно обрнуо
према Србији и желео је само једно: да своју судбину веже за његову. На дан отварања
босанског сабора 2. (15.) јуна 1910., у знак протеста, млади студент Богдан Жерајић
извршио је неуспели атентат на поглавара земље Маријана Варешанина, а потом је
убио самог себе.

Раније, у Херцеговини, очекивало се уједињење са Црном Гором, али прилике у тој
земљи, после гоњења опозиције и бомбашке афере, утицале су веома живо да охладни
раније одушевљење. Кнез Никола, који се после педесет година владавине, на Велику
Госпојину 1910., прогласио за краља имао је још доста поштоватеља, али се од његове
управе није више много надало. Убога Црна Гора привлачила је српски свет својом
слободарском традицијом, а кад се та почела гушити губило се с њом и све друго. Јер
огољели сури крш катунске и њој суседних нахија није имао никакве друге привлачне
снаге. У Србији, међутим, за владе краља Петра, царевала је пуна слобода и народ је,
никим неспречаван, одлучивао суверено о својој судбини. Црној Гори сметало је даље и
то, што се њене спољашње политика колебала, и што су од 1909. год. почела нека
сашаптавања са Бечом, која су публици изгледала сумњива, док се политика Србије
ориентисала сва према Русији.

Мађарска влада удружене опозиције, пошто је Монархији учинила драгоцену услугу
приликом анексије, пала је 1910. год. и за шефа мађарске нове владе дошао је бивши
хрватски бан гроф Куен Хедервари. Да би скренуо пажњу мађарског политичког света
од унутрашњих питања, и као дворски човек, он је домало отворио кризу у Хрватској,
међу Србима и Хрватима. После неуспеха Николе Томашића да на изборима добије
владину већину и његова отступања, за бана је доведен почетком 1912. год. Славко
Цувај, који 21. марта (3. априла) укину устав и постаде комесар. Мало потом, 28. јуна,
би укинута и српска црквена аутономија. Тај притисак изазвао је разумљиву реакцију, и
то у часу кад су се на Балкану спремали судбоносни догађаји.

Албански устанак, и поред енергичних мера младотурске владе, није се дао угушити и
наставио се и 1911. године. Он је унео немир и несигурност у целом суседству. Али
главни пламен на Балкан бацила је Италија у јесен те године. 16. (29.) септембра, кад је
објавила рат Турској, да би посела Триполис. Она се, истина, на захтев Аустро-Угарске
и по савету других сила, трудила да сукоб ограничи на подручја ван Балканског
Подручја, али је труд остао узалудан. Рат објављен Турској морао је унети посебну
психозу у целу ту државу, у толико више, што је нападач била једна велика сила, која је
дотле заступала начело status quo у Турској и која је на Балкану имала много веза и
утицаја.

Прва последица тог рата било је убрзавање рада на склапању савеза балканских држава.
Дотле, преговори су ишли споро и тешко; после објаве тог рата, у опасности да велике
силе не почну какву акцију и на Балкану, балканске државе су саме осетиле потребу да
се приближе и споразумеју. Већ 29. фебруара 1912. склопили су др Милован
Миловановић и Иван Гешов српско-бугарски савез; иза тога је дошао бугарско-грчки
савез 16. маја, а 19. јуна била је потписана српско-бугарска војна конвенција. Савез
између Србије и Црне Горе углављен је 14. септембра.

Српско-бугарски уговор имао је циљ, да те две државе гарантују узајамно "државну
независност и неповредност државне територије", и то пуном војничком сарадњом у
случају нападаја једне или више сила. Члан 2. тог уговора имао је ову одредбу: "Обе
уговорне стране обвезују се да притекну једна другој у помоћ целокупном својом
снагом у случају, да ма која велика сила анектира, окупира или војнички заузме, ма и
привремено, ма који део балканске територије која се сада налази под турском влашћу,
ако једна од њих сматра то као противно њеним животним интересима и као casus
belli". У тајном додатку том уговору, у чл. 1, предвиђена је могућност заједничке акције
против Турске, ако у њој наступи стање које би угрожавало националне и државне
интересе обеју држава или једне од њих, или ако би уопште дошла у питање
териториална ликвидација Турске Царевине. У чл. 2 Бугарска је признавала Србији
област северно и западно од Шар-планине, а Србија Бугарској област источно од
Родопа и реке Струме. За подручје између тих области одређена је, у крајњем случају,
ако не би дошло до споразума, арбитража руског цара, која би била обавезна за обе
уговарачке стране. Руска влада имала је бити унапред обавештена у случају да се
балканске државе реше на војничку акцију против Турске. Природно је потом, да је
царска влада добила сва обавештења о савезу, при чијем је склапању њена дипломатија
имала и иначе живог учешћа; али су савезници желели да њихов уговор остане у
тајности.

У војној конвенцији између Србије и Бугарске била је подробно предвиђена војничка
сарадња између те две државе. Она је у чл. 3. долазила у обзир према Аустро-Угарској
само онда, ако наступи ситуација предвиђена у поменутом чл. 2. уговора, или ако
Аустро-Угарска непосредно нападне Србију. Уговор и конвенција немају ниједне
тачке, која би носила офанзиван карактер против Дунавске Монархије. Исти је случај и
са србијанско-црногорским уговором у том погледу. Чл. 3. војне конвенције гласио је
дословце овако: "Ако Аустро-Угарска нападне Србију, Бугарска се обавезује да одмах
објави рат Аустрији и да пошље у Србију војску, која не може бити мања од 200.000
војника, а која ће удружена са српском војском дејстовати дефанзивно или офанзивно
против Аустро-Угарске. Бугарска је у истој обавези према Србији, ако Аустро-Угарска,
под ма каквим изговором, са пристанком или без пристанка Турске, пошље своју војску
у Ново-Пазарски Санџак и Србија буде принуђена да јој објави рат или да, ради
заштите својих интереса, упути своју војску у Санџак и тиме изазове оружани
конфликт са Аустро-Угарском".

Под утицајем талијанског рата јавили су се у Турској покрети и праве побуне
чиновника и војника, који нису хтели да против Арнаута употребљавају преке мере и
оружје. Арнаути су били добри поданици раније и увек за Турску поузданији од
сумњивих хришћана. Како је у устанку учествовало и доста муслиманских Арбанаса
чули су се и протести: зашто да правоверни дижу своје руке на једноверну браћу. На
том питању пао је почетком јула 1912. цео турски кабинет, а у нову владу ушао је, као
министар унутрашњих дела, Арбанас Ферид-паша. Антихришћанско расположење

узело је маха у целој Турској: као победници, у огромним масама, с оружјем у руци,
Албанци су ушли у сва главна места Косовског Вилајета. Да делује на њих сам је
султан Мехмед био дошао на Косово. И Аустро-Угарска је дошла на мисао, да делује у
корист Албаније. Једно, да јачањем Албанаца слаби српске позиције, а друго да тим
потисне супарнички талијански утицај међу Албанцима. Албанцима се имала дати
широка аутономија, и то очевидно на рачун свих осталих хришћанских поданика. И
што је било још неправедније, то је тврда одлука да се аутономија даде у првом реду
само њима, и ником другом. Аустриски предлози у том погледу, изношени током
августа те године, наишли су на противност код великих сила, а још више код
балканских хришћанских народа. По њиховој жељи Русија је тражила, да се повластице
дане Албанцима прошире и на остале хришћане и отворено је прихватила њихову
ствар. Балкански савезници деловали су у том правцу и код Порте. Албанци и
раздражене муслиманске масе вршиле су за то време разна насиља, а у Кочанима и
Беранама и праве покоље хришћана. Краљ Никола обратио се због тога за посредовање
великим силама, а своје балканске пријатеље молио је за подршку.

Турска, поуздавајући се у Аустро-Угарску и Немачку, остала је непопустљива. Шта
више, 11. септембра она наређује мобилизацију десет европских дивизија и одређује
четири дана потом демонстративне маневре на бугарској граници. Балкански
савезници, пошто су се узалуд обратили великим силама да спрече турске војне
припреме, објавили су 17. септембра своју мобилизацију. Велике силе, с пуно
међусобног неповерења, изјавиле су, да оне "узимају у своје руке" питање извођења
рефорама у Турској, а балканским државама саопштиле су, да њихова војна акција, ма
како испала, неће изменити териториално стање на Балкану. Русија је озбиљно
опомињала и у Београду и у Софији, да се не гази у рат. Из Лондона и Париза, као и из
Петрограда, саветовало се Србији да остане мирна, јер је скоро извесно аустриско
посредовање на српску штету. Да је био жив др Милован Миловановић, који је до лета
1912. водио српску спољашњу политику, можда би се Београд мало и уздржавао, јер је
Миловановић, иначе човек ређе вредности, много полагао на стране савете. Али се у тај
мах на челу српске владе налазио Никола Пашић, кога, и поред старости, није напуштао
стари заверенички замах и дух рескирања. Сем тога, у рат је енергично гурала Бугарска,
а помагала је и Грчка. Да прекрати даља преговарања, која нису обећавала оно што се
желело, рат је објавио први црногорски краљ Никола 25. септембра.

Аустро-Угарска, на изненађење многих, није предузела ништа енергично да спречи рат.
У Бечу се тврдо веровало, да ће Бугарска имати неких успеха, али да ће Турска тући
Србију. И то им не би било непријатно. Турска би уштедела Аустрији незахвалне мере,
да обуздава српске претензије. Сем тога, у Бечу се веровало да ће борбе трајати дуго и
да ће исцрпети све непријатеље. А они сами спремали су се од првог часа да би могли
посредовати и живели су у уверењу, да сви конци остају и даље у њиховим рукама.

Црна Гора објавила је прва рат по бугарском предлогу. Савезници су хтели видети како
ће та објава рата деловати на велике силе, а посебно на Аустро-Угарску. Ако оне рат
енергично спрече, онда ће се остали савезници уздржати од даље акције. Црна Гора
није се излагала великој опасности, јер, ако би је силе зауставиле, оне би се и заузеле за
њу, а ако је пусте да ратује прискочиће јој и други савезници. Пашић је зазирао од Беча
и гледао је, да на сваки начин осигура бугарску сарадњу у случају аустриског напада.
Бугарски државници дали су српској влади изјаву, да ће, ако Аустрија нападне Србију
због овог рата, напустити борбу с Турцима "и окренути се сви против Аустрије". За
балканске савезнике било је од среће, што је Немачка била у тај мах противник сваког

њихова спречавања и што то своје гледиште није крила ни према Бечу. Јер то је у
великој мери обуздавало све оне елементе у дунавској престоници, који би хтели да у
спољашњој политици Двојна Монархија постане активнија. Немачка је у тај мах
искрено желела локализацију рата на Балкану и у том је правцу сарађивала са силама
Тројног Споразума. А без потпоре Берлина Аустро-Угарска није могла помишљати ни
на какву авантуру.

Рат Турској објављен је 4. октобра 1912. То је био један од најпопуларнијих ратова у
нашој историји. Неколико векова од XIV-XIX, све епско доба нашег народа испуњено
је само предањем о борбама крста с полумесцом, "за крст часни и слободу златну".
Читави нараштаји нашег народа васпитавани су етиком косовске епопеје. Највећи део
места наше немањићске прошлости, као Рас, Призрен, Пећ, Скопље, Прилеп и класично
Косово; најславнији споменици наше културе, као Грачаница, Сопоћани, Дечани,
Лесново, Нагоричино, Кратово и други манастири, налазили су се под Турцима.
"Онамо, ’намо" био је стари поклич неколика наша нараштаја, и са кнезом песником
искрено се заклињало:

Онамо!... Покој добићу души
Кад Србин више не буде роб!

Турци су искористили наше растројство и слабост и начинили су нас робљем. Никад, за
пет векова, нису успели да нас начине као искрене пријатеље; измећу раје и господара
није било ни правог измирења. Од краја XVII века процес српског ослобађања све је
више узимао маха и духовно и стварно. Почела је Црна Гора, а од почетка XIX века
прихватила је то дело Србија. Год. 1876-8. покушај ослобођења није успео. Снаге
Србије и Црне Горе нису биле довољне, да натерају Стамбол да тоне у море, како су
желели наши песници. Овог пута тај задатак имале су да изврше уједињене снаге
балканских савезника. Први пут у историји Балкана иступили су заједно Срби, Бугари и
Грци против једног непријатеља. И сама та појава била је симпатична, обећавала је
много за будућност и дизала дух. То није био никакав освајачки рат, него чисто дело
ослобођења својих сународника. У европској Турској Турци су увек били и остали
мањина, а ни исламски и исламизирани елемент није био у већини према хришћанима.

Србија се за овај рат била одлучно спремила. Имала је ново и солидно оружје, нарочито
добру артиљерију, довољно муниције и уређен терен. Војнички људски материал био је
одличан. То је наш сељак, издржљив, смотрен, задовољан с малим, добро опремљен и с
разумевањем и љубављу упућен у значај целе акције, коју је и сам, од материне сисе,
знао и разумео. Одзив у војску био је неочекиван. Србија је дигла 402.200 људи за рат.
Нарочито је сјајан био официрски кор; пун одушевљења, жељан великих подвига,
спреман за највећа пожртвовања. Српска војска, откад постоји, није сигурно никад била
у бољем стању. С њом заједно и цело наше друштво било је жељно великог прегнућа.
Духовне и моралне кризе последњих година беху од анексионе кризе, замењене
периодом националне вере и дубоким уверењем да се наша народна судбина мора
поправити. Политика народне слободе дала је сјајне резултате под вођством вођа који
су знали шта хоће и куда воде; и владина већина и опозиција биле су у основи вођене
истим идеалима. Наша народна наука, на челу са умним и видовитим Јованом
Цвијићем, дизала је дух; књижевност је тада дала најбоље родољубиве ствари и у прози
и у стиху. Цео свет је био на чисто да се у рат улази с најтежом дилемом: или неуспети,
па тим сахранити целу будућност осободитељке Србије, или успети, па тим створити
нове услове за даљи рад и окајати све раније погрешке.

Пре рата, 1. октобра балкански савезници, сем Црне Горе, затражили су од Порте
административну обласну аутономију по начелу етничке поделе, с гувернерима из
неутралних држава, Белгије и Швајцарске. Надзор над реформама вршили би
претставници великих сила и балканских држава. Турска је на тај захтев одговорила
прекидом дипломатских односа с балканским државама, пошто је идућег дана са
савезничке стране дошла објава рата.

