Pošavši, dakle, od jedne ideje dostojne poštovanja, libanska formula se međutim izvitoperila. Pravi primer zastranjivanja, utoliko što jasno pokazuje ograničenja sistema kvota, i cele „komunitarističke“ vizije. Prva briga „izumitelja“ libanske formule bilo je izbegavanje da se tokom nekih izbora hrišćanski kandidat i muslimanski kandidat nađu licem u lice, te da se onda svaka zajednica spontano mobiliše oko „svoga sina“; usvojeno rešenje beše da se unapred rasporede različite funkcije, tako da nikada ne dođe do konfrontiranja između dve zajednice, već između kandidata koji pripadaju jednoj istoj. Domišljata i razborita ideja, teorijski. Međutim, kada je počela da se primenjuje na svim nivoima vlasti, od predsedništva Republike do Parlamenta i javnih službi, u stvarnosti se desilo to da je svaki značajan položaj postao „vlasništvo“ jedne jedine zajednice! U mladosti sam često urlao protiv ovog nerazumnog sistema u kome se, između dva kandidata za jednu funkciju, nije birao sposobniji, već onaj čija je zajednica „imala pravo“ na to mesto. Još i danas, kada mi se za to pruži prilika, reagujem na isti način. Jedina razlika je u tome što sam kao devetnaestogodišnjak hteo da zamenim taj sistem bilo čime. Sa četrdeset devet godina i dalje želim da ga zamenim, ali ne bilo čime. Pišući ovo, gledam malo dalje od Libana. Ako se sistem koji je tamo bio uveden pokazao izopačen, ne verujem da treba izvući iz te istine još izopačenije zaključke. Da smatramo, na primer, kako društva sa više zajednica „nisu stvorena za demokratiju“, i da u njima samo veoma čvrsta ruka može da održi građanski mir. Èak i iz usta izvesnih demokrata još uvek često čujemo ovakve izjave, koje su navodno „realistične“, iako ih događaji ovih poslednjih godina opovrgavaju. Ako demokratija ne uspeva uvek da reši probleme zvane „etnički“, nikada nije dokazano ni da je diktatura bila u tome uspešnija. Je li se jugoslovenski jednopartijski režim pokazao sposobnijim da održi građanski mir nego libanski višepartijski režim? Maršal Tito mogao nam je delovati, pre trideset godina, kao manje zlo, pošto svet nije više posmatrao kako se različiti narodi međusobno ubijaju. Danas otkrivamo da nijedan suštinski problem nije bio rešen; naprotiv. Ono što se nedavno desilo u većini zemalja starog komunističkog sveta još je toliko prisutno u našoj svesti da dozvoljava čak i predugačko objašnjenje. Ali nije li možda suvišno insistirati na činjenici da vlasti koje sprečavaju svaki demokratski život podstiču, u stvari, jačanje tradicionalnih pripadnosti; kada se u neko društvo usadi sumnja, poslednji oblici
solidarnosti koji mogu da se održe su najbitniji; a kada su sve političke ili sindikalne ili akademske slobode sputane, obredna mesta postaju jedina mesta gde se ljudi mogu okupiti i diskutovati i osetiti se ujedinjeni u nevolji. Koliko ljudi je ušlo u sovjetski „proleterski“ i „internacionalistički“ svet, da bi iz njega izašli kao veći „vernici“ i veći „nacionalisti“ nego ikada. Sa vremenskog odstojanja, tobože „svetovne“ diktature pokazuju se kao rasadnici verskog fanatizma. Svetovnost bez demokratije je užasna nesreća i za demokratiju i za svetovnost. No zaustaviću se ovde, čemu se toliko zadržavati na kuđenju? Za onoga ko teži svetu slobode i pravde, diktatura ni u kom slučaju nije prihvatljivo rešenje, te nema potrebe posebno razglabati o njenoj očiglednoj nesposobnosti da reši probleme vezane za versku pripadnost, etničku pripadnost, ili identitet. Izbor može da bude jedino u okviru demokratije. Samo, rekavši ovo, nisam mnogo uznapredovao. Jer nije dovoljno reći „demokratija“ pa da se uspostavi harmoničan zajednički život. Ima demokratija i demokratija, a zastranjivanja ovde nisu ništa manje ubilačka od onih u diktaturi. Dva puta mi se čine naročito opasna za očuvanje kulturne raznovrsnosti, kao i za poštovanje fundamentalnih principa same demokratije: onaj, naravno, sa sistemom kvota dovedenim do apsurda, ali takođe i suprotna opcija, sa sistemom koji poštuje samo zakon većine, bez ikakvog branika. Za prvi od ovih puteva, libanski primer je očigledno jedan od najpoučnijih, iako nije usamljen. Vlast je podeljena između zajednica, privremeno, kako kažu, u nadi da se ublaže tenzije, i uz obećanje da će kod ljudi razvijati, postepeno, osećanje pripadnosti „nacionalnoj zajednici“. Ali logika sistema ide u sasvim drugom pravcu: čim dođe do podele „kolača“, svaka zajednica je sklona da proceni kako je njen deo suviše oskudan, kako je ona žrtva flagrantne nepravde, a uvek se nađe političara koji od ovog nezadovoljstva naprave nepresušnu temu svoje propagande. Malo-pomalo, vode koji se nisu odali nadmetanju bivaju marginalizovani. Osećanje pripadnosti raznim „plemenima“ se pojačava, dakle, umesto da slabi, a osećanje pripadnosti nacionalnoj zajednici jenjava, sve dok ne nestane, ili gotovo nestane. Uvek sa gorčinom, a katkada i u krvoproliću. Ako smo u Zapadnoj Evropi, to daje Belgiju; ako smo na Bliskom istoku, to daje Liban.
