Ubilacki identiteti - Amin Maalouf

Sadržaj I 1 2 3 4 5 II 1 2 3 4 5 6 III 1 2 3 4 5 IV 1 2 3 4 5 Epilog POGOVOR

Amin Maluf UBILAČKI IDENTITETI Prevela sa francuskog VESNA CAKELJIĆ PAIDEIA Beograd 2003.

Naslov originala Amin Maalouf Les Identites meurtrieres Copyright by Editions Grasset & Fasguelle, 1998 Izdavač PAIDEIA, Beograd severijan, lena & Miss Smila

Andreju Ruždiju Tareku Zijadu

Otkako sam napustio Liban 1976. da bih se nastanio u Francuskoj, koliko li su me samo puta upitali, sa najboljim namerama na svetu, da li se osećam „više Francuz“ ili „više Libanac“. Vazda odgovaram isto: „I jedno i drugo!“ Ne iz neke potrebe za Jednakošću ili pravičnošću, već zato što bih lagao odgovorivši drugačije. Ono što čini da sam ja ja, a ne neko drugi, jeste to što sam time na razmeđi dve zemlje, dva ili tri jezika, više kulturnih tradicija. Upravo to definiše moj identitet. Da li bih bio autentičniji ako bih sebi amputirao jedan deo samoga sebe? Onima koji mi postave to pitanje objašnjavam dakle, strpljivo, da sam rođen u Libanu, da sam tamo živeo sve do svoje dvadeset sedme godine, da mi je arapski maternji jezik, da sam najpre u arapskom prevodu otkrio Dimu i Dikensa i Guliverova putovanja, i da sam u svom planinskom selu, selu svojih predaka, doživeo prve dečije radosti i čuo neke priče koje će kasnije biti nadahnuće za moje romane. Kako bih mogao to da zaboravim? Kako bih ikada mogao da se otuđim od svega toga? Ali, s druge strane, živim već dvadeset dve godine na tlu Francuske, pijem njenu vodu i njeno vino, moje ruke svakoga dana miluju njeno staro kamenje, pišem svoje knjige na njenom jeziku, i ona nikada više neće za mene biti strana zemlja. Pola Francuz, dakle, a pola Libanac? Nipošto! Identitet se ne raspoređuje, on se ne deli ni na polovine ni na trećine, niti se razvrstava po pregracima. Ja nemam više identiteta, imam jedan jedini, sačinjen od svih tih elemenata koji su ga oblikovali, prema posebnom „doziranju“ koje nikada nije isto od jedne osobe do druge. Ponekad, kad završim objašnjavanje, u hiljadu pojedinosti, iz kojih tačno razloga potpuno prihvatam sve svoje pripadnosti u celini, neko mi priđe mrmljajući, sa rukom na mom ramenu: ,,U pravu ste što tako govorite, ali u najvećoj dubini svoje duše, šta zapravo osećate?“ Ovo uporno propitivanje dugo mi je mamilo osmeh. Danas se više ne smešim. Zato što mi se čini da ono obelodanjuje jedan pogled koji je među ljudima veoma rasprostranjen, a u mojim očima i opasan. I kada me pitaju šta sam ,,u najvećoj dubini svoje duše“, to podrazumeva da u „najvećoj dubini“ svakog čoveka postoji jedna jedina pripadnost koja nešto znači, nekakva njegova „duboka istina“, njegova „suština“, određena jednom zasvagda po rođenju i koja se više neće menjati; kao da ostalo, sve ostalo, njegov životni put slobodnog čoveka,

njegova stečena uverenja, njegove sklonosti, njegov lični senzibilitet, njegovi afiniteti, njegov život na kraju krajeva, ne znači ništa. A kada podstičemo naše savremenike da „potvrde svoj identitet“, kao što danas često činimo, time im zapravo kažemo da moraju pronaći u dubini svoje duše tu takozvanu suštinsku pripadnost, koja je često verska ili nacionalna ili rasna ili etnička, i njome gordo vitlati pred tuđim nosom. Ko god zahteva složeniji identitet biva marginalizovan. Mladić rođen u Francuskoj od roditelja Alžiraca nosi u sebi dve očigledne pripadnosti, i trebalo bi da bude u stanju da ih prihvati i jednu i drugu. Kažem dve, da bi moje reči bile jasne, ali sastavni delovi njegove ličnosti mnogo su brojniji. Bilo da je reč o jeziku, o verovanjima, o načinu života, o porodičnim odnosima, o umetničkim ili kulinarskim sklonostima, francuski, evropski, zapadnjački uticaji mešaju se u njemu sa arapskim, berberskim, afričkim, muslimanskim uticajima... Obogaćujuće i oplemenjujuće iskustvo ukoliko se taj mladić oseća slobodan da ga doživljava u svoj njegovoj punoći, ukoliko se oseća ohrabren da prihvati svu njegovu raznovrsnost; i obrnuto, njegov životni put može da postane traumatičan ako ga svaki put kad se izjasni kao Francuz neki budu gledali kao izdajnika, štaviše, kao otpadnika, i ako svaki put kada istakne svoje veze sa Alžirom, s njegovom istorijom, njegovom kulturom, njegovom religijom, naiđe na nerazumevanje, na sumnjičavost ili na neprijateljstvo. Situacija je još delikatnija s druge strane Rajne. Pomišljam na slučaj nekog Turčina rođenog pre trideset godina blizu Frankfurta, koji je oduvek živeo u Nemačkoj, čiji jezik govori i piše bolje nego jezik svojih očeva. U očima usvojenog društva, on nije Nemac; u očima rodnog društva, on nije pravi Turčin. Po logici zdravog razuma bilo bi moguće da on s punim pravom ističe tu dvostruku pripadnost. Ali danas mu ništa u zakonima ni u mentalitetima ne omogućuje da harmonično prihvati svoj složeni identitet. Uzeo sam prve primere koji su mi pali na pamet, Mogao sam da navedem i mnoge druge. Slučaj neke osobe rođene u Beogradu od majke Srpkinje i oca Hrvata. Slučaj žene Hutu udate za Tutsija, ili obrnuto. Slučaj Amerikanca čiji je otac crnac a majka Jevrejka... No, to su doista osobeni slučajevi, pomisliće neki. Pravo govoreći, ne verujem. Tih nekoliko osoba koje sam naveo nisu jedine koje imaju složen identitet. U svakom čoveku susreću se mnogostruke pripadnosti koje se katkada međusobno suprotstavljaju i primoravaju ga na veoma bolne

izbore. Za neke, stvar je očigledna na prvi pogled; za druge, treba učiniti napor i sagledati stvari pobliže. Ko u današnjoj Evropi ne primećuje razdor, koji će se očigledno produbljivati, između svoje pripadnosti jednom višestruko sekularnom narodu – francuskom, španskom, danskom, engleskom... – i svoje pripadnosti kontinentalnoj celini koja se gradi? A koliko Evropljana oseća takođe, od Baskije do Škotske, snažnu i duboku pripadnost jednoj oblasti, svome narodu, svojoj istoriji i svome jeziku? Ko u Sjedinjenim Američkim Državama može pak zamisliti svoje mesto u društvu ne pozivajući se na svoje korene – afričke, španske, irske, jevrejske, italijanske, poljske ili neke druge? To znači, priznajem, da su prvi primeri koje sam izabrao po nečemu posebni. Svi se odnose na bića koja nose u sebi pripadnosti što se, danas, žestoko sukobljavaju; bića koja su na neki način granična, kroz koja prolaze linije etničkih, verskih ili drugih lomova. Zbog same te situacije, koju se ne usuđujem da nazovem „povlaštenom“, njima je namenjena uloga da tkaju veze, da izglađuju nesporazume, da urazumljuju jedne, smiruju druge, da ublažavaju poteškoće, izmiruju... Njihova vokacija je da budu spone, mostovi, posrednici između različitih zajednica, različitih kultura. I upravo zbog toga njihova dilema je bremenita značenjem: ako te osobe ni same ne mogu da prihvate svoje mnogostruke pripadnosti, ako ih neprestano prozivaju da izaberu tabor, ako im izričito zapovedaju da se vrate u redove svoga plemena, onda smo s pravom zabrinuti oko funkcionisanja ovoga sveta. „Prozivaju“ ih, „zapovedaju“ im, kao što rekoh. Ko im zapoveda? Ne samo fanatici i ksenofobi svih boja, već vi i ja, svako od nas. Upravo zbog tog ustaljenog načina mišljenja i izražavanja, tako duboko ukorenjenog u svima nama, zbog tog uskogrudog, isključivog, verski zatucanog, simplicističkog poimanja koje svodi celokupni identitet na jednu jedinu pripadnost, proglašavanu sa strašću. Eto tako se „fabrikuju“ koljači, dođe mi da vrisnem! Jedna malo nagla izjava, priznajem, ali koju nameravam da obrazložim na stranicama što slede.

I Moj identitet, moje pripadnosti

1 Spisateljski život naučio me je da zazirem od reči. One koje mi se čine najjasnije često su najvarljivije. Jedan od tih „lažnih prijatelja“1 upravo je „identitet“. Svi mi verujemo da znamo šta, znači ta reč, i ukazujemo joj i dalje poverenje čak i kada ona, neosetno, stane da izvrće svoje značenje. Nije mi ni na kraj pameti da iznova i iznova redefinišem pojam identiteta. To je primordijalno pitanje filozofije još od „Spoznaj samoga sebe!“, od Sokrata, pa sve do Frojda, preko tolikih drugih učitelja; da bih se danas iznova uhvatio s njim u koštac, trebalo bi mi više stručnosti nego što imam, a i mnogo više smelosti. Zadatak koji sam sebi odredio neuporedivo je skromniji: pokušaću da shvatim zašto toliki ljudi danas čine zločine u ime svog verskog, etničkog, nacionalnog ili nekog drugog identiteta. Je li tako bilo još od pamtiveka, ili pak u naše vreme postoje neki specifični razlozi za to? Moje reči katkada će delovati isuviše elementarne. Stoga što bih želeo da vodim svoju misao najspokojnije, najstrpljivije, najčasnije moguće, ne pribegavajući nikakvoj vrsti žargona niti ijednoj varljivoj prečici. U onome što se uobičajeno naziva „lična karta“ nalazimo ime, prezime, datum i mesto rođenja, fotografiju, nabrojane izvesne fizičke karakteristike, potpis, ponekad i otisak prsta – čitav niz oznaka koje ukazuju, bez mogućnosti brkanja, da je nosilac tog dokumenta Taj i taj, i da ne postoji, među milijardama drugih ljudskih bića, nijedna jedina osoba sa kojom možemo da ga zamenimo, makar to bio njegov dvojnik ili njegov brat blizanac. Moj identitet, to je ono što čini da nisam identičan ni sa jednom drugom osobom. Tako definisana, reč identitet je relativno precizan pojam koji ne bi trebalo da izaziva nedoumice. Je li zaista potrebno dokazivati nadugo i naširoko kako bi se utvrdilo da ne postoje i da ne mogu da postoje dva

identična bića? Čak i ako bi se sutra uspelo, čega se pribojavamo, u „kloniranju“ ljudskih bića, i sami ti klonovi bili bi identični, u krajnjoj liniji, samo u trenutku svog „rođenja“; već sa prvim koracima u životu, postali bi različiti. Identitet svake osobe sačinjen je od mnoštva elemenata, koje se očigledno ne ograničava na one zabeležene u matičnim knjigama. Postoji, naravno, za veliku većinu ljudi, pripadnost jednoj veroispovesti; jednoj nacionalnosti, ponekad dvema; jednoj etničkoj ili jezičkoj grupi; jednoj široj ili užoj porodici; jednoj profesiji; jednoj ustanovi; izvesnoj društvenoj sredini... No lista je još mnogo duža, virtuelno neograničena: možemo osećati veću ili manju pripadnost nekoj pokrajini, nekom selu, nekoj četvrti, nekom klanu, nekom sportskom ili stručnom timu, nekoj grupi prijatelja, nekom sindikatu, nekom preduzeću, nekoj partiji, nekom udruženju, nekoj parohiji, nekoj zajednici osoba koje imaju iste strasti, iste seksualne sklonosti, iste fizičke nedostatke, ili koje trpe ista štetna dejstva. Sve te pripadnosti očigledno nemaju isti značaj, u svakom slučaju ne u istom trenutku. Ali nijedna nije potpuno beznačajna. To su sastavni delovi ličnosti, moglo bi se gotovo reći „geni duše“, pod uslovom da preciziramo da većinom nisu urođeni. Ako se svaki od ovih elemenata može ustanoviti kod velikog broja pojedinaca, nikada ne nalazimo istu kombinaciju kod dve različite osobe, i upravo to čini bogatstvo svakog bića, njegovu sopstvenu vrednost, to je ono što čini da je svako biće posebno i potencijalno nezamenljivo. Dešava se da jedan događaj, srećan ili nesrećan, pa čak i neki slučajni susret, ima veću težinu u našem osećanju identiteta nego pripadnost hiljadugodišnjem nasleđu. Zamislimo slučaj nekog Srbina i neke Muslimanke koji su se upoznali pre dvadeset godina u nekom sarajevskom kafiću, koji su se zavoleli, a zatim venčali. Nikada više oni neće moći da imaju isto viđenje svoga identiteta kao neki potpuno srpski ili potpuno muslimanski par, Njihov pogled na veru, kao i na domovinu, neće više biti isti, Svako od njih nosiće uvek u sebi pripadnosti koje su mu roditelji zaveštali po rođenju, ali neće ih više sagledavati na isti način, neće im više pridavati isti značaj. Ne napuštajmo još Sarajevo. Ostanimo tamo, u mislima, zbog jedne zamišljene ankete. Posmatrajmo, na ulici, jednog čoveka od nekih pedesetak godina.

