Ubilacki identiteti - Amin Maalouf

ova ili ona civilizacija – egipatska, mesopotamska, kineska, grčka, rimska, arapska ili vizantijska – izgledala naprednija od svih ostalih. Ali ono što se pokrenulo u Evropi tokom poslednjih vekova je potpuno drugačiji fenomen. Ja ga sebi predstavljam kao neku vrstu oplodnje. To je jedino poređenje koje mi pada na pamet: mnogobrojni spermatozoidi kreću se ka jajnoj ćeliji, i jedan od njih uspeva da probije membranu; u istom trenutku, svi ostali „pretendenti“ su odbačeni; od sada, postoji jedan „otac“, jedan jedini, i na njega će da liči dete. Zašto on a ne neki drugi? Je li postojala neka superiornost tog „pretendenta“ u odnosu na njegove susede, njegove takmace? Je li bio najzdraviji, je li najviše obećavao? Nužno ne, to se ne može dokazati. Raznorazni faktori su u pitanju, neki vezani za dostignuća, drugi za okolnosti, ili za slučaj... Ali ne izgleda mi to najznačajnije u ovom poređenju, već ono što sledi. Pitanje nije u tome da saznamo zašto astečka ili islamska ili kineska civilizacija nije uspela da postane dominantna civilizacija – svaka je imala svoje tegobe, svoje slabosti, svoje nesreće. Važnije je da saznamo zašto su sve ostale civilizacije, kada je civilizacija hrišćanske Evrope stekla nadmoć, počele da slabe, zašto su sve bile marginalizovane, tako da to danas izgleda nepovratno, Bez sumnje – ovo je samo početak odgovora – zato što je čovečanstvo od sada imalo tehnička sredstva za planetarnu dominaciju. Ali ostavimo po strani reč dominacija, kažimo radne: čovečanstvo beše zrelo za izleganje jedne planetarne civilizacije; jaje beše spremno da bude oplođeno, oplodila ga je Zapadna Evropa. Tako da je danas – pogledajmo oko sebe – Zapad posvuda. U Vladivostoku kao i u Singapuru, u Bostonu, Dakaru, Taškentu, Sao Paolu, Numei, Jerusalimu i Alžiru. Već pola milenijuma, sve što trajno utiče na ideje ljudi, ili na njihovo zdravlje., ili na njihov pejzaž, ili na njihov svakodnevni život, delo je Zapada, Kapitalizam, komunizam, fašizam, psihoanaliza, ekologija, elektricitet, avion, automobil, atomska bomba, telefon, televizija, informatika, penicilin, pilula, prava čoveka, ali i gasne komore... Da, sve to, sreća sveta i njegova nesreća, sve to je došlo sa Zapada. Gde god da živimo na ovoj planeti, svaka modernizacija od sada je pozapadnjačenje. Tu tendenciju tehnički napredak samo naglašava i ubrzava. Svuda pomalo nalazimo, doduše, spomenike i dela koji nose pečat specifičnih civilizacija. Ali sve novo što je stvoreno – bilo da je reč o

zgradama, o institucijama, o oruđu znanja ili o načinu života – sve je po slici Zapada. Tu realnost ne doživljavaju isto oni koji su rođeni u okrilju dominantne civilizacije i oni koji su rođeni izvan nje. Prvi mogu da se menjaju, da napreduju u životu, da se prilagođavaju, ne prestajući da budu to što jesu; mogli bismo čak da kažemo za zapadnjake da što se više modernizuju više se osećaju u skladu sa svojom kulturom, te samo oni koji odbijaju modernost ostaju van svih tokova. Za ostatak sveta, za sve one koji su rođeni u okrilju poraženih kultura, prijemčivost za promenu i modernost beše postavljena u drugačije okvire. Za Kineze, Afrikance, Japance, Indijce ili američke Indijance, ali i za Grke i Ruse isto kao i za Irance, Arape, Jevreje ili Turke, modernizacija je neprestano podrazumevala odricanje od jednog dela sopstvenog bića. Čak i kada je povremeno izazivala entuzijazam, nikada se nije odvijala bez izvesne gorčine, bez osećanja poniženosti i poricanja. Bez bolnog preispitivanja o opasnostima asimilacije. Bez jedne duboke krize identiteta.

5 Kada modernost nosi oznaku „Drugi“, nije iznenađujuće videti izvesne osobe kako ističu simbole arhaičnosti da bi potvrdile svoju različitost, To danas zapažamo kod nekih muslimana, žena i muškaraca, ali ta pojava nije apanaža jedne kulture niti jedne religije. U Rusiji, na primer, trebalo je čekati na boljševičku revoluciju da konačno bude odbačen stari julijanski kalendar. Ravnajući se po gregorijanskom kalendaru, imali smo osećaj da prihvatamo da je u skoro hiljadugodišnjem obaranju ruke između pravoslavlja i katoličanstva ovo drugo imalo poslednju reč, Je li to bio samo simbol? Sve se u Istoriji izražava simbolima. Uzvišenost i uniženost, pobeda i poraz, sreća, napredak, beda. A više od svega, identitet. Da bi neka promena bila prihvaćena, nije dovoljno da bude u skladu sa duhom vremena. Treba takođe da ne vređa na nivou simbola, da ne daje onima koje podstiče na promenu osećaj da poriču sopstveno biće. U Francuskoj, ima već nekoliko godina, zapažam kod nekih od svojih najbližih prijatelja izvesnu sklonost da govore o mondijalizaciji kao o nekoj pošasti. Manje se dive kad se pomene „planetarno selo“, samo se umereno oduševljavaju Internetom i poslednjim dostignućima u oblasti komunikacija. Zato što mondijalizacija danas predstavlja u njihovim očima sinonim za amerikanizaciju; pitaju se koje mesto će sutra imati Francuska u tom svetu na putu ubrzane uniformizacije, šta će biti s njihovim jezikom, s njihovom kulturom, s njihovim prestižom, s njihovim zračenjem, s njihovim načinom života; nerviraju se kada se neki restoran fastfood otvori u njihovom kvartu, grme na Holivud, CNN, Diznija i Mikrosoft, i love po novinama i najmanji izraz koji miriše na anglicizam. Izabrao sam ovaj primer upravo zato što pokazuje, u mojim očima, kako čak i na Zapadu, čak i u jednoj razvijenoj zemlji sa bogatom kulturom koju

poštuje ceo svet, modernizacija postaje sumnjiva čim je viđena kao trojanski konj jedne strane dominatorske kulture. Lako je zamisliti, a fortiori, šta su mogli da osećaju razni nezapadni narodi, čiji je svaki korak u životu, već kroz brojne generacije, praćen osećanjem kapitulacije i poricanjem sebe. Valjalo im je priznati da je njihovo umeće prevaziđeno, da sve što su proizveli ne vredi ništa u poređenju sa onim što proizvodi Zapad, da njihova privrženost sopstvenoj tradicionalnoj medicini proizilazi iz praznoverja, da je njihova vojna moć sada samo uspomena, da njihovi velikani koje su naučili da slave, veliki pesnici, naučnici, vojnici, sveci, putnici, ne znače ništa u očima ostalog sveta, da je njihova religija osumnjičena kao varvarska, da njihov jezik proučava još samo šačica stručnjaka, dok sami moraju da uče tuđe jezike ako hoće da prežive i da rade i da sačuvaju dodir sa ostatkom čovečanstva... Kada razgovaraju sa nekim zapadnjakom, to je uvek na njegovom jeziku, skoro nikada na svom; na jugu i istoku Mediterana postoje milioni ljudi sposobnih da govore engleski, francuski, španski, italijanski. A preko puta, koliko je Engleza, Francuza, Španaca, Italijana zaključilo da je korisno da uče arapski ili turski? Da, na svakom koraku u životu nailazimo na razočaranje, gubitak iluzija, poniženje. Kako da nam zbog toga ličnost ne bude povređena? Kako da ne osetimo da nam je identitet ugrožen? Kako da se odupremo osećanju da živimo u svetu koji pripada drugima, koji poštuje pravila koja su propisali drugi, u svetu u kome je naše biće kao neki sirotan, stranac, uljez, ili parija? Kako izbeći da neki imaju utisak da su sve izgubili, da više nemaju šta da izgube, te im dođe da požele, poput Samsona, da se zdanje sruši, o Gospode, na njih i na njihove dušmane? Ne znam da li mnogi od ovih pristalica beskompromisnih stavova svesno ovako rasuđuju. Istinu govoreći, nemaju potrebu za tim. Rana ne mora da bude opisana da bismo je osetili. Tek krajem XVIII veka mediteranski muslimanski svet počeo je da stiče svest o sopstvenoj marginalizovanosti i o jazu koji ga deli od Zapada. Nikada nije lako odrediti datum nekog tako rasplinutog događaja kao što je sticanje svesti, ali uglavnom je prihvaćeno da su nakon Bonapartinog pohoda na Egipat 1799. mnoge osobe, među učenim ljudima kao i među političkim vođama, počele da se pitaju: Zašto toliko kasnimo? Zašto je Zapad danas toliko napredan? Kako je to postigao? Šta nam je činiti da ga sustignemo?

Za Muhameda Alija – ili Mehmed-Aliju – vicekralja Egipta, jedini način da sustigne Evropu bio je da je imitira. Odmakao je veoma daleko na tom putu, pozvavši evropske lekare da osnuju fakultet u Kairu, s mukom uvodeći nove tehnike u poljoprivredu i u industriju, a išao je i dotle da je poverio komandovanje svojom vojskom jednom bivšem Napoleonovom oficiru; čak je ugostio francuske utopiste – sensimonovce – kako bi ovi isprobali na egipatskoj zemlji smela iskustva koja Evropa nije htela. Za nekoliko godina uspeo je da napravi od svoje zemlje uvaženu regionalnu silu. Voluntarističko pozapadnjačavanje čiji on beše pokretač, neosporno je počelo da daje plodove. Isto tako odlučno kao Petar Veliki, ali manje surovo i nailazeći na mnogo slabiji otpor, ovaj bivši otomanski dostojanstvenik gradio je na Orijentu jednu modernu državu sposobnu da zauzme svoje mesto među nacijama. No san će biti uništen, a Arapi će sačuvati samo gorko sećanje na ovo iskustvo. Još i danas, intelektualci i političke vođe prisećaju se s tugom, i s besom, ovog propuštenog sastanka, podsećajući u svakoj prilici onoga ko hoće da sluša da su se evropske sile procenivši da je Muhamed Ali postao suviše opasan i suviše nezavisan, udružile da bi zakočile njegov uspon, te da su na njega čak poslale zajedničku vojnu ekspediciju. On je okončao svoj život poražen i ponižen. Istinu govoreći, kada sa vremenskog odstojanja posmatramo celu vojnu i diplomatsku igru koja se vodila oko tog pitanja na Orijentu, možemo razborito zaključiti da je reč o jednoj običnoj epizodi odmeravanja snaga među silama. Engleska je više volela da na putu za Indiju ima oslabljeno i bolesno Otomansko carstvo, nego snažan i moderan Egipat. Ovaj stav ne razlikuje se bitno od onoga koji je naveo tu istu Englesku da se nekoliko godina kasnije suprotstavi Napoleonu, i da obodri jednu koaliciju sposobnu da rasparča Evropsko carstvo koje on samo što beše izgradio. Ali Egipat iz XIX veka ne može da se poredi sa Francuskom; ova je već bila velika sila, i mogla je biti potučena i delovati uništeno, da bi se jednu generaciju potom uzdigla napredna i pobednička. Godine 1815. Francuska beše pobeđena i okupirana; no 1830, tačno petnaest godina kasnije, dovoljno se oporavila da se vine u osvajanje ogromnog Alžira. Egipat nije bio takvoga zdravlja. Samo što se beše izvukao iz jednog dugog, veoma dugog dremeža, samo što beše započeo svoju modernizaciju; udarac koji su mu zadali u vreme Muhameda Alija pokazao se fatalan. Nikada više neće mu se ukazati slična prilika da sustigne prvake.

