Vladimir Nabokov - Očajanje

1

2

3 Edicija Ruska šuma knjiga 5 Naslov originala Vladimir Nabokov DESPAIR Urednik izdanja Flavio Rigonat Dizajn korica Iva Rakić (adaptacija reprodukcije Luna Park, Alex Katz)

4 PREDGOVOR Ruski tekst romana Despair („Отчаяние“ - mnogo zvučniji lelek) napisan je 1932. godine, u Berlinu. Emigrantski časopis Современные записки, koji je izlazio u Parizu, objavio ga je u nastavcima tokom 1934, a emigrantska izdavačka kuća Petropolis, iz Berlina, objavila je knjigu 1936. godine. Kao i u slučaju mojih drugih dela, „Отчаяние“ je (uprkos Hermanovim pretpostavkama) zabranjeno u prototipičnoj policijskoj državi. Krajem 1936. godine, dok sam još živeo u Berlinu - gde se jedna druga gnusoba počela da oglašava - preveo sam „Отчаяние“ za jednog londonskog izdavača. Iako sam tom celog svog književnom života piskarao na engleskom po margini, da tako kažem, svojih ruskih rukopisa, to je bio moj prvi ozbiljniji pokušaj (ne računajući jednu očajnu pesmu u nekom od univerzitetskih časopisa u Kembridžu, oko 1920) da upotrebim engleski jezik za ono što bismo, u najširem smislu, mogli nazvati umetničkim ciljem. Rezultat mi je delovao stilski nezgrapno, pa sam zamolio jednog dosta namćorastog Engleza, čije usluge mi je ponudila izvesna agencija u Berlinu, da pročita celu stvar; on je u prvoj glavi pronašao nekoliko grešaka, a onda je odbio dalje da radi, rekavši da mu se knjiga ne dopada; pretpostavljam da je pomislio da je u pitanju istinita ispovest. Godine 1937. londonski izdavač Džon Long objavio je Očajanje u prikladnom izdanju sa catalogue raisonné svojih publikacija u zadnjem delu. I pored toga, knjiga se slabo prodavala, a nekoliko godina kasnije nemačka bomba je uništila celokupnu zalihu. Jedini postojeći primerak, koliko je meni poznato, jeste onaj koji ja posedujem - ali moguće je da se dva-tri primerka još uvek kriju među zaboravljenom lektirom na mračnim policama pomorskih gostinskih kuća, od Bommuta do Tvidmuta. Za ovo izdanje učinio sam više od običnog obnavljanja svog tridesetogodišnjeg prevoda: preradio sam sâm „Отчаяние“. Oni srećni proučavaoci koji budu mogli da uporede tri teksta takođe će zapaziti da je pridodat jedan značajan odeljak, koji je bio glupo izostavljen u bojažljivijim vremenima. Je li to pošteno, je li to pametno s gledišta jednog učenjaka? Lako mogu da zamislim šta bi Puškin rekao

5 svojim drhtavim parafrastima, ali isto tako znam koliko bih zadovoljan i uzbuđen bio godine 1935. da sam tada mogao da pročitam ovu verziju iz 1965. Ekstatična ljubav mladog pisca prema starom piscu koji će od njega jednom postati jeste ambicija u svom najpohvalnijem obliku. Tu ljubav ne uzvraća stariji čovek u svojoj većoj biblioteci, jer čak i ako se sa žaljenjem priseti golog nepca i suvog oka, on može samo nestrpljivo da slegne ramenima na nespretnog učenika iz svoje mladosti. Očajanje, kao i ostale moje knjige, ne donosi nikakav društveni komentar, ne maše nikakvom porukom. Ono ne uzdiže duhovni organ čovekov, ne usmerava čovečanstvo prema pravom izlazu. Ono sadrži mnogo manje „ideja“ od onih bogatih vulgarnih romana koji se toliko histerično hvale na kratkoj putanji odjeka između uzvika dopadanja i uzvika prezira. Atraktivno uobličen predmet ili san o bečkoj šnicli, za koje će prilježni frojdovac možda pomisliti da ih uočava u mojim dalekim područjima, nisu ništa drugo - pokazaće pobliža istraga - do podrugljiva fatamorgana koju su pripremili moji agenti. Dodaću, za svaki slučaj, da bi poznavaoci književnih „škola“ trebalo ovoga puta mudro da se uzdrže od prostog zaključivanja o „uticaju nemačkih impresionista“: ja ne znam nemački i nisam nikada čitao impresioniste - ko god da su. S druge strane, francuski znam i zanimaće me da vidim hoće li neko nazvati mog Hermana „ocem egzistencijalizma“. Ova knjiga se manje dotiče „belih“ od mojih drugih emigrantskih romana, 1 te će manje zbunjivati i razdraživati one čitaoce koji su odgojeni uz levičarsku propagandu iz tridesetih godina. Obični čitaoci će, pak, pozdraviti njenu jednostavnu strukturu i prijatan zaplet - koji, međutim, nije toliko poznat koliko pisac grubog pisma u jedanaestoj glavi misli da jeste. U celoj knjizi ima mnogo zabavnih razgovora, a poslednja scena s Feliksom, u zimskoj šumi, izuzetno je zabavna. Ne mogu da predvidim i da se odbranim od neminovnih pokušaja da se u alembicima Očajanje pronađe nešto od retoričkog otrova koji sam ubrizgao u ton pripovedača jednog mnogo poznijeg romana. Herman i Hambert su slični samo u onom smislu u kojem dva zmaja - koja je isti umetnik naslikao u dva različita perioda svoga života - nalikuju jedan na drugog. Obojica su neurotični podlaci, ali u Raju ipak postoji jedna zelena aleja kojom Hambert sme da prošeta jednom godišnje, dok Pakao neće nikada pustiti Hermana. Stih i fragmenti stihova koje Herman mrmlja u četvrtoj glavi potiču iz kratke pesme Puškina u kojoj se on, tridesetih godina prošlog veka, obraća svojoj ženi. Prenosim je ovde u celosti, u sopstvenom prevodu, u kojem sam zadržao metar i rimu, što je postupak koji se retko preporučuje - čak se i ne dopušta - osim u slučajevima izuzetnog spoja zvezda na svodu pesme, kao u ovom primeru. ’Tis time, my dear, ’tis time. The heart demands repose. Day after day flits by, and with each hour there goes 1 Što nije sprečilo jednog komunističkog prikazivača (Ž. P. Sartr), koji je 1939. posvetio jedan izuzetno budalast prikaz francuskom prevodu Očajanja, da kaže: „i autor i glavna ličnost su žrtve rata i emigracije“. Prim. autora.

6 A little bit of life; but meanwhile your and I Together plan to dwell... yet lo! ’tis then we die. There is no bliss on earth: there’s peace and freedom, though. An enviable lot I long have yearned to know: Long have I, weary slave, been contemplating fight To a remote abode of work and pure delight. 2 Taj „remote abode“ u koji ludi Herman napokon odlazi, praktično je smešten u Rusijon, gde sam tri godine ranije započeo da pišem svoj šahovski roman Lužinova odbrana. Tamo i ostavljamo Hermana, na smešnom vrhuncu njegovog poraza. Ne sećam se šta se s njim na kraju dogodilo. Nakon svega, petnaest drugih knjiga i dva puta toliko godina isprečilo se između nas. Ne mogu čak ni da se setim da li je ikada napravio film koji je predložio da režira. Montre, 1. mart 1965. Vladimir Nabokov 2 Ova Puškinova pesma u originalu glasi: Пора, мой друг, пора! покоя сердце просит - Летят йа днями дни, и каждый час уносит Частичку бытия, а мы с тобой вдвоем Предполагаем жить, и глядь - как раз умрем. На свете счастья нет, но есть покой и воля, Давно завидная мечтается мне доля - Давно, усталый раб, замыслил я побег В обитель дальную трудов и чистых нег. Zanimiljivo je, verujem, uporediti prevod Vladimira Nabokova s jednim našim prevodom (M. Pavić; u: A. S. Puškin, Lirika, Rad, Beograd, 1979, str. 243;) Prev. Vreme je, druže moj, spokojstva srce prosi, Za danom leti dan i svaki časak nosi Života delić svoj, života delić krt; Tek spremaš se da živiš, a gle, najednom smrt! Na svetu mesto sreće sloboda, mir postoje, Već davno udes nov privlači srce moje, Već davno sanjam beg, rob klonuo i bud, Daleku obitelj i nasladu uz trud.

7 OČAJANJE

8 GLAVA PRVA Kada ne bih bio savršeno siguran u svoju mod da pišem, i u svoju čudesnu sposobnost da izražavam ideje s krajnjom dopadljivošću i živošću... Tako sam, manje-više, zamišljao da započnem svoju priču. Potom bih čitaocu skrenuo pažnju na činjenicu da se, kada bi mi nedostajala ta moć, ta sposobnost, i tako dalje, ne bih samo uzdržao od opisivanja nekih nedavnih događaja, već da tada ne bi imalo šta da se opisuje, jer se, plemeniti čitaoče, ništa ne bi ni dogodilo. Zvuči možda glupo, ali je bar jasno. Jedino su dar za dokučivanje životnih smicalica, urođena sklonost za stalnom primenom stvaralačkih sposobnosti mogli da mi omoguće... Na ovom mestu trebalo bi da uporedim prekršitelja zakona, koji podiže silnu graju zbog malo prolivene krvi, sa pesnikom ili izvođačem na pozornici. Ali kao što je moj bedni levoruki prijatelj obično govorio: filozofija je izum bogatih. Dole s njom. Može se učiniti da ne znam kako da započnem. Smešan prizor, stariji gospodin koji s naporom prilazi, dok mu se podvojak treska, u silovitom naletu za poslednjim autobusom, koji na kraju sustiže, ali se boji da se uspne u pokretu i tako, uz snebivljiv osmeh, zaostaje, premda i dalje treska. Da li se ja ne usuđujem da skočim? On brekće, ubrzava, uskoro će nepovratno nestati iza ugla, taj bus, autobus, moćni montibus iz moje priče. Ovo su dosta nezgrapne slike. Ja i dalje trčim. Moj otac, Nemac koji je govorio ruski, bio je iz Revala, gde je pohađao slavnu poljoprivrednu školu. Moja majka, čista Ruskinja, poticala je iz stare plemićke porodice. Vrele letnje dane provodila je, ta nehajna dama u svili ljubičaste boje, na stolici za ljuljanje, hladila se lepezom i grickala čokoladne bombone, dok je vetar sa nekog tek pokošenog polja nadimao spuštene zavese kao skerletna jedra. Za vreme rata bio sam interniran kao nemački podanik... užasno loša sreća, s obzirom da sam se upravo bio upisao na Univerzitet u Sankt Petersburgu. Od kraja 1914. do sredine 1919. pročitao sam tačno hiljadu osamnaest knjiga... brojao sam ih. Na putu za Nemačku zaglavio sam tri meseca u Moskvi i tamo se

9 oženio. Od 1920. živim u Berlinu. Devetog maja 1930. godine, navršivši trideset petu... Mala digresija: onaj deo o mojoj majci predstavlja namernu laž. U stvarnosti, ona je bila žena iz naroda, prosta i sirova, prljavo odevena u nekakvu bluzu koja visi oko struka. Mogao bih to, naravno, da precrtam, ali ga namerno ostavljam kao uzorak jednog od svojih suštinskih obeležja: svog bezbrižnog, nadahnutog laganja. I tako, kao što sam rekao, devetog maja 1930. godine našao sam se u Pragu na poslovnom putu. Moj posao je čokolada. Čokolada je dobra stvar. Ima curica koje vole samo gorku... probirljiva mala prenemagala. (Ne razumem zašto ovako pišem). Ruke mi drhte, dođe mi da zavrištim ili da nešto uz tresak razbijem... Ovo raspoloženje uopšte nije prikladno za blagi razvoj lagodne priče. Gorim od nestrpljenja, što je užasan osećaj. Moram da budem miran, moram da budem sabran. Nema, inače, svrhe da nastavljam. Sasvim miran. Čokolada, kao što svako zna... (neka čitalac ovde zamisli opis njenog nastanka). Naš zaštitni znak na omotu prikazivao je damu u ljubičastom, s lepezom. Nagovarali smo jednu inostranu firmu koja se nalazila na ivici bankrotstva da prilagodi svoj proizvodni postupak našem, kako bismo snabdevali Čehoslovačku, i tako sam se ja našao u Pragu. Ujutru devetog maja napustio sam hotel taksijem koji me je odvezao... Sve je to dosadno prepričavati. Nasmrt dosadno. Ali bez obzira koliko žudeo da što pre stignem do ključne tačke, izgleda da su neka uvodna objašnjenja ipak neophodna. Završimo onda s njima: slučajno je ispalo da se kancelarije te firme nalaze na samom kraju grada i da nisam našao momka kojeg sam tražio. Rekli su mi da će se vratiti za jedan sat ili tako nešto... Bio bi red da obavestim čitaoca kako je prošao jedan dug interval. Sunce je imalo vremena da zađe, dodavši uz put malo crvenila oblacima iznad pirinejskog vrha koji toliko naliči Fudžijami. Sedeo sam ovde u čudnom stanju iscrpljenosti, čas osluškujući udare i šumove vetra, čas crtajući noseve na rubu stranice, čas tonući u slabašan dremež iz kojeg bih se trgnuo sav uzdrhtao. I ponovo bi u meni narastao onaj bockavi osećaj, ona nepodnošljiva drhtavica... i moja volja bi se mlohavo opružila u praznom svetu... morao sam da učinim ogroman napor da bih upalio svetlo i umetnuo novo pero. Staro se raskrečilo i iskrivilo, i sada izgleda kao kljun ptice grabljivice. Ne, ovo nisu stvaralačke muke... već nešto sasvim drugo. I tako, kao što sam rekao, onaj čovek je bio odsutan, trebalo je da se vrati za jedan sat. Nemajući pametnija posla, krenuo sam u šetnju. Dan je bio hitar, svež, pegavo-plav; vetar, daleki rođak ovog ovde, leteo je svojim putem duž uskih ulica, povremeno bi neki oblak prikrio sunce, koje se ponovo pojavljivalo kao opsenarov novčić. Park, po kojem su invalidi vozili svoja kolica, pretvorio se u buru uskovitlanih jorgovana. Razgledao sam firme nad izlozima, našao sam jednu reč što je krila slovenski koren koji mi je bio poznat, premda je bio zarastao u nepoznato značenje. Nosio sam nove žute rukavice i mahao rukama dok sam

10 besciljno švrljao. Iznenada, niz zgrada se prekinuo, otkrivajući široko prostranstvo zemlje koja mi je na prvi pogled delovala seoski i primamljivo. Kada sam prošao neke barake ispred kojih je jedan vojnik vežbao belog konja, kročio sam na gnjecavo tlo; maslačci su podrhtavali na vetru, a cipela s probušenim đonom uživala je na suncu pored ograde. Nešto dalje, jedno brdašce, prekrasno strmo, dizalo se put neba. Odlučio sam da se uspnem. Njegova krasota pokazala se kao varka. Između kržljavih bukvi i šiblja zove krivudala je staza sa urezanim stepenicama koje su vodile sve više i više. Pomislio sam u prvi mah da ću posle narednog okreta doći do mesta divlje i prekrasne lepote, ali ono se nije nikada ukazalo. Jednolično rastinje nije moglo da me zadovolji. Šiblje je uspevalo na golom tlu, zagađenom komadima papira, krpama, ulubljenim konzervama. Stepenice nisu mogle da se napuste, jer je staza bila duboko usečena u padinu; iz njenih zemljanih zidova izvirivali su korenje i istrulela mahovina kao slomljene opruge na izanđalom nameštaju u kući u kojoj je neki ludak umirao u mukama. Kada sam napokon dospeo do vrha, otkrih tamo nekoliko nagnutih straćara, konopac za sušenje rublja, a na njemu neke pantalone koje je vetar naduvao lažnim životom. Spustio sam oba lakta na kvrgavu drvenu ogradu i, zagledavši se, ugledao, daleko dole i pomalo sakriven izmaglicom, grad Prag; svetlucave krovove, zadimljene odžake, barake kraj kojih sam malopre prošao, belog konjića. Odlučivši da se spustim drugom stranom, krenuh putem koji sam pronašao iza straćara. Jedina divna stvar u tom pejzažu bila je kupola rezervoara za gas na nekom brdu: obla i ramena naspram plavog neba, izgledala je kao kakav ogroman fudbal. Sišao sam sa puta i počeo ponovo da se penjem, ali sada uz padinu obraslu retkom travom. Sumorna i jalova zemlja. Sa puta dopre brektaj kamiona, zatim kola prođoše u suprotnom pravcu, potom biciklista, a onda, odvratno obojen kao duga, teretnjak neke farbarske firme. U spektru tih baraba zelena traka stajala je uz crvenu. Još neko vreme sam piljio u put sa padine; onda sam se okrenuo, produžio, otkrio tanušnu stazu koja je vodila između dve uzvišice goletnog tla, i malo posle potražio mesto za odmor. Nedaleko od mene, pod trnovitim žbunom, opružen na leđima i s kapom na licu, počivao je neki čovek. Umalo da prođem pored njega, kada me nešto u njegovom položaju čudnovato privuklo: istaknutost te nepokretnosti, beživotnost tih raširenih nogu, ukrućenost te polusavijene ruke. Bio je odeven u tamnu jaknu i iznošene somotske pantalone. „Koješta“, rekoh sebi. „Spava, samo spava. Nema razloga da se mešam.“ Ali ipak sam se približio i vrhom svoje elegantne cipele odgurnuo kapu s njegovog lica. Trube, molim! Ili još bolje, onaj tuš koji ide uz napetu akrobatsku tačku. Neverovatno! Posumnjao sam u stvarnost onoga što vidim, u svoj vlastiti razum, osetio mučninu i nesvesticu - stvarno sam morao da sednem, toliko su mi drhtala kolena. E pa sad, da je neko drugi bio na mom mestu i video ono što sam ja video, taj bi se možda raspao od smeha. Što se mene tiče, bio sam ošamućen

