Vladimir Nabokov - Očajanje

51 jednoj stvari. Znaš li šta je u svemu najzabavnije? Pretpostavljam da ćeš, kada se odlučiš da izvedeš tu prijatnu pljačku, izbaciti kompromitujuće redove, upravo ove redove koje sada pišem, i da ćeš, štaviše, prilagoditi neke delove svom ukusu (što je manje prijatna misao) kao što bi kradljivac automobila prefarbao kola koja je ukrao. U tom smislu, dozvoliću sebi da ispričam jednu pričicu, svakako najsmešniju pričicu koju znam. Pre nekih desetak dana, odnosno negde oko desetog marta 1931. godine (pola godine je neočekivano prošlo - pad u san, beg u čarapi vremena), neka osoba, ili osobe, koja je išla auto-putem ili šumom (to će se, smatram, vremenom utvrditi), zapazila je, na njenom rubu, i nezakonito uzela mali plavi auto takve-i-takve marke i snage (tehničke detalje izostavljam). I, u stvari, to bi bilo sve. Ne tvrdim da ova priča ima univerzalan značaj: njena poenta nije više uočljiva. Mene je naterala da vrištim od smeha samo zato što sam dobro posvećen u nju. Mogu dodati da mi je niko nije ispričao, da je nigde nisam pročitao; izveo sam je, u stvari, iz gole činjenice nestanka kola, činjenice koju su novine sasvim pogrešno protumačile. Vraćaj se, vreme! - Umeš li da voziš? - tako je, sećam se, glasilo pitanje koje sam iznenada postavio Feliksu kada je kelner, ne primetivši ništa posebno na nama, stavio pred mene limunadu a pred Feliksa krčag piva, u čiju je obilnu penu moj zamagljeni dvojnik žudno umočio gornju usnu. - Šta? - reče on uz blaženi groktaj. - Pitao sam da li umeš da voziš kola. - Kako da ne! Družio sam se s jednim šoferom koji je radio u zamku blizu moga sela. Jednog lepog dana pregazili smo krmaču. Bože, kako je skičala! Kelner nam donese nekakvo meso u sosu, u velikim količinama, i krompir pire, takođe preliven sosom. Gde sam već, do vraga, video cviker na nosu kelnera? Aha - pada mi na pamet (tek sada, dok ovo pišem) - u ubogom ruskom restorančiću u Berlinu; taj kelner je sasvim ličio na ovoga - isti usukani čovečuljak s kosom boje slame, ali nešto nežniji. - I tako ti je to, Felikse. Jeli smo, pili, a sada da popričamo. Izneo si neke pretpostavke u vezi sa mnom, i pokazalo se da su tačne. Ali pre nego što se udubimo u posao koji nas očekuje, želim da ti ocrtam opštu sliku moje ličnosti i mog života; ubrzo ćeš shvatiti zašto je to nužno. Pre svega... Uzeh gutljaj pića i produžih: - Pre svega, rođen sam u bogatoj porodici. Imali smo kuću i baštu - i to kakvu baštu, Felikse! Pokušaj da zamisliš ne samo stabljike ruža, već čitave čestare ruža, ruže svih vrsta, a svaka vrsta je bila obeležena uokvirenom tablicom: ruže, znaš, dobijaju zvučna imena kao trkački konji. Osim ruža, u našoj bašti raslo je obilje drugog cveća, a kada bi, ujutru, celo mesto bilo sjajno od rose, prizor je, Felikse, ličio na san. Dok sam bio dete, voleo sam da brinem o bašti, i dobro sam znao svoj posao: imao sam kanticu za zalivanje, Felikse, i ašovčić, a moji roditelji bi sedeli u senci stare trešnje koju je zasadio moj deda, i nežno gledali kako ja, mala vrednica, (zamisli, zamisli samo tu sliku!), skidam sa ruža i gnječim

52 gusenice nalik na grančice. Imali smo mnogo domaćih životinja, kao, na primer, zečeve, najoblije životinje, ako shvataš šta hoću da kažem, i srdite ćurke sa prištavim resicama, i cakane jariće, i mnoge, mnoge druge. Onda su moji roditelji izgubili sav novac i umrli, a divna bašta je iščezla, i tek sada mi se čini da me je sreća ponovo srela: uspeo sam nedavno da nabavim parče zemlje na ivici jednog jezera, i tu ću imati baštu još lepšu od nekadašnje. Moje ugodno dečaštvo mirisalo je na sve one cvetove i voće, dok je susedna šuma, velika i gusta, bacala na moju dušu senku romantične melanholije. Uvek sam bio usamljen, Felikse, pa sam i sada usamljen. Žene... Ne treba govoriti o tim nepouzdanim i razvratnim stvorenjima. Dosta sam putovao; kao i ti, volim da skitam s torbom na leđima, premda su, sigurno, uvek postojali određeni razlozi (koje u celosti osuđujem) da moja lutanja budu prijatnija od tvojih. To je doista zanimljivo: da li si ikada razmišljao o sledećem? - dva čoveka, slično siromašna, ne žive slično; jedan - recimo, kao ti - otvoreno i beznadežno živi prosjačkim životom, dok drugi, iako podjednako siromašan, živi sasvim različitim stilom - kao bezbrižan, uhranjen momak, koji se kreće među veselim bogatašima... Zašto je tako? Zato, Felikse, što ta dvojica pripadaju različitim klasama; a kad već govorimo o klasama, zamislimo čoveka koji putuje četvrtom klasom bez karte i drugog čoveka koji putuje prvom, takođe bez karte: Iks sedi na tvrdoj klupi, gospodin Ipsilon se izležava na mekom sedištu, ali obojica imaju prazne novčanike - ili, da budemo precizniji, gospodin Ipsilon ima novčanik koji može pokazati, premda prazan, dok Iks nema čak ni to, i jedino može da pokaže rupe na postavi svojih džepova. Govorim ovako kako bih te naveo da shvatiš razliku između nas: ja sam glumac, koji uglavnom živi od vazduha, ali uvek imam elastične nade za budućnost; one se mogu beskrajno rastezati, te nade, a da ne puknu. Ti nemaš čak ni to, i uvek bi ostao prosjak da se nije dogodilo čudo; to čudo je moj susret s tobom. Ne postoji nijedna stvar, Felikse, koja se ne može iskoristiti. Još bolje: ne postoji nijedna stvar koja se ne može dugo iskorišćavati, i to veoma uspešno. Možda si u nekim svojim vatrenijim snovima video brojku od dve cifre, granicu svojih stremljenja. I sada, recimo, san se ostvari, i ne samo to, nego odmah pređe na tri cifre. Nije ti odviše lako da razumeš, zato što si osećao da se približavaš teško zamislivoj beskonačnosti kada bi računao iznad desetke, zar ne? A evo, mi se približavamo uglu te beskonačnosti, odande sija stoleće, a preko njegovog ramena - još jedno, i ko zna, Felikse, možda sazreva četvrta cifra - da, od toga se vrti u glavi, srce udara, živci trepere, ali tako je. Vidiš: ti si se toliko navikao na svoju sudbinu, pa sumnjam da ćeš uopšte dokučiti smisao mojih reči; ovo što ti govorim deluje ti mračno i neobično; ono što dolazi delovaće još mračnije i neobičnije. Dugo sam govorio u tom duhu. On me je pogledao s nevericom; verovatno je postepeno izgradio predstavu da mu se podsmevam. Takvi kao on ostaju dobroćudni samo do izvesne tačke. Kada im sine da će biti prevareni, sva se

53 njihova dobrota gubi, u očima im se pojavljuje staklasti odsjaj, i postaju naprasno jarosni. Govorio sam nejasno, ali ne s ciljem da ga razbesnim. Naprotiv, želeo sam da mu se dodvorim; da ga zbunim, ali u isto vreme da ga privučem; ukratko, da mu nejasno ali ubedljivo prenesem sliku čoveka njegove prirode i sklonosti. Moja se mašta, međutim, raspojasala, i to dosta gnusno, uz onu tešku šaljivost postarije ali još uvek uspijave gospe koja je popila čašicu više. Zapazivši kakav sam utisak ostavio, zastadoh na tren; gotovo sam požalio što sam ga uplašio, ali tada, iznenada, osetih kako je slatko kada čovek može da natera slušaoca da se oseća neprijatno. Stoga se nasmeših i nastavih: - Moraš mi oprostiti, Felikse, na ovom brbljanju, retko mi se ukaže prilika da otvorim svoju dušu. Osim toga, u velikoj sam žurbi da prikažem sebe sa svih strana, jer želim da ti dam iscrpan opis čoveka s kojim ćeš morati da radiš, tim više što će taj rad biti u neposrednoj vezi s našom sličnošću. Reci mi, da li znaš šta je dubler? On odmahnu glavom, oklembešene donje usne; odavno sam već primetio da je radije disao na usta - nos mu je bio zapušen ili tako nešto. - Ako ne znaš, objasniću ti. Zamisli da je direktor neke filmske kompanije... bio si u bioskopu, zar ne? - Pa, bio sam... - Dobro. Zamisli, znači, da takav direktor ili reditelj... Izvini, druže, kao da hoćeš nešto da kažeš? - Pa, nisam baš često bio. Kada poželim da potrošim novac, nađem nešto bolje od filmova. - Slažem se, premda ima ljudi koji misle drugačije; kada ih ne bi bilo, ne bi bilo ni takvog zanimanja kao što je moje, zar ne? I tako, kao što sam rekao, reditelj mi je ponudio, za neku malu naknadu - nekih deset hiljada dolara - sitnica, svakako, prazan vazduh, ali cene su danas pale - da igram u filmu u kojem je glavni junak muzičar. To mi izuzetno odgovara, s obzirom da i u životu volim muziku i da umem da sviram na nekoliko instrumenata. Ponekad u letnje večeri odlazim s violinom u najbliži šumarak - ali da se vratim na stvar - dubler, Felikse, jeste osoba koja, u slučaju nužnosti, može da zameni datog glumca. Glumac igra svoju ulogu, kamera ga snima, ostalo je još samo da se uradi neka nevažna mala scena, recimo da junak treba da se proveze u kolima, ali on to ne može da učini jer leži u krevetu, užasno prehlađen. Nema vremena za gubljenje, i tako uskače njegov dubler ili dvojnik, i hladno prođe u kolima (odlično što možeš da voziš kola), i kada se film na kraju prikaže, ni jedan jedini gledalac ne uoči zamenu. Što veća sličnost, to veći honorar. Postoje čak posebne kompanije koje snabdevaju filmske zvezde njihovim dvojnicima. A dvojnik odlično živi, s obzirom da ima utvrđenu platu a mora samo povremeno da radi, pa ni to nije neki rad - treba samo da obuče istu odeću kao glavni junak, da projuri u kakvim lepim kolima umesto junaka, i to je sve! Naravno, dvojnik ne sme da priča okolo o svom poslu; stvorila bi se grozna gužva kada bi neki novinar

54 doznao za to i obavestio publiku da je deo uloge njenog omiljenog glumca krivotvoren. Sada razumeš zašto sam s toliko uzbuđenja otkrio svoju tačnu kopiju u tebi. To je uvek bio jedan od mojih najdražih snova. Pomisli samo koliko mi to znači - pogotovo sada, kada je snimanje filma već počelo, a meni je, čoveku nežnog zdravlja, dodeljena vodeća uloga. Ako mi se bilo šta dogodi, oni te odmah pozovu, ti dođeš... - Niko me neće zvati i nikuda ja ne idem - prekinu me Feliks. - Zašto tako govoriš, dragi moj? - rekoh mu tonom blagog prekora. - Zato - reče Feliks - što nije lepo od vas da zavitlavate jednog jadnog čoveka. U prvi mah sam vam verovao... Mislio sam da ćete mi ponuditi neki pošten posao. Znate koliko mi je trebalo da dođem dovde. Pogledajte moje đonove... a sada, umesto posla - ne, ne odgovara mi. - Izgleda da se nismo razumeli - rekoh blago. - Ono što ti nudim nije ponižavajuće, kao što nije ni preterano složeno. Potpisaćemo ugovor. Dobijaćeš sto maraka mesečno od mene. Ponoviću: posao je smešno lak, dečja igra - znaš već kako se deca presvlače u vojnike, duhove, avijatičare. Pomisli samo: dobijaćeš mesečnu platu od sto maraka samo za oblačenje - i to veoma retko, možda jednom godišnje - iste one odeće koju ja nosim. Čuj, znaš šta treba da uradimo? Hajde da se dogovorimo da se negde sretnemo i da probamo neku malu scenu, samo da bi video kako to izgleda... - Ne znam ja ništa o tim stvarima, i ne želim da znam - gotovo grubo prigovori Feliks. - Ali reći ću vam nešto: moja tetka je imala sina koji je izigravao komedijaša na vašarima; on je pio i voleo je žene, i mojoj tetki je pucalo srce zbog njega sve do onog dana kada se, hvala bogu, razbio nasmrt, promašivši šipku i ženinu ruku. Svi ti bioskopi i cirkusi... Da li je doista bilo tako? Da li verno sledim nit svoga sećanja, ili je moje pero možda pomešalo korake i svojevoljno otplesalo? Ima nešto za nijansu odviše knjiško u tom našem razgovoru, nešto što miriše na mučiteljske razgovore u onim ćumezima u kojima se Dostojevski osećao kao kod kuće; još malo toga pa ćemo čuti onaj šuštavi šapat lažne smernosti, onaj predah, ona ponavljanja bajaličkih priloga - a onda će doći sve ostalo, mistično gizdanje drago tom slavnom piscu ruskih trilera. To me muči na neki način, odnosno, ne samo što me muči, to mi sasvim, sasvim brka misli i, usuđujem se reći, fatalno je po mene - ta pomisao da sam odviše uveren u moć svoga pera - da U prepoznajete tonove te fraze? Prepoznajete. Što se mene tiče, izgleda da veoma dobro pamtim naš razgovor, sa svim nagoveštajima, i всю подноготную, „celu podnokticu“, tajnu ispod nokta (da upotrebim izraz iz odaja za mučenje, gde su kidali nokte, i omiljeni izraz - istaknut kurzivom - našeg nacionalnog eksperta za duševnu groznicu i aberacije ljudskog dostojanstva). Da, pamtim taj razgovor, ali nisam u stanju da ga tačno prenesem, nešto mi smeta, nešto vrelo i grozno i sasvim nepodnošljivo, nešto čega ne mogu da se oslobodim jer je lepljivo kao papir za muve na koji čovek naleti go u potpuno mračnoj sobi. A uz to, ne možete da pronađete svetlo.

55 Ne, naš razgovor nije bio takav kakav je ovde zabeležen; odnosno, reči su možda bile tačno takve (opet onaj mali uzdah), ali nisam uspeo ili se nisam usudio da prenesem one posebne šumove koji su ga pratili; dolazilo je do čudnovatog gubljenja ili zgrušavanja zvuka, a onda bi opet usledilo ono mrmljanje, žamor, pa bi, iznenada, drveni glas jasno izrekao: „Hajde, Felikse, još jedno piće.“ Mrka cvetna šara na zidu, natpis koji je osorno objašnjavao da kuća ne odgovara za nestale stvari, kartonski okrugli podmetači za pivo (s nažvrljanom sumom na jednom od njih), udaljeni šank za kojim je jedan čovek pio, iskrivljenih nogu i okružen dimom - sve su to bili komentari uz naš razgovor, podjednako besmisleni, međutim, kao oni na marginama Lidijinih tričavih knjiga. Da se trojka koja je sedela kraj krvavo crvene zavese, daleko od nas, da se okrenula i pogledala nas, ona tri tiha i natmurena pijanca videla bi: srećnog brata i nesrećnog brata: jednog s brčićima i zaglađenom kosom, drugog izbrijanog ali zaraslog u kosu (ona jeziva griva na njegovom potiljku), kako jedan naspram drugog slično sede, s laktovima na stolu i s pesnicama na jagodnjačama. Tako nas je odražavalo maglovito i, po svemu sudeći, bolesno ogledalo, sa sumanutom iskrivljenošću, crtom ludila, ogledalo koje bi sigurno odmah puklo ako bi mu se ukazala prilika da odrazi jedan pravi ljudski lik. Tako smo sedeli, a ja sam nastavljao sa svojim monotonim ubeđivanjem. Ja sam loš govornik, i beseda koju ovde izgleda navodim red po red nije tekla tako glatko kao na papiru. U stvari, nije ni moguće zabeležiti moj nepovezan govor, tu zbrku reči, beznadežnost zavisnih rečenica, koje su izgubile svoje gospodare i zalutale, i ono površno trljanje koje rečima daje podršku ili zaštitu, ali moj duh je radio tako skladno, i tako je postojano stremio svom cilju, da utisak koji je na mene ostavio tok mojih reči sve je drugo samo ne zamršenost ili izopačenost. Moj cilj je, međutim, još uvek bio daleko. Feliksov otpor, prikladan osobi ograničene inteligencije i bojažljive čudi, trebalo je nekako skršiti. Toliko sam bio zaveden skladnom prirodnošću teme, da sam prevideo mogućnost da mu ona ne odgovara i da ga čak odbija isto onako prirodno kao što mene privlači. Ne bi iz toga trebalo shvatiti da sam ja ikada imao bilo kakve veze sa ekranom ili pozorištem; u stvari, jedina prilika kada sam glumio bila je pre nekih dvadeset godina, i to u malom amaterskom komadu na seoskom imanju našeg plemića (kojim je upravljao moj otac). Trebalo je da kažem samo nekoliko reči: „Princ me je zamolio da javim da će uskoro stići. Ah! evo dolazi“, a umesto toga, pun ushićenja i uzdrhtao od radosti, rekoh ovo: „Princ ne može da dođe: porezao se britvom“; a dok sam to govorio, džentlmen u ulozi princa već je nailazio, sa sjajnim osmehom na svom prekrasnom našminkanom licu, i nastao je trenutak opšte nedoumice, ceo svet se zaustavio - i sve do dana današnjeg pamtim kako sam duboko udahnuo božanski ozon groznih oluja i katastrofe. Ali iako nisam nikada bio glumac u pravom smislu reči, ipak sam, u stvarnom životu, uvek nosio sa sobom pozorištance na sklapanje i pojavio se u mnogim ulogama, a moja gluma je uvek bila izvrsna. No, ako mislite da je ime mog suflera bilo Ćar - meko ć a ne tvrdo č - onda ste užasno pogrešili. Nije sve tako jednostavno, draga gospodo.

