52 ad na brodu bio je u smenama. Na čelu flote površina mora je bila mirna kao bara. Od pozadi dolazio je postojan i nepokolebljiv povetarac. Čarobnjaci su bili dobri u vetru, vreme je bilo stvar ne sile već lepidoptera. Kako je Arhirektor Ridkali rekao, samo je morao da zna gde se prokleti leptiri nalaze. A samim tim bila je nekih milion prema jedan šansa da mora poslati raskvašeni trupac pod barže. Udarac je bio blag, ali je Ponder Stibons, koji je pažljivo kotrljao omniskop preko palube, završio na leđima okružen svetlucavim krhotinama. Arhirektor Ridkali požurio je preko palube, njegov glas bio je pun brige. „Da li je teško oštećen? To je koštalo stotine hiljada dolara, g. Stibons! Oh, pogledaj ga! Desetine komada!“ „Nisam teško povređen, Arhirektore -“ „Stotine sati bačeno! A sada nećemo moći da pratimo napredak leta. Slušate li, gospodine Stibons?“ Ponder nije slušao. Držao je dve krhotine i buljio u njih. „Mislim da sam se izgleda sapleo, ha-ha, na neverovatan komad srećne slučajnosti, Arhirektore.“ „Šta kažeš?“ „Da li je iko ikada ranije razbio omniskop, gospodine?“ „Ne, mladiću. I to je zato što su drugi ljudi pažljivi sa skupom opremom!“ „Ovaj... da li bi hteli da pogledate ovaj komad, gospodine?“ rekao je Ponder nestrpljivo. „Mislim da je veoma važno da pogledate ovaj komad, gospodine.“ ošlo je vreme za stara dobra vremena na donjim padinama Kori Celesti. Napadači i napadnuti su se okupili oko vatre. „Kako to da si napustio posao Zlog Mračnog Gospodara, Hari?“, upitao je Koen. „Pa, znaš kako je ovih dana“, rekao je Zli Hari Užasni. Horda klimnu glavom. Znali su kako je ovih dana. „Ljudi ovih dana, kada napadaju Crnu Kulu Zla, prva stvar koju urade je da ti blokiraju tunel za bekstvo“, rekao je Zli Hari. „Bitange!“ rekao je Koen. „Moraš pustiti Crnog Gospodara da pobegne. Svi to znaju.“ „Tako je“, rekao je Kaleb. „Moraš sebi ostaviti neki posao za sutra.“ „I nije da nisam bio fer.“ rekao je Zli Hari. „Mislim, uvek bih ostavio tajni zadnji ulaz na mojoj Planini Užasa, zaposlio sam stvarno glupe ljude kao čuvare ćelija -“ „To’ja“, rekao je ogromni trol ponosno. „- to si bio ti, zar ne, i uvek bih se uverio da svi moji plaćenici imaju kacige koje pokrivaju celo lice, tako da preduzimljivi junak može da se maskira u jednog od njih, i sve je to bilo prokleto skupo, da ti kažem.“ „Ja i Zli Hari se dugo poznajemo“, rekao je Koen, zavijajući cigaretu. „Upoznao sam ga još kada je počeo sa samo dva momka i svojom Ostavom Prokletstva.“ „I Sekač, Strašni Parip,“ istakao je Zli Hari.