Рат је донео српском оружју сјајне успехе. Из обзира према Аустро-Угарској ни Црна
Гора ни Србија нису упутиле веће војничке одреде према Новопазарском Санџаку.
Црногорска војска је почела главне операције према Тузима и Скадру, а слабија војска
кренула је према Бијелом Пољу, Пећи и Дечанима. Црногорско продирање ишло је с
почетка доста лако и брзо, јер Турци према њима нису имали довољно војске, али су им
наскоро запеле операције пред Скадром. Црногорци нису имали спреме за освајање
тврдих градова; нарочито им је недостајала тешка артиљерија. Њихови одреди вршили
су неколико пута јурише на добро утврђени Тарабош и Бардањолт, али их нису могли
савладати и поред тешких губитака. С тога се морало прећи на дугу опсаду. Град је
јуначки бранио Албанац Есад-паша, који је знао, и поред црногорске опсаде, да нађе
пута за своје снабдевање на две-три стране.

Борбе на српској граници почеле су код Мердара и пре објаве рата, а главне операције
од 6. октобра. Главнина српске војске, с престолонаследником Александром на челу, би
упућена према Скопљу, док је једна армија оперисала преко Косова, а друга била
упућена на сарадњу с Бугарима. Главна борба очекивала се на Овчем Пољу. Али су
Турци, да би предухитрили Србе, пошли ненадано у акцију и пресрели су изненађену
српску војску код Куманова. У тешкој дводневној битци, 10. и 11. октобра, Срби су
потукли турску вардарску армију Зеки-паше, и то тако снажно и одлучно, да се она није
могла прибрати све до Битоља. Победоносна српска војска ушла је већ 13. октобра у
Скопље и наставила одмах даље продирање према југу. И остале српске армије
напредовале су с успехом. У исто време однели су и Бугари своју прву победу код
Лозенграда и после код Лиле-Бургаса. Турци су били одбачени на целој линији,
немајући нигде ни једне победе.

Тај неочекивано брзи пораз Турака изменио је одмах и политичку ситуацију. Општи
глас јавног мишљења у Европи био је, да балканске народе не треба лишавати плодова
њихових победа. То мишљење владало је и код главних европских дворова; њега је чак
отворено заступао и цар Вилхелм. Под тим утицајима морала је да попушта и бечка
влада, у којој се иначе није крило уверење, да је слом турске војске у исти мах и
посредни пораз Аустрије. У Бечу се видело јасно, да због држања Русије, па и Немачке,
неће бити могуће вратити Србе из Старе Србије и да се хтели-нехтели морају помирити
са јачањем Србије уопште. Али се зато почело одмах смишљати како да се српски
добитак што више умањи и како да се ослаби престиж Србије који је необично
порастао. Јер српске победе низале су се брзо и биле су несумњиве.

Косовска војска завладала је без муке целим Косовом и Старом Србијом и њени одреди
избили су већ 5. новембра преко Албаније на море. Уједињење србијанске и црногорске
војске извршено је 15. октобра, после толико векова, као остварење давног сна. Главна
српска војска, кумановска победница, имала је крвавих борби на Присату код Прилепа
и код Алинаца на Бакарном Гумну, где су Турци хтели да је задрже док се не утврде у
Битољу. У четверодневној тешкој борби око тога града, од 2.-5. новембра Срби су и
опет остали победници, дотукавши до краја нешто појачану турску вардарску војску. У

тим борбама погинуо је Фети-паша, ранији турски посланик у Београду. Овом победом
Срби су завршили свој задатак у овом рату. Они су уништили турску војску упућену
против њих и за месец дана рашчистили су цело подручје од српске до близу грчке
границе. Одмах после Куманова Срби су, на молбу Бугара, да би им олакшали посао,
упутили за опсаду Једрена две своје дивизије. За ове велике успехе, шеф српског
Генерал-штаба, Радомир Путник, добио је највећи војнички чин, ранг војводе. Под
савезничким ударцима Турска је затражила примирје и добила га је 21. новембра.
Преговори за мир вођени су у Лондону, уз учешће претставника великих сила.

Аустриска дипломатија поставила је Србији енергичан захтев, да се њезина војска мора
повући са јадранске обале. Попустила би донекле једино, ако би Србија с Аустро-
Угарском склопила царински савез. У том правцу чињене су јасне понуде. Кад их
Србија није примила аустро-угарска је влада одлучно захтевала српско повлачење с
Јадрана и била је готова да на том питању изазове рат. Исто тако је поступала и с
Црном Гором. Пристајала је, да она узме Скадар, али само под цену да њој уступи
Ловћен или његов западни део. Кад је црногорска влада одбила службену бечку понуду
у том правцу отпочела је дипломатија Двојне Монархије да јој прави тешкоће на више
страна, а у скадарском питању нарочито. Против Србије и српских претензија упућен је
из Беча албански вођа Исмаил Кемал, да организује отпор и створи самосталну
албанску државу. Ова је доиста и проглашена у Валони, 15. (28.) новембра 1912. Под
аустриским притиском, коме се придружила с много мање енергије Италија, Србија се
морала повући с приморја и Албаније, коју су велике силе признале као нову независну
државу. У старој тежњи, да против Србије створи што већу Албанију аустро-угарска
дипломатија се живо опирала, да Србија добије под своју власт Призрен, Дечане,
Ђаковицу, Охрид и Дебар, али је у том питању морала најзад попустити јер се Русија
заузела за Србију са одлучношћу, која је у Бечу задавала бриге. Сем тога, у локалним
питањима аустро-угарски конзули правили су српским властима пуно свакојаких
неприлика. Незадовољство Беча са српским победама било је толико, да су
најмеродавнија лица Монархије јавно тражила нападај на Србију и њезино увлачење у
свој привредни и политички круг. Мисао о превентивном рату захватала је и
невојничке кругове. Србија постаје опасна и треба је сломити пре него се почне даље
развијати, да не би деловала на југословенске поданике њихове државе. Данас се зна
поуздано, да би Аустро-Угарска крајем 1912. год. доиста покушала изазвати рат са
Србијом, да јој измахнуту руку није задржала немачка дипломатија, која је у питању
ликвидације Турске хтела споразуман рад са осталим силама.

Међутим, постојала је још једна могућност да се Србија осакати. Њу је Беч рано уочио
и почео брзо припремати. То је било да се против Србије раздражи Бугарска, која је у
питањима Маћедоније и Старе Србије имала огромних прохтева на српски рачун.
Бугарски краљ, Фердинанд Кобург, није био никад пријатељ Срба. Он је на бугарски
престо дошао аустриском помоћу и са Бечом је стално био у поверљивим односима.
Преко њега није било тешко створити антисрпска расположења код бугарских
шовиниста и максималиста, којима је био пред очима идеал светостефанске Бугарске.
Аустриска сплеткарења почела су већ од раније, а узела су маха нарочито од почетка
1913. год., кад су преговори о разграничавању новог српског подручја били стављени
на дневни ред.

За то време разбили су се преговори с Турцима у Лондону. Порта је налазила, да се од
ње траже уступци, које она не може дати. После првих пораза она се била мало
прибрала и веровала је да може одолети. Бугарски залет био је на Чаталџи коначно

заустављен и сви покушаји да се пробије та линија остали су безуспешни. Турци
нарочито нису хтели да уступе Једрене са старим султанским гробовима, које се
јуначки бранило, не само као важан погранични град, колико као и сувише важну
традицију отоманске власти на Балкану. Рат с Турцима обновљен је 21. јануара 1913.
Србија га је наставила као лојалан савезник. Бугарима је под Једрене упутила сву своју
тешку артиљерију, а Црногорцима је под Скадар послала и оружја и војске, 24.000
људи. Међутим, аустро-угарска влада је претила ратом, ако се Скадар уступи Црној
Гори. У Босни и Херцеговини она је била извршила деломичну мобилизацију, довукла
је много војске, припремила флоту и била готова да отпочне непријатељства. Под тим
притиском велике силе су решиле да Скадар припадне новој албанској држави и
саветовали су Србији и Црној Гори да попусте. По тим саветима србијанска војска
прекинула је 29. марта своју акцију под Скадром, али је краљ Никола наставио
операције не желећи да, уступивши, изгуби и од личног и од војничког престижа Црне
Горе. Скадар се предао Црногорцима 10. априла, али га ови нису могли задржати.
Аустрија је отворено прихватила мач. Велике силе су посредовале на Цетињу и краљ
Никола је, после недељу дана, уступио град њима. На то су трупе великих сила поселе
град 18. априла. Аустро-угарске трупе поселе су за то време мало историско острво
Адакале на Дунаву. То је било њезин једини териториални добитак из Балканског Рата.

Кад све није успело, да се створи оправдан повод за рат, појачана је с аустриске стране
антисрпска пропаганда у Бугарској. Аустро-угарски посланик у Софији, гроф
Тарновски, делао је скоро јавно. Преговарао је лично не само са Двором и владом, него
и са свима политичким људима, из владине већине и опозиције.

Нимало увијено он је потстрекивао Бугаре на рат и обећавао им аустриску помоћ.
Русија помаже Србију, говорио је он, па с тога Бугарска треба да се веже уз Аустро-
Угарску.

Бугари су од савезника тражили лавовски део. Од 130.000 квадратних километара
земљишта, колико се добило од Турске, они су тражили за себе 85.000. Тражили су, да
Срби безусловно испуне савезни уговор, иако су га они сами у многим тачкама
напустили. Они према Србима нису испунили све примљене обавезе, а неке су мењали,
док су Срби дали њима више него је било предвиђено. Српска помоћ за Једрене није
била раније уговорена, а захваљујући само тој помоћи град је пао. Срби су с тога с
правом тражили ревизију уговора. Кад Бугари, под аустриским притиском, нису на то
пристали позвао је руски цар, као врховни арбитар, обе стране, да препусте пресуду
Русији и њему. Бугарски претседник владе и творац савеза, И. Гешов, после састанка са
Пашићем, био је вољан да пристане на руско посредовање и да покуша још једном да се
нађе споразум. Али је краљ Фердинанд био већ решен на рат и сменио га је 2. јуна, а на
владу је довео дра Ст. Данева. Аустриска дипломатија упела је била све снаге да
осујети споразум. Она је чак отворено говорила, да не жели погодбу која би задовољила
све стране. С тога се нису нимало устручавали да јавно, пред целим светом, устану
против позива руског цара, сматрајући да он тобоже ограничава независност
балканских држава. У ствари, она је имала да охрабри Бугаре и краља Фердинанда да
не прима руску арбитражу, него да одлуку донесу сами. Србија се колебала извесно
време, јер се у Београду претпостављало да би арбитража могла донети извесне уступке
на штету њених жеља и моментаних поседа, али је на крају ипак пристала и краљ Петар
упутио је цару позитиван одговор. Бугари су, међутим, пристајали на руско
посредовање само условно, то јест да Русија унапред прихвати њихово гледиште.

Мир с Турцима био је потписан 18. маја 1913. После њега имало се прићи подели
освојеног земљишта, односно обрачунавању због њега. Видећи опасност која прети од
Бугара, Србија и Грчка уговориле су савез, коме се придружила и Црна Гора. Против
Бугарске спремала се и Румунија, која је тражила један део Добруче као отштету за
бугарска освајања на југу. Став Румуније није био моралан и потицао је само из жеље,
да и она, приликом поделе, турског плена, не остане без свог дела. За Србију је сарадња
Грчке и Румуније била од користи мање војнички него политички. Војнички Бугарска
према Румунији није предузимала апсолутно ништа, у нади да ће Аустрија задржати
тог свога савезника. Према Грчкој упутила је једну малу армију од 30.000 људи. Сву је
осталу војску окренула према Србији. Али дипломатски и политички та је сарадња
спасла Србију од аустриског напада. Немачки цар Вилхелм II није нимало марио краља
Фердинанда. Грчки краљ Константин, који је у јесен 1912. наследио свог оца краља
Ђорђа, био је Вилехмов зет, а румунски краљ Карол био је Хоенцолерн и несумњив
пријатељ Немаца. Због њих цар Вилхелм није хтео да прави сметња ни Србији и био је
чак спреман да у Бечу посредује за њу.

По личној наредби краља Фердинанда Бугари су ноћу између 16. и 17. јула извршили
мучки напад на србе и Грке на целој линији нових јужних положаја. Хтело се, да они,
извршивши препад, војнички поседну сва она места која су тражили. С тога нису
објавили рат и с тога нису хтели да нападну мушки и отворено, бранећи своје право. У
свом првом налету Бугари беху узели на српским крилима два-три важнија положаја и
код Криволака озбиљно загрозили једну српску армију, али су Срби ипак одолели. Кад
су се сјутра дан прибрали извршили су контраофанзиву и одмах су, већ идућих дана,
постигли лепе успехе. Главне, страховито крваве, борбе водиле су се на линији
Брегалнице и Злетовске Реке. Војни стручњаци подвлаче необичну силину удара у том
рату; јуриши и противјуриши понављали су се сваки час, ускакало се у непријатељске
ровове, хватало се за гушу и го нож. Сељачки војнички материал био је пун страсти,
сиров, снажан као земља. Већ 23. јуна Срби су као победници ушли у Кочане, а 25. у
Штип. С југа су Грци код Кукуша разбили бугарску војску и дошли са Србима у додир.
Бугари су се, разочарани и разбијени, повлачили на своју траницу. За Бугаре цела ова
авантура имала је смисла само да је брзо и потпуно успела; овако, и без војничког
неуспеха, они су били изобличени и претрпели су морални пораз. С војничким поразом
њихов је положај постао очајан. У Европи сем Аустро-Угарске нико други није био за
њих, не чак ни њихови опробани пријатељи. Недељу дана после српског ударца дошао
је и румунски. Румунија је 27. јуна објавила Бугарској рат, а одмах за њом пошли су и
Турци да поврате Једрене и извесне положаје у Тракији.

Бугари су одмах, после неуспелог препада, нудили бившим савезницима мир. Тражили
су посредовање Русије и Румуније. Кад то није помогло краљ Фердинанд је довео на
владу чисто аустрофилски кабинет дра В. Радославова. Аустро-Угарска се доиста
спремала да посредује у корист Бугарске, али не да нападне све њезине противнике,
него само Србију. Своју намеру саопштила је и силама Тројног Савеза, Немачкој и
Италији, али су јој обе одговориле негативно. Чак су је и опомињале, да у свом држању
према Србији иде предалеко. Аустро-Угарска није успела ни да Румунију одвоји од
осталих савезника, ни да је наговори да узме став против Србије. И поред свега, бечка
влада је изјавила 12. јула у Београду, да не би могла остати равнодушна према даљем
агресивном продирању Срба против Бугара.