Zaključak koji Arapi tada behu izvukli i još izvlače iz te epizode, je da Zapad ne želi da mu drugi budu slični on samo želi da mu budu poslušni. U diplomatskoj prepisci gospodara Egipta ima dirljivih odlomaka u kojima on ne okleva da iznese na videlo „civilizatorsku akciju“ koju beše preduzeo; tvrdeći da je uvek poštovao interese Evropljana, on se pita zašto ovi hoće da ga žrtvuju. ,,Ja nisam njihove vere“, piše on, ,,ali sam takođe čovek, i morali bi sa mnom da postupaju humano.“

6 Slučaj Muhameda Alija jasno pokazuje da je u arapskom svetu modernizacija bila viđena kao nešto nužno, pa čak i hitno. Ali i da se na nju nikada nije moglo gledati sa spokojstvom. Ne samo da je trebalo hitati bez zaustavljanja, dok je Evropa na miru mogla da leči svoje sopstvene kulturne, socijalne i verske tegobe, nego se štaviše trebalo pozapadnjačavati istovremeno se braneći od jednog Zapada u punoj ekspanziji, nezasitog i često prezrivog. Govorio sam o Egiptu, a mogao sam govoriti i o Kini, koja je pretrpela u istoj epohi sramni „opijumski rat“, u ime slobodne trgovine, zato što je odbijala da se otvori unosnoj trgovini drogom. Znači da je uspon Zapada, čiji je doprinos bio neprocenjiv za celo čovečanstvo, imao takođe – treba li na to podsećati? – svoje neslavne strane. Događaj utemeljivač modernog sveta beše ujedno i događaj pustošnik. Pucajući od snage, svestan svoje nove moći, uveren u svoju nadmoć, Zapad je krenuo u osvajanje sveta u svim pravcima i u svim oblastima odjednom, šireći dobrobiti medicine, nove tehnike, i ideje slobode, ali vršeći u isto vreme masakre, pljačku i porobljavanje. I posvuda izazivajući u istoj meri i mržnju i divljenje. Hteo sam ukratko da podsetim na ove istine, upravo zato što insistiram na činjenici da nikada nije bilo lako nekom Arapinu – ali ništa manje ni nekom Indijcu, nekom Malgašu, nekom Vijetnamcu ili nekom potomku Asteka – da u potpunosti prihvati, bez primisli, bez kajanja, bez razdiranja, kulturu Zapada. Trebalo je prevazići mnoge zebnje, mnoge povrede, katkada zaboraviti na ponos, smisliti suptilne kompromise. Veoma brzo, više nije bilo moguće jednostavno se zapitati, kao u vreme Muhameda Alija: „Kako se modernizovati?“ Trebalo je, neizbežno, postaviti sebi složenija pitanja: „Kako bismo se mogli modernizovati a da ne izgubimo svoj identitet?“; „Kako prisvojiti zapadnjačku kulturu ne odričući se sopstvene?“; „Kako steći umeće Zapada a ne ostati mu prepušten na milost i nemilost?“

Sistematsko pozapadnjačavanje koje je bez ikakvih kompleksa sprovodio gospodar Egipta nije više bilo na dnevnom redu. Vicekralj beše čovek drugoga doba. Kao u Francuskoj u XVII veku, kada je vlast bez oklevanja poverena Italijanu Ðuliju Mazariniju, kao u Rusiji XVIII veka u kojoj je jedna Nemica mogla da se popne na carski presto, generacija Muhameda Alija nije razmišljala u okvirima nacionalnosti, već u okvirima dinastije i države. I sam stranog, albanskog porekla, on nije imao nikakvog razloga da radije poveri komandovanje vojskom nekom Arapinu nego nekom Bosancu ili Francuzu. Njegova sudbina pomalo podseća na sudbinu onih rimskih generala koji su sebi gradili bazu vlasti u jednoj provinciji Carstva, ali su sanjali samo o pohodu na Rim ne bi li se tamo proglasili imperatorom ili avgustom. Da je mogao ostvariti ovakav san, nastanio bi se u Istambulu, da od njega napravi prestonicu jednog evropeizovanog muslimanskog carstva. Međutim, kada je umro, 1849, stvari se već behu promenile. Evropa je ulazila u eru nacionalizma, a carstva sa više nacionalnosti bližila su se kraju. Muslimanski svet neće oklevati da sledi ovaj pokret, Na Balkanu, narodi pod otomanskom vlašću počeli su da se pokreću, kao i oni u Austrougarskoj monarhiji, Na Bliskom istoku takođe, narodi su se sada pitali o svom „pravom“ identitetu. Do tada, svako je imao svoje jezičke, verske ili regionalne pripadnosti, a pitanje državne pripadnosti nije se postavljalo, pošto svi behu sultanovi podanici. Čim je Otomansko carstvo počelo da se raspada, deoba posmrtnih ostataka beše bez daljnjeg na dnevnom redu, sa svojim sprovodom nerešivih konflikata. Je li bilo potrebno da svaka zajednica ima svoju sopstvenu državu? A šta učiniti kada više zajednica vekovima živi zajedno u istoj zemlji? Je li trebalo podeliti teritoriju Carstva prema jeziku, religiji, ili uvažavajući tradicionalne granice pokrajina? Oni koji su pratili ovih poslednjih godina raspad Jugoslavije mogu da imaju neku predstavu – veoma ublaženu i u malim razmerama – šta je značila likvidacija Otomanskog carstva. Razni narodi stadoše da prebacuju jedni na druge odgovornost za sve nedaće koje su ih snašle. To što Arapi nisu napredovali beše, naravno, zbog turske dominacije, koja ih je potpuno sputavala; to što Turci nisu napredovali, beše zato što su vekovima teglili arapske okove. Zar nije glavna vrlina nacionalizma to da za svaki problem radije pronalazi krivca nego rešenje? Arapi dakle zbaciše turski jaram, uvereni da će njihov preporod konačno da otpočne; dok su se Turci bacili na „dezarabizaciju“

svoje kulture, svog jezika, svog pisma, svoje odeće, da bi se mogli lakše i sa manje prtljaga priključiti Evropi. Možda je ipak postojao, u razlozima i jednih i drugih, delić istine. Ono što nam se dešava uvek je pomalo krivica drugih, a ono što se dešava drugima uvek je pomalo naša krivica. Ali to nema velikog značaja... Ako pominjem ove argumente arapskih i turskih nacionalista, to ne činim da bih o njima raspravljao, već da bih skrenuo pažnju na jednu istinu na koju se odveć često zaboravlja. Naime, spontani odgovor muslimanskog sveta na dilemu koju je postavila nužna modernizacija nije bio verski radikalizam. Ovaj je ostao dugo, veoma dugo izrazito manjinski, grupaški, marginalan, da ne kažem beznačajan stav. Nije se u ime vere vladalo mediteranskim muslimanskim svetom, već u ime nacije. Nacionalisti behu ti koji su doveli zemlje do nezavisnosti, oni su bili očevi domovine, oni su potom, decenijama, držali dizgine, i u njih svi pogledi behu uprti, sa očekivanjem, sa nadom. Nisu svi bili tako otvoreno laici i modernisti poput Ataturka, ali nisu se ni mnogo pozivali na religiju, koju behu stavili, takoreći, u zagradu. Najvažniji od tih vođa bio je Naser.. „Najvažniji“, rekoh? To je plitak eufemizam. Teško danas možemo zamisliti kakav je bio prestiž egipatskog predsednika počevši od 1956, Od Adena do Kazablanke, njegove slike behu svuda, mladi ali i manje mladi samo su se u njega zaklinjali, iz zvučnika su se prolamale pesme u njegovu čast, a kada bi držao neki od svojih nepresušnih govora, ljudi behu nagomilani u grozdovima oko tranzistora, dva sata, tri sata, četiri sata, a da im ne dojadi. Naser beše za narod idol, božanstvo. Uzalud tražim u novijoj istoriji sličnu pojavu, ne nalazim nijednu. Nijednu da se proširila na toliko zemalja odjednom, sa takvim intenzitetom. A što se tiče arapsko-muslimanskog sveta, sve u svemu, nikada nije bilo ničega što nalikuje, čak ni izdaleka, ovoj pojavi, Elem, ovaj čovek, koji je više no bilo koji drugi nosio u sebi težnje Arapa i muslimana, beše ljuti neprijatelj islamista; ovi su pokušali da ga ubiju, a on je lično naredio pogubljenje nekoliko njihovih vođa. Sećam se, uostalom, da je u to vreme jedan borac islamističkog pokreta važio među običnim svetom za neprijatelja arapskog naroda, a često i za „slugana“ Zapada. Ovim želim da kažem da kada vidimo u političkom, antimodernističkom i antizapadnjačkom islamizmu spontano i prirodno izražavanje arapskih naroda, to je u najmanju ruku kratkovido i brzopleto. Trebalo je da nacionalističke vođe, s Naserom na čelu, zapadnu u ćorsokak, kako nizom

svojih uzastopnih vojnih neuspeha tako i svojom nesposobnošću da reše probleme vezane za nerazvijenost, pa da jedan značajan deo stanovništva počne da obraća pažnju na govore verskog radikalizma, i da vidimo kako cvetaju, počevši od sedamdesetih godina, protestni čadori i brade. Mogao bih da se raspričam mnogo duže o svakom pojedinačnom slučaju, o slučaju Egipta, Alžira, i o svim ostalim, da pripovedam o iluzijama i razočaranjima, o lošim počecima i pogubnim izborima, o propasti nacionalizma, socijalizma, o svemu u šta su mladi tog područja, kao i mladi ostalog sveta, od Indonezije do Perua, verovali, a zatim prestali da veruju. Hteo bih samo da ponovim ovde, opet i opet, da verski radikalizam nije bio spontani izbor, prirodni izbor, neposredni izbor Arapa ili muslimana. Pre nego što su se iskušali na ovome putu, trebalo je da svi drugi putevi budu zakrčeni. I da se baš taj, paseistički put, paradoksalno nađe u duhu vremena.

III Vreme planetarnih plemena

1 „Duh vremena“ očigledno nije dovoljno precizan pojam. No ja ga koristim da bih prikazao tu rasplinutu, neuhvatljivu stvarnost koja čini da u nekim trenucima Istorije mnoge osobe počnu davati prednost jednom elementu svoga identiteta na uštrb drugih. Tako, u današnje vreme, isticanje svoje verske pripadnosti, njeno uvažavanje kao glavnog elementa svoga identiteta, predstavlja uobičajen stav; manje rasprostranjen, bez sumnje, nego pre trista godina, ali neosporno rasprostranjeniji nego pre pedeset godina. Mogao sam da govorim o intelektualnom okruženju, ili o emocionalnoj klimi, pojmovima tek nešto manje maglovitim nego duh vremena. Ali ako zanemarimo reči, jedino su važna prava pitanja: Šta je to što utiče da, u celom svetu, žene i muškarci svakojakog porekla danas ponovo otkrivaju svoju versku pripadnost, osećajući kao da ih nešto tera da je ističu na razne načine, kada su te iste osobe, nekoliko godina ranije, više volele da navode, spontano, druge pripadnosti? Šta utiče da jedan musliman iz Jugoslavije prestane jednoga dana da se izjašnjava kao Jugosloven, ustvrdivši da je pre svega musliman? Šta utiče da jedan jevrejski radnik u Rusiji, koji je celog svog života sebe smatrao najpre proleterom, počne jednoga dana sebe da doživljava prvenstveno kao jevrejina? Kako to da gordo isticanje verske pripadnosti, koje bi u nekadašnja vremena delovalo nepristojno, danas izgleda prirodno i legitimno, i u toliko zemalja istovremeno. Fenomen je složen, i nijedno objašnjenje ne može da ga obrazloži na zadovoljavajući način. Očigledno je, međutim, da je slabljenje, a potom i rušenje komunističkog sveta odigralo odlučujuću ulogu u njegovom razvoju. Ipak već više od jednog veka marksizam obećava kako će da ustanovi na celoj planeti jedno društvo novoga tipa iz kojeg će i sama ideja Boga biti proterana; neuspeh ovog projekta, kako na ekonomskom i političkom planu tako i na moralnom i intelektualnom, imao je za posledicu

rehabilitovanje verovanja koja je on hteo da baci na smetlište Istorije. Duhovno utočište identitetsko utočište, religija beše očigledno, od Poljske do Avganistana, zborno mesto za sve one koji su se borili protiv komunizma. Zato je poraz Marksa i Lenjina izgledao kao neki revanš religije, barem isto toliko kao pobeda kapitalizma, liberalizma, ili Zapada. Ali ovaj faktor nije jedini koji je odigrao odlučujuću ulogu u „usponu“ religijskog fenomena tokom poslednje četvrtine XX veka. Premda je završna kriza komunističkog sveta imala i još će imati veliku težinu u intelektualnoj i političkoj raspravi, mnoge realnosti ostale bi nerazumljive ako ne bismo isto tako uzeli u obzir i druge faktore, počevši od jedne druge krize, koju neki zovu prosto naprosto ,,krizom“, a koja pogađa Zapad. Ova poslednja ne može biti stavljena u istu ravan sa krizom komunizma. Zaludno bi bilo poricati da u dugotrajnom konfliktu koji je suprotstavljao dva tabora nije bilo ni pobednika ni gubitnika. Ali ne možemo poreći ni da zapadnjački model, uprkos svome trijumfu, uprkos činjenici da širi svoj uticaj na sve kontinente, sebe vidi kao model u krizi, nesposoban da reši probleme siromaštva u svojim sopstvenim metropolama, nesposoban da se obračuna sa nezaposlenošću, sa delinkvencijom, sa drogom, i sa mnogo drugih nevolja. To je uostalom jedan od najzbunjivijih paradoksa naše epohe, to što najprivlačniji društveni model, onaj koji je porazio sve ostale, duboko sumnja u samog sebe. Stavimo se na časak u kožu nekog mladića od devetnaest godina koji se upravo upisao na jedan univerzitet arapskog sveta. Nekada bi ga privukla neka organizacija bliska marksističkim idejama, koja bi pokazala razumevanje za njegove životne probleme, i koja bi ga uputila, na svoj način, u idejne rasprave; ili bi pak pristupio nekoj nacionalističkoj organizaciji koja bi godila njegovoj potrebi za identitetom i možda mu govorila o preporodu i modernizaciji. Danas je marksizam izgubio svoju privlačnost, a arapski nacionalizam, koji su konfiskovali autoritarni režimi, nekompetentni i korumpirani, izgubio je svoj kredibilitet. Nije isključeno da taj mladić bude očaran Zapadom, njegovim načinom života, njegovim naučnim i tehnološkim podvizima; jedna takva očaranost imala bi međutim vrlo male posledice na njegov angažman, pošto nijedna značajna politička organizacija ne ovaploćuje taj model. Onima koji teže „zapadnjačkom raju“ preostaje samo iseljenje. Osim ako ne pripadaju jednoj od onih privilegovanih „kasti“ koje se trude da reprodukuju kod svoje kuće, kakotako, neke vidove tog željenog modela. Ali svi oni koji nisu rođeni sa