Malo šematizujem, ali upravo ka tom scenariju se usmeravamo čim prekoračimo, baveći se „etničkim“ problemima, izvesnu liniju, onu koja dopušta da se pripadnosti koje se tiču zajednice preobraze u alternativne identitete, umesto da budu ujedinjene u jednom redefinisanom, proširenom nacionalnom identitu. Priznavanjem u okviru jedne nacionalne zajednice izvesnog broja pripadnosti – jezičkih, verskih, pokrajinskih, itd. – često se mogu ublažiti napetosti, i učiniti zdravijim odnosi između različitih grupa građana; ali to je osetljiv proces u koji se ne možemo upustiti olako, zato što je dovoljna sitnica pa da dođe do efekta suprotnog od onoga koji smo želeli. Hteli smo da olakšamo integrisanje jedne manjinske zajednice, a otkrivamo, nakon dvadeset godina, da smo je zatvorili u geto iz koga ona više ne uspeva da izađe; i umesto da smo učinili zdravijom klimu između različitih grupa građana, uspostavili smo sistem nadmetanja, međusobnih optuživanja i svadljivih potraživanja koji više neće moći da se prekine, sa političarima koji su od njega napravili svoj razlog postojanja i svoje baze trgovine. Svaka diskriminatorna politika je opasna, čak i kada se vodi u korist neke zajednice koja je patila. Ne samo zato što tako zamenjujemo jednu nepravdu drugom, i što jačamo mržnju i podozrenje, već i zbog načelnog razloga, mnogo ozbiljnijeg u mojim očima: sve dok mesto neke osobe u društvu nastavi da zavisi od njene pripadnosti ovoj ili onoj zajednici, time ovekovečujemo jedan izopačen sistem koji samo može da produbi podele; ako nastojimo da smanjimo nejednakosti, nepravde, rasne ili etničke ili verske napetosti, jedini razuman cilj, jedini častan cilj je borba da se prema svakom građaninu postupa kao prema građaninu s punim pravima, ma kakve bile njegove pripadnosti. Naravno, jedno takvo obzorje ne možemo dokučiti preko noći, ali to nije razlog da teramo zapregu u suprotnom pravcu.
5 Iskliznuća sistema kvota i „komunitarizma“ prouzrokovala su tolike drame, u različitim regijama sveta, da se čini kako opravdavaju suprotan stav, onaj koji radije ignoriše razlike i u svemu se prepušta sudu većine koji slovi kao pouzdan. U prvi mah, ovo gledište kao da odražava čisti demokratski zdrav razum: neka ima među građanima muslimana, jevreja, hrišćana, crnaca, Azijata, Španaca, Valonaca, Flamanaca, nećemo to da znamo, svako od njih ima jedan glas na izborima, i nema boljeg zakona od zakona opšteg prava glasa! Nevolja sa tim duboko poštovanim „zakonom“ jeste to što on prestane da deluje ispravno čim se nebo smrači. U Nemačkoj početkom dvadesetih godina opšte pravo glasa služilo je da se konstituišu vladajuće koalicije koje su odražavale stanje javnog mnjenja; početkom tridesetih godina, to isto opšte pravo glasa, primenjeno u klimi oštre društvene krize i rasističke propagande, dovelo je do ukidanja demokratije; kada je nemački narod ponovo mogao na miru da se izrazi, već je bilo na desetine miliona mrtvih. Zakon većine nije uvek sinonim demokratije, slobode i jednakosti; on je ponekad sinonim tiranije, podjarmljenosti i diskriminacije. Kada je neka manjina potlačena, slobodno glasanje je nužno ne oslobađa, ono može čak još više da je potlači. Treba biti veoma naivan ili, obrnuto, veoma ciničan – pa ustvrditi da prepuštanjem vlasti jednoj većinskoj grupi smanjujemo patnje manjina. U Ruandi, procenjuje se da Hutu predstavljaju oko devet desetina stanovništva, a Tutsi jednu desetinu. „Slobodno“ glasanje danas tamo ne bi bilo ništa drugo do običan etnički popis, a ako bismo hteli da primenimo zakon većine bez ikakvih ograda, to bi neizbežno dovelo do pokolja ili do neke nove diktature. Nisam naveo ovaj primer slučajno. Kada se pobliže zainteresujemo za političku raspravu koja je propratila masakre iz 1994, shvatimo da su fanatici uvek tvrdili kako delaju u ime demokratije, ne libeći se čak ni da
uporede svoj ustanak sa Francuskom revolucijom iz 1789, a istrebljenje Tutsija sa eliminisanjem jedne kaste privilegovanih, kao što behu činili Robespjer i njegovi prijatelji u vreme kada je stolovala giljotina. Neki katolički sveštenici su se čak dali ubediti da moraju biti ,,na strani siromašnih“, i „razumeti njihov gnev“, tako da su postali saučesnici u genocidu. Jedno ovakvo obrazloženje me brine ne samo zato što nastoji da oplemeni odvratni čin koljača, već takođe i zato što pokazuje na koji način i najplemenitiji principi mogu da budu „skrenuti s pravog puta“. Etnički masakri uvek se odvijaju pod najlepšim izgovorima – pravda, jednakost, nezavisnost, pravo naroda, demokratija, borba protiv privilegija. Ono što se dogodilo u različitim zemljama ovih poslednjih godina trebalo bi da nas učini nepoverljivima svaki put kada se neki pojam univerzalnog smisla upotrebi u okviru nekog konflikta identitetskog karaktera. Medu ljudskim zajednicama koje trpe diskriminaciju, neke su većinske u svojoj zemlji, kao što beše slučaj u Južnoj Africi sve do ukidanja aparthejda. Ali najčešće je obrnuto, manjinske zajednice su te koje pate, koje su lišene svojih najelementarnijih prava, koje neprestano žive u užasnom strahu, u poniženju. Ako neko živi u zemlji u kojoj se plaši da prizna da se zove Petar, ili Muhamed, ili Baruh, i ako to traje četiri generacije, ili četrdeset; ako neko živi u zemlji u kojoj nema čak ni potrebe da učini jedno takvo „priznanje“, zato što već nosi na licu boju svoje pripadnosti, zato što spada u one koje u nekim krajevima sveta zovu „vidljive manjine“, onda nam ne trebaju podrobna objašnjenja da bismo shvatili da reči „većina“ i „manjina“ ne pripadaju uvek rečniku demokratije. Da bismo mogli govoriti o demokratiji, treba omogućiti da se rasprava odvija u jednoj relativno mirnoj atmosferi; a da bi neko glasanje imalo smisla, treba da glasanje kojim se izražava mišljenje, jedino koje predstavlja slobodno izražavanje, zameni automatsko glasanje, etničko glasanje, fanatičko glasanje, identitetsko glasanje. Čim se nađemo u jednoj komunitarističkoj, ili rasističkoj, ili totalitarnoj logici, uloga demokrata, svuda u svetu, nije u borbi da prevladaju želje većine, već u borbi za poštovanje prava potlačenih, ako ustreba i protiv zakona većine. Ono što je sveto u demokratiji, to su vrednosti, a ne mehanizmi. Ono što treba da se poštuje, apsolutno i bez najmanjeg ustupka, to je dostojanstvo ljudskih bića, svih ljudskih bića, žena, muškaraca i dece, ma kakva da su