Oko 1980, taj čovek bi se po svoj prilici izjasnio: ,,Ja sam Jugosloven!“, ponosito, ali bez emocija; ispitan malo detaljnije, verovatno bi precizirao da živi u Republici Bosni i Hercegovini i da potiče, uzgred, iz muslimanske porodice. Isti taj čovek, da smo ga sreli dvanaest godina kasnije, kada je divljao rat, bez sumnje bi odgovorio spontano, i energično: ,,Ja sam musliman!“ Možda bi čak pustio i propisanu bradu. Mora da bi smesta dodao da je Bošnjak, i ne bi bio mnogo oduševljen ako bismo ga podsetili da se nekada ponosno izjašnjavao kao Jugosloven. Danas bi se naš čovek, ispitan na ulici, najpre izjasnio kao Bošnjak, a zatim kao musliman; upravo je pošao u džamiju, naglasio bi; ali ističe takođe da njegova zemlja čini deo Evrope, i da se nada kako će ona jednog dana pristupiti Uniji, Ako tu istu osobu pronađemo na istom mestu kroz dvadeset godina, kako li će hteti da se definiše? Koju će od svojih pripadnosti istaći na prvo mesto? Evropljanin? Musliman? Bosanac? Nešto drugo? Balkanac, možda? Neću se upuštati u pravljenje prognoza. Svi ti elementi uistinu čine deo njegovog identiteta; Taj čovek je rođen u muslimanskoj porodici; po svome jeziku pripada Južnim Slovenima koji nekada behu ujedinjeni u okviru iste države, a danas više nisu; on živi na jednoj zemlji koja čas beše otomanska, čas austrijska, i koja je imala udela u velikim dramama evropske istorije. U svakoj epohi, ova ili ona od njegovih pripadnosti do te mere se naduvala, ako tako mogu da kažem, da je pomračila sve ostale i da se poistovetila sa celokupnim njegovim identitetom. Mora da su mu pričali, celoga života, svakojake bajke. Da je proleter i ništa drugo. Da je Jugosloven i ništa drugo. A, u skorije vreme, da je musliman i ništa drugo; mogli su čak i da ga ubede, tokom nekoliko teških meseci, da ima više toga zajedničkog sa ljudima iz Kabula nego sa onima iz Trsta! U svakome dobu našlo se ljudi koji su smatrali da postoji jedna jedina glavna pripadnost, toliko nadmoćna u svim prilikama u odnosu na ostale da se s punim pravom može nazvati „identitet“. Za jedne, to je nacija, za druge religija, ili stalež. Ali dovoljno je malo osmotriti različite sukobe koji se odvijaju širom sveta da bismo ustanovili kako nijedna pripadnost ne prevladava na apsolutan način. Tamo gde se ljudi osećaju ugroženi u svojoj veri, čini se da religijska pripadnost sažima celokupan njihov identitet. Ali ako je ugrožen njihov maternji jezik i njihova etnička grupa, onda se

divljački bore protiv svoje braće po veri. I Turci i Kurdi su muslimani, ali razlikuju se po jeziku; je li njihov sukob time manje krvav? Hutu su katolici kao i Tutsi, a govore i istim jezikom, no je li ih to sprečilo da se međusobno masakriraju? Česi i Slovaci su takođe katolici, je li to favorizovalo njihov zajednički život? Sve ove primere navodim insistirajući na činjenici da ako u svakom trenutku postoji određena hijerarhija među elementima koji sačinjavaju identitet svake osobe, ona nije nepromenljiva, ona se menja s vremenom i suštinski modifikuje ponašanje. Pripadnosti koje su važne u svačijem životu nisu uostalom uvek one, na glasu kao najvažnije, koje se odnose na jezik, boju kože, nacionalnost, stalež ili veru. Uzmimo slučaj jednog italijanskog homoseksualca u vreme fašizma. Za njega je taj specifičan aspekt njegove ličnosti imao određenog značaja, mogu da zamislim, ali ne više od njegove profesionalne aktivnosti, njegovih političkih opredeljenja, ili njegovih verskih ubeđenja. Onda se najednom na njega obrušava represija državnog aparata, i on oseća da mu preti poniženje, deportacija, smrt – izabravši ovaj primer, ja se očigledno pozivam na izvesne književne i filmske reminiscencije. Taj čovek, dakle, koji nekoliko godina ranije beše patriota, a možda i nacionalista, otada više ne može da se raduje posmatrajući defile italijanskih trupa, i nesumnjivo mu dolazi da poželi njihov poraz. Njegove seksualne sklonosti počele su, zbog proganjanja, da prednjače pred njegovim ostalim pripadnostima, zasenivši čak i nacionalnu pripadnost koja je, međutim, dostigla u to vreme svoj paroksizam. Mora da se tek posle rata, u jednoj tolerantnijoj Italiji, naš čovek ponovo osetio u potpunosti Italijanom. Često identitet koji obznanjujemo slepo oponaša – u negativnom smislu – identitet našeg protivnika. Jedan Irac katolik razlikuje se od Engleza najpre po svojoj religiji, ali suočen sa monarhijom isticaće da je republikanac, a ako ne zna dovoljno gelski2 , govoriće barem engleski na svoj način; jedan katolički vođa koji bi se izražavao sa oksfordskim akcentom delovao bi gotovo kao odmetnik. Našlo bi se tu još na desetine primera da oslikaju složenost – katkada vedru, katkada tragičnu – mehanizama identiteta. Izneću nekolicinu na stranicama koje slede, neke ukratko, druge malo detaljnije; naročito one koji se odnose na regiju iz koje dolazim – Bliski istok, Mediteran, arapski svet, i pre svega Liban. To je zemlja u kojoj je čovek neprestano u situaciji da se pita o

svojim pripadnostima, o svom poreklu, o svojim odnosima sa drugima, i o mestu koje može da nađe pod suncem ili u senci.

2 Dešava mi se ponekad da obavim ono što bih nazvao svojim „ispitom identita“, kao što neki obavljaju svoj ispit savesti. Budući da moj cilj nije – verovatno je jasno – da pronađem u sebi samom nekakvu „suštinsku“ pripadnost u kojoj bih mogao da se prepoznam, ja zauzimam upravo suprotan stav: kopam po svome sećanju da istisnem što veći broj elemenata svoga identita, sakupljam ih, ređam ih, nijednoga se ne odričem. Potičem iz jedne porodice poreklom sa arapskog juga, vekovima ukorenjene u libanskim gorama, koja se potom raštrkala, uzastopnim seobama, na razne strane zemaljske kugle, od Egipta do Brazila, i od Kube do Australije. Gordila se time što je oduvek bila u isti mah arapska i hrišćanska, verovatno još od II ili III veka, to jest mnogo pre pojave islama, pa čak i pre nego što se Zapad preobratio u hrišćanstvo. Èinjenica da sam hrišćanin i da mi je maternji jezik arapski, koji je sveti jezik islama, jedan je od temeljnih paradoksa koji su skovali moj identitet. Govoriti tim jezikom za mene znači tkati veze sa svima onima koji ga svakodnevno koriste u svojim molitvama i koji ga, u velikoj većini, znaju slabije nego ja; kada se čovek nađe u Centralnoj Aziji, i kada sretne kakvu učenu starinu na pragu neke timuridske medrese3 , dovoljno je da mu se obrati na arapskom pa da se ovaj oseti na prijateljskoj zemlji i progovori iz duše, kako se nikada ne bi odvažio da učini na ruskom ili engleskom. Taj jezik je ono što nam je zajedničko, što veže njega i mene i više od milijardu drugih bića. S druge strane, moja pripadnost hrišćanstvu bilo da je duboko religiozna ili samo sociološka, o tome nije reč – gradi, i sama, jednu značajnu vezu između mene i približno dve milijarde hrišćana u svetu. Mnogo toga me deli od svakog hrišćanina, kao i od svakog Arapina i svakog muslimana, ali postoji isto tako sa svakim od njih izvesna neporeciva srodnost, u jednom slučaju verska i duhovna, u drugom jezička i kulturna.

To znači da je biti istovremeno Arapin i hrišćanin veoma specifična situacija, izrazito manjinska, i koju nije uvek lako prihvatiti; ona duboko i trajno obeležava osobu; pošto je reč o meni, ne poričem da je bila presudna u većini odluka tokom mog života, uključujući i odluku da napišem ovu knjigu. I tako, razmatrajući odvojeno ta dva elementa svog identiteta, osećam se bliskim, bilo po jeziku bilo po veri, dobroj polovini čovečanstva; uzimajući upravo ta dva kriterijuma istovremeno, bivam suočen sa svojom specifičnošću. Mogao bih da dođem do istog zapažanja sa drugim pripadnostima: to što sam Francuz delim sa šezdesetak miliona osoba; to što sam Libanac delim sa osam do deset miliona osoba, računajući i dijasporu; ali to što sam istovremeno i Francuz i Libanac, sa koliko osoba to delim? Sa nekoliko hiljada, najviše. Svaka od mojih pripadnosti veže me za veliki broj ljudi; međutim, što su pripadnosti koje uzimam u obzir brojnije, moj identitet se pokazuje specifičniji. Ako bih se malo više udubio u svoje poreklo, morao bih precizirati da sam rođen u srcu zajednice zvane grko-katolička, ili melkitska, koja priznaje autoritet pape ostajući verna izvesnim vizantijskim obredima. Posmatrajući izdaleka, ova pripadnost je samo jedan detalj, jedna zanimljivost; posmatrajući izbliza, to je odlučujući aspekt moga identiteta: u zemlji kao što je Liban, gde su se najmoćnije zajednice dugo borile za teritoriju i za prevlast, članovi izrazito manjinskih zajednica kao što je moja retko su posezali za oružjem, i prvi su kretali u izgnanstvo. Ja sam, sa svoje strane, oduvek odbijao da se uplićem u taj rat koji sam smatrao besmislenim i samoubilačkim; ali taj sud, taj rezervisani pogled, to odbijanje da uzmem oružje, sve to i te kako ima veze sa mojom pripadnošću jednoj marginalizovanoj zajednici. Melkit, dakle. Međutim, ako bi se neko, jednoga dana, pozabavio traganjem za mojim imenom u matičnim knjigama rođenih – koje su u Libanu, bojim se, ustanovljene po principu verske pripadnosti – ne bi našao pomen moga imena kod melkita, već u matičnoj knjizi protestanata. Iz kojeg razloga? Bilo bi predugačko za priču. Zadovoljiću se time da ovde kažem kako u mojoj porodici behu dve suparničke verske tradicije, i da sam celog svog detinjstva bio svedok tih razdiranja; svedok, a ponekad čak i ulog: naime, bio sam upisan u francusku školu jezuitske braće, zato što

mojoj majci, ubeđenoj katolikinji, beše stalo da me otrgne od protestantskog uticaja koji je tada prevladavao u mojoj porodici sa očeve strane, u kojoj su se deca tradicionalno usmeravala ka američkim i engleskim školama; upravo zbog tog sukoba postadoh frankofon, kao posledica toga dođoh da se nastanim, za vreme rata u Libanu, u Pariz a ne u Njujork, Vankuver ili London, i počeh da pišem na francuskom. Da li da nižem i druge pojedinosti svoga identiteta? Da li da govorim o svojoj baki Turkinji, o njenom mužu maronitu iz Egipta, i o svom drugom dedi, koji je umro mnogo pre mog rođenja, a za kojeg mi kažu da beše pesnik, slobodni mislilac, možda slobodni zidar, i u svakom slučaju žestoki antiklerikalac? Da li da se vratim sve do svog čukunstrica koji prvi beše preveo Molijera na arapski i prvi ga postavio na daske jednog otomanskog pozorišta? Ne, ovo će biti dovoljno, ovde bih se zaustavio i upitao bih vas: koliko ljudi sličnih meni može da podeli sa mnom ovih nekoliko disparatnih elemenata koji su oblikovali moj identitet i trasirali, u velikim linijama, moj životni put? Veoma malo. Možda čak i niko. Naravno, upravo na tome želim da insistiram: zahvaljujući svakoj od mojih pripadnosti, uzetih odvojeno, imam izvesnu srodnost sa velikim brojem meni sličnih; zahvaljujući istim tim kriterijumima, uzetim zajedno, imam svoj sopstveni identitet, koji se ne poklapa ni sa jednim-drugim. Malo ekstrapolirajući, kažem: sa svakim ljudskim bićem imam neke zajedničke pripadnosti; ali nijedna osoba na svetu ne deli sa mnom sve moje pripadnosti, pa čak ni veliku većinu njih; među desetinama kriterijuma koje bih mogao da nižem, dovoljna bi bila samo nekolicina da bude jasno ustanovljen moj specifičan identitet, različit od bilo čijeg drugog, bio to identitet mog sopstvenog sina ili moga oca. Pre nego što sam se latio pisanja prethodnih stranica, dugo sam oklevao. Je li bilo potrebno da se baš toliko raspišem, na samom početku ove knjige, o svom sopstvenom slučaju? S jedne strane, beše mi stalo da saopštim, služeći se primerom koji mi je najbliskiji, na koji način, sa nekoliko kriterijama pripadnosti, možemo istovremeno istaći svoje veze sa sebi sličnima i svoju specifičnost. S druge strane, jasno mi je da što dalje odmičemo u analizi nekog specifičnog slučaja, više se izlažemo riziku da neko pobije da je baš taj slučaj specifičan.