Примирје с Бугарима склопљено је, по њиховој молби, 17. јула у Нишу, а преговори о
миру вођени су у Букурешту и завршени 28. јула (10. августа). Цар Франц Јосиф упутио

је, пред завршетак преговора, нарочиту депешу краљу Фердинанду, у којој је казао како
Аустро-Угарска неће дозволити, да "будућност Бугарске зависи једино од ратне среће".
Аустриска дипломатија трудила се, у исто време, да објасни Берлину, како њој прети
опасност од увећане Србије, како јој је Бугарска природни савезник, и како је и у
немачком интересу да је, као савезника, подржи у тој политици. Али Берлин није
попуштао. Сем сродничких обзира према румунском и грчком двору, тамо се водило
рачуна и о том, да се непријатељским држањем и залагањем за Бугарску не отерају
Румунија, њихов дотадашњи савезник, и Грчка у противнички табор. И с тога
берлинска влада није прихватила бечки предлог, да се изврши ревизија мировног
уговора у Букурешту. Напротив. Цар Вилхелм је честитао краљу Каролу и краљу
Константину за склопљени мир и постигнуте успехе. Тим је бечка политика била скоро
демонстративно одбијена и њезин став осамљен и онемогућен. Шкрипећи зубима и
тужећи се на Немачку, Беч је морао попустити, исто као и Софија, али га то ипак није
уразумило.

Миром у Букурешту Србији је признато цело подручје јужне Србије које данас држи
сем струмичке области, која је тада припала Бугарима. На том подручју Срби су с пуно
добре воље били почели да уводе ред, жељни да што пре оспособе те крајеве за нови
културнији живот. Али то није ишло без тешкоћа. Подбадани и помагани од Аустрије и
нарочито од Бугарске Албанци су у септембру 1913. извршили упад у Србију и заузели
Дебар, Охрид и Стругу и узбунили Арнауте са српског подручја. Кад је српска војска на
тај упад одговорила одмаздом и, пребацивши нападаче, прекорачила албанску границу
упутила је бечка влада Србији, после ранијих опомена, вербалну ноту ултимативног
карактера 4. октобра, тражећи да се војска повуче у року од осам дана. Ми данас, из
самих бечких аката, знамо поуздано, да је овај случај узет само као добродошао повод
да се Србији наметне превентивни рат, који се од раније желео, и да се она унизи и
онеспособи за дужи низ година. Београдска влада, жељна спокојства после толиких
напора, попустила је одмах, не хотећи да ствара нове кризе.

Нова омладина

Одушевљење поводом српских победа било је међу Југословенима у Аустро-Угарској
веома велико. Алекса Шантић и Анте Тресић Павачић објавили су читаве збирке
песама тим поводом, а Иво Војновић је дао нов епилог Мајци Југовића. Сва штампа
пратила је скоро без даха кретање војске, а публика, не могући по мањим местима да
сачека новине, сама се претплаћивала на ратне депеше. Срби у босанском сабору дали
су протесну изјаву против антисрпског става бечке владе, а омладина је, изазивачки,
поручивала песмом у Београду и на Цетиње "Овамо ’вамо". Стотине младих људи
отишло је у добровољце и тражило да буде примљено у комитске одреде. Жене су шиле
рубље за рањенике и обилато купиле прилоге за србијански и црногорски Црвени Крст.
У Сплиту и Шибенику власт је распустила градске општине због манифестација за
балканске савезнике. Сви народни посланици и претседници општина из Далмације
одржали су потом у Задру скупштину славећи победе савезника. Власти су на те изјаве
одговарале само прогонствима и полициским мерама, као да се једна идеологија таквог
замаха може сузбијати самим наредбама. И место страха изазвале су само мржњу и
жудњу за осветом. Та је још појачана међу Словенима уопште, кад је немачки канцелар
Бетман Холвег, јавно, у парламенту, 25. марта 1914. говорио о могућности европског
сукоба, у ком би Германи били на једној а Словени на другој страни. Такве су се речи
почеле јављати све чешће; сам цар Вилхелм налазио је, да би за будућност Хабзбуршке

монархије било најбоље јемство кад би се створио систем, у ком би "као два чврста
стуба Двојне Монархије били германска Аустрија и угарска Угарска".

Српске победе истакле су доиста југословенско питање још више на дневни ред него
што је то раније био случај. "Прије Косова", писао је тада млади хрватски
револуционар Владимир Черина, "ми смо просто животарили којекако, крпали наше
странке, водили политику државоправну, ону јалову и партијску, ону најпроклетију,
парламентарну, ону најбесмисленију и најбескориснију у једној непарламентарној
држави поготово". Од Косова, од 1912. године, он види нови дух. "У оним невиђеним
нападима тамо, у оним јуришима, клањима и окршајима, било је и оног нашег
најгордијег хрватског духа, што нам је сачувано остало. Оно је у ствари било
ослобођење Старе Хрватске под именом Старе Србије." Аустрија од 1908-1912., откад
је сама дала југословенском питању актуелан карактер, не само да није учинила ништа
да га помакне напред, него је, напротив, својом политиком реакције отуђила многе и од
оних елемената, који су дотле све своје политичке комбинације правили само у оквиру
Хабзбуршке Државе. Од некадашње намере да аустриске југословенске области
постану атракција за Србију и Црну Гору није било више ни помена. У пролеће 1914.
год. војни кругови су у последњи час спречили парламентаризацију владе у Хрватској
не кријући своје сумње у чланове већине, коју је претстављала Српскохрватска
Коалиција. "Значај југословенског питања не схватају ни сада још, после догађаја на
Балкану!" завршује једну белешку у свом Дневнику министар Ј. Бернрајтер. Француски
посланик у Бечу, Димен, имао је потпуно право, кад је тих дана писао, да се против
Југословена употребљавају исти методи као некад у Ломбардији и Венецији; ти методи
"продужавају власт али чине и потпуно неизбежним револт."

Полет Србије, показан снажно у Балканском Рату, дао је довољно доказа о њеној
виталној снази, развијаној дотле под врло тешким условима. Разумљиво је с тога што су
се сад у ојачалу Србију почеле упирати очи њихових сународника из ропства са још
више поверења него пре и што јој се почела са много страна додељивати улога
Пиемонта. И Србија сама осетила се, после ових успеха, више свесна своје снаге и свог
позива. У њену вредност као вође за дело народног уједињења веровали су дотле само
појединци; од тада у њу је почео веровати скоро цео народ. У том очигледном јачању
Србије и дизању њеног престижа гледала је Аустрија од 1912. год. непосредну опасност
за себе саму. Србија тад није угрожавала непосредно посед Дунавске Монархије, али се
у аустриским водећим круговима налазило да га угрожава посредно својим развијањем,
и да га може угрозити касније, у ближој или даљој будућности. Мисао о превентивном
рату, проповедана пре и око Анексионе Кризе, добија сад још више присталица и
постаје предмет јавне дискусије.

Противност између Аустро-Угарске и Србије изгледала је доиста све више као
непремостива. За спољашњу аустриску политику стварање велике српске државе
значило је закрчивање пута аустро-германском продирању на Балкан и ослобађање
Балкана од аустриског дипломатског и привредног притиска. У унутрашњој политици
Аустро-Угарске Србија је постајала све више привлачна тачка за њене југословенске
поданике, који су имали пред собом очигледан пример колико снаге и полета показује
један њихов део у пуној националној слободи, а колико се њихове енергије троши само
у раду на сузбијању туђих прохтева и у борби да се очувају основна народна права.
Противности између Дунавске Монархије и Србије могле би се уклонити само тако, да
се Србија коначно одрече активне националне политике и уђе и сама, у каквом било
оквиру, у састав Аустро-Угарске или у зависни положај према њој; свако друго решење

било би половно и не би могло до краја умирити меродавне кругове Беча и Пеште. Од
Србије се то није могло тражити као ни од Немачке и као ни од Италије пре 1866. и
1870. године.

У тој противности видело се јасно оцртавање извесног неминовног историског сукоба.
Србија је постојала као слободан организам и развијала се и тежила да се развија према
својој животној потреби а на основу своје етничке снаге. У њој се, откако је обновљена,
од почетка XIX века, мислило стално о том, да она постане матица за уједињење
српског народа, а после се, временом, развијала мисао и о потреби уједињења свих
Југословена. То је била животна мисао и животни услов мале Србије; без њих, без
дубоке вере у њих, она би се уопште тешко могла одржати кроз све тешке кризе, кроз
које је пролазила, а и само њено одржавање кад би остало трајно у тим збијеним и
угроженим границама било би једва вредно правог државног живота. Аустрија, која је
династички конгломерат са национално хетерогеним и незадовољним елементима, није
се опет задовољавала само тим да чува свој посед, него је, још увек у старој традицији,
водила активистичку политику једне велике силе. Њена политика на Балкану била је
сва у знаку експанзије, политичке и економске; њено држање 1878., 1904., 1908. и 1912.
год. давало је и сувише доказа колико је њен активистички дух уједно и агресиван. Она
је у то време више угрожавала друге, него што је сама била угрожена. И изазвала је,
природно, таквом политиком опште сумње реакцију српских националиста, и
заоштрила ситуације до најозбиљнијих могућности рата. У водећим круговима
Дунавске Монархије осећало се добро, да се њихова држава почиње распадати и
тражио се лек. Место да се покуша извести нека унутрашња реорганизација која би
могла да донесе и извесну регенерацију, чинило се као лакше скрхати најпре Србију,
као да је она крива свем злу од кога је патила Дунавска Царевина и као да би слом
Србије значио оздрављење Аустрије и престанак свих њених тешкоћа.

У Аустрији се цело време говорило, да је овакво и оволико расположење њихових
југословенских поданика не толико израз властитог и спонтаног уверења, колико
систематске агитације која се водила од стране Србије. У том правцу они су нарочито
указивали на активност Народне Одбране. Ово друштво било је основано 10. октобра
1908. за време оног великог узбуђења, које је у српском друштву изазвала анексија
Босне и Херцеговине. У њ су ушли претставници свих странака с намером, да ради
виших националних интереса утоле партиске страсти и створе концентрацију свих
народних снага. Други циљ је био, с обзиром на тадашњу могућност рата између
Србије и Аустро-Угарске, да Народна Одбрана постане матица за прикупљање и
организацију добровољачких одреда.

У Србији обновљена Народна Одбрана радила је живо на јачању витешког духа и
физичке регенерације помагањем гимнастичких организација и стрељачких дружина, а
у крајевима ван Србије намеравала је, помоћу предавања и разних патриотских
манифестација, развијати свест о народном јединству. Живо је желела да се друштво
препороди и створи нови, бољи тип нашег човека, "нови Србин", како је говорио Васа
Стајић, дајући такво име једном свом листу. Мисао о уједињењу свих Срба била је
идеја водиља у целом раду. Да је у тој пропаганди било агитације против Аустрије то је
била природна последица већ из самих мотива постанка овог друштва, а и из његових
општих схватања. "Као што су некада са југа ишли Турци на нас, тако иде данас са
севера Аустрија", писало је у њиховом програму, "Србија мора да прими борбу с
моћним суседом, јер је то потреба њене слободе, самоодржања и општег напретка."

Активност Народне Одбране била је врло жива, али ипак ограничена и у погледу на
учеснике, а прилично и на подручје. У Србији самој она је од 1912. год. осетно губила
терен. Из њеног вођства повлачили су се постепено грађански интелектуалци, нарочито
угледнији јавни радници, незадовољни извесним лицима у њему. Они су основали нову
организацију, Културну лигу. У самој Народној Одбрани почело је све мање бивати
пуне сагласности у раду. Један део њених вођа био је за то, да се цео рад подеси према
духу нових правила и да буде више културан и дефанзиван, како је, у осталом, гласило
и име друштва; док је други, борбенији, тражио да се покаже још више активности.
Овај се домало издовојио и основао посебну организацију под именом Уједињење или
смрт. Ова друга организација служила се именом Народне Одбране, иако се са њом
није слагала, и то, по казивању Чеде Поповића, једног од најактивнијих чланова ове
друге, с тога што је рад Народне Одбране стекао извесну популарност преко граница и
што се бојало, да не би на људе рђаво деловало кад би видели да између те две
организације нема сагласности.

О неслагању у вођству Народне Одбране избиле су прве вести у широку јавност још у
лето 1911., кад се почело говорити, да се одвојила група активнистички расположених,
претежно млађих, људи, која је 13. маја 1911. основала посебно удружење. Стварни
вођа њихов постао је генералштабни мајор Драгутин Димитријевић звани Апис, који је
био и један од главних завереника против погинулог краља Александра Обреновића.
Завереничким круговима припадао је и највећи број његових првих сарадника. Од
незавереника главна личност био је бунтовни новинар Љубомир Јовановић звани Чупа,
кога су пријатељи називали Мацинијем Младе Србије...

Ново удружење звало се Уједињење или смрт и његово име било је довољно да означи
програм; у публици њему је дато тајанствено име Црна Рука. Друштво је, по својим
статутима, револуционарни рад претпостављало духовном, а од Србије је хтело да
створи прави Пиемонт. Тим именом се звао и орган тога друштва, који је покренут у
јесен те године. Његова је намера била да, уз живу националну пропаганду, изведе
револуционарну организацију у свима областима где Срби живе, да би поспешио
процес народног уједињења с једне и пад српских противника с друге стране. Рад
друштва, које је било пуно осуда против партиских страсти и група у Србији, није био
нимало у сагласности с владом. Нарочито су његове вође из старих либералских
породица, били противници радикала, који су с Николом Пашићем на челу, држали
власт. Отворени сукоб између њих избио је у јануару 1914., кад је био смењен министар
рата, М. Божановић, и домало у Скопљу, кад је дошло до распре о првенству између
војних и грађанских власти.

Чланови удружења Уједињење или смрт, сами млади људи, деловали су највише међу
омладином. "Сматрали смо", пише Чеда Поповић, "да је само омладина способна да
крене новим, одлучним путем, будући да су старији нараштаји, чак и они међу њима
који су се експонирали у националној борби, заморени и изгубили веру у себе, да су
постали мање отпорни, па су прешли на рад путевима компромиса и разних погађања."
Они су имали највише веза међу младим студентима, њиховим старијим и млађим
друговима, који су имали "свете ватре" одушевљавања и који су у својој младој машти
све ствари гледали без много сазнања о релативности и били увек мање-више
апсолутних схватања. Култ Србије био је код њих безграничан. У пролеће 1912. год.,
кад је једна група босанских ђака из Тузле прешла у Зворник, младићи су, чим су
ступили на српско тле, пали на колена и почели да љубе слободну земљу као светињу.