11 nagoveštenom misterijom. Dok sam gledao, u meni sve kao da se kidalo i padalo sa visine od devet spratova. Piljio sam u čudo. Njegovo savršenstvo, nedostatak uzroka i cilja, ispunjavali su me neobičnim strahopoštovanjem. U ovom času, pošto sam dospeo do važnog dela i ugasio vatru onog svraba, prikladno je, rekao bih, narediti svojoj prozi da stane na mestu voljno i, mirno ponavljajući svoje korake, pokušavam da odredim svoje tačno raspoloženje tog jutra, kao i način na koji su moje misli bludele kada sam, ne našavši službenika one firme, krenuo u šetnju, uzverao se na ono brdo, zagledao se u crvenu oblinu onog rezervoara za gas naspram plave pozadine vetrovitog majskog dana. Hajde da to na svaki način sredimo. Znači, ponovo me vidite pre susreta, u svetlim rukavicama ali bez šešira, kako još uvek besciljno skitam. Šta se događalo u mom duhu? Čudno, ali baš ništa. Bio sam potpuno prazan i otud nalik na neki proziran sud osuđen da primi još nepoznat sadržaj. Delići misli u vezi sa neposrednim poslom, s kolima koja sam nedavno kupio, sa ovom ili onom odlikom okoline, igrali su se, da tako kažem, izvan moga duha, i ako je nešto uopšte odjekivalo u mojoj ogromnoj unutrašnjoj pustoši, onda je to bio samo nejasni osećaj neke sile koja me je gonila dalje. Jedan pametan Letonac kojeg sam poznavao u Moskvi 1919. godine rekao mi je tada da su oblaci duboke utonulosti u misli koji su me povremeno i bez ikakvog razloga spopadali pouzdan znak da ću završiti u ludnici. Preterivao je, naravno; tokom poslednje godine ja sam podrobno ispitao značajne kvalitete jasnoće i sklada koje je pokazivala logička masonerija u koju se upuštao moj jako razvijeni, ali savršeno normalni duh. Vragolije intuicije, umetnička vizija, inspiracija, sve velike stvari koje su mom životu podarile takvu lepotu, mogle bi se, verujem, učiniti laiku, makar bio pametan, kao uvod u blago ludilo. Ali ništa vi ne brinite; zdravlje mi je savršeno, telo čisto iznutra i izvana, korak lak; ne pijem i ne pušim preterano, ne živim bučno. I tako sam, u najboljem zdravlju, dobro obučen i mladolik, krstario gore opisanim predelom; i tajna inspiracija nije me prevarila. Našao sam stvar za kojom sam nesvesno tragao. Moram da ponovim - neverovatno! Piljio sam u čudo, i njegovo savršenstvo, nedostatak uzroka i cilja ispunjavali su me neobičnim strahopoštovanjem. Ali možda je već tada, dok sam piljio, moj razum počeo da ispituje savršenstvo, da traga za uzrokom, da nagađa cilj. On uvuče život uz oštar šmrktaj; lice mu se namreška talasićima života - to je pomalo pokvarilo čudo, ali ono je i dalje bilo tu. Tada je otvorio oči, zatreptao na mene iskosa, seo, i uz beskrajno zevanje - nikako nije mogao da se zadovolji - počeo da češe glavu šakama duboko zarivenim u njegovu smeđu masnu kosu. Bio je čovek mojih godina, suvonjav, prljav, s trodnevnim čekinjama po licu; između donje ivice njegovog okovratnika (mekog, s dva okrugla proreza za odsutnu iglu) i gornjeg ruba košulje nazirala se tanka pruga rumene puti. Rastresito pletena kravata visila mu je postrance, a na košulji nije imao nijedno dugme. Nekoliko bledih ljubičica venulo je u rupici njegovog kaputa; jedna se izvukla i visila je krunicom naniže. Kraj njega je ležao pohabani ranac; jedan otvoreni poklopac otkrivao je perecu i oveći komad kobasice, uz uobičajene nagoveštaje pohlepe u nevreme i brutalnog kasapljenja. Razgledao sam skitnicu

12 sa zaprepašćenjem; delovao je kao da je nabacio tu nezgrapnu krabulju za neki staromodni smešni maskenbal. - Dobro bi mi došao jedan dim - reče on na češkom. Glas mu se pokazao neočekivano prigušen, staložen čak, i s dva raširena prsta on načini pokret kao da drži cigaretu. Pružih mu svoju veliku tabakeru; oči nisam uopšte skidao s njegovog lica. On se malo približi, oslonivši se pri tom šakom o zemlju, i ja iskoristih mogućnost da mu pregledam uvo i udubljenu slepoočnicu. - Nemačke - reče on i nasmeši se, pokaza desni. To me je razočaralo, ali, na sreću, osmeh mu namah iščeznu. (Tada već nisam bio voljan da se odreknem tog čuda). - Vi ste Nemac? - zapita on na nemačkom jeziku, dok je prstima vrteo i stiskao cigaretu. Rekoh da jesam i škljocnuh upaljačem ispod njegovog nosa. On požudno sastavi šake u obliku krova iznad drhtavog plamena. Plavičastocrni, četvrtasti nokti. I ja sam Nemac - reče ispuštajući dim. - Odnosno, moj otac je bio Nemac, ali majka mi je bila Čehinja, poreklom iz Plzenja. Do tada sam od njega iščekivao neku provalu iznenađenja, možda grohotan smeh, ali on ništa nije pokazivao. Tek tada sam shvatio kakav je on doista tikvan. - Spavao sam kao top - reče on za sebe tonom tupavog samozadovoljstva, i pljunu sa slašću. - Bez posla? - upitah. On žalosno klimnu glavom nekoliko puta i ponovo otpljunu. Uvek me zaprepašćuje količina pljuvačke kod prostih ljudi. - Mogu da prepešačim više od mojih cipela - rekao je pogledavši svoja stopala. Doista, obuća mu je bila u žalosnom stanju. On se polako prevrnu na stomak i, dok je posmatrao gasna postrojenja u daljini i ševu koja je uzletela iz jarka, zamišljeno produži: - Imao sam dobar posao prošle godine u Saksoniji, nedaleko od granice. Baštovan. Najbolja stvar na svetu! Posle sam radio u pekari. Svake večeri, nakon posla, ja i moji prijatelji prelazili smo granicu radi krigle piva. Deset kilometara tamo i isto toliko natrag. Češko pivo je bilo jeftinije od našeg, a ženske deblje. A nekad sam svirao violinu i držao belog miša. Pogledajmo sada sa strane, ali samo uzgred, bez ikakvog fiziognomisanja; ne previše revnosno, gospodo, molim vas, jer biste mogli da doživite najveći šok u životu. Ili možda ne biste. Avaj, posle svega što se dogodilo ja sam spoznao pristrasnost i varljivost čovekovog vida. Bilo kako bilo, evo slike: dva čoveka se odmaraju na ostrvcu slabašne trave; jedan, doterani momak, lupka žutom rukavicom po kolenu; drugi, mutnooki skitnica, leži ispružen celom dužinom i daje maha svojim jadikovkama o životu. Šušti obližnje žbunje. Promiču oblaci. Vetrovit dan u maju s drhtajčićima nalik onima koji prolaze duž kože konja. Klopot kamiona sa autoputa. Tanušni glas ševe s neba. Probisvet je utonuo u tišinu; onda produži ponovo, zastajkujući da se iskašlje. Jedna stvar, pa druga. I tako dalje. Tužno je uzdahnuo. Onako opružen, savio je

13 noge u kolenima sve dok mu listovi nisu dotakli zadnju stranu butina, a onda ih ponovo ispravio. - Hej, gledaj ovamo - lanuh. - Zar baš ništa ne vidiš? On se okrenu na leđa i sede. - Šta je bilo? - upita, a sumnjičavo mrštenje zatamni mu lice. Rekoh mu: - Mora da si slep. Nekih deset sekundi gledali smo se u oči. Lagano podigoh desnu ruku, ali njegova leva nije se podigla, kao što sam maltene očekivao. Zatvorio sam levo oko, ali oba njegova oka ostaše otvorena. Pokazah mu jezik. On ponovo promrmlja: - Šta je bilo? Šta je bilo? Izvadih džepno ogledalo. Dok ga je uzimao, opipavao je lice, potom pogledao dlan, ali nije otkrio ni krv ni ptičji izmet. Osmotrio je sebe u nebeskoplavom staklu. Vratio mi ga je uz sleganje ramena. - Budalo! - dreknuh. - Zar ne vidiš da nas dvojica... Zar ne vidiš, ludo jedna, da smo mi... Slušaj me, dobro me pogledaj... Privukoh njegovu glavu svojoj, tako da nam se slepoočnice dodirnuše; dva para očiju su poigravala i plivala u ogledalu. Kada je progovorio, glas mu je bio snishodljiv: - Bogataš nikada ne liči na siromaha, ali vi valjda znate bolje. Sad se sećam da sam jednom video blizance na vašaru, avgusta 1926, ili je to bilo u septembru? Da razmislim. Ne. U avgustu. E pa, oni su stvarno ličili. Niko nije mogao da ih razlikuje. Davali su sto maraka onom ko bi uočio najmanju razliku. „U redu“, kaže Fric (Mrkvetina, tako smo ga zvali) i odvali jednog blizanca preko uha. „Eto vam“, kaže, „jedan ima crveno uvo a drugi nema, i dajte ovamo taj novac ako nemate ništa protiv.“ Kako smo se smejali! Oči mu preleteše preko golubije sive tkanine moga odela; kliznuše niz rukav; zapeše i zastaše na mom zlatnom ručnom satu. - Zar ne biste mogli da mi nađete kakav posao? - upita i uspravi glavu. Napomena: on je, a ne ja, prvi zapazio masonsku vezu u našoj sličnosti; a s obzirom da sam sličnost utvrdio ja, stajao sam naspram njega - prema njegovim podsvesnim proračunima - u suptilnom stanju zavisnosti, kao da sam ja bio onaj koji podražava, a on model. Prirodno, čovek uvek više voli da ljudi govore: „On liči na tebe“, a ne obrnuto. Obraćajući mi se za pomoć, ovaj mali bednik je samo opipavao tlo za buduće zahteve. U zaleđu njegovog zbrkanog mozga prebivala je, možda, pomisao da bih ja morao da mu budem zahvalan što mi velikodušno pruža, već samom činjenicom svog postojanja, priliku da ličim na njega. Naša sličnost dojmila me se kao čudovišnost koja se graničila sa čudesnošću. Ono što je njega zanimalo bila je ponajviše moja želja da uopšte vidim neku sličnost. Meni se on učinio kao moj dvojnik, odnosno kao stvorenje telesno identično sa mnom. Ta apsolutna istovetnost, to me je toliko uzbudilo. On je, sa svoje strane, u meni gledao sumnjivog imitatora. Želim, međutim, da naglasim nejasnost tih njegovih ideja. On sigurno ne bi razumeo moje komentare o njima, taj tupavko.

14 - Žalim, ali ne verujem da bih zasad mogao bogzna šta da učinim za tebe - rekoh hladno. - Ali ostavi mi svoju adresu. Izvadih beležnicu i srebrnu olovku. On se žalostivo osmehnu: - Ne bi se moglo reći da živim u nekoj vili; bolje je spavati u senjaku nego na mahovini u šumi, ali bolje je spavati na mahovini nego na tvrdoj klupi. - Ipak bih voleo da znam gde mogu da te pronađem. Razmislio je i onda rekao: - Na jesen ću sigurno biti u istom selu u kojem sam radio lane. Možete poslati pisamce na tamošnju poštu. Nedaleko od Tarnica. Dajte da vam zapišem. Ispostavilo se da se zove Feliks, „srećko“. Njegovo prezime, plemeniti čitaoce, tebe se ne tiče. Njegov nezgrapni rukopis lomio se na svakoj oblini. Pisao je levom rukom. Bilo je vreme da pođem. Spustih deset kruna u kapu. On ponudi ruku uz snishodljiv smešak, i ne pokušavajući da se usprotivi. Prihvatio sam je samo zbog toga što mi je pružila čudnovati osećaj Narcisa koji zaluđuje Nemezidu time što pomaže svom liku da izađe iz potoka. Tada se gotovo trkom vratih putem kojim sam došao. Kada sam se osvrnuo, ugledah njegovu tamnu suvonjavu figuru među žbunjem. Izvalio se na leđa, nogu prekrštenih u vazduhu i s rukama pod glavom. Iznenada se osetih klonuo, zbunjen, mrtav umoran, kao posle neke duge i gadne orgije. Razlog za taj bolesno sladunjav naknadni utisak bio je u tome što je on, hladnokrvno prikazujući rasejanost, gurnuo u džep moju srebrnu olovku. Povorka srebrnih olovaka marširala je niz beskrajni tunel korupcije. Dok sam sledio ivicu puta, povremeno sam zatvarao oči i gotovo sam se smandrljao u jarak. A kasnije, u kancelariji, tokom poslovnog razgovora, naprosto sam žudeo da kažem sagovorniku: „Upravo mi se dogodila neobična stvar! Teško da ćete poverovati... “ Ali ne rekoh mu ništa, odlučivši se tako za tajnost. Kada sam se napokon vratio u hotelsku sobu, zatekoh tamo, usred živahnih senki i uokvirenog kitnjastom bronzom, Feliksa koji me je čekao. Bledolik i ozbiljan, približio mi se. Sada je bio izbrijan, sa glatko začešljanom kosom. Nosio je golubije sivo odelo sa kravatom boje jorgovana. Ja izvadih maramicu; i on izvadi svoju. Primirje, pregovori. Nešto od one prirode bilo mi se uvuklo u nozdrve. Izduvah nos i sedoh na ivicu kreveta, savetujući se sve vreme sa ogledalom. Sećam se da su ta sićušna obeležja svesnog postojanja, kao što su prašina u nozdrvama, prljavština između pete i pregiba na jednoj cipeli, glad, a potom oporo smeđi ukus velikog pljosnatog telećeg kotleta začinjenog limunom u restoranu, čudnovato privlačila moju pažnju kao da sam tražio, i nalazio (a još uvek pomalo sumnjao) dokaze da sam ja doista ja, i da se to ja (drugorazredni preduzetnik sa idejama) stvarno nalazi u hotelu, da obeduje, razmišlja o poslovnim stvarima, i nema ništa zajedničko sa tamo nekom skitnicom koja se, u tom času, valja ispod nekog žbuna. A tada bi, opet, uzbuđenje od tog čuda učinilo da mi srce premre. Taj čovek, pogotovo kada je spavao, kada su mu crte bile nepokretne, pokazao mi je moje vlastito lice, moju masku, nepogrešivo jasnu sliku moga leša - upotrebljavam taj izraz

15 samo zbog toga što želim da se izrazim s krajnjom preciznošću - da izrazim šta? Pre svega ovo: da smo imali istovetne crte, i da je, u stanju potpunog odmora, ta sličnost bila izuzetno uočljiva, a šta je smrt ako ne mirno lice - njegovo umetničko savršenstvo? Život je samo poružnio mog dvojnika; tako i povetarac zaklanja blaženstvo Narcisovo; tako, u odsustvu slikara, dolazi njegov učenik i površnim nanosom netraženih nijansi unakazuje portret koji je majstor naslikao. A onda, pomislih, nemam li ja, koji poznajem i volim svoje lice, više mogućnosti od drugih da zapazim svog dvojnika, jer nisu svi toliko dobrog zapažanja, pa se često događa da ljudi govore o zapanjujućoj sličnosti neke dve osobe koje, iako se poznaju, uopšte ne pomišljaju da su slične (i koje to žestoko odriču ako im se kaže). U svakom slučaju, ja nisam nikada ranije pretpostavio da je moguće da postoji takva sličnost kao između Feliksa i mene. Viđao sam braću koja liče jedni na druge, blizance. Na filmskom platnu video sam čoveka koji susreće svog dvojnika; ili bolje rečeno, glumca koji igra dve uloge u kojima je, kao u našem slučaju, razlika u društvenom položaju naivno naglašena, tako da je on u jednoj ulozi ispijeni geak, a u drugoj trezveni buržuj u automobilu - kao da bi par istovetnih probisveta, ili par istovetnih džentlmena, bio manje smešan. Da, sve sam to video, ali sličnost između blizanaca kvari se kao ekviradikalna rima zbog srodstva, dok filmski glumac u dvostrukoj ulozi teško može nekog da prevari, jer čak i ako se pojavi u oba lika u isti mah, oko ne može da izbegne liniju u sredini gde se polovine slike sjedinjuju. U našem slučaju, naravno, nije reč o istovetnim blizancima (koji dele krv namenjenu jednom) ni o trikovima iluzioniste. Koliko treba da vas uveravam? I hoću, uveriću vas! Nateraću vas sve, vas bitange, da poverujete... premda se bojim da reči same, zbog njihove posebne prirode, nisu u stanju da vizuelno prenesu sličnost takve vrste: ta dva lica trebalo bi naslikati jedno pored drugog, pomoću stvarnih boja, ne rečima, tek bi tada i samo tada gledalac mogao da uvidi moje stanovište. Najdraži san jednog autora jeste da pretvori čitaoca u gledaoca; da li se to ikada postiglo? Bledi organizmi književnih heroja koji se hrane pod nadzorom autora debljaju postepeno od krvi čitaoca; otuda se genije pisca sastoji u tome da im da sposobnost prilagođavanja toj - ne baš ukusnoj - hrani od koje treba da žive, ponekad vekovima. Ali u ovom času nisu mi potrebni književni metodi, već prosta, jasna očiglednost slikareve umetnosti. Gledajte, ovo je moj nos; veliki nos nordijskog tipa, koji ima čvrstu kost, ponešto iskrivljenu, a mesnati deo zavrnut i gotovo četvrtast. A ono je njegov nos, savršena kopija mog. Evo, ovo su dve oštro usečene bore sa obe strane mojih usta sa usnama koje su toliko tanke kao da su izlizane. I on ih ima. Evo mojih jagodnjača - ali to je pasoški spisak crta lica koji ništa ne znači; apsurdna konvencija. Jednom mi je neko rekao da izgledam kao Amundsen, polarni istraživač. E, i Feliks je izgledao kao Amundsen. Ali ne može se svako prisetiti Amundsenovog lica. I ja ga se slabo sećam, a nisam baš siguran da ga nisam pomešao sa Nansenom. Ne, ne mogu ništa da objasnim.

16 Cerim se, eto šta radim. Dobro znam da sam dokazao svoje stanovište. Odlično napredujem. Sada, čitaoče, vidiš nas obojicu. Dvojicu, ali s jednim licem. Ne smeš pretpostaviti, međutim, da se stidim mogućih omaški i slovnih grešaka u knjizi prirode. Pogledaj bolje: ja imam velike žućkaste zube; njegovi su belji i sastavljeniji, ali da li je to doista važno? Na mom čelu štrči vena kao nedovršeno veliko slovo M, ali kada spavam, čelo mi je glatko kao u mog dvojnika. A tek uši... njegove vijuge su samo malo izmenjene u poređenju s mojim: ovde su malo stisnutije, onda nešto ravnije. Oči su nam istog oblika, uske sa retkim trepavicama, ali njegove dužice su bleđe od mojih. To bi bilo približno sve što se tiče izrazitih odlika koje sam uočio prilikom tog prvog susreta. Tokom naredne noći moje racionalno sećanje nije prestajalo da istražuje takve sićušne nedostatke, dok sam iracionalnim sećanjem svojih čula neprekidno, uprkos svemu, video sebe, sebe samog, u žalosnoj odeći skitnice, nepokretnog lica, brade i obraza zasenčenih čekinjama, kao što se događa s mrtvacem preko noći. Zašto sam se zadržavao u Pragu? S poslom sam bio završio. Mogao sam slobodno da se vratim u Berlin. Zašto sam se narednog jutra vratio na one padine, na onaj put? Bez muke sam pronašao upravo ono mesto na kojem je ležao prethodnog dana. Tamo sam našao jedan zlatni opušak, uvelu ljubičicu, parče čeških novina, i - onaj patetično bezlični trag koji će neiskvareni lutalica ostaviti ispod grma: jedan veliki, prav, muževan komad i jedno tanje parče savijeno preko njega. Nekoliko smaragdnih muva upotpunjavalo je sliku. Kuda je on otišao? Gde je proveo noć? Isprazne zagonetke. Osetio sam se nekako užasno neugodno, i to na neki neodredivo težak način, kao da je ceo taj događaj predstavljao zlodelo. Vratio sam se u hotel po prtljag i požurio na stanicu. Tamo, kraj ulaza na peron, nalazila su se dva reda lepih niskih klupa sa naslonima koji su bili oblikovani i savijeni u savršenom skladu sa čovekovom kičmom. Na njima su sedeli neki ljudi; nekolicina je čak dremala. Pomislio sam da ću ga iznenada tu videti, u dubokom snu, raširenih šaka, sa poslednjom ljubičicom u rupici kaputa. Ljudi bi nas primetili zajedno, skočili bi, okružili nas, odvukli nas u policijsku stanicu... zašto? Zašto ovo pišem? Je li to tek uobičajeno brzanje moga pera? Ili je doista zločin ako su dve osobe slične kao dve kapi krvi?