njihova verovanja ili njihova boja, i ma kakva da je njihova brojnost; način glasanja treba da bude prilagođen tom zahtevu. Ako se izbori sa opštim pravom glasa mogu odvijati slobodno, ne donoseći suviše nepravde, tim bolje; ako ne, treba smisliti neke ograde. Velike demokratije su tome pribegle, u ovom ili onom trenutku. U Ujedinjenom Kraljevstvu, u kojem je glasanje većine neprikosnoveno, čim su uspeli da reše problem katoličke manjine u Severnoj Irskoj, smislili su različite načine glasanja, koji nisu uzimali u obzir samo neumoljivi zakon broja. U Francuskoj je nedavno uveden za Korziku, gde postoji specifičan problem, regionalni način glasanja koji se razlikuje od glasanja u ostatku zemlje. U Sjedinjenim Američkim Državama, Roud Ajlend, sa milion stanovnika, ima dva senatora, a trideset miliona Kalifornijaca takođe ima dva senatora, što je kršenje zakona većine, kojem su pribegli njegovi tvorci kako bi izbegli da najveće države smrve najslabije. No hteo bih nakratko da se vratim na Južnu Afriku. Zato što tamo nedavno beše istaknut jedan slogan koji može dovesti do zabune, u pitanju je majority rule, ili vladavina većine. U kontekstu aparthejda, to beše razumljiva prečica, pod uslovom da se precizira, kao što su učinili ljudi poput Nelsona Mandele, da nije cilj da se zameni belačka vlada crnačkom vladom, ni da jedna diskriminacija zauzme mesto druge, već da se svim građanima, bez obzira na njihovo poreklo, daju ista politička prava, a na njima je da potom izaberu vođe po svojoj volji, bili oni afričkog ili evropskog ili azijskog ili mešovitog porekla. I ništa nam ne brani da mislimo kako će jednoga dana možda neki crnac biti izabran za predsednika Sjedinjenih Američkih Država, a neki belac za predsednika Južne Afrike. Slična mogućnost je ipak zamisliva tek po okončanju efikasnog procesa unutrašnje harmonizacije, integracije i sazrevanja, kada o svakom kandidatu njegovi sugrađani budu mogli da sude na osnovu njegovih ljudskih kvaliteta i na osnovu njegovih stavova, a ne na osnovu njegovih nasleđenih pripadnosti. Razume se da nismo stigli dotle. Nigde, istinu govoreći. Ni u Sjedinjenim Američkim Državama, ni u Južnoj Africi, ni drugde. U nekim zemljama stvari stoje mnogo bolje nego u drugim; ali uzalud tražim na planiglobu, ne nalazim nijednu jedinu u kojoj je verska ili etnička pripadnost svih kandidata nevažna njihovim biračima. Èak i u najstarijim demokratijama izvesne krutosti opstaju. Čini mi se da bi još i danas bilo teško za nekog „rimokatolika“ da postane premijer u Londonu. U Francuskoj više nema nikakvih predrasuda prema
protestantskoj manjini, čiji članovi, vernici ili ne, mogu ciljati na visoke funkcije a da izborno telo ne uzme u obzir ništa drugo sem njihovih ličnih zasluga i njihovih političkih stavova; naprotiv, od nekih šest stotina okruga prestonice, nijedan nije izabrao nekog muslimana u Narodnu skupštinu. Glasanje zapravo samo odražava viziju koju neko društvo ima samo o sebi, i o svojim raznim sastavnim delovima. Ono može pomoći da se ustanovi dijagnoza, ali nikada samo po sebi ne donosi lek. Nije li možda trebalo da se uzdržim i da na poslednjim stranicama ne iznosim tako opširno slučaj Libana, Ruande, Južne Afrike ili bivše Jugoslavije. Drame zbog kojih su ove zemlje krvarile poslednjih decenija toliko su punile hronike da bi sve ostale tenzije mogle u poređenju s njima izgledati bezazlene, pa čak i zanemarljive. Međutim treba li to ponavljati? – ne postoji ni jedna jedina zemlja, danas, u kojoj ne moramo razmišljati na koji način da obezbedimo zajednički život različitom stanovništvu, bilo da je reč o lokalnom stanovništvu ili o doseljenicima. Svuda ima napetosti, koje se manje-više uspešno drže pod kontrolom, i koje uglavnom teže da se pogoršaju. Često se, uostalom, problem postavlja na više nivoa simultano; u Evropi, na primer, većina država ima u isti mah regionalne i jezičke probleme, probleme vezane za prisustvo doseljeničkih zajednica, kao i „kontinentalne“ probleme, koji su danas manje zaoštreni, ali koji se ispoljavaju u onoj meri u kojoj se ostvaruje integracija tih zemalja u Uniju, pošto će i tu biti potrebno organizovati „zajednički život“ jedno dvadesetak, tridesetak nacija od kojih svaka ima svoju istoriju, svoj jezik, i svoje vlastite surevnjivosti. Naravno, treba sačuvati osećaj za proporcije. Ne najavljuje svaka groznica kugu. Ali ni prema jednoj groznici ne bi trebalo da se odnosimo sa sleganjem ramena. Zar se ne brinemo takođe i o širenju gripe? I ne pratimo li neprestano evoluciju virusa? Podrazumeva se da svi „pacijenti“ ne zahtevaju isti tretman. U izvesnim slučajevima, moraju biti postavljeni institucionalni „branici“, a ponekad, čak, u zemljama sa. „problematičnim pređašnjim vladanjem“, i aktivan nadzor od strane međunarodne zajednice, da bi se sprečila krvoprolića i diskriminacija, i da bi se sačuvala kulturna raznovrsnost; za većinu drugih dovoljne su suptilnije popravne mere, kojima je cilj ozdravljenje društvene i intelektualne atmosfere. Ali svuda se oseća potreba za jednim staloženim i globalnim promišljanjem o najboljem načinu da se ukroti identitetska zver.