После победничких ратова 1912/3. год. тај је култ постао још већи и захватио је не само
омладину него и друге, старије кругове.

Активност омладине била је, за све то време, веома жива. Агитовало се на све начине:
преко јавности, штампом и предавањима, и непосредно у самом народу. Извесни
старији листови, као сплитска Sloboda и шибенички Naprednjak долазе од јесени 1912. у
руке омладинаца О. Тартаље и М. Бартулице, а у исто време покрећу се и нови
омладински листови Preporod у Љубљани, Српска Омладина у Сарајеву, Нови Србин у
Сомбору. Ти листови су кратког даха јер немају довољно материалних сретстава, јер су
њихови уредници и сарадници већином студенти, који су тице-селице и који се, због
разних амбиција, не слажу увек међусобно, и јер их добар део за своје чланке мора да
издржава сутске прогоне. Али мада листови ничу и пропадају, њихова се активност
ипак осећа у свакој средини где су се јавили. Њихове идеје се шире и добијају све више
присталица. У извесним местима, нарочито у Далмацији, та омладина има моћан утицај
у целом друштву. У Сплиту за време најтеже кризе у Скадарском Питању састају се 16.
марта тајно делегати Уједињене Националистичке Омладине, који закључују да на
аустро-угарски притисак против српских краљевина одговоре револуционарном
пропагандом у народу и војсци. Мобилизирани омладинци развијају, доиста, у војсци
живу делатност. "Опћенита је парола била: дође ли до рата, ускратити послушност и
пребећи Србима". Од 8. маја 1913. у Сплиту се покреће и нов лист Ujedinjenje, али га
власти угушују већ с другим бројем. У затвор су дошли не само његови уредници, него
чак и његови читаоци. Од 1913. год. кренут је чак у Женеви сличан омладински лист
под насловом Union.

Кад је место Цуваја као комесар за Хрватску дошао барон Скерлец, у јулу 1913.,
омладина решава, да и њега дочека као непријатеља зато што је пристао да се прими
комесарске дужности. Из Америке чак стиже омладинац Стјепан Дојчић, који 18.
августа врши атентат на њ и рањава га у руку. Чланови Српско-хрватске Коалиције
осуђивали су тај атентат и изјавили су своје жаљење Скерлецу, јер су били обавештени,
да је он дошао с намером да ликвидира комесаријат. Омладина, за разлику од старијих,
глорификује борбу појединаца. Она се потсмева раније много хваљеном "ситном раду",
јер налази да он доноси и ситне резултате. Она хоће велика дела и подвиге. Успеси које
је Србија постигла у два последња рата говорили су јој, по њиховом веровању, само то,
да се велико постиже само онда кад се велико и тражи. Они су налазили, да је било
доста трпљења под Аустријом и да је дошло време, да се у њој учине радикалне измене.
Ако неће да их изврши Аустрија сама, извршиће их омладина, чија вера у своју мисију
прелази у једну врсту националног митског фанатизма. Један младић ђак, Милош
Пјанић, писао је свом другу Боривоју Јевтићу ове за ту омладину веома
карактеристичне речи: "Ја вјерујем исто тако као ти у ослобођење нације и без наше
сарадње, али то неће бити данас, а ми хоћемо или у животу да умремо или у смрти да
живимо."

Међу омладином Босне и Херцеговине одавно је било уобичајено оснивање тајних
ђачких друштава. Год. 1896. ђаци сарајевске гимназије основали су друштво "Српска
свијест". Седнице тог друштва "почињале су се и вршавале химном "Боже правде".
Тајно националистичко ђачко друштво основало се и у Мостару 1898. год., које је
после, 1905., обновљено са именом Слобода и имало претежно политички карактер.
Покрет се иза тога ширио све јаче, а организацију су вршили понајвише великошколци,
који су 1905. год. у Бечу основали своје друштво Рад и већ 1906. спремали велики

омладински збор у Сарајеву. Тај збор, видећи јасан антиаустриски смер његових
покретача, власти су забраниле пре него је и био јавно сазван.

У новије доба, откако је почела борба за грађанске слободе, и писање штампе у Босни и
Херцеговини било је пуно духа незадовољства и бунтовности. А. Шантић, популарни
песник Херцеговине, певао је већ 1907. год. на адресу аустриских властодржаца:

Ми знамо судбу и све што нас чека
Но страх нам неће заледити груди,
Волови јарам трпе а не људи,
Бог је слободу дао за човјека.
Наша је снага планинска ријека,
Њу неће никад уставити нико,
Народ је овај умирати свико,
У крви својој да нађе лијека...
-----------------------------------------
И кад нам мушке узмете животе
Гробови наши бориће се с вама!

Те мушке, снажне речи имале су одјека у читавој земљи и понављале су се као молитва.
Бунтовни списи Петра Кочића, одличног књижевника, који је несумњиво највише
утицао у Босни и на сељака и на омладину, давали су израза револуционарном
расположењу од кога је тешко могло бити интензивнијег. Још 15. априла 1898. писао је
тај национални борац свом оцу, да је његова "светиња на првом мјесту ослобођење моје
домовине и уједињење раскомаданог Српства". Писање Ристе Радуловића у Народу,
покренутом 1907. год., било је све само у "црвеном" расположењу, националном и
социалном. Владимир Гаћиновић, један од главних револуционара омладинаца, управо
њихов вођ, кога извесни људи желе да претставе као духовни производ организације
Уједињење или смрт, почео је свој рад баш у Народовој редакцији, у Мостару 1907.
год., и ту је добио своје револуционарно крштење. Он је отишао одатле у Београд за
време Анексионе Кризе, у добровољце, да тражи другове за борбу, као што је Божидар
Зечевић, омладинац из Невесиња, из истих разлога отишао у Русију, из Беча, у ком је
1908. организована прва омладинска тајна револуционарна организација по руском
систему тројки. Неколико омладинаца, сами од себе, спремали су се на акцију. Из
Гацка и Билеће пребегло је у Црну Гору током 1908./9. год. неколико стотина младића,
са два свештеника, да учествују у евентуалној борби против Аустрије.

Тачно каже др. Бранко Чубриловић, сам активни омладинац, из једне борбене
националне породице, да је на босанску омладину највише деловао пример атентата
Богдана Жерајића, изведеног из сопствене инициативе, као дело дубоког личног
револта и као најречитији протест против анексије. Жерајић је био интимни друг
Гаћиновићев и његов пример деловао је силно на овог другог и скренуо га коначно на
пут активности једног националног револуционара. "На све стране, после Жерајићева
атентата, ничу колоне бунтовних кружока. Сарајево, Мостар, Тузла, Бања Лука, дају
тон, обележје у тој борби. Читају се руске нихилистичке брошуре, студира се
национални покрет на целом свету - Мацини, Фихте; иде се у Србију, да се и тамо
хватају каквегод везе, неко у комите, неко у новинаре, неко у кружоке, - речју, све се
инспирисало, очеличавало за борбу." То потврђује и П. Слијепчевић, други активни
омладинац, који нарочито истиче духовни утицај југословенске идеологије. Омладинци
су "читали Скерлића, обасјавали се вером и храброшћу при погледу на јуначка дела

Србије. Али онај непосредни, интимни утицај имали су у својој властитој ђачкој
средини. Укус атентата дао им је Жерајић, чији гроб ките".

Од јесени 1912. год. почиње још интензивнија систематска организација омладине.
Њени чланови се организују у клубове Народног Уједињења, којима је "темељна и
централна задаћа пропаганда филозофије национализма у опште, уз нарочиту
пропаганду радикално-демократских доктрина". Народно Уједињење сматрало је, по
својим статутима, "да је уједињење српско-хрватског народа, заједно са народом
словеначким, изнад свих диспозиција интернационалних и историјских, условљено
нарочито диспозицијама само националне душе, вјером народа у своју снагу, прије
свега и његовом свјесношћу свога националнога задатка. Зато ће клуб стварати
необориви култ српско-хрватске националне енергије, националне религије и
националног оптимизма". "Редови националистичке омладине", пише О. Тартаља,
"постају дан на дан све већи и гушћи. Уз академичаре прилазе у масама средњошколци,
радници и сељаци, особито у Далмацији. Сплит је први међу првима, он носи барјак".
Њихова је девиза "Уједињењем Ослобођењу". Исто је тако врло жива организација и у
Босни и Херцеговини. Сва главнија места, у којима су се налазиле средње школе,
Сарајево, Мостар, Тузла, Бања Лука, Требиње, имала су своје ђачке организације на
програму Народног Уједињења.

После Сплита и Сарајева врло важно средиште претстављао је Праг. Тамо су се
почетком 1914. г. ујединила сва омладинска удружења Срба, Хрвата и Словенаца у
националистичко друштво Југославију, које покреће и свој орган истог имена. У
Загребу од марта 1914. почињу да излазе борбени Vihor, књижевни лист омладине, и
политички лист Narodno Jedinstvo, под уредништвом Милана Марјановића. Њима се, у
исто време, придружује у Љубљани месечни Glas Juga, који тражи "стварање слободне
и потпуно независне и уједињене југословенске нације".

Сви Срби и највећи део осталих Југословена хтели су своје ослобођење од Аустро-
Угарске. Откако постоји историја ти примери борбе за слободу били су увек
најсимпатичнији. Борбе народа и држава против притиска Хабзбуршке династије
испуњавале су понајважније странице историје од Средњег Века до данас. Ослобођење
Швајцарске, Холандије, Белгије у ранија времена, и уједињење Немачке и Италије,
вршено је само на њихов рачун и претставља понајлепше странице у њиховим
историјама. Срби су прихватили њихов пример и не мало се одушевљавали њим.
Хабзбуршка династија, коју историја није ничем научила, владала је и у XX веку
сублизу онако као и у ранијима. Њена државна творевина, међутим, састављена из
народа разнородних раса, осећања, и тежња, није више одговарала оном тесту, које је
она навикла да моделује и сукоб је, услед тога, био неизбежан, кад Беч није имао ни
воље, ни способности, ни снаге, да изведе, за времена, потребно дело своје
реорганизације. Слом Аустро-Угарске повукао је за собом тешку кризу Европе, али то
се догодило само с тога, што они, који су хтели да одржавају њено стање нису оценили
колико је за њих саме било од опасности да своју снагу вежу и троше за један такав
скроз болесни организам. Немачкој је требао слободан пут на исток и она га је хтела да
обезбеди преко Аустрије, неувиђајући да је пут из Европе у Азију водио преко једног
великог моста, чији су стубови били одавно иструлели.

Опште је уверење било и код пријатеља, и код непријатеља, да се Аустро-Угарска
налази пред распадом. У њој је неколико народности, и то главних, водило међусобну
борбу: Чеси и Словенци са Немцима, Срби, Хрвати, Румуни и Словаци с Мађарима,

Пољаци с Рутенима, Талијани с Немцима и Хрватима и Словенцима. Унутра је све
врило. Неколико покрајинских сабора морало је обуставити рад, а Парламенат је био
чешће одгађан због чешке опструкције. Међу самим Мађарима водила се огорчена
борба између владе Стевана Тисе и њене опозиције и новооснована парламентарна
гарда имала је да избацује посланике из Парламента, међу њима чак и шефове странака.
Гроф Чернин писао је 22. јуна 1914. тачно, како у Румунији и по осталој Европи осваја
уверење, да је Аустрија тело које се распада и да при подели Турске није од ње
наследила ништа друго него њезину судбину. Месец дана пре тога, 22. маја, писао је
бечки немачки посланик Чиршки у Берлин, под утиском свега што је запажао у Аустро-
Угарској: "Често пута стављам себи у мислима питање, да ли се доиста још исплати, да
се ми тако чврсто вежемо за ову државну творевину, која пуца на све стране и да
настављамо даље напорни рад да је вучемо са собом". Помишљао је чак и на поделу
Аустрије и на то, да Немачка придружи себи њене немачке области. Немачки посланик
из Рима, Флотов, писао је 3. августа 1914. својој влади, како му је сам Сан Ђулијано,
талијански министар Спољашњих Послова, без устручавања говорио, да је Аустрија,
"лешина, која више није способна за живот".

Непријатељско расположење официрских кругова и омладине, па и цела народа, против
Дунавске Монархије, у којој су под притиском живели њихови сународници, није
постојало само у Србији, него и у Аустрији савезним државама, Италији и Румунији.
Сан Ђулијано је у априлу 1914. говорио немачком посланику отворено овако:
"Аустрија, тј. аустриска влада је творевина из ранијег времена, која не разуме да у
државама као у Румунији и Италији ниједна влада не може трајно ориентисати своју
политику против народних расположења". А та су све више постајала непријатељска. За
Румунију, чије је држање од 1913. задавало све више бриге Бечу и знатно, ако не и
највише, допринело да се Аустрија 1914. год. решила на рат, писао је 1913. саветник
посланства у Букурешту барон Ф. Хајмерле, да се у њој официри све више истичу
против Аустрије и говоре о будућем ослободилачком рату против ње. "Нескривено се
овде говори у војничким круговима о том будућем рату и он се чак одобрава... Велика
анимозност против нас, а нарочито против Мађара, која дрема у сваком Румуну...
избила је сад у најплаховитијем облику". Сам краљ Карол говорио је аустриском
посланику, да мађарско поступање према Румунима изазива "у широким масама
Румуније јако осећање солидарности" са њиховим сународницима, које се обрће против
саме Аустро-Угарске. Немачком посланику говорио је још искреније, да је
антиаустриско расположење захватило целу земљу, да је продрло чак и у војску. Гроф
Чернин је сам 5. децембра 1913., у једном ванредно мудром и државничком мемоару,
писао у Беч, да такво расположење сматра сасвим "природним и човечанским", "та ми
живимо у време националног братимљења и кроз цео наш политички живот провејава
национални дух... Што се данас спрема на румунској граници исти је призор који се већ
створио на српској граници..."