17 GLAVA DRUGA Isuviše sam se privikao na svoj spoljašnji izgled, na to da budem i slikar i model, pa se zato ne treba čuditi što je moj Stil lišen blagoslovenog preimućstva spontanosti. Ma koliko pokušavao, ne uspevam da se vratim u svoj prvobitni omot, a još mi manje polazi za rukom da se osećam ugodno u svom starom biću; tamo je nered preterano velik: stvari su ispomerane, lampa je crna i pregorela, parčići moje prošlosti leže svuda po sobi. Sasvim srećne prošlosti, usuđujem se reći. U Berlinu sam posedovao mali ali privlačan stan, troiposoban, sa sunčanom terasom, toplom vodom, centralnim grejanjem; sa Lidijom, mojom suprugom, starom trideset godina, i Elzi, našom kućnom pomoćnicom, starom sedamnaest godina. U blizini se nalazila garaža u kojoj su prebivala ona prekrasna mala kola - tamnoplavi dvosed, otplaćivan u ratama. Na terasi, zaobljeni maljavi kaktus rastao je smelo ali sporo. Duvan sam uvek kupovao u istoj prodavnici, gde me je uvek dočekivao blistav osmeh. Sličan osmeh pozdravljao je moju ženu u prodavnici u kojoj smo nabavljali jaja i buter. Subotom uveče odlazili smo u kafe ili u bioskop. Pripadali smo kremu samozadovoljne srednje klase, ili je bar tako izgledalo. Ja, međutim, kada bih stigao kući iz kancelarije, nisam skidao cipele da bih legao na kauč sa večernjim novinama. I nije se razgovor sa mojom ženom sastojao samo od tričavih brojki. I nisu moje misli uvek počivale na dogodovštinama s čokoladom koju sam pravio. Mogu čak da priznam da izvesni boemski ukusi nisu bili sasvim nepoznati mojoj prirodi. Što se mog stava prema novoj Rusiji tiče, otvoreno ću izjaviti da nisam delio gledišta svoje žene. Kada bi dospeo sa njenih namazanih usana, izraz „boljševik“ dobijao je notu obične i trivijalne mržnje - ne, „mržnja“ je, rekao bih, prejaka reč. Bilo je to nešto elementarno, prisno, žensko, jer ona nije podnosila boljševike kao što se ne podnosi kiša (pogotovo nedeljom) ili stenice (pogotovo u novim stanovima), i boljševizam je za nju bio gnjavaža poput obične prehlade. Ona je smatrala da činjenice potvrđuju njeno mišljenje; njihova istina bila je suviše

18 očigledna da bi se o njoj raspravljalo. Boljševici nisu verovali u boga; to je bilo ružno od njih, ali šta se drugo moglo očekivati od sadista i huligana? Kada sam govorio da je komunizam na kraju krajeva velika i neophodna stvar; da mlada, nova Rusija proizvodi predivne vrednosti, premda nerazumljive zapadnjačkim duhovima i neprihvatljive za osiromašene i ogorčene izgnanike; da istorija još nije upoznala takav entuzijazam, asketizam i nesebičnost, takvu veru u predstojeću istovetnost svih nas - kada sam tako govorio, moja žena bi vedro odgovarala: „Mislim da tako pričaš da bi me izazivao, i mislim da to nije lepo.“ Ali ja sam, u stvari, bio sasvim ozbiljan, jer sam oduvek verovao da šarena zbrka naših neuhvatljivih života traži takvu suštinsku promenu, da će komunizam doista stvoriti prekrasno ispravan svet identičnih mišićavih momaka, sa širokim ramenima i malim glavama, i da je neprijateljski stav prema njemu u isto vreme detinjast i umišljen, i da me podseća na izraz lica koji moja žena pravi - raširene nozdrve i jedna obrva podignuta (detinjasta i umišljena predstava vamp-žene) - svaki put kad uhvati moj odraz u ogledalu. E, to je reč koje se gnušam, ta grozna stvar! Nisam imao ništa s tim predmetom otkad sam prestao da se brijem. Svejedno, već samo njegovo pominjanje gadno me je uznemirilo, prekinulo tok moje priče (zamislite, molim vas, ono što bi ovde trebalo da sledi - istoriju ogledala); a ima i onih krivih, čudovišta među ogledalima: vrat ogoljen, makar i neznatno, razvlači se iznenada u silazni zev mesa, kome se u susret, poniže pojasa, podiže druga marcipanskorumena golotinja, i one se stapaju u jedno; krivo ogledalo razgolićuje svog čoveka ili počinje da ga gnječi, i gle! Pod pritiskom bezbrojnih staklenih atmosfera nastaje čovek-bik, čovek-žaba, ili pak čovek biva razvučen kao testo i onda prekinut nadvoje. Dosta - idemo dalje - grohotan smeh mi ne leži! Dosta, nije sve tako prosto kao što mislite, vi svinje, vi! o da, psovaću vas, niko mi ne može zabraniti da psujem. I da nemam ogledalo u svojoj sobi - i to je moje pravo! Istina, čak i u slučaju da se suočim sa jednim (koješta, čega da se bojim?) ono bi odrazilo bradatog neznanca - jer je ta moja brada sasvim dobro napredovala, i to za kratko vreme! Toliko sam savršeno prerušen, da sam postao nevidljiv svome biću. Dlake mi izbijaju iz svake pore. Sigurno se u meni nalaze ogromne zalihe krzna. Krijem se u prirodnoj džungli koja je iz mene izrasla. Nemam čega da se bojim. Glupo praznoverje! Pogledajte, ponovo ću napisati tu reč. Ogledalo. Ogledalo. I, je l’ se nešto desilo? Ogledalo, ogledalo, ogledalo. Koliko god hoćete puta - ničega se ne plašim. Ogledalo. Ugledati svoj odraz u ogledalu. Pričao sam o svojoj ženi kada sam to pomenuo. Teško je govoriti ako vas stalno prekidaju. Uzgred rečeno, i ona je bila sujeverna. Sa onom idejom: „kucni u drvo“. Užurbano bi, na izgled odlučna, čvrsto stisnutih usana, potražila neki go, neobrađeni komad drveta, našla bi samo donju stranu stola, po kojoj bi kucnula zdepastim prstima (jastučići mesa oko svetlocrvenih noktiju koji, iako lakirani, nikada nisu bili sasvim čisti; nokti deteta) - brzo bi kucnula dok bi pomenuta sreća i dalje visila onako topla u vazduhu. Verovala je u snove: sanjati da si

19 izgubio zub predskazuje smrt nekoga poznatog, a ako bi uz to videla krv, onda je u pitanju smrt nekoga od rodbine. Polje krasuljaka nagoveštava susret sa prvom ljubavlju. Biseri označavaju suze. Veoma je loše videti sebe u belom i još u čelu stola. Blato znači novac; mačka je prevara; more - nevolja za dušu. Ona je volela da prepričava snove, nadugačko i naširoko. Avaj! Pišem o njoj u prošlom vremenu. Sačekajte da pritegnem opasač svoje priče za još jednu rupu. Ona mrzi Lojda Džordža; da nije bilo njega, Ruska Carevina ne bi pala; i - uopšte: „Mogla bih da zadavim te Engleze svojim rukama.“ Nemci dobijaju svoje za onaj zapečaćeni voz u koji je boljševizam bio upakovan, i kojim je Lenjin uvezen u Rusiju. Što se Francuza tiče: „Je l’ znaš da Ardalion - njen rođak koji se borio u redovima belogardejaca - kaže kako su se za vreme evakuacije u Odesi ponašali kao pravi divljaci.“ U isto vreme ona smatra da je engleski tip lica (prema mome) najlepši na svetu, poštuje Nemce zato što su muzikalni i postojani, i izjavljuje da obožava Pariz, u kojem smo jednom proveli nekoliko dana. Ta njena mišljenja stoje ukrućena kao statue u svojim nišama. Naprotiv, njen stav u odnosu na ruski narod pretrpeo je, sve u svemu, izvesne promene. Ona je 1920. još govorila: „Pravi ruski seljak je monarhista“; sada kaže: „Pravi ruski seljak je izumro.“ Slabo je obrazovana i slabo zapaža. Utvrdili smo jednog dana da na neki magloviti način povezuje reč „mistik“ sa rečima „mit“ i istok“ i „tik“, ali da nema ni najmanju predstavu o tome šta mistik doista jeste. Jedino drvo koje može da prepozna jeste breza: podseća je na šume u rodnom kraju, kaže ona. Ona guta knjige, ali čita samo đubre, ništa ne pamti i preskače duže opise. Po knjige odlazi u jednu rusku biblioteku; tamo zasedne i dugo bira, čeprka po knjigama na stolu, uzme jednu, lista je, zaviri u nju postrance, kao znatiželjna kokoška, ostavlja je, uzima drugu, otvara je - a to sve izvodi na stolu i samo jednom rukom, primećuje da je knjigu otvorila naopako, pa je okreće za devedeset stepeni - ne više, jer je odlaže kako bi jurnula na knjigu koju bibliotekarka hoće da ponudi drugoj ženi; ceo taj proces traje više od jednog sata, i nije mi poznato šta podstiče njen konačni izbor. Možda naslov. Jednom sam sa nekakvog putovanja vozom doneo neki grozan detektivski roman sa grimiznim paukom usred crne mreže na koricama. Ona se bacila na njega i utvrdila da je strahovito uzbudljiv - osetila da neće moći da izdrži da ne zaviri na kraj, ali s obzirom da bi to pokvarilo sve, čvrsto je zatvorila oči i rascepila knjigu nadvoje i sakrila drugi, završni deo; posle je zaboravila gde ga je sakrila pa je dugo tražila po kući kriminalca kojeg je sama prikrila, ponavljajući sve vreme tihim glasom: „Baš je bilo uzbudljivo, strahovito uzbudljivo, umreću ako ne saznam.“ Doznala je. One stranice koje su sve razjašnjavale bile su bezbedno sakrivene, ali ipak su pronađene - sve osim, možda, jedne. U stvari, dogodilo se mnogo toga; što je sve prikladno objašnjeno. A odigralo se i ono čega se najviše plašila. Od svih predskazanja, to je bilo najzlokobnije. Razbijeno ogledalo. Da, i to se desilo, premda ne baš na običan način. Jadna pokojnica.

20 Tam-ti-tam. I još jednom - TAМ! Ne, nisam poludeo. Samo puštam razdragane male glasove. To je ona razdraganost koju osetite kada nekoga prevarite prvog aprila. A ja sam nekoga baš dobro prevario. Koga to? Plemeniti čitaoče, pogledaj se u ogledalo, jer izgleda da mnogo voliš ogledala. A sada se, iznenada, osećam tužno - ozbiljna stvar, ovog puta. Upravo sam zamislio, sa zapanjujućom živošću, onaj kaktus na terasi, one plave sobe, onaj naš stan u jednoj od onih novovremskih zgrada podignutih u modernom kutijastom, prostorno obmanljivom, nećemo-nikakvih-besmislica stilu. I tu, u mom svetu urednosti i čistoće, nered koji je Lidija širila, slatki vulgarni zadah njenog parfema. Ali njene greške, njena nevina tupavost, njen internatski običaj da se kikoće u krevetu, nisu mi u stvari smetali. Nikada se nismo svađali, nikada joj nisam ništa zamerio - bez obzira kakvu glupost izvalila u društvu, bez obzira koliko se bezukusno obukla. Uopšte nije umela da razlikuje nijanse, jadnica. Mislila je da je dobro ako se glavne boje slažu, što je u potpunosti zadovoljavalo njen smisao za tonove, pa bi tako sastavila šešir od travnato-zelenog filca sa maslinasto-zelenom ili nilsko-zelenom haljinom. Volela je da se sve „ponavlja“. Ako je, na primer, pojas bio crn, onda je smatrala da mora imati neke crne kamerčiće ili crnu čipku oko vrata. U prvim godinama našeg bračnog života nosila je rublje sa švajcarskim vezom. Sasvim je bila u stanju da obuče letnju haljinu i debele jesenje cipele; ne, izvesno je, pojma nije imala o tajnama harmonije, a to je bilo povezano sa njenom nesrećnom neurednošću. Njena aljkavost pokazivala se i u načinu na koji je hodala, jer bi uvek izlizala petu leve cipele. Stresao bih se pri pogledu na njene fioke u kojima se motao pravi vašar krpa, traka, komadića svile, pa njen pasoš, uvela lala, parčići krzna koje su moljci izjeli, razni anahronizmi (kamašne, na primer, kakve su devojke nosile pre mnogo godina) i slično nemoguće đubre. Često bi u kosmos mojih predivno raspoređenih stvari dolutala neka majušna i veoma prljava čipkana maramica ili usamljena, pocepana čarapa. Čarape bi posigurno progorevale na onim žustrim listovima. Ni trunčicu se nije razumela u vođenje domaćinstva. Njeni prijemi bili su užasni. U činijicama je nudila komadiće mlečne čokolade, kako se to već sreće kod siromašnih provincijskih porodica. Ponekad sam se pitao zbog čega je, do vraga, uopšte volim? Možda zbog lešnikove boje njenih pahuljastih očiju, ili zbog prirodnih talasa njene smeđe kose, ma kako začešljane, ili, pak, zbog onog pokreta njenih punačkih ramena. Ali istina je verovatno bila u tome što sam je voleo zato što je ona volela mene. Ja sam za nju bio idealan muškarac; pametan, smeo. I niko se nije bolje oblačio. Sećam se kako je jednom, kada sam prvi put obukao novi smoking, pljesnula rukama, klonula na stolicu i promrmljala: „O, Hermane... “ Bio je to zanos koji se graničio s nečim poput nebeske patnje. Pošavši, možda, od loše određenog osećanja da se ja, daljim ulepšavanjem slike čoveka koga ona voli, susrećem s njom na pola puta, i da i te kako delam za dobrobit nje i njene sreće, iskoristio sam njeno poverenje, i tokom deset godina našeg zajedničkog života ispričao joj takvu gomilu laži o sebi, svojoj prošlosti, dogodovštinama, da to naprosto prevazilazi moje moći da ih u celosti držim u

21 glavi, uvek spremne. Ali ona je, obično, sve zaboravljala. Njen kišobran je jedom ostajao kod svih naših poznanika; njen ruž se pojavljivao na neshvatljivim mestima, kao što je džep na košulji njenog rođaka; ono što bi pročitala u jutarnjim novinama prepričavala mi je uveče ovako nekako: „Čekaj malo, gde sam to pročitala, i šta to beše?... Na vrh mi jezika - o, molim te, pomozi mi!“ Dati joj pismo da ga pošalje bilo je isto što i baciti ga u reku, prepuštajući ostalo pronicljivosti vodenog toka i ribolovačkim sklonostima primaoca. Mešala je datume, imena, lica. Kada bih nešto izmislio, nikada se tome nisam vraćao; ona bi ubrzo zaboravila, priča je tonula na dno njene svesti, ali na površini su ostajali i stalno se obnavljali prstenovi smerne začuđenosti. Njena ljubav gotovo je prešla granicu koja je omeđavala sva ostala njena osećanja. Nekih večeri, kada su se „tog juna“ i „ta luna“ rimovali, njene najsmirenije misli pretvarale su se u bojažljive nomade. To nije dugo trajalo, one nisu daleko stizale, svet se ponovo zatvarao; a to je bio veoma jednostavan svet, u kome je najsloženiju stvar predstavljala potraga za telefonskim brojem koji je nažvrljala na jednoj od stranica neke knjige iz biblioteke, Sto je pozajmila upravo onoj osobi koju je želela da pozove. Bila je punačka, oniska, dosta bezoblična, ali s druge strane mene i uzbuđuju samo debeljuce. Uopšte mi se ne dopada visoka mlada dama, suvonjavo devojče, nadmena nalickana kurva koja šparta niz Tauentcinštrase u bleštavim čvrsto zašniranim čizmama. Uvek sam bio u potpunosti zadovoljan svojom krotkom suložnicom i njenim kerubinskim čarima, pa sam čak u poslednje vreme zapazio, uz zahvalnost prirodi i ustreptalost od iznenađenja, da su žestina i slast mojih noćnih radosti podignuti do jednog izuzetnog nivoa zahvaljujući izvesnoj aberaciji koja, čujem, nije toliko neuobičajena kako sam u prvi mah pomislio, među napetim muškarcima starim oko trideset i pet godina. Mislim pri tom na dobro poznatu vrstu „disocijacije“. Kod mene je započela na fragmentaran način nekoliko meseci pre mog putovanja u Prag. Na primer, nalazio bih se u krevetu s Lidijom, privodeći kraju kratku seriju pripremnih milovanja na koje je smatrala da ima pravo, i tada bih sasvim iznenada shvatio da je đavolak Rascep preuzeo stvar u svoje ruke. Lice mi je bilo zagnjureno u nabore njenog vrata, njene noge su počinjale da me stiskaju, pepeljara je padala sa noćnog stočića, svemir za njom - ali u isto vreme, neshvatljivo i zanosno, stajao sam go usred sobe, oslonjen jednom rukom na naslon stolice na kojoj je ona ostavila čarape i gaćice. Taj osećaj da sam u isto vreme na dva različita mesta pružao mi je izuzetno uzbuđenje; ali to nije bilo ništa u poređenju sa kasnijim razvojem događaja. U nestrpljenju da se rascepim, bacao sam Lidiju na krevet čim bismo završili večeru. Disocijacija bi tada dosegla svoju savršenu fazu. Sedeo sam u naslonjači nekih šest-sedam koraka udaljenoj od kreveta na kojem je Lidija bila pravilno smeštena i raspoređena. Sa svog čarobnog, povlašćenog položaja, posmatrao sam kako se moja mišićava leđa nabiraju i grče pod laboratorijskim svetlom jake noćne lampe koje je izdvajalo biserni svetlucaj njenih ružičastih kolena i bronzani odsjaj u njenoj kosi rasutoj po jastuku - što su bili njeni jedini delići koje sam mogao da vidim dok ta moja velika leđa ne bi skliznula i ponovo izložila javnosti svoj zadihani prednji deo. Sledeća faza je nastupila kada sam shvatio da