Konačno, bacio sam se u vatru, uveren da nijednoj osobi dobre volje koja bi se potrudila da obavi svoj sopstveni „ispit identita“ ne bi trebalo mnogo da otkrije kako je, u istoj meri kao ja, specifičan slučaj. Vascelo čovečanstvo sačinjeno je od samih specifičnih slučajeva, život je stvaralac različitosti, i ako postoji „reprodukcija“, ona nikada ne dela identično. Svakoj osobi, bez ijednog izuzetka, podaren je složen identitet; bilo bi joj dovoljno da sebi postavi nekoliko pitanja pa da izbiju na videlo neki zaboravljeni lomovi i neočekivana grananja, te da ona otkrije da je složena, jedinstvena, nezamenljiva. To je upravo ono što karakteriše svačiji identitet: složen, jedinstven, nezamenljiv, pošto se ne može pomešati ni sa jednim drugim. Ako insistiram na ovome, činim to zbog onog uobičajenog načina razmišljanja, još i sad toliko rasprostranjenog, a u mojim očima i veoma štetnog, prema kome bi trebalo, da bismo potvrdili svoj identitet, jednostavno da kažemo „ja sam Arapin“, ,,ja sam Francuz“, „ja sam crnac“, ,,ja sam Srbin“, ,,ja sam musliman“, „ja sam jevrejin“; onaj koji ređa svoje mnogobrojne pripadnosti, kao što sam ja učinio, smesta je optužen da želi da „rastvori“ svoj identitet u bljutavoj čorbi u kojoj bi se stopile sve boje. Međutim, ja nastojim da izrazim upravo nešto suprotno. Ne to da su sva ljudska bića ista, već da je svako različit. Nema sumnje da je neki Srbin drugačiji od nekog Hrvata, ali svaki Srbin takođe je drugačiji od bilo kojeg drugog Srbina, a svaki Hrvat je drugačiji od bilo kojeg drugog Hrvata. A ako se neki libanski hrišćanin i razlikuje od nekog libanskog muslimana, ja ne poznajem dva libanska hrišćanina koji su identični, niti pak dva muslimana, da ne govorim kako na svetu ne postoje dva identična Francuza, dva Afrikanca, dva Arapina, ili dva Jevrejina. Osobe nisu međusobno zamenjive, i često uočimo kod dva brata koji su živeli u istom okruženju, u okrilju jedne iste ruandske ili irske ili libanske ili alžirske ili bosanske porodice, razlike koje su naizgled minimalne ali koje čine da njihove reakcije na političkom, verskom planu, ili u svakodnevnom životu, budu sušta suprotnost; koje će čak učiniti od jednoga od njih ubicu, a od drugoga čoveka dijaloga i pomirenja. Sve što sam upravo izrekao, malo ljudi bi čak i pomislilo da izričito ospori. Ali svi se mi ponašamo kao da je drugačije. Obuhvatamo najrazličitije ljude istim nazivom, jer nam je tako lakše, pripisujemo im zločine, kolektivna dela, kolektivna mišljenja, takođe jer nam je tako lakše – „Srbi su poklali...“, „Englezi su opustošili...“, „Jevreji su zaplenili...“,

„Crnci su popalili...“, „Arapi odbijaju...“ Hladnokrvno izričemo sudove o ovoj ili onoj populaciji koja je navodno „radna“, „spretna“ ili „lenja“, „uvredljiva“, „podmukla“, „gorda“ ili „tvrdoglava“, a katkada se to završava u krvi. Znam da nije realno očekivati od svih naših savremenika da preko noći promene svoje navike u izražavanju. Ali čini mi se važnim da svako od nas postane svestan činjenice da njegove reči nisu nevine, i da doprinose ovekovečenju predrasuda koje su se pokazale, kroz celu istoriju, opake i ubilačke. Jer upravo naš pogled često zatvara druge u njihove najuže pripadnosti, i upravo ih naš pogled takođe može i osloboditi.

3 Identitet nije dat jednom zasvagda, on se gradi i preobražava celoga života. Mnoge knjige su to već kazale i podrobno obrazložile, ali nije na odmet da opet podvučemo sledeće: elementi našeg identiteta koji su već po rođenju u nama nisu brojni – nekoliko fizičkih karakteristika, pol, boja kože... Čak ni u ovome, uostalom, nije sve urođeno. Iako društveno okruženje očigledno nije ono što određuje pol, ono ipak određuje smisao ove pripadnosti; roditi se kao devojčica u Kabulu i Oslu nema isto značenje, žena ne doživljava na isti način svoju ženskost, niti bilo koji drugi element svoga identiteta. Kad je reč o boji kože, mogli bismo iskazati sličnu opasku. Roditi se crn u Njujorku, u Lagosu, u Pretoriji ili u Luandi nema isto značenje, mogli bismo gotovo da kažemo kako nije u pitanju ista boja kože, sa identitetskog stanovišta. Za neko dete koje ugleda svetlost dana u Nigeriji, najvažniji element njegovog identiteta nije to što je crno a ne belo, već to što je Joruba, na primer, a ne Hausa. U Južnoj Africi, crna ili bela boja kože i dalje je značajan element identiteta; ali etnička pripadnost – Zulu, Khosa, itd. – barem je isto toliko značajna. U Sjedinjenim Američkim Državama potpuno je beznačajno to što si potomak nekog Jorube a ne Hause; ali je zato kod belaca – Italijana, Engleza, Iraca ili drugih – etnička pripadnost odlučujuća za identitet. Sem toga, osoba koja bi među svojim precima imala i belce i crnce bila bi viđena kao „crna“ u Sjedinjenim Američkim Državama, dok bi u Južnoj Africi ili u Angoli bila viđena kao „mešanac“. Zašto je pojam rasnog mešanja u nekim zemljama uvažen, a u drugima nije? Zašto je etnička pripadnost u nekim društvima odlučujuća, a u drugima nije? Mogli bismo da pružimo, za svaki od ovih slučaja, razna manje-više uverljiva objašnjenja. Ali nije to ono što me zaokuplja u ovoj etapi. Pomenuo sam ove primere samo da naglasim činjenicu da čak ni boja

kože, ni pol, nisu „apsolutni“ elementi identiteta... Utoliko pre svi ostali elementi postaju još relativniji. Da bismo odvagali šta je istinski urođeno među elementima identiteta, evo jedne misaone igre koja je izvanredan pokazatelj: zamislite neko dojenče koje bi bilo iščupano iz svoje sredine u samom trenutku rođenja i potom smešteno u sasvim drugačije okruženje; uporedite onda različite „identitete“ koje bi ono moglo da stekne, bitke koje bi moralo da vodi, i one kojih bi bilo pošteđeno... Treba li da preciziramo da ono ne bi imalo nikakvo sećanje na „svoju“ izvornu veru, ni na „svoj“ narod, ni na „svoj“ jezik, i da bi mu se moglo desiti da se žestoko bori protiv onih koji bi trebalo da su njegovi? Toliko je jasno da je ono što određuje pripadnost jedne osobe datoj grupi prevashodno uticaj drugoga; uticaj bližnjih – roditelja, sunarodnika, braće po veri – koji nastoje da je prisvoje, i uticaj onih s druge strane koji čine sve da je isključe. Svako od nas mora sebi da prokrči put između puteva na koje ga guraju i onih koje mu brane ili na kojima mu posipaju trnje pod noge; on nije odmah on sam, i ne zadovoljava se time da „postane svestan“ onoga što je, već postaje ono što je; ne zadovoljava se time da „postane svestan“ svoga identiteta, već ga stiče korak po korak. Učenje počinje veoma rano, još od ranog detinjstva. Hotimično ili ne, njegovi ga oblikuju, obrađuju, utuvljuju mu u glavu porodična verovanja, obrede, stavove, običaje, maternji jezik naravno, a zatim strahove, težnje, predrasude, mržnje, kao i raznorazna osećanja pripadnosti i nepripadnosti. Veoma rano takođe, u kući kao i u školi ili u susednoj ulici, dolazi do prvih žaoka. Drugi mu stavljaju na znanje, rečima, pogledima, da je siromašan, ili šepav, ili nizak, ili iždžikljao, ili tamnoput, ili suviše plav, ili obrezan, ili neobrezan, ili siroče – te bezbrojne razlike, neznatne ili ogromne, koje iscrtavaju obrise svake ličnosti, grade ponašanje, mišljenje, strahove, ambicije, koji se često pokazuju izuzetno stvaralačkim, ali koji katkada trajno ranjavaju. Rane su te koje određuju, u svakoj životnoj etapi, stav čoveka prema svojim pripadnostima i hijerarhiju među njima. Ako su nas gnjavili zbog naše vere, ako su nas ponižavali ili ismejavali zbog boje kože ili zbog akcenta ili zbog zakrpane odeće, to nećemo zaboraviti. Neprestano sam insistirao sve do sada na činjenici da je identitet sačinjen od mnogobrojnih pripadnosti; ali neophodno je insistirati isto tako na činjenici da je on jedan, i da ga doživljavamo kao celinu. Identitet neke osobe nije dodavanje

autonomnih pripadnosti jedne na drugu, to nije neki „pačvork“, to je crtež na zategnutoj koži; dotaknemo li samo jednu pripadnost, cela osoba uzdrhti, Često smo skloni, uostalom, da se prepoznamo u onoj svojoj pripadnosti koju najviše napadaju; ponekad, kada osećamo da nemamo snage da je branimo, prikrivamo je, te ona ostaje u dnu našeg bića, šćućurena u tami, čekajući da uzvrati udarac; ali bilo da je prihvatamo ili je pak krijemo, bilo da je diskretno ili bučno obznanjujemo, upravo s njom se poistovećujemo. Pripadnost koja je u pitanju – boja kože, vera, jezik, stalež... – tada preplavi ceo identitet. Oni koji je dele osećaju se solidarni, okupljaju se, mobilišu se, međusobno se ohrabruju, svaljuju krivicu na one „preko puta“. Za njih, „potvrda svoga identiteta“ nužno postaje čin hrabrosti, oslobodilački čin... U okrilju svake ranjene zajednice prirodno se pojavljuju kolovođe. Ostrašćeni ili proračunati, oni drže ekstremističke govore koji stavljaju melem na rane. Oni kažu da ne treba prositi poštovanje od drugih, koje im ovi duguju, već da im ga treba nametnuti, Obećavaju pobedu ili osvetu, uspaljuju duhove, i katkada se služe krajnjim sredstvima o kojima su neki od njihove povređene braće mogli samo u potaji da sanjaju. Od sada je dekor postavljen, rat može da počne. Šta god da se desi, „drugi“ mora da su to zaslužili, „mi“ se jasno sećamo „svega što smo zbog njih trpeli“ još od pamtiveka. Svih zločina, sveg zlostavljanja, svih poniženja, svih strahota, imena, datuma, cifara. I zato što sam živeo u jednoj zaraćenoj zemlji, u jednoj gradskoj četvrti koju je bombardovala susedna četvrt, zato što sam proveo jednu ili dve noći u podrumu koji beše pretvoren u sklonište, sa svojom mladom trudnom suprugom i sinčićem, slušajući eksplozije izvana, a unutra hiljade glasina o pretnji novog napada kao i hiljade neproverenih priča o zaklanim porodicama – pouzdano znam da strah može da gurne bilo koju osobu u zločin. Da se u mom kraju istinski zbio masakr umesto tih lažnih glasina, da li bih umeo dugo da zadržim istu hladnokrvnost? Da sam u tom skloništu morao provesti mesec dana umesto dan ili dva, da li bih odbio da uzmem oružje koje bi mi gurnuli u ruke? Više volim da ne postavljam sebi previše ova pitanja. Imao sam sreće što nisam bio izložen teškom iskušenju, imao sam sreće što sam veoma rano izašao sa svojima iz te klanice a da niko nije bio povređen, imao sam sreće što sam sačuvao neokaljane ruke i bistru svest. No kažem „sreće“, da, jer su se stvari mogle odvijati sasvim drugačije da sam, na početku rata u Libanu, imao šesnaest godina umesto dvadeset i šest, da sam izgubio neko drago