limuzinom ispod balkona, svi oni koji imaju želju da uzdrmaju ustaljeni poredak, svi oni, koji su revoltirani korupcijom, državnom samovoljom, nejednakostima, nezaposlenošću, odsustvom perspektive, svi oni koji imaju muke da nađu svoje mesto u jednom svetu koji se brzo menja, privučeni su islamističkim pokretom. Oni u njemu zadovoljavaju u isto vreme svoju potrebu za identitetom, potrebu za uključivanjem u grupu, potrebu za duhovnošću, potrebu za jednostavnim odgonetanjem suviše složenih realnosti, potrebu za akcijom i pobunom. Iznoseći sve okolnosti koje navode mlade iz muslimanskog sveta da stupe u verske pokrete, ne mogu da ne osetim duboku nelagodu. Ona potiče iz činjenice da se, u konfliktu koji suprotstavlja islamiste i vođe koji se bore protiv njih, osećam nesposobnim da se identifikujem sa jednim ili drugim od ova dva tabora. Neprijemčiv sam za govore radikalnih islamista, ne samo zato što se kao hrišćanin osećam iz njih isključen, već i zato što ne mogu da prihvatim da jedna verska stranka, makar ona bila i većinska, nameće svoj zakon celoj populaciji – u mojim očima, tiranija većine nije ništa bolja, moralno, od tiranije manjine; a i zato što duboko verujem u jednakost svih, muškaraca i naročito žena, kao i u slobodu verovanja, u slobodu svakoga da vodi svoj život onako kako on smatra da treba, i što zazirem od svake doktrine koja nastoji da ospori tako fundamentalne vrednosti. Pošto sam ovo rekao na najjasniji način, ne mogu a da ne dodam, da despotske vlasti koje se bore protiv islamista nemaju nimalo više milosti u mojim očima, i da odbijam da tapšem zloupotrebama sile koje one vrše pod izgovorom da predstavljaju manje zlo. Ti narodi zaslužuju nešto bolje od manjeg zla, nešto bolje od „daj šta daš“, potrebna su im istinska rešenja, koja bi se mogla naći samo u istinskoj demokratiji, u istinskoj modernosti, hoću da kažem u jednoj sveobuhvatnoj i prihvaćenoj modernosti, a ne u nekoj krnjoj modernosti, nametnutoj silom. A čini mi se da sagledavajući na drugačiji način pojam identiteta možemo doprineti trasiranju, izvan ćorsokaka, jednog puta humane slobode. Zaključujem digresiju, da bih se vratio na „duh vremena“... I da bih rekao da ako se uspon verskog objašnjava delimično propašću komunizma, delimično ćorsokakom u kome se nalaze razna društva Trećeg sveta, i

delimično krizom koja pogađa zapadni svet, širina fenomena, i njegov tonalitet, ne mogu se razumeti ako se ne osvrnemo na nedavnu evoluciju, tako spektakularnu, u oblasti komunikacija, i na sve ono što se uobičajeno naziva mondijalizacijom. Britanski istoričar Arnold Tojnbi objasnio je, u jednom tekstu objavljenom 1973, da se put koji je prešlo čovečanstvo odvijao u tri uzastopne etape. U prvoj, koja odgovara preistoriji, komunikacije su bile krajnje spore, ali napredak znanja išao je još sporije, tako da je svaka novina imala vremena da se pronese širom sveta pre nego što se pojavi neka druga; stoga su ljudska društva imala osetno isti nivo evolucije, i bezbrojne zajedničke karakteristike. U drugom periodu, razvoj znanja postao je mnogo brži nego njegovo širenje, tako da su ljudska društva postajala sve više i više različita, u svim oblastima. To je trajalo više hiljada godina, što odgovara onome što nazivamo Istorijom. Zatim je, sasvim nedavno, otpočeo treći, naš period, tokom kojega znanje napreduje sve brže i brže, ali širenje znanja ide još brže, tako da će ljudska društva postajati sve manje i manje različita... Mogli bismo dugo diskutovati o valjanosti jedne ovakve teorije, koju sam izneo, uostalom, veoma šematski. Svrha mojih reči nije da iz nje izvlačim argumente, u mojim očima reč je samo o jednom zavodljivom i intelektualno veoma podsticajnom predstavljanju onoga što danas ustanovljujemo oko sebe. Očigledno je da će ovo svetsko mešanje slika i ideja, koje ne prestaje da se intenzivira i koje niko izgleda nije sposoban da kontroliše, duboko preobraziti – sa gledišta istorije civilizacija, u veoma kratkom roku – naša znanja, naša opažanja, naše ponašanje. Moguće je da će preobraziti isto tako duboko naše viđenje nas samih, naših pripadnosti, našeg identiteta. Blago ekstrapolirajući počevši od Tojnbijeve hipoteze, mogli bismo reći da će sve što su ljudska društva skovala tokom vekova da bi označila svoju različitost, da bi iscrtala granice između sebe i drugih. biti podvrgnuto pritiscima koji upravo ciljaju da smanje razlike, da izbrišu te granice. Ovaj preobražaj bez presedana, koji se odvija pred našim očima uz silno brujanje i silno sevanje, i koji se još ubrzava, ne prolazi bez udara. Istina, svi mi prihvatamo mnogo štošta od onog što nam nudi svet koji nas okružuje, bilo da nam izgleda korisno, bilo da nam izgleda neizbežno; ali

svakom se dešava da se pobuni kada oseti da se pretnja nadvija nad nekim značajnim elementom njegovog identiteta – nad njegovim jezikom, verom, različitim simbolima njegove kulture, ili nad njegovom nezavisnošću. Stoga sadašnja epoha protiče u bolnom znaku harmonizacije i disonance. Nikada ljudi nisu imali toliko toga zajedničkog, toliko zajedničkog znanja, toliko zajedničkih izvora informacija, toliko slika, toliko reči, toliko zajedničkih instrumenata, ali to tera i jedne i druge da još više dokazuju svoju različitost. Ovo što sam upravo izrazio može se videti golim okom. Nema nikakve sumnje da ubrzana mondijalizacija izaziva, kao reakciju, jačanje potrebe za identitetom. A zbog egzistencijalne teskobe, koja prati tako nagle promene, takođe i jačanje potrebe za duhovnošću. Elem, jedino verska pripadnost donosi, ili barem nastoji da donese, odgovor na obe ove potrebe. Maločas sam upotrebio reč „reakcija“; bolje bi bilo precizirati da ona ne može, sama po sebi, objasniti pojavu u celini. Možemo doduše govoriti o „reakciji“, u bilo kojem smislu te reči, kada neka ljudska grupa, užasnuta promenama, traži pribežište u vrednostima i simbolima jedne stare tradicije. Ali čini mi se da u uspon verskog ima više od proste reakcije, možda neki pokušaj sinteze između potrebe za identitetom i potrebe za univerzalnošću. Zajednice vernika izgledaju, uistinu, kap neka planetarna plemena – kažem „plemena“ zbog njihovog identitetskog sadržaja, ali takođe kažem „planetarna“ zato što okretno premošćuju granice. Pristupanje nekoj veri koja bi prevazišla nacionalne, rasne, socijalne pripadnosti, izgleda u očima pojedinih ljudi kao njihov sopstveni način da se pokažu univerzalni. Pripadnost jednoj zajednici vernika bila bi takođe, na izvestan način, najglobalniji, najuniverzalniji partikularizam; ili bi možda trebalo reći najopipijiviji, „najprirodniji“, najukorenjeniji univerzalizam. Kakva god bila odgovarajuća formulacija, najvažnije je da istaknemo da osećanje pripadnosti jednoj verskoj zajednici, onakvo kakvim se prikazuje danas, nije običan povratak na neku raniju situaciju. Mi nismo u osvitu ere nacionalnosti, već u njenom sumraku. I nismo u osvitu internacionalizma, barem ne u njegovoj „proleterskoj“ verziji, već takođe u njegovom sumraku. Ne treba li zato osećanje da najpre pripadamo religiji jednostavno odgurnuti jednim prezrivim zamahom nadlanice, kao neki istorijski trenutak koji će možda biti uskoro prevaziđen. Jer pitanje koje se neizbežno postavlja, glasi: u ime čega bi bio prevaziđen? U ime jedne nove ere nacija? To nije, čini mi se, ni verovatno, pa čak ni poželjno – uostalom, osećanje

pripadnosti zajedničkoj crkvi danas je najsigurniji cement nacionalizama, čak i onih koji hoće da budu laički, što važi u istoj meri za Turke i Ruse kao i za Grke, Poljake ili Izraelce, i još za mnoge druge koji bi ovo kiselo primili. U ime čega će onda biti prevaziđena verska pripadnost? Koja će druga pripadnost moći da je učini „zastarelom“, kako je, čini se, delovala nedavno?

2 U ovoj fazi mog promišljanja nameće mi se jedno precizno objašnjenje, da bih izbegao težak nesporazum. Kada govorim o potrebi prevazilaženja verske pripadnosti, ne nastojim da kažem da bi trebalo prevazići i samu religiju. Po mom mišljenju, religiju nikada neće prognati u lagume Istorije, ni nauka, niti ijedna doktrina, niti ijedan politički režim. Što nauka više bude napredovala, čovek će više morati da se preispituje o svojoj konačnosti. Bog „kako?“ jednoga dana će nestati, ali Bog „zašto?“ neće umreti nikada. Tako možda kroz hiljadu godina nećemo imati iste religije kao danas, ali ne mogu da zamislim svet bez ikakvog oblika religije. Žurim se da dodam da se, sa mog stanovišta, potreba za duhovnošću ne mora obavezno zadovoljavati pripadnošću nekoj verskoj zajednici. Postoje u ovome, doduše, dve duboke težnje, obe – u različitom stepenu – prirodne i legitimne, ali koje je pogrešno pomešati: s jedne strane, težnja ka viziji sveta koji prelazi granice našeg postojanja, naših patnji, naših razočaranja, koji daje smisao – makar i iluzoran – životu i smrti; a s druge, potreba svakog čoveka da se oseća vezan za neku zajednicu koja ga prihvata, koja ga priznaje, i u čijem okrilju može biti shvaćen u pola reči. Ne sanjam o svetu u kome religija više ne bi imala svoje mesto, već o svetu u kome bi potreba za duhovnošću bila razdvojena od potrebe za pripadnošću. O jednom svetu u kome čovek, ostajući privržen nekim verovanjima, nekom kultu, nekim moralnim vrednostima koje bi mu eventualno nadahnula neka Sveta knjiga, ne bi više osećao potrebu da stupa u kohortu svoje braće po veri. O svetu u kome religija ne bi više služila kao cement zaraćenim etničkim grupama. Nije dovoljno odvojiti Crkvu od Države; isto tako je važno odvojiti veru od identiteta. I ako doista želimo da izbegnemo da taj amalgam napaja fanatizam, strahote i etničke ratove, trebalo bi da umemo zadovoljiti, na neki drugi način potrebu za identitetom.

Ovo me vraća na moje početno pitanje: čime bismo danas mogli zameniti pripadnost verskoj zajednici? Poteškoća koju nagoveštavaju prethodne stranice je u tome što ta pripadnost od sada izgleda kao konačna pripadnost najneprolaznija, najukorenjenija, jedina koja može da zadovolji toliko osnovnih ljudskih potreba; i što je ne bi mogle trajno istisnuti druge tradicionalne pripadnosti – nacija, narodnost, rasa, pa čak ni klasa – koje su se sve pokazale uže, više ograničavajuće, ali ne manje ubilačke; ako pripadnost jednom „planetarnom plemenu“ treba da bude prevaziđena, onda to treba da bude samo u ime jedne mnogo šire pripadnosti, koja nosi u sebi jednu potpuniju humanističku viziju. Neko će mi sigurno reći, ali koju? Kakva to „šira pripadnost“? I kakva „humanistička vizija“? Dovoljno je prošarati pogledom po svetu i ustanoviti da nema, spram moćnih glavnih pripadnosti koje su pokazivale svoje mobilizacione sposobnosti kroz celu Istoriju, nijedne nove pripadnosti sposobne da im bude protivteža. Tim pre što svaka vizija koja hoće da bude globalna danas izaziva podozrenje naših savremenika, bilo da im se čini naivna, bilo da im izgleda opasna za njihov identitet. Podozrenje je bez ikakve sumnje jedna od ključnih reči našeg vremena. Podozrenje prema ideologijama i raspevanoj sutrašnjici, podozrenje prema politici, nauci, pameti, modernosti. Podozrenje prema naprednim idejama, i praktično prema svemu onome u šta smo mogli verovati tokom XX veka – veka velikih ostvarenja, bez ikakvog presedana još od pradavnih vremena, ali i veka neoprostivih zločina i izjalovljenih nada. Podozrenje, takođe, prema svemu što deluje kao globalno, svetsko ili planetarno. Još pre nekoliko godina, mnogi ljudi behu spremni da prihvate ideju jedne planetarne pripadnosti, za koju se verovalo da je u neku ruku prirodno okončanje ljudske Istorije; tako je neki stanovnik Torina, nakon što je bio Pijemontežanin a zatim italijanski građanin, trebalo da postane uzastopce evropski građanin pa građanin sveta. Krajnje pojednostavljujem, ali ova ideja jednog nepovratnog hoda ka sve širim i širim pripadnostima nije izgledala preterana. Uzastopnim regionalnim pregrupisavanjem, čovečanstvo je imalo da dostigne jednoga dana poslednje sakupljanje; čak je bilo veoma zavodljivih teorija o dva suparnička sistema, kapitalizmu i komunizmu, koji je trebalo da teže jedan ka drugome, tako da prvi postaje sve više društveni, a drugi sve manje dirigistički, dok konačno ne postanu