56 U slučaju mog razgovora sa Feliksom, međutim, moja igra se pokazala kao gubitak vremena, jer sam iznenada shvatio da će on, ukoliko nastavim s monologom o filmu, ustati i otići, vrativši mi deset maraka koje sam mu poslao (ne, kad razmislim, verujem da ih ne bi vratio - ne, ne, nikada). Tešku nemačku reč za „novac“ (novac je na nemačkom zlato, na francuskom srebro, na ruskom bakar) on je izgovarao s izuzetnim poštovanjem koje se, čudnovato, moglo pretvoriti u životinjsku požudu. Ali on bi sigurno otišao, sa onim izrazom „nećeš ti mene vređati“... Da budem sasvim iskren, ne razumem zašto mu je sve što je bilo povezano sa pozorištem ili bioskopom delovalo tako gnusno; neobično, strano - to da, ali... gnusno? Pokušajmo to da objasnimo nemačkom plebejskom zaostalošću. Nemački seljak je staromodan i stidljiv - pokušajte jednom da prođete selom odeveni samo u kostim za kupanje. Ja jesam pokušao, pa tako znam šta se događa: muškarci stoje kao ukopani, žene se kikoću i kriju lica, baš kao služavke u starinskim komedijama. Zaćutao sam. Feliks je takođe ćutao i crtao prstom po stolu. Verovatno je od mene očekivao da mu ponudim posao baštovana ili šofera, i stoga je sada bio razočaran i natušten. Pozvah kelnera i platih. Ponovo smo hodali ulicama. Noć je bila reska i sumorna. Sjajan mesec je klizio među oblačićima kovrdžavim kao astragan. - Čuj, Felikse, naš razgovor nije završen. Ne možemo tek tako da ga prekinemo. Rezervisao sam sobu u hotelu. Dođi, provešćeš noć sa mnom. Prihvatio je to kao svoju dužnost. Ma koliko sporo shvatao, ipak je razumeo da mi je potreban i da ne bi bilo pametno da raskida naš odnos pre nego što dospemo do nečeg određenog. Ponovo smo prošli pored dvojnika Bronzanog konjanika. Nikoga nismo sreli na bulevaru. Iz kuća nije dopirao ni tračak svetlosti; da sam video jedan osvetljen prozor, pomislio bih da se neko tamo obesio i ostavio upaljenu lampu - toliko bi to svetlo bilo čudno i neprikladno. Ćutali smo do hotela. Otvorio nam je mesečar bez okovratnika. Kada smo ušli u sobu, ponovo sam imao onaj osećaj nečeg veoma poznatog, ali druge stvari su mi obuzele misli. - Sedi. - On sede, usta poluzatvorenih, spustivši pesnice na kolena. Skinuh kaput i, zavukavši ruke u džepove pantalona, počeh da hodam tamo-amo. Nosio sam, uzgred rečeno, ljubičastu kravatu prošaranu crnim pegama, koja se nadimala prilikom svakog mog okreta. Neko vreme je ostalo tako: tišina, moj hod, vazduh njime pokrenut. Iznenada, kao pogođen metkom, Feliks povi glavu i poče da odvezuje cipele. Bacih pogled na njegov nezaštićeni vrat, na setan izraz njegovog prvog pršljena, i osetih se čudno pri pomisli da treba da spavam sa svojim dvojnikom u istoj sobi, gotovo pod istim pokrivačem, jer su kreveti stajali jedan do drugog, sasvim blizu. Tada, uz bolan ubod, sinu mi ideja da mu je koža možda prošarana skerletnim mrljama neke bolesti ili kakvim skarednim tetoviranim crtežom; od njegovog tela zahtevao sam samo minimum sličnosti; što se lica tiče, bio sam spokojan.

57 - Da, nastavi samo, skini se - rekoh, hodajući i okrećući se. On podiže glavu, s neopisivom cipelom u ruci. - Odavno nisam spavao u krevetu - reče uz osmeh (ne pokazuj desni, budalo). - U pravom krevetu. - Skidaj sve - rekoh nestrpljivo. - Sigurno si prljav, prašnjav. Daću ti jednu košulju za spavanje. Ali prvo se operi. Gunđajući i cereći se, možda malo stidljiv zbog mene, on se svuče do gole kože i poče da pljuska miške nad umivaonikom u obliku komode. Povremeno sam se osvrtao prema njemu, požudno istražujući tog potpuno golog čoveka. Leđa su mu bila mišićava kao i moja, ali trtična kost mu beše rumenija a guzovi ružniji. Kada se okrenuo, trgoh se pred prizorom njegovog velikog zamršenog pupka - ali ni moj nije neki lepotan. Sumnjam da je ikada oprao svoje intimne delove: oni su delovali dosta pouzdano, koliko se to za te stvari može reći, ali nisu privlačili na detaljniji pregled. Nožni nokti behu mu znatno manje grozni nego što sam očekivao. U celini je bio mršav i beo, mnogo belji od svog lica, zbog čega je izgledalo da je u stvari moje lice, koje je zadržalo svoju letnju boju, pričvršćeno na njegov bledi trap. Mogla se čak uočiti linija oko vrata gde je glava pričvršćena. Osetio sam izuzetno zadovoljstvo nakon tog pregleda, smirio sam se - nije imao nikakvo posebno obeležje. Kada se, nakon što je obukao čistu košulju koju sam izvadio iz kofera, legao u krevet, sedoh kraj njegovih stopala i zagledah se u njega s iskrenim osmehom. Ne znam šta je mislio, ali neuobičajena čistoća ga je smekšala, i u stidljivom naletu nečega što je, uprkos odbojnoj sentimentalnosti, ipak predstavljalo nežan gest, on me pomilova po ruci i reče - doslovno prevodim: - Ti si dobar momak. Ne odvajajući zube, prsnuh u smeh. Izraz mog lica, pretpostavljam, učinio mu se čudnim, jer mu se obrve podigoše i on iskrivi glavu. Ne gušeći više svoju razdraganost, stavih mu cigaretu u usta. Ona ga skoro uguši. - Magarčino! - uzviknuh. - Zar nisi već pogodio da sam te ovamo doveo zbog neke važne, užasno važne stvari? - i izvadivši novčanicu od hiljadu maraka iz novčanika, još uvek uzdrhtao od radosti, poturih mu je pred lice. - Za mene? - upita i ispusti zapaljenu cigaretu; prsti kao da su mu se nevoljno raširili, spremni da zgrabe. - Progorećeš čaršav - rekoh (smejući se, smejući se). - Ili, pak, svoju skupocenu kožu! Vidim da si se uzbudio. Da, ovaj novac biće tvoj, primićeš ga čak unapred ako pristaneš na stvar koju ću ti predložiti. Kako nisi shvatio da sam lupetao o filmu samo da bih te iskušao, i da ja nisam nikakav glumac, već lukav, okoreo poslovan čovek. Ukratko, evo te stvari: nameravam da izvedem izvestan poduhvat, a postoji ipak mala šansa da me posle uhvate. Međutim, sve sumnje bi uklonio pouzdan dokaz da sam se, tačno u vreme kada je pomenuti poduhvat izveden, nalazio daleko od tog mesta. - Pljačka - upita Feliks, i izraz čudnog zadovoljstva prelete mu preko lica. - Vidim da nisi toliko glup kao što sam mislio - nastavih, spustivši glas do šapata. - Očigledno da si još odavno podozrevao da u svemu ovome postoji nešto

58 sumnjivo. I sada si zadovoljan što nisi pogrešio, kao što je svaki čovek zadovoljan kada se potvrdi ispravnost njegovog nagađanja. Obojica smo slabi prema srebrnim predmetima - to si pomislio, zar ne? Ili te je možda zadovoljila činjenica što ja ipak nisam neki zezadžija, neki malo udaren sanjalica, već čovek koji misli na posao? - Pljačka? - upita Feliks ponovo, s novom živošću u očima. - Nezakonito delo, u svakom slučaju. Pojedinosti ćeš saznati na vreme. Pre svega, da ti objasnim šta želim da učiniš. Ja imam kola. Odeven u moju odeću, sešćeš u ta kola, i provozati se određenim putem. To je sve. Dobićeš hiljadu maraka, ili ako ti se više sviđa, dve stotine i pedeset dolara - za taj izlet. - Hiljadu? - ponovi on za mnom, zanemarivši devizni mamac. - A kada ćete mi ih dati? - To će se desiti sasvim prirodno, prijatelju. Kada obučeš moj kaput, pronaći ćeš u njemu novčanik, a u novčaniku - novac. - Šta onda treba da uradim? - Rekao sam ti. Ideš da se provozaš. Ja ću nestati, tebe će videti, misliće da sam ja, vratićeš se i... da, i ja ću se vratiti obavljenog posla. Hoćeš da budem precizniji? U redu. U određeni sat provozaćeš se kroz jedno selo, gde mene dobro poznaju; ni sa kim nećeš morati da govoriš, i sve će biti gotovo za nekoliko minuta. Ali ja ću za tih nekoliko minuta dobro platiti, samo zbog toga što mi pružaju izuzetnu mogućnost da budem na dva mesta u isto vreme. - Uhvatiće vas sa robom - reče Feliks - i tada će policija juriti za mnom. Na sudu će se sve doznati; propevaćete. Nasmejah se: - Znaš šta, prijatelju, dopada mi se kako si odmah prihvatio ideju da sam pokvarenjak. On uzvrati, rekavši kako ne voli zatvore, da zatvori isisaju iz čoveka svu mladost, i da ništa nije ravno slobodi i pevanju ptica. Govorio je dosta nerazgovetno i bez ikakvog neprijateljstva. Ubrzo se ponovo zamislio, oslonjen laktom na jastuk. U sobi je bilo zagušljivo i tiho. Tek par koraka, ili jedan skok, odvajalo je njegov krevet od mog. Zevnuh i, ne svukavši se, legoh na ruski način na perjani dušek (a ne ispod njega). Zagolica me malo čudna misao: tokom noći Feliks me može ubiti i opljačkati. Istegnuvši nogu i povukavši cipelom po zidu, uspeo sam da doprem do prekidača, okliznuh se, istegoh se još više, i petom zgnječih svetlo. - A šta ako je sve laž? - probi tišinu njegov tupi glas. - Ako vam ne verujem? Ne pomerih se. - Laž - ponovi on malo kasnije. Nisam se ni pomerio, i ubrzo počeh da dišem ravnodušnim ritmom sna. Osluškivao je, to je bilo sigurno. Oslušnuh kako osluškuje. On oslušnu kako osluškujem kako osluškuje. Nešto kvrcnu. Primetio sam da uopšte ne mislim na ono što sam mislio da mislim; pokušah da uhvatim svoju svest u padu, ali se i sâm zapletoh.

59 Sanjao sam grozan san, trostruku moru. Prvo je tu bio jedan mali pas, ali ne običan psić, već lažni psić, sasvim mali, sa sićušnim očima larve kukca, sasvim beo i hladnjikav. Meso? Ne, ne meso, nego pre neko salo ili sulc, ili možda mast belog crva, a uz to nekakva naborana površina kao kod ruskog uskršnjeg jagnjeta od putera - odvratna mimikrija. Hladnokrvno stvorenje, koje je Priroda ututnula u oblik psića s repom i nogama; sve onako kao što treba da bude. Stalno mi se podmetalo, nisam mogao da ga izbegnem, a kad bi me dotaklo, osećao sam nešto kao električni šok. Probudio sam se. Na čaršavu susednog kreveta ležao je, sklupčan kao zamrla bela larva, taj isti užasni lažni psić... Zastenjao sam od gađenja i otvorio oči. Oko mene su lepršale senke, susedni krevet je bio prazan. I na njemu su se samo videli široki listovi čička koji, zahvaljujući vlazi, raste iz dušeka. Na listovima su se videle izdajničke sluzave mrlje. Zagledah se bolje. Prilepljen za debelu stabljiku, mali, lojavo beo, s crnim dugmetastim očicama, on je sedeo... ali tada se, napokon, sasvim probudih. Zaboravili smo da navučemo zastore. Moj sat je stao. Moglo da je bude pet ili pola šest. Feliks je spavao, umotan u svoj perjani dušek, okrenut leđima; videlo se jedino njegovo tamno teme. Nestvarno buđenje, nestvarna zora. Prisetih se našeg razgovora, setih se da nisam uspeo da ga ubedim, i tada me spopade sasvim nova, veoma privlačna ideja. O, čitaoče, osećao sam se svež kao dete posle one kratke dremke, duša mi se sasvim pročistila; u stvari, bio sam tek u svojoj trideset i šestoj godini, i obilan ostatak svog života mogao sam da posvetim nečem boljem od ništavne lutajuće svetlosti. Stvarno, kakva prekrasna pomisao: da prihvatim savet sudbine i da odmah napustim tu sobu, da odem zauvek i zaboravim, i poštedim svog jadnog dvojnika... A ko zna, možda on uopšte nije ni ličio na mene, jer, na kraju krajeva, mogao sam da vidim samo njegovo teme, on je bio u dubokom snu, leđima meni okrenut. Tako dete, pošto ponovo popusti usamljeničkom i bestidnom poroku, kaže sebi s neobuzdanom snagom i jasnoćom: „Sada je s tim gotovo; od sada nadalje, život će biti čist, zanos čistote“; i tako sam, izrekavši sve, proživevši sve unapred i dobivši svoju porciju bola i zadovoljstva, sada bio praznoverno voljan da za sva vremena odustanem od iskušenja. Sve je izgledalo tako jednostavno: na onom drugom krevetu spavao je skitnica kojem sam slučajno pružio utočište, njegove bedne prašnjave cipele sa zavrnutim vrhovima stajale su na podu, njegov pouzdani štap bio je pažljivo položen preko stolice koja je držala njegovu odeću, složenu s proleterskom urednošću. Šta sam ja uopšte radio u toj sobi provincijskog hotela? Koji razlog sam imao da se dalje zadržavam? I taj trezveni i teški zadah neznančevog znoja, to zgrušano nebo u prozoru, ona velika crna muva na boci... sve mi je govorilo: ustani i idi. Crna mrlja peščanog blata na zidu pored prekidača podsetila me na jedan prolećni dan u Pragu. Oh, trebalo bi je izbrisati kako ne bih ostavio nikakvog traga, nikakvog traga! Žudeo sam za vrelom vodom u kupatilu svog divnog doma - premda se to iščekivanje ironično izmenilo uz pomisao da se Ardalion verovatno služio kadom, s dozvolom svoje ljubazne rođake, bar jednom ili dvaput u mom odsustvu.

60 Spustih stopala na zavrnuti ugao prostirke, začešljah kosu sa slepoočnica džepnim češljem od prave kornjačevine - a ne od prljave lažne kornjačevine kakvim se onaj probisvet koristio, bešumno pređoh preko sobe, obukoh kaput, stavih šešir, podigoh kofer i izađoh, tiho zatvorivši vrata za sobom. Čak i da sam uspeo da pogledam lice svog usnulog dvojnika, ipak bih otišao; ali nisam osećao nikakvu želju za tim, kao što i gore-pomenuto dete neće izjutra udostojiti pogledom fotografiju koju je obožavalo u krevetu. Još uvek pomalo ošamućen, siđoh niz stepenice, obrisah cipele peškirom u toaletu, ponovo se očešljah, platih za sobu i, praćen pospanim pogledom noćnog portira, kročih na ulicu. Pola časa kasnije, sedeo sam u vagonu, podrigivanje s ukusom brendija putovalo je sa mnom, dok su u uglovima mojih usana boravili slani tragovi prostog ali izvrsnog omleta koji sam na brzinu pojeo u staničnom restoranu. Tako se, na niskoj noti jednjaka, završava ova mutna glava.

61 GLAVA ŠESTA Nepostojanje boga jednostavno se dokazuje. Nemoguće je prihvatiti, na primer, da bi neki ozbiljni gospod, mudar i svemoćan, trošio svoje vreme na tako šupljoglav način kao što je igranje s čovečuljcima, i da - što je još neumesnije - pri tom ograniči svoju igru na strahovito beznačajne zakone mehanike, hemije, matematike, i da nikada - pazite, nikada! - ne pokaže svoje lice, već da sebi dozvoljava samo izvirivanja i okolišanja, i da krišom šapatom iznosi (i to su mi otkrovenja!) sporne istine, zaklanjajući se kakvim nežnim histerikom. Sav taj božanski posao jeste, pretpostavljam, velika obmana za koju sigurno ne treba kriviti sveštenike: oni sami su žrtve. Ideju o bogu izmislio je u dokolici istorije neki nitkov koji je imao duha; ona, ta ideja, nekako previše vonja na čovečnost da bi njeno nebesko poreklo zvučalo verovatno; time ne želim da kažem da je ona plod krajnjeg neznanja; taj moj nitkov bio je verziran u nebesku nauku - i doista se pitam koja varijanta nebesa je najbolja: zaslepljujući blesak mnogookih anđela ili ono krivo ogledalo u kojem se samozadovoljni profesor fizike udaljava, postajući sve manji i manji. Postoji još jedan razlog zbog kojeg ne mogu, niti želim, da verujem u boga: bajka o njemu nije doista moja, ona pripada neznancima, svim ljudima; natopljena je zlosmrdim isparenjima miliona drugih duša koje su se malo provetrile pod suncem a potom se raspale, krcata je prastrahovima, odzvanja u njoj zbunjeni hor bezbrojnih glasova koji nastoje da nadjačaju jedni druge, čuju se broj i dahtaj orgulja, urlik pravoslavnog đakona, napev kantora, lelek crnaca, rečitost protestantskog propovednika, gongovi, prasak gromova, grčevi epileptičarki, vidim kako prosijavaju blede stranice svih filozofija kao pena davno razbijenih talasa; strana mi je i mrska, i savršeno nepotrebna. Ako nisam gospodar svoga života, sultan svoga bića, onda me ničija logika i ničiji eksktatični napadi ne mogu primorati da svoj nemoguće glup položaj smatram manje glupim: položaj božjeg roba; ne, čak ne ni njegovog roba, već samo palidrvca koje je besciljno upalilo i potom ugasilo neko ljubopitljivo dete, strah i trepet svojih igračaka. Nema, međutim, osnova za strepnju: bog ne

62 postoji, kao što ne postoji ni potonji život, ono drugo avetinjsko biće, koje se može podjednako lako odbaciti kao i prvo. Stvarno, zamislite da ste upravo umrli - i iznenada se sasvim budni nađete u raju, gde vas, okićeni osmesima, pozdravljaju vaši dragi pokojnici. Recite mi, molim vas, ko vam garantuje da su ti voljeni duhovi pravi, da je to stvarno vaša draga pokojna majka, a ne neki demončić-mistifikator, koji je maskiran kao vaša majka i igra njenu ulogu s velikom umešnošću i prirodnošću? U tome je smetnja, u tome je užas, pogotovo što de se ta gluma beskrajno nastavljati, i nikad, nikad, nikad, nikad neće vaša duša u tom drugom svetu biti sasvim sigurna da slatki nežni duhovi oko nje nisu možda preobučeni neprijatelji, i uvek će, uvek, uvek vaša duša ostati u nedoumici, iščekujući svakog trena neku strašnu promenu, neki đavolski kez koji će iskriviti drago lice nagnuto nad vama. To je razlog zbog kojeg sam spreman sve da prihvatim, šta god da dođe: kršnog dželata sa cilindrom, a potom šuplji bruj prazne večnosti, ali odbijam da trpim torture večnog života, ne želim one hladne bele psiće. Pustite me, neću prihvatiti ni najmanji znak nežnosti, upozoravam vas, jer sve je varka, prosti opsenarski trik. Ne verujem ničemu i nikome - a kada me najdraže biće koje znam u ovom svetu sretne u drugom, i ruke koje znam ispruže se da me zagrle, dreknuću od čistog užasa, srušiću se na rajsku grudu, uvijaću se... ah, ne znam šta ću učiniti! Ne, ne puštajte neznance u zemlju blaženih. Pa ipak, uprkos svom nedostatku vere, ja po prirodi nisam ni natmuren ni zao. Kada sam se iz Tarnica vratio u Berlin i sastavio inventar poseda svoje duše, radovao sam se kao dete malim ali izvesnim dragocenostima koje sam u njoj našao, i imao osećaj da, obnovljen, osvežen, oslobođen, ulazim, kako se to kaže, u novi period života. Imao sam plitkoumnu ali privlačnu ženu koja me obožava, lep mali stan, predusretljiv stomak i plava kola. U meni je, osećao sam, bio pesnik, autor, a isto tako i velike komercijalne mogućnosti, premda posao nije napredovao. Feliks, moj dvojnik, delovao je tek kao bezopasna čudnovatost, i sigurno bih tada pričao prijateljima o njemu, da sam samo imao prijatelje. Igrao sam se sa idejom da odbacim čokoladu i preduzmem nešto drugo: objavljivanje, na primer, raskošnih knjiga koje iscrpno govore o seksualnim odnosima u književnosti, umetnosti, nauci... ukratko, goreo sam od vatrene energije koju nisam znao kako da primenim. Jedno novembarsko veče posebno se izdvaja u mojim sećanjima: kada sam se vratio kući s posla, nisam zatekao svoju suprugu - ostavila mi je poruku da je otišla u bioskop. Ne znajući šta bih sa sobom, lutao sam po sobama i pucketao prstima, potom sam seo za sto s namerom da napišem malo dobre proze, ali mi je samo pošlo za rukom da nakvasim pero i nacrtam niz prehlađenih noseva; ustao sam i izašao, jer sam osećao snažnu potrebu za nekom vrstom - za bilo kakvom vrstom opštenja sa svetom, jer mi je moje rođeno društvo bilo nepodnošljivo, budući da me je previše uzbuđivalo, i to besciljno.