biće, da sam pripadao nekoj drugoj društvenoj sredini, nekoj drugoj zajednici... Nakon svakog novog etničkog masakra, pitamo se, s punim pravom, kako ljudska bića uspevaju da počine takve grozote. Takva razularenost nam izgleda neshvatljiva, a njena logika nam se čini nejasna. Tada govorimo o ubilačkom ludilu, o krvožednom, predačkom, naslednom ludilu. U izvesnom smislu, to je zaista ludilo. Kada se neki čovek, inače zdrav duhom, preko noći preobrazi u ubicu, to je zaista ludilo. Ali kada ih je na hiljade, na milione ubica, kada se ta pojava ponavlja iz zemlje u zemlju, u okrilju različitih kultura, kod sledbenika svih mogućih vera kao i kod onih koji ne ispovedaju nijednu, reći „ludilo“ nije dovoljno. Ono što olako nazivamo „ubilačkim ludilom“ zapravo je sklonost naših bližnjih da se pretvore u koljače kada osete da je njihovo „pleme“ ugroženo. Osećanje straha ili nesigurnosti ne podleže uvek racionalnom razmatranju, dešava se da ono bude preterano, pa čak i paranoično; ali od trenutka kada se jedna populacija uplaši taj realni strah treba razmatrati pomnije nego realnu pretnju. Ne smatram da ova ili ona etnička, verska, nacionalna ili druga pripadnost čini ljude sklonima zločinu. Dovoljno je da se prisetimo raznih događanja ovih poslednjih godina pa da ustanovimo da svaka ljudska zajednica, ako se imalo oseti ponižena ili ako joj je opstanak imalo ugrožen, biti sklona da proizvodi ubice, koji će počiniti najgora zlodela sa čvrstim uverenjem da su u pravu i da zaslužuju Nebo i divljenje svojih bližnjih. U svakome od nas postoji Gospodin Hajd; suština je u tome da sprečimo sticanje uslova za rođenje čudovišta. Ne bih se usudio da pružim neko sveobuhvatno objašnjenje za sve masakre, a kamoli da predložim neki čudotvorni lek. U pojednostavljena objašnjenja verujem još manje nego u pojednostavljene identitete. Svet je složena mašina koja se ne rastavlja šrafcigerom. Što ne treba da nas sprečava da posmatramo, da nastojimo da shvatimo, da spekulišemo, da diskutujemo, i da ponekad sugerišemo ovaj ili onaj pravac razmišljanja. Onaj koji je provučen poput filigrana s kraja na kraj ove knjige mogao bi da se formuliše ovako: ako se ljudi svih zemalja, svih staleža, svih verovanja tako lako preobražavaju u koljače, ako fanatici svakojake fele tako lako uspevaju da se nametnu kao branioci identiteta to je zato što „plemenska“ koncepcija identiteta, koja još uvek prevladava u celom svetu,

pogoduje jednom takvom zastranjivanju; koncepcija nasleđena od sukoba iz prošlosti, koju bi mnogi od nas odbacili kada bi je pobliže ispitali, ali koju i dalje odobravamo po navici, zbog pomanjkanja mašte ili zbog ravnodušnosti, doprinoseći tako, i bez svoje želje, dramama koje će nas sutra iskreno uzdrmati.

4 Već na početku ove knjige govorim o „ubilačkim“ identitetima – ovaj naziv ne čini mi se preterano oštrim utoliko što koncepcija koju osuđujem, ona koja svodi identitet na jednu jedinu pripadnost navodi ljude na pristrasno, sektaško, netolerantno, zapovedničko, a ponekad i samoubilačko ponašanje, i pretvara ih suviše često u ubice, ili u pristalice ubica. Njihova vizija sveta je iskrivljena i izvitoperena. Oni koji pripadaju istoj zajednici su „naši“, hoćemo da budemo solidarni s njihovom sudbinom ali dozvoljavamo sebi da ih tiranišemo; ako ih ocenimo „mlakima“ onda ih osuđujemo, terorišemo ih, kažnjavamo ih kao „izdajnike“ i „otpadnike“. Što se tiče drugih, onih s druge strane, nikada ne nastojimo da se stavimo na njihovo mesto, dobro se čuvamo da se ne zapitamo nisu li oni možda, u ovome ili onome pitanju, ipak malčice u pravu, izbegavamo da nas smekšaju njihovi vapaji, njihove patnje, nepravde čije su bili žrtve. Jedino se uvažava stanovište „naših“, koje je često među onim najmilitantnijim, najdemagoškijim, najostrašćenijim u zajednici. Naprotiv, onda kada budemo poimali svoj identitet kao da je sačinjen od mnogobrojnijih pripadnosti, nekih vezanih za etničku istoriju a drugih ne, nekih vezanih za versku tradiciju a drugih ne, onda kada budemo videli u sebi samima, u svojim sopstvenim korenima na svojoj životnoj putanji, razne pritoke, razne doprinose, razna mešanja, razne suptilne i protivrečne uticaje, gradiće se jedan drugačiji odnos sa drugima, poput onoga što se gradi sa svojim sopstvenim „plemenom“. Ne postoje više prosto „mi“ i „oni“ – dve vojske u ratnom stroju spremne za sledeći sukob, za sledeću odmazdu. Od sada postoje s „naše“ strane osobe s kojima imam, konačno, veoma malo toga zajedničkog, i postoje s „njihove“ strane osobe s kojima mogu da osećam neverovatnu bliskost. No da se vratimo na prethodni stav, lako je zamisliti na koji način on može da gurne ljude u najgore krajnosti: ako imaju osećaj da „drugi“

predstavljaju pretnju za njihovu etničku grupu, njihovu religiju ili njihovu naciju, sve ono što bi mogli da naprave da bi otklonili tu pretnju čini im se savršeno legitimnim; pa čak i kada na kraju počine masakre, ubeđeni su da je to neophodna mera da bi se sačuvali životi njihovih bližnjih. I kako svi oni koji ih okružuju dele ovo osećanje, koljači često imaju mirnu savest, i čude se kada čuju da ih nazivaju zločincima. Zločinci, taman posla, ne mogu to oni biti, zaklinju se, pošto samo nastoje da zaštite svoju staru majku, svoju braću i sestre, te svoju decu. Ovo osećanje da dejstvuju kako bi obezbedili opstanak svojih bližnjih, da ih nose njihove molitve, i da se nalaze u situaciji nužne odbrane, ako ne trenutno a onda barem na dugi rok, zajedničko je obeležje svih onih koji su poslednjih godina, na raznim mestima kugle zemaljske, od Ruande do bivše Jugoslavije, počinili najužasnije zločine. Nije reč o nekoliko izolovanih slučajeva, svet je prepun ranjenih zajednica, koje još i danas trpe progone ili pamte stare patnje; i koje sanjaju o osveti. Ne možemo ostati neosetljivi na njihovu golgotu, možemo samo saosećati sa njima u želji da slobodno govore svoj jezik, da bez bojazni ispovedaju svoju veru ili da sačuvaju svoje tradicije. Ali iz saosećanja katkada lako skliznemo u preveliku popustljivost. Onima koji su patili zbog kolonijalne arogancije, rasizma, ksenofobije, opraštamo preterivanja u njihovoj sopstvenoj nacionalističkoj aroganciji, u njihovom sopstvenom rasizmu i u njihovoj sopstvenoj ksenofobiji, i samim tim postajemo ravnodušni prema sudbini njihovih žrtava, barem sve dotle dok krv ne poteče potocima. Jer nikada ne znamo gde prestaje legitimna afirmacija identiteta, a gde počinje zadiranje u tuđa prava! Nisam li maločas govorio o tome da je reč „identitet“ zapravo „lažni prijatelj“? Ona u početku odražava jednu legitimnu težnju, a onda najednom postane instrument rata. Skliznuće iz jednog smisla u drugi je neprimetno, gotovo prirodno, i svi ponekad sebi dozvolimo da nas ono obmane. Osuđujemo neku nepravdu, branimo prava nekog naroda koji pati, a sutradan se nađemo u ulozi saučesnika u nekom krvoproliću. Svi pokolji koji su se dogodili poslednjih godina, kao i većina krvavih sukoba, vezani su za složene i veoma stare identitetske „dosijee“; ponekad, žrtve su odvajkada beznadežno iste; ponekad se odnosi obrnu, jučerašnji krvnici postanu žrtve, a žrtve se preobraze u dželate. Treba pomenuti da i same ove reči imaju smisla samo za spoljne posmatrače; za one koji su

direktno umešani u ove identitetske sukobe, za one koji su patili, za one koji su trpeli strah, postoje jednostavno ,,mi“ i ,,oni“, nepravda i osveta, i ništa drugo! ,,Mi“ smo nužno, i po definiciji, nevine žrtve, a ,,oni“ su nužno krivi, još odavno krivi, šta god danas da trpe. A kada se naš pogled, hoću da kažem pogled spoljnih posmatrača umeša u ovu nastranu igru, kada dodelimo jednoj zajednici ulogu jagnješceta, a drugoj ulogu vuka, mi zapravo i ne znajući unapred proglašavamo nekažnjivost zločina jedne strane. Videli smo čak, u nedavnim sukobima, kako su neke grupacije činile zlodela nad svojim sopstvenim narodom, zato što su znale da će međunarodno javno mnjenje spontano osuditi njihove protivnike. Ovom obliku popustljivosti može se dodati i jedan drugi, isto toliko zlosrećan. Srećemo ga kod večitih skeptika koji, posle svakog novog identitetskog pokolja, polete da izjave kako je tako bilo još s početka Istorije i kako bi bilo iluzorno i naivno nadati se da će se stvari promeniti. Etnički masakri ponekad se tretiraju, svesno ili ne, kao kolektivni zločini iz strasti, koji su doduše za žaljenje, ali su razumljivi i u svakom slučaju neizbežni, jer su „inherentni ljudskoj prirodi“... Taj stav dopuštanja pokolja već je prouzrokovao mnogo štete, a realizam na koji se poziva čini mi se bespravno prisvojen. To da „plemenska“ koncepcija identiteta u današnje vreme, još uvek prevlađuje u celom svetu ne samo kod fanatika, to je, nažalost čista istina. Ali mnoge koncepcije su prevladavale vekovima, a danas više nisu prihvatljive, kao što je „prirodna“ nadmoć muškarca u odnosu na ženu, hijerarhija među rasama ili pak, što nam je bliskije, aparthejd i razne segregacije. Dugo se takođe smatralo da je mučenje „normalno“ u sprovođenju pravde, a ropstvo se dugo javljalo kao neka životna stvarnost, koju se ni veliki umovi prošlosti nisu usuđivali da dovedu u pitanje. Potom su nove ideje polako uspele da se nametnu: ideja da svaki čovek ima prava koja valja poštovati; ideja da žene moraju da imaju ista prava kao muškarci; ideja da priroda takođe zaslužuje da bude sačuvana; ideja da postoje interesi zajednički svim ljudskim bićima, u sve brojnijim oblastima – okruženje, mir, međunarodne razmene, borba protiv velikih pošasti; ideja da možemo ili čak moramo da se uplićemo u unutrašnje poslove zemalja kada osnovna prava ljudske jedinke nisu poštovana...