jedno. Tako i religije, za koje se predviđalo da će se stopiti u jedan široki okrepljujući sinkretizam. Danas se zna da Istorija nikada ne sledi put koji joj se trasira. Ne zato što je po prirodi lutalačka, ili nedokučiva, ili neodgonetljiva, ne zato što izmiče ljudskom razumu, već zato što je ona zapravo ono što od nje čine ljudi, zato što je zbir svih njihovih dela, individualnih i kolektivnih, svih njihovih reči, njihovih razmena, njihovih sukobljavanja, njihovih patnji, njihove mržnje, njihove srodnosti. Što su činioci Istorije brojniji, i slobodniji, rezultanta njihovih činova je kompleksnija, teško ju je obuhvatiti, buntovna je na uprošćujuće teorije. Istorija ide napred u svakome trenu beskrajnim mnoštvom puteva. Da li se iz toga oslobađa, uprkos svemu, nekakav smisao? To ćemo bez sumnje znati tek po „prispeću“, uz to bi trebalo da i sama ta reč ima smisao. Hoće li budućnost biti plod naših nada ili pak plod naših košmara? Hoće li počivati na slobodi ili na robovanju? Da li će nauka, na kraju krajeva, biti instrument našeg iskupljenja ili pak našeg uništenja? Jesmo li možda bili nadahnuti pomoćnici nekoga Stvoritelja, ili pak prosti đavolji šegrti? Idemo li ka jednom boljem svetu ili pak ka „najboljem od svetova“? I pre svega, što nam je bliže, šta nam rezervišu decenije koje dolaze? Neki „rat civilizacija“, ili vedrinu „globalnog sela“? Moje duboko uverenje je da budućnost nigde nije zapisana, budućnost će biti ono što od nje učinimo. A sudbina?, upitaće neki, sa migom upućenim Istočnjaku koji jesam. Imam običaj da odgovorim da je za čoveka sudbina kao vetar za jedrenjak. Onaj koji je za kormilom ne može odlučivati odakle vetar duva, ni kojom snagom, ali može usmeravati sopstveno jedro. A to katkada čini strašnu razliku. Isti vetar koji će oterati u smrt nekog neiskusnog, ili nesmotrenog, ili nedovoljno nadahnutog mornara, dovešće nekog drugog u sigurnu luku. Kada je reč o „vetru“ mondijalizacije koji duva na planeti, moglo bi se reći gotovo isto. Bilo bi apsurdno ako bismo nastojali da ga obuzdamo; ali ako kormilarimo spretno, držeći kurs broda i izbegavajući grebene, možemo stići ,,u sigurnu luku“. Ne bih hteo da se zadovoljim ovom morskom slikom, koja ima svoja ograničenja; čini mi se neophodnim da izrazim stvari jasnije: kada je u pitanju zapanjujući tehnološki napredak koji se zahuktava već nekoliko godina, i koji je temeljito preobrazio naše živote, naročito u oblasti

komunikacije i sticanja znanja, ne bi služilo ničemu da se pitamo je li on za nas „dobar“ ili „loš“, jer to nije neki projekat koji podleže referendumu, to je realnost; međutim. način na koji će se on odraziti na našu budućnost zavisi u velikoj meri od nas. Neki bi voleli da sve glatko odbiju i da se kočopere svojim „identitetom“, bacajući patetične kletve na mondijalizaciju, dominantni Zapad i nepodnošljivu Ameriku. Drugi bi, obratno, bili spremni da prihvate sve, da „progutaju“ sve, bez razlike, toliko da više ne znaju ni ko su, ni kuda idu, ni kuda ide svet! Dva dijametralno suprotna stava, ali koji se na kraju dodiruju, budući da je i jednom i drugom svojstveno mirenje sa sudbinom. Oba – gorki i medni, džangrizavi i nedotupavni – polaze od iste pretpostavke, verujući naime da svet juri kao voz na šinama, i da ga ništa ne bi moglo skrenuti s njegovog puta. Moje osećanje je drugačije. Čini mi se da bi nas „vetar“ mondijalizacije mogao dovesti do najgoreg, ali takođe i do najboljeg. Ako nova sredstva komunikacije, koja nas suviše brzo približavaju jedne drugima, prouzrokuju da ističemo, kao reakciju, svoje razlike, ona nas isto tako teraju da steknemo svest o našoj zajedničkoj sudbini. Što me navodi na pomisao da bi aktuelna evolucija mogla pogodovati, na koncu, pomaljanju novog pristupa pojmu identiteta. Jednog identiteta koji bi bio viđen kao zbir svih naših pripadnosti, u okviru kojega bi pripadnost ljudskoj zajednici sve više dobijala na značaju, sve dok jednog dana ne postane glavna pripadnost, a da pri tom ne izbriše naše mnogobrojne osobene pripadnosti – sigurno neću ići dotle da ustvrdim kako nas „vetar“ globalizacije neizostavno gura u tom pravcu, ali čini mi se da on utiče da ovakav pristup bude lakše zamisliv. A u isto vreme i neophodan.

3 „Ljudi su više sinovi svoga vremena nego svojih očeva“, govorio je istoričar Mark Bloh. To je, nema sumnje, oduvek bilo tačno, ali nikada kao danas. Je li neophodno opet podsećati do koje mere su se stvari odvijale brzo, pa sve brže i brže, ovih poslednjih decenija? Ko od naših savremenika nije, s vremena na vreme, imao utisak da je doživeo za samo godinu ili dve dana promene koje bi se nekada razvukle na ceo jedan vek? Najstariji među nama trebalo bi čak dobro da napregnu svoje pamćenje da bi se prisetili stanja svog duha u detinjstvu, da bi apstrahovali navike koje su stekli, aparate i proizvode kojih od sada ne bi bili sposobni da se liše. Što se tiče mladih, oni često nemaju ni najmanju svest o tome kakav je mogao biti život njihovih baka i deda, da ne govorimo o životu još starijih generacija. U stvari, mi smo beskrajno bliži svojim savremenicima nego svojim precima. Da li bih preterao ako kažem da imam mnogo više zajedničkog sa nasumce odabranim prolaznikom iz neke ulice u Pragu, Seulu, ili San Francisku, nego sa svojim sopstvenim čukundedom? Ne samo u izgledu, u odevanju, u držanju, ne samo u načinu života, radu, stanu, aparatima koji nas okružuju, nego i u shvatanju morala, u načinu mišljenja. Kao i u verovanjima. Uzalud sebe nazivamo hrišćanima – ili muslimanima, ili jevrejima, ili budistima ili hinduistima – naša vizija sveta kao onostranog nema više mnogo veze sa vizijom naše „braće po veri“ koja su živela pre petsto godina. Za veliku većinu njih, Pakao je bio isto tako stvaran kao Mala Azija ili Abisinija, sa đavolima rašljastih stopala koji su gurali vernike u večni oganj, kao na apokaliptičkim slikama. Danas više niko, ili skoro niko, ne vidi stvari tako. Izabrao sam najkarikaturalniju sliku, ali to isto važi za sva naša poimanja, u svim oblastima. Mnogi postupci u ponašanju koji su danas savršeno prihvatljivi za vernika, bili bi nezamislivi za tu ondašnju „braću po veri“. Ponovo sam napisao ovu reč između navodnika, jer ti preci nisu praktikovali istu religiju kao mi. Kada bismo

živeli među njima, sa našim današnjim ponašanjem, svi bismo bili kamenovani na ulici, bačeni u tamnicu, ili spaljeni na lomači zbog bogohuljenja, zbog razvrata, zbog krivoverstva, ili zbog veštičarenja. Sve u svemu, svako od nas rizničar je dva nasleđa: jedno, ,,vertikalno“, baštinimo od svojih predaka, od tradicija svoga naroda, od naše verske zajednice; drugo, „horizontalno“, baštinimo od svoga doba, od svojih savremenika. Ovo poslednje je, čini mi se, presudno, i svakoga dana biva to sve više; međutim, ova realnost ne odražava se u našem sagledavanju samih sebe. Ne pozivamo se mi na „horizontalno“ nasleđe, već na ono drugo, Dozvolićete mi da na ovome insistiram, jer ovo postaje suštinsko pitanje čim se udubimo u pojam identiteta, kako ga u današnje vreme vidimo: postoji, s jedne strane, ono što jesmo u stvarnosti, i ono što postajemo pod dejstvom kulturne mondijalizacije, to jest bića istkana od niti svih boja, koja dele sa velikom zajednicom svojih savremenika svoje suštinske uzore, svoje suštinsko ponašanje, svoja suštinska verovanja. A zatim postoji, s druge strane, ono što mislimo da jesmo, ono što bismo hteli da budemo, to jest članovi ove a ne one zajednice, pristalice jedne vere pre nego neke druge. To ne znači da poričemo značaj svojih verskih, nacionalnih ili drugih pripadnosti. To ne znači da poričemo često odlučujući uticaj svog „vertikalnog“ nasleđa. To znači, nadasve, da u ovom stadijumu treba da iznesemo na videlo činjenicu da postoji jaz između onoga što jesmo i onoga što verujemo da jesmo. Istinu govoreći, ako ističemo s toliko ostrašćenosti svoje razlike, to je upravo zato što smo sve manje i manje različiti. Zato što uprkos našim sukobima, našim vekovnim neprijateljstvima, svaki dan što prolazi još više smanjuje naše razlike i još više povećava naše sličnosti. Èini se da se ja tome radujem. Treba li se zaista radovati što vidimo da su ljudi sve sličniji? Ne klizimo li u ovom trenutku ka jednom sivkastom svetu u kome bi se uskoro govorio samo jedan jezik, u kome bi svi delili istu lepezu minimalnih verovanja, u kome bi svi gledali na televiziji iste američke serije grickajući iste sendviče? Na stranu karikatura, ovo pitanje zaslužuje da bude postavljeno na najozbiljniji način. Mi prolazimo, uistinu, kroz jedno krajnje zbunjujuće doba, u kojem mondijalizacija deluje u očima velikog broja naših bližnjih

ne kao strahovito mešanje obogačujuće za sve, već kao osiromašujuća uniformizacija, i pretnja protiv koje se treba boriti da bismo sačuvali svoju sopstvenu kulturu, svoj identitet, svoje vrednosti. No to su možda samo pozadinske bitke, u sadašnjem trenutku treba imati skromnosti i priznati da ne znamo o tome ništa. Ne nalazimo uvek na smetlištu Istorije ono što se nadamo da ćemo naći. A zatim, i pre svega, ako toliki ljudi vide u mondijalizaciji pretnju, bilo bi normalno da tu pretnju ispitamo malo pobliže. Sigurno možemo otkriti, kod onih koji osećaju da su u opasnosti, strah od promene, star kao ljudski rod. Ali postoje i aktuelnije zebnje, koje se ne bih usudio nazvati neopravdanima. Jer mondijalizacija nas odvlači, u jednom istom pokretu, ka dve suprotne realnosti jednoj u mojim očima dobrodošloj, i drugoj nepoželjnoj, naime ka univerzalnosti i uniformnosti. Dva puta koji nam izgledaju upleteni, neizdiferencirani, kao da je u pitanju jedan jedini put. Do te mere, da se možemo zapitati nije li jedan prosto naprosto predstavljivo lice drugoga. Uveren sam, što se mene tiče, da su to dva različita puta, iako se susreću i dotiču i prepliću do u nedogled. Bilo bi iluzorno pokušavati da razmrsimo klupko smesta, ali možemo pokušati da izvučemo početnu nit.

4 Osnovni postulat univerzalnosti je ocena da postoje prava inherentna dostojanstvu ljudskoga bića, koja niko ne bi trebalo da ospori svojim bližnjima zbog njihove religije, njihove boje kože, njihove nacionalnosti, njihovog pola, ili iz bilo kojeg drugog razloga. Što znači, između ostalog, da je svaka povreda osnovnih prava muškaraca i žena u ime ove ili one pojedinačne tradicije – verske, na primer – u suprotnosti sa duhom univerzalnosti. Ne može postojati s jedne strane globalna povelja o ljudskim pravima, a s druge pojedinačne povelje, muslimanska povelja, jevrejska povelja, hrišćanska povelja, afrička povelja, azijska povelja, itd. U načelu, malo ljudi bi ovo osporilo; u praksi, mnogi se ponašaju kao da ne veruju previše u to. Nijedna zapadna vlada, na primer, ne gleda toliko zahtevno na prava čoveka u Africi i u arapskom svetu, kao na ono što se događa u Poljskoj ili na Kubi. To je stav koji navodno odiše poštovanjem, ali koji je, u mojim očima, duboko potcenjivački. Poštovati nekoga, poštovati njegovu istoriju, znači smatrati da on pripada istom čovečanstvu, a ne nekom drugačijem, nekom čovečanstvu na sniženju. Ne bih nadugačko da raspredam o ovom pitanju, koje verovatno samo po sebi zaslužuje široku razradu zasnovanu na dokazima. No beše mi stalo da ga ovde evociram zato što je bitno za pojam identiteta. Ovaj bi bio ispražnjen od smisla ako ne bi podrazumevao da postoje vrednosti koje se tiču svih ljudskih bića, bez ikakve razlike. Te vrednosti važnije su od svega. Tradicije zaslužuju da budu poštovane samo u onoj meri u kojoj su dostojne poštovanja, to jest tačno onoliko koliko one poštuju osnovna prava muškaraca i žena. Poštovati „tradicije“ ili diskriminatorne zakone, znači prezirati njihove žrtve. Svi narodi i sve doktrine proizveli su, u izvesnim trenucima svoje istorije, ponašanja koja su se pokazala, sa evolucijom mentaliteta, nespojiva sa ljudskim dostojanstvom; ona se nigde ne mogu

poništiti jednim potezom pera, ali to nas ne sprečava da ih osuđujemo i da radimo na njihovom iščezavanju. Sve što se odnosi na osnovna prava – pravo da živimo kao punopravni građani na zemlji naših očeva ne trpeći nikakav progon ni diskriminaciju; pravo da živimo, ma gde se nalazili, dostojanstveno; pravo. da slobodno biramo svoj život, svoje ljubavi, svoja verovanja, poštujući slobodu drugoga; pravo na nesmetani pristup znanju, na zdravlje, na dostojan i častan život – sve to, a lista nije ograničavajuća, ne može biti osporeno našim bližnjima pod izgovorom da želimo da sačuvamo neko verovanje, neki drevni običaj ili neku tradiciju. U ovoj oblasti, treba težiti ka univerzalnosti, pa čak, ako ustreba, i ka uniformnosti, jer čovečanstvo je, premda mnogostruko, najpre jedno. A osobenost svake civilizacije? Naravno, treba je poštovati, ali na drugačiji način, i nikada ne odbacujući njenu lucidnost. Paralelno sa bitkom za univerzalne vrednosti, imperativ je borba protiv osiromašujuće uniformizacije. protiv ideološke ili političke ili ekonomske ili medijske hegemonije, protiv zaglupljujućeg jednoumlja, protiv svega što guši mnogostruko jezično, umetničko, intelektualno, izražavanje. Protiv svega što vodi u pravcu jednostrunog i podetinjavajućeg sveta. To je bitka za odbranu izvesnih običaja, izvesnih kulturnih tradicija, ali oštroumna, zahtevna, selektivna bitka, bez malodušnosti, bez preteranih užasavanja, i neprestano otvorena ka budućnosti. Jedna plima slika, zvukova, ideja i raznovrsnih proizvoda plavi čitavu planetu, menjajući svakoga dana pomalo naš ukus, naše sklonosti, naše ponašanje, naš način života, našu viziju sveta, ali i nas same. Iz ovog izvanrednog obilja često se oslobađaju protivrečne realnosti. Tačno je, na primer, da sada nailazimo, po najvećim bulevarima Pariza, Moskve, Šangaja ili Praga, prepoznatljive natpise fastfood restorana. Ali isto tako je tačno da sve više i više nalazimo, na svim kontinentima, najraznovrsnije kuhinje, ne samo italijansku ili francusku, kinesku ili indijsku, koje se odavno izvoze, već i japansku, indonežansku, korejsku, meksičku, marokansku ili libansku. Za neke, to je samo jedan anegdotski detalj. U mojim očima, to je pojava koja mnogo razotkriva. Razotkriva šta može da znači mešanje u svakodnevnom životu. Razotkriva takođe kakve mogu biti reakcije jednih i drugih. Koliko ljudi, u stvari, vidi u celoj ovoj evoluciji jedan jedini vid,