Сарајевски атентат

У борби наши млади људи ишли су потпуно за примерима људи Италије у њеној борби
за народно ослобођење и уједињење, о којима су читали и слушали. Мацини и његова
"Млада Италија" постају идеал наше омладине. Његови списи преводе се, читају и
објашњавају и јавно и на приватним скуповима. "Наша најомиљенија литература били
су руски револуционарни писци и апостоли талијанског рисорђимента", пише један
омладинац тога времена. И у Италији су припремани разни атентати, стварала се тајна
друштва, организовали се завереници. Атентатору на Франца Јосифа, Оберданку, који

је 1882. год. кажњен смрћу, подигнут је 1912. споменик у Венецији и прављен му је
читав култ. По њему су назване улице и спевана му је чак и химна. Кад је Марио
Стерле објавио један спис величајући Оберданка, па га суд у Бечу априла 1913. осудио
на пет година, приређене су по свој Италији бучне демонстрације против Аустрије. У
Риму је због тога морао бити затворен универзитет, а у парламенту је један посланик
увредио самог аустриског цара.

Тим талијанским примерима придружили су се и руски. Сви млади ђаци у Босни
читали су тада руске револуционарне писце и одушевљавали се њиховим
пожртвовањем. Један од њих је писао, да им је Рахметов из романа Чернишевског Шта
да се ради? "постао пример за углед". Лист Звоно покренут у Сарајеву 1913. узео је
своје име по Херценову Колоколу; Гаћиновићев "Крик очајника" исто тако. У
Степњаковој књизи Подземна Русија "велича се индивидуалистичка акција,
мучеништво, карактер, и пролази цела галерија примера за углед. У приповеткама
Горкога и Андрејева то исто... Тамо су и мотиви о сејању "црвених зрна слободе", и о
апостолима особођења човечанства. У Лозани је Гаћиновић дошао у везу с познатим
руским револуционаром Лавом Троцким и писао му је: "Ми познајемо историју ваших
идеја и волемо је, у многом је на ново изводимо над собом. Чернишевског, Херцена,
Лаврова и Бакунина ми убрајамо међу наше најближе учитеље". "Стојећи под
непосредним утицајем руске социално-револуционарне литературе", пише тадашњи
омладинац, Б. Јевтић, "природно је да је оријентација "Младе Босне" ишла, следећи
циљ народног ослобођења, колосеком руске револуционарне мисли, више него путем
који су давали примери из талијанске и немачке историје ослобођења... "Млада Босна"
је долазила после Маркса и Енгелса, после руске револуције из 1906; неки њени
чланови су прошли школу Масариковог социјализма, многи су видели крваве радничке
немире у Сарајеву, 1906."

Најпосле, атмосферу за прека разрачунавања путем атентата стварали су и други
кругови. У мађарском парламенту, 1912., извршио је атентат на грофа Тису чак
народни посланик Јулије Ковач, а 11. фебруара 1913. извели су свој атентат с бомбом
румунски националисти у Дебрецину. Неколико месеци потом, покушао је Стеван
Дојчић у Загребу атентат на комесара Скерлеца, а у мају 1914. покушао је да убије тог
истог господина Јаков Шефер у загребачком позоришту. Од тада се међу младим
људима говорило на све стране, скоро јавно. Веровало се, да ће они бити не само
опомена, него и потицај за непосредну промену курса. Атентати треба да оживе дух
борбености у самом народу, а да буду страх властодршцу. У дискусијама и узајамним
подјаривањима ствар се разбуктавала даље. Тражило се, да се погоде главне личности
режима, банови, намесници, министри. У таквом расположењу пала је у марту вест, да
у Босну долази Франц Фердинанд, наследник престола и врховни шеф војске.

Франц Фердинанд није имао добар глас. Био је клерикално настројен и врло узак;
лично је био неповерљив и веома напрасит. Важио је, нарочито у војним и клерикалним
круговима као будући стваралац Велике Аустрије, која ће укротити Мађаре и "утући
рогове" Србима. За њ се тврдило, да спрема реорганизацију Царевине на триалистичкој
бази. Поред Аустрије и Угарске трећа јединица имала би бити југословенска област, са
словеначким земљама, Хрватском, Славонијом, Далмацијом, Босном и Херцеговином.
Данас се зна, да су то код њега биле само тренутне комбинације, које се не би дале
остварити без тешког грађанског рата. Јер против њих су били не само Мађари него и
аустриски Немци, који су грчевито чували превласт у аустриским земљама. За Франца
Фердинанда се, даље, знало да није марио Србе и да се у последње време, у овим

разним кризама, показивао као њихов непријатељ. Војничка странка позивала се на њ и
налазила је у њему јак ослонац. То је било довољно, да млади људи изаберу као своју
мету баш њега. У њему су хтели погодити цео режим Аустрије. У толико пре, што је
престолонаследник долазио баш у Босну, да ту, на босанском подручју, руководи
маневрима, који су имали несумњив антисрпски карактер. Одлука је после појачана још
више, кад се чуло за решење, да се он кроз Сарајево провезе триумфално и
демонстративно лицем на Видов-дан.

Одлуку да изврше атентат на Франца Фердинанда донело је неколико омладинаца из
Босне и Херцеговине, који су се, као ђаци и радници, налазили у Београду. Њихова
одлука била је, по општем уверавању из њихових кругова, спонтана. Само су за оружје
ушли у везу са два-три лица из Црне Горе. Данас се зна, да ни у самом вођству Црне
Руке није било све познато шта се спрема и да су Апис и Воја Танкосић радили на своју
руку. Одговорној влади, с којом су били у непријатељству, нису дали апсолутно
никакво обавештење; чак су, помажући младим људима да се пребаце преко границе,
нарочито пазили да они не би дошли у какву било везу с органима владе. Знали су
добро, да би влада била одлучно против тога, свесна могућих опасности, и жељна да
земљи, после два тешка рата, сачува мир. И сам Апис предомислио се доцније и
поручивао је у Босну својим младим пријатељима да одустану од атентата, али се они
више нису дали одвратити.

У Тузли и Сарајеву омладинци завереници Гаврило Принцип и Трифко Грабеж
гимназисти и типографски радник Недељко Чабриновић увели су у свој круг неколико
својих другова, а посветили су у ствар и неколико националних радника, који су им
имали извршити извесне услуге. Тајна је чувана доста брижљиво, али се ипак понешто
наслућивало. Већ у мају говорили су неки протерани ђаци из Хрватске о могућности
атентата и о том су у Беч стизали извештаји полициских власти. И српски посланик у
Бечу, Јован Јовановић, причао је, да је на дискретан начин скренуо пажњу на опасност
министру за Босну и Херцеговину Л. Билинском, не знајући иначе да каже ишта
конкретније. Полиција у Сарајеву упозоравала је официрске кругове на опасности, али
су ови самоуверено одбијали све примедбе. Они су организацију престолонаследникова
пута узели у своје руке.

Атентат је извршен лицем на Видов-дан, пред подне. Први атентат, који је извео
Чабриновић, није успео. Кад се престолонаследник враћао из градске већнице и пошао
да отвори нови музеј извршио је други атентат Гаврило Принцип. Његови меци,
испаљени из непосредне близине, смртно су ранили надвојводу и његову жену, која је
била случајно погођена.

Са аустриске стране приказивала се српска опасност за њено подручје као непосредна.
Србија тек што није потпалила њене југословенске области и изазвала револуцију.
Међутим, српска влада је у ово време најмање мислила на то. Данас се поуздано зна и
из српске и из руске дипломатске преписке, да се Србија, само због Аустро-Угарске,
устручавала да изврши финансиско и дипломатско уједињење с Црном Гором, које је
понудио сам Краљ Никола, 2. марта 1914., у личном писму Краљу Петру и да се, исто
тако, устручавала да у Црну Гору пошаље своје војничке инструкторе. Кад се она
устезала због аустриске опасности да изврши то што јој се нуди под веома повољним
условима, зар би та иста Србија, у то исто време, ишла за тим да изазива Аустрију на
другом питању које је за ову било још осетљивије? У једном извештају руског
посланика из Београда, Н. Хартвига од 7. априла 1914. имамо и непосредне потврде за

то: "Пашић држи у даљем као пожељно, да се сад оставе по страни све бриге "о још
неослобођеној српској браћи и целом Југословенству" и да се мисли на мере, које би
стварно могле учврстити везе народа исте крви" између Србије и Црне Горе.

Бечки кругови решили су се од првог дана да искористе овај атентат за своје старе
планове. Требало је Србију оптужити као виновника за тај случај, који се осуђивао и
начелно као средство политичке борбе и посебно као убиство човека, који је мислио
преуредити Дунавску Монархију и решити југословенско питање. Првом оптужбом
мислило се деловати нарочито у монархиским државама, а посебно у Русији; а другим
се хтело код осталих Југословена распалити мржња против Срба. Обоје је било у вези с
намером да се Србији објави рат и да се, сад бар, униште плодови њезиних победа. Сем
тога, у Бечу се јасно видело, да се од њега одбија и Румунија, која је, незадовољна
стањем својих сународника у Угарској, почела да се приближује Русији. На Румуне су
деловали успеси Србије и Грчке и у њој се осећало јачање националних струја, које су
биле све расположене антиаустриски. Сукоб између Бугарске, коју је бечка влада
отворено помагала, и Србије приближило је Србе и Румуне. Опасност да се Срби и
Румуни са Грчком и Црном Гором нађу можда на једној линији под вођством Русије
забрињавала је бечку владу у велико и цар Франц Јосиф спремао је, још пре атентата,
једно лично писмо за цара Вилхелма. Тим писмом он је хтео да одврати Немце од
дотадање политике и да придобије цара за аустриско гледиште. Атентат је доиста
променио расположења у Берлину и цар Вилхелм је био чврсто решио, да овог пута
помогне енергично свог савезника. Кад је у Бечу била осигурана сарадња Немачке
решило се без колебања, да се Србији постави ултиматум, који би унапред био удешен
као неприхватљив, и да јој се објави рат. Та је одлука донесена пре завршене истраге у
Београду и без обзира на то, што кривица званичне Србије није могла бити утврђена. С
предајом ултиматума отезало се само док прође посета претседника Француске
Републике руском цару у Петрограду, и то само с тога да се не би државници те две
велике силе непосредно договорили о свом држању према судбини Србије.

Ултиматум је предан 10. јула. Русија, Енглеска, Француска и Италија предузимале су
многе кораке да се рат предупреди. Нарочито је била активна Русија, која је одмах
изјавила, да јој судбина Србије не може бити равнодушна. Иако је било јасно, да напад
на Србију може изазвати светски став Аустрија није хтела одустати од своје намере.
Сва посредовања остала су узалудна. није помогло ни то, што је Србија примила
ултиматум, а за једну спорну тачну понудила да се расправи у Хагу, пред
непристрасним међународним форумом. Измисливши вест, да су Срби отворили ватру
на аустро-угарску војску код Ковина аустро-угарски министар Иностраних Дела, гроф
Берхтолд, узео је то као повод за рат и објавио га је 15. (28.) јула 1914. Непосредно иза
тога објавила је Немачка рат Русији мотивишући га општом мобилизацијом руске
војске, а одмах потом објавила га је и Француској као савезници Русије. Да би постигла
брже успехе немачка војска је повредила неутралност Белгије и пошла је преко њезиног
подручја на северну Француску. Потврда белгиске неутралности увела је у рат Велику
Британију. Црна Гора стала је одмах на страну братске Србије. Тако се још током јула
месеца запалило више од две трећине Европе. Европски рат почео је у свој својој
жестини.

Светски рат

Пре него што је објавила рат Србији Аустро-Угарска монархија је повела праву хајку
против својих југословенских поданика, за које је веровала да јој нису довољно одани,

да симпатишу са Србима, или да своју будућност замишљају у другом оквиру, а не у
оном Хабзбуршке династије. На целом подручју Босне и Херцеговине, у Војводини,
Далмацији и у Хрватској и Словенији почела су затварања, интернације, конфинирања
и сви могући облици лишавања слободе и слободног кретања. Све је српско оглашено
за сумњиво и било изложено нападима и порузи. Скрнављене су чак и цркве; школе су
биле демолиране, соколске дворане разбијене. Од првог дана Срби су узети за таоце, да
осигуравају транспорте војске и ратног материјала.

Аустро-угарски посланик напустио је Београд пред вече 12. јула, а три дана потом
објавила је Аустро-Угарска Србији рат. Мобилизација се вршила релативно брзо.
Главни заповедник аустро-угарске војске према Србији и Црној Гори био је војнички
поглавар Босне и Херцеговине, фелдцајгмајстер Оскар Потјорек, понемчени Словенац,
човек који је дуго радио у Главном Генералштабу и који је, поред Конрада
Херцендорфа, шефа тог Штаба, важио као најбољи војни стручњак. Он је био један од
стубова ратне странке, Србе је мрзео из дна душе, и стално је говорио да Аустро-
Угарска све дотле неће имати мира док Србију не баци на колена. Аустрија је пошла на
Србију са три армије, са неких 220.000 војника, свежих, врло добро опремљених и са
несумњивом техничком надмоћношћу. Српска војска још се није била одморила од
прошла два рата. Материал јој је био истрошен, похабан и добрим делом једва
употребљив. Није било чак ни довољно одела за војску. Нарочито су се осећали мањци
у артиљериској муницији. Једино у чем су Срби имали несумњиву предност пред
аустриском војском то је њихов дух свесности чему служе и зашто се боре и њихово
драгоцено ратно искуство. Сем тога српска Врховна Команда, којој се налазио на челу
даровити и одлучни војвода Радомир Путник, имала је бољу маневарску тактику и
смишљенију иницијативу.

Већ прва велика борба показала је српску духовну и јуначку надмоћ. Мимо свако
очекивање, Аустријанци нису упутили свој напад преко Београда и долином Мораве,
него су кренули у углу што га чине Сава и Дрина, имајући као главне базе Тузлу и
Митровицу. Рачунали су да ће тај пут офанзиве изазвати изненађење и брзо решити
ствар. Али су се преварили. У крвавој Церској битци, која је трајала од 2-6. августа и у
којој је српске дивизије водио генерал Степа Степановић, Срби су не само сломили
аустриску офанзиву, него су целу њихову војску натерали на повлачење. Губитци су на
обе стране били врло тешки. Српска комбинована дивизија, на коју је пао главни терет
борбе, имала је 22% губитака; избачено је из строја 66 официра и 4.084 војника.
Аустријанци су оставили на 5.000 самих заробљеника. Морал српске војске био је
сјајан. Осећало се дубоко, да су у питању највећа добра народа и отаџбине. Глас о овој
победи силно је дигао дух и самоповерење код нас самих, а на страни, и код пријатеља
и код непријатеља, донео нам је изузетно поштовање. Дотад Срби су се истакли само
као борци на Балкану против Турака и Бугара; сада они су тукли прворазредне армије
једне велике силе са војничким традицијама од неколико векова. Аустриски војни план
пао је у воду. У Бечу се хтело, по речима једног компетентног војног стручњака, "да се
Србија прегази пре но што би се Русија, којој је за извршење мобилизације требало
више недеља, могла да појави на попришту с надмоћнијим снагама". После овог пораза
ствари су узеле други обрт.