53 „Da, ali on je bio magarac, Hari“, istakao je Koen. „Mada je imao je veoma gadan ugriz. Odgrizao bi ti prst čim te ugleda.“ „Nisam li se borio protiv vas kad ste bili Ukleti Bog Pauka?“, upitao je Kaleb. „Verovatno. Svi ostali jesu. To su bili sjajni dani“, rekao je Hari. „Ogromni pauci su uvek pouzdani, čak bolji od oktopoda.“ On uzdahnu. „I onda, naravno, sve se promenilo.“ Oni klimnuše glavama. Sve se promenilo. „Rekli su mi da sam zla mrlja koja pokriva lice sveta“, rekao je Hari. „Ni reči o donošenju poslova u oblasti sa tradicionalno visokom nezaposlenošću. Onda su se, naravno, veliki momci izvukli, a ne možeš se takmičiti sa lokacijom koja nije u gradu. Da li je neko čuo za Ninga Nemilosrdnog?“ „Na neki način,“ rekao je Boj Vili. „Ja sam ga ubio.“ „Nisi to mogao da uradiš! Šta je on uvek govorio? ‘Ja se uskoro vraćam ovamo!’“ „Pa, prilično bi teško bilo to uraditi“, rekao je Boj Vili, izvlačeći lulu i počinjući da je puni duvanom, „kada ti je glava prikovana za drvo.“ „Šta je sa Pamdar, Vešticom Kraljicom?“ upitao je Zli Hari. „Sada je bilo -“ „Penzionisana“, rekao je Koen. „Ona nikad ne bi otišla u penziju!“ „Udala se“, insistirao je Koen. „Za Ludog Hemiša.“
„Š’a?“ „REKAO SAM DA SE PAMDAR UDALA ZA TEBE, HEMIŠE“, viknu Koen. „Hehehehe, uradio sam to! Š’a!?“ „To je bilo pre dosta vremena, zapamtite“, rekao je Boj Vili. „Mislim da to nije potrajalo.“ „Ali ona je bila đavo od žene!“ „Svi smo ostarili, Hari. Ona sada ima radnjicu. Pamin špajz. Pravi marmeladu“, rekao je Koen. „Šta? Ona koja je obično koristila kraljevski presto postavljen na vrhu gomile lobanja!“ „Nisam rekao da je to veoma dobra marmelada.“ „Šta je sa tobom, Koene?“ rekao je Zli Hari. „Čuo sam da si postao car.“ „Zvuči dobro, zar ne?“ rekao je Koen setno. „Ali, znaš šta? To je dosadno. Svi puze unaokolo sa poštovanjem, niko neće da se bori, a od onih mekih kreveta dobijaš bolove u leđima. Sav taj novac, a nemaš na šta da ga potrošiš osim na igračke. Bezveze je što sav život prolazi pored tebe, civilizacijo.“ „To je ubilo Starog Vinsenta Rasparača“, rekao je Boj Vili. „On se ugušio kurvicom.“ Nije bilo nijednog zvuka osim šištanja snega u vatri i gomile ljudi koja brzo razmišlja. „Pretpostavljam da misliš na krastavac“, rekao je bard. „Tako je, krastavcom,“ reče Boj Vili. „Nikada nisam bio dobar u tim dugim rečima.“ „To je veoma važna razlika u pripremanju salate,“ rekao je Koen. Okrenuo se prema Zlom Hariju. „To nije način heroj umre, sav mekan, debeo i jedući obilne večere. Heroj treba da umre u borbi.“ „Da, ali ti momci nikad nisu uspeli da se naviknu na umiranje,“ istakao je Zli Hari. „To je zato što nismo izabrali prave neprijatelje“, rekao je Koen. „Ovaj put idemo da vidimo bogove.“ On kucnu cev je kojoj je sedeo, a ostali članovi Horde trgnuše se kada je to učinio. „Imam ovde nešto što im pripada,“ dodade Koen. 55