odnosno oduševljenje neke omladine brzom hranom na američki način. Nisam pristalica popuštanja, i gajim poštovanje upravo prema onima koji nisu popustljivi. Ako se borimo da sačuvamo tradicionalni karakter jedne ulice, jedne četvrti, ili izvesni kvalitet života, to je opravdana i često neophodna bitka. Ali ona ne treba da nas sprečava u sagledavanju slike u celini. Bilo bi lepo da možemo da se hranimo svuda u svetu, ako to želimo, kao u svojoj zemlji, ali da isprobamo takođe i druge kulinarske tradicije, uključujući i američku; da Britancima bude slađi kari nego sos od nane, da Francuzi ponekad naruče kuskus umesto lonca, i da neki stanovnik Minska, nakon decenija sivila, zadovolji želju da proba hamburger sa kečapom – moram da priznam da mi ništa od ovoga ne smeta, niti me rastužuje. Hteo bih, naprotiv, da se ova pojava još više proširi, hteo bih da svaka kulinarska tradicija, bilo da dolazi iz Sečuana, iz Alepa, iz Šampanje, iz Pulje, iz Hanovera ili iz Milvokija, može biti cenjena u celom svetu. To što govorim za kuhinju, mogao bih proširiti na mnoge druge aspekte svakodnevne kulture. Na primer na muziku. I ovde je došlo do fantastičnog procvata. Iz Alžira nam često pristižu najodvratnije vesti, ali iz njega nam dolazi i originalna muzika, koju pronose svi oni mladi ljudi što se izražavaju na arapskom, francuskom ili kabilskom8 ; neki su ostali u svojoj zemlji, uprkos svemu, dok su drugi otišli, ali ponevši sa sobom, u sebi, istinu jednog naroda, dušu jedne kulture, o kojima svedoče. Njihov životni put neodoljivo podseća na jedan davniji i tegobniji, na put Afrikanaca koje su nekada odvodili kao roblje ka Americi. Danas se njihova muzika, potekla iz Luizijane ili sa Kariba, širi po svetu, ona od sada čini deo naše muzičke i osećajne baštine. I to je takođe mondijalizacija. Nikada u prošlosti čovečanstvo nije imalo tehničke mogućnosti da sluša tolike vrste muzike do mile volje, sve te glasove što dolaze iz Kameruna, iz Španije, iz Egipta, iz Argentine, iz Brazila, sa Zelenortskih ostrva, kao i iz Liverpula, iz Memfisa, iz Brisela ili iz Napulja. Nikada toliko ljudi nije imalo mogućnosti da svira, da komponuje, da peva i da bude slušano.

5 Premda insistiram na onome što izgleda, u mojim očima, kao jedna od dobrobiti mondijalizacije, kao autentičan faktor univerzalnosti, ne bih hteo da prećutim zabrinutost onih koji u ovom procvatu vide jednu pojavu mnogo manje značajnu od rastuće prevlasti anglosaksonske pesme. Tu zabrinutost takođe zapažamo u mnogim drugim oblastima, kada evociramo na primer uticaj nekih međunarodnih medija, a i što se tiče filma, u kojem težina Holivuda neosporno satire. Govorio sam o zabrinutosti; ova neprecizna reč ne može da obuhvati krajnju raznovrsnost reakcija. Između jednog pariskog kafedžije koji se nervira što na francuskom radiju sluša premalo francuskih šansona, i jednog fanatičnog propovednika koji naziva satelitske antene „đavolitskim“9 zato što prenose, po njegovom mišljenju, pesmu sirena sa Zapada, nema ničega zajedničkog. Sem možda izvesnog zaziranja od globalne kulture onakve kakva se upravo kuje. U svakom slučaju, što se mene tiče, ove dve zabrinutosti me brinu, ako mogu tako da kažem, ne podjednako, već istovremeno. Ne bih želeo jedan arapski svet koji besni na modernost, i koji nazaduje; ali ne bih želeo ni jednu malodušnu Francusku, koja ulazi u novi milenijum kolebljivim korakom. Govoreći ovo stalo mi je da podvučem da to što brige koje podstiče mondijalizacija meni deluju katkada preterane, ne znači da sudim o njima bez osnova. Ima ih, čini mi se, dve vrste. Prvu ću predstaviti kraće nego što ona zaslužuje, zato što uveliko premašuje okvire ovoga eseja. To je zamisao prema kojoj sadašnja uzavrelost, umesto da vodi ka jednom izuzetnom obogaćenju, umnožavanju načina izražavanja, raznolikosti mišljenja, paradoksalno vodi u obrnutom pravcu, ka osiromašenju; tako će ono neobuzdano bujanje muzičkih izraza možda dovesti, na koncu, do neke

vrste izveštačene i sladunjave ambijentalne muzike; tako će strahovito mešanje ideja proizvesti možda samo jedno jednoglasno, pojednostavljeno mišljenje, intelektualni najmanji zajednički nazivnik; te će na kraju ceo svet, uskoro, izuzev šačice originalnih ljudi, čitati – ako uopšte bude čitao! – iste stereotipne romane, slušati nemušte melodije isporučene na tone i vagone, gledati filmove proizvedene po istom kalupu, jednom rečju kusati istu bljutavu kašu zvukova, slika i verovanja. Povodom medija, mogli bismo izraziti istu frustriranost. Katkada umišljamo da ćemo sa toliko štampe, radija, televizija, čuti bezbroj različitih mišljenja. A onda otkrijemo da je upravo suprotno: snaga ovih glasonoša do te mere pojačava trenutno dominantno mišljenje da čini nečujnim svaki drugi zvuk te zvonjave. Tačno je da zapljuskivanje slikama i rečima ne favorizuje uvek kritički duh. Da li bismo iz ovoga morali da zaključimo kako bujanje, umesto da bude faktor kulturne različitosti, vodi u stvari, na temelju nekog naoko bezopasnog zakona, ka uniformizaciji? Rizik postoji, bez ikakve sumnje, kao što nam daju naslutiti tiranija stopa slušanosti i iskliznuća „politički korektnog“. Ali to je rizik svojstven svakom demokratskom sistemu; možemo se plašiti najgoreg ako se pasivno prepustimo težini brojki; naprotiv, nijedno iskliznuće nije neizbežno ako pametno koristimo izražajna sredstva kojima raspolažemo, i ako umemo da vidimo, ispod uprošćene brojčane stvarnosti, složenu ljudsku stvarnost. Jer – treba li na to podsećati? – mi nismo u eri masa, uprkos nekim prividima, već u eri pojedinaca. S tog stanovišta, čovečanstvo, nakon što je okrznulo tokom XX veka najozbiljnije opasnosti svoje istorije, izvuklo se bolje no što se moglo predvideti. Premda se stanovništvo planete gotovo učetvorostručilo u poslednjih sto godina, izgleda mi da je danas, u celini, svaka osoba svesnija svoje individualnosti, svesnija svojih prava, bez sumnje malo manje svojih dužnosti, da više poklanja pažnju svome mestu u društvu, svom zdravlju, svom blagostanju, svom telu, svojoj sopstvenoj budućnosti, moćima kojima raspolaže, svome identitetu – kakav god da je sadržaj koji mu daje. Takođe mi se čini da svako od nas, ako ume da koristi neverovatna sredstva koja su mu danas dostupna, može značajno da utiče na svoje savremenike, i na buduće generacije. Pod uslovom da ima šta da im kaže. Pod uslovom, takođe, da se pokaže inventivan, jer uz nove realnosti koje nam pristižu nije priložen način upotrebe.

Pod uslovom, nadasve, da se ne šćućurimo kod svoje kuće mrmljajući: „Okrutni svete, više mi ne trebaš!“ Takva malodušnost bila bi takođe sterilna i kada je reč o drugoj brizi koju podstiče mondijalizacija. U pitanju je, ovoga puta, ne više uniformizacija osrednjošću, već uniformizacija hegemonijom. Jedna od najrasprostranjenijih briga, koja se nalazi u osnovi brojnih krvavih sukoba, kao i bezbrojnih napetosti. Ova briga mogla bi se izraziti ovako: da li je mondijalizacija nešto drugo do obična amerikanizacija? Neće li ona za glavnu posledicu imati nametanje celom svetu jednog istog jezika, jednog istog ekonomskog, političkog i društvenog sistema, jednog istog načina života, jednog istog sistema vrednosti, vrednosti Sjedinjenih Američkih Država? Ako je verovati nekima, ceo fenomen mondijalizacije bio bi samo prerušavanje, kamuflaža, trojanski konj, pod kojim bi se pritajio jedan dominatorski poduhvat. Za svakog razumnog posmatrača, ideja o evoluciji tehnika i običaja kojom „telediriguje“ jedna velika sila, ili koalicija sila, apsurdna je. Naprotiv, možemo se s pravom zapitati neće li mondijalizacija ojačati prevlast jedne civilizacije ili hegemoniju jedne sile. Što bi predstavljalo dve ozbiljne opasnosti: prva je da vidimo kako malo-pomalo iščezavaju jezici, tradicije, kulture; druga je da vidimo nosioce tih ugroženih kultura kako usvajaju sve radikalnije stavove, sve više samoubilačke. Rizici od hegemonije su realni. Čak je i eufemizam ako govorimo samo o „rizicima“, Nema sumnje da je zapadna civilizacija stekla, ima već nekoliko vekova, povlašten status u odnosu na sve ostale, civilizacije Azije, Afrike, prekolumbovske Amerike i Istočne Evrope, koje su postajale sve više i više marginalizovane, da ne kažem preoblikovane dubokim uticajem hrišćanskog Zapada. Nema sumnje ni da su sa rušenjem Sovjetskog Saveza razvijene zapadne zemlje uspele da uspostave apsolutnu nadmoć svog ekonomskog i političkog sistema, koji upravo postaje norma za ceo svet. Isto tako, nema nikakve potrebe da nagomilavamo dokaze kako bismo ustanovili da Sjedinjene Američke Države, koje su postale, po okončanju hladnog rata, jedina istinska supersila, vrše danas na celu planetu uticaj bez presedana. Uticaj koji se ispoljava na razne načine, katkada nekom odlučnom akcijom – da se reši neki regionalni sukob, da se destabilizuje neki protivnik ili slomi ekonomska politika nekog suparnika – ali često i u

nekom nehotičnom poticaju, zbog snage i privlačnosti modela; milijarde muškaraca i žena, koji su ponikli iz najrazličitijih kultura, u iskušenju su da imitiraju Amerikance, da jedu poput njih, da se oblače poput njih, da pričaju ili pevaju poput njih; poput njih ili poput predstave koju o njima imaju. Nabrajam sve ove očiglednosti, zato što mi se činilo korisnim da na njih eksplicitno podsetim pre nego što izložim pitanja koja iz njih proizilaze. Naime: u kojoj meri će globalna kultura, koja se izgrađuje iz dana u dan, biti suštinski zapadnjačka, pa čak i vrlo specifično američka? Počevši od ovog pitanja, nadovezuju se ostala: Šta će biti sa raznolikim kulturama? Šta će biti sa mnogobrojnim jezicima kojima danas govorimo? Jesu li to samo lokalni dijalekti, čija je sudbina da pre ili kasnije iščeznu? I u kakvoj će se atmosferi odvijati mondijalizacija u decenijama koje dolaze, ako ona sve više i više izgleda kao razarač kultura, jezika, običaja, verovanja, tradicija, kao i razarač identiteta? Ako svako od nas bude prisiljen da poriče svoje sopstveno biće da bi imao pristup modernosti, onakvoj kako se definiše i kako će se definisati, neće li se paseistička reakcija generalizovati, i nasilje takođe?