Epilog
Oni koji su dovde sledili razvoj moje misli, neće biti iznenađeni kada pročitaju da bi po mom osećaju ovo promišljanje trebalo da pođe od jedne središnje ideje: da svakoj osobi mora biti omogućeno da se poistoveti, makar malo, sa zemljom u kojoj živi, i sa našim današnjim svetom. Što podrazumeva izvestan broj navika u ponašanju koje treba da preuzme kako sama ta osoba, tako i njeni sagovornici, pojedinci ili zajednice. Svakoga od nas trebalo bi ohrabrivati da prihvati svoju sopstvenu raznovrsnost, da pojmi svoj identitet kao zbir raznih svojih pripadnosti, umesto da ga pomeša sa jednom jedinom, postavljenom kao vrhovna pripadnost, i kao instrument isključivanja, a katkada i kao instrument rata. Svima onima, naročito, čija se izvorna kultura ne podudara sa kulturom društva u kojem žive, treba omogućiti da prihvate bez suviše razdiranja tu dvostruku pripadnost, da neguju veze sa svojom izvornom kulturom, da se ne osećaju primorani da je skrivaju kao neku sramotnu bolest, i da se paralelno otvaraju prema kulturi prihvatne zemlje. Ovako formulisano, ovo uputstvo deluje kao da je namenjeno uglavnom iseljenicima, ali ono se odnosi takođe i na one koji su oduvek živeli u jednom istom društvu, ali su ipak emotivno vezani za svoju izvornu kulturu – mislim između ostalih na američke crnce, čiji sadašnji naziv, african americans, jasno govori o njihovoj dvostrukoj pripadnosti; ovo uputstvo tiče se isto tako i svih onih koji se, iz verskih, etničkih, socijalnih ili drugih razloga, osećaju „omalovaženi“, „skrajnuti“, u jedinoj domovini koju su ikada imali. Za sve njih, mogućnost da spokojno doživljavaju svoje različite pripadnosti veoma je bitna za njihov sopstveni razvoj, kao i za građanski mir. Na isti način, i društva bi takođe trebalo da prihvate mnogostruke pripadnosti koje su kovale njihov identitet kroz istoriju, i koje ga još uvek rezbare; ona bi trebalo da čine napor da pokažu, vidljivim simbolima, da prihvataju svoju raznovrsnost, kako bi svako mogao da se prepozna u slici zemlje u kojoj živi, i da se oseća ohrabren da učestvuje u njenom životu, a ne da ostane, kao što je često slučaj, samo zabrinuti, a katkada i neprijateljski raspoložen posmatrač. Naravno, nemaju sve pripadnosti u kojima se jedna zemlja prepoznaje isti značaj, i nije reč o tome da se proglasi prividna jednakost koja ne bi
odgovarala ničemu, već da se potvrdi legitimnost raznih vrsta izražavanja. Na primer, nema sumnje da je Francuska u verskom pogledu zemlja u kojoj je glavna religija katolička; što ne bi trebalo da je sprečava da u sebi takođe spozna i protestantsku dimenziju, jevrejsku dimenziju, muslimansku dimenziju, ali isto tako i jednu „volterijansku“ dimenziju, krajnje nepoverljivu prema svakoj religiji; svaka od ovih dimenzija – a lista nije konačna – igrala je i još igra značajnu ulogu u životu zemlje, i u njenom dubinskom sagledavanju svoga identiteta. S druge strane, izvesno je da i sam francuski jezik poseduje identitet sa mnogostrukim pripadnostima; najpre latinskom, da, ali takođe i germanskom, keltskom, sa afričkim, antilskim, arapskim, slavenskim doprinosima, kao i sa drugim, novijim uticajima, koji ga obogaćuju ne menjajući ga neminovno. Naveo sam ovde samo slučaj Francuske, o kome sam mogao, uostalom, da pričam mnogo duže. Podrazumeva se da svako društvo ima svoju sopstvenu predstavu, veoma osobenu, o samome sebi i o svome identitetu. Za zemlje Novoga sveta, a naročito za Sjedinjene Američke Države, priznati da je njihov identitet načinjen od mnogostrukih pripadnosti ne predstavlja u principu nikakav problem, pošto su one oblikovane doprinosima doseljenika pristiglih sa svih kontinenata. Ali ti doseljenici nisu svi stigli u istim uslovima. Jedni su tragali za boljim životom, drugi su oteti i dovedeni protiv svoje volje. I tek nakon jednog dugog, veoma dugog i teškog procesa, koji još nije okončan, svi sinovi doseljenika, kao i potomci onih koji već tamo behu živeli u prekolumbovskoj epohi, moći će u potpunosti da se identifikuju sa društvom u kome žive. Međutim, ovde ne predstavlja toliki problem princip raznovrsnosti, koliko njegovo sprovođenje. Drugde se pitanje identiteta postavlja drugačije. U Zapadnoj Evropi, koja je postala, u suštini, zemlja imigracije, ali koja nije bila sklona da sebe smatra takvom, neki narodi još i danas imaju muke da zamisle svoj identitet na drugi način sem onoga koji se poziva isključivo na njihovu sopstvenu kulturu. Ovo posebno važi za one koji su dugo bili podeljeni, ili lišeni svoje nezavisnosti; njihov kontinuitet kroz Istoriju nisu osiguravali Država i nacionalna teritorija, već kulturne i etničke veze. To znači da će Evropa, uzeta u celini, onoliko koliko ona teži jedinstvu, zaista morati i sama da poima svoj identitet kao zbir svih lingvističkih, verskih i drugih pripadnosti. Ako ne bude zahtevala pravo na svaki element svoje istorije, i ako ne bude jasno rekla svojim budućim građanima da moraju biti u mogućnosti da se