63 Uputih se Ardalionu, lakrdijašu od čoveka, punokrvnom, dostojnom preziranja. Kada mi je napokon otvorio (zaključavao se u sobu u strahu od poverilaca), uhvatih se kako mislim zašto sam uopšte došao. - Lidija je ovde - reče on, premećući nešto po ustima (žvakaću gumu, kako se kasnije pokazalo). - Veoma je bolesna. Raskomotite se. Na Ardalionovoj postelji, poluodevena - to jest, bez cipela i samo u izgužvanom zelenom kombinezonu - ležala je Lidija i pušila. - O, Hermane - reče ona - kako je lepo što si se setio da dođeš. Nešto mi nije u redu s tibom. Sedi ovde. Sada mi je bolje, ali u bioskopu sam se užasno osećala. - I to usred jako dobrog filma - požali se Ardalion dok je čeprkao po luli i razbacivao njen crni sadržaj po pod. - Izležava se tako već pola sata. Ženska umišljotina, to je sve. Zdrava je ko krava. - Kaži mu da pripazi šta govori - reče Lidija. - Čujte - rekoh Ardalionu - valjda ne grešim, vi ste naslikali, zar ne, jednu ovakvu sliku - vresova lula i dve ruže? On ispusti zvuk koji nepažljivi romanopisci ovako beleže: - Hm. - Nisam, koliko je meni poznato - odgovorio je. - Izgleda, stari druže, da previše radite. - Moje prvo - reče Lidija s kreveta, zatvorenih očiju - moje prvo je grad u Rumuniji. Moje drugo je jedna zver na francuskom. Moje celo je, ako hoćete, takođe zver, ili pak mazalo. - Ne obraćajte pažnju na nju - reče Ardalion. - Što se te lule i tih ruža tiče, ne, ne mogu da se setim. Ako hoćete, možete sami da pogledate. Njegove mazarije su visile na zidovima, ležale u neredu na stolu, gurale se nagomilane u uglu. Sve je u sobi bilo pokriveno prašinom. Osmotrio sam rumenkaste mrlje na njegovim akvarelima, oprezno opipao nekoliko masnih pastela koji su ležali na rasklimanoj stolici... - Pre svega - reče Ardalion svojoj lepoj rođaci, zadirkujući je - treba da naučiš kako se moje ime tačno piše. Izađoh iz sobe i uputih se u gazdaričinu trpezariju. Stara gospođa sedela je, kao kakva sova, u gotskoj naslonjači pored prozora, na nešto višem delu poda, i krpila čarapu zategnutu preko drvene pečurke. - Da pogledam slike - rekoh. - Samo izvol’te - odgovori ona milostivo. Odmah desno od ormana ugledah ona što sam tražio: ispostavilo se, međutim, da to nisu baš dve ruže i lula nego par krupnih breskvi i staklena pepeljara. Vratih se u stanju silne razdraženosti. - Pa - upita Ardalion - nađoste li? Odmahnuh glavom. Lidija je obukla haljinu i cipele, i upravo je pred ogledalom četkala kosu Ardalionovom četkom.

64 - Strašno, mora da sam pojela nešto - reče ona uz onaj mali trik skupljanja nosa. - To je od vetra - primeti Ardalion. - Pričekajte malo, ljudi. Idem s vama. Začas ću se obući. Lidijice, okreni se. Nosio je zakrpljeni, zamrljani molerski mantil, koji mu je dopirao gotovo do peta. Skinu ga. Pod njim nije imao ništa osim svog srebrnog krsta i simetričnih čuperaka. Mrzim aljkavost i prljavštinu. Ali, verujte mi na reč, Felis je bio nekako čistiji od njega. Lidija je gledala kroz prozor i pevušila pesmicu koja je odavno izašla iz mode (a kako je samo loše izgovarala nemačke reči). Ardalion je tumarao po sobi, oblačeći se postepeno, u skladu sa stvarima koje je pronalazio na najneočekivanijim mestima. - Teško meni! - iznenada uzviknu. - Zar ima nešto običnije od siromašnog umetnika? Kada bi mi neka dobra duša pomogla da otvorim izložbu, sutradan bih bio bogat i slavan. Večerao je s nama, a onda igrao karte s Lidijom i otišao posle ponoći. Iznosim sve ovo kao primer veselo i korisno provedene večeri. Da, sve je bilo dobro, izvrsno, osećao sam se kao drugi čovek, osvežen, obnovljen, oslobođen (stan, žena, prijatna, sveprožimajuća hladnoća čelične berlinske zime) i tako dalje. Ne mogu a da ne dam i jedan primer svojih književnih vežbi - neku vrstu podsvesnog treninga, rekao bih, s obzirom na svoju sadašnju borbu sa ovom iscrpljujućom pričom. Te uzdržane sastavčiće koje sam sročio te zime odavno sam uništio, ali jedan od njih još uvek mi se vrti u pamćenju... Što me podseća na Turgenjevljeve pesme u prozi: „Kako lepe, kako sveže behu ruže“ uz pratnju klavira. Smem li vas zamoliti za malo muzike? Jednom davno živela jedna slaba, oronula, ali dosta bogata osoba, neki gospodin Iks Ipsilon. On je bio zaljubljen u čarobnu mladu damu, koja, avaj, nije obraćala pažnju na njega. Jednog dana, dok je putovao, taj bledi, slabašni čovek slučajno primeti, i to na morskoj obali, mladog ribara po imenu Mario, veselog, suncem opaljenog, snažnog momka, koji je, uz sve to, neverovatno, zapanjujuće ličio na njega. Našem heroju pade na pamet lepa ideja: pozvao je onu lepu gospu da pođe s njim na more. Odseli su u različitim hotelima. Prvog jutra ona pođe u šetnju i s vrha stene ugleda - koga? Je li to stvarno gospodin Iks Ipsilon? Nikad ne bih rekla! Stajao je dole na pesku, razdragan, opaljen suncem, u prugastoj majici, golih jakih ruku (ali to je bio Mario!). Damica se vrati u hotel sva uzdrhtala, gde je čekala, čekala! Zlaćani minuti pretvarali su se u olovo... U međuvremenu, pravi gospodin Iks Ipsilon, koji je, sakriven iza jednog drveta, video kako ona gleda Marija, njegovog dvojnika (i sada je njenom srcu ostavljao vremena da sasvim sazri), švrljao je selom odeven u gradsko odelo, s ljubičastom kravatom. Iznenada ga jedna smeđa ribarica u skerletnoj suknji pozva s praga kolibe i uz pljesak ruku uskliknu: „Kako si se divno obukao, Mario! Uvek sam mislila da si ti prosta ribarčina, kao i svi naši mladići, i nisam te volela, ali sada, sada... “ Uvukla ga je u kolibu. Šaptave usne, miris ribe i losiona za kosu, žarko milovanje. Proticali su sad...

65 Konačno gospodin Iks Ipsilon otvori oči i ode u hotel, gde ga je njegova dragana, njegova jedina ljubav, grozničavo čekala. „Bila sam slepa“, uzviknu ona kada on kroči u sobu, „ali vid mi se povratio kad si se pojavio u svojoj bronzanoj nagosti na onoj sunčanoj plaži. Da, volim te. Radi sa mnom šta god želiš.“ Šaptave usne? Žarko milovanje? Prohujali sati? Ne, avaj, ne - kategorično ne. Samo zaostali vonj ribe. Jadan momak se toliko istrošio u nedavnom provodu, pa je samo tako sedeo, turoban i utučen, misleći kako je glupo izdao i upropastio svoj sjajni plan. Sasvim osrednja stvar, znam i sâm. Dok sam pisao, imao sam utisak da stvaram nešto umno i duhovito; povremeno se slična stvar događa u snovima: sanjate da držite velelepan govor, ali kada se probudite i setite ga se, zvuči sasvim besmisleno: „Osim što ćutim pre čaja, ćutim pred očima u blatu i ogledalištu“, itd. S druge strane, ta pričica u stilu Oskara Vajlda sasvim bi odgovarala književnim stupcima u novinama, čiji urednici, pogotovo nemački urednici, vole da nude čitaocima takve pripovesti, lepuškaste i pomalo raskalašne vrste, od ukupno četrdeset redova, sa elegantnom poentom i primesom onoga što ignoramus naziva paradoksima („njegov razgovor vrcao je od paradoksa“). Da, sitnica, igra pera, ali kako ćete se iznenaditi kada vam kažem da sam tu baljezgariju napisao u agoniji bola i užasa, uz škripu zuba, besno olakšavajući sebi, i u isto vreme svestan da to nije nikakvo olakšanje, samo prefinjeno mučenje sebe, i da neću nikada osloboditi svoju prašnjavu sumornu dušu na taj način, i da ću jednostavno pogoršati stvari. Otprilike u takvom stanju duha zateklo me je novogodišnje veče; pamtim crnu lešinu te noći, tu budalastu vešticu od noći, koja zadržava dah i u iščekivanju osluškuje udarac svetog sata. Za stolom smo sedeli Lidija, Ardalion, Orlovijus i ja, sasvim mirni i ukrućeni kao spodobe na grbu. Lidija s laktom na stolu, pozorno podignutog kažiprsta, golih ramena, odeće šarene kao poleđina karte za igranje; Ardalion zamotan u ćebe (zbog otvorenih balkonskih vrata), sa rumenim sjajem na svom bucmastom lavovskom licu; Orlovijus u crnom kaputu, bleštavih naočara, sa zavrnutom kragnom koja je gutala krajeve njegove malene crne kravate; i ja, čovek-munja, koji osvetljavam tu scenu. Dobro, sada možete ponovo da se pokrenete, brzo s tom flašom, sat će izbiti. Ardalion je nasuo šampanjac, i svi smo opet zamrli. Iskosa i preko naočara, Orlovijus je gledao u svoj stari džepni sat koji je ležao na stolnjaku: još dva minuta. Neko na ulici više nije mogao da se suzdržava i glasno dreknu, a onda opet ta napeta tišina. Zagledan u sat, Orlovijus lagano pruži prema čaši staračku šaku s kandžama grifona. Iznenada noć popusti i poče da se kida, s ulice dopreše povici, kao kraljevi izađosmo s čašama na balkon. Rakete su šištale nad ulicom i rasprskavale se u suze jarkih boja; na svim prozorima, na svim balkonima, uokvireni u kvadrate prazničnog svetla, stajali su ljudi koji su neprekidno uzvikivali isti idiotski pozdrav. Nas četvoro se kucnusmo, i ja srknuh gutljaj iz svoje čaše.

66 - Čemu napija Herman? - upita Lidija Ardaliona. - Ne znam i ne zanima me - odgovori ovaj. - Šta je-da je, odrubiće mu glavu ove godine. Zbog prikrivanja zarade. - Fuj, kakav ružan govor! - reče Orlovijus. - Ja pijem za sveopšte zdravlje. - I treba - primetih. Nekoliko dana kasnije, u nedelju ujutru, upravo kada sam naumio da uđem u kadu, služavka zakuca na vrata; govorila je nešto što nisam mogao da razumem zbog šuma vode: - Šta je bilo? - dreknuh. - Šta želite? - ali moj glas i šum vode ugušiše Elzine reči, i svaki put kad bi počela da govori, ponovo bih zaurlao, kao što se događa kada dve osobe ne mogu da se mimoiđu na širokom i praznom pločniku. Napokon mi pade na pamet da zavrnem slavinu, potom priskočih vratima i u onoj iznenadnoj tišini Elzin detinji glas reče: - Jedan čovek vas traži, gospodine. - Kakav čovek? - upitah i otvorih vrata. - Čovek - ponovi Elzi, kao da komentariše moju golotinju. - Šta hoće? - upitah i ne osetih samo kako se znojim, nego stvarno videh sebe orošenog znojem od glave do pete. - Kaže da je posao u pitanju, gospodine, i da vi znate sve o tome. - Kako izgleda? - upitah s naporom. - Čeka u holu - reče Elzi, krajnje nezainteresovana za moje biserno oružje. - Od koje vrste? - Nekako izgleda siromašno, gospodine, i ima ruksak. - Onda ga oterajte do đavola! - zaurlah. - Neka se izgubi, nema me kod kude, nisam u gradu, nisam na ovom s svetu. Zalupih vrata, navukoh rezu. Srce mi je udaralo gotovo u samom grlu. Prođe otprilike pola minuta. Ne znam šta me je spopalo, ali iznenada otvorih vrata i onako go, urlajući, izleteh iz kupatila. U hodniku se sudarih sa Elzi koja se vraćala u kuhinju. - Zaustavite ga - viknuh. - Gde je? Zaustavite ga! - Otišao je - reče ona i učtivo se oslobodi mog nenamernog zagrljaja. - Zašto ste ga, pobogu - započeh, ali nisam dovršio rečenicu, odjurih, obuh cipele, navukoh pantalone i kaput, sjurih se niz stepenice na ulicu. Nigde nikoga. Odoh do ćoška, odstojah malo tamo osvrćući se, i napokon se vratih u kadu. Bio sam sâm, jer je Lidija rano izašla da se nađe sa nekom svojom prijateljicom, kako mi je rekla. Kada se vratila, saopštih joj da se nešto ne osećam najbolje i da neću poći s njom u kafé, kakav je bio naš raniji dogovor. - Jadniče - reče ona - moraš da prilegneš i da uzmeš neki aspirin. Ja ću, znaš, otići sama u kafé. Otišla je. I služavka je izašla. Očekivao sam u mukama da zvono zazvoni. - Kakva budala - ponavljao sam - kakva neverovatna budala!

67 Nalazio sam se u stanju gotovo bolesne razjarenosti. Nisam znao šta da učinim, bio sam spreman da se pomolim nepostojećem bogu ne bi li učinio da čujem zvuk zvona. Kada se smrklo, nisam upalio svetlo nego sam ostao da ležim na divanu - osluškujući, osluškujući. Sigurno će on doći pre nego što zaključaju ulazna vrata, a ako ne dođe, onda će doći sutra ili možda prekosutra, da, prekosutra će sigurno doći. Umreću ako ne dođe - ah, on mora doći... Najzad, negde oko osam uveče, zazvoni zvono. Pritrčah vratima. - Fuj, baš sam se umorila! - reče prisno Lidija, skinuvši šešir i razbacavši kosu. Pratio ju je Ardalion. On i ja pođosmo u gostinsku sobu, dok moja žena poče da posluje po kuhinji. - Hladno je hodočasniku i gladan je! - reče Ardalion pritiskujući dlanove na radijator i pogrešno citirajući Nekrasova. Muk. - Pričajte šta hoćete - produži on pogledajući moj portret - ali ipak postoji sličnost, i to izuzetna sličnost. Znam da zvučim uobraženo, ali moram da mu se divim svaki blagosloveni put kada ga vidim. A dobro ste učinili, dragi moj, što ste ponovo obrijali te brkove. - Večera je na stolu - odcvrkuta Lidija iz trpezarije. Nisam mogao da jedem. Jedno uvo sam stalno slao na vrata stana, iako je sada bilo odviše kasno. - Moja dva omiljena sna - progovori Ardalion dok je savijao kriške šunke kao da su palačinke i snažno mljackao. - Dva rajska sna izložba i put u Italiju. - Ovaj čovek nije dotakao gutljaj votke više od mesec dana - objasni Lidija. - Kad već pričamo o votki - reče Ardalion - da li vas je posetio Perebrodov? Lidija stavi šaku na usta. - Zaboravila sam - reče kroz prste. - Skroz-naskroz. - Nikad nisam video takvu ćurku. Stvarno sam je zamolio da vam kaže... Radi se o jednom jadnom umetniku, zove se Perebrodov, moj stari drugar i tako to. Došao je peške iz Danciga, znate, ili tako bar kaže. Prodaje rukom islikane tabakere, pa sam mu dao vašu adresu: Lidija je mislila da biste mu pomogli. - O, da, dolazio je - odgovorih - bio je ovde. I ja sam mu rekao da se nosi do đavola. Bio bih vam veoma zahvalan kada biste prestali da mi šaljete svakojake probisvete. Možete reći svom prijatelju da se ne trudi da dolazi. Malo ste preterali! Pomisliće ljudi da sam profesionalni dobrotvor. Idite do vraga s tim vašim kako se zove... jednostavno neću dopustiti... - Dobro, dobro, Hermane - reče blago Lidija. Ardalion puknu usnama. - Strašno tužno - primeti. Drvio sam još neko vreme - ne sećam se tačnih reči - nije važno. - Izgleda - reče Ardalion pogledavši Lidiju iskosa - da sam stvarno preterao. Izvinite. Iznenada umuknuh i zamislih se, mešajući čaj koji je odavno učinio sve što je mogao sa šećerom, a malo posle rekoh:

68 - Baš sam pravi magarac. - Ma, dajte, ne preterujte - reče Ardalion dobrodušno. Moja vlastita glupost načinila me je veselim. Kako mi nije palo na pamet da bi služavka, da je Feliks doista dolazio (što bi samo po sebi bilo čudno, s obzirom da nije znao čak ni moje ime), bila zgranuta, jer bi pred njom stajao moj savršeni dvojnik! I sada, kada sam na to pomislio, u mašti sebi predstavih devojčin uzvik, i kako bi mi pritrčala, zadihana, i stisla se uz mene, govoreći o čudu naše sličnosti. Onda bih joj objasnio da je to moj brat koji je neočekivano došao iz Rusije. U stvari, proveo sam dug usamljenički dan u zaludnim patnjama, jer umesto da me iznenadi sama činjenica njegovog dolaska - ja sam nastojao da utvrdim šta će se tek dogoditi: da li je otišao ili će se još vratiti, kakvu igru igra, i nije li njegov dolazak naudio ispunjenju mog i dalje nepobedivog, divljeg i prekrasnog sna, odnosno, da li ga je desetak ljudi, koji znaju moj lik, videlo na ulici, što bi, ako se to desilo, značilo kraj mojim planovima. Razmotrivši tako propuste u mom rasuđivanju, kao i lako otklonjenu opasnost, osetio sam, kao što je već rečeno, bujicu veselja i dobre volje. - Danas sam nervozan. Oprostite mi, molim vas. Iskreno rečeno, nisam ni video vašeg dragog prijatelja. Naišao je u pogrešnom trenutku. Upravo sam se kupao, i Elzi mu je rekla da nisam kod kuće. Evo: dajte mu ove tri marke kada ga vidite - ono što mogu da učinim, rado činim; i recite mu da je to najviše što mogu da priuštim, i da je bolje da proba kod nekog drugog, kod Vladimira Isakoviča Davidova, na primer. - Odlična ideja - reče Ardalion - i sâm ću probati. Uzgred da kažem da on pije kao smuk, taj stari dobri Perebrodov. Pitajte onu moju tetku, onu koja se udala za francuskog zemljoposednika - pričao sam vam o njoj: živahna gospođa, ali prava stipsa. Imala je neku zemlju na Krimu, i za vreme borbi devetsto dvadesete Peiebrodov i ja smo joj popili ceo podrum. - Što se puta u Italiju tiče, to ćemo videti - rekoh i nasmeših se. - Da, videćemo. - Herman ima srce od zlata - primeti Lidija. - Dodaj mi kobasice, draga - rekoh, i dalje nasmejan. Tada nisam mogao sasvim da odredim šta se događalo u meni - ali sada znam šta je to bilo: moja strast za dvojnikom ponovo se budila, s prigušenom ali teško savladivom snagom, koja je ubrzo izmakla svakoj kontroli. Počelo je tako što sam postao svestan da se u gradu Berlinu pojavilo izvesno nejasno središte oko kojeg me je neka neodređena sila nagonila da sve bliže kružim. Kobaltno plavetnilo poštanskih sandučića ili onaj žuti automobil sa stilizovanim crnim orlom ispred rešetkastog prozora; poštar koji s torbom na trbuhu hoda niz ulicu (sa onom posebno bogatom sporošću koja obeležava iskusnog radnika) ili automat za marke na stanici podzemne železnice; neka mala filatelistička radnja sa privlačno izmešanim markama sa svih strana sveta u providnim kovertama;

69 ukratko, sve u vezi s poštom počelo je da vrši na mene neobičan pritisak, nemilosrdan uticaj. Sećam se kako me je jednog dana nešto nalik na mesečarstvo odvelo u izvesnu uličicu koju sam dobro poznavao, i tako sam se tu našao, sve više se približavajući magnetoj tačci koja je postala središte moga bića; trgnuvši se, sabrah se i utekoh; ubrzo - nakon nekoliko minuta a možda i nakon nekoliko dana - primetih da sam ponovo došao u tu uličicu. Bilo je vreme raspodele, i oni naiđoše u lagodnom hodu, desetak plavih poštara, i u lagodnom hodu izgubiše se iza ugla. Okrenuh se, ugrizoh se za prst, odmahnuh glavom, još uvek sam se odupirao, a sve to vreme, uz ludačko pulsiranje nepogrešive intuicije, znao sam da je pismo već tamo, da čeka da dođem, i da ću pre ili posle popustiti iskušenju.