Pogledao je grupu i video nekoliko gotovo neprimetnih klimanja glavom. „Zašto ne pođeš sa nama, Zli Hari?“ upitao je. „Možeš povesti svoje zle plaćenike.“ Zli Hari se trgnuo. „Hej, ja sam Crni Gospodar! Kako bi to izgledalo kad bih šetao naokolo sa gomilom heroja?“ „To ne bi izgledalo nikako“, rekao je Koen oštro. „A ja ću ti reći zašto, hoćeš? Mi smo prošlost, vidiš. Mi i ti. Nikoga više nije briga. Nema više heroja, Zli Hari. Nema više ni negativaca, nijednog.“ „O, negativci su uvek tu!“ rekao je Zli Hari. „Ne, to su opaka, zla i podmukla kopilad, to je istina. Ali oni sada koriste zakone. Oni nikada ne bi nazvali sebe Zli Hari.“ „Ljudi koji ne znaju za Kodeks“, rekao je Boj Vili. Svi su klimnuli glavom. Možda niste morali da živite po zakonu, ali ste morali da poštujete Kodeks. „Ljudi sa komadićima papira“, rekao je Kaleb. Usledilo je drugo grupno klimanje glavom. Članovi Horde nisu bili veliki čitaoci. Papir je bio neprijatelj, kao i ljudi koji su ga posedovali. Papir se ušunjao svuda i preuzeo svet. „Mi smo te uvek voleli, Hari“, rekao je Koen. „Igrao si po pravilima. Šta misliš o tome... da ideš sa nama?“ Izgledalo je da je Zlom Hariju bilo neprijatno. „Pa, ja bih voleo“, rekao je on. „Ali... pa, ja sam Zli Hari, zar ne? Ne možeš mi verovati ni za milimetar. Prva šansa koju dobijem, ja ću vas sve izdati, zabi56
ti nož u leđa ili nešto... Ja bih to uradio, vidiš? Naravno, ako bi bilo do mene, bilo bi drugačije... ali imam reputaciju o kojoj moram da razmišljam, zar ne? Ja sam Zli Hari. Ne pitaj me da pođem. „ „Dobro rečeno“, rekao je Koen. „Volim ljude kojima ne mogu da verujem. Znaš na čemu si sa čovekom kojem ne možeš da veruješ. To su oni za koje nikad ne možeš biti siguran kada će ti doneti jad. Ideš sa nama, Hari. Ti si jedan od nas. I tvoji momci, takođe. Novi, koliko vidim ... „ Koen je podigao obrve. „Pa, dobro, znate kako je to sa stvarno glupim plaćenicima“, rekao je Zli. „Ovo je Mulj-“ „...nork nork“, rekao je Blato. „A, jedan od starih Glupih Ljudi Guštera“, rekao je Koen. „Drago mi je da je vidim jedan ostao. Hej, dva su ostala. A ovaj je -?“ „...nork nork.“ „On je Mulj, takođe.“ rekao je Zli Hari, mazeći oprezno drugog čoveka guštera da bi izbegao šiljke. „Nikad dobro ne pamte više od jednog imena. Ovde imamo...“ On klimnu glavom na nešto što je izgledalo kao patuljak, koji mu je uzvratio molećivim pogledom. „Ti si Pazuh,“ suflirao je Zli Hari. „Vaš Pazuh,“ rekao je Pazuh sa zahvalnošću. „...nork nork“, rekao je jedan od Muljeva, za slučaj da je ova primedba upućena njemu. „Odlično, Hari“, rekao je Koen. „Bilo je sigurno prokleto teško naći zaista glupog patuljka.“ „Nije bilo lako, mogu da ti kažem.“ priznade Hari ponosno i pokaza na sledećeg. „A ovo je Koljač“. „Dobro ime, dobro ime“, rekao je Koen, gledajući u ogromnog debelog čoveka. „Tvoj tamničar, zar ne?“ „Dugo mi je trebalo da ga pronađem“, rekao je Zli Hari, dok se Koljač srećno smeškao u ništa. „Veruje u bilo šta što mu bilo ko kaže, ne može da vidi kroz najgluplju masku, pustio bi pralju transvestita iz zatvora na slobodu, čak i ako bi imala bradu, zaspi zaista lako na stolici pored rešetaka i -“ „- Nosi ključeve na velikoj kuki o svom pojasu, tako da se oni mogu lako skinuti!“ rekao je Koen. „Majstorski potez, zaista. I ti imaš trola, vidim.“ 57