osećaju u potpunosti Evropljanima, ne prestajući time da budu Nemci ili Francuzi ili Italijani ili Grci, ona jednostavno neće moći da postoji. Kovati novu Evropu znači kovati jednu novu koncepciju identiteta, za nju, za svaku od zemalja koje je sačinjavaju, a pomalo takođe i za ostali svet. Kada je reč o ovom primeru, kao i o američkom primeru, kao i o mnogim drugima, moglo bi još toliko toga da se kaže, ali odoleću iskušenju da ulazim u detalje, zadovoljivši se time da jednostavno podsetim na jedan u mojim očima značajan aspekt „funkcionisanja“ identiteta: onog trenutka kada pristupimo jednoj zemlji ili jednoj celini kao što je ujedinjena Evropa, ne možemo da ne osetimo izvesnu srodnost sa svakim od elemenata koji je sačinjavaju; zadržavamo, sigurno, jedan veoma poseban odnos sa vlastitom kulturom, pa i izvesnu odgovornost prema njoj, ali isto tako se tkaju i odnosi sa drugim komponentama. Onog trenutka kada se neki stanovnik Pijemonta oseti Italijanom, ne može da ga ne zanima istorija Venecije i Napulja, čak i ako zadrži posebnu nežnost prema Torinu i njegovoj prošlosti. Na isti način, što se više taj Italijan bude osećao Evropljaninom, putovanja do Amsterdama i Libeka biće mu sve manje nezanimljiva, sve manje strana. Za to će možda biti potrebne dve ili tri generacije, za neke čak i malo više; no poznajem mlade Evropljane koji se već ponašaju kao da im je ceo kontinent domovina, a njegovi stanovnici sunarodnici. Ja koji glasno zahtevam da mi se prizna svaka od mojih pripadnosti, ne mogu da ne sanjam o danu kada će regija u kojoj sam rođen slediti isti put, ostavljajući iza sebe vreme plemena, vreme svetih ratova, vreme ubilačkih identiteta, da bi gradila nešto zajedničko; sanjam o danu kada ću moći da zovem ceo Bliski istok, kao što zovem Liban i Francusku i Evropu, „domovinom“, a sve njegove sinove „zemljacima“, muslimane, jevreje i hrišćane svakojakih zvanja i svakojakog porekla. U mojoj glavi, koja neprestano spekuliše i anticipira, to se već dešava; ali hteo bih da jednoga dana tako bude na polju stvarnosti, i za svakoga. Teška srca zaključujem digresiju, da bih se vratio na svoj početni govor, i da bih ponovio, na globalnom planu, ono što sam već rekao a što se odnosi na sve zemlje: trebalo bi postupati tako da se niko ne oseća isključen iz zajedničke civilizacije koja se upravo rađa, da svako može u njoj da nađe svoj identitetski jezik, i neke simbole svoje vlastite kulture, da svako, najzad, može da se identifikuje, makar i malo, sa onim što vidi da se
pomalja u svetu koji ga okružuje, umesto da traži utočište u jednoj idealizovanoj prošlosti. Uporedo, svako bi trebalo da ima mogućnost da u ono što procenjuje kao svoj identitet uvrsti jednu novu komponentu, koja će, nadamo se, dobijati sve više i više značaja tokom novoga veka, novoga milenijuma: osećaj da takođe pripadamo i ljudskoj avanturi. To bi bilo otprilike sve što sam hteo da kažem povodom želje za identitetom i njenih ubilačkih iskliznuća. Ako mi je i bio cilj da iscrpim to pitanje, vidim da sam još uvek tek na prvom koraku; svakom odeljku koji sam napisao želeo sam da dodam dvadesetak drugih. A iščitavajući svoje stranice, nisam siguran da sam na njima postigao odgovarajući ton – ni suviše hladan, ni suviše ostrašćen – ili pak dobre argumente da bih bio ubedljiv, ili najtačnije formulacije. No to nema mnogo značaja, samo sam hteo da izbacim nekoliko ideja, da pružim svoje svedočanstvo, i podstaknem diskusiju na teme koje me zaokupljaju oduvek i sve više i više otkako posmatram ovaj tako očaravajući, tako zbunjujući svet, gde mi je bilo dato da se rodim. Obično, kada neki autor stigne do poslednje stranice, najveća mu je želja da njegova knjiga bude čitana i za sto godina, za dvesta godina. Razume se, o tome se nikada ništa ne zna. Ima knjiga za koje smo hteli da budu večne a koje umru već sutradan, dok neke druge, koje smo smatrali običnom zabavom za školski uzrast, prežive. Ali uvek se nadamo. Za ovu knjigu, koja nije ni zabava ni književno delo, izraziću suprotnu želju: neka moj unuk, kada postane čovek, i slučajno je otkrije jednoga dana u porodičnoj biblioteci, uzme da je prelista, ovlaš je preleti, a zatim je smesta vrati na prašnjavo mesto odakle ju je izvukao, sležući ramenima, i čudeći se da je u vreme njegovog dede još postojala potreba da se govore takve stvari.