22 moja ekstaza raste sa povećanjem razmaka između moja dva bića; stoga sam svake noći sedao nekoliko centimetara dalje od kreveta, i ubrzo su stražnje noge moje stolice stigle do praga otvorenih vrata. Na kraju sam sedeo u gostinskoj sobi - dok sam vodio ljubav u spavaćoj. Ni to nije bilo dovoljno. Priželjkivao sam da otkrijem nekakvo sredstvo kojim bih udaljio sebe bar stotinak metara od osvetljene pozornice na kojoj sam izvodio svoju predstavu; priželjkivao sam da posmatram tu scenu iz spavaće sobe sa neke daleke gornje galerije u plavoj izmaglici pod vrtoglavim alegorijama zvezdanog svoda, da gledam majušni ali jasan i veoma aktivan par kroz pozorišni dvogled, pravi dvogled, ogroman teleskop, ili kroz optičke instrumente još nepoznate snage koji bi rasli srazmerno s mojim sve većim zanosom. U stvari, nisam dospeo dalje od podupirača u gostinskoj sobi, ali i tada bi moj pogled na krevet bio umanjen zbog dovratka, osim ako ne bih otvorio orman u spavaćoj sobi i ugledao krevet odražen u iskošenom speculumu ili spiegelu3 Avaj, jedne aprilske noći, dok su harfe kiše afrodizijački žuborile u orkestru a ja sedeo na maksimalnoj udaljenosti od petnaest redova sedišta i iščekivao početak izuzetno dobrog šou-programa - koji je, štaviše, već bio započeo, i to sa mojim glumačkim bićem u kolosalnoj formi i najinventivnijem raspoloženju - sa tog udaljenog kreveta, gde sam mislio da se nalazim, doprlo je Lidijino zevanje i glas koji je glupavo govorio kako bih mogao, ako još ne mislim u krevet, da joj donesem crvenu knjigu koju je ostavila u gostinskoj sobi. Ležala je na konsoli pored moje stolice, i ja, umesto da je ponesem, bacih je prema krevetu uz klepet stranica poput vetrenjače. Taj neobični i užasni trzaj uništio je čaroliju. Zatekoh se kao neka ostrvska ptica koja je izgubila veštinu uzletanja u vazduh i, kao pingvin, leti samo u snu. Uporno sam pokušavao da povratim rascep, i možda bi mi to na kraju uspelo da nije jedna nova i divna opsesija ugušila u meni svaku želju da nastavim sa tim zabavnim ali dosta banalnim eksperimentima. Inače, moje bračno blaženstvo bilo je potpuno. Ona me je volela bez ustručavanja, bez osvrtanja unazad; njena odanost delovala je kao deo njene prirode. Ne znam zašto sam ponovo skliznuo u prošlo vreme, ali nema veze, moje pero smatra da mu je tako lakše. Da, ona me je volela, volela me odano. Volela je da istražuje moje lice; prstom i palcem, kao kracima kompasa, merila je moje crte: pomalo bodljikavo područje iznad gornje usne, sa izduženim udubljenjem u sredini; široko čelo sa jednakim ispupčenjima iznad obrva; nokat njenog kažiprsta sledio je bore sa obe strane mojih usta, koja su uvek bila čvrsto stisnuta i neosetljiva na golicanje. Krupno lice, ali nekako prosto, uobličeno po posebnoj narudžbini, sa odsjajem na jagodnjačama, sa obrazima blago upalim i, drugog dana posle brijanja, prekrivenim razbojničkim čekinjama, crvenkastim pod izvesnim osvetljenjem, potpuno istim kao njegova brada. Jedino nam oči nisu bile sasvim iste, ali sličnost koja je postojala između njih bila je čist luksuz; jer dok je ležao na zemlji pred mnom, njegove su bile zatvorene, i premda nisam nikad video, već samo opipao svoje kapke kada su zatvoreni, znam da se nisu ni po čemu razlikovali od njegovih veđa - dobro rečeno, zar ne? Malo kitnjasto, ali 3 Ogledalo (lat. i nem.) Prev

23 je dobro i dobrodošlo mojoj prozi. Ne, ni najmanje se nisam uzbudio; moja samokontrola je savršena. Ako ponekad proviri moje lice, kao iza neke živice, što možda zasmeta krasnom čitaocu, onda to doista činim za njegovo dobro: neka se privikne na moj lik, a ja ću se u međuvremenu tiho kikotati što on ne zna da li je to moje lice ili Feliks ovo. Evo me! a sad - nema me; ili to možda nisam bio ja! Samo na taj način mogu čitaocu da očitam bukvicu, da mu pokažem da naša sličnost nije bila imaginarna već stvarna mogućnost, štaviše - stvarna činjenica, da, činjenica, ma koliko to izgledalo smešno i apsurdno. Kada sam se iz Praga vratio u Berlin, zatekao sam Lidiju u kuhinji kako muti jaje u čaši - „gogl-mogl“, tako smo to zvali. - Boli grlo - rekla je dečjim glasom, onda spustila čašu na rub štednjaka, obrisala žućkaste usne nadlanicom i prišla da mi poljubi ruku. Nosila je crveni ogrtač, crvenkaste čarape, pohabane papuče. Večernje sunce je prošaralo kuhinju. Ona ponovo poče da okreće kašičicu u gustoj žutoj smesi, grudvice šećera blago su krckale, masa je i dalje bila pričvrsta, kašičica se još nije vrtela onom barušunastom ovalnošću koja je bila neophodna. Na štednjaku je ležala neka otvorena ofucana knjiga. Nepoznata osoba je nažvrljala na ivici, i to tupom olovkom: „Tužno, ali istinito“, posle čega su sledila tri uskličnika kojima su pobegle njihove tačke. Pažljivo sam pročitao deo koji je ostavio toliki utisak na jednog od prethodnika moje žene: „Ljubav prema bližnjem“, rekao je ser Redžinald, „danas se više ne kotira na berzi ljudskih odnosa“. - I, jesi li dobro putovao? - upita Lidija dok je i dalje energično okretala ručku i čvrsto stezala kutiju kolenima. Zrna kafe su prštala, širio se prijatan miris, mlin je još neko vreme radio uz buku i škripu, tada dođe do popuštanja, do predavanja, nestade svaki otpor, prazan hod. Sve mi se smutilo. Kao u snu. Ona je pravila onaj „gogl-mogl“ a ne kafu. - Moglo je da bude i gore - rekoh, misleći na put. - A ti, kako si ti? Zašto joj nisam ispričao svoju neverovatnu pustolovinu? Ja, koji sam za nju izmišljao na milione čuda, izgleda da se nisam usuđivao da joj, tim svojim zagađenim usnama, ispričam o čudu koje je bilo stvarno. Ili me je možda nešto drugo zadržalo. Autor ne pokazuje ljudima svoj prvi nacrt; o detetu u utrobi ne govori se kao o Majušnom Tomi ili lepotici; divljak ne daje imena predmetima tajanstvenog porekla i nepoznate ćudi; ni Lidiji se nije dopalo što čitam knjigu koju ona još nije završila. Nekoliko dana me je tištao taj susret. Nekako me je neobično uznemiravala pomisao da sve to vreme moj dvojnik hoda drumovima koji su mi nepoznati, da je gladan i prozebao i mokar - i da se možda prehladio. Priželjkivao sam da nađe posao: bilo bi lepše znati da je ututkan i na toplom - ili da je bar u zatvoru. I pored toga, nisam imao nameru da preduzimam bilo šta što bi popravilo njegov položaj. Nisam ni najmanje bio voljan da plaćam za njegovo izdržavanje, a bilo bi nemoguće da mu se pronađe posao u Berlinu, u kojem je sve vrvelo od odrpanaca. U stvari, da budem sasvim iskren, bilo mi je draže da ga zadržim na izvesnoj udaljenosti od sebe, kao da bi bilo kakva bliskost uništila čaroliju naše sličnosti. S vremena na vreme mogao bih da mu šaljem malo para kako se ne bi

24 izmigoljio i iščeznuo tokom svojih dalekih putešestvija i tako prestao da bude moj verni predstavnik, živa kopija moga lica... Plemenite ali zaludne misli, jer čovek nije imao stalnu adresu. Pa sačekajmo, onda (pomislih), dok, jednog jesenjeg dana ne svrati u onu seosku poštu negde u Saksoniji. Prošao je maj, i u mom sećanju uspomena na Feliksa je zacelila. Primećujem na svoje zadovoljstvo lak tok te rečenice: banalni propovedni ton prve tri reči, a onda dug uzdah imbecilnog zadovoljstva. Ljubitelji senzacija, međutim, mogli bi da zapaze kako se, uopšteno rečeno, reč „zaceliti“ upotrebljava samo kada se aludira na rane. Ali ovo samo uzgred pominjem, nije to ništa. No zato bih voleo još nešto da primetim - naime, pisanje mi je postalo mnogo lakše: moja priča se zahuktala. Ušao sam sada u onaj automobil (pomenut na početku) i štaviše, imam udobno sedište do prozora. A tako sam se doista nekad vozio u kancelariju, pre nego što sam nabavio kola. Tog leta su ona morala poprilično da rade, taj bleštavi mali plavi „ikarus“. Da, da, sasvim sam bio opsednut novom igračkom. Lidija i ja smo često odlazili na ceo dan u prirodu. Uvek smo vodili sa sobom onog njenog rođaka Ardaliona, koji je bio slikar: vesela duša, ali očajan slikar. Po svemu sudeći, bio je siromašan kao miš. Ako su ljudi davali da im on pravi portrete, onda je to bilo čisto dobročinstvo s njihove strane ili, pak, slabost karaktera (on može da bude izuzetno nasrtljiv). Od mene, a verovatno i od Lidije, uzamljivao je sitninu, a naravno, prihvatao je da ostane na večeri. Uvek je kasnio sa kirijom, a kada bi je napokon platio, plaćao je u naturi. Mrtvim prirodama, da budem precizniji... četvrtastim jabukama na iskošenoj tkanini ili falusnim lalama u nagnutoj vazi. Sve to je njegova gazdarica uramljivala za svoje pare, tako da je njena trpezarija podsedala na avangardnu, filistinsku izložbu. Hranio se u malom ruskom restoranu koji je, rekao je, jednom „isprskao“ (što je značilo da mu je dekorisao zidove); upotrebio je jedan još bogatiji izraz, jer je on poticao iz Moskve, a tamo ljudi vole da upotrebljavaju nestašan žargon pun sočnih trivijalnosti (neću pokušavati da ih prenosim). Smešno je što je on, uprkos svojoj sirotinji, nekako uspeo da nabavi komad zemlje, na tri časa vožnje od Berlina - odnosno, nekako je uspeo da uplati učešće od sto maraka, i nije se mnogo trudio oko ostatka; u stvari, nije ni nameravao da položi još neku paru, jer je smatrao da je ta zemlja, oplođena njegovom prvom uplatom, od tog časa njegova sve do sudnjeg dana. Merila je, ta zemlja, neka dva i po teniska igrališta po dužini, a graničila se sa jednim dosta lepim jezercem. Tu je rastao rašljasti par nerazdvojnih breza (ili par parova, ako ubrojite njihove odraze), isto tako nekoliko žbunova zelenike, nešto dalje stajalo je pet borova, a još nešto dalje nailazilo se na malo vresište, zahvaljujući okolnoj šumi. Zemljište nije bilo ograđeno - nije bilo dovoljno novca za to. Čvrsto sam verovao kako Ardalion čeka da prvo budu ograđena dva susedna placa, što bi automatski odredilo granice njegovog poseda i donelo mu besplatnu ogradu, ali susedni delovi još nisu bili prodati. Na obalama tog jezera, s obzirom da je mesto bilo vlažno, opsednuto komarcima i udaljeno od sela, posao nije cvetao, osim toga, nije postojao ni put koji bi ga povezivao sa autoputom, i niko nije znao kada de taj put biti napravljen.

25 Sećam se da smo prvi put otišli tamo jednog nedeljnog prepodneva sredinom juna, popustivši Ardalionovim ushićenim nagovaranjima. Uz put smo zastali da pokupimo i njega. Dugo sam pritiskao sirenu ne skidajući pogled s njegovog prozora. Taj prozor je čvrsto spavao. Lidija je stavila šake oko usta i povika glasom trube: „Ar-dalju-ška!“ Na jednom od nižih prozora, upravo iznad firme neke kafane (koja je, svojim izgledom, nekako nagoveštavala da Ardalion tu duguje novac), zavesa je besno odmaknuta i bizmarkoliki dostojnik u kućnom kaputu sa pervazima proviri sa pravom trubom u ruci. Ostavivši Lidiju u kolima, koja su tada već prestala da brekću, pođoh po Ardaliona. Zatekao sam ga kako spava. Spavao je u jednodelnom kupaćem kostimu. Smandrljavši se sa kreveta, on je s nemom užurbanošću obuo sandale, navukao plavu košulju i flanelske pantalone; potom je dograbio tašnu (sa sumnjivom kvrgom na boku) i mi izađosmo. Ukočen i pospan izraz nije baš dodavao neki šarm njegovom debelonosom licu. Smestili smo ga na stražnje sedište. Ja nisam znao put. On je rekao da ga poznaje dobro kao Očenaš. Zalutali smo čim smo izašli iz Berlina. Ostatak vožnje protekao je u raspitivanju za pravi smer. - Lep prizor za zemljovlasnika! - uzviknuo je Ardalion kada smo, negde oko podneva, prošli Kenigsdorf i krenuli delom puta koji je poznavao. - Kazaću vam kada da skrenete. Zdravo, zdravo, drveće moje staro! - Ne zamlaćuj se, Ardaliončik - blago reče Lidija. S obe strane protezala su surova pustopoljina, tipa pesak-i-vres, uz pokoji mladi bor. Nešto dalje, priroda se malo promenila; sada smo zdesna imali obično polje koje se, u dubini, tajnovito graničilo sa šumom. Ardalion se ponovo usplahirio. Na desnoj strani autoputa podizao se svetložut stub i upravo na tom mestu odvajao se pod pravim uglom jedva primetan put, duh nekog zaboravljenog puta, koji je ubrzo izdisao među čičkovima i ovsenicom. - Ovde se skreće - reče Ardalion značajno, a onda, uz iznenadni roktaj, ulete u mene jer sam zakočio. Smešiš se, plemeniti čitaoče? I stvarno, zašto se ne bi smešio? Lep letnji dan i miran predeo, dobroćudna luda od umetnika i stub pored puta... Taj žuti stub... Koji je podigao čovek što prodaje placeve, koji je štrčao u prekrasnoj usamljenosti, taj lutajući brat onih drugih obojenih stubova što su, sedamnaest kilometara dalje prema selu Valdau, čuvali stražu nad primamljivijim i skupljim jutrima zemlje, taj posebni znak postao je kasnije moja fiksna ideja. Jasno žut, naspram nejasnog pejzaža, javljao se u mojim snovima. Moja maštanja su određivala svoj pravac kretanja prema njemu. Sve moje misli vraćale su se njemu. On je sijao, kao verna kula svetilja, u pomrčini mojih razmišljanja. Danas imam osećaj da sam ga prepoznao kada sam ga prvi put video: bio mi je poznat kao stvar iz budućnosti. Možda grešim, možda je pogled koji sam mu uputio bio sasvim nezainteresovan, možda sam jedino brinuo da ne ogrebem blatobran o njega dok sam skretao, ali svejedno, kako se danas sećam, to prvo upoznavanje ne mogu da odvojim od njegovog zrelog razgranjavanja.

26 Put se, kao što je već pomenuto, gubio, gasio; kola su ljutito škripala dok su poskakivala po džombastom tlu; zaustavio sam ih i slegao ramenima. Lidija reče: - Predlažem, Ardaljuška, da ipak pođemo u Valdau; rekao si da se tamo nalaze veliko jezero i kafe ili tako nešto. - Ne dolazi u obzir - uzbuđeno uzvrati Ardalion. - Kao prvo, restoran se tek planira, a kao drugo, i ja imam jezero. Hajdete, dragi moj - nastavi obraćajući se meni - mrdnite ovaj stari autobus, nećete zažaliti. Ispred nas, na uzdignutijem tlu, nekih tri stotine metara dalje, započinjala je borova šuma. Pogledah je i... e pa, mogu se zakleti da sam osetio kao da sam je već bio video. Da, tačno, sada mi je jasno - sigurno sam imao taj čudni osećaj, nisam ga naknadno pridodao. I taj žuti stub... S kakvim značenjem me je pogledao kada sam se osvrnuo - kao da je govorio: „Evo me, u tvojoj sam službi...“I ti borovi preda mnom, s korom koja podseća na čvrsto zategnutu crvenkastu zmijsku kožu, i sa zelenim krznom koje je vetar milovano u pogrešnom smeru, i ona gola breza na rubu šume (čuj, zašto sam napisao „gola“? Još nije bila zima, zima je bila još jako daleko), a dan tako blag i gotovo bez oblaka, a mali mucavi zrikavci marljivo su pokušavali da kažu nešto što počinje na z... Da, sve je imalo neko značenje - nema sumnje. - Smem li da upitam kuda želite da ga mrdnem? Ne vidim nikakav put. - O, ne budite toliko probirljivi - reče Ardalion. - Samo napred, start. Da, da, samo napred. Tamo, gde vidite ovaj prolaz. Možemo da prođemo, a kada dospemo u šumu, onda smo sasvim blizu mog mestašca. - Nije li bolje da izađemo i odšetamo donde? - predloži Lidija. - U pravu si - odgovorih. - Nikome ne pada na pamet da ovde ukrade nova kola. - Da, odviše je riskantno - složi se ona odmah. - Ali zar ne biste mogli vas dvojica da pođete (Ardalion zastenja), pa neka ti on pokaže to mestašce a ja ću vas čekati ovde i onda možemo da produžimo u Valdau i okupamo se u jezeru i posedimo u restoranu? - Kako je to gnusno od vas - uvređeno poče Ardalion. - Zar ne shvatate da sam hteo da vam poželim dobrodošlicu na svojoj zemlji? Imao sam neka lepa iznenađenja za vas. Jako ste me uvredili. Pokrenuh kola, rekavši pri tom: - Ako ih polupamo, vi plaćate opravku. Poskakivao sam na svom sedištu, pored mene je poskakivala Lidija, iza nas je Ardalion poskakivao i govorio: - Ubrzo ćemo (bup) stići u šumu (bup) a tamo će (bup-bup) biti lakše na vresu (bup). I stigli smo. Prvo smo upali u pesak, motor je zavijao, točkovi se trzali; na kraju smo uspeli da se iskobeljamo; onda su grane počele da grebu po kolima i da skidaju boju. Nekakva staza se napokon pojavila, čas ututkana u suvo praštanje vresa, čas ponovo krivudava između gustih stabala. - Više udesno - reče Ardalion - još malo više udesno. A, šta kažete na miris borova? Krasno, šta? Rekao sam vam. Prekrasno je. Možete ovde da stanete dok ja malo proverim stvari.