70 GLAVA SEDMA Za početak, uzmimo sledeći moto (ne samo za ovu glavu nego uopšte): Književnost je Ljubav. Sada možemo da nastavimo. U pošti je bilo sumračno; dvoje-troje ljudi, uglavnom žene, stajalo je pred svakim šalterom; a za svakim šalterom, uokvireno u prozorčić, kao neka izbledela slika, pokazivalo se lice službenika. Potražih broj devet... Oklevao sam... Usred prostorije nalazio se niz pultova, i tu se zadržah, pretvarajući se pred samim sobom da moram nešto da napišem: na poleđini starog računa koji sam iskopao iz džepa počeh da žvrljam prve reči koje mi naiđoše. Državno pero je škripalo i cvilelo. Umakao sam ga u mastionicu, u crni ispljuvak u njoj; bledi upijaći papir na koji sam naslonio lakat bio je išaran otiscima nečitkih redova. Ti iracionalni znakovi, kojima kao da je prethodio minus, uvek me podsećaju na ogledala: minus x minus = plus. Pomislih da je i Feliks možda neki minus ja, i to je bio tok misli od izuzetnog značaja, i veoma sam pogrešio, oh, koliko sam samo pogrešio što ga nisam detaljnije istražio. U međuvremenu je razorno pero u mojoj ruci nastavilo da izbacuje reči: ne mogu, mogu, ne mogu, nogu, nag, gad, ad. Zgužvah papir. Jedna nestrpljiva debela žena progura se i dograbi pero, sada oslobođeno, odgurnuvši me okretom svoje krznene stražnjice. Iznenada se zatekoh pred šalterom broj devet. U mene je upitno gledalo krupno lice s riđastim brkovima. Izrekoh šifru. Ruka s crnim zavojem na kažiprstu dade mi ne jedno već tri pisma. Sada mi se čini da se ovo odigralo u jednom trenu; narednog trenutka hodao sam ulicom pritiskajući rukom srce. Čim sam došao do prve klupe, sedoh i otvorih pismo. Podignite tamo neki spomenik: žuti stub, na primer. I ta čestica vremena, neka i ona ostavi trag u prostoru. Sedeo sam i čitao - a tada se iznenada gotovo uguših od neočekivanog i nezadrživog smeha. O, uglađeni čitaoče, pa to su bila ucenjivačka pisma! Ucenjivačko pismo, koje nikada neće biti otpečaćeno, ucenjivačko pismo adresovano na P. R., pod dogovorenom šifrom, tj. s iskrenim

71 priznanjem da njegov pošiljalac ne zna ni ime ni adresu osobe kojoj piše - to je doista smešan paradoks! U prvom od ta tri pisma (sredinom novembra) tema ucenjivanja samo je nagoveštena. Bilo je uvređeno zbog mene, to pismo, zahtevalo je objašnjenja, izgledalo je da stvarno podiže obrve, kao i njegov autor, spreman da se za tren oka nasmeši svojim vragolastim osmehom, jer nije razumeo, rekao je, strahovito je želeo da sazna zašto sam se ponašao onako tajanstveno, zašto sam se, ne utvrdivši stvari, iskrao usred noći. On je imao neke sumnje, i te kako, ali još nije bio voljan da pokaže svoje karte; bio je spreman da sakrije te sumnje od sveta ukoliko se budem ponašao kako treba, i s dostojanstvom je izražavao svoju neodlučnost, i s dostojanstvom je očekivao odgovor. Sve je to bilo lišeno gramatike, a u isto vreme nekako šepuravo, i ta mešavina je bila njegov prirodan stil. U narednom pismu (Krajem decembra. Kakvo strpljenje!) pomenuta tema bila je mnogo uočljivija. Sada je već bilo jasno zašto mi uopšte piše. Sećanje na onu novčanicu od hiljadu maraka, na onu sivo-plavu prikazu koja mu je proletela pod nosom i potom iščezla, jelo mu je utrobu, požuda ga je dirala u sam živac, oblizivao je sasušene usne, nije mogao da oprosti sebi što me je pustio i tako se lišio onog prekrasnog šuštanja od kojeg su ga svrbeli prsti. Stoga je napisao da je spreman da mi pruži priliku za novi razgovor, da je ponovo razmislio o svemu, ali da će, ukoliko bih odbio da ga vidim ili mu ne odgovorim, biti primoran - a baš na tom mestu našla se ogromna mrlja od mastila koju je taj podlac napravio da bi me zaintrigirao, s obzirom da nije imao ni najmanju predstavu o pretnji koju bi izložio. I konačno, treće, januarsko pismo je bilo pravo remek-delo. Sećam ga se bolje od ostalih jer sam ga nešto duže čuvao: Ne primivši odgovore na moja prva pisma počinje da mi izgleda kako je krajnji čas da prihvatim izvesne mere ali uprkos tome dajem vam još jedan mesec za razmišljanje posle čega ću otidi pravo na jedno takvo mesto gde će se vaši postupci u potpunosti proceniti mada ako tamo ne nađem razumevanje jer ko danas nije pokvaren onda ću morati da poduzmem nešto čiju pravu prirodu sasvim prepuštam vašoj mašti jer smatram da kada vlast ne želi da kažnjava prevarante onda je dužnost svakog poštenog građanina da diže galamu u vezi sa neželjenom osobom kako bi država nešto učinila htela ta ili ne ali s obzirom na vašu ličnu situaciju kao i iz ljubaznosti i spremnosti da pomognem ja sam spreman da odustanem od svoje namere i da se uzdržim od dizanja bilo kakve galame pod uslovom da mi tokom ovog meseca pošaljete molim vas jednu znatnu sumu kao odštetu za sve brige koje sam pretrpeo čiji tačni iznos prepuštam s poštovanjem vašoj proceni. Potpisano: „Vrabac“, a ispod toga - adresa jedne provincijske pošte. Dugo sam se sladio tim poslednjim pismom, čiji gotski šarm nisam uspeo da u potpunosti prenesem svojim dosta krotkim prevodom. Prijale su mi sve njegove

72 odlike: taj veličanstveni potok reči, nesputan nijednim znakom interpunkcije; to glupavo pokazivanje sitne podlosti od osobe tako bezopasnog izgleda; ta nagoveštena spremnost da se prihvati bilo kakav predlog, ma koliko gnusan, pod uslovom da dobije novac. Ali ono što mi je, više od svega, pružalo ushićenje, ushićenje takve siline i zrelosti da ga je bilo teško podneti, bila je činjenica što se Feliks sasvim sâm, bez ikakvog podsticanja s moje strane, ponovo pojavio i da mi je nudio svoje usluge; štaviše, zapovedao mi je da se poslužim njegovim uslugama i, šta god ja radio, oslobađao me svake odgovornosti koju bi mogao da nametne sudbonosni sled događaja. Tresao sam se od smeha dok sam sedeo na onoj klupi. O, svakako podignite tamo spomenik (žuti stub)! Kako je on to sebi predstavio - taj glupavko? Da će me njegova pisma obavestiti, nekom vrstom telepatije, o njihovom dolasku i da ću posle magičnog pročitavanja njihovog sadržaja magično poverovati u snagu njegovih fantomskih pretnji? A zabavno je to što sam ja ipak nekako osetio da me pisma čekaju, na šalteru broj devet, i da jesam nameravao da odgovorim na njih, drugim rečima, ono što je on - u svojoj drskoj gluposti - pretpostavio, to se dogodilo! Dok sam sedeo na toj klupi i stiskao pisma žarkim zagrljajem, iznenada sam shvatio da je moj plan zadobio konačan oblik i da je sve, ili gotovo sve, već sređeno; nedostajalo je još samo nekoliko detalja, a oni će moći da se srede bez ikakvog truda. Šta uopšte znači trud u takvim stvarima? Sve se samo dešavalo, sve je teklo i slivalo se, lako zadobijalo neumitne oblike, još od onog trenutka kada sam prvi put ugledao Feliksa. Ma čemu ova priča o trudu kada tu pravi uticaj imaju harmonija matematičkih simbola, kretanje planeta, neometano delovanje prirodnih zakona? Moje čudesno zdanje raslo je bez moje pomoći; da, od samog početka sve se slagalo sa mojim željama; i kada sam se tada zapitao šta da napišem Feliksu, nisam se mnogo iznenadio što nalazim to pismo u svom mozgu, spremno kao oni pozdravni telegrami s crtežima koji se uz doplatu mogu poslati novovenčanim parovima. Preostalo je samo da se datum upiše u prostor ostavljen na štampanom obrascu. Porazgovarajmo o zločinu, zločinu kao umetnosti, i o trikovima s kartama. Strašno sam se uzbudio. O, Konane Dojle! Kako si čudesno mogao da krunišeš svoju tvorevinu kada su tvoja dva junaka počela da ti dosađuju! Kakvu mogućnost, kakvu temu si propustio! Jer mogao si da napišeš još jednu, poslednju priču, koja zaključuje ceo ep o Šerloku Holmsu, poslednju epizodu koja prekrasno uravnotežava sve ostalo: ubica u toj priči, kako se ispostavlja, nije jednonogi računovođa ni Kinez Čing ni žena u tamnocrvenom, već sâm hroničar zločinačkih priča, dr Votson - Votson koji je, tako reći, znao „what’- son.“ Zaprepašćujuće iznenađenje za čitaoca. Ali šta su oni - Dojl, Dostojevski, Leblan, Volas - šta su svi veliki romanopisci koji su pisali o spretnim kriminalcima, šta su svi veliki kriminalci koji nisu nikada čitali spretne romanopisce - šta su oni u poređenju sa mnom? Obične budale! Kako to već biva s genijalnim izumiteljima, i meni je, svakako, pomogao

73 slučaj (susret s Feliksom), ali to parče sreće tačno se uklapalo u mesto koje sam za njega pripremio; dograbio sam ga i iskoristio ga, što neko drugi u mom položaju ne bi učinio. Moje delo nalikuje na pasijans koji je unapred pripremljen; prvo sam tako složio karte da je uspeh bio zagarantovan, onda sam ih pokupio obrnutim redom i dao spreman špil drugima sa savršenim uverenjem da će se otvoriti. Greška mojih bezbrojnih prethodnika sastojala se u njihovom isticanju samog čina i u pripisivanju većeg značaja naknadnom uklanjanju svih tragova, nego onom najprirodnijem putu koji vodi do tog istog čina, koji je, u stvari, samo jedna karika u lancu, jedan detalj, jedan red u knjizi, i mora logično da proistekne iz svega prethodnog, jer takva je priroda svake umetnosti. Ako se delo savršeno isplanira i izvede, onda je snaga stvaralačke umetnosti takva da zločincu, ako bi se predao već prvog narednog jutra, niko ne bi poverovao, s obzirom da izum umetnosti sadrži daleko više sušte istine od životne stvarnosti. Sve je to, sećam se, projurilo kroz moj mozak u vreme dok sam sedeo s tim pismima u krilu, ali čas bi to bila jedna stvar, čas druga, a sada bih malo dopunio tu izjavu, dodajući da (kao što se događa sa volšebnim umetničkim delima koje rulja dugo odbija da razume, da prizna, i čijoj privlačnosti se odupire) narod ne prihvata genijalnost savršenog zločina, ona ih ne navodi da snevaju i da se dive; naprotiv, oni svim silama nastoje da izdvoje nešto što mogu da kljucaju i razvuku na parčiće, nešto čime mogu da raspale po autoru kako bi ga povredili najviše što mogu. A kada pomisle da su otkrili propust koji traže, čujte samo kako se kikoću i likuju! Oni, međutim, greše a ne autor; njima nedostaje njegova oštrovidost i tamo gde je autor zapazio čudo oni ne vide ništa neobično. Kada sam se dobro ismejao a potom mirno i jasno promislio o svojim sledećim potezima, stavio sam treće i najopakije pismo u novčanik a iscepao prva dva, razbacujući parčiće po obližnjem žbunju (što je odmah privuklo nekoliko vrabaca koji od njih pomisliše da su mrve). Onda pohitah u kancelariju, gde sam otkucao pismo za Feliksa s detaljnim uputstvima kada i gde da dođe, priložio dvadeset maraka i ponovo izašao. Oduvek mi je bilo teško da ispustim pismo koje držim iznad proreza ponora. Podsećalo me je na skok u ledenu vodu ili na skok sa zapaljenog balkona u nešto što liči na srce artičoke, a sada mi je bilo posebno teško da ga pustim. Progutah pljuvačku, osetih čudno spuštanje na dnu stomaka i još uvek držeći pismo produžih ulicom i zaustavih se pred sledećim poštanskim sandučetom, gde se ponovo dogodi ista stvar. Nastavih dalje, pritisnut pismom i dosta iskrivljen pod tim velikim belim teretom, i ponovo, kod jednog bloka kuća, naiđoh na sanduče. Moja neodlučnost je postajala neprijatna, jer je bila sasvim bezrazložna i besmislena s obzirom na čvrstinu mojih namera; možda je mogla da se otpiše kao fizička, mehanička neodlučnost, odbijanje mišića da se opusti; ili, još bolje, mogla bi da bude, kao što bi neki marksistički posmatrač primetio (a marksizam se najviše približava apsolutnoj istini, kao što uvek govorim) - neodlučnost vlasnika kome je uvek mrsko (jer je takva sama suština njegovog bića) da se rastane od svoje imovine; a ovde vredi zapaziti da se u mom slučaju ideja o

74 imovini nije ograničavala samo na novac koji sam slao, već je odgovarala onom delu moje duše koji sam stavio u to pismo. Bilo kako bilo, kada sam došao do četvrtog ili petog sandučeta, već sam bio nadvladao svoju neodlučnost. Znao sam jasno, kao što znam da ću napisati ovu rečenicu - znao sam da me ništa neće sprečiti da pustim pismo u prorez, i čak sam predvideo onaj mali pokret koji ću odmah nakon toga napraviti - trljanje jednog dlana o drugi kao da je pismo na mojim rukavicama ostavilo neka zrnca prašine, a budući da ono, već poslato, više nije bilo moje, ni prašina više nije bila moja. Učinjeno, završeno (to je bilo značenje mog zamišljenog pokreta). Ali ne, pismo nisam ubacio, i stajao sam tamo, povijen pod svojim teretom kao i ranije, škiljeći u dve devojčice koje su se igrale na pločniku u blizini: na smenu su kotrljale kliker, ciljajući u rupu na tlu pored ivičnjaka. Odabrao sam mlađu - nežnu tamnokosu devojčicu, obučeni u karirani mantilić (čudo da joj nije bilo hladno po tako svežem februarskom danu) i, pomilovavši je po glavi, rekoh: - Čuj, dušo, moje oči su tako slabe, pa se bojim da ću promašiti prorez, ubaci mi, molim te, ovo pismo u ono sanduče. Ona me pogleda odozdo, uspravi se iz svog čučećeg položaja (imala je gotovo prozirno i retko lepo lice), uze pismo, uputi mi božanski osmeh, trepnu dugim trepavicama, i otrča do sandučeta. Nisam čekao da vidim ostalo, nego pređoh ulicu, žmirkajući (što treba zapaziti) kao da doista ne vidim dobro: umetnost radi umetnosti, jer nikoga nije bilo u blizini. Na prvom uglu skliznuh u staklenu javnu govornicu i pozvah Ardaliona: bilo je neophodno da nešto učinim s njim; odavno sam, naime, zaključio da je taj nametljivi portretista jedina osoba od koje treba da se pazim. Neka psiholozi raščiste pitanje da li me je simuliranje kratkovidosti asociralo da odmah dejstvujem u vezi s Ardalionom, kako sam već odavno nameravao, ili je naprotiv, moje stalno podsećanje na njegov opasni pogled učinilo da se pretvaram kako sam kratkovid. O, da, uzgred rečeno, da ne zaboravim, porašće ona, to dete, lepo će izgledati i verovatno će biti srećna, i nikada neće doznati u kakvom je jezivom poslu poslužila kao posrednik. Postoji, naravno, i druga verovatnoća: sudbina, koja ne pati od takvog slepog i naivnog mešetarstva, zavidna sudbina sa svojim ogromnim iskustvom, izborom podvala na poverenje i mržnjom prema suparništvu, može okrutno da kazni tu curicu što se uplitala u sve to, da je navede da se pita: „Šta sam to učinila da budem toliko nesrećna?“ i nikada, nikada, nikada neće to doznati. Ali moja savest je čista. Nisam ja pisao Feliksu, on je pisao meni; nisam mu ja poslao odgovor, nego jedno nepoznato dete. Kada sam stigao do svog narednog odredišta, prijatnog restorana pred kojim je, usred malog parka, u letnje večeri prskala fontana s promenljivim bojama, dosetljivo osvetljena odozdo pomoću višebojnih projektora (ali sada je park bio go i sumoran, fontana nije svetlucala, a debele zavese restorana su pobedile u svojoj klasnoj borbi sa besposličavim promajama... kako samo živahno pišem i, što je najvažnije, kako sam samo spokojan, savršeno pribran); kada sam, dakle,

75 stigao, Ardalion je već tu sedeo, a kad me ugleda, podiže ruku na rimski način. Skinuh rukavice, šešir, beli svileni šal, sedoh pored njega i bacih na sto paklicu skupih cigareta. - Šta ima novog? - upita Ardalion, koji je uvek razgovarao sa mnom na posebno glupav način. Naručih kafu i započeh približno ovako: - Da, da, doista ima nekih novosti za vas. U poslednje vreme mnogo me je mučila, dragi prijatelju, misao da vi propadate. Umetnik ne može da živi bez metresa i čempresa, kao što Puškin negde kaže ili je trebalo da kaže. Zbog tegoba koje trpite, kao i zbog opšte učmalosti u vašem načinu života, vaš talenat umire, vene, da tako kažem, odnosno, ne prska, kao što ni ona raznobojna fontana ne prska zimi. - Hvala na poređenju - reče Ardalion gotovo uvređeno. - Taj užas... ta rasveta u sladunjavom stilu. Znate, radije ne bih raspravljao o svom talentu, jer vaša predstava o ars pictoris4 svodi se na... (nije za štampu). - Lidija i ja smo često razgovarali - nastavih, ne obraćajući pažnju na njegov primitivni latinski i vulgarnost - o vašem položaju. Smatram da treba da promenite sredinu, da osvežite duh, da upijete nove utiske. Ardalion namignu. - Kakve veze ima okolina sa umetnošću? - promrmlja. - U svakom slučaju, ova sada vas uništava, pa stoga pretpostavljam da ipak nešto znači. One ruže i breskve kojima ukrašavate trpezariju svoje gazdarice, oni portreti čestitih građana u čijim kućama smerate da je... - E, baš - smeram! -... Možda je sve to divno, možda čak i genijalno ali, izvinite na iskrenosti, zar ne mislite da je pomalo monotono i iznđeno? Treba da živite u nekoj drugoj klimi sa puno sunca: sunce je prijatelj slikara. Vidim, doduše, da vas ova tema ne zanima. Razgovarajmo onda o nečem drugom. Recite mi, na primer, kako stoje stvari s onim vašim placom? - Proklet bio ako znam. Stalno mi šalju pisma na nemačkom; zamolio bih vas za prevod, ali sve mi je to dosadno... A ja ili gubim te stvari ili ih bacam kad stignu. Shvatio sam da traže ostale uplate. Sledećeg leta tamo ću podići kuću, to ću uraditi. Valjda tada neće izvući zemlju ispod nje. Ali govorili ste, dragi moj, o promeni klime. Nastavite samo, slušam vas. - Ah, nemam od toga mnogo koristi, niste zainteresovani. Govorim pametno i to vas peče. - Pobogu, što bi me to peklo? Naprotiv... - Ne, ne, nema koristi. - Pomenuli ste Italiju, dragi moj. Terajte dalje. Sviđa mi se ta tema. 4 Likovna umetnost (lat.) Prev.