POGOVOR Malufova humanistička poruka
„Osećam se mnogo ugodnije u jednom svetu gde su svi u manjini, gde postoje brojni jezici, brojne kulture koje se susreću, sudaraju, mešaju. Kada se nađem na nekom skupu gde svi pripadaju istoj zemlji i govore istim jezikom, osećam se malo manje prijatno. Ja sam uvek negde u manjini, što zbog svog porekla, što zbog svoje religije, svoga jezika. Ubeđen sam da je to sreća.“ 11 Amin Maluf je rođeni pripovedač i putnik. Prokrstario je svet uzduž i popreko, kao zaljubljenik u susretanja drevnih kultura, koji s lakoćom premošćuje vremenske i prostorne granice, spajajući ono što deluje nepomirljivo, osvetljavajući sa drugačijeg stanovišta davno ispisane stranice istorije. „Pričam o putovanju kao što drugi pričaju o svojoj kući“, kaže. Za onoga ko iole poznaje njegovo delo, pisac izgleda gotovo nestvarno u svom luksuznom pariskom stanu, nedaleko od Trijumfalne kapije. Međutim, upravo tu najviše voli da boravi, po sopstvenim rečima. U francuskim književnim krugovima poznata su Malufova dugotrajna „zatvaranja“, kada nikoga ne prima, budući potpuno posvećen novom putovanju, pisanju novog romana. Usred jedne takve izolacije primio je, nedavno, prevodioca svojih Ubilačkih identiteta, koji dolazi iz zemlje toliko puta pomenute u ovoj knjizi. Ćaskali smo o svemu i svačemu, ne dotičući se ni književnosti, ni situacije u svetu, ni problematike identiteta..., pod budnim okom psa Mortimera, ljubomornog zbog mog prevelikog oduševljenja njegovim sanjivim mačijim kompanjonom, koji pak nije obraćao pažnju ni na koga. Na pitanje da li se njih dvoje vole, domaćin je odgovorio: „Tolerišu se.“ Pomislila sam da Amin Maluf ostavlja isti utisak kao njegov esej: jednostavan, blag, prijatan, nenametljiv. Rođen u Libanu 1949, ponikao iz jedne male hrišćanske melkitske zajednice, prve reči izgovorio na arapskom, svetom jeziku Kurana, obrazovan na francuskom, u jezuitskoj školi, upisan u matičnu knjigu protestanata..., on rado govori o svojim brojnim i naizgled nespojivim pripadnostima, ističući mnogostrukost svoga identiteta, koja mu je bila polazna osnova za pisanje knjige o ovoj problematici o kojoj se govori sve
više i više, svuda u svetu, pa čak i u okrilju jednog naroda koji je siguran u svoju istoriju i tradiciju, kao što je veliki francuski narod. Maluf je, dakle, arapski hrišćanin, stasao u srcu i na razmeđi više civilizacija. Jedan pradeda mu je bio prezbiterijanski pastor, koji je obavljao službe u porodičnoj kući. Jedan deda mu je bio žestoki antiklerikalac i šetao se bez fesa u vreme kada je to bilo nezamislivo. Dedin brat s majčine strane beše osnovao pozorišnu trupu i preveo nekoliko Molijerovih komada, te ih igrao u Istambulu i Bejrutu... Otac mu je bio novinar, pesnik, ali i sjajan pripovedač. Jednoga dana ispričao mu je priču o mazgaru zaljubljenom u knjige, koji je čitao jašući, i koji je napisao filozofsko delo. Učeni mazgar dobiće svoje mesto u galeriji Malufovih likova iz romana Taniosova stena (Le Rocher de Tanios, Grasset, 1993), koji će poneti prestižnu Gonkurovu nagradu i doživeti brojne prevode širom sveta. I sam novinar, u bejrutskom dnevnom listu Al-Nahar, mladi Maluf napušta svoju zemlju dok u njoj besni rat, ne prihvatajući nasilje, osvetu, izravnavanje računa, odbijajući da uzme oružje, sve više se osećajući među svojima kao stranac, kao unutrašnji prognanik, poput svoga junaka Taniosa. Nastanjuje se u Parizu, gde najpre radi kao glavni urednik nedeljnika Mlada Afrika (Jeune Afrique). U literaturu ulazi s jednim neobičnim istorijskim esejem, Krstaški ratovi u očima Arapa (Les Croisades vues par les Arabes, Lattes, 1983), a potom se sa žarom posvećuje pisanju romana. Prvi u nizu Malufovih romansijerskih uspeha biće Leon Afrikanac (Leon l’Africain, Lattes, 1986), freska neobičnog XVI veka, kroz pustolovine Afrikanca Hasana al Vatara, koga behu zarobili sicilijanski gusari i poklonili papi Leonu X. Život ovog budućeg geografa, nazvanog Žan-Leon de Mediči, biće sazdan od strasti, opasnosti i časti, ali i od najneverovatnijih susretanja. Naći će se u Granadi u vreme rekonkiste, bežeći od Inkvizicije, potom u Kairu u vreme otomanskog osvajanja, u Tombuktuu, na vrhuncu crnačkog carstva Askije Muhameda Turea, te u Rimu u najlepšim trenucima renesanse. Ovaj čovek Istoka i Zapada, Evrope i Afrike, srešće se sa kraljevima Fransoaom I i Karlom V, ali i sa Rafaelom. Neobična susretanja nastavljaju se i u romanu Samarkand (Samarcande, Lattes, 1988), koji predstavija epopeju islama viđenu očima Omara Hajama, čuvenog persijskog pesnika i matematičara iz XI veka. Tako će se Hajam sresti sa jednim mudrim i skromnim vezirom, ali i sa jednim fanatikom, osnivačem reda Ubica. Svetlosni vrtovi (Les Jardins de lumiere, Lattes, 1991) prate