27 Izašao je i odmarširao uz nadahnuto uvijanje stražnjice. - Ej, idem i ja - uzviknu Lidija, ali on je išao punom parom i ubrzo ga je sakrilo šipražje. Motor kvrcnu i umiri se. - Kakvo grozno mesto - reče Lidija. - Stvarno, plašila bih se da ostanem ovde sama. Mogu te opljačkati, ubiti... svašta... Usamljeno mesto, baš tako! Borovi su nežno šumorili, kroz sneg koji je sve pokrivao probijali su se goli parčići crnog tla. Koješta! Otkud sneg u junu? Trebalo bi to precrtati, samo kada ne bi bilo nemoralno brisati, jer pravi autor nisam ja, već moje nestrpljivo sećanje. Shvatite to kako vam volja; mene se to ne tiče. I žuti stub je imao kapicu od snega. Tako budućnost prosijava kroz prošlost. Ali dosta je bilo, neka se taj letnji dan ponovo nađe u žiži: sunčeve šare, senke grana preko plavih kola, šišarka na papučici, tamo gde će jednog dana stajati najneočekivaniji od svih predmeta: četka za brijanje. - Da li oni dolaze u utorak? - upita Lidija. - Odgovorih: - Ne, u sredu uveče. Tišina. - Jedino se nadam - reče moja žena - da ga neće doneti kao prošlog puta. - Čak i ako donesu... šta te briga? Tišina. Plavi leptirići spuštaju se na majčinu dušicu. - Čuj, Hermane, jesi li sasvim siguran da je to sreda uveče? (Vredi li otkrivati skriveni smisao? Razgovarali smo o beznačajnim sitnicama, imali na umu neke ljude koje smo poznavali, njihovog psa, zloćudno malo stvorenje koje je privlačilo pažnju svih prisutnih na prijemima; Lidija je marila samo za „velike pse s pedigreom“; kada je izgovarala „pedigre“, nozdrve su joj podrhtavale). - Zašto se ne vraća? - reče ona. - Sigurno se izgubio. Izašao sam iz kola i obišao ih. Boja je svugde bila izgrebana. Nemajući šta da radi, Lidija se dočepala Ardalionove izbočene tašne: opipala je, pa je otvorila. Udaljio sam se nekoliko koraka (ne, ne - ne mogu se setiti o čemu sam razmišljao); pregledao sam nekoliko slomljenih grančica koje su mi ležale pod nogama; onda sam se vratio. Lidija je sada sedela na papučici i tiho zviždala. Oboje zapalismo cigarete. Tišina. Ona je ispuštala dim postrance, iskrivljenih usta. Iz daljine dopre Ardalionova snažna dreka. Trenutak kasnije on se pojavi na čistini i razmaha se, pozivajući nas da krenemo dalje. Vozili smo lagano za njim, zaobilazeći debla. Ardalion je koračao napred, odlučno i poslovno. Nešto blesnu - jezero. Već sam opisao njegov plac. On nije umeo da mi pokaže tačne međe. Velikim koracima odmeravao je metre, zastajao, osvrtao se, napola savijajući nogu na koju se oslanjao; potom je odmahivao glavom i odlazio da potraži izvestan panj koji je nešto obeležavao.

28 Dve spletene breze ogledale su se u vodi; po njoj je plivala neka prljavština, a trske su svetlucale pod suncem. Ispostavilo se da je iznenađenje koje nam je Ardalion obećao bila boca votke, koju je, međutim, Lidija već uspela da sakrije. Onda se smejala i pocupkivala, nalik na loptu za kroket u onom njenom kupaćem kostimu bež boje sa dvostrukom, crvenom i plavom trakom oko pojasa. Kada je, pošto se najahala na Ardalionovim leđima dok je on lagano plivao („Ne štipaj me, ženo, ili ću te zagnjuriti!“), posle mnogo vrištanja i pljuskanja, ona izašla iz vode, noge su joj bile neosporno dlakave, ali ubrzo su se osušile i videlo se samo malo svetlog paperja. Pre nego što bi skočio naglavačke, Ardalion bi se prekrstio; duž golenjače protezala mu se velika ružna brazgotina, zaostala iz građanskog rata; iz otvora na njegovom odbojno oklembešenom kupaćem kostimu, mužički srebrni krst, koji je nosio o vratu, iskakao je kad bi on uskakao. Lidija se poslušno namazala pomadom i legla na leđa, prepuštajući se suncu. Nekoliko koraka dalje, Ardalion i ja smo se ugodno smestili u senci njegovog najboljeg bora. Iz tužno usahle tašne izvadio je blok i olovke, i ubrzo primetih da me crta. - Imate zaguljeno lice - reče zaškiljivši. - Daj, pokaži mi! - uzviknu Lidija i ne pokrenuvši se. - Glavu malo gore - reče Ardalion. - Hvala, tako je dobro. - Daj, pokaži mi! - viknu ona ponovo malo kasnije. - Prvo ti meni pokaži gde si tutnula moju votku - promrmlja Ardalion. - Ne brini - odgovori ona. - Neću da piješ kada sam ja u blizini. - Ta žena je šenula! Šta vi mislite, stari, da li ju je stvarno zakopala? Nameravao sam, u stvari, da iskapim bratsku čašu s vama. - Nateraću te ja da sasvim prestaneš da piješ - doviknu Lidija ne podižući svoje masne kapke. - Prokleti obraz - reče Ardalion. - Recite mi - upitah ga - zbog čega kažete da imam zaguljeno lice? U čemu je problem? - Ne znam. Grafit ga ne hvata. Sledeći put moraću da probam s ugljem ili s uljem. - Izbrisao je nešto, odstranio mrve od brisanja čukljevima, iskrivio glavu. - Smešno, uvek sam mislio da imam najobičnije lice. Pokušajte, možda, iz profila. - Da, iz profila! - viknu Lidija (kao i ranije: raširena na pesku). - Pa, ne bih ga baš nazvao običnim. Malo gore, molim. Ne, ako mene pitate, mislim da u njemu postoji nešto izuzetno čudno. Vaše crte kao da nekako beže ispod moje olovke, beže i nestanu. - Takva lica su retka, je l’ to hoćete da kažete? - Svako lice je jedinstveno - objavi Ardalion. - Pržim se - jeknu Lidija ali se ne pokrenu.

29 - E pa, dajte, stvarno jedinstveno!... Nije li to malo preterano? Uzmite, na primer, određene tipove ljudskih lica koji postoje na svetu; recimo, zoološke tipove. Ima ljudi sa majmunskim crtama, postoji i pacovski tip, svinjski tip. Uzmite onda sličnost sa slavnim ličnostima: imate Napoleone među muškarcima, kraljice Viktorije među ženama. Ljudi su mi rekli da ih podsećam na Amundsena. Često sam nailazio na noseve a la Lav Tolstoj. Postoji, onda, i tip lica koji te navodi da pomisliš na neku određenu sliku. Pa lica nalik ikonama, pa madone! A šta ćemo tek sa sličnošću prouzrokovanom nekom životnom navikom ili profesijom?... - Zatim ćete reći da su svi Kinezi slični. Zaboravljate, dragi moj, da umetnik, pre svega, zapaža razliku između stvari. Prostaci zapažaju svoje sličnosti. Zar nismo čuli kako Lidija viče na zabavama: „Uu! Zar ti ona ne liči na našu služavku?“ - Ardaliondik, ne pokušavaj da budeš duhovit - reče Lidija. - Ali morate se složiti - nastavio sam - da je sličnost ponekad veoma značajna. - Jeste - reče Ardalion - kada kupujete drugi svećnjak. Nema potrebe da dalje beležim naš razgovor. Strasno sam priželjkivao da budala počne da prida o dvojnicima, ali on to nije učinio. Posle nekog vremena zatvorio je svoj blok. Lidija je molila da joj pokaže šta je nacrtao. On reče da hoće ako mu ona vrati votku. Ona je odbila, a on joj nije pokazao crtež. Sećanje na taj dan završava se u sunčanoj izmaglici, ili se, pak, meša sa spomenima kasnijih odlazaka. Jer nakon tog prvog sledili su mnogi drugi. Na neki duboki iskren i bolno oštar način dopadala mi se ta usamljena šuma sa bleštavim jezerom u sredini. Ardalion je uporno nastojao da me nagovori da se nađem s gazdom i kupim komad zemlje do njegovog, ali ja sam bio čvrst; a i da sam bio voljan da kupim zemlju, opet mi ne bi pošlo za rukom da se odlučim, jer je moj posao pretrpeo tužan obrt tog leta i meni je sve dojadilo: ta moja prokleta čokolada upropašćavala me je. Ali dajem vam reč, gospodo, časnu reč: ne koristoljubiva pohlepa, ne samo to, ne samo želja da popravim svoj položaj... Nepotrebno je, međutim, preticati događaje.

30 GLAVA TREĆA Kako da započnemo ovu glavu? Predlažem nekoliko varijanti na izbor. Broj jedan (rado se prihvata u romanima u kojima ispovest u prvom licu vodi stvarni ili podmetnuti autor): Danas je dan lep ali prohladan, žestina vetra ne popušta, pod mojim prozorom se njiše zimzeleno lišće, a poštar ide ulicom natraške, pridržavajući kapu. Moj nemir raste... Odlike ove varijante su veoma očigledne: jasno je, na primer, da je čovek, dok piše, smešten na neko određeno mesto, da nije tek kakav duh koji lebdi iznad stranice. Dok on razmišlja i piše, nešto se oko njega događa; tu je, recimo, taj vetar, taj kovitlac prašine na ulici koju vidim s prozora (sada se poštar okrenuo i, sasvim povijen, nastavljajući da se bori, krenuo napred). Ova prva varijanta je lepa i osvežavajuća, dozvoljava predah i omogućava lični ton, i tako daje priči životnost - pogotovo kada je prvo lice izmišljeno kao i sva ostala. Ali, u tome i jeste stvar: ta poslovna smicalica, ta jadna stvar koja se sasvim otrcala pod rukama pričoklepaca, meni uopšte ne odgovara jer ja strogo težim istini. Stoga možemo da se okrenemo drugoj varijanti koja se sastoji u tome da se odmah uvede novi lik, pa glavu treba započeti ovako: Orlovijus je bio nezadovoljan. Kad god bi bio nezadovoljan ili zabrinut, ili kada naprosto ne bi znao pravi odgovor, on bi potegnuo dugu resicu levog uha, oivičenu sedim maljama, potom bi potegnuo drugu resicu desnog uha, kako bi sprečio ljubomoru, i pogledao vas preko svojih prostih, čestitih naočara, otežući s odgovorom, da bi napokon odgovorio: „Teško je reći, ali ja...“ „Teško“ je upotrebljavao u značenju „naporno“, kao u nemačkom, a germanska čvrstina se osećala u njegovom dostojanstvenom ruskom jeziku. Ova varijanta početka glave je popularan i pouzdan metod - ali u njoj postoji nešto preterano doterano, pa mislim da je neprikladno da stidljivi, snuždeni

31 Orlovijus širom, i to živahno, otvori vrata novog poglavlja. Nudim vašoj pažnji treću varijantu. U međuvremenu... (pozivni gest tačkica, tačkica, tačkica). Od davnina je ovaj marifetluk bio omiljen u kinematografu, alias kinu, alias bioskopu. Videli ste kako junak radi to ili to, a u međuvremenu... Tačkice - i radnja se prenosi na selo. U međuvremenu... Novi red, molim. ... Trupkajući sprženim drumom i nastojeći da ostane u hladu jabukovih stabala, kad god bi njihova kriva okrečena debla nastupila duž ivice... Ne, to je glupost: on nije oduvek lutao. Nekom prljavom kulaku zatrebao bi dodatni radnik; dodatna leđa zatrebala bi nekom ogavnom mlinaru. Ja nikada nisam bio skitnica, a stoga nisam uspevao - i još uvek ne uspevam - da prikažem njegov život na svom ličnom ekranu. Ono što sam najviše želeo da zamislim bio je utisak koji je na njega ostavilo izvesno majsko jutro što je proveo na zakržljaloj travi u blizini Praga. Probudio se. Pored njega je sedeo i posmatrao ga dobro obučeni gospodin. Srećna misao: možda će mi dati cigaretu. Ispostavilo se da je Nemac. Veoma uporno (možda nije bio sasvim čist u glavi?) poturao mi je svoje džepno ogledalce, postao je čak podrugljiv. Shvatio sam da se radi o sličnosti. U redu, pomislio sam, sličnost kao sličnost. Šta se to mene tiče. Mogao bi mi možda dati kakav lak posao. Tražio mi adresu. Nikad se ne zna, može još nešto da ispadne od toga. Kasnije: razgovor u ambaru neke tople mračne noći: „I, kao što rekoh, taj vam je bio čudak, taj čova kojeg sam jednom sreo. Tvrdio je da smo dvojnici.“ Smeh u mraku: „To si ti duplo video, matora pijanduro.“ Ovde se uvuklo još jedno književno sredstvo: imitacija stranih romana, koji su i sami imitacije, koji slikaju dogodovštine veselih probisveta, dobrodušnih momaka. (Izgleda da su se sva moja sredstva malo izmešala). A kad već govorimo o književnosti, nema u njoj nijedna stvar koju ne poznajem. Ona je oduvek bila moj pravi hobi. Još kao dete sastavljao sam stihove i složene priče. Nikada nisam krao breskve iz staklenika severnoruskog zemljoposednika na čijem imanju je moj otac bio upravnik. Nikada nisam zakopavao žive mačke. Nikada nisam uvrtao ruke drugarima koji su bili slabiji od mene, ali sam, kao što rekoh, sastavljao teško razumljive stihove i složene priče, sa užasnom konačnošću, u kojima sam se bez ikakvog razloga podsmevao porodičnim poznanicima. Ali ja nisam zapisivao te priče, niti sam o njima govorio. Nije bilo dana bez neke moje laži. Lagao sam kao što slavuj peva, sa zanosom, do samozaborava, naslađujući se novom životnom harmonijom koju sam sâm stvarao. Za takve masne laži majka mi je odvaljivala ćuške po ušima, dok me je otac tukao bičem od bivolje žile. To me nije ni najmanje obeshrabrivalo; naprotiv, podsticalo je uzlet mojih maštarija. Zaglušenog uha i pocrvenele stražnjice, ležao sam na trbuhu u visokoj travi voćnjaka, zviždao i snevao. U školi sam neizbežno dobijao najgoru ocenu za pismeni sastav iz ruskog, jer sam imao svoj pogled na ruske i strane klasike; tako sam, na primer, kada smo prepričavali „svojim rečima“ fabulu Otela (koja mi je, napominjem, bila izuzetno dobro poznata), načinio Mavra sumnjičavim a Dezdemonu nevernom.

32 Gnusna opklada koju sam zakazao s jednim starijim raspojasanim učenikom završila se tako što sam dobio revolver, pa sam kredom, na stablima jasike u šumi, crtao ružna, kreštava, bela lica, koja sam potom, onako gnusna, ubijao jedno po jedno. Dopadalo mi se, i još uvek mi se dopadaj da rečima dajem samosvestan i luckasti izgled, da ih vezujem šaljivim brakom kalambura, da ih izokrećem, da ih neočekivano presrećem. Otkud nožica u pržionici? Kuda vodi pruga u reči supruga? Kako to Aleksandar postaje radna skela kada se pročita unazad? Tolikom nekoliko godina proganjao me je veoma zanimljiv i veoma neprijatan san: sanjao sam kako stojim usred dugačkog hodnika sa vratima u dnu i strasno želim, premda se ne usuđujem, da im priđem i otvorim ih, što na kraju ipak činim; ali istog časa budio sam se uz krik, jer je ono što sam tamo video bilo nezamislivo užasno: zapravo, savršeno prazna, sveže okrečena soba. Ništa više, ali i to je bilo toliko užasno da nikada nisam uspeo da izdržim. A onda su se jedne noći nasred gole sobe pojavili jedna stolica i njena krhka senka - ne kao prvi komad nameštaja, već kao da ih je neko doneo da bi se popeo na njih i namestio deo draperije, a budući da sam znao koga ću tu zateći sledeći put kako se steže s čekićem u ustima punim eksera, ispljunuo sam ih i nikada više nisam otvorio ta vrata. U šesnaestoj, dok sam još išao u školu, počeo sam redovnije nego ranije da posećujem prijatno neformalan burdelj; kada sam isprobao svih sedam devojaka, usredsredio sam svoju naklonost na bucmastu Polimniju s kojom sam često pio grdne količine penušavog piva za mokrim stolom u jednom voćnjaku - ja naprosto obožavam voćnjake. Za vreme rata, kao što sam već možda pomenuo, životario sam u jednom ribarskom selu nedaleko od Astragana, i da nije bilo knjiga, sumnjam da bih izdržao sve te sumorne godine. Lidiju sam prvi put sreo u Moskvi (u koju sam stigao pravim čudom, provukavši se kroz grozni metež građanske borbe), u stanu u kojem sam živeo, a koji je pripadao nekom mom slučajnom poznaniku. On je bio ćutljiv čovek, Letonac, s belim licem i kockastom lobanjom, kratko podšišanom kosom i očima hladnim kao u ribe. Po zanimanju profesor latinskog, on je kasnije nekako uspeo da postane ugledan sovjetski funkcioner. U taj stan sudbina je strpala nekoliko ljudi koji su se jedva poznavali, a među njima se nalazio i drugi Lidijin rođak, Ardalionov brat Inokentij, koji je, ko zna iz kog razloga, streljan ubrzo posle našeg odlaska. (Iskreno rečeno, sve bi ovo mnogo prikladnije stajalo na početku prve glave nego na početku treće). Prezriv i hladan, al’ iznutra mučen (Zar baklju svoju, dušo, upaliti nećeš?) S trema svog Boga, iz njegovog vrta Što krećeš na Zemlju, što u noć? Moji su, moji su! Moji mladalački pokušaji sa besmislenim zvucima koje sam voleo, himne koja je inspirisala moja pivska dragana - i „Švinburn“, kako su ga