IV Pripitomiti pantera

1 Ni na stranicama koje prethode ni na onima koje slede, ovaj esej ne nastoji da obuhvati sve pojave – ekonomske, tehnološke, geopolitičke... – koje pokriva pojam mondijalizacije; niti je nastojao, u prvim poglavljima, da iscrpi široki pojam identiteta. Ovde je dakle cilj mnogo skromniji, mnogo precizniji: to je pokušaj da razumemo na koji način dotična mondijalizacija pogoršava identitetska ponašanja, i na koji način bi mogla jednoga dana da ih učini manje ubilačkima. Moje promišljanje polazi od sledeće konstatacije: kada neko društvo vidi u modernosti „ruku stranca“, ono ima tendenciju da je odgurne i da se od nje zaštiti. Govorio sam o tome opširno povodom arapsko-muslimanskog sveta i njegovih komplikovanih odnosa sa svime što mu dolazi sa Zapada. Slična pojava može se uočiti i danas, na različitim stranama sveta, kada je reč o mondijalizaciji. I ako hoćemo da izbegnemo da ona ne raspiri kao reakciju, kod miliona i miliona naših bližnjih, jedno sistematsko, besno, samoubilačko odbacivanje, osnovno je da globalna civilizacija koju upravo gradi ne izgleda kao isključivo američka; svakome treba biti omogućeno da se u njoj bar malo prepozna, da se s njom bar malo poistoveti, tako da niko ne dođe do zaključka da mu je ona beznadežno strana, i prema tome neprijateljska. I ovde mi izgleda korisno da se pozovem na ključni princip, princip „reciprociteta“ danas svako od nas nužno mora usvojiti mnogobrojne elemente koji su došli iz najmoćnijih kultura; ali bitno je takođe da se svako može uveriti da su neki elementi njegove sopstvene kulture – ličnosti, moda, umetnički predmeti, uobičajene potrepštine, muzika, jela, reči... usvojeni na svim kontinentima, uključujući i Severnu Ameriku, i da od sada čine deo univerzalne baštine, zajedničke celome čovečanstvu. Identitet je najpre stvar simbola, pa čak i izgleda. Kada vidim, na nekom skupu, osobe koje nose ime istog sazvučja kao moje, koje imaju istu boju

kože, ili iste sklonosti, odnosno iste slabosti, mogu da osetim da me takav skup predstavlja, povezuje me s njim ,,nit pripadnosti“, koja može da bude krhka ili debela, ali brzo je uočavaju oni veoma osetljivi na identitet. Ono što važi za neki skup, isto tako važi i za društvenu grupu, nacionalnu zajednicu, kao i za globalnu zajednicu. Gde god da smo, imamo potrebu za tim znacima identifikacije, za tim mostićima ka drugome – i to je još uvek „najcivilniji“ način da zadovoljimo svoju potrebu za identitetom. Neka društva, koja vode brigu o tom aspektu kada treba smanjiti sopstvene unutrašnje tenzije, mnogo manje su brižna čim su u pitanju odnosi između raznih zajednica na svetskom planu. Očigledno mislim na Sjedinjene Američke Države. Bilo da smo tamo poljskog, irskog, italijanskog, afričkog ili španskog porekla, svaki put kad sednemo pred televizijski ekran vidimo kako neminovno promiču poljska, irska, italijanska, afrička ili španska imena ili lica. To je ponekad toliko sistematično, toliko „isfabrikovano“, toliko uobičajeno, da ide na živce. U policijskim serijama, devet od deset siledžija su plavi sa plavim očima, kako se ne bi stekao utisak da se manjine slikaju na negativan način; a kada je prestupnik crnac, a detektiv koji ga juri belac, udesi se da šef policije takođe bude crnac. To nervira? Možda. Ali kada se setimo starih filmova sa kaubojima i Indijancima, u kojima su ovi poslednji uvek bivali pokošeni kao snoplje, uz frenetično aplaudiranje dečurlije, pomislimo da je današnji stav manje zlo. Govoreći ovo, ne bih želeo ni da dodelim ovoj ekvilibrističkoj praksi veći kredit nego što zaslužuje. Jer ako ona katkada pomaže da se potisnu rasne ili etničke ili neke druge predrasude, često i doprinosi njihovom održavanju. U ime istog principa – ,,da se nijedan Amerikanac ne oseti uvređen onim što vidi ili čuje“ – na ekranu je svaka veza između belca i crnkinje ili između belkinje i crnca gotovo zabranjena, zato što gledaocima, kako kažu, nije po volji ova vrsta mešanja. Elem, udesiše tako da se svako „druži“ sa onima iz svog „plemena“. I to je opet toliko sistematično, toliko predvidljivo, da je izluđujuće, pa čak i uvredljivo. Takva su iskliznuća podetinjavajućeg unanimizma. Ali ona ne poništavaju, u mojim očima, ispravnost one jednostavne ideje koja danas preovlađuje u Sjedinjenim Američkim Državama, i prema kojoj svakom građaninu, a naročito svakom „manjincu“, treba da bude pružena mogućnost da se dok gleda televiziju prepozna u imenima i licima koja se

pojavljuju na ekranu, i da vidi da je tamo predstavljen pozitivno, kako se ne bi osećao isključen iz nacionalne zajednice. To je ideja koja verovatno zaslužuje da bude preuzeta u jednom širem okviru: pošto cela planeta danas može da ima pristup istim slikama, istim zvukovima, istim proizvodima, zar ne bi bilo normalno da te slike, ti zvukovi, ti proizvodi budu reprezentativni za sve kulture, da svako može u njima da se prepozna, i da se niko ne oseća isključen? Na globalnom planu, kao i u okrilju svakog društva, niko ne bi trebalo da se oseća do te mere prezren, obezvređen, ismejan, „satanizovan“, da bude primoran da sa stidom krije svoju religiju, ili svoju boju kože, ili svoj jezik, ili svoje ime, ili bilo koji sastavni element svoga identiteta, kako bi mogao da živi među drugima. Svakome bi trebalo da bude pružena mogućnost da prihvati, uzdignuta čela, bez straha i bez zlopamćenja, svaku od svojih pripadnosti. Bilo bi katastrofalno da se mondijalizacija koja je u toku odvija jednosmerno, s jedne strane „univerzalni odašiljači“, a s druge „prijemnici“; s jedne strane „norma“, a s druge „izuzeci“; s jedne strane oni koji su ubeđeni da ih ostatak sveta ničemu ne može naučiti, a s druge oni koji su uvereni da svet nikada neće hteti da ih sasluša. Pišući ovo, ne pomišljam više samo na izazov hegemonije, već i na onaj drugi izazov, što se ispoljava na različitim krajevima planete, koji je u neku ruku naličje prvoga, ili njegov negativ, a koji mi se čini isto tako poguban: izazov ozlojeđenosti zbog povređenog samoljublja. Koliko ljudi, obuzeto vrtoglavicom, odbija da shvati šta se dešava. Koliko ljudi odbija da pruži svoj doprinos univerzalnoj kulturi koja se pomalja, zato što su čvrsto odlučili, jednom zauvek, da je svet koji ih okružuje neproničan, neprijateljski, krvoločan, mahnit, demonski. Koliko ljudi je u iskušenju da se zamandali u svoju ulogu žrtve – žrtve Amerike, žrtve Zapada, žrtve kapitalizma ili liberalizma, žrtve novih tehnologija, žrtve medija, žrtve promena... Niko ne može da ospori da se ti ljudi osećaju uistinu prikraćeni, i da zbog toga pate; no njihova reakcija izgleda mi zlosrećna. Zatvaranje u mentalitet napadnutog još je mnogo razornije nego sam napad. To u istoj meri važi, uostalom, za društva kao i za pojedince. Stiskamo se u sebe, ograđujemo se barikadama, štitimo se od svega, zatvaramo se, mozgamo, više ne tragamo, više ne istražujemo, više ne napredujemo, plašimo se budućnosti i sadašnjosti i drugih.

Onima koji ovako reaguju neprestano imam želju da kažem: svet današnjice ne liči na sliku koju ste od njega stvorili! Nije istina da njime upravljaju mračne, svemoćne sile! Nije istina da pripada „drugima“! Nema sumnje da širina mondijalizacije, kao i vrtoglava brzina promena, daju svakome od nas osećaj da je preplavljen svime što se dešava, i da je nesposoban da izmeni tok stvari. Ali bitno je da se neprestano podsećamo kako to osećanje deli ogroman broj ljudi, pa čak i oni koje obično vidimo na samom vrhu lestvice. Rekao sam u jednom prethodnom poglavlju da se svi, u naše vreme, osećaju pomalo u manjini, i pomalo prognani. Zato što sve zajednice, sve kulture imaju utisak da se mere sa jačim od sebe, i da više ne mogu da sačuvaju svoju baštinu netaknutu. Posmatrano sa Juga i sa Istoka, dominira Zapad; posmatrano iz Pariza, dominira Amerika; međutim, kada se prebacimo u Sjedinjene Američke Države, šta vidimo? Manjine, koje odražavaju svu raznovrsnost sveta, i koje sve osećaju potrebu da istaknu svoju izvornu pripadnost. I kada smo obišli te manjine, kada smo hiljadu puta čuli da je vlast u rukama belaca, u rukama anglosaksonskih protestanata, iznenada nas je zaglušila ogromna eksplozija u Oklahoma Sitiju. Ko su njeni počinioci? Upravo anglosaksonski i protestantski beli muškarci koji su i sami ubeđeni da su najviše zanemareni i najviše obespravljeni od svih manjina, koji su i sami ubeđeni da mondijalizacija oglašava mrtvačko zvono „njihovoj“ Americi. U očima ostatka sveta, Timoti Mekvej10 i njegovi akoliti imaju pravi pravcati etnički profil onih koji navodno vladaju planetom i drže našu budućnost u svojim rukama; u svojim sopstvenim očima, oni su samo jedna vrsta na putu iščeznuća, koja više nema drugo oružje do najubilačkiji terorizam. Kome onda pripada svet? Nijednoj rasi posebno, nijednoj naciji posebno. On pripada više nego u drugim trenucima Istorije, svima onima koji u njemu žele da izgrade svoje mesto. On pripada svima onima koji nastoje da shvate nova pravila igre – ma koliko zbunjujuća ona bila – kako bi se njima služili u svoju korist. Da me dobro razumete, ne nastojim da prekrijem velom nevinosti rugobe sveta u kome živimo, još od samog početka ove knjige neprestano ukazujem na poremećaje u njegovom funkcionisanju, na preterivanja, na nejednakosti u njemu, na njegove ubilačke ispade; ja ovde zapravo dižem svoj glas, sa nešto strasti, protiv predavanja očajanju, protiv tog stava naširoko rasprostranjenog kod pripadnika „perifernih“ kultura, koji se svodi

na zatvaranje u gorčinu, na mirenje sa sudbinom, na pasivnost – da bi se odatle izašlo kroz samoubilačko nasilje. Ne sumnjam da mondijalizacija preti kulturnoj raznovrsnosti, naročito raznovrsnosti jezika i načina života; čak sam uveren da je ta pretnja daleko ozbiljnija nego u prošlim vremenima, o čemu ću imati priliku da govorim na stranicama koje slede, samo današnji svet takođe pruža onima koji žele da sačuvaju ugrožene kulture sredstva da se brane. Umesto da propadaju i iščezavaju u nehaju, kao što se dešavalo kroz vekove, te kulture od sada imaju mogućnost da se bore za svoj opstanak; zar ne bi bilo apsurdno ne iskoristiti je? Burne tehnološke i društvene promene koje se dešavaju oko nas sačinjavaju istorijsku pojavu velike složenosti i velike širine, iz koje svako može da izvuče korist, a kojom niko – pa čak ni Amerika! – nije sposoban da upravlja. Mondijalizacija nije instrument jednog „novog poretka“ koji bi „neki“ nastojali da učine vladarem sveta, ja bih je pre uporedio sa ogromnom arenom, otvorenom sa svih strana, u kojoj bi se odvijalo u isto vreme hiljadu viteških nadmetanja, hiljadu borbi, i u koju bi svako mogao da uđe sa svojom sopstvenom starom pričom, sa sopstvenom opremom u jednoj neobuzdanoj kakofoniji. Internet, na primer, posmatran izvana i sa apriomim nepoverenjem, predstavlja planetarno ektoplazmatično čudovište pomoću koga moćnici ovog sveta pružaju svoje pipke po celoj zemlji; posmatran iznutra, Internet je fantastično oruđe slobode, jedan prilično egalitaran prostor kojim se svako može služiti po svojoj volji, u kojem četiri domišljata studenta mogu izvršiti isto toliko uticaja kao neki državnik ili neka naftna kompanija. I ako je u njemu prevlast engleskog ubitačna, njegova jezička raznovrsnost se svakim danom pomalo širi, podstaknuta izvesnim izumima iz oblasti prevođenja – izumima koji su još početnički, još oskudni, a čiji učinci katkada uveseljavaju; ali zbog čega nisu ništa manje puni obećanja za budućnost. Uopštenije rečeno, nova sredstva komunikacije pružaju veoma velikom broju naših savremenika, ljudima koji žive u svim zemljama i koji su baštinici svih kultura, mogućnost da doprinose građenju onoga što će sutra postati naša zajednička kultura. Ako hoćemo da sačuvamo svoj jezik od izumiranja, ako hoćemo da pronosimo svetom kulturu u kojoj smo odrasli, i da je drugi poštuju i vole,

ako želimo da zajednica kojoj pripadamo spozna slobodu, demokratiju, dostojanstvo i blagostanje, bitka nije unapred izgubljena. Primeri dospeli sa svih kontinenata pokazuju da oni koji se vešto bore protiv tiranije, protiv mračnjaštva, protiv segregacije, protiv prezira, protiv zaborava, često mogu da izvojuju pobedu. Takođe i oni koji se bore protiv gladi, neznanja ili epidemije. Mi živimo u jednoj čudnovatoj epohi u kojoj svaka osoba sa nekom idejom, bila ona genijalna, izopačena ili suvišna, može da je prenese, u jednom istom danu, desetinama miliona svojih srodnika. Ako verujemo u nešto, ako nosimo u sebi dovoljno energije, dovoljno strasti, dovoljno želje za životom, u bogatstvima koja današnji svet pruža možemo naći sredstva da ostvarimo neke od svojih snova.