Руска врховна команда, желећи да олакша положај својим армијама, против којих су
оперисале главне снаге Аустрије и неколико немачких дивизија, тражила је да Срби
пређу у офанзиву. Они су то и учинили, мада за офанзивне потхвате нису били
спремни. Офанзива у Босни почела је 21. августа, а три дана доцније и у Срему.

Сремска је обустављена врло брзо. Почела је несрећно. Немајући довољно понтонског
материала читава једна дивизија страдала је на Чеврнтији, приликом преласка преко
Саве. Друге српске снаге, које су имале бољу срећу, морале су се после тог неуспеха и
аустриских противнапада повући. У Босни аустриска војска је почела јаку офанзиву
преко Дрине тако да се и у ту почета офанзива морала прекинути. Са српском војском
повукло се из Босне и Срема доста нашег живља, а остатак је био тешко гоњен и
кажњаван ради показаних симпатија према Србима. Поједине српске чете биле су тад
продрле до близу Пала код Сарајева, а у Срему до Нове Пазове и Војке. Заповедник
аустриске војске у Срему и победник тимочке дивизије, генерал Алфред Краус писао је
о нама с пуно признања. "Упознали смо Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их
сматрао и сматрам их и сада као војнички најјаче од свих наших непријатеља... Они су
нашим трупама задавали много више тешкоћа но Руси, Румуни и Италијани."

Друга аустриска офанзива извођена је са свежим снагама и на почетку са више
обазривости. Срби су, изморени, патили од несташице муниције и јесењег и зимског
одела. Али су се ипак борили херојски. Гучево, Црни Врх, Чавчићи, Мачков Камен,
Бобија, Мали Рожањ и друга места брањени су стопу по стопу и заливени су крвљу на
сваком квадратном метру. Аустријанци, свесни своје физичке и материалне
надмоћности, хтели су да искористе српску замореност и журили су да пошто пото
изнуде одлуку. Нападали су без престанка. Србима нису дали да предахну и да се,
оголели, прихвате. Нарочито се појачао њихов притисак од средине октобра. Срби су
морали да се повлаче с осетним губицима. У један мах почео је да се колеба и њихов
морал. У најтежем часу именован је Живојин Мишић за заповедника прве и
најугроженије српске армије. Тај риђи сељачки син, који је раније, из политичких
разлога, био уклоњен из војске, имао је самопоуздања и вере у своје људе и знао је да
том вером задахне и друге. Тада је цвет наше омладине, 1.300 младих каплара из ђачке
формације, бачено на фронт да својом младошћу и одушевљењем дигне дух. Кад је
прва српска армија, у повлачењу, стигла испред Милановца, у последњи час, приспела
је и давно жељена муниција. То све, и борба на кућњем прагу Шумадије дала је војсци
новог покрета. И сам стари краљ Петар, реуматичан и тешко покретан, ушао је тад у
бојне редове, да осоколи и да пример. И као што често бива, у часу највеће опасности
развија се и највећа енергија. Српска офанзива почела је 20. новембра. У сталном
гоњењу, преко рђавих и блатњавих путева, са комором која је каснила, и непријатељ је
био осетно малаксао. Сем тога, у најнезгоднијем часу по себе, почео је да врши рокаду
трупа. Узевши Београд спремао се да крене на Младеновац и Тополу. Али све би
пресечено у кратком року. Српска офанзива имала је ненадан успех. Аустриски фронт
био је пробијен и растројен. Поражена војска наже у панично бегство, немајући више
ни где ни часа времена да се спреми и одупре. Ова рудничка или колубарска битка
најсјајнија је српска победа у Светском Рату. Срби су заробили 323 официра и 42.215
војника и огроман ратни материал и сву су земљу, до последње стопе, очистили од
непријатеља. Она је пореметила све планове централних сила на Балкану, а нашим
непријатељима задржала је измахнуте руке.

Аустро-Угарска, потучена и осрамоћена, сменила је врховног заповедника војске на
јужном ратишту и одустала је за дуже времена од свих покушаја за нове офанзиве.
Њезин положај те јесени и зиме постао је врло критичан и на северном бојишту, где су
Руси држали већи део Галиције и покушавали да продру кроз Карпате. Али Србима
није било суђено да почину. Хигијенске прилике, које ни пре рата нису биле много
повољне, постале су за време овог тешког ратовања, с растуреним кућама, са
уништеним имањима, са гомилама лешева и рањеника, управо страшне. Избише

епидемије. Нарочито је била тешка зараза пегавог тифуса, која је узела огромне размере
и покосила на хиљаде живота, можда више него сама борба. То је учинило да Срби
нису могли искористити потпуно своју победу и да нису могли прећи у нападај и
придружити се са своје стране Италији, кад је ова, у пролеће 1915., објавила рат
Аустро-Угарској, и кад је руска војска, пред уједињеном снагом Немачке и Аустро-
Угарске с великим губитцима почела да узмиче из Галиције и Пољске.

Балканско Полуострво добило је током 1915. године изузетан значај за све европске
силе. Крајем октобра 1914. била се Турска придружила централним силама, Немачкој и
Аустро-Угарској. Немачка, која је придобила Турску за сарадњу, намеравала је да
успостави непосредну везу с њом и да ратиште пренесе у Азију, како би Енглеску
угрозила на њеним осетљивим тачкама у Индији и Египту. Русија, која је већ у јесен
1914. почела све више осећати недостатак ратног материала, желела је да са својим
савезницима добије ближи и сигурнији додир, него што је био онај преко Северног,
често залеђеног и далеког, Мора. Њезина жеља подударала се са интересима Енглеза,
који су хтели да онемогуће учвршћивање Немаца у Цариграду и извођење њиховог
плана. Тако је у пролеће 1915. дошло до заједничке акције енглеске и француске флоте,
која је у више узалудних наврата покушавала да продре кроз Дарданеле, и до велике,
исто тако узалудне, њихове копнене експедиције на Галипољу. Да би пресекла та
њихова настојања немачка влада је, споразумно са аустро-угарском, била решила да
обезбеди и рашчисти копнени пут за Цариград. На том путу требало је сломити српски
отпор, милом или силом. Кад извесне сугестије за сепаратни мир нису успеле решило
се на борбу. За савез против Срба придобили су и Бугарску, иако су јој Русија и остале
савезнице јамчиле, да ће, у случају лојалне неутралности, добити један део српске
Маћедоније. Краљ Фердинанд, аустриски пријатељ, и добар део Бугара с њим, обрнуо
се тад не само против Срба, него и против своје ослободитељке Русије. Други део
Бугара, с неколико угледних државника на челу, није се слагао с таквом политиком, али
је био немоћан да је спречи. Али је само вођа бугарских земљорадника Александар
Стамболиски енергично дизао свој глас против тог рата и због тога био затворен. С
Бугарима је био склопљен уговор, по коме је Србија имала да се подели између ње и
Аустрије. Граница би ишла долином Мораве у северној Србији, док се о границама у
јужној Србији имало накнадно одлучити. Румунија, савезник Немачке и Аустро-
Угарске, није хтела да уђе у борбу на њиховој страни, јер је своје национално
уједињење морала остварити само сломом Аустро-Угарске Монархије. Грци су, по
савезном уговору с нама, имали да уђу у рат, ако би ми били нападнути од Бугарске.
Сем тога, све до пролећа 1915. Русија је на бојном пољу стајала боље од Аустрије. То је
све задржавало Бугарску да остане мирна. Али кад је руска војска током 1915. године
била одбачена далеко натраг и ослабљена у осетној мери и кад је грчки краљ
Константин, зет цара Вилхелма, дао разумети, да он не мисли извршити савезничке
обавезе према Србима, Бугари су дигли главу и веровали су да је дошао час њихова
обрачуна. Не верујући у аустриско војно вођство они су тражили да врховни
заповедник буде један истакнути немачки генерал. То им је испуњено. За
главнокомандујућег постављен је нико мањи него победилац Руса из офанзиве од
пролећа те године, генерал Макензен. Уговори између Бугарске и централних сила
потписани су 24. августа 1915. Брзо потом Бугари су прогласили мобилизацију. Знајући
да је та мобилизација уперена против Србије, српска влада је хтела да је спречи
посредовањем војске, али су је савезничке владе одвратиле од тога верујући бугарским
службеним изјавама, да они не мисле напасти свог суседа.

Добро припремљена немачко-аустриска офанзива почела је 22. септембра 1915. У исто
време и Бугарска је објавила Србији рат. Главна офанзива кренула је овог пута с Дунава
и преко Београда, а споредне армије оперисале су од Босне и Херцеговине према
западној Србији и Црној Гори. Пут моравском долином водио је најбрже и најкраће у
срце Србије. На североистоку Немци су дошли у везу са извесним одредима Бугара,
чија је главна снага била упућена на линију од Ниша до Велеса. Срби су имали према
себи огромну надмоћ. Било им је обећано да ће им прискочити у помоћ већа армија
Француза и Енглеза, који су са Галипоља баш у то време били пребацивани у Солун, у
нову савезничку базу. Али од те помоћи није било скоро ништа. Извесни француски
одреди, мали по снази, нису допрли даље од Ђевђелије и Градског, а била је и мала
помоћ у артиљерији и техничким трупама. Срби су очекивали бар ово друго. Јер према
тешким немачким топовима наша истрошена артиљерија била је и сувише слаба и није
се могла одржати. Па ипак отпор Срба био је задивљавајући. Борило се са епским
пожртвовањем. Београд је брањен неколико дана, и са положаја изнад града, и на
обали, и по самим улицама. Сам Макензен је у свом делу Писма и белешке писао о нама
с пуно похвале. "У Србима сам познао најбоље војнике Балкана" казао је на једном
месту изрично. Кад су Бугари почели залазити с леђа и надирати сила са три стране
Срби су морали попуштати и повлачити се све хитније према југу. Како су железница и
пут према Солуну били пресечени једини правац повлачења могао је бити кроз
албанске врлети. За месец дана борбе непријатељ је већ био продро до Ниша и
Краљева.

Једно време помишљало се да се војска прибере и пружи последњи отпор на класичном
Косову. Па ту или да се одржи или пробије. Борба би несумњиво била силна и
величанствена, али узалудна. Непријатељ је био и многобројнији и јачи. Превладала је
с тога одлука да се војска спасе, с чашћу и с образом, и да се уз савезнике, опорављена
и реорганизована, врати на нове подвиге. Решило се, да се у Пећи и Призрену спали и
поломи све од материала што би непријатељу могло бити од користи, па да се преко
Црне Горе и Албаније избије на море. Боље то, него можда бити заробљен или натеран
на срамотну капитулацију. С војском је ишао и велик број избеглица који су тај мучни
и језиви поход, у касну јесен, преко снегом покривених кланаца, по беспућу и по козјим
стазама, претварали скоро у поворку очајника. Падало се од умора, од глади, од мраза,
од арнаутске заседе. Спасавао се само го живот. Али и вера и нада. У нашој прошлости
нема жалосније сцене од те, али у суштини ни величанственије. Напуштати отаџбину,
прегажену од непријатеља, под оваквим условима, а ипак дубоко веровати у њезину
победу и васкрс, то, доиста, нису обични примери у историји, нити су такви нараштаји
били од мекушног ткива!

На том путу било је тешкоћа не само од непријатеља, него и од савезника. Пре него што
је ступила у рат Италија је у Лондону са Енглеском, Русијом и Француском склопила
уговор, по ком је обезбеђивала за себе, међу другим, не само Истру него и већи део
Далмације са скоро свима главнијим острвима, а за остатак тражила пуну
неутрализацију. Српска влада није пристајала на тај уговор, јер је он осетно погађао
Хрвате и будућу српску обалу. Италија је сад употребила прилику да прави притисак на
српску владу. Чак су се према болесном краљу Петру понашали у Валони без дужних
обзира. Отезали су са одашиљањем лађа и хране за избеглице. Тек на енергично
посредовање цара Николе убрзана је акција спасавања и стизале су у већем броју
талијанске и француске лађе. Највећи део војске превезен је на острво Крф. На
оближњем малом острву Виду остајали су они невољници, који су, исцрпљени

напорима, умирали као снопље, грчевито стежући комаде хлеба и драге успомене из
отаџбине. На Крф је прешао и престолонаследник регент са владом.

Иза Србије није се могла одржати ни Црна Гора. У првој години рата њезина војска
није имала неких већих подвига. У Босни је оперисала заједно са Србијанцима у јесен
1914., па се повукла, а у Херцеговини и Боки није успела да савлада ниједно од већих
граничних места сем Будве. Црногорски службени кругови тужили су се оправдано на
велику оскудицу у муницији и другом ратном прибору. Што се имало истрошило се у
ратовима 1912-3. године, а за обнову није било ни времена ни средстава. Најзначајније
дело црногорске војске у овом рату била је битка на Мојковцу. Да задржи аустриско
надирање и омогући повлачење деловима србијанске војске преко Чакора, северна
црногорска војска Јанка Вукотића дала је дуг и жилав отпор на линији Јавор - Рожај -
Бијело Поље. Главна борба водила се на Бадњи дан и сам Божић. У њој се нарочито
истакао Милош Меденица, заповедник колашинске бригаде. Одбрана идеалисаног
Ловћена није, међутим, била ни приближно тако славна. Људи су патили од оскудице
свега, али је било и извесне пометености међу људима. Црногорска влада, да би спасла
земљу, била је понудила сепаратни мир, али јој је бечки двор ставио тако понижавајуће
услове (црногорска војска имала је бити разоружана и делом интернирана; Аустрија ће
преко црногорског подручја водити даље рат; управу у земљи вршиће Аустријанци,
који ће посести пристаништа, железницу и тврђаве) да би Црна Гора, и да се склопи
мир под таквим нагодбама постала аустриска покрајина исто онако као да је и
покорена. Сам цар Франц Јосиф тражио је, да се Црној Гори очува само "привидни
суверенитет". Краљ Никола није могао да прими те услове и напустио је Црну Гору. У
земљи је остао његов син, тешко болесни кнез Мирко, који је извршио аустриске услове
и доскоро умро. Наследник престола, кнез Данило, који је био ожењен немачком
принцезом из породице Мекленбург Стрелиц и који је био уверен германофил,
напустио је земљу раније и није показивао никаквог дубљег интереса за њезину
судбину. Велики део црногорске војске није могао да избегне. Добар део вођа био је
интерниран у Аустрију заједно са неколико стотина млађих интелектуалаца и
истакнутијих људи из народа.