Ovim hoću da kažem da ideje koje su prevladavale tokom cele Istorije nisu nužno one koje bi trebalo da preovlađuju u decenijama koje dolaze. Kada se pojavljuju nove stvarnosti, imamo potrebu da preispitamo svoje stavove, svoje običaje; ponekad, kada se te stvarnosti pojavljuju suviše brzo, naši mentaliteti vidno zaostaju, i nađemo se u situaciji da se borimo protiv požara polivajući ih zapaljivim proizvodima. U eri mondijalizacije, sa ovim ubrzanim, vrtoglavim mešanjem, koje nas sve obuhvata, nova koncepcija identiteta nameće se – hitno! Ne možemo se zadovoljiti time da namećemo milijardama dezorijentisanih ljudskih bića izbor između preteranog ispoljavanja svoga identiteta i gubitka svakog identiteta, između integrizma i dezintegracije. No upravo to podrazumeva koncepcija koja još preovlađuje u ovoj oblasti. Ako naši savremenici ne budu ohrabrivani da prihvate svoje mnogobrojne pripadnosti, ako ne budu mogli da pomire svoju potrebu za identitetom sa iskrenom otvorenošću prema različitim kulturama, rasterećenom raznih kompleksa, ako se budu osećali primorani da izaberu između poricanja sopstvenog bića i poricanja drugoga, bićemo u situaciji da formiramo legije krvoločnih luđaka, legije propalica. Ali hteo bih načas da se vratim na neke primere koje sam naveo na samom početku knjige: ako neki čovek koji je po majci Srbin a po ocu Hrvat uspe da prihvati svoju dvostruku pripadnost, on nikada neće uzeti učešće ni u jednom etničkom masakru, ni u jednom „čišćenju“; ako se neki čovek, po majci Hutu a po ocu Tutsi, oseti sposobnim da prihvati ove dve „pritoke“ koje su ga donele na svet, on nikada neće počiniti klanja niti genocid; a onaj mladi francuski Alžirac koga sam pomenuo ranije, kao i onaj mladi nemački Turčin, nikada se neće naći na strani fanatika ako uspeju da žive spokojno svoj složeni identitet. No pogrešili bismo gledajući u ovim primerima samo ekstremne slučajeve. Danas svuda gde jedne pored drugih žive ljudske grupacije koje se razlikuju po veri, po boji kože, jeziku, etničkoj pripadnosti, ili nacionalnosti, svuda gde se razvijaju napetosti, manje ili više stare, manje ili više žestoke – između imigranata i lokalnog stanovništva kao i između belaca i crnaca, katolika i protestanata, Jevreja i Arapa, hinduista i sika, Litvanaca i Rusa, Srba i Albanaca, Grka i Turaka, anglofonih i frankofonih Kanađana, Flamanaca i Valonaca, Kineza i Malajaca... – da, svuda, u svakom podeljenom društvu, nalazi se izvestan broj muškaraca i žena koji u

sebi nose protivrečne pripadnosti, koji žive na granici između dve suprotstavljene zajednice, izvestan broj bića koja su na neki način ispresecana, linijama etničkih, verskih ili drugih lomova. Mi nemamo posla sa šačicom marginalaca, njih je na hiljade, na milione, i njihov broj neće prestati da raste. „Pograničnici“ po samom svom rođenju, ili po slučajnostima na svom životnom putu, ili pak po svojoj slobodnoj volji, oni mogu uticati na događanja i učiniti da kantar pretegne na ovu ili onu stranu. Oni među njima koji će u potpunosti moći da prihvate svoju raznolikost služiće kao „relej“ između različitih zajednica, različitih kultura, i igraće na neki način ulogu „cementa“ u srcu društva u kome žive. Naprotiv, oni koji ne budu mogli da prihvate svoju sopstvenu raznolikost naći će se ponekad u redovima najotrovnijih identitetskih ubica, ostrvljujući se na one koji predstavljaju jednu stranu njihovog sopstvenog bića za koju bi hteli da bude zaboravljena. Nekakva „mržnja sebe“ čije smo mnogobrojne primere videli kroz Istoriju...

5 Moje su reči bez sumnje reči iseljenika i pripadnika manjine. Ali čini mi se da odražavaju jedan senzibilitet koji sve više i više dele naši savremenici. Nije li svojstveno našoj epohi to što je; od svih ljudi napravila, na neki način, doseljenike i manjince? Svi smo mi prisiljeni da živimo u jednom svetu koji ne nalikuje mnogo na teritoriju sa koje smo potekli; svi moramo da učimo druge jezike, druge govore, druge kodove; i svi imamo utisak da je naš identitet, onakav kakvim smo ga zamišljali još od detinjstva, ugrožen. Mnogi su napustili rodnu grudu, a mnogi drugi, iako je nisu napustili, više je ne prepoznaju. Bez sumnje zahvaljujući, delimično, jednoj trajnoj karakteristici ljudske duše koja je prirodno sklona nostalgiji; ali i zahvaljujući činjenici da nas je ubrzana evolucija naterala da za trideset godina pređemo ono što su prelazile brojne generacije. Zato status emigranta nije više samo status jedne kategorije ljudi iščupanih iz rodne sredine, već je poprimio uzornu vrednost. Upravo je emigrant prva žrtva „plemenske“ koncepcije identiteta. Ako postoji jedna jedina pripadnost koja vredi, ako je apsolutno potrebno izabrati, onda je emigrant rascepljen, raspolućen, osuđen da izda bilo svoju rodnu domovinu, bilo svoju usvojenu domovinu, i tu izdaju će neizbežno doživljavati sa gorčinom, sa besom. Pre nego što čovek postane useljenik, on je iseljenik; pre nego što dođemo u neku zemlju, morali smo napustiti neku drugu, a osećanja jedne osobe prema zemlji koju je napustila nikada nisu jednostavna. Ako smo otišli, znači da je bilo stvari koje smo odbacili – represiju, nesigurnost, siromaštvo, odsustvo perspektive. Ali to odbacivanje često je praćeno osećanjem krivice. Žalimo što smo napustili neke bliske ljude, kuću u kojoj smo odrasli, tolike prijatne uspomene. Međutim, neke veze istrajavaju, jezik ili religija, muzika takođe, praznici, kuhinja, verni pratioci u izgnanstvu.

Uporedo, osećanja koja nas vežu za prihvatnu zemlju nisu nimalo manje dvosmislena. Ako smo u nju došli, učinili smo to nadajući se boljem životu za sebe i svoje bližnje; ali ovo očekivanje udvostručeno je bojazni pred nepoznatim – tim više što smo uhvaćeni u nepovoljan odnos snaga; plašimo se da ne budemo odbačeni, poniženi. vrebamo svaki stav koji odaje prezir, ironiju ili sažaljenje. Prva spontana reakcija nije u tome da pokažemo ravnodušnost, već da prođemo neprimećeni. Tajni san većine doseljenika je da ih smatraju za decu usvojene zemlje. Oni najpre podležu iskušenju da imitiraju svoje domaćine, a ponekad u tome i uspevaju. Najčešće, ne uspevaju. Nemaju dobar akcenat, niti dobru nijansu kože, ni ime ni prezime ni neophodne papire, te njihova sitna lukavstva brzo bivaju provaljena. Mnogi znaju da ne vredi čak ni pokušavati i prikazuju se prema tome, iz ponosa i prkosa, različitijim nego što stvarno jesu. A neki pak treba li na to podsećati? – idu još i mnogo dalje, te njihova frustracija završava u brutalnom osporavanju zakona. Ako se toliko zadržavam na duševnim stanjima doseljenika, to nije samo zato što mi je ta dilema lično bliska. Činim to i stoga što u toj oblasti, više nego u drugima, identitetske tenzije mogu da dovedu do najpogubnijih iskliznuća. U mnogim zemljama u kojima danas žive jedno pored drugoga autohtono stanovništvo, nosilac lokalne boje, i drugo stanovništvo koje je stiglo nedavno, a baštinik je drugačijih tradicija, ispoljavaju se napetosti koje vidno utiču na svačije ponašanje, na društvenu atmosferu, na političke rasprave. Tim više je neophodno da osmotrimo ta tako dramatična pitanja pogledom mudrosti i smirenosti. Mudrost je trnovit put, uzak prolaz između dve provalije, između dve krajnje koncepcije. Što se tiče imigracije, prva od ovih krajnjih koncepcija je ona koja doživljava prihvatnu zemlju kao belu stranicu na kojoj bi svako mogao da piše ono što mu se sviđa, ili, još gore, kao ničiju zemlju na kojoj bi se svako mogao smestiti sa svim svojim prtljagom, ne promenivši ništa u svome ponašanju i svojim navikama. Druga krajnja koncepcija je ona koja doživljava usvojenu zemlju kao već ispisanu i odštampanu stranicu, kao zemlju čiji su zakoni, vrednosti, verovanja, kulturne i ljudske karakteristike već čvrsto ustanovljeni jednom zasvagda, a doseljenici tome treba samo da se prilagode.

Obe koncepcije izgledaju mi u istoj meri nerealne, jalove i štetne. Nisam li ih možda predstavio suviše karikaturalno? Ne verujem, nažalost. Uostalom, ako pretpostavimo da jesam, smatram da nije beskorisno praviti karikature, one omogućavaju svakome da odmeri apsurdnost svoje pozicije ako ga je ova dovela do krajnjih posledica; neki će istrajati u svojoj tvrdoglavosti, dok će zdravorazumski ljudi napredovati za jedan korak ka sigurnom terenu sporazuma, shvativši da prihvatna zemlja nije ni bela stranica, ni dovršena stranica, već da je to stranica koja se upravo ispisuje. Njena istorija mora da se poštuje – i kada kažem istorija, kažem to kao zaljubljenik u Istoriju, za mene taj pojam nije sinonim zaludne nostalgije ili obožavanja prošlosti, on obuhvata, baš naprotiv, sve ono što se izgradilo tokom vekova, pamćenje, simbole, institucije, jezik, umetnička dela, stvari za koje se možemo s punim pravom vezati. U isto vreme, svako će se složiti s tim da budućnost jedne zemlje ne može biti prosto produženje njene istorije bilo bi čak tužno da jedan narod, bilo koji, više obožava svoju istoriju nego svoju budućnost; budućnost koja će se izgraditi u izvesnom duhu kontinuiteta, ali uz duboke preobražaje, i uz značajne spoljne doprinose, kao što beše slučaj u velikim trenucima prošlosti. Nisam li samo nabrojao opšteprihvaćene očiglednosti? Možda. Ali pošto napetosti istrajavaju i pogoršavaju se, znači da te istine nisu ni dovoljno očigledne ni intimno priznate. Ono što nastojim da izvučem iz tih tmina nije konsenzus, već jedan kod ponašanja, ili barem neka vrsta branika za jedne i za druge. Za jedne i za druge, insistiram. Neprestano postoji, u pristupu kao što je moj, zahtev za reciprocitetom – koji je u isti mah briga za jednakopravnošću i briga za efikasnošću. Upravo u tom duhu bih želeo da kažem, najpre „jednima“: „Što se više budete prožimali kulturom prihvatne zemlje, više ćete moći da je prožimate sopstvenom kulturom“; zatim „drugima“: „Što više neki doseljenik bude osećao da je njegova kultura poštovana, više će se otvoriti za kulturu prihvatne zemlje.“ Dve „jednačine“ koje formulišem u jednom istom dahu, zato što ,,se drže“ nerazdvojno, kao nogari šamlice. Ili, da se izrazim još prozaičnije, kao uzastopne klauzule nekog ugovora. Jer, istinu govoreći, reč je upravo o tome, o jednom moralnom ugovoru koji postaje tim bolji što su mu elementi više precizirani za svaki pojedinačni slučaj: šta je to što u kulturi prihvatne zemlje čini deo minimalnog prtljaga koji bi svaka osoba valjalo da prihvati, a šta može da bude s punim pravom osporeno ili odbijeno? Isto pitanje važi

i kada se odnosi na izvornu kulturu doseljenika: koje komponente te kulture zaslužuju da budu prenete u usvojenu zemlju kao dragocen miraz, a koje bismo – koje običaje? koje navike? – morali ostaviti u „garderobi“? Ova pitanja treba postaviti, i neka svako učini napor i porazmisli o njima slučaj po slučaj, čak i ako različiti odgovori koje bismo mogli pružiti nikada ne budu potpuno zadovoljavajući. Ja koji živim u Francuskoj, ne želim da se upustim u nabrajanje svega onoga, iz nasleđa ove zemlje, što bi morali da prihvate oni koji bi hteli u njoj da stanuju; svaki element koji bih mogao da navedem, bilo da je reč o nekom republikanskom načelu, o nekom vidu načina života, o nekoj značajnoj osobi ili o nekom simboličnom mestu, da, svaki element, bez izuzetka, mogao bi da bude opravdano osporen; ali bilo bi pogrešno iz toga zaključiti da se sve odjednom može odbaciti. To što je neka stvarnost nejasna, neuhvatljiva i promenljiva ne znači da ona ne postoji. Ključna reč i ovde je reciprocitet: ako prihvatam usvojenu zemlju, ako je smatram svojom, ako procenim da ona od sada čini deo mene a ja činim deo nje, i ako se ponašam dosledno, onda imam pravo da kritikujem svaki od njenih aspekata; paralelno, ako me ta zemlja poštuje, ako priznaje moj doprinos, ako smatra da sam ja, sa svojim osobenostima, od sada deo nje, onda ona ima pravo da odbije neke vidove moje kulture koji bi mogli da budu inkompatibilni sa njenim načinom života ili sa duhom njenih institucija. Pravo na kritikovanje drugoga se stiče, zaslužuje. Ako prema nekome pokazujemo neprijateljstvo ili prezir, i najmanja opaska koju budemo izneli, bila ona opravdana ili ne, izgledaće kao agresija, koja će ga nagnati da se ukruti, da se zatvori u sebe, i teško će moći da ga navede da se popravi; ako, naprotiv, nekome iskažemo svoje prijateljstvo, simpatiju i uvažavanje, ne samo na rečima već jednim iskrenim stavom koji će on kao takav i doživeti, onda sebi možemo dozvoliti da kod njega kritikujemo ono što smatramo da je podložno kritici, a uz malo sreće on će nas i saslušati. Nisu li mi možda, dok sam ovo govorio, na pameti bile rasprave poput one koja se u raznim zemljama zapodenula oko „islamskog vela“? Nije to suština moga govora. Ipak sam ubeđen da bi takve probleme bilo lakše rešiti ako bi odnosi sa doseljenicima bili zamišljeni u drugačijem duhu. Kada osećamo da na naš jezik gledaju s prezrenjem, da je naša vera izvrgnuta ruglu, a naša kultura devalorizovana, reagujemo kočoperno ističući znake svoje različitosti; kada osećamo, naprotiv, da smo poštovani,

kada osećamo da imamo svoje mesto u zemlji u kojoj smo izabrali da živimo, onda reagujemo drugačije. Da bismo odlučno išli ka drugome, treba da nam budu raširene ruke i uzdignuto čelo, a raširene ruke možemo imati samo ako imamo visoko uzdignuto čelo. Ako, sa svakim korakom koji načinimo, imamo osećaj da izdajemo svoje bližnje i da poričemo sebe, od približavanja drugome nema ništa; ako onaj čiji jezik učim ne poštuje moj sopstveni, služenje njegovim jezikom prestaje da bude gest otvaranja, ono postaje čin pokornosti i potčinjenosti. Ali vratimo se na tren nošenju takozvanog „islamskog vela“, ne sumnjam da je tu reč o paseističkom i retrogradnom ponašanju. Mogao bih potanko da izložim zašto vidim stvari tako, kroz prizmu mojih uverenja i uz podsećanje na razne epizode iz istorije arapsko-muslimanskog sveta i duge borbe njegovih žena za emancipaciju. No to bi bilo beskorisno, pravo pitanje nije u tome. Pravo pitanje nije u tome da saznamo da li je ovde reč o sukobu između arhaizma i modernosti, već da saznamo zašto je, u istoriji naroda, modernost ponekad odbačena, zašto nije uvek viđena kao napredak, kao dobrodošla evolucija. U promišljanju o identitetu, ova zapitanost je suštinska, danas više no ikada. A primer arapskog sveta je, u tom pogledu, među najrečitijima.