2 Nisam li pokušao da saopštim, svim ovim primerima, da nam današnja civilizacija svaki put kada nas suočava sa nekim problemom, isto tako pruža, u pravi čas, načine da ga rešimo? Ne verujem da se iz ovoga može izvući bilo kakva zakonitost. Istina je, međutim, da strahovita moć koju čoveku daju moderna nauka i tehnologija može da posluži za oprečne upotrebe, jedne koje razaraju, druge koje popravljaju. Tako, na primer, priroda nikada nije bila toliko zlostavljana; ali mi imamo mogućnosti, mnogo više nego ranije, da je zaštitimo, jer su naša sredstva za delovanje mnogo značajnija, ali takođe i zato što je naša svest veća nego ranije. Što ne znači da je naša akcija popravljanja uvek na visini naše sposobnosti nanošenja štete, kako nam pokazuju, nažalost, brojni primeri, poput slučaja ozonskog sloja, ili sudbine mnogobrojnih vrsta kojima još preti istrebljenje. Mogao sam da pomenem i neke druge oblasti sem životne sredine. Izabrao sam ovu poslednju upravo zato što neke opasnosti na koje tu nailazimo pokazuju sličnost sa onima sa kojima nas suočava mondijalizacija. U oba slučaja, ugrožena je različitost; poput onih vrsta koje su živele milionima godina da bi se ugasile pred našim očima, mnoge kulture koje su uspevale da se održe stotinama, hiljadama godina, mogle bi takođe da se ugase pred našim očima ako ne budemo o tome poveli računa. Neke već iščezavaju. Jezici prestaju da se govore sa smrću poslednjih ljudi koji njima govore. Ljudske zajednice koje su kroz Istoriju izgradile jednu originalnu kulturu, načinjenu od hiljadu pronalazaka – odevnih, medicinskih, likovnih, muzičkih, gestikulacionih, zanatlijskih, kulinarskih, narativnih... – pod pretnjom su da izgube svoju zemlju, svoj jezik, svoje pamćenje, svoje znanje, svoj specifičan identitet, svoje dostojanstvo. Ne govorim samo o društvima koja su oduvek ostajala uveliko po strani od velikih pokreta Istorije, govorim o bezbrojnim ljudskim zajednicama

Zapada i Istoka, Severa kao i Juga, ukoliko one imaju, svaka, svoje specifičnosti. Po mom mišljenju, nije reč o tome da zaustavimo jednu ili drugu u nekom trenutku njenog razvoja, a još manje da od nje napravimo vašarsku atrakciju; reč je o tome da sačuvamo našu zajedničku baštinu znanja i delanja, u svoj njenoj raznovrsnosti, i u svim podnebljima, od Provanse do Bornea, i od Luizijane do Amazonije; reč je o tome da pružimo svim ljudima mogućnost da u punoj meri žive u svetu današnjice, da u punoj meri koriste svaki tehnološki, društveni, intelektualni napredak, ne gubeći pri tome svoje specifično pamćenje, niti svoje dostojanstvo. Zašto bismo manje obraćali pažnju na raznovrsnost ljudskih kultura nego na raznovrsnost životinjskih ili biljnih vrsta? Zar ne bi trebalo da se naša tako opravdana volja da sačuvamo svoje okruženje proširi i na ljudsko okruženje? U pogledu prirode kao i u pogledu kulture, naša bi planeta bila veoma tužna kada bi postojale samo „korisne“ vrste, i nekolicina drugih koje nam izgledaju „dekorativne“, ili koje su stekle simboličku vrednost. Podsećajući na sve te vidove ljudske kulture, jasno se vidi da ona istovremeno zavisi od dve različite logike, logike ekonomije, koja sve više teži konkurenciji bez sputavanja, i logike ekologije, koja je zaštitnički nastrojena. Prva je, očigledno, u duhu vremena, ali druga će uvek imati razlog postojanja. Čak i zemlje koje su najnaklonjenije apsolutnoj slobodi razmene donose zaštitne zakone kako bi izbegle, na primer, da neki predeo izuzetne lepote opustoše promoteri. Kada je reč o kulturi, ponekad treba pribeći istim merama, da bi se postavili branici, da bi se izbeglo nepopravljivo. Ali to može da bude samo privremeno rešenje. Trebalo bi da mi, građani, na vreme preuzmemo stvari u svoje ruke; bitka za kulturnu raznovrsnost biće dobijena tek kada budemo spremni da se mobilišemo, intelektualno, duševno i materijalno, u korist nekog jezika kome preti iščezavanje, sa isto toliko ubeđenja kao u borbi za sprečavanje istrebljenja pandi ili nosoroga. Nabrajajući elemente koji definišu neku kulturu i neki identitet neprestano sam navodio jezik, ne insistirajući pri tom na činjenici da se ne radi samo o običnom elementu. U ovom poslednjem delu knjige, došao je možda trenutak da ga izdvojimo iz mnoštva i dodelimo mu mesto koje zaslužuje. Od svih pripadnosti koje priznajemo, on je gotovo uvek jedna od onih koje nas najviše određuju. Barem isto toliko koliko i religija, kojoj je bio, kroz celu Istoriju, na izvestan način glavni suparnik, ali katkada takođe i

saveznik. Kada dve zajednice govore različitim jezicima, njihova zajednička religija nije dovoljna da ih ujedini – flamanske i valonske katolike, turske, kurdske ili arapske muslimane, itd.; nimalo više, uostalom, jezičko zajedništvo ne osigurava danas u Bosni koegzistenciju između srpskih pravoslavaca, hrvatskih katolika i muslimana. Svuda u svetu, mnogo država izgrađenih oko jednog zajedničkog jezika beše razrušeno verskim svađama, a mnogo drugih država, izgrađenih oko jedne zajedničke religije, beše rasparčano jezičkim svađama. Toliko o suparništvu. U isto vreme, nema sumnje da su se istkali vekovni „savezi“ između islama i arapskog jezika, na primer, između katoličke crkve i latinskog jezika, između Luterove Biblije i nemačkog jezika. A to što Izraelci danas čine jednu naciju nije samo zbog religijske veze koja ih ujedinjuje, ma kako ona bila snažna, već takođe i zato što su uspeli da dođu, sa savremenim hebrejskim, do istinskog nacionalnog jezika; neko ko bi živeo četrdeset godina u Izraelu a da nikada ne uđe u sinagogu ne bi bio smesta gurnut na marginu nacionalne zajednice; to se ne bi moglo reći i za nekoga ko bi tamo živeo četrdeset godina a da ne nauči hebrejski. Ovo važi i za mnoge druge zemlje, svuda u svetu, i ne moramo nadugo i naširoko dokazivati kako bismo ustanovili da čovek može živeti bez ijedne religije, ali očigledno ne i bez ijednog jezika. Evo još jednog zapažanja, koje je isto toliko očigledno, ali zaslužuje da bude nanovo pomenuto čim uporedimo ova dva značajna elementa identiteta: religija je sklona da bude isključiva, jezik nije. Možemo govoriti u isto vreme hebrejski, arapski, italijanski i švedski, ali ne možemo biti u isto vreme jevrej, musliman, katolik i luteran; uostalom, čak i ako sami sebe smatramo sledbenikom dve religije istovremeno, takvo opredeljenje nije prihvatljivo za druge. Polazeći od ovog lapidarnog poređenja između religije i jezika, ne nastojim da utvrdim prvenstvo, niti da dam prednost jednome. Samo bih hteo da skrenem pažnju na činjenicu da jezik ima tu čudesnu osobenost da bude istovremeno faktor identiteta i sredstvo komunikacije. Stoga, i protivno želji koju sam izrazio kada je reč o religiji, razdvojiti jezičko od identitetskog ne izgleda mi ni zamislivo, ni poželjno. Jezik teži da ostane stožer kulturnog identiteta, a jezička raznovrsnost stožer svake raznovrsnosti.

Ne želeći da proučavam do detalja jednu tako složenu pojavu kao što su odnosi između ljudi i njihovih jezika, čini mi se važnim da pomenem, u veoma ograničenom okviru ovog eseja, izvesne aspekte koji se osobito tiču pojma identiteta. Najpre treba konstatovati da kod svakog ljudskog bića postoji potreba za jednim identitetskim jezikom; njega ponekad dele stotine miliona pojedinaca, a ponekad samo nekoliko hiljada, no to sada nema mnogo značaja; na ovom nivou, samo je važno osećanje pripadnosti. Svako od nas ima potrebu za tom snažnom i umirujućom identitetskom sponom. Ništa nije opasnije od nastojanja da prekinemo pupčanu vrpcu koja veže čoveka sa njegovim jezikom. Kada je ona prekinuta, ili teško oštećena, to se kobno odražava na celu ličnost. Fanatizam koji proliva krv u Alžiru objašnjava se frustracijom vezanom još više za jezik nego za religiju; Francuska nije mnogo nastojala da prevede alžirske muslimane na hrišćanstvo, ali je želela da zameni njihov jezik svojim, na ekspeditivan način, i ne dajući im za uzvrat istinsko državljanstvo; uzgred rečeno, nikada nisam shvatio kako je jedna država koja sebe naziva laičkom mogla označiti neke svoje stanovnike nazivom „muslimanski Francuzi“, i lišiti ih nekih prava samo zato što su bili druge vere nego što je njena... Ali brzo zaključujem ovu digresiju, to je bio samo jedan u moru tragičnih primera; nedostajalo bi mi mesta kada bih se potrudio da u detalje opišem sve ono što ljudi moraju da trpe, još i danas, i u svim zemljama, samo zbog toga što se izražavaju na nekom jeziku koji oko njih izaziva nepoverenje, neprijateljstvo, prezir ili podsmeh. Bitno je da se jasno utvrdi, bez najmanje dvosmislenosti, i da se neumorno nadzire pravo svakog čoveka da sačuva svoj identitetski jezik, i da se njime slobodno služi. Ta sloboda izgleda mi još važnija od slobode veroispovesti; ova katkada štiti doktrine koje su neprijateljske prema slobodi i suprotne fundamentalnim pravima žena i muškaraca; ustezao bih se, što se mene tiče, da branim pravo izražavanja onih koji propovedaju ukidanje sloboda i razne doktrine mržnje i podjarmljivanja; i obrnuto, proglašavanje prava svakog čoveka da govori svoj jezik ne bi trebalo da izaziva nikakvo oklevanje te vrste. To ne znači da je uvek lako sprovesti ovo pravo u delo. Kada je princip objavljen, osnovno tek treba da se uradi. Da li svaka osoba može zahtevati pravo da ode u neki ured i da govori svojim identitetskim jezikom, s tim da

bude sigurna da će je službenik koji sedi iza svog šaltera razumeti? Da li jedan jezik koji je dugo bio gušen, ili manje-više zanemaren, može s pravom da reafirmiše svoje mesto na uštrb drugih, i uz rizik da uvede drugi vid diskriminacije? Ovde očigledno nije reč o tome da se pozabavimo raznoraznim slučajevima, kojih ima na stotine, od Pakistana do Kvebeka, i od Nigerije do Katalonije; reč je o tome da uđemo sa zdravim razumom u eru slobode i spokojne raznovrsnosti, otarasivši se prošlih nepravdi a da ih ne zamenimo drugim nepravdama, drugim isključivostima, drugim netolerantnostima, i priznajući svakoj osobi pravo da u okrilju svoga identiteta neguje saživot više jezičkih pripadnosti. Naravno, nisu svi jezici rođeni jednaki. Ali reći ću o njima ono što govorim o osobama, to jest da svi oni imaju jednako pravo na poštovanje svoga dostojanstva. U pogledu potrebe za identitetom, engleski jezik i islandski jezik imaju potpuno istu ulogu; tek kada zamislimo jezik u drugoj funkciji, u funkciji instrumenta razmene, oni prestaju da budu jednaki.

3 Kod ove nejednakosti jezika hteo bih da se zadržim na nekoliko stranica, iz jednog razloga koji mi posebno leži na srcu, a koji sam već imao priliku da pomenem: kada u Francuskoj primetim kod nekih osoba zabrinutost oko toga kuda ide svet, rezerve pred ovom ili onom tehnološkom inovacijom, pred ovom ili onom intelektualnom ili jezičkom ili muzičkom ili gastronomskom modom, kada uočim znakove „smrzljivosti“, preterane nostalgije pa čak i paseizma, to je veoma često vezano, na ovaj ili onaj način, za srdžbu koju ljudi osećaju zbog neprestanog napredovanja engleskog, i zbog njegovog aktuelnog statusa prevladavajućeg međunarodnog jezika. Po nekim svojim aspektima, ovaj stav izgleda specifičan u Francuskoj. Budući da je i sama imala, u pogledu jezika, globalne ambicije, ona beše prva koja je trpela zbog izvanrednog uspona engleskog; za zemlje koje nisu imale – ili koje više nemaju – takve nade, problem odnosa sa nadmoćnim jezikom ne postavlja se u istim okvirima – ali se ipak postavlja! Najmanjima kao i najvećima. Ako ponovo uzmem primer islandskog, kojim govori jedva trista hiljada duša, poznate veličine problema izgledaju jednostavne: svi stanovnici ostrva govore svojim jezikom kada su među svojima, no čim su u dodiru s nekim strancem, u interesu im je da dobro znaju engleski. Oba jezika kao da imaju svoj prostor, čvrsto omeđen; nema nikakvog rivalstva napolju, pošto islandski nikada nije bio jezik međunarodne razmene; i nikakvog rivalstva unutra, pošto nijednoj islandskoj majci ne pada na pamet da se obraća svome sinu na engleskom. Stvari se komplikuju, međutim, čim razmotrimo široku oblast sticanja znanja. Island je primoran da ulaže neprestani i vrlo skup napor da bi njegovi mladi i dalje čitali na islandskom, pre nego na engleskom, ono što se objavljuje u ostalom svetu. U protivnom, ako budnost popusti, ako se ljudi zadovolje popuštanjem pred zakonom većine i zakonom tržišta,