33 zvali u baltičkim pokrajinama... Ali, evo šta bih ja voleo da doznam: da li sam već u to vreme bio obdaren bilo kakvim tzv. zločinačkim sklonostima? Da li je moja mladost, na izgled siva i jednolična, krila mogućnost nastanka kakvog genijalnog prekršitelja zakona? Ili sam se, možda, samo kretao onim običnim hodnikom iz svojih snova, vrištao svaki put od užasa kada bih našao praznu sobu, da je jednog nezaboravnog dana više ne zateknem praznu? Da, tada se sve objasnilo i opravdalo - moja žudnja da otvorim ona vrata, i čudne igre koje sam igrao, i ona žeđ za neistinom, ona privrženost bolnom laganju koje je sve do tada delovalo besciljno. Herman je otkrio svoje drugo ja. To se dogodilo, kao što sam već imao čast da vas obavestim, devetog maja, a u julu sam posetio Orlovijusa. On je u potpunosti odobrio moju odluku, koju sam doneo i koju sam sada ubrzano sprovodio, tim pre što sam poslušao jedan njegov stari savet. Naredne sedmice pozvao sam ga na večeru. Uglove salvete gurnuo je postrance pod okovratnik. Dok se prihvatao supe, izrazio je nezadovoljstvo razvojem političkih događaja. Lidija ga veselo upita da li će biti rata i s kim? On je pogleda preko naočara, otežući s odgovorom (tako se, manje-više, i prikazao vama na početku ove glave), i napokon reče: - Teško je reći, ali mislim da je rat isključen. Kad bejah mlad, prihvatio sam ideju da treba očekivati samo najbolje. - „Najbolje“ je iz njega izašlo izuzetno tužno i teško. - Uvek se držim te ideje. Glavna stvar kod mene je optimizam. - Što je veoma zgodno, s obzirom na vašu profesiju - rekoh uz osmeh. On me pogleda ispod obrva i sasvim ozbiljno odgovori: - Ali pesimizam nam donosi mušterije. Kraj večere bio je neočekivano uveličan čajem posluženim u čašama. Lidija je iz nekog neobjašnjivog razloga smatrala da je takav kraj obeda izuzetno zgodan i lep. Orlovijus je u svakom slučaju bio zadovoljan. Zamišljeno i žalostivo pričao nam je o svojoj staroj majci, koja je živela u Dorpatu, podižući čašu da bi ostatak čaja promešao na nemački način - odnosno, ne uz pomoć kašičice već kružnom kretnjom ručnog zgloba - kako šećer ne bi ostao na dnu. Dogovor koji sam potpisao s njegovom firmom bio je, bar za mene, nekako čudnovato maglovit i beznačajan događaj. Negde u to vreme postao sam onako neraspoložen, ćutljiv, rasejan; čak je i moja žena, koja ništa ne primećuje, zapazila promenu u meni - pogotovo kada se moje vođenje ljubavi pretvorilo u jednoličan postupak posle one žestoke disocijacije. Jednom, usred noći (ležali smo budni u krevetu i u sobi je bilo neizdržljivo zaparno, bez obzira na širom otvoren prozor), ona je rekla: - Deluješ iscrpljeno, Hermane. U avgustu ćemo na more. - Nije samo to - rekoh - već i gradski život uopšte. Nasmrt mi je dosadio. Nije mogla da mi vidi lice u mraku. Minut kasnije produžila je: - Evo, na primer, tetka Eliza, znaš onu moju teku koja živi u Francuskoj, u Pinjanu. Postoji takav grad, Pinjan, zar ne? - Da.

34 - E pa ona više tamo ne živi, već se odselila u Nicu s onim starim Francuzom za koga se udala. Tamo imaju imanje. Zevnula je. - Moja čokolada, stara moja, odlazi do đavola - rekoh, pa i ja zevnuh. - Sve će biti u redu - promrmlja Lidija. - Moraš da se odmoriš, to je sve. - Moram da promenim život, a ne da se odmorim - rekoh pretvarajući se da uzdišem. - Da promeniš život - reče Lidija. - Reci mi - upitah je - zar ti se ne bi dopadalo da živimo negde u nekom mirnom sunčanom kutku, zar ne bi volela kad bih prestao da radim? Da budem neki ugledni rentijer, a? - S tobom bih volela svugde da živim. Hermane. Poveli bismo i Ardaliona, a možda bismo kupili i velikog psa. Tišina. - Ali, na žalost, nikuda nećemo otići. Praktično sam švorc. I čokoladu ću, izgleda, morati da likvidiram. Okasneli prolaznik prođe ulicom. Čok! I opet, čok! Verovatno je udarao štapom po banderama. - Pogađaj: moje prvo je taj zvuk, moje drugo je uzvik, moje treće je napev u starim slovenskim pesmama, posvećenim proleću, a sve skupa je moja propast. Ravnomeran šum automobila. - Šta je, ne možeš da pogodiš? Ali moja glupača od žene već je zaspala. Zatvorih oči, okrenuh se na bok, pa i sâm pokušah da zaspim; nisam uspeo. Iz mraka, pravo prema meni, isturene vilice i ne skidajući oči s mojih, stupao je Feliks. Došavši do mene, raspao se, i pred sobom ugledah samo dug, prazan drum kojim je došao. Tada se ponovo, iz daljine, pojavi obličje, obličje čoveka koji je lupkao štapom po svakom stablu duž druma; prilazio mi je sve bliže i bliže, i ja pokušah da mu razaznam lice... I gle, isturene vilice i ne skidajući oči s mojih - ali iščezao je, kao i ranije, onog časa kada je došao do mene, ili bolje rečeno, činilo se da ulazi u mene, da prolazi kroz mene kao da sam senka, a onda se ponovo neočekivano protegnu put, i ponovo se pojavi neki lik, i ponovo je to bio on. Okrenuh se na dragi bok, i neko vreme sve je bilo mračno i mirno, potpuni mrak; tada se postepeno ukaza put: isti put ali s drage strane, i iznenada se baš pred mojim licem, kao da izlazi iz mene, pojavi potiljak nekog čoveka, pa ranac na njegovim leđima; figura mu se polako smanjivala, odlazio je, odlazio, i za tren će sasvim nestati... ali on iznenada zastade, osvrnu se i poče da se vraća, tako da mu je lice postajalo sve jasnije, a to beše moje lice. Okrenuh se ponovo, ovog puta na leđa, i tada, se, kao kroz neko mutno staklo, nada mnom raširi lakirano plavo-crno nebo, traka neba između tamnih obličja drveća koja su se lagano udaljavala s obe strane; ali kada legoh potrbuške, ugledao sam kako ispod mene promiču šljunak i blato seoskog puta, ispala

35 slama, usek od kolskih točkova pun kišnice, a u toj, od vetra namreškanoj bari, drhtavu travestiju svoga lica, koje - zapanjeno primetih - beše bez očiju. - Oči uvek ostavljam za kraj - samozadovoljno reče Ardalion. Pred sobom je, udaljen za dužinu ruke, držao crtež mog lika urađen ugljenom, i krivio glavu čas na jednu čas na dragu stranu. Često je dolazio, a obično sam mu pozirao na balkonu. Tada sam imao slobodnog vremena napretek: palo mi je na pamet da dam sebi nešto kao mali odmor. Lidija je takođe bila s nama; sedela je u pletenoj naslonjači i držala knjigu; napola zgnječen opušak (ona ih nikada nije sasvim gasila) ispuštao je s nepokolebljivom životnom istrajnošću tanku, pravu nit dima iz pepeljare: povremeno ga je slabašni udar vazduha povijao i krivio, ali on se iznova oporavljao, prav i tanak. - Ne liči baš mnogo - reče Lidija, ne podižući, međutim, pogled s knjige. - Ličiće - uzvrati Ardalion. - Evo, popraviću nozdrvu i biće bolje. Svetlo je danas nekako tupo. - Šta je tupo? - upita Lidija, podigavši pogled i zadržavši prst na prekinutom redu. Dozvolite da i ja prekinem ovaj odeljak, jer postoji još jedan komadić moga života tog leta koji je vredan tvoje pažnje, čitaoče. Izvinjavam se za zbrku i šarenilo moje priče, ali moram ponoviti da ne pišem ja već moje sećanje, koje ima svoje bubice i zakone. Dakle, pogledajte kako ponovo lutam šumom u blizini Ardalionovog jezera, ali tog puta sam došao sâm, i to ne kolima već vozom (do Kenigsdorfa) i autobusom (do žutog stuba). Na mapi koju je Ardalion ostavio na našem balkonu jednog dana jasno se uočavaju sve odlike prigradskog područja. Pretpostavimo da tu mapu držim pred sobom: u tom slučaju može se zamisliti da se Berlin, koji se ne nalazi na slici, nalazi negde u blizini mog levog lakta. Na samoj mapi, u njenom jugozapadnom uglu, proteže se na sever, kao crno-beli komad razdeljene trake, železnička pruga koja, bar metafizički, ide duž mog rukava od Berlina ka manžetni. Moj ručni sat je gradić Kenigsdorf, posle kojeg crno-bela traka skreće i produžava prema istoku, gde se nalazi još jedan kružić (donje dugme mog prsluka): Ajhenberg. Nema, međutim, potrebe da toliko daleko putujemo; mi izlazimo u Kenigsdorfu. Dok železnička pruga skreće na istok, njen saputnik, glavni put, napušta je i nastavlja sâm na sever, pravo do sela Valdaua (nokat na mom levom palcu). Triput dnevno vozi autobus između Kenigsdorfa i Valdaua (sedamnaest kilometara), gde se, uzgred rečeno, nalazi centar za prodaju zemljišta: vedro obojen paviljon, šarena lepršava zastava, brojni žuti stubovi; jedan, na primer, pokazuje „ka plaži“, iako tu još uvek nema plaže - samo se vidi blatište na rubu jezera; drugi pokazuje „kazino“, ali i ono je odsutno, premda ga predstavlja nešto nalik na šator i tek započeti kiosk za kafu; naredni znak poziva vas na „igralište“, i tamo doista nalazite novopodignutu, složenu napravu za gimnastiku, ponajviše nalik na vešala, ali nema ko da se njome koristi osim jednog seoskog mangupčića koji se njiše glavom naniže i pokazuje zakrpu na stražnjici; uokolo, na sve strane, leže placevi - neki su već napola prodati i nedeljom se na njima vide debeli

36 muškarci u kupaćim kostimima i naočarima sa rožnatim okvirima kako strpljivo sebi podižu začetke vikendice; na nekim mestima čak ćete videti sveže posađeno cveće ili pak ružičasto obojen nužnik ukrašen ružama puzavicama. Naravno, nećemo ići ni do Valdaua, već ćemo izaći iz autobusa na desetom kilometru od Kenigsdorfa, na mestu gde usamljeni žuti stub stoji s desne strane. Na istočnoj strani puta, mapa pokazuje veliko prostranstvo prošarano tačkicama: to je šuma; tu, u njenom samom središtu, nalazi se jezerce u kojem smo se kupali, a na njegovoj zapadnoj obali nalazi se niz parcela, lepezasto raspoređenih kao karte za igranje, od kojih je samo jedna prodata (Ardalionova - ako se za nju može reći da je prodata). Približavamo se uzbudljivom delu. Već je pomenuta stanica Ajhenberg koja dolazi posle Kenigsdorfa kada putujete na istok. Sada dolazi tehničko pitanje: može li osoba koja krene negde od Ardalionovog jezera da dospe peške do Ajhenberga? Odgovor je: da. Potrebno je samo da zaobiđemo jezero s južne strane i potom idemo na istok kroz šumu. Posle šetnje od četiri kilometra, provedenih sve vreme u šumi, izbijamo na seoski puteljak čiji jedan kraj vodi nije važno kuda, do zaselaka za koje ne moramo da brinemo, dok nas drugi odvodi do Ajhenberga. Moj život je sav rascepkan i zbrkan, a ja se ovde glupiram, žongliram malim jarkim opisima, igram se lagodnom zamenicom namigujem turisti, vlasniku vikendice, ljubitelju Prirode, te slikovite smese zelenila i plavetnila. Ali imaj strpljenja sa mnom, moj čitaoče. Šetnja koju ćemo uskoro obaviti doneće ti bogatu nagradu. I ovi razgovori s čitaocima su sasvim sumanuti. Reči za publiku. Ubedljiv šapat: „Pst! Neko dolazi...“ Ta šetnja. Autobus me je ostavio kraj žutog stuba. Potom je produžio svojim putem, odnoseći od mene tri starice u crnini na tačkice, muškarca u somotskom prsluku i kosom zamotanom u džak, devojčicu sa velikim paketom, i čoveka u kaputu uprkos vrućini, sa na izgled teškom putnom torbom na kolenima: verovatno veterinar. Među mlečikom i rastavićem pronašao sam tragove guma - guma svojih kola kojima sam nekoliko puta ovuda trupkao i poskakivao za vreme naših izleta. Nosio sam pantalone za golf, ili kako ih Nemci zovu: knikerbokere. Uđoh u šumu. Zastao sam tačno na onom mestu gde smo ja i moja žena jednom čekali Ardaliona. Zapalio sam cigaretu. Posmatrao sam kako se oblačić dima lagano podiže u vazduh, gde ga svijaju nevidljivi prsti, i kako nestaje. Osetih kako mi se steže grlo. Produžio sam do jezera i zapazio zgužvani crno-narandžasti papirić sa omota za film (Lidija nas je fotografisala). Obišao sam jezero s južne strane i produžio na istok kroz gustu borovu šumu. Posle jednočasovne šetnje izbio sam na seoski put. Krenuh njim i za sat se nađoh u Ajhenbergu. Ukrcao sam se na putnički voz. Vratio se u Berlin. Nekoliko puta sam ponovio tu monotonu šetnju i nikada nisam sreo živu dušu u šumi. Sumrak i gluva tišina. Zemlja pored jezera nije se uopšte prodavala; u stvari, ceo taj poduhvat je loše stajao. Kada smo nas troje odlazili tamo na plivanje, naša usamljenost je tokom dana bila toliko potpuna da je čovek mogao,

37 ako bi poželeo, da se kupa go golcat, sećam se kako je jednom, na moju zapovest, preplašena Lidija svukla kupaći kostim i, uz ljupko crvenjenje i nervozno kikotanje, pozirala sasvim gola (debele butine je toliko čvrsto stisnula da je jedva mogla da stoji) pred Ardalionom, koji se iznenada zbog nečega nadurio, verovatno zbog svog nedostatka talenta, i naglo prestavši da crta, odšetao da traži jestive pečurke. Što se mog portreta tiče, uporno je radio na njemu, čak i dobrim delom avgusta, kada je, ne uspevši da se uskladi sa poštenim radom ugljena, prešao na sitno nitkovstvo pastela. Ja sam sebi odredio vremenski rok: dan završetka portreta. Napokon je došao red i na kruškastu aromu laka, portret je bio uramljen, i Lidija je dala Ardalionu dvadeset maraka, stavivši ih, elegancije radi, u koverat. Imali smo goste te večeri, i Orlovijusa između ostalih, i svi smo stajali i blenuli - u šta? U rumeni užas moga lika. Ne znam zašto je mojim obrazima dodao tu zdravu boju; oni su, u stvari, bledi kao smrt. Koliko god gledali, nismo mogli videti sen sličnosti! Koliko je smešna bila, na primer, ona grimizna tačka između očiju, ili onaj blesak očnjaka ispod iskrivljene, režeće usne. Sve to naspram ambiciozne pozadine koja je nagoveštavala stvari koje su mogle biti geometrijske figure ili vešala... Orlovijus, kod koga je kratkovidost bila oblik gluposti, priđe portretu što je mogao bliže i, podigavši naočare na čelo (zašto ih je uopšte nosio? samo su mu s metale), osta nepokretan sa poluotvorenim ustima, a pri tom je pred slikom nežno dahtao kao da namerava da od nje napravi ukusan obed. - Moderan Stil - napokon reče s odvratnošću i priđe njenoj susetki, koju je počeo da razgleda sa istom savesnom pažnjom, iako je to bila obična litografija koja se nalazila u svakom berlinskom domu: Ostrvo mrtvih. A sada, dragi čitaoče, zamislimo malu kancelariju na šestom spratu bezlične zgrade. Daktilografkinja je otišla; bio sam sâm. U prozoru, oblačno nebo. Zidni kalendar je pokazivao veliku crnu devetku, sličnu jeziku bika: deveti septembar. Na stolu su ležale dnevne brige (u obliku pisama poverilaca), a između njih je stajala simbolično prazna kutija od čokolade sa gospom u ljubičastom koja mi je bila neverna. Nigde nikoga. Otvorih pisaću mašinu. Tišina. Na izvesnoj stranici moje beležnice (otad uništene) nalazila se izvesna adresa, napisana polupismenom rukom. Gledajući tu drhtavu prizmu, video sam povijeno voštano čelo, prljavo uvo, oklembešenu ljubičicu u rupici na kaputu, crni nokat na prstu koji pritiska moju srebrnu olovku. Sećam se kako sam stresao sa sebe tu obamrlost, vratio beležnicu u džep, izvadio ključeve, krenuo da zaključam i odem - kako sam već odlazio, i kako sam tada zastao u hodniku dok mi je srce snažno lupalo... Ne, bilo je nemoguće otići... Vratio sam se u sobu i malo odstojao kraj prozora koji gleda na naspramnu zgradu. Lampe su tamo bile upaljene, sijale su na registratore, a neki čovek u crnom, s jednom rukom na leđima, hodao je tamo-amo, verovatno diktirao sekretarici koju nisam mogao da vidim. Pojavljivao se i nestajao, jednom je čak zastao kraj prozora da razmisli, a onda se opet okrenuo, diktirao, diktirao, diktirao.

38 Nema se kud! Upalio sam svetlo, seo, pritisnuo slepoočnice. Iznenada, besno, zazvoni telefon: greška - pogrešan broj. A onda ponovo tišina, i jedino je blago dobovanje kiše ubrzavalo dolazak noći.