76 - Nisam je još pomenuo - rekoh uz smeh. - Ali pošto ste vi izrekli tu reč... Šta kažete, zar nije ovde lepo i prijatno? Priča se da ste prestali... - i lupnuvši se nekoliko puta ispod brade proizvedoh zvuk klokotavog grlića. - Da. Sasvim sam prestao da pijem. Mada, sad ne bih odbio jedno piće. Znate ono - da se nazdravi prijatelju. U redu, u redu, šalio sam se... - Utoliko bolje, jer od toga ne bi bilo ništa: mene je nemoguće napiti. Znači tako. Oho-ho, noćas sam baš loše spavao! Oho... ah! Strašna stvar nesanica - produžih gledajući ga kroz suze. - A-ah... Oprostite što ovako zevam. Ardalion, zamišljeno osmehnut, igrao se kašikom. Njegovo debelo lice, sa lavovskim hrbatom, beše nagnuto; kapci - crvenkaste izbočine umesto trepavica - dopola su sakrivali njegov nelagodno jarki pogled. Iznenada me on odmeri i reče: - Kada bih otputovao u Italiju, doista bih naslikao neke raskošne stvari. Ono što bih dobio od prodaje odmah bi otišlo na sređivanje mojih dugova. - Dugova? Imate dugove? - upitah podrugljivo. - Ma, pustite se toga, Hermane Karloviču - reče on, upotrebivši prvi put, ako se ne varam, moje ime i prezime. - Dobro razumete na šta ciljam. Pozajmite mi dve stotine i pedeset maraka, može i u dolarima, i ja ću se moliti za vašu dušu u svim firentinskim crkvama. - Za sada uzmite ovo za vizu - rekoh otvarajući novčanik. - Pretpostavljam da imate neki od onih besmislenih pasoša, a ne solidni nemački, kao sav pošten svet. Odmah zatražite vizu, jer ćete inače potrošiti ovaj predujam na piće. - Daj ruku, stari - reče Ardalion. Ćutali smo neko vreme, on zbog toga što je bio prepun raznih osećanja, koja su meni malo značila, a ja zbog toga što je stvar bila okončana i što više nije imalo šta da se kaže. - Sjajna ideja - iznenada viknu Ardalion. - Zašto ne biste, dragi druže, pustili Lidijicu da pođe sa mnom? Ovde je tako dosadno, a toj ženici je potrebna neka zabava. Znate, ako ja pođem sam... Ona je malo ljubomorna - stalno će zamišljati kako se negde uvaljujem. Stvarno, pustite je da pođe sa mnom na mesec dana, a? - Možda će ona kasnije doći. Možda ćemo doći oboje. Odavno sam ja, umorni rob, smišljao bekstvo u daleku zemlju umetnosti i prozirnog grožđa. A sad moram da idem. Dve kafe - to je sve, je l’ tako?

77 GLAVA OSMA Rano sledećeg jutra - nije još bilo devet - uputih se do jedne od glavnih stanica podzemne železnice i tu, na vrhu stepenica, zauzeh strateški položaj. U određenim vremenskim razmacima iz pećinskih dubina izbijala bi grupa ljudi s tašnama - penjala se, penjala uza stepenice, strugala i tupkala nogama, i svaki čas bi nečiji nožni palac udario, uz zveket, u metalni oglas za koji neka firma smatra da je zgodno pričvršćen na prednjem delu stepenika. Na pretposlednjem, leđima oslonjen o zid i sa šeširom u ruci (ko je bio prvi prosjački genije koji je prilagodio šešir potrebama svoje profesije?), povivši ramena najponiznije što je mogao, stajao je jedan bednik. Iznad njega, s papirnim karata i ukrašeni posterima, nalazili su se prodavci novina. Dan je bio taman, žaloban; iako sam nosio kamašne, stopala su mi se sledila od hladnoće. Pitao sam se da li bi im bilo manje hladno da nisam toliko dobro izglancao svoje crne cipele: prolazna i povratna misao. Napokon, tačno u pet minuta do devet, kao što sam i računao, Orlovijusova figura pojavi se iz dubina. Istog časa se okrenuh i lagano se udaljih; Orlovijus me preteče, osvrnu se i pokaza svoje krasne ali lažne zube. Naš susret je imao tačno onu boju slučaja koju sam priželjkivao. - Da, idem vašim putem - odgovorih na njegovo pitanje. - Moram da svratim u banku. - Pseće vreme - reče Orlovijus dok je šljapkao pored mene - Kako vaša žena? Dobro? - Hvala, u redu je. - A kako vama ide? Nije dobro? - produžio je ljubazno da se raspituje. - Ne, nije. Živci, nesanica. Sitnice koje su me nekada zabavljale sada me nerviraju. - Jedite limun - ubaci Orlovijus. -... koje su me nekad zabavljale sada me nerviraju. Evo, na primer... Ovlaš se osmehnuh i izvadih novčanik. - Dobio sam ovo idiotsko ucenjivačko pismo, i ono me je nekako pritisnulo. Pročitajte ga ako želite, bedna stvar.

78 Orlovijus stade i izbliza poče da razgleda pismo. Dok je čitao, osmotrih izlog kraj kojeg smo stajali: u njemu, pompezne i šuplje, belo su bleštale dve kade i ostali pribor za kupatilo; pored njega nalazio se izlog sa mrtvačkim sanducima, u kojem je, takođe, sve izgledalo pompezno i glupo. - Da, da - prozbori Orlovijus. - Da li znate ko je ovo napisao? Vratih pismo u novčanik i odgovorih uz smešak: - Naravno. Jedan prostak. Nekada je radio kod jednog mog daljeg rođaka. Nenormalno stvorenje, a možda je i sasvim lud. Utuvio je sebi u glavu da ga je moja porodica lišila nekog nasleđa; znate kako to ide: čvrsto ubeđenje koje se ničim ne može promeniti. Orlovijus mi objasni, uz obilje detalja, kakvu opasnost ludaci predstavljaju za društvo, a onda upita da li nameravam da obavestim policiju. Slegoh ramenima: - Koješta... Ne vredi o tome raspravljati... Recite mi, šta mislite o Kancelarovom govoru... pročitali ste ga? Nastavismo da hodamo jedan pored drugog, lagodno raspravljajući o stranoj i domaćoj politici. Pred vratima njegove kancelarije počeh - po pravilima ruske učtivosti - da skidam rukavicu s ruke koju sam nameravao da ponudim. - Ne valja što ste toliko nervozni - reče Orlovijus. - Pozdravite, molim vas, svoju ženu. - Svakako. Samo, znate šta, dosta vam zavidim na vašem momaštvu. - A zašto? - Tako. Boli me kada o tome pričam, ali, vidite, moj bračni život nije srećan. Moja žena ima nestalno srce i - pa eto, zainteresovana je za drugog. Da, hladna i lakoumna, takva je ona, i mislim da ne bi dugo plakala kada bi se desilo da... ja... znate šta mislim. I oprostite mi što iznosim tako lične nedaće. - Neke stvari sam odavno primetio - reče Orlovijus klimajući glavom mudro i tužno. Protresoh njegovu dlakavu šapu i mi se rastasmo. Odlično je prošlo. Stare ptičurine kao što je Orlovijus lako je zavesti, jer kombinacija pristojnosti i sentimentalnosti isto je što i biti lud. U svojoj želji da saoseća sa svima, on nije samo stao na stranu plemenitog supruga kada sam klevetao svoju primernu ženu, nego je čak rešio da kaže kako je „odavno primetio“ (kako sâm reče) neke stvari. Ne znam šta bih dao da doznam šta je taj poluslepi orao mogao otkriti u bezoblačnom plavetnilu našeg braka. Da, sve je odlično prošlo. Bio sam zadovoljan. Bio bih još zadovoljniji da nije bilo nekih propusta u nabavljanju one italijanske vize. Ardalion je, uz Lidijinu pomoć, ispunio obrazac prijave, posle čega su mu rekli da će proći najmanje dve nedelje dok mu ne daju vizu (imao sam pred sobom još mesec dana do devetog marta; u najgorem slučaju, mogao sam da pišem Feliksu i da promenim datum). Konačno, krajem februara, Ardalion je dobio vizu i kupio kartu. Štaviše, dao sam mu hiljadu maraka - to će mu potrajati, ponadao sam se, dva ili tri meseca. On je sredio da krene prvog marta, ali iznenada se ispostavilo kako je celu sumu pozajmio nekom očajnom prijatelju i morao je

79 sačekati da mu je ovaj vrati. Dosta tajanstven slučaj, najblaže rečeno. Ardalion je tvrdio da je to „pitanje časti“. Što se mene tiče, ja sam oduvek posebno skeptičan prema takvim nejasnim pitanjima koja podrazumevaju čast - i to, pazite, ne čast samog dronjavog pozajmljivača, nego neke treće ili četvrte osobe, čije se ime ne otkriva. Ardalion je (uvek u skladu sa svojom pričom) morao da pozajmi novac, drugi se zakleo da će ga vratiti za tri dana, što je uobičajena vremenska granica kod tih potomaka feudalnih barona. Kada je rok istekao, Ardalion je krenuo da traži svog dužnika i, prirodno, nije mogao nigde da ga nađe. S ledenim besom upitah kako se zove. Ardalion je pokušao da izvrda odgovor, a onda reče: - Ma, znate ga - onaj čovek što je jednom dolazio vama. - Od tih reči sam sasvim pomahnitao. Kada sam se smirio, verovatno bih mu pomogao, ali stvari su se iskomplikovale zbog činjenice da ni sâm nisam imao dovoljno novca, a bilo je krajnje neophodno da uz sebe imam određenu sumu. Rekoh mu da krene takav kakav je, s kartom i nekoliko maraka u džepu. Ostatak ću mu poslati poštom. Odgovorio je da će tako i učiniti, s tim što će odložiti polazak za par dana u slučaju da novac ipak pristigne. I doista, trećeg marta me je pozvao i rekao mi, dosta nezainteresovano - čini mi se, da mu je pozajmica vraćena i da kreće naredne večeri. Četvrtog se ispostavilo da Lidija, kojoj je, iz ko zna kog razloga, Ardalion poverio kartu na čuvanje, ne može da se seti gde ju je ostavila. Ardalion je smrknuto sedeo na stoličici u holu i ponavljao: - Ništa se ne može učiniti. Sudbina je protiv toga. - Iz susednih soba dopirao je tresak fioka i sumanuto šuštanje papira: Lidija je tragala za kartom. Nakon jednog časa Ardalion je odustao i otišao kući. Lidija je sedela na krevetu i plakala od sveg srca. Petog je otkrila kartu u prljavom vešu, pripremljenom za pranje, a šestog smo pošli da ispratimo Ardaliona. Voz je polazio u 10 i 10. Duža kazaljka sata pokazivala je kao ptičar, a onda bi odskočila od željenog minuta i usmerila se na sledeći. Nigde Ardaliona. Čekali smo pored vagona s oznakom „Milano“. - Šta li se desilo? - brinula je Lidija. - Zašto ne dolazi? Tako sam uznemirena. Sva ta smešna zbrka oko Ardalionovog odlaska toliko me je razgnevila da sam se bojao da razdvojim stisnute zube, jer bih inače dobio napad ili nešto slično nasred perona. Priđoše nam neka dva bednika, jedan u plavom kišnom mantilu, a drugi u ruskom kaputu s astraganskom kragnom koju su izjeli moljci, i srdačno, izbegavajući mene, pozdraviše Lidiju. - Zašto ne dolazi? Šta mislite, šta se dogodilo? - upita Lidija, gledajući ih preplašenim očima i držeći pred sobom kiticu ljubičica koju je kupila za tog skota. Plavi mantil raširi ruke, a krznena kragna izjavi dubokim glasom: - Nescimus. Ne znamo. Osetih da više ne mogu da se suzdržavam, oštro se okrenuh i krenuh prema izlazu. Lidija potrča za mnom: - Kuda ćeš, pričekaj, sigurna sam da je...

80 Upravo tog časa u daljini se pojavi Ardalion. Neki odrpanac sa svirepim licem pridržavao ga je za lakat i nosio mu torbu. Ardalion je bio toliko pijan da je jedva mogao da stoji; i onaj svirepi, i on je bazdio na piće. - Oh, on ne može da ide u takvom stanju - kriknu Lidija. Veoma crven, veoma mokar, smeten i klimav, bez kaputa (u maglovitom iščekivanju južnjačkog vremena), Ardalion započe teturavi krug balavih zagrljaja. - Zovem se Perebrodov, profesionalni umetnik - lanu njegov svirepi drugar i poverljivo pruži, kao da drži porno-razglednicu, nepokolebljivu ruku u mom pravcu. - Imao sam sreću da vas sretnem u kockarskom paklu Kaira. - Hermane, učini nešto! Ne možemo ga pustiti ovakvog - jadikovala je Lidija i vukla me za rukav. U međuvremenu, vrata na vagonima već su se zatvarala. Ardalion je, njišući se i ispuštajući pozivne krike, bio pošao za kolicima sa sendvičima i pićem, ali dohvatile su ga prijateljske ruke. Tada, iznenada, on ščepa Lidiju u zagrljaj i obasu je sočnim poljupcima. - Oh, ti, kozice - gugutao je - do viđenja, kozice, hvala ti, kozice... - Čujte, gospodo - rekoh savršeno mirno - da li biste hteli da mi pomognete da ga podignemo u vagon? Voz pođe. Smešeći se i urlajući, Ardalion samo što nije ispao kroz prozor. Lidija, jagnje u odeći leoparda, trčkala je uz vagon gotovo do Švajcarske. Kada joj je i poslednji vagon pokazao odbojnike, ona se saže, zaviri pod točkove koji su se udaljavali (narodno praznoverje) i prekrsti se. Još uvek je držala u ruci onu kiticu ljubičica. Ah, kakvo olakšanje... Uzdah mi ispuni grudi, pa ga budno ispustih. Celog dana Lidija je nežno strepela i brinula, ali tada dođe telegram - dve reči: „Putujem veselo“, i to je smiri. Trebalo je sada da pristupim najtegobnijem delu posla: da razgovaram s njom, da je pripremim. Ne mogu da se setim kada sam počeo: kada se struja moga sećanja uključi, taj razgovor je već u punom jeku. Vidim kako Lidija sedi na divanu i gleda me s tupim zaprepašćenjem. Vidim kako ja sedim na ivici stolice naspram nje i kako joj povremeno, kao lekar, dotičem ručni zglob. Čujem svoj ravnomerni glas kako raspreda sve dalje i dalje. Prvo sam joj rekao nešto što, kako sam istakao, nisam nikome ranije rekao. Rekao sam joj za svog mlađeg brata. On je bio student u Nemačkoj kada je izbio rat, regrutovan je i borio se protiv Rusa. Uvek sam ga pamtio kao tihog, snuždenog momčića. Moji roditelji su mene tukli a njega mazili; on im, međutim, nije uzvraćao nikakvim osećanjima, ali je prema meni razvio neverovatnu naklonost, više nego bratsku, svugde me je sledio, gledao mi u oči, voleo sve što je imalo veze sa mnom, voleo da miriše moju maramicu, da oblači moju košulju dok je još bila topla od mog tela, da pere zube mojom četkicom. U početku smo delili isti krevet, s jastucima na različitim krajevima, sve dok se nije otkrilo da on ne može da zaspi ako ne sisa moj nožni palac, zbog čega sam prognan na madrac u sobu sa starudijama, ali s obzirom da je on tražio da se zamenjuje sa mnom usred noći, nikada nismo znali, a ni draga mama, ko gde

81 spava. Nije to bila neka njegova izopačenost - o ne, ni najmanje - već je on na taj način mogao najbolje da izrazi našu neopisivu istovetnost, jer smo toliko nalikovali jedan na drugoga, da su nas i naši najbliži rođaci mešali, a kako su godine odmicale tako je ta sličnost postajala sve savršenija. Kada sam ga ispraćao u Nemačku (neposredno pred Principov pucanj), dobro se sećam, jadnik je tako gorko jecao kao da predviđa koliko će taj rastanak biti dug i okrutan. Ljudi na peronu su nas zagledali, zagledali su tu dvojicu istovetnih mladića koji su stajali isprepletenih šaka i piljili jedan u drugoga s nekakvom tužnom zanesenošću... Onda je počeo rat. Dok sam čamio u dalekom zarobljeništvu, nisam imao nikakvih vesti o bratu, ali sam na neki način bio siguran da je ubijen. Zagušljive godine, crne godine. Naučio sam sebe da ne mislim na njega, pa čak i kasnije, kada sam se oženio, ni jednu jedinu reč nisam o tome izrekao Lidiji - bilo je previše tužno. Tada, ubrzo po dolasku sa ženom u Nemačku, jedan me je rođak (koji je svoju ulogu odigrao u prolazu, samo da bi rekao tu jednu rečenicu) obavestio da je Feliks, iako živ, moralno izgubljen. Nikada nisam doznao kako mu je propala duša... Verovatno da njegova delikatna psihička struktura nije izdržala napor rata, dok pomisao da mene više nema (jer je i on, ma koliko čudno zvučalo, bio uveren u smrt svoga brata), da nikada više neće videti svog obožavanog dvojnika ili, bolje rečeno, najbolje izdanje svoje ličnosti, ta pomisao je sakatila njegov duh, osećao je da je izgubio i podršku i cilj, i da više ne bi mogao da živi. I tako je propao. Taj čovek, čija je duša bila kao kakav instrument, postao je lopov i falsifikator, počeo da se drogira i na kraju počinio zločin: otrovao je ženu koja ga je pazila. o tome sam doznao iz njegovih usta, nije čak bio ni osumnjičen - s takvom je lukavošću prikriveno to zlodelo. Što se tiče mog ponovnog susreta s njim... e pa, bilo je to delo slučaja, a isto tako i najneočekivaniji i najbolniji susret (a jedna od njegovih posledica bila je ona promena u meni, ona potištenost koju je čak i Lidija primetila) u jednom restoranu u Pragu: ustao je, dobro pamtim, kada me je ugledao, raširio ruke i srušio se nauznak u duboku nesvesticu koja je trajala osamnaest minuta. Da, užasno bolno. Umesto sporog, snenog, nežnog momčića, našao sam govorljivog ludaka koji se sav trzao i cimao. Sreća koju je iskusio pri ponovnom sjedinjavanju sa mnom, dragim starim Hermanom, koji je iznebuha, obučen u lepo sivo odelo, ustao iz mrtvih, nije mu umirila savest već ga je, naprotiv, uverila u krajnju neprihvatljivost života s ubistvom na duši. Razgovor koji smo vodili bio je strašan; on mi je obasipao ruke poljupcima, opraštao se od mene. Čak su i kelneri plakali. Ubrzo sam shvatio da nema te ljudske sile na svetu koja bi mogla da izmeni njegovu odluku da se ubije; čak ni ja nisam mogao ništa da učinim, ja koji sam uvek imao idealan uticaj na njega. Ti trenuci uopšte nisu bili prijatni. Stavivši se na njegovo mesto, mogao sam lako da zamislim kakve je muke morao da trpi zbog tih uspomena, i zapazio sam, avaj, da za njega jedino postoji smrt. Ne dao bog nikome da prođe kroz takvo iskušenje - odnosno, da vidi kako mu se brat gubi, i da nema nikakvo moralno pravo da izmeni njegovu propast.