59 „To’ja“, rekao je trol. „...nork, nork.“ „To’ja.“ „Pa, moraš imati trola, zar ne?“ rekao je Zli Hari. „Malo svetliji nego što bih voleo, ali on nema osećaj za pravac i ne može da se seti svog imena.“ „A šta to imamo ovde?“ rekao je Koen. „Pravi stari zombi? Gde si ga iskopao? Volim čoveka koji se ne plaši da pusti svo meso da otpadne.“ „Gak“, rekao je zombi. „Nemaš jezik, a?“ rekao je Koen. „Ne brini, momče, vrisak zgrušavanja krvi je sve što ti je potrebno. I nekoliko komadića žice, sudeći po tvom izgledu. To je sve stvar stila.“ „To’ja.“ „...nork nork.“ „Gak.“ „To’ja.“ „Vaš Pazuh.“ „Ovima se moraš ponositi. Ne znam da li sam ikada video gluplju gomilu plaćenika“, rekao je Koen, pun divljenja. „Hari, ti si kao osvežavajući prdež u sobi punoj ruža. Doneo si ih sve zajedno. Ne bih voleo da čujem od tebe da ćete ostati.“ „Lepo je biti cenjen“, rekao je Zli Hari, spuštenog pogleda i pocrveneći. „A šta drugo možeš da očekuješ, u svakom slučaju?“ reče Koen. „Ko zaista ceni dobrog Crnog Gospodara ovih dana? Svet je sada previše komplikovan. On više ne pripada ljudima poput nas... nego pokušava da nas uguši na smrt krastavcima.“ „Šta vi zapravo planirate da uradite, Koene?“ upitao je Zli Hari. „...nork, nork.“ „Pa, mislim da je vreme da odemo kao što smo počeli“, rekao je Koen. „Poslednje bacanje kocke.“ On ponovo potapša bure. „Vreme je“, rekao je on, „da daju nešto nazad.“ „...nork, nork.“ „Zaveži.“
62 1. Elegantni brzonogi. Napomena: istezanje vrata. 2. Remkinov Optimista. Dobroćudan, retko eksplodira. 3. Notingfjordski plavi. Predivna krljušt, ima tendenciju ka nostalgiji. 4. Nosati prljavac. 5. Dugonosi veseljak. Plaši se lopate. 6. Grbonosi prljavac. 7. Bodljovrtač. Uzbudljiv. Ulazi kroz prozore. 8. Kvirmski dugouhi. Blage naravi, ali zahteva svakodnevno vežbanje. 9. Jednobodač. Redak, zahteva veliku pažnju. 10. Obični prljavac. Veoma popularan zmaj tradicionalnog oblika. 11. Zlatna varalica. Izgleda kao dobar zmaj, ne puštati ga blizu dece. 12. Uskouhi prljavac. Nervozan i zbog toga kratkoživeći. 13. Lavoglavi muvač. Velika rasa, lak za praćenje, ali često oboljeva od lenjivitisa. 14. Tomkinov nervojedač. Simpatičan, ali veoma eksplozivan zbog slabih nerava. 15. Delfinoliki muvač. Rasa za ljubitelje. 16. Stidljivi prljavac. Ne viđa se često. 17. Zlatna pljuga. 18. Birbrajtov prljavac. Morbidno se plaši kašike. 19. Birbrajtov gušter. Retka planinska vrsta Ne leti. 20. Obični muvač. Najbolji od muvača, sada veoma popularan. 21. Srebrni princ. Klasična rasa, veoma popularan u Sto Latu. 22. Džesingtonov duvač. Redak i veoma glup. 23. Džesingtonova varalica. Manji i bolje naravi od Zlatnog. Otima tegle sa turšijom. 24. Standardni prljavac. Osnovni močvarni zmaj, poznat svima. 25. Patuljasti prljavac. Mnogo urođenih problema. Samo za stručnjake. 26. Uduvani prljavac. Dobar u kupusu. 27. Uspaljeni princ. Uglavnom noćna vrsta, ne leti, lepe boje, slab u skakanju. 