39 GLAVA ČETVRTA Dragi Felikse, našao sam ti posao. Prvo moramo da obavimo jedan monolog u četiri oka i sredimo neke stvari. S obzirom da ću ići nekim poslom u Saksoniju, predlažem da se nađemo u Tarnicu - nadam se da to nije predaleko od tvog sadašnjeg prebivališta. Odmah mi javi da li ti moj plan odgovara. Ako ti odgovara, javiću ti dan, sat i tačno mesto, i poslaću ti dovoljno novca za put. Ja sam stalno na putu i zbog toga nemam stalnu adresu, pa je najbolje da svoj odgovor pošalješ na „post restant“ (sledi adresa jedne berlinske pošte), a na koverti napiši reč „Ardalion“. Do viđenja za sada. Očekujem tvoje vesti. (Bez potpisa). Evo ga, tu je preda mnom, pismo koje sam napokon napisao devetog septembre 1930. godine. Ne mogu više da se setim da li je „monolog“ bio omaška ili namerna šala. Otkucano je na dobroj, plavičastoj hartiji sa vodenim žigom u obliku fregate, ali je sada tužno izgužvano i umrljano na uglovima - nejasnim otiscima njegovih prstiju, verovatno. Otuda izgleda da sam ja bio primalac, a ne pošiljalac. Na kraju krajeva, tako bi i trebalo da bude, jer nismo li mi zamenili mesta, on i ja? Imam još dva pisma napisana na sličnoj hartiji, ali svi od govori su uništeni. Da ih imam - da imam, na primer, ono idiotsko koje sam, sa prekrasno podešenom nemarnošću, pokazao Orlovijusu (a potom ga uništio kao sva ostala), moglo bi se sada preći na epistolarni način pripovedanja. Način koji se već dugo poštuje i koji je ostvario velika dostignuća u prošlosti. Od Iksa Ipsilonu: „Dragi Ipsilon“ - a iznad toga sigurno ćete pronaći datum. Pisma dolaze i odlaze - baš kao zvonak let loptice preko mreže. Čitalac ubrzo prestaje da obraća pažnju na datume, i stvarno - šta njega briga da li je dotično pismo napisano devetog ili šesnaestog septembre? Datumi su, međutim, neophodni da bi se održala iluzija. I tako se to nastavlja. Iks piše Ipsilonu a Ipsilon Iksu, stranicu za stranicom. Ponekad se umuva neko izvana, neki Zet, doda svoj mali doprinos prepisci, ali to čini jedino s ciljem da razjasni čitaocu (ne gledajući ga za to vreme, možda samo načas zaškilji) neki događaj koji, iz na izgled osnovanih razloga i sličnog, ni Iks ni Ipsilon ne bi umeli dobro da objasne.

40 Oni takođe pišu smotreno: svi oni delovi „sećaš li se kada“ (sledi detaljan opis sećanja) ubačeni su ne toliko u nameri da osveže Ipsilonove uspomene, koliko da bi pružili čitaocu potreban podatak - stoga je, u celini, krajnji efekat dosta smešan, dok su oni uredno zapisani i savršeno nepotrebni datumi, kao što sam već rekao, posebno zabavni. I kada se na kraju Zet iznenada pojavi s pismom upućenim svom ličnom korespondentu (jer takvi romani podrazumevaju svet sastavljen od korespondenata) saopštavajući mu vest o smrti Iksa i Ipsilona ili pak o njihovom srećnom stupanju u zajednicu, čitalac oseća da bi mu se više dopao jedan običan službeni dopis poreznika. Ja sam se uvek isticao svojom duhovitošću - ona ide prirodno uz dobru imaginaciju; teško mašti koju ne prati dosetljivost. Trenutak. Prepisivao sam to pismo a ono je negde iščezlo. Mogu da nastavim; palo je pod sto. Nedelju dana kasnije stigao je odgovor (išao sam na poštu već pet puta i živci su mi bili na granici): Feliks me je obaveštavao da blagodarno prihvata moj predlog. Kao što se često događa kod neobrazovanih ljudi, ton njegovog pisma u potpunosti je odudarao od tona njegovog uobičajenog govora: njegov epistolarni glas bio je drhtaviji falseto sa provalama uzbudljive hrapavosti, dok je u stvarnom životu imao samozadovoljan bariton koji se opuštao do didaktičnog basa. Pisao sam mu ponovo, priložio novčanicu od deset maraka, i naložio mu da se sretnemo prvog oktobra u pet popodne pored bronzane statue konjanika na kraju bulevara koji započinje levo od trga kod železnice stanice u Tarnicu. Ne sećam se ko beše taj bronzani jahač (neki vulgarni i prosečni Hercog, najverovatnije), ili kako je glasilo ime tog bulevara, ali jednog dana, dok sam se vozio kroz Saksoniju u kolima jednog poslovnog prijatelja, zaglavio sam na dva sata u Tarnicu, gde je moj saputnik pokušavao da obavi neki komplikovani telefonski razgovor, a kako sam oduvek posedovao fotografsko pamćenje, uhvatio sam i fiksirao tu ulicu, statuu i ostale detalje - sasvim mala fotografija, doduše, ali da sam samo znao kako da je uvećam, na njoj su se mogla razaznati čak i slova na firmama, jer taj moj aparat je izvrsnog kvaliteta. Moje pismo od „16. sept.“ pisano je rukom: nažvrljao sam ga u pošti, toliko uzbuđen što sam dobio odgovor na „moje od 9.o.m“ da nisam imao strpljenja da sačekam dok stignem do pisaće mašine. A nije ni bilo nekog posebnog razloga da se stidim bilo kojeg od svojih rukopisa, jer sam znao da ću na kraju ja biti primalac. Kada sam poslao pismo, osetio sam se onako kako se verovatno oseća debeli purpurni javorov list sa crvenim žilicama dok lagano leprša u padu sa grane na površinu potoka. Nekoliko dana pre prvog oktobra desilo se da sam sa ženom šetao Tirgartenom; zastali smo na mostiću, oslonivši laktove na ogradu. Ispod nas, na mirnoj ravni vode, s divljenjem smo gledali istovetni odraz (zanemarujući, naravno, model) jesenje tepiserije parka sa mnogobrojnim lišćem, staklenim plavetnilom neba, tamnim obrisima doručja i našim nagnutim licima. Kada bi se otkinuo neki spori list, iz senastih dubina vode zalepršao bi mu u susret

41 neizbežni dvojnik. Sretali su se bez šuma. List se kovitlavo spuštao, dok se prema njemu, kovitlavo i voljno, podizao njegov istovetan, krasan, samrtni odraz. Nisam mogao da odvojim pogled od tih neumitnih susreta. - Idemo - reče Lidija i uzdahnu. - Jesen, jesen - reče malo kasnije - jesen. Da, to je jesen. - Ona je već nosila svoj kaput od leopardovog krzna. Zaostajao sam za njom i probadao opale listove svojim štapom. - Kako je sada u Rusiji divno - reče ona (slične izjave davala je u rano proleće i tokom lepih zimskih dana: jedino leti uopšte nije delovalo na njenu maštu). ... Nema blaženstva na zemlji... Ali postoje zato sloboda i mir... Dugo već žudim da doznam zavidnu sudbu. Dugo već ja, umorni rob. - Idemo, umorni robe. Večeraćemo malo ranije. - ... o bekstvu razmišljam... Tebi bi verovatno bilo dosadno, Lidija - bez Berlina, bez Ardalionovog vulgarnog trućanja? - Ma ne. Strašno želim nekud da odem... Sunce, morski talasi. Lep lagodan život. Ne razumem zašto ga toliko kritikuješ. - ... Vreme je, draga, vreme... Srce odmor traži... Ne, ne, ne kritikujem ga. Uzgred rečeno, šta bismo mogli da uradimo sa onim užasnim portretom? Vređa oko. Prolazi dan za danom... - Vidi, Hermane, jašu. Sigurna sam da misli da je lepotica, ona ženska. Ma hajde, idemo. Vučeš se kao nadureno dete. Znaš, on je meni veoma drag. Odavno već želim da mu dam puno para za put u Italiju. - ... Zavidnu sudbu... Dugo već ja... Danas Italija ne može da pomogne lošem slikaru. Možda je mogla nekad, davno. Dugo već ja, umorni rob... - Kao da si zaspao, Hermane. Gore glavu, molim te. Želim da budem sasvim iskren: nisam osećao nikakvu posebnu želju za odmorom, ali to je u poslednje vreme postalo stalna tema razgovora između mene i moje žene. Čim bi se našli sami, uporno sam skretao razgovor na „prebivalište čiste radosti“, kako već stoji u onoj Puškinovoj pesmi. U međuvremenu sam s nestrpljenjem brojao dane. Odložio sam sastanak do prvog oktobra, jer sam želeo da sebi pružim šansu da se predomislim; a danas ne mogu da ne pomislim da bi Feliks, da sam se ja ipak predomislio i odustao od odlaska u Tarnicu, i dalje čučao ispod bronzanog vojvode, ili bi se možda odmarao na susednoj klupi, gde bi svojim štapom crtao, sleva udesno i zdesna ulevo, zemljane duge koje štapom crta svaki dokoni čovek (naša večna potčinjenost krugu u koji smo svi zatočeni!). Da, tako bi on sedeo do današnjeg dana, i ja bih ga se prisećao bolno i strasno - veliki bolni zub koji se nema čime izvaditi, žena koja se ne može imati, mesto koje se, zahvaljujući naročitoj topografiji noćih mora, nikako ne može dosegnuti. Veče uoči mog odlaska, Ardalion i Lidija su ređali pasijans, dok sam ja koračao sobama i posmatrao se u svim ogledalima. U to vreme još sam bio u dobrim odnosima s ogledalima. Poslednje dve nedelje nisam brijao brkove, što je izmenilo moj izgled nagore. Iznad mojih beskrvnih usana štrčala je crvenkastosmeđa mrlja sa malim ružnim usekom na sredini. Imao sam osećaj da mi je

42 prilepljena, a ponekad mi se činilo da mi se neka bockava životinjica ugnezdila na gornjoj usni. Noću, polubudan, iznenada bih opipao svoje lice, i prsti mi ga nisu prepoznavali. I tako, kao što kažem, koračao sam i pušio, a iz svake tačkaste komode u stanu pogledala me je, očima i bojažljivim i ozbiljnim, žurno sklepana spodoba. Ardalion, u plavoj košulji i kravati sa lažnim škotskim dezenom, lupao je kartama kao kafanski kockar. Lidija je sedela bočno do stola, prekrštenih nogu, suknje zadignute iznad ruba čarapa, i duvala dim od cigarete naviše, isturene donje usne i očiju uprtih u karte na stolu. Noć je bila crna i burna; svakih pet sekundi preko krovova je pristizao bledi zrak sa radio-tornja: svetli trzaj, tiho bezumlje reflektora. Kroz odškrinut prozor u kupatilu dopre tek glas radio-spikera, valjda iz nekog stana preko puta. U trpezariji lampa je osvetljavala moj grozni portret. Ardalion je, u plavoj košulji, lupao kartama, Lidija je sedela i oslanjala se laktom o sto, dim se podizao iz pepeljare, Izađoh na balkon. - Zatvori vrata, promaja je - dopre Lidijin glas iz trpezarije. Od oštrog vetra zvezde su žmirkale i treperile. Vratih se unutra. - A kuda ide naš lepotan? - upita Ardalion ne obraćajući se nijednom od nas. - U Drezden - odgovori Lidija. Sada su igrali magarca. - Moj pozdrav Sikstinskoj - reče Ardalion. - Ne, na to ne mogu da odgovorim. Da vidimo. Evo ovako. - Bolje bi mu bilo da ode u krevet, mrtav je umoran - reče Lidija. - Hej, nemaš prava da zaviruješ u špil, nije pošteno. - Nisam hteo - reče Ardalion. - Ne ljuti se, dušo. A je l’ ide na dugo? - I ovu, Ardaljoša, i ovu, molim te, ni na nju nisi odgovorio. I tako su oni nastavili, razgovarajući čas o kartama a čas o meni, kao da nisam ni bio u sobi, ili kao da sam bio senka, duh, nemo stvorenje - i to njihovo uobičajeno šaljenje, koje me ranije nije uzbuđivalo, sada mi je delovalo nabijeno značenjem, kao da je tu doista bio prisutan samo moj odraz, dok je pravo telo bilo negde daleko. Narednog dana popodne izađoh u Tarnicu. Nosio sam kofer, i on mi je smetao u kretanju, jer ja pripadam onoj klasi ljudi koju mrzi bilo šta da nosi; ja volim da pokazujem skupe jelenske rukavice, da širim prste i slobodno mašem rukama, dok hodam i izbacujem blistave vrhove svojih prekrasno obuvenih stopala, koja su premala za moju veličinu i predivna u mišje sivim kamašnama, jer kamašne su nalik na rukavice po tome što pružaju čoveku nežnu eleganciju srodnu posebnim markama prvoklasnih putnih predmeta. Volim one prodavnice u kojima se prodaju koferi, njihov dobar miris i škripu, nevinost svinjske kože ispod zaštitne tkanine, ali udaljavam se, udaljavam - možda želim da se udaljim... nije bitno, idemo dalje, gde sam ono stao? Da, odlučio sam da ostavim prtljag u hotelu. Kom hotelu? Prešao sam preko trga osvrćući se na sve strane, ne samo da bih našao hotel, nego i da bih se prisetio mesta, jer sam tuda prošao samo jednom i upamtio onaj bulevar i poštu. Međutim, nisam imao vremena da vežbam pamćenje. Iznenada mi je u pogled

43 uletela firma nekog hotela, njegov ulaz, par lovorovih grmova u zelenim saksijama pored vrata... ali taj nagoveštaj raskoši pokazao se lažnim, jer čim biste ušli, zapahnuo bi vas vonj iz kuhinje, dva dlakava prostaka pila su pivo za barom, a stari kelner, koji je čučao i mahao krajem salvete ispod pazuha, valjao je po patosu debelo kučence belog trbuha koje je takođe mahalo repom. Zatražio sam sobu (dodavši da će moj brat možda provesti noć sa mnom) i dobio jednu dosta veliku, sa dva kreveta i bocom bajate vode na okruglom stočiću, kao kod apotekara. Kada je kelner otišao, stajao sam tamo manje-više usamljen, u ušima mi je zvonilo i obuzimalo me osećanje neke neobične zaprepašćenosti. Moj dvojnik se verovatno već nalazio u istom gradu, već je možda čekao u tom gradu, pa su mene, shodno tome, predstavljale dve ličnosti. Da nije bilo mojih brkova i odeće, hotelsko osoblje bi moglo - ali možda su se (nastavih, skačući s jedne misli na drugu) njegove crte izmenile i više ne liče na moje, te sam došao uzalud. „Molim te, bože!“ rekoh silovito, mada i sâm nisam razumeo zašto sam to rekao, jer nije li se smisao mog celog života sada sastojao u posedovanju živog odraza? Zašto sam, onda, pominjao nepostojećeg boga, zašto je kroz moj um proletela glupa nada da je moj odraz iskrivljen? Priđoh prozoru i pogledah napolje: dole, u sumornom dvorištu, jedan Tatarin oblih leđa i sa vezenom kapicom pokazivao je mali plavi tepih nekoj bosonogoj ženi. Znao sam da smo žena i ja prepoznali tog Tatarina, i deo zarastao u korov u jednom uglu dvorišta, i onaj kovitlac prašine, i blagi pritisak kaspijskog vetra, i bledo nebo, sito gledanja na ribnjake. U tom času začu se kucanje na vratima, u sobu uđe spremačica sa dodatnim jastukom i čistijom noćnom posudom, koje sam tražio, i kada sam ponovo prišao prozoru, više nisam video Tatarina već nekog lokalnog torbara koji je prodavao naramenice, a žena je nestala. Ali dok sam gledao, iznova započe proces sjedinjavanja, građenja, tvorenja određene uspomene: u uglu dvorišta ponovo se pojaviše, porastoše i nabujaše one travke, i ponovo je riđokosa Kristina Forsman, koju sam telesno spoznao 1915. godine, opipavala Tatarinov tepih, i pesak je leteo, a ja nisam mogao da otkrijem gde se nalazi jezgro oko kojeg su sve te stvari nastajale, gde je tačno bila klica, izvor - iznenada skrenuh pogled na bocu s ustajalom vodom i ona reče „toplo“ - kao u onoj igri u kojoj se pogađaju predmeti, i verovatno bih na kraju otkrio tu sitnicu koja je, što sam nesvesno zapazio, pokrenula mašineriju (ili je, pak, ne bih otkrio, uz prosto, neknjiževno objašnjenje da je sve u toj provincijskoj nemačkoj hotelskoj sobi, čak i pogled, bledunjavo i ružno nalikovalo nečemu što je pre mnogo godina viđeno u Rusiji) da nisam pomislio na sastanak, što me je navelo da obučem rukavice i požurim napolje. Skrenuh niz bulevar, pored pošte. Duvao je surov vetar koji je gonio lišće - požurite, bogalji! - preko ulice. Uprkos nestrpljenju, zapažao sam kao i obično, primećivao lica i pantalone prolaznika, tramvaje koji su ličili na igračke u poređenju s berlinskim, prodavnice, divov cilindar naslikan na oguljenom zidu, firme, ime jednog prodavca ribe: Karl Špis, koje me podsetio na Karla Špisa koga sam nekada poznavao u jednom selu na Volgi, i koji je takođe prodavao jegulje.