82 Ali sada dolazi ono najsloženije: njegova duša, koja je imala svoju mističnu stranu, žudela je za nekim iskupljenjem, nekom žrtvom: činilo mu se da nije dovoljno da samo prosvira sebi metak kroz glavu. „Želim nekome da poklonim svoju smrt“, iznenada je rekao a oči su mu se ispunile dijamantskom svetlošću ludila. „Da poklonim svoju smrt. Nas dvojica smo još sličniji nego što smo bili ranije. U našoj sličnosti vidim božanski naum. Spustiti šake na klavir ne znači stvarati muziku, a ja želim muziku. Reci mi, da li bi na neki način moglo da ti koristi da iščezneš s lica zemlje?“ U prvi mah nisam obratio pažnju na njegovo pitanje: pretpostavio sam da je Feliks pomahnitao, a i ciganski orkestar u restoranu ugušio je deo njegovog govora; međutim, njegove naredne reči pokazale su da ima gotov plan. Dakle! S jedne strane ambis duše u mukama, s druge - poslovni planovi. U sumornom blesku njegove tragične sudbine i zakasnelog heroizma, taj deo njegovog plana koji se ticao mene, moje zarade, moje dobrobiti, delovao je glupo praktično kao i, na primer, otvaranje železničke pruge za vreme zemljotresa. Dospevši do tog mesta u svojoj priči, prestah da govorim i, zavalivši se u naslonjaču s prekrštenim rukama, zagledah se netremice u Lidiju. Ona kao da skliznu s kauča na tepih, dopuza do mene na kolenima, osloni glavu na moju butinu i poče da me teši prigušenim glasom: - O, ti jadniče - prela je. - Tako mi je žao zbog tebe, zbog tvog brata... Gospode, kakvih sve nesrećnih ljudi ima na svetu! On ne sme da umre, nikada nije nemoguće spasti jednu osobu. - On ne može da se spase - rekoh uz ono što nazivaju, kako verujem, gorki osmeh. - Odlučio je da umre na svoj rođendan, odnosno - prekosutra, devetog marta - i niko, ni predsednik države, ne bi mogao to da spreči. Samoubistvo je najgori oblik samopovlađivanja. Sve što čovek može da učini jeste da se prilagodi mučenikovoj ćudi i olakša mu da dozna kako svojom smrću vrši dobro, korisno delo - grube, materijalne prirode, možda, ali ipak korisno. Lidija mi obgrli nogu i zagleda se u mene. - Njegov plan je ovakav - produžih ravnim glasom. - Moj je život, recimo, osiguran na pola miliona. Negde u šumi pronalaze moj leš. Moja udovica, to jest ti. - Oh, prestani da govoriš tako užasne stvari - kriknu Lidija podižući se s tepiha. - Upravo sam čitala jednu takvu priču. Oh, molim te, prestani... - ... Moja udovica, to jest ti, uzima novac. Onda se povlači u neko skriveno mestašce u inostranstvu. Posle nekog vremena, pod lažnim imenom, ja joj se pridružujem i možda se čak ženim njom, ako je dobra. Moje pravo ime, kao što vidiš, umreće s mojim bratom. Mi smo slični, ne prekidaj me, kao dve kapi krvi, a on će pogotovo ličiti na mene kada bude mrtav. - Prestani, prestani! Ne verujem da nema načina da se on spase... O, Hermane, kako je to strašno!... Gde je on sada? Ovde u Berlinu? - Ne, u drugom delu zemlje. Ponavljaš kao budala: spasi ga, spasi ga... Zaboravljaš da je on ubica i mistik. Što se mene tiče, ja nemam pravo da mu odbijem jednu malu stvar koja može da mu razvedri i ulepša smrt. Moraš da

83 shvatiš da ovde stupamo na višu duhovnu ravan. Jedna bi stvar bila ako bih ti rekao: „Čuj, stara, posao mi ide loše, suočen sam s bankrotstvom, sit sam svega i žudim za nekom dalekom zemljom, gde ću se posvetiti razmišljanju i gajenju živine, i hajde da iskoristimo tu retku priliku!“ Ali ja ne govorim ništa slično, iako jesam na rubu propasti i godinama sam sanjao, kao što znaš, život u krilu Prirode. Ono što govorim jeste nešto sasvim drugo, naime: ma koliko teško, ma koliko užasno to bilo, ne možeš odreći svom bratu ispunjenje njegove samrtne želje, ne možeš ga sprečiti da fini dobro - makar samo posmrtno dobro. Lidija zatrepta - svu sam je ispljuvao - ali uprkos prštavosti mog govora, šćućurila se uz mene i čvrsto me prigrlila. Sada smo oboje bili na divanu, i ja nastavih: - Takvo odbijanje bilo bi greh. To ne želim. Ne želim da opteretim svoju savest tako teškim grehom. Zar misliš da se nisam suprotstavio, da nisam pokušao da to raspravim s njim? Zar misliš da mi je lako da prihvatim njegovu ponudu? Zar misliš da sam uopšte spavao svih ovih noći? Mogu da ti kažem, draga moja, da od prošle godine užasno patim - ne bih poželeo ni najgorem neprijatelju da tako pati. Baš me briga za taj novac od osiguranja! Ali kako mogu da odbijem, reci mi, kako mogu da ga lišim te poslednje radosti - do đavola sve, nikakva korist od priče! Gurnuh je u stranu, gotovo je srušivši sa divana, i počeh da šetam tamo-amo. Krkljao sam, jecao. Prikazivao prikaze melodrame. - Ti si milion puta razumniji od mene - polušapatom će Lidija kršeći ruke (da, čitaoče, dixi, kršeći ruke) - ali sve je tako strašno, tako neočekivano, mislila sam da se to događa samo u knjigama... Pa, to znači... sve će se promeniti - potpuno. Naš ceo život! Pa... šta će biti s Ardalionom? - Do đavola s njim! Ovde raspravljamo o najvećoj ljudskoj tragediji a ti ulećeš sa... - Ma ne, samo sam tako pitala. Prosto si me zbunio, sve mi se vrti. Pretpostavljam da će, ne baš sada, ali kasnije, biti moguće da ga vidimo i objasnimo mu stvari... Hermane, šta ti misliš? - Ne brini o sitnicama. Budućnost će srediti sve to. Stvarno, stvarno, stvarno - glas mi se iznenada pretvorio u vrisak - kakav si ti idiot! Ona briznu u plač i namah se pretvori u popustljivo stvorenje koje je drhtalo na mojim grudima: - Molim te - grcala je - molim te, oprosti mi. Luda sam, u pravu si, oprosti mi! Sve ovo što se desilo, sve je to užasno. Još jutros sve je izgledalo tako lepo, tako jasno, svakodnevno. Oh, dragi, strašno mi te je žao. Učiniću sve što želiš. - Sada želim kafu, umirem za malo kafe. - Dođi u kuhinju - reče ona brišući suze. - Sve ću učiniti. Ali molim te, ostani sa mnom, bojim se. U kuhinji. Već smirena, premda je još pomalo šmrkala, ona nasu krupna smeđa zrna kafe u mlin, stisnu ga između kolena i poče da okreće ručku. Išlo je teško u prvi mah, uz hrskanje i prskanje, a onda iznenada krenu lakše.

84 - Zamisli, Lidija - rekoh sedeći na stolu i landarajući nogama - zamisli da je sve ovo što ti pričam izmišljotina. Sasvim sam ozbiljno, znaš, pokušavao da nateram sebe da poverujem kako je to samo moja izmišljotina ili neka priča koju sam negde pročitao; to je jedini način da se ne poludi od užasa. I tako, slušaj; postoje dve ličnosti: preduzimljivi samoubica i njegov osigurani dvojnik. Ali, s obzirom da kompanija za osiguranje nije dužna da plati u slučaju samoubistva... - Napravila sam baš jaku - reče Lidija. - Dopašće ti se. Da, dragi, slušam. - ... heroj ove jeftine tajanstvene priče zahteva sledeće mere: stvar treba da se odigra na takav način da izgleda kao obično ubistvo. Ne želim da ulazim u tehničke detalje, ali u ovome je suština: pištolj je pričvršćen za stablo, kanap je vezan za obarač, samoubica se okreće, povlači kanap i dobija metak u leđa. To je gruba skica celog posla. - Čekaj malo - viknu Lidija - setila sam se nečega: on je nekako pričvrstio revolver za most... Ne, nije tačno: prvo je vezao kamen kanapom... da vidim, kako ono beše? Ah, znam: vezao je veliki kamen za jedan kraj a revolver za drugi, i onda se ubio. Kamen je pao u vodu, kanap za njim preko ograde, a onda revolver - svr, pljus u vodu! Jedino se ne sećam zašto je to bilo potrebno. - Ukratko rečeno, kraj u vodi a mrtvac na mostu. Baš je kafa dobra stvar! Imao sam užasnu glavobolju, ali sad je mnogo lakše. Znači, to ti je manje-više jasno, mislim, način na koji sve to treba da se dogodi. Pijuckao sam usijanu kafu i razmišljao. Ona uopšte nije imala nikakvu maštu. Za par dana život se menja - pravi darmar... zemljotres... a ona tu sedi, pije kafu sa mnom i priseća se neke avanture Šerloka Holmsa. Međutim, pogrešio sam: Lidija se pokrenu i reče, lagano spuštajući svoju šolju: - Znaš šta mislim, Hermane... Ako će sve to biti tako skoro, onda moramo početi da se pakujemo. Ali da znaš, ono rublje je na pranju. A tvoj frak je na hemijskom. - Kao prvo, draga, nemam nikakvu posebnu želju da me kremiraju u večernjem odelu; kao drugo, izbaci iz svoje glave, brzo i za večna vremena, ideju da ti treba nešto da odigraš, da pripremiš stvari i slično. Ti ništa ne treba da radiš, iz prostog razloga što ti ništa ne znaš, baš ništa - upamti to, molim te. Dakle, nikakvih tajanstvenih nagoveštaja pred tvojim prijateljicama, nikakva žurba, nikakva kupovina - utuvi to, draga moja, jer će nas inače sve zadesiti nevolja. Ponavljam: ti ništa ne znaš. Prekosutra tvoj muž odlazi na vožnju kolima i ne vraća se. Tada, tek tada, započinje tvoj deo posla. Veoma odgovornog posla, iako je jednostavan. Zato želim da me slušaš s najvećom mogućom pažnjom. Desetog ujutru telefoniraćeš Orlovijusu i reći mu da sam otišao, da nisam spavao kod kuće i da se još nisam vratio. Pitaćeš ga šta da radiš. I radi onako kako ti on savetuje. Pusti mu neka se on što više time bavi, neka sve on radi, neka obavesti policiju, i tako dalje. Telo će brzo pronaći. Glavno je da ubediš sebe da sam doista mrtav. S obzirom kako stvari stoje, to neće biti daleko od istine, jer je moj brat deo moje duše.

85 - Sve bih učinila - reče ona - sve za tebe i njega. Ali strašno sam preplašena, i sve mi se to meša u glavi. - Pazi da se ne pomeša. Najvažnija je prirodnost bola. Od njega ti možda neće pobeleti kosa, ali ipak mora da bude prirodan. Da bih ti olakšao stvari, nagovestio sam Orlovijusu da me već godinama ne voliš. Tvoja tuga mora zato da bude tiha i suzdržana. Uzdiši i ćuti. A kada vidiš moj leš, odnosno, leš čoveka koji se ne razlikuje od mene, nastoj da se stvarno potreseš. - Uh! Ne mogu, Hermane! Umreću od straha. - Biće još gore ako odmah u mrtvačnici počneš da se puderišeš. U svakom slučaju, obuzdavaj se. Ne vrišti, jer ako vrištiš - onda ćeš morati da podigneš opšti nivo svog bola, a znaš kako si loša glumica. Idemo dalje. Polisa i moj testament nalaze se u srednjoj fioci moga stola. Kada mi spale telo, u skladu s mojim testamentom, kada slede sve formalnosti, kada dobiješ, preko Orlovijusa, sve što ti pripada, i kada uradiš s novcem ono što kaže, otići ćeš u Pariz. Gde ćeš se smestiti u Parizu? - Ne znam, Hermane. - Pokušaj da se setiš gde smo odseli kada smo bili zajedno u Parizu. Dakle? - Da, prisedam se. U hotelu. - Ali u kojem hotelu? - Ničeg ne mogu da se setim, Hermane, kada me tako gledaš. Čekaj malo. Hotel... kako ono beše... - Pomoći ću ti: ima neke veze s travom. Kako se na francuskom kaže trava? - Čekaj malo - berbe. Znam! Malerb. - Da bi bila sasvim sigurna, u slučaju da ponovo zaboraviš, uvek možeš da pogledaš svoj crni putnički kovčeg. Na njemu se još uvek nalazi hotelska nalepnica. - Čuj, Hermane, nisam ja baš toliki nespretnjaković. Ali ipak ću poneti taj kovčeg. Onaj crni. - Znači, tu ćeš odsesti. Zatim dolazi nešto izuzetno važno. Pre toga, međutim, moraćeš sve da mi ponoviš. - Biću tužna. Nastojaću da ne plačem previše. Orlovijus. Dve crne haljine i veo. - Ne tako brzo. Šta ćeš učiniti kada vidiš leš? - Pašću na kolena. Neću vrištati. - Dobro. Vidiš kako se sve lepo uobličava. Šta dolazi posle? - Posle ću ga pokopati. - Kao prvo: ne njega, već mene. Molim te, ne brkaj to. Kao drugo: nikakav pokop, nego kremiranje. Ne želim da me otkopavaju. Orlovijus će obavestiti pastora o mojim zaslugama: moralnim, građanskim, bračnim. Pastor će u kapeli izreći osećajan govor. Uz zvuk orgulja moj sanduk će se lagano spustiti u Had. To je sve. I šta posle?

86 - Posle toga - Pariz. Ne, čekaj! Prvo sve formalnosti oko novca. Bojim se, znaš, da će mi Orlovijus nasmrt dosađivati. Onda, u Parizu, otići ću u hotel, znala sam da će se to dogoditi, pomislila sam da ću zaboraviti i zaboravila sam. Nekako me siliš. Hotel... hotel... Oh, Malerb! Za svaki slučaj - kovčeg. - Crni. A sada dolazi važan deo: čim stigneš u Pariz, javljaš mi. Koji metod da upotrebim da bi ti upamtila adresu? - Bolje je zapiši, Hermane. Mozak mi sada jednostavno odbija da radi. Strašno se plašim da ću sve zabrljati. - Ne, draga, ništa neću da zapisujem. Ti bi ionako izgubila sve što se zapiše. Moraćeš da upamtiš adresu, dopadalo ti se to ili ne. Nema drugog načina. Zabranjujem ti, jednom za uvek, da je zapišeš. Je li jasno? - Jeste, Hermane, ali šta ako ne mogu da je upamtim? - Koješta. Adresa je sasvim jednostavna. Post restant, Pinjan, Francuska. - Tamo gde je nekada živela teta Eliza? O, da, to neće biti teško da se upamti. Ali ona sada živi blizu Nice. Idi bolje u Nicu. - Dobra ideja, ali neću. Sada dolazi ime. Predlažem da zbog jednostavnosti napišeš ovako: Gospodin Malerb. - Ona je verovatno debela i živahna kao uvek. Je l’ znaš da joj je Ardalion pisao i tražio novac, ali naravno... - Veoma zanimljivo, verujem, ali ovo je poslovni razgovor. Koje ime ćeš napisati uz onu adresu? - Nisi mi još rekao, Hermane! - Jesam. Predložio sam gospodina Malerba. - Ali... to je hotel, Hermane, zar ne? - Tačno. Eto zašto ga predlažem. Lakše ćeš ga upamtiti po asocijaciji. - O, bože, sigurno ću zaboraviti asocijaciju, Hermane. Nema nade. Možemo li, molim te, bez asocijacija. Osim toga - strašno je kasno, crkla sam. - Onda sama smisli ime. Neko ime koje ćeš sigurno upamtiti. Šta misliš o Ardalionu? - Vrlo dobro, Hermane. - I to smo, znači, sredili. Gospodin Ardalion. Post restant, Pinjan. A sada sadržaj. Započećeš ovako: „Dragi prijatelju, sigurno si čuo za gubitak mog“... i tako dalje u tom tonu. Sve u svemu, samo nekoliko redova. Sama ćeš poslati pismo. Pismo ćeš poslati sama. Jasno? - Vrlo dobro, Hermane. - A sada, molim te, ponovi. - Znaš da je ovo prevelik napor za mene, onesvestiću se. Pobogu, pola dva. Zar ne možemo da odložimo ovo za sutra? - A sutra ćeš morati sve da ponoviš. Hajde, da čujemo sve redom. Slušam... - Hotel Malerb. Stižem. Šaljem to pismo. Ja sama. Ardalion. Post restant, Pinjan, Francuska. A posle toga, šta onda?

87 - To nije tvoja briga. Videćemo. Pa šta kažeš, mogu li da budem siguran da ćeš sve to dobro uraditi? - Da, Hermane. Samo me ne teraj da ponavljam još jednom. Mrtva sam umorna. Stojeći usred kuhinje, ona istegnu ramena, zabaci glavu i silovito je zatrese, i reče nekoliko puta, s rukama u kosi: - Oh, kako sam umorna, oh, kako - a to „kako“ pretvori se u zevanje. Pođosmo, napokon, na spavanje. Ona se brzo svuče, razbacavši po sobi haljinu, čarape, razne ženske sitnice, sruči se u krevet i odmah poče udobno i šumno da diše kroz nos. Legoh i ja, i ugasih svetlo, ali nisam mogao da zaspim. Sećam se da se iznenada probudila i dotakla mi rame. - Šta je bilo? - upitah je pretvarajući se da sam pospan. - Hermane - promrmlja ona. - Hermane, reci mi, pitam se, da li je... zar ne misliš da je ovo... prevara? - Spavaj - odgovorih. - Mozak ti ne radi. Velika tragedija... a ti s tvojim glupostima... spavaj! Ona blaženo uzdahnu, prevrnu se na bok i odmah poče da hrče. Čudno; iako se nisam ni najmanje prevario što se tiče sposobnosti moje žene, znajući dobro koliko je glupa, zaboravna i trapava, ipak nisam osećao nikakvu strepnju jer sam bio toliko uveren da će je njena odanost navesti da instinktivno krene pravim putem, koji će je sačuvati od bilo kakve omaške i, što je najvažnije, primorati je da čuva moju tajnu. U mašti sam jasno video kako će Orlovijus gledati njenu lošu imitaciju tuge i kako će nužno mahati glavom, i kako će (ko zna) možda razmišljati o verovatnoći da je jadni suprug skončao od ruke ženinog ljubavnika, ali tada će mu, kao pravovremeni podsetnik, doći u pamet preteće pismo bezimenog luđaka. Ceo naredni dan proveli smo kod kude, i još jednom sam, pedantno i uporno, podučio svemu svoju ženu, puneći je svojom voljom kao što se guska kljuka kukuruzom kako bi joj se uvećala džigerica. Uveče je jedva mogla da hoda; ja sam, međutim, bio zadovoljan njenim stanjem. Došlo je vreme da se i ja spremim. Sećam se kako sam satima mozgao i računao koliko novca da ponesem, koliko da ostavim Lidiji; gotovine nije bilo mnogo... pade mi na pamet da bi bilo dobro da uzmem neku vrednu stvar, i zato rekoh Lidiji: - Znaš šta, daj mi onaj tvoj moskovski broš. - O, da, broš - reče ona tupo, izađe iz sobe, ali se odmah vrati, leže na divan i poče da plače kako nikada nije plakala. - Šta je bilo, nesrećnice? Dugo nije odgovorila, a onda, uz mnogo glupog jecanja i ne gledajući me, objasni da je dijamantski broš, caričin poklon njenoj prababi, založen da bi se nabavio novac za Ardalionovo putovanje, jer mu njegov prijatelj nije vratio dug. - U redu je, u redu, ne urlaj - rekoh i stavih kupon iz zalagaonice u džep. - Đavolski lukavo od njega. Hvala bogu što je otišao, što se izgubio - to je glavno. Ona se odmah primiri i čak pokaza jarki osmeh kad je videla da se ne ljutim. Onda se uputi u spavaću sobu, dugo je tamo preturala, i napokon mi donese