28. Elegantna varalica. Dobroćudan, pogodan za manje domove. 29. Dugonosi prljavac. Retko je pošten. Privlače ga ogledala. 30. Gatlijev skakač. Ne leti, ali može dostići 50 km/h na otvorenom. 31. Uskonosi princ. Jedan od najlepših klasičnih zmajeva. Mrzi cipele. 32. Razbijeni muvač. Retko viđen ovih dana. 33. Uvredljivac. Mali, ne leti, živi u zatvorenom prostoru, jede samo piletinu i nameštaj. 34. Kovrdžavogrivi uvaljivač. Prijatan, sa tendencijom ka lenjosti, retko eksplodira. 35. Averijeva 'Epoleta'. Tipičan primer malih ramenih zmajeva. 36. Bridisonov brzonogi. Potpuno običan zmaj. 37. Mužjak i ženka pljuvača. Rasa koja leti jako loše, ali su pogodni za ljubimce u tolerantnijim domaćinstvima. Eksplodira u prisustvu mente. (iz Sudijskog vodiča za zmajeve od Ledi Sibil Ramkin) Varijacije močvarnih zmajeva
vetlost se noću probijala kroz rupe i praznine u ceradi. Lord Vetinari se pitao da li je Leonard uopšte spavao. Bilo je sasvim moguće da je taj čovek dizajnirao neki izum da to radi umesto njega. U ovom trenutku, bilo je i drugih stvari koje su ga brinule. Zmajevi su putovali na posebnom brodu. Bilo je previše opasno imati pored njih bilo šta drugo. Brodovi su napravljeni od drveta, a čak i kada su u dobrom raspoloženju zmajevi izbacuju male vatrene lopte. Kada su bili previše uzbuđeni, jednostavno su eksplodirali. „Oni će svi biti u redu, zar ne?“ rekao je, imajući dobro vratio iz kaveza. „Ako neki od njih bude povredio ja ću biti u ozbiljnoj nevolji sa utočištem ’Sunašce’ u AnkMorporku. To nije mogućnost u kojoj uživam, uveravam vas.“ „Gospodin Da Kvirm kaže da nema razloga zašto ne bi svi vratili bezbedno, gospodine.“ „A da li biste, gospodine Stibons, verovali sebi u izumu pokretanom pomoću gomile zmajeva?“ Ponder se zagrcnu. „Ja nisam tip heroja, gospodine.“ „A šta uzrokuje taj nedostatak kod vas, ako smem da pitam?“ „Mislim da je to zato što imam bujnu maštu.“
64 Ovo je izgledalo kao dobro objašnjenje, pomislio je Lord Vetinari kada je on otišao. Razlika je bila u tome što dok su drugi ljudi zamišljali u smislu misli i slike, Leonard je zamišljao u smislu oblika i prostora. Njegova sanjarenja počela su listom sečenja i uputstava za montažu. Lord Vetinari zatekao je sebe u nadanju da će biti uspešniji njegov drugi plan. Kada sve drugo propadne, moli se... „U redu, momci, smirite se. Smirite se.“ Hjunon Ridkali, glavni sveštenik Slepog Ioa, pogledao je dole na mnoštvo sveštenika i sveštenica koji su napunili ogromni Hram Malih Bogova. On je posedovao mnoge od karakteristika svog brata Mastruma. Takođe je video svoj posao kao, u suštini, problem organizacije. Bilo je mnogo ljudi koji su bili dobri u stvarniom verovanju, i on im je to prepustio. On je smatrao da je mnogo važnije od molitvi da je veš sređen i da je zgrada popravljena. Sada je bilo toliko mnogo bogova... barem dve hiljade. Mnogi su, naravno, i dalje veoma mali. Ali morao si da paziš na njih. Bogovi su prilično bili stvar mode. Pogledajte Oma, na primer. U jednom trenutku on je bio malo krvožedno