II Kada modernost dolazi od Drugoga

1 Svima onima koje arapski svet fascinira, zavodi, brine, užasava ili intrigira preostaje samo da sebi postavljaju, s vremena na vreme, izvestan broj pitanja. Zašto te marame, ti čadori, te tužne brade, ti pozivi na ubistvo? Čemu toliko ispoljavanje arhaičnosti, nasilja? Je li sve to urođeno tim društvima, njihovoj kulturi, njihovoj veri? Je li islam nespojiv sa slobodom, sa demokratijom, sa pravima muškarca i žene, sa modernošću? Normalno je da takva pitanja budu postavljena, i ona zaslužuju bolje odgovore od onih uprošćenih koje suviše često na njih dajemo. Na obe strane, moram to da kažem – izraz koji mi je drag, biće da ste to zapazili. Da, na obe strane. Ne mogu da sledim one koji uporno ponavljaju, juče kao i danas, jedne te iste stare predrasude neprijateljske prema islamu, a sebe smatraju ovlašćenima da svaki put kada iskrsne neki revoltirajući događaj izvuku iz njega konačne zaključke o prirodi nekih naroda i njihovih religija. U isto vreme, ne osećam se prijatno kad čujem zamorna opravdanja onih koji ne trepnuvši ponavljaju kako sve što se dešava proističe iz nekakvog žalosnog nesporazuma, kako je religija sušta tolerancija; svaka čast njihovim motivacijama, ja ih ne stavljam na isti plan sa onima koje cede mržnju, ali njihov govor me ne zadovoljava. Kada je neko kažnjivo delo počinjeno u ime neke doktrine, ova zbog toga, ma kakva bila, ipak ne snosi krivicu, čak i ako se ne smatra da joj je to delo potpuno strano. S kojim pravom bih mogao da tvrdim, na primer, da talibani iz Avganistana nemaju ništa sa islamom, da Pol Pot nema ništa sa marksizmom, niti Pinočeov režim sa hrišćanstvom? Kao posmatrač, zaista moram konstatovati da je reč, u svakom od ovih slučajeva, o jednoj mogućoj upotrebi dotične doktrine, sigurno ne jedinoj, niti najraširenijoj, ali koja ne može biti otklonjena nervoznim udarcem nadlanicom. Kada se dogodi neko iskliznuće, isuviše je lako proglasiti kako je ono bilo

neizbežno; kao što je krajnje apsurdno nastojanje da dokažemo kako ono nikada nije ni moralo da se dogodi i kako je u pitanju puki nesrećni slučaj. Ako se i desilo, znači da je postojala izvesna verovatnoća da se desi. Za onoga ko se nalazi unutar jednog sistema verovanja, savršeno je opravdano da kaže kako se prepoznaje u određenom tumačenju doktrine, a ne u nekom drugom. Neki muslimanski vernik može oceniti da je ponašanje talibana u suprotnosti – ili nije u suprotnosti – sa pismom i duhom vere. Ja koji nisam musliman, i koji sebe uostalom odlučno postavljam van svakog verskog sistema, ja se ne osećam nimalo sposobnim da razlučim šta je u saglasnosti sa islamom a šta nije. Imam svoje želje, svoje izbore, svoje stanovište, naravno. Uz to sam neprestano sklon da govorim kako se takvo i takvo preterivanje u ponašanju – postavljanje bombi, zabrana muzike ili legalizacija ekscizije4 – ne uklapa u moje viđenje islama. Ali moje viđenje islama nema nikakvog značaja. Čak i da sam doktor Zakona, najpobožniji i najučeniji, moje mišljenje ne bi okončalo nijednu nesuglasicu. Uzalud uranjamo u svete knjige, konsultujemo njihove tumače, sakupljamo argumente; uvek će biti različitih, protivrečnih tumačenja. Oslanjajući se na iste knjige, možemo da se slažemo sa ropstvom ili pak da ga osuđujemo, da slavimo ikone ili da ih spaljujemo, da zabranjujemo vino ili da ga tolerišemo, da propovedamo demokratiju ili teokratiju sva ljudska društva umela su da pronađu, tokom vekova, svete zapovedi koje su navodno opravdavale njihove običaje u datom trenutku. Trebalo je dve do tri hiljade godina da hrišćanska i jevrejska društva koja se pozivaju na Bibliju počnu sebi da govore kako bi se ,,ne ubij“ moglo primeniti i na smrtnu kaznu; za sto godina objašnjavaće nam da se to samo po sebi podrazumeva. Tekst se ne menja, naš pogled je taj koji se menja. Ali tekst deluje na stvarnosti sveta samo putem našeg pogleda. Koji se u svakoj epohi na nekim rečenicama zaustavlja, a preko drugih preleće ne videći ih. Iz tog razloga ničemu ne služi, čini mi se, da se pitamo „šta istinski kaže“ hrišćanstvo, islam, ili marksizam. Ako tražimo odgovore, a ne samo potvrdu predrasuda pozitivnih ili negativnih, koje već nosimo u sebi, ne treba se udubljivati u suštinu doktrine, već u ponašanje kroz Istoriju onih koji se na nju pozivaju. Je li hrišćanstvo, po svojoj suštini, tolerantno, puno poštovanja prema slobodama, sklono demokratiji? Ako bismo pitanje sročili ovako, bili bismo primorani da odgovorimo sa „ne“, Zato što je dovoljno pregledati nekoliko

istorijskih knjiga i ustanoviti da su, svih ovih poslednjih dvadeset vekova, ljudi činili masovna mučenja, proganjanja i masakriranja u ime religije, i da su se najviši crkveni autoriteti kao i porazna većina vernika slagali sa trgovinom crnim robljem, sa potčinjavanjem žena, sa najgorim diktaturama, kao što je Inkvizicija. Znači li to da je hrišćanstvo, po svojoj suštini, despotsko, rasističko, retrogradno i netolerantno? Nipošto, dovoljno je pogledati oko sebe i ustanoviti da se ono danas dobro slaže sa slobodom izražavanja, sa pravima čoveka i sa demokratijom. Da li bi trebalo iz ovoga zaključiti da se suština hrišćanstva promenila? Ili pak da je „demokratski duh“ koji ga animira ostao skriven devetnaest vekova da bi se otkrio tek sredinom XX veka? Ako imamo želju da shvatimo, trebalo bi, očigledno, pitanja postaviti drugačije: da li je, u istoriji hrišćanskog sveta, demokratija bila permanentan zahtev? Odgovor je jasno „ne“. No da li je demokratija ipak mogla da se uspostavi u društvima koja proističu iz hrišćanske tradicije? Odgovor je, ovde, jasno ,,da“. Kada, gde i kako se dogodila ta evolucija? Na ovo pitanje – koje imamo pravo da postavimo, slično sročeno, u odnosu na islam – odgovor ne može biti tako kratak kao za prethodna, ali ono je od onih na koja možemo pokušati da odgovorimo razumno; zadovoljiću se ovde da kažem da je uspostavljanje jednog društva koje poštuje slobode bilo progresivno i nepotpuno i, u pogledu Istorije uzete u celini, krajnje pozno; da su Crkve, ako su i uvažile ovu evoluciju, uglavnom pre sledile taj pokret, sa više ili manje rezerve, nego što su ga same podstakle; i da je osloboditeljski poriv često dolazio od osoba koje su bile izvan okvira religijske misli. Moje poslednje reči mogle su pružiti zadovoljstvo onima koji ne nose religiju u srcu. Međutim, osećam obavezu da ih podsetim da se najveće pošasti XX veka u pogledu despotizma, progona, uništenja svake slobode i svakog ljudskog dostojanstva ne mogu pripisati verskom fanatizmu, već sasvim drugačijim fanatizmima koji su se postavljali kao žestoki napadači religije – što je slučaj staljinizma – ili koji su joj okretali leđa – što je slučaj nacizma ili nekoliko drugih nacionalističkih doktrina. Istina je da verski fanatizam, počevši od sedamdesetih godina, kao da uzima dvostruke zalogaje da bi nasitio, usudio bih se tako da kažem, svoj deficit strahota, ali ostaje i dalje daleko od očekivanog. XX vek nas je verovatno naučio da nijedna doktrina nije sama po sebi, nužno oslobodilačka, sve one lako mogu da iskliznu, sve mogu da budu

izopačene, sve imaju okrvavljene ruke, komunizam, liberalizam, nacionalizam, svaka od velikih religija. pa čak i svetovništvo. Niko nema isključivo pravo na fanatizam i niko nema, obrnuto, isključivo pravo na čovečnost. Ako želimo sagledati ova toliko osetljiva pitanja na jedan nov i koristan način, treba imati, u svakoj etapi ispitivanja, istančan osećaj za ravnopravnost. Što znači, ni neprijateljstvo, ni preterana predusretljivost, a naročito ne nepodnošljiva nadmenost koja je izgleda postala za neke, na Zapadu i drugde, druga priroda.

2 Oko Mediterana se dotiču i suočavaju, vekovima, dva civilizacijska prostora, jedan na severu, drugi na jugu i na istoku. Neću da se suviše raspričam o genezi ove deobe, ali nikada nije beskorisno podsetiti, govoreći o Istoriji, da sve ima svoj početak, razvoj i, konačno, kraj. U rimskoj epohi, sve ove pokrajine, koje su odonda postale hrišćanske, muslimanske ili jevrejske, pripadale su istom carstvu; Sirija nije bila manje rimska nego Galija, a Severna Afrika je zasigurno bila, u kulturnom pogledu, mnogo više grčko-rimska nego Severna Evropa. Stvari su se radikalno promenile sa uzastopnom pojavom dva osvajačka monoteizma. U IV veku, hrišćanstvo postaje zvanična religija Rimskog Carstva; nakon što su zadivljujuće proneli svoju novu veru, propovedanjem, molitvama i primerom svetih mučenika, hrišćani u potpunosti pribegoše oružju vlasti da bi učvrstili svoj autoritet i totalno se nametnuli, stavivši van zakona antičku rimsku religiju, progoneći njene poslednje privrženike. Naskoro je hrišćanski svet mogao da prione uz granice Carstva, ali ove poslednje postajale su sve nesigurnije; Rim je morao još od V veka „početi da propada pod naletima varvara“, kako su govorili stari udžbenici. Vizant, prestonica Istoka, prežive još oko hiljadu godina, ali njegov pokušaj da obnovi Carstvo beše kratkoga daha: Justinijan je uspeo u jednom trenutku da povrati dobar deo napuštenih teritorija, u Italiji, u Španiji, u Severnoj Africi... Jalov trud. Njegov poduhvat pokazao se očajničkim, njegovi generali ne behu u mogućnosti da odbrane nanovo osvojene provincije, i kada je umro, 565. godine, jedna stranica beše prevrnuta, jedna iluzija beše mrtva. Veliko Rimsko Carstvo nije se obnovilo. Verovatno nikada više Mediteran neće biti ujedinjen pod jednom vlašću. Verovatno nikada više stanovnici Barselone, Liona, Rima, Tripolija, Aleksandrije, Jerusalima i Konstantinopolja neće upućivati svoje molbe jednom zajedničkom suverenu.