avanture Manija, slikara, lekara i filozofa iz III veka, u vreme kada se hrišćanstvo raspršivalo na brojne sekte. Njegova humanistička i tolerantna filozofija, manihejizam, koja je težila da pomiri religije toga vremena, donosi mu samo proganjanja, torture, mržnju. U romanu Prvi vek posle Beatrise (Le Premier siecle apres Beatrice, Grasset, 1992) Maluf ukazuje na katastrofične posledice mačizma, koji je prisutan u nekim zemljama Juga. Prelazeći sa istorijskog romana na futurističku priču, pisac zamišlja XXI vek uzdrman izumom jedne supstance koja favorizuje rađanje dečaka na štetu devojčica. Roman Levantski đerdan (Les Echelles du Levant, Grasset, 1996) slika sukob Istoka i Zapada na Levantu krajem XIX veka. Ova priča o ludoj ljubavi između Arapina Osijana i Jevrejke Klare ilustruje piščev san o bratskom Libanu. Maluf je oduvek želeo da priča istoriju viđenu ,,s druge strane“, to jest s one strane s koje nismo navikli da je čujemo. S njim doživljavamo pad Granade iz perspektive poraženih, i saznajemo u kojoj meri su Krstaški ratovi i dan-danas rana neprebolna za arapski svet. Mnogi Malufovi čitaoci priznaju da su u pomenutim romanima otkrili cele stranice istorije koje im behu nepoznate, skrivene ili prećutane. Ali ovaj večiti putnik zalazi u raznolike sfere spisateljskih prostranstava. Ta književna radoznalost vodi ga i u svet opere, kao autora libreta za Ljubav izdaleka (L’Amour de loin) Kaija Saariahoa. Opera je izvedena novembra 2001. u čuvenom pariskom pozorištu Šatle, u režiji Pitera Selersa. Međutim, poput Baldasara, junaka Baldasarovog putešestvija (Le Periple de Baldassar, Grasset, 2000), koji traga po svetu za Stotim imenom, legendarnom knjigom u kojoj je zapisano stoto ime Stvoritelja (poznato je 99 imena), a čijim se izgovaranjem otklanja svaka opasnost, Maluf nastavlja sopstvenu potragu, šireći svoj književni periplus. Naime, namerava da se otisne u svet pozorišta, svoje velike ljubavi, kao pisac pozorišnih komada. Esej Ubilački identiteti (Les Identites meurtrieres, Grasset, 1998) izazvao je veliko zanimanje svuda u svetu, i preveden je na dvadesetak jezika. On obrađuje tako važna pitanja kao što je problematika identiteta u njenim raznim vidovima, ali i pitanje odnosa prema naciji, rasi, religiji, jeziku, posebno se zadržavajući na fenomenu mondijalizacije i njegovim divergentnim učincima, univerzalnosti i uniformnosti. Sa neverovatnom suptilnošću talentovanog diplomate u najboljem smislu te reči, Maluf diže svoj glas protiv identitetske isključivosti, zahtevajući svačije pravo da
istakne svoj složeni identitet. ,,Ko god zahteva složeniji identitet biva marginalizovan“, sa žaljenjem konstatuje. Odbijajući da izabere između sopstvenih različitih identiteta, libanskog, francuskog, mediteranskog..., on veruje da je krajnje vreme da naučimo da prihvatamo mnogostruke pripadnosti svojih individualnih mozaika. Drugim rečima, žestoko se bori protiv koncepcije identiteta koja nastoji da preseče lzmeđu više pripadnosti, favorizujući jednu jedinu, „suštinsku“, zalažući se za koncepciju zasnovanu na jedinstvenosti bića u mreži svih puteva koji vode ka njemu. Osnovna Malufova ideja je da se identitet ne može ograničiti na jednu jedinu pripadnost i da nije dat jednom zasvagda, odnosno da se gradi i preobražava tokom celoga života, ali i da je on jedan, jedinstven i nedeljiv. U ovome se pisac razilazi sa Edgarom Morenom, francuskim humanistom zaokupljenim istom problematikom12 , koji smatra da identitet nije jedan, već da postoje „koncentrični identiteti“, koji se nadograđuju jedan na drugi, te da možemo da smestimo jedan „dubinski identitet“, onaj u koji verujemo, u jedan mnogo širi identitet. Sledeći liniju Malufove misli, pitamo se šta je „dubinski identitet“, na primer, osobe čija je majka Nemica, a otac Francuz... No san obojice autora je jačanje svesti u svima nama o zajedničkoj sudbini na ovoj planeti. Dok Maluf podseća na ideju o „planetarnoj pripadnosti“ pominjući osećaj pripadnosti „ljudskoj avanturi“, Moren govori o „planetarnom identitetu“. Ogoljujući do srži pojam identiteta u svim njegovim dimenzijama i navodeći primere raznih identitetskih konflikata da bi obelodanio svu njihovu apsurdnost, Maluf nam ukazuje na njegovu perverznu stranu, koja neizbežno vodi u mržnju, u ubilačko ludilo. Ne pretendujući da pruži sveobuhvatno objašnjenje za masakre, niti da ponudi čudotvorni lek, on pokušava da shvati „zašto toliki ljudi danas čine zločine u ime svog verskog, etničkog, nacionalnog ili nekog drugog identiteta“, na koji način se „fabrikuju“ koljači, šta neke ljude navodi da postanu ubice ili pristalice ubica. Nažalost, nije bilo teško istaći upravo tu dimenziju identiteta, koja se pokazuje toliko aktuelnom na raznim stranama sveta, gde se svakodnevno prolivaju reke krvi. Veličina Malufovog poduhvata je isticanje humane dimenzije svakog od identitetskih jahača – nacije, religije, rase, jezika – analizirajući njihov hod kroz istoriju, njihove dobre i loše učinke, da bi se na kraju knjige sve te pritoke Malufove misli slile u jednu moćnu humanu i optimističku viziju, zasnovanu na snažnoj veri u ljudsko dostojanstvo. Tako, na primer, autor analizira dve „suparničke“ religije, islam i