88 jeftin prstenčić, par minđuša, staromodnu tabakeru koja je pripadala njenoj majci... Ništa od toga nisam uzeo. - Slušaj - rekoh tumarajući po sobi i grizući palac. - Slušaj, Lidija. Kada te upitaju da li sam imao neprijatelje, kada te budu ispitivali ko je mogao da me ubije, odgovori: „Ne znam.“ I ima još nešto: poneću jedan kofer, ali to je strogo poverljivo. Ne sme nikako da izgleda da sam se pripremao za putovanje - bilo bi sumnjivo. U stvari... U tom času, sećam se, iznenada sam stao. Kako je to čudno! Upravo kada se sve prekrasno smislilo i predvidelo, upravo tada se pokaže neki beznačajni detalj, kao kada se pakujete i odjednom primetite da ste zaboravili da ubacite neku malu ali nezgrapnu sitnicu - da, doista postoje takvi bezobzirni predmeti. Treba reći, opravdanja radi, da je pitanje kofera bilo jedina tačka koju sam odlučio da izmenim: sve ostalo je išlo onako kako sam davno, davno zamislio - možda pre mnogo meseci, možda onog trena kada sam video probisveta zaspalog na travi koji je potpuno ličio na moj leš. Ne, pomislih, bolje da ne uzmem kofer; uvek postoji rizik da me neko vidi kako s njim u ruci izlazim iz kuće. - Neću ga poneti - rekoh naglas, i nastavih da koračam po sobi. Kako mogu da zaboravim jutro devetog marta? Ono beše belo i hladno; tokom noći napadao je sneg, i sada su kućepazitelji čistili svoje delove pločnika duž kojeg se protezao niski snežni greben, dok je sam asfalt već bio čist i crn - samo malo klizav. Lidija je mirno spavala. Sve je bilo tiho. Započeh da se oblačim. Evo kako je to išlo: dve košulje, jednu preko druge: jučerašnja odozgo, jer je ta bila za njega. Gaće - takođe dva para, a onaj odozgo takođe za njega. Onda sam pripremio paketić u kojem su se nalazili pribor za nokte, pribor za brijanje i kašika za cipele. Da ga ne bih zaboravio, odmah sam ga spustio u džep kaputa koji je visio u holu. Onda navukoh dva para čarapa (one odozgo su imale rupu), crne cipele, mišje sive kamašne, i tako pripremljen, tj. lepo obuven ali i dalje u donjem rublju, zastah nasred sobe i proverih u sebi svoje postupke da bih video da li su u skladu s planom. Setivši se da će još jedan par podvezica biti potreban, iskopah neke stare i pridodah ih sadržaju paketića, što je zahtevalo da još jednom izađem u hol. Konačno, uzeh svoju omiljenu ljubičastu kravatu i debelo tamnosivo odelo koje sam u poslednje vreme često nosio. Sledeće predmete rasporedio sam po džepovima: novčanik (s nekih hiljadu i petsto maraka), pasoš, komadiće papira s raznim adresama, račune. Stoj, to je pogrešno, rekoh sebi; zar nisam bio doneo odluku da ne uzimam pasoš? Veoma suptilan je onaj potez s papirićima sa adresama, jer se tako lakše utvrđuje čovekov identitet. Uzeo sam i ključeve, tabakeru, upaljač. Stavio ručni sat. Sada sam bio obučen. Potapšah džepove, odahnuh. Osećao sam se dosta toplo u svojoj dvostrukoj čahuri. Preostala je samo najvažnija stvar. Čitava ceremonija: lagano klizanje fioke u kojoj je ON počivao, pažljivi pregled, i to svakako ne prvi. Da, ON je bio odlično podmazan, bio je ON do vrška nabijen dobrim stvarčicama... Dao mi ga je dvadesete godine, u Revalu, neki nepoznati oficir, ili da budem precizniji, ostavio ga je kod mene i nestao. Nemam pojma šta se desilo s tim ljubaznim poručnikom.

89 Dok sam tako bio zauzet poslovima, Lidija se probudila. Umotala se u kućnu haljinu ružičaste boje i onda sedosmo da popijemo jutarnju kafu. Kada je služavka izašla iz sobe: - E pa - rekoh - došao je taj dan! Ubrzo odlazim ja. Mala digresija književne prirode: taj ritam je stran modernom govoru, ali on izuzetno dobro prenosi moj epski mir i dramatičnost situacije. - Hermane, molim te, ostani, ne idi... - reče Lidija tihim glasom (a mislim da je čak i dlanove sastavila). - Sve si upamtila, zar ne? - nepokolebljivo nastavih. - Hermane - ponovi ona - ne idi. Neka radi šta god hoće, to je njegova sudbina, ne smeš da se mešaš. - Raduje me što si sve upamtila - rekoh uz osmeh. - Dobra si ti devojka. Dozvoli da pojedem još jednu kiflu i odlazim. Ona briznu u plač. Potom grozomorno šmrknu, htede nešto da kaže, ali poče ponovo da plače. Bila je to dosta čudna scena: ja hladnokrvno mažem kiflu u obliku rogova, dok se ona, naspram mene, sve trese od jecaja. Rekoh punih usta: - U svakom slučaju, moći ćeš pred svetom - tu žvaknuh i progutah zalogaj - da se prisetiš da si imala zloslutna predosećanja, iako sam često odlazio a nikada nisam govorio kuda. A znate li, gospođo, da li je imao neprijatelje? „Ne znam, gospodine isledniče.“ - Ali šta će se onda desiti? - nežno jeknu Lidija i lagano i beznadežno raširi ruke. - Dosta, draga - rekoh sasvim drugim tonom. - Isplakala si se i sada je dosta. Uzgred rečeno, neka ti ne padne na pamet da danas urlaš u Elzinom prisustvu. Ona obrisa oči izgužvanom maramicom, ispusti tužan jecaj i ponovo napravi onaj pokret bespomoćne zbunjenosti, ali ovog puta u tišini i bez suza. - Sve si upamtila? - upitah poslednji put, pozorno je osmotrivši. - Da, Hermane, sve. Ali ja, ja se toliko bojim... Ustah, i ona usta. Rekoh: - Do viđenja. Jednog dana. Vreme je da pođem pacijentu. - Hermane, reci mi... ti nećeš biti prisutan, je li tako? Nisam uspeo da shvatim. - Prisutan? Gde? - Ma, znaš na šta mislim. Kada on... ma znaš... ono s kanapom. - Gusko - rekoh - šta si očekivala? Neko mora da sredi sve posle toga. Ne razmišljaj previše o tome. Idi večeras u bioskop. Do viđenja, guščice. Nikada je nisam ljubio u usta: prezirem glib takvih poljubaca. Priča se da stari Sloveni ni u trenucima seksualnog uzbuđenja nisu ljubili svoje žene, da su nalazili da je čudno, čak pomalo odbojno, dodirivati golim usnama nečiji epitelijum. U tom trenutku, međutim, osetio sam nagon da bar jednom poljubim svoju ženu na taj način; ali ona nije bila spremna na to, tako da se ništa nije

90 desilo osim što joj usnama okrznuh kosu; uzdržao sam se od drugog pokušaja, pa umesto toga lupih petama i prodrmah njenu mlitavu ruku. Potom, u holu, brzo obukoh kaput, dograbih rukavice, proverih paketić, a kada sam već krenuo ka vratima, začuh kako me tihim jecavim glasom doziva iz trpezarije, ali nisam obraćao pažnju jer sam bio u očajnoj žurbi da odem. Pređoh preko stražnjeg dvorišta do velike garaže pune automobila. Tu me dočekaše prijatni osmesi. Uđoh u kola i upalih motor. Asfaltna površina dvorišta bila je nešto viša od površine ulice, tako da po ulasku u uski nagnuti tunel koji je povezivao dvorište s ulicom, moja kola, zadržavana kočnicama, lako i bešumno zaroniše.

91 GLAVA DEVETA Istini za volju, osećam umor. Pišem od podneva do zore, po glavu na dan - ili više. Kako je umetnost velika i moćna! U mojoj situaciji, trebalo bi da zveram, jurcam, zavaravam... Nema, naravno, nikakve neposredne opasnosti, i smem reći da takve opasnosti nikada neće biti, ali ipak, ovo je jedinstvena reakcija, ovo mirno sedenje i pisanje, pisanje, pisanje, ili, pak, razmišljanje nadugačko, što je uglavnom ista stvar. I što više pišem, postaje mi sve jasnije da to neću tek tako ostaviti, već da ću nastaviti sve dok ne ostvarim svoj glavni cilj, kada ću sasvim sigurno reskirati da objavim svoje delo - što i nije tako veliki rizik, jer čim rukopis krene, ja ću nestati, s obzirom da je svet dovoljno velik da priušti jedno skrovito mesto za tihog čoveka s bradom. Nisam spontano odlučio da prosledim svoje delo onom prodornom romanopiscu kojeg sam, čini mi se, već pomenuo, pa mu se čak i lično obratio posredstvom svoje priče. Možda grešim, jer sam odavno prestao da čitam ono što napišem - nemam vremena za to, a i da ne pominjem mučni efekat koji proizvodi u meni. Prvo sam se poigravao s idejom da ovu stvar pošaljem pravo nekom uredniku - nemačkom, francuskom ili američkom - ali napisana je na ruskom i nije sasvim prevodljiva, i - da budem iskren, ja dosta držim do svoje književne kolorature i čvrsto verujem da bi gubitak jedne nijanse, jednog tona - beznadežno osakatio celinu. Takođe sam pomišljao da je pošaljem u SSSR, ali nemam potrebne adrese, ne znam kako se to čini i da li bi moj rukopis pročitali, jer se ja služim, iz navike, starorežimskim pravopisom, a da ga prepravljam - to bi bilo izvan mojih moći. Rekoh li „prepravljam“? A ko zna da li ću uopšte uspeti da izdržim da ga celog napišem... Donevši napokon odluku da dam rukopis onome kome će se sigurno dopasti i ko će učiniti sve što može da se on objavi, sasvim sam svestan činjenice da je moj izabranik (ti, moj prvi čitalac) romanopisac emigrant čije knjige uopšte ne mogu da se pojave u SSSR-u. Možda de se, međutim, za ovu knjigu napraviti izuzetak, s obzirom da je nisi ti napisao. Oh, kakvu nadu gajim da će moja knjiga

92 uprkos tvom emigrantskom potpisu (čija prozračna lažnost neće nikoga prevariti) naći tržište u SSSR-u! Daleko od toga da budem neprijatelj sovjetske vladavine, sigurno sam nenamerno izrazio određene ideje u svojoj knjizi koje savršeno odgovaraju dijalektičkim zahtevima sadašnjeg trenutka. Ponekad mi se čak čini da moja osnovna tema, sličnost dve osobe, ima duboko alegorično značenje. Ta izuzetna fizička sličnost verovatno me je privukla (podsvesno) kao obećanje one idealne istovetnosti koja treba da ujedini ljude u besklasnom društvu budućnosti; nastojeći da upotrebim jedan izdvojen slučaj, ja sam, premda još uvek slep za društvene istine, ipak ispunjavao izvesnu društvenu funkciju. A onda postoji još nešto: činjenica da nisam sasvim zadovoljan praktičnom primenom naše sličnosti može se objasniti čisto društveno-ekonomskim razlozima, odnosno, činjenicom da smo Feliks i ja pripadali različitim, oštro razdvojenim klasama, čije spajanje niko ne može da ostvari sâm, pogotovo danas, kada su sukobi klasa dostigli stupanj na kojem kompromis uopšte ne dolazi u obzir. Istina, moja majka je poticala iz proste porodice a očev otac je čuvao guske u mladosti, što objašnjava gde je čovek mog kova mogao steći takvu jaku, premda još nepotpuno izraženu sklonost prema Pravoj Svesti. Zamišljam novi svet u kojem svi ljudi liče jedni na druge kao Herman i Feliks, svet Feliksa i Hermana, svet u kojem će radnika koji pada mrtav pored svoje mašine odmah zameniti njegov savršeni dvojnik sa svetlim osmehom savršenog socijalizma. Stoga mislim da bi današnja sovjetska omladina imala znatnu korist od izučavanja moje knjige pod nadzorom nekog iskusnog marksiste koji bi im pomogao da na njenim stranicama slede rudimentarna vijuganja društvene poruke koju ona sadrži. Neka je i drugi narodi takođe prevedu na svoje jezike, tako da američki čitaoci zadovolje svoju glad za krvavim senzacijama, da francuski čitaoci otkriju vizije sodomije u mojoj naklonosti prema skitnici, a Nemci se naslade nestalnom stranom poluslovenske duše. Čitajte, čitajte je, čitajte u što većem broju, dame i gospodo! Sve vas pozdravljam kao svoje čitaoce. Mada napisati ovakvu knjigu nije lako. Pogotovo sada, kada dolazim do onog dela koji razmatra, da tako kažem, presudnu akciju, sva težina mog zadatka pojavljuje se u punoj meri, okolišim ovde, kao što vidite, i razglabam o stvarima koje pripadaju predgovoru knjige i sasvim su pogrešno umetnute u njeno najbitnije poglavlje. Ali već sam pokušao da objasnim da ovo, bez obzira koliko oštroumno i dovitljivo ti pristupi izgledali, ne piše moj racionalni deo već moje sećanje, to moje okolišno sećanje. Jer, vidite, tada, tj. tačno u onom času kada su kazaljke moje priče stale, stao sam i ja; oklevao sam, kao što i sada oklevam; prepustio sam se sličnom zamršenom rezonovanju koje nije imalo nikakve veze s mojim poslom, čiji se zakazani sat postojano približavao. Krenuo sam ujutru, iako je moj susret s Feliksom bio zakazan za pet po podne, ali nisam mogao da ostanem kod kuće, tako da sam se pitao kako da se oslobodim te mutnobele mase vremena koja me je razdvajala od mog sastanka. Lagodno sam sedeo, pospano čak, dok sam upravljao jednim prstom i lagano se provezao kroz Berlin, niz tihe, hladne, šaputave ulice; i tako je to išlo dok nisam primetio da sam ostavio Berlin za sobom. Boje dana behu svedene samo na dve: crnu (obrisi golih stabala, asfalt) i beličastu (nebo, površi pod snegom). Moj sneni

93 prevoz se nastavio. Neko vreme pred mojim očima je landarala jedna od onih velikih, ružnih krpa koje kamion koji prevozi nešto dugačko i šiljato mora da okači na isturen stražnji deo; potom je nestala, skrenuvši najverovatnije u neku bočnu ulicu. Nisam ubrzavao. Jedan taksi iznenada izlete pred mene, prikoči uz škripu i, zbog dosta skliskog puta, groteskno se zavrte. Mirno projedrih pored njega kao da me nosi struja. Nešto dalje, žena u crnom je ukoso prelazila ulicu, gotovo leđima okrenuta prema meni; ne pritisnuh trubu, ne promenih svoje glatko kretanje; već kliznuh pored nje na samo par santimetara od ruba njenog vela; nije me ni primetila - bešumni bejah duh. Sva vozila su me preticala; jedno vreme gmizavi tramvaj je bio brži od mene; krajičkom oka video sam putnike, glupavo zasele jedne naspram drugih. Jedanput ili dvaput naiđoh na loše popločane delove; već su se pojavljivale kokoške; raširenih kratkih krila i istegnutih dugih vratova pretrčavale su put. Malo kasnije zatekoh se na beskrajnom autoputu; vozio sam kraj strnjikovitih polja delimično pokrivenih snegom, i u toj sasvim pustoj okolini moja kola kao da su tonula u san, kao da su od plavih postajala golubije siva - postepeno su usporavala i napokon stala, i ja oslonih glavu na volan u nastupu neuhvatljivog razmišljanja. Kakve su bile moje misli? Ni o čemu ili o glupostima, sve se to nekako tu našlo i ja sam gotovo zaspao, i u tom poludremežu raspravljao sam sa sobom o nekoj besmislici, prisećao se nekih rasprava koje sam nekada s nekim imao na nekom peronu o tome da li čovek ikada vidi sunce u snu, i ubrzo sam imao osećanje da se oko mene nalazi mnogo ljudi, da svi govore u isti mah, a onda su zaćutali, dali jedni drugima nejasne znake i razišli se bez zvuka. Posle izvesnog vremena sam se pokrenuo, i u podne, vukući se kroz neko selo, odlučih da stanem, jer bih čak i takvim pospanim hodom stigao u Kenigsdorf za sat ili nešto više, a to je ipak bilo prerano. Utucao sam vreme u jednoj mračnoj i sumornoj pivnici, gde sam sedeo sasvim sam u nekakvoj stražnjoj sobi, za velikim stolom, a na zidu se nalazila jedna stara fotografija - grupa ljudi u frakovima, sa zavrnutim brčićima, a neki u prednjem redu su savili jedno koleno s bezbrižnim izrazom, dok su se dvojica na kraju čak ispružila, i to me je podsetilo na slične grupe ruskih studenata. Popio sam tu dosta limunade i nastavio put u istom pospanom raspoloženju, nepristojno pospanom, u stvari. Sećam se da sam zatim stao na nekom mostu: starica u plavim vunenim pantalonama i s torbom na ramenima popravljala je bicikl. Ne izlazeći iz kola, dao sam joj nekoliko saveta, netraženih i beskorisnih; posle toga sam zaćutao, i naslonivši obraz na pesnicu, još dugo piljio u nju: ona je petljala i čeprkala, ali tada se moji kapci trgnuše, i gle, nikakve žene nije tu bilo: ona se još davno otkotrljala odatle. Nastavih svojim putem, pokušavajući u isto vreme da pomnožim u glavi jedan neobičan broj s drugim podjednako nezgrapnim. Ne znam šta su označavali i otkuda su doleteli, ali s obzirom da su došli, smatrao sam da je dobro da ih namamim, i tako se oni dokačiše i istopiše. Iznenada shvatih da vozim ludačkom brzinom, da kola gutaju put kao mađioničar koji guta metre i metre vrpce, ali pogledah kazaljku brzinometra: podrhtavala je na pedesetom kilometru, a u sporom sledu promicali su borovi, borovi, borovi. Onda sam, sećam se, sreo dva mala bledolika školarca čije su knjige bile uvezane kaiševima; popričao sam s njima. Obojica su imali neprijatne pticolike crte lica, zbog kojih su me podsetili na mlade vrane. Kao da su me se

94 pomalo bojali, a kada sam se odvezao, ostali su da bulje za mnom, razjapljenih crnih usta, jedan viši, drugi niži. A tada, trgnuvši se, primetih da sam stigao u Kenigsdorf, i kada sam pogledao na sat, videh da je gotovo pet časova. U prolazu pored crvene zgrade železničke stanice pomislih da je Feliks možda zakasnio i da još nije sišao niz stepenice koje sam video iza nakinđurenog kioska s čokoladom, i da nema nikakvog načina da iz vanjskog izgleda tog zdepastog ciglenog zdanja zaključim da li je on već prošao ili nije. Kako god bilo, voz kojim mu je bilo naređeno da dođe u Kenigsdorf stigao je u 2:55, pa ako ga Feliks nije propustio... Ah, moj čitaoče! Njemu je rečeno da siđe u Kenigsdorfu i da otpešači prugom prema severu sve do desetog kilometra, označenog žutim stubom; a sada sam ja jurio tim putem. Nezaboravni trenuci! Sve je bilo pusto. Zimi je tuda prolazio autobus samo dvaput dnevno - ujutru i u podne; duž celog tog rastojanja od deset kilometara jedino sam susreo jedna kola koja je vukao dorat. Najzad, u daljini, ugledah žuti prst, poznati stub se uspravi, poraste, zadobi svoju prirodnu veličinu; nosio je kapicu od snega. Stadoh i osvrnuh se. Nigde nikoga. Žuti stub je baš bio žut. Zdesna, iza polja, šuma je bila obojena sivom bojom na pozadini od bledog neba. Nigde nikoga. Izađoh iz kola i, uz tresak glasniji od bilo kakvog pucnja, zalupih vrata. I u isti mah primetih da tamo, iza izukrštanih grančica žbunja koje je raslo u jarku, stoji i gleda me, rumen kao kip od voska i s modernim brčićima i, čak, sasvim veseo... Podigavši nogu na papučicu i udarivši po dlanu rukavicom koju sam skinuo, kao kakav pobesneli tenor, zagledah se u Feliksa. Nesigurno se cereći, on izađe iz jarka. - Ti, bitango - propustih kroz zube s izuzetnom operskom snagom - bitango i prevarantu! - ponovih punim glasom i još se besnije udarajući rukavicom (između mojih vokalnih izliva u orkestru je sve tutnjalo). - Kako si se usudio da pitaš druge za savet, da se hvališeš da u to-i-to vreme i na tom-i-tom mestu - ah, zaslužio si da te ubiju! - Grohot, zveket, a onda opet moj glas. - Mnogo si postigao, idiote! Igra je završena, napravio si strašnu grešku, ni groša nećeš videti, majmunčino! - Tresak cimbala u orkestru. Tako sam ga psovao, s hladnom žestinom, i istovremeno posmatrao njegov izraz. Bio je zaprepašćen, bio je iskreno uvređen. Pritisnuvši rukom grudi, odmahnuo je glavom. Taj fragment opere dođe do svog kraja, i spiker nastavi svojim uobičajenim glasom: - Pusti, izgrdio sam te tek tako, iz čiste formalnosti, da bih bio siguran... Dragi moj druže, pa ti baš zabavno izgledaš, pravi šminkeraj. On je, po mojoj posebnoj zapovesti, pustio da mu izrastu brkovi, a izgleda da ih je čak i navoštio. Osim toga, po svojoj volji, dopustio je svom licu još dva kovrdžava zulufa. To me je pretenciozno rastinje jako razveselilo. - Ti si, naravno, došao onako kako sam ti rekao? - upitah uz osmeh. - Da - odgovori on - kako ste vi rekli. Što se hvalisanja tiče, znate i sami, ja sam usamljen čovek i ne umem da pričam s ljudima. - Znam, i pridružujem se tvojim uzdasima. Reci mi, jesi li sreo koga na putu?