Број српских војних лица, која су успела да се спасу, ценио се на 120.000. Она су, после
краћег одмора, поново стављена у војне редове. Потребни материал и оружје добила су
од савезника, а првенствено од Француза. За то време савезници су у Солуну створили
моћну операциону базу и образовали нови солунски фронт. Немци, да не би отежавали
већ и иначе мучну ситуацију краља Константина, нису хтели из почетка да прелазе
грчку границу и нападају Солун, а пошто су се савезници ту учврстили тај би нападај
стајао великих жртава. Веровали су, сем тога, да тај фронт нема великог војничког
значаја и да ће сами Бугари, с нешто њихових и аустриских јединица, моћи да га држе у
шаху. И сами савезници нису том фронту придавали велике важности и хтели су чак
једно време да га напусте. Одржан је живим настојањем српске владе и на заузимање
неких француских војних и политичких лица. Нарочито се залагао за њ министар
Аристид Бриан. Сам краљевић регент ишао је у Енглеску, Француску и Италију, да
уверава тамошње кругове о потреби одржавања тога фронта. Док је тога фронта било је
и наде да ће почети и непосредна акција за спас Србије; са тим фронтом, на домаку
отаџбине, биле су и везе са њом ближе и непосредније. Али, да би се тај фронт одржао,
Србија је морала принети нову жртву и у току 1916. год. упутити на њ и последње
остатке своје војске.

У Америци се током 1915. и 1916. год. била развила жива агитација, да се међу
југословенским исељеницима прикупи што више добровољаца за смену и попуну
изморених србијанских бораца. Одзив је био врло леп, нарочито међу Србима из
Херцеговине и Лике. Хрвата и Словенаца било је са те стране врло мало. У исто време
јавио се покрет и међу Југословенима у Русији, који су тамо доспели као вољни или
случајни заробљеници из аустриске војске, да се ставе у службу свом народу. Руски цар
одобрио је организовање југословенских војних јединица и наредио је, да им се опрема
врши из руских средстава. У лето 1916. образована је већ прва дивизија са 458 официра
и 15.535 војника. Број би био свакако већи, да велик део људи није раније прешао у
Србију, а ово формирање нове јединице у Русији почело је тек после слома Србије.
После се и тај број повећао. Кад је у августу 1916. и Румунија ушла у рат против
централних сила додељена је југословенска дивизија руској војсци и отишла је на
фронт у Добручу. Већ 24. августа ушли су извесни делови те дивизије код Добруче у
борбу с Бугарима, која је била веома крвава. Југословенски добровољци изгубили су ту
и у каснијим војевањима по Добручи 42 мртва официра и 718 људи, а рањених 203
официра и 6.017 војника. После руске револуције, која је избила 1917. године већи део
тих добровољаца, претежно Срба, кренуо је далеким и заобилазним путем на солунски
фронт и учествовао је у каснијим борбама. Њихов број износио је 12.694. Остали су се
расули по Русији, па су у већим и мањим транспортима, понајвише преко Сибирије,
стизали у отаџбину после свршетка рата.

Срби су посели нове положаје на солунском фронту у лето 1916. год. И брзо су, још тог
истог лета, ушли у нову ватру. Бугари и Немци, обавештени о вероватности рата са
Румунијом, хтели су да једним препадом рашчисте ситуацију на југу и онеспособе
тамошње противничке снаге, да им не би постале опасне за време борби са Румунима.
С тога су 4. августа напали на српске положаје код Кеналиа, у уверењу да неће имати
тешка посла. Али су се преварили. Напад је брзо задржан, и то без нарочито великих
жртава. Наскоро потом српске и француске јединице предузеле су контраофанзиву, да
поправе положаје и олакшају Румунима. У овој офанзиви српска војска посведочила је
своју стару вредност. Нарочито се одликовала у страховито крвавим борбама око
Кајмакчалана, чији врх има 2.525 метара. Борбе су трајале од 12. до 30. септембра и
однеле су много жртава. Резултати ове офанзиве нису били велики. Од већих места
освојен је био само Битољ, 6. новембра, и с њим је и његовом околицом био повраћен и
ослобођен први комад драге отаџбине.

Вести о том успеху дигле су мало дух и у окупираној Србији. Тамо је притисак
непријатеља био врло тежак. Бугари су безобзирно убијали народну интелигенцију,
нарочито свештенике и учитеље. Сурдулица је постала чувена по гомилама ту и у
околини покланих српских првака. Скопског митрополита Вићентија чак су жива
спалили. Немци су били више људи и чак су заштићавали појединце од бугарских
зверстава. Аустријанци су велик део угледнијих људи одвели у интернацију, а остале су
држали под сталном присмотром. И они и Немци износили су из земље све што се
могло, не само храну, него и ствари из приватних кућа и државних надлештава.
Појединци су вршили и садистичка мучења, и силовања, и свирепе злочине. У народу је
с тога било много огорчења. Кад су Бугари почели да регрутују наше младиће за своју
војску чаша се препунила. У фебруару 1917. избио је устанак у топличком крају, коме
се стављају на чело Коста Пећанац, Коста Војновић и Раде Влаховић. Први међу њима
стигао је аеропланом са солунскога фронта у тај крај; други су успевали да се прокраду
између непријатељских редова и да се врате с поузданим извештајима. Устаници су
успели освојити Куршумлију и Прокупље, па су проширили акцију кроз целу Топлицу

и у Крушевачку жупу. Непријатељ је дигао против њих велику снагу и угушио је
устанак у крви. Пало је на 15.000 жртава не само људи, него и жена и деце. Исто је тако
био кренуо четничку акцију и у Црној Гори генерал Р. Вешовић, али није могао да узме
већег маха и да истраје до краја.

У српској војсци било је у то доба, међу вишим и нижим официрима, извесне мучне
кризе. Такозвана Црна Рука, у којој се учланило неколико официра несумњиве
вредности и несумњивог патриотизма, добила је била амбиције да изиђе из свог чисто
војничког круга и да утиче непосредно на све државне послове. Као све организације
чији су чланови ушли у ближе везе личним додиром и са истом идеологијом, и чланови
Црне Руке почели су према другима претстављати једну ужу заједницу и тежити да
узму све важније положаје у руке било својих људи било људи у које су они имали
поверења. То је, природно, довело до непријатељства између црнорукаца и оних који су
се осећали од њих потиснути и угрожени. То је, још пре избијања Светског Рата, довело
припаднике Црне Руке и до сукоба са радикалском владом. Од избијања рата тај се
сукоб заоштрио још више. У избеглиштву, далеко од отаџбине, лако раздражљиви,
људи су постајали лакше приступачни свакој достави и свакој сплетци. Црнорукци су
били оптуживани не само да раде против владе, него чак и да су спремали атентат на
престолонаследника. Један инцидент на фронту дао је повода за велики процес против
њих, који се водио у Солуну. На том процесу осуђен је на смрт, са још двојицом
чланова, претседник организације пуковник Драгутин Димитријевић, а други чланови
осуђени су на више година робије. Они су касније били помиловани, док је над
Димитријевићем и оном другом двојицом извршена смртна казна. Та криза имала је
одјека и у политичком животу. Коалициона влада, у којој су учествовали претставници
радикалне, самосталске и напредњачке странке, растурила се и владу су после тога
образовали сами радикали.

Година 1918. донела је одлуку на бојиштима. Револуција у Русији довела је до расула
војску и онемогућила даљи отпор. Бољшевичка влада морала је са великим жртвама да
прими мир у Брест-Литовску и да сву пажњу обрати учвршћивању своје власти.
ослобођена од руске опасности, Немачка је напрегла сву своју снагу да изнуди решење
на западном фронту. Од марта до јула предузела је три велике офанзиве, али је њима
постигла само делимичне успехе. Док је Русија за три године везала на свом фронту
велике снаге немачке војске могле су Енглеска и Француска, којима се од 1917. год.
придружила и Америка, развити ратну индустрију до неслућене мере, изградити
одбранбени систем, и прикупити неслућен број војника. Кад је од јула 1918. год. почела
дуго припремана контраофанзива савезника Немачка јој није могла одолети. Почела је
попуштати и отступати, и то у све бржем темпу.

Са офанзивом на западу припремана је и велика офанзива на солунском фронту.
Врховну команду над целом савезничком војском имао је француски генерал Франше
д’ Епере, а над српском, поред престолонаследника Александра, прослављени војвода
Живојин Мишић. Од 29 на том фронту прибраних дивизија било је седам српских, шест
пешачких и једна коњичка. У свом делу Српска војска и солунска офанзива генерал
Милан Недић каже: "Пред офанзиву 1918. обе стране располагале су скоро једнаким
снагама: свака са по 600.000 људи. Непријатељ је био надмоћнији у пешадији, а
савезници у коњици, авијацији и оруђима, нарочито великог калибра". У зору, 1.
септембра, почела је савезничка офанзива на линији Соко - Добро Поље - Ветерник са
страховитом ватром из 580 топова. Дан потом, пошто је артиљерија прокрчила пут,
кренула је на јуриш српска и француска пешадија. Њихов налет био је неодољив.

Бугарски фронт био је пробијен и после четири дана огорчене борбе бугарска војска
била је растројена и разбијена. Како ствари на источном крилу, на фронту који су
држали Енглези и Грци, нису ишле добро, колебала се савезничка команда, да ли да се
офанзива настави или да се пређе у одбрану. Тада је краљевић Александар издао ону
енергичну историску заповест: "Напред, у славу или смрт!" Српско напредовање
настављено је потом са истим полетом, помагано од француских пешачких и коњичких
јединица. Бугарска, видећи растројство своје војске, а иначе незадовољна понашањем
својих савезника, решила се брзо на сепаратан мир. Већ 13. септембра јавили су се
њихови емисари тражећи мир. Кад је потом стигло њихово изасланство у Солун
бугарски претставници понудили су генералу Епереу да, као савезници, пређу на
њихову страну. Епере је одговорио војнички отсечно и кратко: "Никако. Ви сте
побеђени и подносите закон победиочев." Услови за мир ипак нису били много тешки.
Водило се извесних обзира. Учињено је мудро да ниједан српски пук не буде упућен у
Бугарску, да не би дошло до тешких сцена освете. Главни кривац за рат, краљ
Фердинанд, одрекао се престола и 21. септембра напустио је Бугарску заувек.

Слом бугарске војске и продирање савезника с југа убрзали су и слом Аустро-Угарске.
Она је већ пуцала на свима странама. Срби и један део Хрвата и Словенаца, Румуни,
Талијани, који су били њезини поданици, симпатисали су са својим сународницима у
противничком табору и гледали су да им буду на помоћи гдегод су могли. Чеси су се
као војници предавали на свима фронтовима, а у унутрашњости су дали разумети, да
нису више, као некад, стубови Хабзбуршке Монархије. Са старим царем Францом
Јосифом, који је умро 8. новембра 1916., сахрањена је и стара Дунавска Царевина,
прави анахронизам нашега времена. Његов наследник, цар Карло, био је човек слабе
воље. Примио је власт, кад је држава, после неколико тешких пораза, била
искрвављена, дубоко незадовољна, и кад се у њој осећала оскудица на свима странама и
у свачем. Царева жена Зита, из породице Бурбон Парма, много енергичнија од њега,
гледала је да спасе династију и оно што се још могло спасти. Преко свог брата Сикста,
који је био официр у француској војсци, покушала је сондирати терен за сепаратан мир.
Кад се дознало за те преговоре двор је био компромитован у великој мери према
Немачкој, а у сопственој земљи то је само појачало расположења малодушности. Да би
ублажио опозицију цар је помиловао многе политичке кривце и хтео је да отстрани
преке мере притиска, али је све то дошло доцкан, кад је свет већ био начисто с тим да
се слом приближује. Осећало се, да су то из Беча више знаци слабости него истинске
добре воље. Слом Бугарске повећао је број дефетиста и изазвао панику. Рат се поново
примицао јужним границама Царевине. Тад су постале скоро крилате оне речи: "Боље и
крај са страхотама, него страхоте без краја". И у Немачкој, сјутри дан по бугарској
капитулацији, смењен је државни канцелар, а сам шеф Генералштаба, маршал
Хинденбург, оправдавао је бугарским сломом потребу, да се час пре почну преговори
за мир.

Савезничка војска продирала је за то време даље. Немци су узалуд покушавали, да
хитним појачањима, доведеним из Русије и Румуније, зауставе напредовање савезника с
југа. Морал њихових трупа није више био онај стари, а није се све могло ни извести
онако како се замишљало. Срби им нису дали времена да се реорганизују. Пред Нишем
47 немачких батаљона, на утврђеним положајима, није могло зауставити 27 српских.
После Ниша, наши су одбацили непријатеља и код Параћина и код Крушевца и у
другим мањим окршајима, па су већ 19. октобра стигли у Београд. Србија је била
ослобођена у једном сјајном војничком замаху. Непријатељ није могао да се одржи ни
на линији Саве и Дунава. Његова је снага била сломљена и деморалисана, и то без

изузетка. Победоносна српска војска није се задржала на свом дому, да се после
толиког замора одмори и да окупи своје растурене укућане, него је наставила свој
поход. Хтела је, жељно очекивана, да донесе ослобођење и осталој браћи преко Саве,
Дунава и Дрине.