nacionalni jezik uskoro će služiti samo za kućnu upotrebu, njegov domen će se suziti, i na kraju će postati prosti lokalni govor. Da bi islandski ostao jezik u pravom smislu reči, i jedan bitan element identiteta, put koji treba slediti očigledno nije put borbe, unapred izgubljene, protiv engleskog, već put svačijeg angažovanja na održavanju i napredovanju nacionalnog jezika, kao i održavanju i jačanju veza sa drugim jezicima. Na Internetu, kada prionemo na obilazak islandskih sajtova – koji su možda, u odnosu na brojčano stanje stanovništva, među najbrojnijima na svetu – ustanovimo tri stvari: da su skoro svi na islandskom jeziku; da većina sadrži opciju koja omogućuje da se jednim klikom pređe na englesku verziju; i da mnogi od njih nude takođe i treći jezik, često danski ili nemački. Voleo bih, što se mene tiče, da budu ponuđeni i neki drugi jezici, i to na sistematičan način; no izabrani put čini mi se razborit. Da budem jasniji: to da je danas neophodno dobro znanje engleskog ako želimo komunikaciju sa celom planetom, predstavlja činjenicu koju bi bilo uzaludno osporavati; ali bilo bi isto tako uzaludno tvrditi da je engleski dovoljan. Čak i ako on savršeno odgovara nekim našim aktuelnim potrebama, ima i drugih kojima ne odgovara; naročito ne potrebi za identitetom. Za Amerikance, Engleze, i neke druge, on je, naravno, identitetski jezik, ali za ostatak čovečanstva, odnosno više od devet desetina naših savremenika, on ne može da igra tu ulogu, i bilo bi opasno nametati mu je, sem ako ne želimo da stvorimo legije neuravnoteženih, izgubljenih bića, sa izvitoperenom ličnošću. Da bi jedna osoba mogla da se oseća prijatno u današnjem svetu, bitno je da ne bude primorana da, kako bi u njega ušla, napusti svoj identitetski jezik. Niko ne bi trebalo da bude prisiljen da se mentalno „iseli“ svaki put kad otvori knjigu, svaki put kad sedne pred ekran, svaki put kad diskutuje ili razmišlja. Svakome bi trebalo biti omogućeno da usvoji modernost, umesto da neprestano ima utisak da je pozajmljuje od ostalih. Štaviše, a to je čini mi se najvažniji aspekt koji danas treba podvući, identitetski jezik i globalni jezik nisu dovoljni. Za sve osobe koje imaju za to sredstva, i godine, i sposobnost, važno je da idu i dalje. To što neki Francuz i neki Korejanac, kad se sretnu, mogu obojica da se izražavaju na engleskom, i da diskutuju, i da sklapaju poslove, to je bez sumnje napredak u odnosu na prošlost; ali ako neki Francuz i neki Italijan mogu ubuduće da

razgovaraju samo na engleskom, to je onda neosporno regresija, i osiromašenje njihovog odnosa. Sjajno je što u nekoj biblioteci u Madridu mnogobrojni čitaoci mogu da ocenjuju Foknera ili Stajnbeka na jeziku originala; ali bilo bi za žaljenje ako jednoga dana niko više ne mogne da čita Flobera, ili Muzila, ili Puškina, ili Strindberga u originalu. Iz ovih opaski nastojim da izvučem zaključak koji mi se čini fundamentalan: zadovoljiti se, u jezičkom pogledu, neophodnim striktnim minimumom, bilo bi u suprotnosti sa duhom naše epohe, čak i ako nam se prividno sugeriše nešto drugo. Između identitetskog jezika i globalnog jezika, postoji širok, ogroman prostor koji treba umeti popuniti. Da bih ilustrovao svoje reči, hteo bih ovoga puta da uzmem jedan od onih najsloženijih primera, sa najtežim posledicama – primer Evropske Unije. Evo jednog skupa zemalja od kojih je svaka imala svoju sopstvenu istorijsku putanju, svoje sopstveno kulturno zračenje, a koje su odlučile da konvergiraju svoje sudbine. Hoće li one biti, za pedeset godina, federalne, konfederalne, nepovratno spojene, ili naprotiv rasute? Hoće li se njihova Unija širiti ka Istočnoj Evropi, ka Mediteranu, i do kojih granica? Hoće li obuhvatiti Balkan? Magreb? Tursku? Bliski Istok? Kavkaz? Od odgovora na ova pitanja zavisiće mnogo štošta u svetu sutrašnjice, naročito odnosi između različitih civilizacija, različitih religija – hrišćanstva, islama i judaizma. Ali ma kakva bila budućnost evropske građevine, ma kakva bila forma Unije i ma koje bile nacije učesnice, jedno pitanje postavlja se danas, a postavljaće se još i za brojne generacije koje će doći: kako upravljati tolikim jezicima, kojih ima na desetine? U mnogim drugim oblastima ujedinjujemo, ređamo, normalizujemo svim silama; u ovoj, ostajemo na oprezu. Sutra bi mogla da postoji, uz zajednički novac i izjednačeno zakonodavstvo, i jedna ista vojska, jedna ista policija, pa čak i jedna ista vlada; ali čik neka neko pokuša da zabašuri neki najliliputanskiji jezik, uzvitlaće najostrašćenije, najnekontrolisanije reakcije. Da bismo izbegli drame, više volimo da prevodimo, prevodimo, prevodimo, koliko košta da košta... U međuvremenu, sprovodi se istinsko ujedinjavanje, o kome niko nije odlučio, koje mnoge nervira, ali koje svakodnevna realnost nameće svima. Čim se jedan Italijan, jedan Nemac, jedan Šveđanin i jedan Belgijanac okupe oko čašice, bilo da su studenti, novinari, poslovni ljudi, sindikalisti ili

državni činovnici, neizbežno se služe zajedničkim jezikom. Da se evropska izgradnja odvijala sto godina, pa čak i pedeset godina ranije, to bi bio francuski; danas je to engleski. Hoćemo li moći beskonačno da izmirujemo ove dve imperativne potrebe, odnosno volju da sačuvamo za svakoga njegov specifični identitet i nužnost da razgovaramo i međusobno razmenjujemo mišljenje kao Evropljani, sa što manje prepreka? Da bismo izašli iz ove dileme, da bismo izbegli da ljudi upadnu za nekoliko godina u gorke i bezizlazne jezičke konflikte, nije dovoljno sve prepustiti vremenu, isuviše nam je poznato šta će vreme učiniti. Jedini mogući put je put dobrovoljne akcije koja bi učvrstila jezičku različitost, i uvrstila je u običaje, polazeći od jedne jednostavne ideje: danas su svakoj osobi očigledno potrebna tri jezika. Prvi, njen identitetski jezik; treći, engleski. Između ta dva, obavezno treba promovisati drugi jezik, izabran po slobodnoj volji, koji bi bio često, ali ne i uvek, neki drugi evropski jezik. On bi za svakoga još u školi bio glavni strani jezik, ali bio bi i mnogo više od toga, jezik srca, usvojeni jezik, prihvaćeni jezik, voljeni jezik... Hoće li sutra odnosi između Nemačke i Francuske biti u rukama anglofonih iz obeju zemalja, ili pak u rukama frankofonih Nemaca i germanofonih Francuza? Odgovor ne bi trebalo da izaziva nikakvu nedoumicu. A između Španije i Italije? A između svih evropskih partnera? Bilo bi dovoljno malo zdravog razuma, malo lucidnosti, malo dobre volje, pa da tekuće trgovinske, kulturne i druge razmene budu uglavnom u rukama onih koji donose partneru posebnu korist, i koji su mu to pokazali značajnim kulturnim angažovanjem – prihvatajući njegov identitetski jezik; samo takvi mogu daleko odmaći u odnosima. Bilo bi takođe, u godinama koje dolaze, pored „generalista“, koji bi znali svoj sopstveni jezik i engleski, i „specijalista“ koji bi posedovali, povrh tog minimalnog prtljaga, svoj privilegovani jezik komunikacije, izabran po slobodnoj volji i prema sopstvenim sklonostima, a pomoću kojeg bi se ostvario njihov lični i profesionalni procvat. Ne znati engleski uvek će biti ozbiljan hendikep, ali biće takođe ozbiljan hendikep, i to sve više i više, znati samo engleski. Čak i za one kojima je engleski maternji jezik. Sačuvati svoj identitetski jezik, nikada ga ne pustiti da tavori, kako oni koji njime govore ne bi bili primorani da ga napuste ako žele da imaju pristup svemu što im nudi današnja civilizacija; generalizovati bez

pristrasnosti učenje engleskog kao trećeg jezika, neumorno objašnjavajući mladima u kojoj meri je on u isti mah neophodan i nedovoljan; ohrabrivati, u isto vreme, jezičku raznovrsnost, omogućiti da u svakoj naciji postoje mnogobrojne osobe koje vladaju španskim, francuskim, portugalskim, nemačkim, ali i arapskim, japanskim, kineskim, i stotinama drugih jezika za koje je specijalizacija ređa, i prema tome dragocenija i za tu osobu kao i za njenu zajednicu – takav mi izgleda put mudrosti za koji je poželjno izvući obogaćenje iz strahovitog uzleta komunikacija, na svim nivoima, a ne osiromašenje, a ne sveopšte nepoverenje, i nemir u dušama. Neću poreći da usmerenje koje sugerišem da bi se sačuvala kulturna raznovrsnost zahteva izvesnu dozu voluntarizma. Ali ako odustanemo od tog napora, ako pustimo stvari da idu svojim sadašnjim tokom, i ako univerzalna civilizacija koja se upravo kuje pred našim očima i dalje bude delovala, u godinama koje dolaze, kao suštinski američka, kao suštinski anglofona, ili čak kao suštinski zapadnjačka, čini mi se da bi ceo svet time izgubio. Sjedinjene Američke Države, zato što bi odvratile od sebe dobar deo planete, koji loše podnosi sadašnje odmeravanje snaga; nosioci nezapadnjačkih kultura, zato što bi s vremenom izgubili sve što čini razlog njihovog postojanja, i bili bi uvučeni u bezizlaznu pobunu; a više od svih, možda, Evropa, koja bi izgubila na oba plana, pošto bi bila prva meta onih koji bi se osećali isključeni, a bila bi nesposobna da održi sopstvenu jezičku i kulturnu raznovrsnost.

4 Umalo nisam dao ovom eseju dvostruki naslov: ubilački identiteti, ili kako pripitomiti pantera. Zašto pantera? Zato što on ubija ako ga progonimo i ako mu pustimo na volju, a najgore je da ga pustimo u prirodu nakon što smo ga ranili. Ali pantera i upravo zato što ga možemo pripitomiti. To sam, između ostalog, imao ambiciju da kažem, u ovoj knjizi, povodom želje za identitetom. Da ne treba s njim postupati ni progoneći ga, ni puštajući mu na volju, već ga treba posmatrati, smireno proučavati, razumeti, a potom ukrotiti, pripitomiti, ako hoćemo da izbegnemo da se svet preobrazi u džunglu, ako hoćemo da izbegnemo da budućnost nalikuje najgorim slikama iz prošlosti, ako hoćemo da izbegnemo da za pedeset godina, za sto godina, naši sinovi budu i dalje primorani da gledaju, poput nas koji smo nemoćni, masakre, proterivanja, i druga „čišćenja“ – da ih gledaju, a katkada i da ih doživljavaju. I dao sam sebi zadatak da kažem, svaki put kada bih osetio za tim potrebu, na koji sve način možemo držati „pantera“ na uzici. Nije da ja posedujem istine koje me za to ovlašćuju; samo, činilo mi se neodgovornim, otkako sam se upustio u ovo promišljanje, da se zadovoljim izražavanjem želja i ređanjem zahteva. Trebalo je takođe da naznačim na proteklim stranicama nekoliko puteva koji mi izgledaju obećavajući, i ostale koji mi izgledaju zakrčeni. Ova knjiga ipak time ne postaje lista lekova; kada je reč o tako složenim realnostima, ali i tako različitim, nijedna formula ne može da se prenese takva kakva je iz jedne zemlje u drugu. Namerno koristim reč „formula“. U Libanu, ona se neprestano ponavlja u razgovorima da bi se označio sporazum prema kojem je vlast raspoređena na brojne verske zajednice. Čujem je oko sebe još od najranijeg detinjstva, na engleskom, francuskom,

a naročito na arapskom, u kojem glasi „sigha“ i upućuje na zlatarske radove. Po svojoj osobitosti, „libanska formula“ zaslužuje možda sama po sebi duga razjašnjenja, ali pomenuću ovde samo ono u čemu je ona zapravo najmanje osobena, ono u čemu je najprimernija, najrečitija. Ne zanima me popis nekih dvadesetak zajednica – koje još i sad nazivaju „konfesijama“ – sa njihovim sopstvenim putevima, njihovim vekovnim užasnim strahovima, sa njihovim krvavim svađama i čudnovatim izmirenjima, već jednostavno osnovna ideja, prema kojoj poštovanje ravnoteže mora biti osigurano jednim pedantnim sistemom kvota. Da bih bolje utemeljio svoje reči, počeću sa ovim pitanjem: kada u jednoj zemlji stanovnici imaju osećaj da pripadaju različitim zajednicama – verskim, jezičkim, etničkim, rasnim, plemenskim i drugim – kako treba „upravljati“ tom stvarnošću? Treba li voditi računa o tim pripadnostima? I u kojoj meri? Treba li ih radije ignorisati? Praviti se da ih ne vidimo? Lepeza odgovora je široka. Onaj koji su smislili osnivači modernog Libana predstavlja, sasvim izvesno, krajnje rešenje. Dostojan poštovanja u svom formalnom uvažavanju brojnih zajednica, on gura logiku tog uvažavanja u preterivanje. Mogao je predstavljati uzoran primer, a postao je negativan primer. U velikoj meri zbog složene situacije na Bliskom istoku, ali delimično takođe i zbog manjkavosti same formule, zbog njene krutosti, njenih zamki, njenih neusklađenosti. Međutim, ne treba zbog toga ocrniti tu praksu u celini. Na početku sam rekao „dostojna poštovanja“, jer zavređuje poštovanje to što je svakoj zajednici osiguran određeni položaj umesto da je sva vlast prepuštena jednoj od njih, osuđujući druge da joj se potčine ili da nestanu; zavređuje poštovanje i to što je smišljen sistem suptilne ravnoteže koja je pogodovala širenju sloboda i procvatu umetnosti u regiji gde prevladavaju države sa jednom jedinom religijom, sa jednom jedinom ideologijom, sa jednom jedinom partijom ili jednim jedinim jezikom, i gde oni koji nisu bili te sreće da budu rođeni s dobre strane društvene granice nemaju drugog izbora do potčinjavanja, iseljenja, ili smrti. Iz svih ovih razloga i dalje tvrdim i tvrdiću da libansko iskustvo, uprkos neuspesima, ostaje u mojim očima mnogo časnije od ostalih iskustava na Bliskom istoku i drugde, koja nisu dovela do građanskog rata, ili još nisu, ali koja su izgradila svoju relativnu stabilnost na represiji, tlačenju, podmuklom „čišćenju“ i stvarnoj diskriminaciji.