44 Stigavši najzad do kraja ulice, ugledah bronzanog konja kako se propinje i oslanja o rep kao detlić, i da je vojvoda na njemu samo malo energičnije ispružio ruku, ceo spomenik bi u tmastoj večernjoj svetlosti izgledao kao spomenik Petru Velikom u gradu koji je sam osnovao. Na jednoj od klupa neki starac je jeo grožđe iz papirne kese; na drugoj klupi sedele su dve starije dame; ogromna starica, zavaljena u invalidskoj stolici, slušala je njihov razgovor razrogačenih očiju. Dvaput, triput sam obišao oko statue, posmatrajući u prolazu zmiju koja se uvijala pod stražnjim kopitom, natpis na latinskom, čizmu sa crnom zvezdom mamuze. Izvinite, zmije u stvari nije bilo; to moja mašta posuđuje od cara Petra - čija statua, uz to, nosi duboke cipele. Zatim sedoh na jednu praznu klupu (ukupno ih je bilo šest) i pogledah na sat. Pet i tri. Vrapci su skakutali po zemlji. Na smešno iskrivljenoj leji raslo je najgnusnije cveće na svetu: lepe kate. Prošlo je deset minuta. Ne, nemir mi nije dao da sedim. Štaviše, ostao sam bez cigareta, a sumanuto sam želeo da pušim. Skrenuh u jednu bočnu ulicu, prošavši pored crne protestantske crkve koja se pretvarala da je stara, i ugledah trafiku. Automatsko zvonce nastavilo je da zvoni i posle mog ulaska, jer nisam zatvorio vrata: - Hoćete li, molim vas - reče žena s naočarima, i ja koraknuh nazad i žustro zatvorih vrata. Neposredno iznad njih nalazila se jedna od Ardalionovih mrtvih priroda: lula, na zelenoj tkanini, i dve ruže. - Otkud vama ovo? - upitah uz osmeh. Ona nije odmah razumela, a onda odgovori: - Moja nećaka je to slikala... nedavno je umrla. Tako mi svega! (pomislih). Zar nisam video nešto veoma slično, ako ne i isto, među Ardalionovim slikama? Tako mi svega! - Ah, dobro - rekoh naglas. - Imate li... - rekao sam naziv cigareta koje obično pušim, platio i izašao. Pet i dvadeset. Ne usuđujući se da se vratim na dogovoreno mesto (pružajući tako šansu sudbini da izmeni svoj program) i još uvek ništa ne osećajući, ni gnev ni olakšanje, dugo sam hodao bočnom ulicom koja me je odvodila od statue, a svaki čas sam zastajkivao u pokušaju da zapalim cigaretu, ali vetar je gasio vatru sve dok se nisam zaklonio pod nekim tremom, zavetrivši vetar - kakav kalambur! Stajao sam pod tremom i gledao kako dve devojčice igraju klikere; naizmenično su kotrljale sjajnu kuglu, čas se savijajući da je odgurnu prstom, čas je stiskajući stopalima da bi je otpustile uz skok, a sve to u nameri da se kliker otkotrlja u rupicu na tlu, pod brezom sa dvostrukim stablom; i dok sam tako stajao i gledao tu usredsređenu, tihu i preciznu igru, nekako sam pomislio da Feliks jednostavno nije mogao da dođe zbog toga što je bio proizvod moje mašte, koja je čeznula za odrazima, ponavljanjima, maskama, i da je moje prisustvo u dalekom gradiću bilo apsurdno pa čak čudovišno. Dobro se sećam tog gradića - i osećam se neobično zbunjen: da li da nastavim s takvim podrobnostima, koje su na užasno neprijatan način odslikavale stvari

45 koje sam nekada davno video? Sada mi se čak čini da je on, taj gradić, bio sačinjen od izvesnih odbačenih čestica moje prošlosti, jer sam u njemu otkrio stvari koje su mi izuzetno i neobjašnjivo bile poznate: nisku bledoplavu kuću, tačnog dvojnika one koju sam video u jednom predgrađu Sankt Petersburga, prodavnicu stare odeće, u kojoj su visila odela koja su pripadala mojim umrlim poznanicima, uličnu lampu sa istim brojem (uvek volim da pogledam brojeve na uličnim lampama) kao na onoj koja je stajala ispred moskovske zgrade u kojoj sam boravio, a u blizini istu golu brezu sa istim rašljastim stablom u metalnom korzetu (to me je i navelo da pogledam broj na lampi). Mogao bih, ako poželim, da dam još mnogo takvih primera, od kojih su neki tako tanani, tako - kako da kažem? - apstraktno lični, da postaju nerazumljivi čitaocu, koga pazim i mazim kao odana dadilja. Doduše, nisam sasvim siguran u izuzetnost pomenutih pojava. Svaki čovek s oštrim okom poznaje te anonimne prepričane odeljke iz svog prethodnog života: lažno nevine kombinacije detalja, koje gnusno bazde na plagijat. Prepustimo ih savesti sudbine i vratimo se, zamrlog srca i s oklevanjem, spomeniku na kraju ulice. Starac je pojeo grožđe i otišao, ženu koja umire od vodene bolesti su odvezli, i nikoga tu više nije bilo osim jednog čoveka koji je sedeo na istoj klupi na kojoj sam ja nedavno sedeo. Malo nagnut, raširenih kolena, bacao je mrve vrapcima. Njegov štap, koji je bio nemarno oslonjen na klupu pored njegovog levog bloka, lagano poče da se kreće u trenutku kada sam ga primetio: kliznuo je i pao na šljunak. Vrapci se razleteše, napraviše polukrug i spustiše se na okolno žbunje. Shvatih da se čovek okrenuo prema meni. U pravu si, pametni moj čitaoče.

46 GLAVA PETA Gledajući u zemlju, levom rukom prodrmah njegovu desnu, istovremeno podigoh oboreni štap i sedoh na klupu pored njega. - Zakasnio si - rekoh ne gledajući ga. On se nasmeja. I dalje ne gledajući, raskopčah se, skidoh šešir, pređoh dlanom preko glave. Obuzela me je vrućina. Vetar je preminuo u ludnici. - Odmah sam vas prepoznao - reče Feliks laskavim glupo-zavereničkim tonom. Gledao sam sada štap u svojim rukama. Bio je to čvrst, korišćen štap od lipovog drveta, sa urezom na jednom mestu, gde je ime vlasnika bilo uredno zabeleženo: „Feliks taj-i-taj“, a ispod toga je stajao datum, a onda i ime njegovog sela. Vratih ga na klupu, pomislivši da je on, prostačina, došao peške. Sabravši se napokon, okrenuh se prema njemu. Međutim, nisam mu se odjednom zagledao u lice; krenuo sam od njegovih stopala nagore, kao što se vida na ekranu kada kamerman nastoji da nas muči. Prve behu velike, prašnjave cipele, debele čarape zgužvane oko članaka, potom sjajne plave pantalone (one somotske su verovatno istrulile) i šaka koja je držala komad suvog hleba. Onda plavi kaput preko tamnosivog džempera. Pa još više, meka kragna koju već znam (premda sada relativno čista). Tu sam stao. Da li da ga ostavim bez glave ili da nastavim da ga pravim? Zaštitivši se šakom, virnuh između prstiju u njegovo lice. Za trenutak sam imao utisak da je sve bilo varka, priviđenje - da on nikada nije mogao biti moj dvojnik, taj tupavko s podignutim obrvama koji je žmirkao s iščekivanjem, još uvek ne znajući za koji izraz da se odluči, pa je stoga i podizao one obrve, kako bi bio bezbedan. Za trenutak, kao što kažem, učinilo mi se da liči na mene koliko i bilo koji čovek. Ali tada se, uspokojeni, vratiše vrapci - jedan od njih skakutao je sasvim blizu - i to mu skrenu pažnju; crte lica vratiše mu se na pravo mesto, i ja ponovo ugledah čudo koje me je opčinilo pre pet meseci.

47 On baci šaku mrva vrapcima. Najbliži žurno kljucnu, ona odskoči, i tako je dočepa drugi, koji odmah odlete. Feliks se ponovo okrenu k meni sa onom spremnom i gmizavom poniznošću. - Onaj nije dobio ništa - rekoh i pokazah na ptičicu koja je stajala po strani i bespomoćno otvarala kljun. - Mlad je - primeti Feliks. - Vidite, gotovo i da nema rep. Ja volim ptice - dodade uz sladunjav osmeh. - Bio si u ratu? - upitah, a onda nekoliko puta pročistih grlo jer mi je glas bio hrapav. - Da - odgovorio je. - Dve godine. Zašto? - Onako. Bojao si se da te ne ubiju, a? On namignu i zagonetno reče: - Svaki miš ima svoju rupu, ali ne izlazi svaki miš iz svoje rupe. Na nemačkom se sve to rimovalo; zapazio sam već njegovu sklonost za neukusne izreke, osim toga, beskorisno je bilo mučiti mozak u pokušaju da se sagleda ideja koju je doista želeo da izrazi. - To je sve. Nema više za vas - reče on postrance vrapcima. - Ja volim i veverice - ponovo je namignuo. - Dobro je kada je šuma puna veverica. Volim ih zato što su protiv zemljoposednika. A i krtice. - Šta je s vrapcima? - upitah s velikom blagošću. - Jesu li i oni „protiv“, kako ti kažeš? - Vrabac je prosjak među pticama, pravi ulični prosjak. Prosjak - ponavljao je, oslanjajući se šakama o štap i pomalo se njišući. Očito je smatrao sebe izuzetno oštroumnim. Ne, nije on samo bio budala; bio je budala melanholičnog tipa. Čak mu je i osmeh bio sumoran - mučno je bilo gledati ga. A ipak sam ga pomno gledao. Grdno me je zanimalo da posmatram kako se naša izuzetna sličnost raspada kretnjama njegovog lica. Ako doživi starost, pomislio sam, njegovi osmesi i grimase sasvim će izbrisati našu sličnost koja je sada savršena kada mu se lice ukoči. Herman (šaljivo): - Ah, ti si, vidim, filozof. To ga je, izgleda, malo uvredilo. - Filozofija je izum bogatih - primeti on s dubokim ubeđenjem. - I sve ostalo je izmišljeno: religija, poezija... o, devojko, kako patim, o, jasno srce moje! Ja ne verujem u ljubav. Prijateljstvo - e, to je druga stvar. Prijateljstvo i muzika. - Reći ću vam nešto - produžio je ostavljajući štap i obraćajući mi se s nekim žarom. - Voleo bih da imam prijatelja koji bi uvek bio spreman da podeli svoju krišku hleba sa mnom i koji bi mi zaveštao komad zemlje, kućicu. Da, voleo bih da imam pravog prijatelja. Radio bih za njega kao baštovan, a posle bi njegova bašta postala moja, i ja bih se uvek sećao svog mrtvog druga sa zahvalnim suzama. Svirali bismo Violine zajedno, ili bi, recimo, on svirao flautu a ja mandolinu. Ali žene... stvarno, čujte, možete li mi navesti bar jednu koja nije prevarila svoga muža?

48 - Sve je tačno! Sasvim tačno. Zadovoljstvo je slušati te. Jesi li ikada išao u školu? - Samo nakratko. Šta se može naučiti u školi? Ništa. Ako je čovek bistar, šta će mu nauka? Glavna stvar je priroda. Politika, na primer, mene ne privlači. A onako, uopšte, svet je, znate, đubre. - Savršeno logičan zaključak - rekoh. - Da, tvoja logika je nepogrešiva. Iznenađujući nepogrešiva. A sad, čuj, pametnjakoviću, vrati mi onu moju olovku, i to brzo. To ga je navelo da se uspravi i da se nađe u duhovnom stanju koje mi je bilo neophodno. - Zaboravili ste je na travi - promrmlja on zbunjeno. - Nisam znao da li ću vas ponovo videti. - Ukrao i prodao! - viknuh, čak i nogom lupih. Njegov odgovor bio je izuzetan: prvo je odmahivao glavom odričući krađu, a onda je odmah klimnuo potvrđujući prodaju. U njemu je, verujem, bio sakupljen ceo buket ljudske gluposti. - Đavole jedan - rekoh - budi obazriviji drugi put. No, bilo pa prošlo. Uzmi cigaretu. On se opusti i sinu, videvši da je moj gnev prošao, pa poče da izražava zahvalnost: - Hvala vam, o hvala vam. Nego, čujte, mi smo stvarno veoma slični! Mogao bi neko pomisliti da je moj otac zgrešio s vašom majkom, a? - I ulagujući se nasmeja, zadovoljan svojom šalom. - Na posao - rekoh, pretvarajući se da sam iznenada ozbiljan. - Pozvao sam te ovamo, ali ne iz pukog uživanja u beznačajnom razgovoru. Pomenuo sam u pismu pomoć koju ću ti pružiti, posao koji sam ti našao. Pre toga, međutim, postaviću ti jedno pitanje. Tvoj odgovor mora da bude iskren i tačan. Reci mi, šta misliš - šta sam ja? Feliks me odmeri, onda se okrenu i sleže ramenima. - Ne postavljam ti zagonetku - produžih strpljivo. - Savršeno dobro razumem da ne možeš da znaš ko sam. U svakom slučaju, odbacimo mogućnost koju si ti tako duhovito pomenuo. Naša krv, Felikse, nije ista. Ne, dobri moj druže, nije ista. Ja sam se rodio hiljadu kilometara daleko od tvoje kolevke, i čast mojih roditelja - kao i tvojih, nadam se - neokaljana je. Ti si jedini sin: i ja sam. Znači, ni meni ni tebi ne može da dođe neka tajanstvena spodoba: odavno izgubljeni brat kojeg su nekada ukrali Cigani. Ništa nas ne vezuje, ja nemam nikakve obaveze prema tebi, obrati pažnju, nikakve obaveze; ako nameravam da ti pomognem, radim to po svojoj slobodnoj volji. Imaj to na umu, molim te. A sad, da te ponovo pitam: šta sam ja? Jer sigurno si stvorio bar neko mišljenje, zar ne? - Možda ste glumac - reče Feliks sumnjičavo. - Ako sam te dobro shvatio, prijatelju, hoćeš da kažeš da si pri našem prvom susretu pomislio: „Ma, on je verovatno jedan od onih tipova iz pozorišta, čudak

49 sa neobičnim zamislima i lepom odećom, možda slavna ličnost.“ Jesam li u pravu? Feliks se zagleda u vrh cipele kojom je ravnao šljunak, a njegovo lice poprimi dosta napregnut izraz. - Nisam ništa pomislio - zlovoljno reče. - Jednostavno sam video - pa to, da ste zainteresovani za mene, i sve ostalo. A da li vas glumce dobro plaćaju? Mala napomena: ideja koju mi je dao učinila mi se oštroumnom; jedinstveni put kojom je krenula doveo ju je u dodir sa glavnim delom moga plana. - Pogodio si - uzviknuh - pogodio. Da, ja sam glumac. Filmski glumac, tačnije rečeno. Da, tačno je. Lepo si to rekao, divno! Šta još možeš da kažeš o meni? Tu sam primetio da je njegovo raspoloženje nekako splasnulo. Izgleda da ga je moje zanimanje razočaralo. Sumorno se mrštio, držeći polupopušenu cigaretu palcem i kažiprstom. Iznenada podiže glavu, trepnu. - A kakav to posao želite da mi ponudite? - upita bez one svoje uobičajene umilnosti. - Ne tako brzo, ne tako brzo. Sve u svoje vreme. Pitao sam te šta još misliš o meni. Hajde, odgovori, molim te. - E, pa... znam da volite da putujete - to bi bilo sve. U međuvremenu, primakla se noć. Vrapci su još odavno iščezli; spomenik je potamneo i kao da je porastao. Iza jednog crnog drveta bešumno se pojavi mesec, taman i debeo. Oblak u prolazu namače mu masku, te od njega osta vidljiv samo jedan bucmasti obraz. - Znaš šta, Felikse, ovde postaje mračno i neprijatno. Kladim se da si gladan. Hajde, idemo nešto da pojedemo i nastavimo razgovor uz kriglu piva. Da li ti odgovara? - Odgovara - reče Feliks nešto življim glasom, a potom poučno dodade: - Gladan stomak nema uši. - Njegove izreke prevodim doslovno; u originalu, na nemačkom odzvanjale su od rima. Ustali smo i krenuli prema žutim svetlima bulevara. S dolaskom noći, jedva sam uočavao našu sličnost. Feliks se vukao pored mene, na izgled utonuo u misli, a način njegovog hoda bio je tupav kao i on. Zapitao sam: - Jesi li ranije bio u Tarnicu? - Ne - odgovori on. - Ne marim za gradove. Ovakvi kao ja smatraju da su gradovi dosadni. Znak krčme. Bure u izlogu, a sa strana mu stoje dva bradata patuljka od terakote. Dobra kao i bilo koja druga. Uđosmo i odlučismo se za sto u udaljenom uglu. Dok sam skidao rukavicu, osmotrio sam mesto pozornim pogledom. Samo troje ljudi, koji nisu obraćali nikakvu pažnju na nas. Dođe kelner, bledunjav čovečuljak sa cvikerima (nije mi bilo prvi put da vidim kelnera s cvikerima, ali nisam mogao da se setim gde sam i kada video takvog ranije). Dok je iščekivao našu narudžbinu, pogledao je mene, onda Feliksa. Naravno, zahvaljujući mojim brkovima, naša sličnost nije padala u oči; doduše, ja sam i pustio brkove s ciljem

50 da ne privlačim nepotrebnu pažnju kada se pojavljujem zajedno s Feliksom. Ima negde kod Paskala, rekao bih, jedna mudra misao: da dve osobe koje liče jedna na drugu ne predstavljaju ništa zanimljivo kada se pojedinačno sretnu, ali da stvaraju pravo uzbuđenje kada se pojave zajedno. Nikada nisam čitao Paskala i ne sećam se odakle sam iščupao taj citat. Ali, u mladosti sam uspevao s takvim majmunlucima! Na nesreću, nisam bio jedini koji se razmetao takvim džeparoškim maksimama. U Sankt Petersburgs, na nekoj zabavi, jednom sam primetio: „Ima osećanja, veli Turgenjev, koja se jedino muzikom mogu izraziti.“ Nekoliko minuta kasnije naišao je još jedan gost, koji je, usred razgovora, izvalio istu frazu, ukradenu sa programa koncerta na kojem sam je primetio pri odlasku u garderobu. On je, nema sumnje, a ne ja, napravio budalu od sebe, ali ja sam se ipak nelagodno osećao (premda sam zadobio neko olakšanje kada sam ga lukavo upitao kako mu se dopada velika Vijabranova), pa sam odlučio da prestanem s takvom velikoučenošću. Sve ovo je samo digresija a ne izvlačenje - sasvim sigurno nije izvlačenje, jer ja se ne bojim nikoga i sve ću reći. Treba priznati da posedujem izuzetnu kontrolu ne samo nad sobom već i nad svojim stilom pisanja. Koliko sam samo romana napisao kad sam bio mlad - tek-tako, uzgred, i bez ikakve namere da ih objavim. Evo još jedne izreke: objavljeni rukopis, veli Svift, može se uporediti s javnom ženom. Jednog dana (u Rusiji) dao sam Lidiji da pročita jedan moj rukopis, rekavši joj da je to delo mog prijatelja; našla je da je dosadan i nije ga završila. Moj rukopis njoj je ostao praktično nepoznat sve do današnjeg dana. Ja imam tačno dvadeset pet vrsta rukopisa, a najbolji (tj. oni koje najradije koristim) jesu sledeći: obli sitni sa prijatnom punoćom na krivinama, tako da svaka reč izgleda kao sveže ispečeni kolačić; zatim brz i tečan, oštar i neprijatan, prava žvrljotina grbavca u žurbi, krcata skraćenicama, onda rukopis samoubice, svako slovo - omča, svaki zarez - obarač; onda onaj kojeg najviše cenim: krupan, čitak, čvrst i potpuno bezličan; tako bi mogla da piše apstraktna šaka u svojoj nadljudskoj manžetni, kakva se nalazi na oznakama i u udžbenicima fizike. Takvim rukopisom sam počeo da pišem knjigu koju sada nudim čitaocu; ubrzo je, međutim, moje pero poludelo: ovu knjigu sam napisao u svih svojih dvadeset i pet izmešanih rukopisa, tako da će slovoslagač ili neka daktilografkinja, ili pak ona određena osoba koju sam izabrao, onaj ruski autor kome će moj rukopis biti poslat kada kucne čas, možda pomisliti da je u pisanju moje knjige učestvovalo nekoliko ljudi, a isto tako je veoma moguće da će neki pacoliki, lukavi mali ekspert otkriti u njenoj kakografskoj orgiji pouzdan znak psihičke abnormalnosti. Utoliko bolje. Eto... pomenuo sam te, svog prvog čitaoca, tebe, dobro poznatog autora psiholoških romana. Pročitao sam ih i nalazim da su veoma izveštačeni, premda nisu loše konstruisani. Šta ćeš osećati, čitaoče-pišče, kada prioneš na moju priču? Ushit? Zavist? Ili čak... ko zna?... Možda ćeš iskoristiti moje bezgranično odsustvovanje i izdati moju stvar kao svoju... kao plod svoje vešte... da, to ti priznajem... vešte i iskusne mašte, zanemarivši me u potpunosti. Ne bi mi bilo teško da pripremim odgovarajuće mere protiv takve bestidnosti. Da li ću to učiniti, to je drugo pitanje. A šta ako bi mi laskala pomisao da bi ti mogao pokrasti moje vlasništvo? Krađa je najlepši kompliment koji se može iskazati