Уједињење

Аустрија је сама ставила југословенско питање на дневни ред од дана прогласа анексије
Босне и Херцеговине, а нарочито од објаве рата. Пред целим светом она је своје
поступке објашњавала тим, да Србија са својом националном активношћу угрожава
њене јужне области, да жели створити Велику Србију, или извршити уједињење
Југословена под својим окриљем. Улога Србије као Пиемонта значила је од самог
зачетка непријатељство према Бечу. С друге стране, сами аустриски кругови, нарочито
војнички и клерикални, истицали су потребу стварања једне јаче југословенске
заједнице. Они су то тражили првенствено из ова три разлога: 1) да тим онемогуће
решење, које би било у корист Београду и тези, да се уједињење врши ван граница
Хабзбуршке Монархије; 2) да се уједињавањем католичких Хрвата и Словенаца новој
заједници да претежно католички карактер, са средиштем у Загребу, који је важио као
искрено одан династији; и 3) да се јачањем Југословена, оданих династији, сузбије
сувише велики утицај Мађара и њихових прохтева за што већом самосталношћу. То
ново преуређење Аустро-Угарске Монархије имало би се извести тако, да се аустро-
мађарски дуализам замени триализмом Аустрије, Угарске и Југославије. О овом
програму се много говорило. На њему су живо радили хрватски политичари око дра
Јосифа Франка у Загребу и надбискупа Јосипа Штадлера у Сарајеву. Тај програм
прихватао је и вођа словеначких клерикалаца др Иван Шустерчић. Међутим, нико од
одговорних чинилаца у Дунавској Монархији није ни хтео ни смео да приступи
озбиљном решавању тога питања. Данас пријатељи бившег престолонаследника
Франца Фердинанда уверавају, да је и он био напустио тај план, иако се на много
страна тврдило и веровало, да му је он био носилац. Неоспорна је чињеница, да све до
свршетка рата није учињен ни један једини корак да се то питање пречисти. Није се чак
дало ни да се Далмација уједини с Хрватском, иако се то тражило преко педесет
година. Знало се добро, да би се Мађари против тога борили свима средствима и да не
би био искључен ни грађански рат због тога. И Немци, који су ради понемчавања
алпских области били основали своју "Јужну Марку" (Sudmark), не би лако упустили
Штајерску и Крањску и свој прилаз на море, као ни своје велике трговачке и ратне луке
у Трсту и Пуљу.

А питање је међутим било сазрело. Југословени у Аустро-Угарској били су поцепани у
четири управна подручја. Сви Словенци и Хрвати и Срби из Далмације и Истре
налазили су се у саставу Аустрије и ишли су у бечки парламенат, а имали су и своје
покрајинске саборе у Задру, Трсту и Љубљани. Срби и Хрвати Бачке, Баната, Барање и
Међимурја стали су под непосредном влашћу Мађара; Хрвати и Срби у Хрватској и
Славонији имали су какву-такву самоуправу; док су Срби и Хрвати Босне и
Херцеговине живели као одвојена целина, зависни и од Аустрије и од Угарске. Шест
милиона Југословена, тако расцепканих, није могао доћи до свог правог израза ни у
Бечу ни у Пешти; они су и у бечком и у пештанском парламенту, као и у заједничким
делегацијама, претстављали само незнатне мањине. Таква подела омогућавала је
Немцима и Мађарима да их мајоризирају и искоришћавају и да често прелазе преко
њихових најосновнијих права и захтева. Да се такво стање неће моћи трајно одржати
било је несумњиво. Инстикт самоодржања тражио је, да се југословенска снага уједини.

Није било у народу ниједне странке која то није желела. Разилажења је било само у
питању ко ће и како ће извести то уједињење и које би све области оно имало да
обухвати. У прво време, од Илиризма и Штросмајерова Југословенства, чинило се, да
ће то извести Хабзбуршка династија, која је од XVIII века показивала тежње, да
постане ослободитељ балканских Срба од Турака и да их споји са својим поданицима.
У хабзбуршки оквир веровала је све до слома 1918. године још увек већина Хрвата и
Словенаца. На Србију нису увек помишљали ни сви Срби, иако је вера у њу постепено
расла. Мислило се, у осталом не без разлога, да је њена улога у том правцу
неостварљива. Ни понеки краљеви у Србији нису у то веровали. Снага Србије у односу
према Дунавској Монархији била је толико несрављено мала, да је доиста свака нада у
том правцу могла изгледати као маштаније. А међутим свет је ипак веровао. И то од
доласка краља Петра све више. Са неком дубоком самоувереношћу, са неком
мистичном снагом, са нечим што је било и наивно и величанствено у исти мах.

За време овог рата против Аустро-Угарске Монархије био је огроман део њезиних
поданика. Словени сви. Чак и Пољаци, који су се у њој осећали боље него у Немачкој и
Русији, нису крили да желе изаћи из њене заједнице. Победа Немаца и Мађара значила
би несумњиво нови и осиони притисак на све оне који нису били с њима и повећала би
њихову превласт. Тамнице и концентрациони логори били су пуни људи који су бечким
органима били сумњиви и које су њихове власти оптуживале ради сметања јавнога
поретка и велеиздаје. Најбољи људи из Далмације, Хрвати и Срби, вучени су од
тамнице до тамнице; а у Босни и Херцеговини страдали су Срби, православни и
муслимани. Ђаци из свих босанских државних гимназија извођени су пред суд што су
улазили у националистичке организације, а у Бањој Луци и Сарајеву тужена је ради
велеиздаје већина тадашње српске интелигенције у Босни и Херцеговини. Суђени су
чланови управе друштва "Просвете", соколи, побратими; све што је национално
осећало и радило. Разумљиво је с тога, што је тада сазрела на много страна мисао и
одлука, да се кидају све везе са Аустро-Угарском државом и да се уђе под крило Белога
Орла, који је с чашћу водио главну и праву борбу.

Српска Народна Скупштина, као и цео народ Србије, свесно су поставили свој програм.
Већ у зиму 1914. год., после слома аустриске офанзиве, Народна Скупштина одобрила
је једногласно изјаву владину, да она сматра "као свој најглавнији и у овим
судбоносним тренуцима једини задатак да обезбеди успешан свршетак овог великог
војевања, које је, у тренуцима када је започето, постало уједно борбом за ослобођење и
уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца". Мало потом
образован је у Риму и један одбор од хрватских избеглица из Аустро-Угарске
Монархије, који се, попуњен после и Србима и Словенцима и другим Хрватима из те
државе, претворио у Лондону у Југословенски Одбор. Аустро-Угарски Југословени
наглашавали су јединство нашег народа и жељу, да се југословенско питање реши у
целини, не одвајајући ствар ни једног племена од другога.

У тим тежњама водећих личности Југословенског Одбора било је искреног уверења, да
је боља будућност целог нашег народа само у његовој чврстој заједници. Идеологија
целог једног столећа најбољих и највидовитијих људи наше расе долазила је у тим
настојањима јасно до свог изражаја. Народно јединство, које се оснивало на истој раси
и истом језику и биолошкој измешаности на балканском терену, било је основа целога
рада. Оно је тада било у многим устима, и наглашавано је на све стране, и у земљи и у
иностранству. Код једних оно је несумњиво било ствар искреног уверења и они су му
остали верни до краја. Код других то је била потреба практичне политике. Ево зашто.

Савезницима је било много стало до тога да добију Италију као новог ратног друга,
нарочито откад се видело да у Русији ствари не иду онако како се желело. За улазак у
рат Италија је постављала тешке услове. Савезници су јој уговором у Лондону од 13.
априла 1915. признали унапред велике уступке, добрим делом на рачун Срба и Хрвата.
Италија је имала да добије северну Далмацију с многим острвима и да се укешти,
раздвајајући, северно хрватско од јужног српског приморја. Тај Лондонски Уговор, који
је био дипломатска тајна, веома је заплашио Хрвате. Није се знало шта он све садржи и
какав уопште став може Италија заузети према њима. Талијани су пред Европом
оптуживали Хрвате као Аустрији одану чељад и њихов отпор на Сочи и по истарском и
горичком кршу тумачили су као непријатељство не само према Талијанима, него према
савезницима уопште. Хрвати се нигде нису појавили као самосталан фактор у борби
против централних сила, а нека њихова војничка и политичка лица служила су им
верно. Шта може снаћи Хрвате саме ако и кад победе савезници? С тога су извесни
хрватски политичари сматрали за потребно да своју ствар вежу са српском, да
поистовете своје интересе, јер су Срби у савезничким земљама уживали и глас и
поверење. Југословенски Одбор узео је као свој задатак, да појача интерес Европе за
југословенско питање, које је у њој било мало познато, да га обавести о нашим
заједничким тежњама у прошлости и садашњости, и да сузбија не само аустриско
гледиште на то питање, него и талијанско. На чело Југословенског Одбора дошао је
претседник сплитске општине, адвокат др Анте Трумбић, један од најугледнијих
хрватских политичара, који је активно суделовао и код стварања Ријечке Резолуције.
Од Срба ту су били из Босне и Херцеговине Душан Васиљевић, др Никола Стојановић
и др Милан Сршкић и после од Војвођана Вељко Петровић. Од Србијанаца био је
једини Павле Поповић, професор југословенске књижевности са београдског
Универзитета, који је од раније имао много веза са људима ван Србије. Први проглас
Југословенског Одбора објављен је на Ђурђев-дан 1915. и говорио је: "Читав
југословенски народ, Срби, Хрвати и Словенци, сви ми очекујемо од овога рата
уједињење свију народних удова и читавог свог територија у једну независну државу".
"Борба Србије и Црне Горе није борба освајалачка за проширењем граница, ове су двије
српске државе протагонисти у ослобађању свих Југословена, и њихова је задаћа свију
нас: зајамчити нашу народну егзистенцију на нашем уједињеном земљишту." Када је
наступио слом Срба - упутио је Југословенски Одбор 11. фебруара 1916. депешу
регенту Александру изражавајући у њој своју наду да "она домовина која ће ускрснути
из страшнога метежа, којему смо сведоци, неће више бити обновљена Србија, па не ни
повећана, него она треба да захвати читав југословенски народ и читаво његово
народно земљиште, уједињено у једну државу, под славном династијом Вашега
узвишенога оца." Краљ Александар, искрено одушевљен југословенском идеологијом,
после повратка са свог пута по савезничким земљама, упутио је 7. априла 1916. проглас
препорођеној српској војсци, казујући у њему како су наши савезници вољни "да нас у
овој великој борби снажно помогну да Србију створимо великом, те да обухвати све
Србе и Југословене, да је учинимо силном и моћном Југославијом, која ће оправдати
досада принете жртве и одговорити захтевима новога доба."

Код Хрвата није било јединства у погледима. Кад је умро цар Фрањо Јосиф
Југословенски Одбор је наглашавао, да кида све везе са Хабзубршком династијом, али
је већина Хрватског сабора у својој адреси новом владару обнављала "староставни
завјет вјерности" и молила да јој Престо помогне доћи до народног уједињења у оквиру
хабсбуршке државе. Тај оквир тражила је и такозвана Мајска Декларација словеначких
и хрватских чланова бечкога парламента, донесена 17/30. маја 1917., у којој се
захтевало "на темељу народнога начела и хрватскога државнога права уједињење свих

земаља у монархији, у којима живе Словенци, Хрвати и Срби". Срби на ту изјаву нису
пристајали. Они су, у широким масама Аустро-Угарске, највише желели Велику
Србију; а они кругови који су се одушевљавали ширим југословенским схватањима
нису могли, макар и привидно, одобрити тај оквирни програм као ни базу хрватског
државног права.

Одлучан обрт у држању многих Хрвата и Словенаца у Аустро-Угарској Монархији
донео је Крфски пакт. Тај пакт, склопљен 7/20 јула 1917. између српске владе и
Југословенског Одбора на Крфу, предвиђао је стварање Краљевине Срба, Хрвата и
Словенаца, као независне уставне и парламентарне монархије под династијом
Карађорђевића, са јединственом територијом и јединственим држављанством. И ту је
полазна тачка била, да је "наш троимени народ један исти по крви, по језику говорном и
писаном, по осећањима свога јединства, по континуитету и целини територије, на којој
неподвојено живи, и по заједничким животним интересима свога националнога
опстанка и свестранога развитка свога моралнога и материјалног живота." Нови устав
за целу државу имала је донети Уставотворна скупштина. Овај програм, на који је
пристала српска круна и српска влада и који су прихватали хрватски родољуби, истина
без формалног мандата од свог народа, био је доиста основа која је могла наћи одзива у
народу. Највећи део интелектуалаца поздравио је с радошћу и у земљама Аустро-
Угарске Монархије, као и ван ње. И од ње је очекивао, с пуно искреног радовања, бољу
будућност за цео наш народ.

Када је крајем 1917. године, други дан Божића, Вудров Вилсон, претседник
Северноамеричке Уније, изнео четрнаест тачака, које је сматрао као основу мира међу
народима, он се у две тачке дотакао и нашег питања. У десетој изражавала се жеља, да
се народима Аустро-Угарске даде могућност за аутономан развитак, а у једанаестој
казивало се, да треба васпоставити Србију и Црну Гору и дати Србији слободан излаз
на море. Дан пре тога претседник енглеске владе, Лојд Џорџ, у жељи да одвоји
Аустрију од Немачке, изнео је неку врсту сугестије, да се аустро-угарско питање реши
на тај начин, што би се дала аутономија тамошњим "потлаченим" народима. Лојд Џорџ
је нарочито био под утицајем талијанског пораза код Капорета у јесен 1917. год. и
руског попуштања за време револуције и у Брест Литовску. "Савезници су се већ
налазили у горем положају у поређењу с централним силама. Пораз Италије повећао је
ту разлику у опасној мери." Тако каже он сам у својим Ратним мемоарима. Ти говори
изазвали су код Југословена врло непријатно изненађење и велику забринутост. По
њима, цела дотадашња борба, са толиким жртвама, могла је остати узалудна.
Присиљена да моментално прими те услове Аустрија их је касније могла одбацити; а
ако се сад извуче читава из овог страховитог лома велико је питање да ли ће се и кад ће
се дати опет прилика, да се наши људи отресу њезиних веза. Југословенски Одбор
протестовао је с тога 29. децембра против Џорџова говора тражећи не аутономију него
потпуно ослобођење. У Загребу је поводом тога 17. фебруара 1918. сазван збор свих
виђених и незатворених југословенских политичара. На њ тад нису дошли
претставници Српскохрватске Коалиције, која је држала власт у земљи и која се бојала
да не изазове реакцију војничких елемената, долазак на власт франковаца и ново
гоњење Срба. Полиција је први дан растурила састанак, али га је после, на посредовање
угледних чланова Коалиције, дозволила, али као приватан састанак у стану лекара дра
Анте Павелића, тада претседника Старчевићеве странке права. Тада је донесена одлука,
да се изведе концентрација свих народних снага, "које, стојећи на становишту
народнога јединства и ослањајући се на начело народнога самоопредељења, захтевају
да се створи национална, независна и на демократским принципима саграђена држава