hrišćanstvo, pokušavajući da objasni zašto se muslimanski svet, koji je vekovima bio na vrhuncu tolerancije, našao na njenom repu, tonući u fundamentalizam i integrizam, dva usko povezana oblika netolerancije. Kako to da se hrišćanstvo, koje je vekovima bilo netolerantno, preobrazilo u religiju otvorenosti, odnosno, zašto i kako je Zapad uspeo da izgradi demokratska društva koja su danas model celome svetu. Malufove teze mogu se tumačiti i kao izvesna odbrana islama, kome se danas neopravdano pripisuje sve i svašta. Pisac se bori protiv raširenog stava na Zapadu, koji u islamu vidi izvor svih zala što se dešavaju u muslimanskim zemljama. Ne želeći da razdvoji veru od sudbine njenih sledbenika, on naglašava da se često preuveličava uticaj religija na narode, a zanemaruje uticaj naroda na religije, što važi, uostalom, za sve doktrine, komunizam, staljinizam, i druge. Posvećujući celo poglavlje dominaciji zapadnjačkog civilizacijskog modela, fenomenu bez presedana u svetskoj istoriji, Maluf pokušava da razume i protumači reakcije onih koji sanjaju o tom moćnom, prezrivom i često arogantnom Zapadu, pitajući se kako prihvatiti modernost kada dolazi od drugoga; ili, kako se modernizovati ne izgubivši sopstveni identitet. Svuda u svetu, Maluf se predstavio čitaocima najpre kao romanopisac, a zatim kao humanista, autor ove apologije tolerancije. Kod nas je obrnuto: najpre upoznajemo humanistu, ne sumnjajući da će i u našoj čitalačkoj publici u bliskoj budućnosti stasati poklonici Malufovih romana, od onih što ih ponosno ređaju na nekoj vidnoj polici i nestrpljivo iščekuju svaki novi roman, a kakvih je mnogo u Francuskoj i drugde. Ipak, ne treba gajiti iluzije da će ova knjiga bilo šta promeniti. I sam autor konstatuje da njegove stavove u osnovi malo ko osporava, ali svi se i dalje ponašaju po ustaljenim navikama, postavljajući mu ona ista pitanja čiju je besmislenost obrazložio. Oni kojima bi ovaj esej bez sumnje bio najpotrebniji, ti gordi legionari sa ubilačkim identitetima, ili ne čitaju knjige, ili ove suštinski ne dopiru do njihovog odveć krutog duha. U najboljem slučaju, Malufov pedagoški projekat u najplemenitijem smislu te reči, jer osnova njegove poruke je da treba poštovati drugoga, možda će pokolebati njihovu uobraženost i oveštale predrasude. Drugima će pružiti veliko zadovoljstvo i utehu da nisu usamljeni. Neki će možda, opravdano, imajući u vidu sve one užase koji nas svakodnevno zapljuskuju, preko medija ili neposredno, videti u njemu neku vrstu savremene utopije. Ali, možda je ipak najlepše od svega
to saznanje da postoje ljudi kao što je Amin Maluf i da se uopšte pišu ovakve knjige. Vesna Cakeljić Arl, avgusta 2002.
1⇒ Lažni prijatelj, franc. faux ami, reč koja, u nekom stranom jeziku, pokazuje varljivu sličnost sa određenom reči iz našeg jezika, u širem značenju varljiva reč. Katkada lažni prijatelji imaju isti fonetski oblik a različito značenje. Prim. prev. 2⇒ Irski nacionalni jezik, normiran krajem XIX,veka, na osnovu starih keltskih dijalekata. Neki u njemu vide ideološko oružje protiv hegemonije engleskog. Prim. prev. 3⇒ Timuridska dinastija (1370-1507) koja je vladala na području današnjeg Irana i Avganistana, čiji je osnivač Tamerlan (Timur Lang). Prim. prev. 4⇒ Obred isecanja klitorisa, a ponekad i malih usmina, kojim devojčica postaje devojka, rasprostranjen u nekim primitivnim društvima, pretežno u Crnoj Africi. Prim. prev. 5⇒ Sasanidi: persijska dinastija koja je vladala od 226. do 641. godine. Prim. prev. 6⇒ Genijalni muzičar, pesnik, naučnik, majstor kulinarstva... sa dvora bagdadskog kalifa Haruna el Rašida, koji je 820. godine prešao u Kordovu, gde je izumeo lautu sa pet žica, otvorio pravu kuću lepote gde se učilo češljanju, šminkanju, odevanju... Smatra se začetnikom arapskoandaluzijske muzičke škole. Prim. prev. 7⇒ Moše ibn Majmun, zvani Majmonid (1135–1204), španski Jevrejin arapske kulture, rođen u Kordovi, najveći jevrejski velikan srednjega veka, filozof, učenjak, lekar. Prim. prev. 8⇒ Jedan od dijalekata berberskog jezika, kojim govori autohtono stanovništvo Kabilije, na severu Alžira. Prim. prev. 9⇒ Na francuskom: antennes paraboliques; njihovi protivnici nazivaju ih paradiabohques, izvedeno od diabolique što znači đavolski. Prim. prev. 10⇒ Ovaj „uzorni“ američki građanin, odlikovan kao borac u Zalivskom ratu, izveo je 1995. atentat u Oklahoma Sitiju, digavši u vazduh sedište FBI (168 mrtvih i brojni ranjeni). Nad njim je izvršena smrtna kazna 2001. Zanimljivo je da je atentat najpre bio pripisan iračkim teroristima. Prim. prev. 11⇒ Citati su preuzeti iz piščevog intervjua objavljenog u pariskom mesečniku Magazine Litteraire, n° 394, 2001. 12⇒ Moren je nedavno objavio obimnu studiju Ljudski identitet (L’Identite humaine), Paris, Seuil, 2001.