božanstvo u nekoj ludoj vreloj zemlji, a onda je odjednom postao jedan od glavnih bogova. To se sve desilo zbog neodgovaranja na molitve, ali na neki dinamičan način koji je ostavio otvorenu mogućnost da će jednog dana možda biti, a onda bi vatromet. Hjunon, koji je preživeo decenije intenzivnog teološkog spora tako što je bio glavni čovek za ljuljanje teške kadionice, bio je impresioniran ovom neobičnom tehnikom. I onda, naravno, imali ste prave pridošlice kao što je Amger, Boginja Pregaženih Životinja. Ko bi pomislio da će bolji putevi i brža kola dovesti do toga? Ali bogovi postaju veći kada ih zovu po potrebi, i dovoljno umova uzvikne: „Oh Bože, šta sam to udario?“
65 „Braćo!“ viknuo je, umoran od čekanja. „I sestre!“ Halabuka je zamrla. Nekoliko pahuljica suve i oronule boje odvojilo se od plafona. „Hvala vam“, rekao je Ridkali. „Sada, mogu li vas zamoliti da slušate? Moje kolege i ja -“, ovde je pokazao na starije sveštenstvo iza njega - „imamo, uveravam vas, radili neko vreme na ovoj ideji, i nema sumnje da teološki zvuči. Možemo li, molim, da nastavimo?“ Još uvek je mogao da oseti iznerviranost među sveštenstvom. Rođeni lideri ne vole da budu na čelu. „Ako ne probamo ovo,“ pokušao je, „bezbožni čarobnjaci mogu uspeti u njihovim planovima. I veoma tupavo ćemo izgledati.“ „To je sve veoma lepo, ali forma je najvažnija!“ odbrusio je sveštenik. „Ne možemo se svi moliti odjednom! Znate da bogovi ne vole ekumenizam! I koju formu reči ćemo koristiti, moleći?“ „Predložio bih nešto kratko i nekontroverzno -“ Hjunon Ridkali zastade. Ispred njega su bili sveštenici koji su svetim ukazom zabranjivali jedenje brokolija, sveštenici koji su bile od neudatih devojaka tražili da pokriju svoje uši kako ne bi rasplamsavale strasti drugih ljudi i sveštenici koji su obožavali biskvit sa suvim grožđem. Ništa nije bilo bez kontroverzi. „Dakle, čini se da svet ide ka svom kraju“, rekao je utučeno. „Pa? Neki od nas su očekivali to već duže vreme! To će biti presuda o čovečanstvu zbog njegove zlobe!“ „I brokoli!“ „I kratke frizure koje devojke danas nose!“ „Samo keks će biti spasen!“ Ridkali je mahnuo svojim biskupskim za tišinu. „Ali ovo nije gnev bogova“, rekao je on. „Pokušavam da vam kažem! To je delo čoveka!“ „Ah, ali on može biti ruka boga!“ „To je Koen Varvarin“, rekao je Ridkali. „Čak i tako, možda -“ Govornika iz gomile je gurnuo sveštenik pored njega. „Sačekaj...“ Bio je to urlik uzbuđenih razgovora. Bilo je nekoliko hramova koji nisu opljačkani ili opustošeni u dugom životu avanturiste, a sveštenici su se uskoro složili da nijedan bog nikada ne bi imao u ruci nešto što bi izgledalo kao Koen Varvarin. Hughnon podiže oči ka plafonu sa prelepom, ali oronulom panoramom bogova i heroja. Život bogova mora da je mnogo lakši, zaključio je. „Vrlo dobro“, rekao je jedan od prigovarača, nadmeno. „U tom slučaju, možda bismo mogli da, u ovim posebnim okolnostima, sednemo za sto samo ovaj put.“ „Ah, to je dobro -“ počeo je Ridkali. „Ali, naravno, moraćemo vrlo ozbiljno da razmatrimo kakav će biti oblik stola.“ Ridkali je izgledao prazno za trenutak. Njegov izraz nije promenio ni kada se nagnuo ka jednom od njegovih pod-đakona i rekao: „Skalop, molim te da neko ode i kaže mojoj ženi da mi spakuje torbu sa stvarima za preko noći, hoćeš li? Mislim da će ovo malo potrajati...“