Pet godina kasnije, 570. godine, rodio se Muhamed, Mahomed, Prorok islama. Izvan granica Carstva, ali ne tako daleko. Između njegovog rodnog grada, Meke, i gradova rimskoga sveta kao što su Damask ili Palmira, neprestano su se kretali karavani tamo-amo; išli su do iranskog sasanidskog carstva5 , rimskog rivala koga su i samog potresali čudni grčevi. Neću da objašnjavam mistični i religijski fenomen koji sadrži poruka islama, čija pojava podleže kompleksnim i neuhvatljivim zakonima, ali sigurno je da je, s političkog stanovišta, tada postojala praznina pogodna za rađanje jedne nove stvarnosti. Prvi put nakon više od šest vekova – isto se tako može reći, po merilu ljudskog pamćenja, još od pamtiveka – tamo više ne beše senke velikog Rima. Mnogi narodi postadoše slobodni i siročići. Ta praznina – ili bi možda trebalo reći to „usisavanje vazduha“ – koja je omogućila germanskim plemenima da se rašire po Evropi i skroje sebi teritorije koje će se kasnije nazvati Saksonija ili Franačka kraljevina, omogućila je takođe plemenima iz Arabije da ostvare, izvan svoje rodne pustinje, zapažen „izlazak“, Beduini, koji su dotada živeli na rubu Istorije, uspeli su da za nekoliko desetina godina postanu gospodari ogromne teritorije koja se proteže od Španije do Indije. A sve to na neverovatno sređen način, uglavnom poštujući druge i ne preterujući u neopravdanom nasilju. Nije mi ni na kraj pameti da predstavim ovo osvajanje kao neki miroljubivi pohod. Ili da opišem muslimanski svet kao neki raj tolerancije. Ali ponašanje se ocenjuje kroz prizmu svoga vremena. I nema nikakve sumnje da se islam tradicionalno prilagođavao, na zemljama koje je kontrolisao, prisustvu sledbenika drugih jednobožačkih religija. Èemu hvaliti toleranciju iz prošlosti ako je sadašnjost takva kakva je, reći će moji neistomišljenici. U izvesnom smislu, dajem im za pravo. Jadna je uteha saznanje da islam beše tolerantan u VIII veku, ako danas imamo poklane sveštenike, intelektualce izbodene nožem i turiste izrešetane mitraljezom. Prisećajući se prošlosti, ja ni na koji način ne nastojim da prikrijem užase koje nam sadašnjost svakodnevno baca u lice, depeše i slike koje dolaze iz Alžira, Kabula, Teherana, Gornjeg Egipta ili iz drugih krajeva. Moj cilj je sasvim drugačiji, i više volim da ga izložim jasno kako bi se znalo na šta smeram: ono protiv čega se borim i uvek ću se boriti, to je ideja prema kojoj bi s jedne strane postojala jedna religija – hrišćanska – predodređena za sva vremena za nosioca modernizma, slobode, tolerancije i demokratije, a s druge druga religija – muslimanska –zavetovana od svog

postanja na despotizam i nazadnjaštvo. To je pogrešno, to je opasno, i to pomračuje jednom dobrom delu čovečanstva svaku perspektivu budućnosti. Nikada se nisam odrekao vere svojih otaca, zahtevam pravo na tu pripadnost takođe, i ne oklevam da priznam uticaj koji je imala na moj život. Ja, koji sam rođen 1949. godine, upoznao sam, u suštini, samo jednu relativno tolerantnu Crkvu, otvorenu za dijalog, sposobnu da sebe preispita, i mada ostajem indiferentan na dogmu i skeptičan prema zauzimanju izvesnih stavova, vidim u toj pripadnosti koju su mi preneli jedno obogaćenje i otvaranje, a ni u kom slučaju neko kastriranje. Čak se i ne pitam da li u očima Crkve prolazim za vernika, jer u mojim očima vernik je jednostavno onaj koji veruje u neke vrednosti koje bih sažeo u jednu jedinu: dostojanstvo ljudskoga bića. Ostalo su samo mitologije, ili nadanja. Svim ovim želim da kažem da mi se Crkva danas čini „posetljiva“. Da sam rođen sto godina ranije, verovatno bih joj okrenuo leđa, smatrajući da je neizlečivo tvrdokorna u opiranju ideji napretka, ideji slobode, i da se opredelila jednom zasvagda u korist verske zatucanosti i suprotstavljanja svakoj promeni. Zato je važno proceniti ponašanje ljudi i institucija u istorijskoj perspektivi. Užasnut sam, kao i mnogi drugi, onim što danas vidim i čujem u muslimanskom svetu. Ali isto tako me rastužuju oni koji mi izgledaju isuviše srećni što mogu da proglase kako ono što se događa odgovara prirodi islama, i da se to neće promeniti. Nijedna religija nije lišena netolerantnosti, i ako bismo izveli bilans ove dve „suparničke“ religije, ustanovili bismo da islam nije tako loše predstavljen. Da su moji preci bili muslimani u nekoj zemlji koju su osvojile hrišćanske trupe, umesto što su bili hrišćani u zemlji koju su osvojile muslimanske trupe, ne mislim da bi mogli nastaviti da žive četrnaest vekova u svojim gradovima i selima, zadržavši svoju veru. Šta je bilo, zapravo, sa muslimanima iz Španije? A sa muslimanima sa Sicilije? Nestali, svi do poslednjeg, masakrirani, primorani na izgnanstvo ili silom pokršteni. Postoji u istoriji islama, od samih njegovih početaka, upečatljiva sposobnost za zajednički život sa drugima. Krajem prošloga veka, Istambul, prestonica glavne muslimanske sile, brojao je u svom stanovništvu većinom nemuslimane, uglavnom Grke, Jermene i Jevreje. Da li bismo mogli da zamislimo u istoj epohi jednu dobru polovinu nehrišćana, muslimana ili

jevreja, u Parizu, Londonu, Beču ili u Berlinu? Još i danas, mnogi Evropljani bili bi šokirani da začuju u svojim gradovima poziv mujezina. Ne donosim nikakav sud, samo konstatujem da je postojala, tokom muslimanske istorije, duga praksa koegzistencije i tolerancije. I žurno dodajem da mi tolerancija nije dovoljna. Ne želim da me tolerišu, zahtevam da me smatraju za punopravnog građanina ma kakva bila moja verovanja. Bilo da sam hrišćanin ili jevrej u nekoj većinski muslimanskoj zemlji, ili musliman među hrišćanima i jevrejima. Pa čak i kada se ne pozivam ni na jednu religiju. Ideja prema kojoj su zajednice „Knjige“, to jest Biblije, morale da budu stavljene pod zaštitu muslimana, danas više nije prihvatljiva; reč je o inferiornom statusu, koji nikada nije bio pošteđen poniženja. Ali treba porediti ono što je uporedivo. Islam je ustanovio „protokol tolerancije“ u jednoj epohi u kojoj hrišćanska društva nisu tolerisala ništa. Vekovima je taj protokol bio, u celome svetu, najnapredniji vid koegzistencije. Možda to beše u Amsterdamu, sredinom XVII veka, ili malo kasnije u Engleskoj, kada poče da se pomalja jedan drugi stav, bliži našoj aktuelnoj koncepciji slobode svesti; tako je krajem XVIII veka čovek kao Kondorse mogao da propoveda u Francuskoj „emancipaciju“ Jevreja; a tek u drugoj polovini XX veka, i to nakon poznate strahote, situacija verskih manjina usred hrišćanske Evrope konačno se značajno, i možemo se nadati trajno, poboljšala. „Protokol tolerancije“ koji beše na snazi u muslimanskim zemljama nije odgovarao, otada, novim normama. Je li bio dopunjen, obnovljen, prilagođen novim prilikama? Suštinski, nije. Mogli bismo čak reći da načela tolerancije, umesto da budu revalorizovana u smeru saglasnom sa očekivanjima naših savremenika, behu katkada prepravljena na njihovu štetu. Tako da se muslimanski svet, nakon što je vekovima bio na vrhuncu tolerancije, našao na njenom repu. Ali ovaj preokret „odnosa moralnih snaga“ između severa i juga Mediterana je skorašnji, sasvim skorašnji, i nije tako potpun kao što izgleda verujemo. I ovde dva mišljenja zaslužuju da budu opovrgnuta. Ono koje smatra, s obzirom na „globalno pozitivan“ istorijski bilans muslimanskog sveta u pogledu tolerancije, da su aktuelni ekscesi samo prolazni preokreti; i ono koje se, obrnuto, zasniva na aktuelnoj netoleranciji praveći od ponašanja iz prošlosti običnu uspomenu koja nema svrhe. Oba stava čine mi se apsurdnim. Po meni, Istorija jasno pokazuje da, islam nosi u sebi ogromne

potencijale koegzistencije i plodne interakcije sa drugim kulturama; ali novija Istorija pokazuje takođe da je regresija moguća, i da bi ti potencijali još dugo mogli ostati upravo na nivou mogućnosti. Ići ću čak i malo dalje, možda pojednostavljujući, ali ne mnogo: ako bismo pravili komparativnu istoriju hrišćanskog sveta i muslimanskog sveta, otkrili bismo s jedne strane jednu religiju koja je dugo bila netolerantna i nosila u sebi očiglednu težnju ka totalitarizmu, ali koja se malo-pomalo preobrazila u religiju otvorenosti; i s druge strane jednu religiju koja je nosila u sebi sklonost ka otvaranju, ali koja je malo-pomalo skrenula ka netolerantnom i totalitarnom ponašanju. Mogli bismo da nagomilavamo primere, da podsetimo na sudbinu katara, zatim na sudbinu hugenota ili Jevreja, da objasnimo kako se postupalo, u svakom od dva jednobožačka sveta, sa onima koji behu smatrani za jeretike ili šizmatike ili nevernike... Ali ova knjiga nije istorijski spis, još manje zbirka paradoksa. Jedno jedino pitanje me zaokuplja otkako poredim ova dva itinerera: zašto je evolucija bila tako pozitivna na Zapadu, a tako razočaravajuća u muslimanskom svetu? Da, preciziram i insistiram: zašto je Zapad koji ima tako dugu tradiciju netolerancije, koji je uvek imao muke da živi zajedno sa ,,Drugim“, umeo da izgradi društva koja poštuju slobodu izražavanja, dok muslimanski svet, koji je dugo praktikovao saživot, danas deluje kao tvrđava fanatizma?

3 Mora da ste shvatili da ne odobravam opšte mišljenje tako rašireno na Zapadu, koje olako vidi u muslimanskoj religiji izvor svih boljki od kojih pate društva što se na nju pozivaju. Ne verujem ni da je moguće razdvojiti jedno verovanje od sudbine njegovih sledbenika, kao što sam već imao priliku da kažem. Ali čini mi se da se suviše često preuveličava uticaj religija na narode, dok se, naprotiv, zanemaruje uticaj naroda na religije. Ovo važi, uostalom, za sve doktrine. Ako se s pravom pitamo šta je komunizam učinio od Rusije, isto je toliko uputno da se zapitamo šta je Rusija učinila od komunizma, i koliko bi evolucija ove doktrine kako bi njeno mesto u Istoriji, kako bi njen učinak u raznim oblastima zemaljske kugle bili drugačiji da je ona trijumfovala u Nemačkoj, u Engleskoj ili u Francuskoj, a ne u Rusiji ili u Kini. Zacelo možemo zamisliti da bi bilo nekog Staljina rodom iz Hajdelberga, iz Lidsa ili iz Bordoa, ali isto tako možemo zamisliti da Staljina uopšte ne bi bilo. Na isti način, mogli bismo se zapitati šta bi bilo sa hrišćanstvom da nije trijumfovalo u Rimu, da nije bilo zasađeno u zemljište natopljeno rimskim pravom i grčkom filozofijom, koje danas vidimo kao stubove zapadnjačke civilizacije, premda su oboje dostigli vrhunac mnogo pre pojave hrišćanstva.. Podsećajući na ove očiglednosti, nipošto ne nastojim da poreknem zasluge moje braće po veri sa Zapada, već hoću jednostavno da kažem da ako je hrišćanstvo oblikovalo Evropu, Evropa je takođe oblikovala hrišćanstvo. Hrišćanstvo je danas ono što su od njega napravila evropska društva. Ona su se preobrazila, materijalno i intelektualno, preobrazivši i svoje hrišćanstvo sa sobom. Koliko li se puta katolička crkva osetila uzdrmanom, izdatom, oštro pritisnutom! Koliko li se puta isprsila, trudeći se da uspori promene koje su joj izgledale protivne veri, dobrom vaspitanju i božijoj volji! Često je gubila; pa ipak, i ne znajući, zapravo je dobijala.