95 - Kada bih ugledao koga, ili bilo šta, sakrivao sam se u jarak, kao što ste mi rekli. - Odlično. No, tvoje crte su dovoljno prikrivene. Ali nije dobro da se ovde zadržavamo. Upadaj u kola. To ostavi - ranac ćeš posle skinuti. Upadaj brzo, moramo da se odvezemo. - Kuda? - zapita on. - U onu šumu. - Tamo? - upita i pokaza štapom. - Da, tačno tamo. Ulaziš li ili ne ulaziš, proklet bio! On zadovoljno odmeri auto. Ušao je bez žurbe i seo pored mene. Okrenuh volan, kola se lagano pokrenuše. Tap. I još jednom: tap. (Sišli, smo s puta na polje). Pod gumama su pucketali tanak sneg i uvela trava. Kola su skakutala po kvrgama; mi takođe. On je za to vreme govorio. - Moći ću da vozim ova kola bez muke (tap). Bože, kako ću se provozati (tap). Ne bojte se (tap-tap) neću ih oštetiti! - Da, kola će biti tvoja. Za kratko vreme (tap) samo tvoja. A sad, budi budan, druže, osvrni se. Na putu nema nikog, a? On se osvrnu i odmahnu glavom. Odvezli smo se, ili bolje rečeno, uspuzali smo uz blagu i dosta klisku padinu sve do šume. Tu, među prvim borovima, stadosmo i izađosmo. Feliks - ne više s kibicerskom žudnjom siromaha već sa spokojnim zadovoljstvom vlasnika - nastavio je da se divi bleštavo plavom „ikarusu“. Sneni pogled pojavi mu se u očima. Verovatno tada (molim vas, zapazite da ja ništa ne tvrdim, da samo kažem: „verovatno tada“), dakle, verovatno su tada njegove misli ovako tekle: „A šta ako zbrišem u ovom cakanom dvosedu? Novac dobijam unapred, i to je u redu. Navešću ga da poveruje kako nameravam da uradim ono što on želi, i onda ću uteći, daleko, daleko. Policiji ne može da me prijavi, i tako će morati da ćuti. A ja, u svojim kolima...“ Prekidoh tok tih prijatnih misli. - E pa, Felikse, došao je veliki trenutak. Treba da se presvučeš i da ostaneš sâm u kolima u šumi. Za pola sata počeće da se smrkava; niko neće moći da ti dosađuje. Ovde ćeš provesti noć, imaćeš moj kaput, pipni samo kako je lep i debeo - ah, tako sam i mislio; osim toga, u kolima je sasvim toplo, savršeno ćeš spavati; a onda, čim dan počne da rudi - ali o tome ćemo kasnije razgovarati. Daj da ti prvo udesim neophodan izgled, jer će nas inače mrak preteći. Za početak, moraš da se obriješ. - Da se obrijem? - ponovi Feliks za mnom, glupavo iznenađen. - Otkud to? Nemam kod sebe brijač, a stvarno ne znam čime bi se čovek obrijao u šumi osim kamenjem. - Zašto kamenjem? Takvog tupavka kao što si ti trebalo bi sekirom brijati. Ali ja sam mislio na sve. Doneo sam spravu, i sâm ću te obrijati. - To je baš smešno - zakikota se on. - Ko zna šta će od toga ispasti. Samo pazite da mi ne prerežete grlo tim svojim brijačem.

96 - Ne boj se, ludo, bezbedan je. Hajde, molim te... Da, sedi negde. Evo, ovde na papučicu, ako hoćeš. On prvo strese sa sebe ruksak, a onda sede. Izvadih onaj paketić i stavih pribor za brijanje na papučicu. Morao sam da žurim: dan je već izgledao istrošen i izjeden, vazduh je postajao sve tamniji. A kakva tek tišina... Izgledala je, ta šutnja, nekako svojstvena, neodvojiva od tih nepokretnih grana, pravih stabala, od snega bez sjaja koji je ovde-onde pokrivao tlo. Skinuh kaput kako bih mogao slobodnije da radim. Feliks je znatiželjno zagledao jarke zupce brijača i njegovu srebrnastu dršku. Onda je pregledao četku za brijanje, prislonio je uz obraz da oproba mekoću, a ona je doista bila paperjasta: platio sam je sedamnaest maraka. Oduševila ga je, isto tako, tuba skupe paste za brijanje. - Hajde da počnemo - rekoh. - Šišanje-brijanje. Sedi, molim te, malo bočno, jer inače neću moći dobro da te zahvatim. Uzeh punu šaku snega, istisnuh vijugavog crva u nju, promešah četkom i nanesoh ledenu penu na njegove obraze i brkove. On se kezio, krivio, potom mu se nabra nos: grudvica pene uvukla mu se u nozdrvu. - Nazad glavu - rekoh - još više. Nezgrapno se oslonivši kolenom na papučicu, počeh da mu stružem obraze; dlake su kvrckale, a u načinu na koji su se mešale sa penom bilo je nečeg gnusnog; malo ga posekoh i krv oboji penu. Kada sam nasrnuo na brkove, on se namršti ali hrabro ne reče ništa, iako sve to nije moglo da bude prijatno: radio sam užurbano, čekinje su mu bile oštre, brijač je čupao. - Imaš maramicu? - upitah. On izvuče nekakvu krpu iz džepa. Obrisah njome s njegovog lica, i to veoma pažljivo, krv, sneg i penu. Obrazi mu zasijaše - glanc novi. Bio je izvrsno obrijan; samo na jednom mestu, pored uha, pokazivala se crvena ogrebotina koja se pretvarala u mali rubin koji je upravo postajao crn. On pređe dlanom preko obrijanih delova. - Čekaj malo - rekoh - nije to sve. Treba ti malo doterati obrve: malo su gušće od mojih. Izvadih makaze i vešto skratih nekoliko dlačica. - Sad je odlično. Što se kose tiče, očetkaću ti je kada presvučeš košulju. - Daćete mi svoju? - upita i opipa svilu na mom okovratniku. - Hej, nokti ti nisu baš najčistiji! - veselo uzviknuh. Mnogo puta sam sređivao Lidijine ruke - u tome sam bio dobar, tako da nisam imao mnogo teškoća pri sređivanju tih deset rogobatnih noktiju, i dok sam to radio, upoređivao sam naše ruke: njegove behu veće i tamnije ali to nije važno, pomislio sam, postepeno će izbledeti. Budući da nisam nosio burmu, trebalo je samo da mu pridodam ručni sat. On poče da mrda prste, da okreće zglob ovamoonamo, prezadovoljan. - A sad brzo. Presvucimo se. Skidaj sve, prijatelju, do poslednjeg končića.

97 - Uh-uh - progunđa Feliks - biće hladno. - Ne mari. Gotovi smo za minut. Molim te, požuri. On odloži svoj stari smeđi kaput, zatim skide preko glave taman, čupav džemper. Košulja mu je bila blatnjavo-zelena, s kravatom od istog materijala. Onda skide svoje bezoblične cipele, svuče čarape (zakrpljene muškom rukom) i zanosno jeknu kada golim palcem dotače ledeno tlo. Prost čovek voli da ide bosonog: leti, na veseloj travi, prvo što čini jeste da skine cipele i čarape, ali ni zimi mu nije neprijatno - priseća se, valjda, svog detinjstva ili nečeg sličnog. Ja sam stajao po strani, drešio kravatu i pozorno motrio na Feliksa. - Dalje, dalje - povikah kad primetih da je malo usporio. Spuštanje pantalona sa belih butina bez dlaka nije prošlo bez stidljivog uvijanja. Na kraju je skinuo košulju. Predamnom je u hladnoj šumi stajao nag čovek. Neverovatno brzo, s hitnjom i veštinom jednog Fregolija, skinuh se i ja, dobacih mu vanjski splet od košulje i gaća, zatim vešto, dok ih je on s naporom oblačio, iščeprkah iz odela koje sam svukao nekoliko stvarčica - novac, tabakeru, broš, pištolj - i gurnuh ih u džepove prilično tesnih pantalona koje sam obukao s brzinom varijetetskog virtuoza. Iako se pokazalo da je njegov džemper dovoljno topao, zadržao sam svoj šal, a kako sam u poslednje vreme izgubio na težini, njegov kaput mi je gotovo savršeno pristajao. Da li da mu ponudim cigaretu? Ne, bilo bi neukusno. Feliks je u međuvremenu obukao moju košulju i moje gaće; noge su mu još bile gole, i dadoh mu čarape i podvezice, ali u isti mah primetih da mu treba iseći i nokte na nogama... On stavi nogu na papučicu i upustimo se u užurbano pedikiranje. Glasno su praskali i daleko odletali ti grozni crni nokti, a u poslednjim snovima često sam viđao kako preterano uočljivo padaju po tlu. Jadnik je, stojeći onako u košulji, mogao da nazebe. Tada opra noge snegom, kao onaj kod Mopasana, i navuče čarape, ne primetivši rupu na jednoj peti. - Požuri, požuri - ponavljao sam. - Uskoro će se smrknuti, i moram da idem. Vidiš. Ja sam se već obukao. Pobogu, kolike su ti cipele! A gde ti je kapa? Ah, tu je, hvala ti. On zakopča pantalone. Uz pomoć kašike uglavio je noge u moje cipele od crnog antilopa. Pomogao sam mu da savlada kamašne i ljubičastu kravatu. Najzad, prihvativši se njegovog groznog češlja, dobro mu zagladih masnu kosu s čela i slepoočnica. Sada je bio spreman. Stajao je preda mnom, on, moj dvojnik, u mom solidnom tamnosivom odelu. Pogledao se s glupavim osmehom. Pregledao džepove. Obradovao se upaljaču. Vratio koješta, ali je otvorio novčanik. Bio je prazan. - Obećali ste novac unapred - reče Feliks ulagujući se. - Tačno - odgovorih, izvukoh ruku iz džepa i pokazah mu punu šaku novca. - Evo ga. Izbrojaću ti tvoj deo i odmah ću ti ga dati. Reci mi samo, te cipele, da li te žuljaju?

98 - Žuljaju - reče Feliks. - Užasno žuljaju. Ali nekako ću izdržati. Mogu valjda da ih skinem tokom noći? A kuda ću s tim kolima sutra? - Odmah, odmah... sve ću ti objasniti. Čuj, moramo da sredimo ovo mesto... Razbacao si te svoje krpe... Šta imaš u toj torbi? - Ja sam kao puž, svoju kućicu nosim na leđima - reče Feliks. - Da li uzimate i torbu? Imam u njoj pola kobasice. Hoćete malo? - Kasnije. Upakuj sve te stvari, hoćeš li? I kašiku za cipele. I makaze. Dobro. A sada obuci moj kaput i hajde da poslednji put proverimo da li možeš da prođeš umesto mene. - Nećete zaboraviti novac? - pitao je. - Rekao sam ti da neću. Ne budi magarac. Začas ćemo to srediti. Novac je kod mene, u mom džepu - u tvom bivšem džepu, tačnije rečeno. Hajde, saberi se, molim te. On navuče moj lepi kaput od kamilje dlake i (s posebnom pažnjom) stavi moj elegantni šešir. Potom dođe završni detalj: žute rukavice. - Dobro. Pođi nekoliko koraka. Da vidimo kako ti sve to stoji. On se približi, čas gurajući ruke u džepove a čas ih vadeći. Kada mi se sasvim primakao, on isturi ramena, zanjiha se, poče da izigrava kicoša. - Je li to sve, je li to sve - ponavljao sam naglas. - Čekaj, daj da te dobro... Da, to bi bilo sve... Sad se okreni, voleo bih da te pogledam otpozadi... On se okrenu, i ja ga ustrelih među plećke. Pamtim razne stvari: oblačak dima koji visi u vazduhu, prozračno se savija i potom lagano nestaje; način na koji je Feliks pao, jer nije pao odjednom; prvo je završio pokret još uvek povezan sa životom, a to je bio gotovo pun okret; mislim da je nameravao da se zavrti preda mnom u šali, kao pred ogledalom; i tako, tromo dovodeći tu jadnu ludoriju do kraja, on se (već probušen) okrenu licem prema meni, lagano raširi ruke kao da pita: „Šta ovo znači?“ i ne dobivši odgovor, lagano pade na leda. Da, pamtim sve to; pamtim, takođe, šum koji je proizveo na snegu kada je počeo da se trza i koči, kao da mu je nova odeća neugodna; ubrzo se smirio, a tada se oseti obrtanje same zemlje, i samo se još njegov šešir tiho pokrenu, odvoji mu se od temena i pade, razjapljen, kao da kaže „zbogom“ svom vlasniku (podsetivši, pak, na oveštalu rečenicu: „svi prisutni obnažiše glave“). Da, pamtim sve to, ali postoji jedna stvar koju sećanje ne pamti: prasak tog pucnja. Istina, u mojim ušima se zadržao trajan zvon. Dohvatio me je, obujmio me, i zadrhtao na mojim usnama. Kroz taj zvučni veo priđoh telu i požudno pogledah. Ima tajanstvenih trenutaka, i to je bio jedan od njih. Kao kad autor po hiljaditi put čita svoje delo, opipava i iskušava svaki slog, a na kraju nije u stanju da kaže je li ta šara od reči dobra ili ne, ista stvar se desila i meni, ista stvar se desila. Ali postoji tajna uverenost tvorca koja je nepogrešiva. U tom trenutku kada su sve neophodne odlike bile podešene i zamrznute, naša sličnost je bila tolika da ja naprosto nisam mogao da kažem ko je ubijen, ja ili on. A dok sam

99 gledao, u treperavoj šumi se smrači, i s tim licem koje se preda mnom lagano rastapalo, sve slabije i slabije treperilo, činilo mi se da gledam svoj lik u ustajaloj bari. U strahu da se ne isprljam, nisam dirao telo, nisam proverio da li je doista, doista mrtvo; instinktivno sam znao da jeste, da je moj metak sa savršenom tačnošću kliznuo niz onu kratku, vazduhodelnu brazdu koju su volja i oko zajedno izdubili. Budi hitar, budi hitar, reče gospodin Mitar, i uvuče obe šake u džepove svoje jakne. Ne budimo kao on. Brzo, oštro pogledah oko sebe. Feliks je već sve, osim pištolja, stavio u ranac, ali sam ipak bio dovoljno pribran da se uverim da nije ništa ispustio, pa sam čak očetkao papučicu na kojoj sam mu sekao nokte i iskopao češalj koji sam ugazio u zemlju, s namerom da ga se kasnije oslobodim. Zatim sam uradio nešto što sam odavno planirao; okrenuo sam auto i zaustavio ga na jednom šumovitom delu, blago iskošenom prema putu; onda sam još malo pomerio svog malog „ikarusa“ unapred, tako da ujutru bude vidljiv s autoputa i time navede na otkrivanje mog leša. Sjurila se noć. Bubnjanje u mojim ušima je sasvim utihnulo. Zaronih u šumu, prođoh pri tom ponovo pored tela, ali nisam se više zaustavljao - samo sam pokupio ranac i, neustrašivo, lakim korakom, kao da na nogama nisam imao one cipele teške kao kamen, krenuh oko jezera, nikako ne napuštajući šumu, sve dalje i dalje, kroz prozračni sumrak, preko prozračnog snega... Ali kako sam dobro znao pravi smer, kako sam tačno, kako živo sve to predstavio sebi dok sam, letos, izučavao staze koje vode u Ajhenberg! Dođoh do stanice na vreme. Deset minuta kasnije, s poslušnošću duha, stiže voz koji sam čekao. Proveo sam pola noći u klepetavom, klimavom vagonu treće klase, na tvrdoj klupi, a do mene su neka dva starija čoveka igrala karte, i te karte su bile izuzetne: velike, crvene i zelene, sa žirevima i košnicama. Posle ponoći morao sam da promenim voz; par sati kasnije već sam išao na zapad; ujutru sam ponovo preseo, sada u brzi voz. Tek sam tada, u samoći toaleta, pregledao sadržaj ranca. Pored stvari koje su nedavno ugurane u njega (uključujući okrvavljenu maramicu), pronađoh nekoliko košulja, komad kobasice, pasoš, kao i moja pisma Feliksu. Jabuke i kobasicu pojedoh na licu mesta, u klozetu, ali pisma stavih u džep i pregledah pasoš s posebnim interesovanjem. Bio je u redu. Feliks je s njim putovao u Mons i Mec. Čudno, ali njegovo lice na slici nije toliko ličilo na moje; moglo je, naravno, lako da prođe kao moje, ali to je ipak na mene ostavilo čudan utisak, i sećam se da sam pomislio kako je to bio pravi uzrok što je on tako malo svestan naše sličnosti: on je sebe video u ogledalu, odnosno, s desna u levo, a ne obrnuto kao u stvarnosti. Ljudska glupost, nemarnost, nehat čula, sve je to otkrila činjenica da se čak ni zvanični opisi u kratkom spisku ličnih odlika nisu sasvim podudarali s epitetima u mom pasošu (ostavljenom kod kuće). Beznačajna sitnica, svakako, ali karakteristična. A pod rubrikom „zanimanje“, njega su, tog tupavka koji je sigurno svirao violinu na onaj način na koji su oni ruski kukavci čupali gitaru u letnje večeri, nazivali „muzičar“, što je odmah i mene pretvorilo u muzičara. Kasnije tog dana, u malom graničnom gradu, kupio sam kofer, kaput i sve ostalo, posle čega se oslobodih i ranca i revolvera - ne, neću reći šta sam s njima učinio:

100 ćutite, rajnske vode! I ubrzo se jedan veoma neobrijan gospodin u jeftinom crnom kaputu našao na bezbednoj strani granice i zaputio prema jugu.