Primorana da se svakoga dana preispituje, suočena sa jednom slavodobitnom naukom koja kao da je prkosila Svetom pismu, suočena sa republikanskim, laičkim idejama, sa demokratijom, suočena sa emancipacijom žena, sa društvenim ozakonjenjem predbračnih seksualnih odnosa, sa jadanjem izvan braka, sa kontracepcijom, suočena sa hiljade i hiljade „đavoljih novotarija“, crkva bi se uvek najpre ukrutila, pre no što se pokori sudbini, pre no što se prilagodi. Je li samu sebe izdala? Toliko puta smo u to poverovali, a i sutra će opet biti prilika koje će nas navoditi na tu pomisao, Istina je, međutim, da je zapadnjačko društvo tako oblikovalo, sa hiljadu finih poteza malim dletom, jednu Crkvu i jednu religiju sposobne da prate, ljude u izvanrednoj avanturi koju danas žive. Zapadnjačko društvo izumelo je Crkvu i religiju koje su mu potrebne. Upotrebljavam reč „potrebne“ u najpotpunijem smislu te reči, to jest uključujući, naravno, potrebu za duhovnošću. Celo društvo u tome je učestvovalo, sa svojim vernicima i svojim nevernicima, i svi oni koji su doprineli evoluciji mentaliteta doprineli su takođe evoluciji hrišćanstva. I još uvek doprinose, pošto se Istorija nastavlja. U muslimanskom svetu takođe, društvo je neprestano stvaralo jednu religiju po svojoj slici. Koja, uostalom, nikada nije bila ista, ni u jednoj epohi, ni u jednoj zemlji. U vreme kada su trijumfovali Arapi, u vreme kada su oni imali osećaj da je svet njihov, tumačili su svoju veru u duhu tolerancije i otvorenosti. Behu se upustili, na primer, u jedan veliki poduhvat, prevodeći grčko nasleđe, kao persijsko i indijsko, što je omogućilo uzlet nauke i filozofije; u početku se zadovoljiše time da oponašaju i prepisuju, a potom se usudiše da uvode novine, u astronomiju, u agronomiju, u hemiju, u medicinu, u matematiku. Ali i u svakodnevni život, u umeće kuvanja, odevanja, češljanja, ili pevanja; bilo je čak i „gurua“ mode, od kojih je najčuveniji ostao Zirijab6 . To nije bila samo kratka epizoda. Od VII do XV veka bilo je u Bagdadu, u Damasku, u Kairu, u Kordovi, u Tunisu, velikih učenjaka, velikih mislilaca, darovitih umetnika; a bilo je još i velikih i lepih dela u Isfahanu, u Samarkandu, u Istambulu, sve do XVII veka, pa i dalje. Arapi ne behu jedini koji su doprineli ovom pokretu. Još od svojih prvih koraka islam se beše otvorio bez ikakvih ograda prema Irancima, Turcima, Indijcima, Berberima; nesmotreno, kažu neki, pošto se Arapi nađoše preplavljeni, te

veoma brzo izgubiše moć usred carstva koje behu osvojili. A islam je propovedao upravo otkup u univerzalnosti. Katkada bi se neki klan turkmenskih ratnika stumbao sa stepa Centralne Azije; došavši pred kapije Bagdada, ti ljudi bi izgovorili formulu preobraćenja „nema Boga sem Alaha, a Muhamed je Njegov prorok“ – i više niko ne bi imao pravo da ospori njihovu pripadnost islamu, a sutradan bi tražili svoj deo vlasti, čak i preterujući u revnosti kao što često čine preobraćenici. Sa gledišta političke stabilnosti, ovaj stav se ponekad pokazivao poguban; ali sa kulturnog gledišta, kakvo izvanredno obogaćenje! Od obala Inda pa sve do Atlantika, najumnije glave mogle su se razvijati u krilu arapske civilizacije. Ne samo među sledbenicima nove religije; za prevode su se često obraćali hrišćanima, koji su imali bolje znanje grčkog, a značajno je da je Majmonid izabrao da piše na arapskom Vodič zalutalih, jedan od spomenika jevrejske misli7 . Ne nastojim da kažem da je taj islam, koji sam upravo naslikao u grubim potezima, jedini bio istinit. Niti da je njegova doktrina reprezentativnija od talibanske, na primer. Staviše, nisam hteo da naslikam neki poseban islam, preleteo sam u nekoliko redaka vekove i krajeve u kojima se ovaplotilo hiljade i hiljade slika islama. Bagdad u IX veku još je kipeo od života; Bagdad u X veku beše postao mrzovoljan i verski zatucan i tužan. Kordova je u X veku bila, naprotiv, u svom najvećem procvatu; početkom XIII veka beše postala bastion fanatizma; pošto su katoličke trupe napredovale, i naskoro je trebalo da je se dočepaju, poslednji branioci nisu više hteli da tolerišu disonantne glasove. To ponašanje mogli smo posmatrati i u drugim epohama, pa i u našoj. Svaki put kada se osetilo sigurnim muslimansko društvo umelo je da ispoljava otvorenost. Slika koju islam pruža u tim davnim vremenima ni u čemu ne nalikuje na karikature današnjice, Ne nastojim da kažem da ondašnja slika bolje odražava izvorno nadahnuće islama, već jednostavno da ta religija, kao i svaka druga religija, kao i svaka druga doktrina, nosi u svakoj epohi belege vremena i mesta. Društva sigurna u sebe oslikavaju se u poverljivoj, vedroj, otvorenoj religiji; društva kojima manjka samopouzdanje oslikavaju se u bojažljivoj, zatucanoj, smrknutoj religiji. Dinamična društva oslikavaju se u dinamičnom, novatorskom, kreativnom islamu; nepomična društva oslikavaju se u nepomičnom islamu, buntovnom na najmanju promenu.

Ali ostavimo malo te suprotnosti, u krajnjoj liniji simplicističke, između „dobre“ i „loše“ religije, da bismo se otisnuli u preciznije definicije. Evocirajući uticaj društava na religije, pomišljam na primer na činjenicu da kada muslimani Trećeg sveta žestoko svaljuju krivicu na Zapad, to nije samo zato što su muslimani i što je Zapad hrišćanski, to je takođe zato što su siromašni, potčinjeni, izvrgnuti ruglu, i što je Zapad bogat i moćan. Napisao sam „takođe“. Ali mislio sam „nadasve“. Jer promatrajući militantne islamističke pokrete današnjice, lako naslućujem uticaj trećesvetizma šezdesetih godina, kako u govoru tako i u metodama; s druge strane, uzalud tragam po istoriji islama, ne nalazim im nikakvog očevidnog pretka. Ti pokreti nisu neki čisti proizvod muslimanske istorije, oni su proizvod naše epohe, njenih tenzija, njenih izvitoperenosti, njene prakse, njenog beznađa. Ne raspravljam ovde o njihovoj doktrini, nije mi stalo da saznam je li ona u saglasnosti sa islamom ili ne, već sam rekao šta mislim o toj vrsti pitanja. Samo kažem da vidim dosta jasno u čemu su ti pokreti proizvod naše poremećene epohe, a manje vidim u čemu bi to oni bili proizvod muslimanske istorije. Kada sam posmatrao ajatolaha Homeinija, okruženog svojim Čuvarima Revolucije, koji je tražio od svog naroda da se oslanja na sopstvene snage, koji je optuživao „velikog Satanu“ i zaklinjao se kako će zbrisati svaki trag zapadnjačke kulture, nisam mogao sebe da sprečim da ne pomislim na starog Mao Cedunga iz Kulturne revolucije, okruženog Crvenom gardom, koji je optuživao „velikog tigra od papira“ i obećavao kako će zbrisati svaki trag kapitalističke kulture. Neću doduše ići dotle da ustvrdim kako su oni bili identični, ali ustanovio sam brojne sličnosti među njima, dok, naprotiv, ne vidim nijedan lik u istoriji islama koji me podseća na Homeinija. Štaviše, ma koliko tragao, ne vidim ni u istoriji muslimanskog sveta ni najmanji pomen uspostavljanja nekakve „islamske republike“, niti dolazak „islamske revolucije“... Ono protiv čega ovde ustajem je taj običaj koji smo stekli – na Severu kao i na Jugu, kod dalekih posmatrača kao i kod revnosnih pristaša – da svrstavamo svaki događaj koji se odvija u svakoj muslimanskoj zemlji u rubriku „islam“, dok u igru ulaze mnogi drugi faktori koji mnogo bolje objašnjavaju šta se dešava. Možete da pročitate deset debelih tomova o istoriji islama od njegovog postanja, i ništa nećete shvatiti od onoga što se dešava u Alžiru. Pročitajte trideset stranica o kolonizaciji i dekolonizaciji, shvatićete mnogo bolje.

4 No, završavam ovu kratku digresiju i vraćam se na svoje početne reči: često se pridaje previše značaja uticaju religija na narode i njihovu istoriju, a premalo uticaju naroda i njihove istorije na religije. Uticaj je recipročan, znam; društvo oblikuje religiju koja, povratno, oblikuje društvo; zapažam ipak da nas izvestan uobičajeni način razmišljanja vodi do toga da vidimo samo jedan aspekt ove dijalektike, što osobito iskrivljuje perspektivu. Kada je reč o islamu, neki nikada ne oklevaju da ga proglase odgovornim za sve drame koje su doživela i još uvek doživljavaju muslimanska društva. Ovom viđenju ne zameram samo to što je nepravedno, zameram mu i to što čini događaje u svetu totalno nerazumljivim. Vekovima smo govorili slične stvari o hrišćanstvu, pre nego što smo otkrili da je konačno sposobno da se modernizuje. Uveren sam da će se isto desiti i sa islamom. No savršeno razumem da mnogi u to sumnjaju. I verujem da će biti potrebno još vremena, mnogo vremena, možda nekoliko generacija, pre nego što budemo mogli imati dokaz da ta predstava koja nam se prikazuje, u Alžiru, u Avganistanu, svuda pomalo, sastavljena od nasilja, arhaičnosti, despotizma, represije, nije ništa više inherentna islamu nego što su se inkvizitorske lomače ili monarhija božijeg prava pokazale neodvojive od hrišćanstva. Ideja prema kojoj je islam uvek bio faktor imobilizma toliko je ukorenjena u glavama da se jedva usuđujem da je napadnem. Međutim, treba to učiniti. Jer kada se jednom taj aksiom postavi, ne može se nikud dalje: ako se pomirimo s mišlju da islam nepovratno osuđuje svoje sledbenike na nedelovanje, i pošto se ti isti sledbenici – koji čine skoro četvrt čovečanstva – nikada neće odreći svoje religije, budućnost naše planete izgleda veoma tužna. Što se mene tiče, ne prihvatam ni osnovni aksiom ni zaključak.

Da, naravno, bilo je imobilizma. Između XV i XIX veka, dok je Zapad grabio napred krupnim koracima, arapski svet je tapkao u mestu. Religija je nesumnjivo imala u tome nekog udela, no čini mi se da je ona pre svega bila žrtva toga. Na Zapadu, društvo je osavremenilo religiju; u muslimanskom svetu, stvari se nisu odvijale na isti način. Ne stoga što ta religija nije bila „osavremenljiva“ – za to ne postoji dokaz – već stoga što se samo društvo nije osavremenilo. Zbog islama, reči će mi neki. To je trčanje ispred rudu. Da li je Evropu modernizovalo hrišćanstvo? Ne bih sada da tvrdim kako je modernizacija izvršena protiv religije, ali bilo bi razumno priznati da ova nije bila njena „lokomotiva“, da je u stvari celo vreme pružala jedan često žestok otpor, i da je trebalo da polet u korist promena bude buran i silovit i neprestan da bi se taj otpor ublažio i da bi se religija prilagodila. Tog destabilizujućeg i spasonosnog poleta nikada nije bilo u okrilju muslimanskog sveta. To fantastično proleće ljudske kreativnosti, ta totalna revolucija, naučna, tehnološka, industrijska, intelektualna i moralna, taj dugi rad „malim dletom“ ostvaren u narodima u potpunom preobražaju, koji su svakodnevno nešto izumevali i inovirali, koji su neprestano pretumbavali istine i uzdrmavali mentalitete, to nije neki običan događaj, on je jedinstven u Istoriji, on je utemeljivački događaj sveta, onakvog kakvog ga danas poznajemo, a desio se na Zapadu – na Zapadu i nigde drugde. Zašto na Zapadu, a ne u Kini, ne u Japanu, ne u Rusiji, ne u arapskom svetu? Je li do te mutacije došlo zahvaljujući hrišćanstvu ili uprkos hrišćanstvu? Istoričari će još dugo suprotstavljati svoje teorije o tome, ali jedina stvar o kojoj je teško raspravljati je sama činjenica: rađanje, na Zapadu, tokom poslednjih vekova, jedne civilizacije koja je postala za ceo svet referentna civilizacija, kako na materijalnom tako i na intelektualnom planu, u toj meri da je sve druge marginalizovala, preteći im iščezavanjem. Od kojeg trenutka je ova prevlast zapadnjačke civilizacije postala virtuelno nepovratna? Još od XV veka? Ne pre XVIII? Sa mog stanovišta to nema značaja. No sasvim je izvesno, i glavno je, da je jednoga dana jedna određena civilizacija uzela u svoje ruke uzde planetarne zaprege. Njena nauka postala je nauka, njena medicina postala je medicina, njena filozofija postala je filozofija, i taj pokret koncentracije i „standardizacije“ više se nije zaustavljao, naprotiv, samo se ubrzava, šireći se u svim oblastima i po svim kontinentima u isti mah. Insistiram, i opet insistiram: ovo je događaj bez ijednog presedana u Istoriji. Zacelo je bilo u prošlosti trenutaka kada je