entralni vrh tornja Kori Celesti činio se sve bliže iz dana u dan. „Jeste li sigurni da je Koenu sve u redu u glavi?“ pitao je Zli Hari, dok je pomagao Boju Viliju da manevriše Hemišovim invalidskim kolicima preko leda. „Jel’ ti to pokušavaš da širiš nezadovoljstvo među vojnicima, Hari?“ „Pa, zar vas nisam upozorio, Vil. Ja sam Mračni Gospodar. Moram da ostanem u praksi. I mi pratimo lidera koji zaboravlja gde je stavio svoje lažne zube.“ „Š’a?“ rekao Ludi Hemiš. „Ja samo kažem da dizanje bogova u vazduh može prouzrokovati probleme“, rekao je Zli Hari. „To je pomalo... nepoštovanje.“ „Mora da si oskrnavio nekoliko hramova u svoje vreme, Hari?“ „Oteo sam ih, Vili, oteo sam ih. Bio sam Ludi Demonski Gospodar neko vreme, znaš. Imao sam Hram Terora“. „Da, na raspodeli“, rekao je Boj Vili, cereći se. „Tako je, tako je, utrljajte mi“, rekao je Hari snuždeno. „Samo zato što nikad nisam bio u velikoj ligi, samo zato što -“ „No, no, Hari, znaš da ne mislimo tako. Mi te poštujemo. Ti si znao Kodeks. Zadržao si veru. Pa, Koen samo misli da su mu bogovi nešto dužni. Trenutno, ja sam zabrinut jer predstoji težak teren ispred nas. „ Zli Hari proviri duž snežnog kanjona. „Postoji neka vrsta magične staze koja vodi uz planinu,“ nastavio je Vili. „Ali postoji gomila pećina pre nego što stigneš tamo.“ „Neprohodne Pećine Užasa“, rekao je Zli Hari. Vili je izgledao impresioniran. „Čuo si o njima, zar ne? Prema nekom starom predanju čuva ih legija strašnih čudovišta i neke đavolski podmukle sprave i niko nikada nije prošao kroz njih. Oh, da... i opasni procepi, takođe. Dalje, mi ćemo morati da plivamo kroz podvodne pećine koje čuva džinovska riba-ljudožder kuda nijedan čovek nikada nije prošao. A onda su tu neki ludi monasi, a vrata možeš proći samo rešavanjem neke drevne zagonetke... uobičajene stvari.“ „Zvuči kao veliki posao,“ oduševio se Zli Hari. „Pa, već znamo odgovor na zagonetku“, rekao je Boj Vili. „To je ‘zubi’.“ „Kako ste to saznali?“ „Nismo ni morali. To je uvek zubi u glupim starim zagonetkama.“ Boj Vili progunđa kao da podiže kolica iz posebno dubokog nanosa. „Ali najveći problem će biti provesti ovu prokletu stvar kroz sve to, bez da se Hemiš probudi i napravi problem.“
2
radnoj sobi svoje tamne kuće na rubu Vremena, Smrt je gledala drvenu kutiju. MOŽDA BI TREBALO DA POKUŠAM JOŠ JEDNOM, reče on. Sagnuo se i podigao malo mače, potapšao ga po glavi, spustio ga nežno u kutiju, i zatvorio poklopac. MAČKA UMIRE KADA NESTANE VAZDUHA? „Pretpostavljam da je moguće, gospodine“, rekao je Albert, njegov sluga. „Ali mislim da nije u tome poenta. Ako sam dobro shvatio, ne možeš znati da li je mačka je živa ili mrtva dok ne pogledaš u kutiju.“ STVARI ĆE POSTATI PRILIČNO LOŠE, ALBERTE, AKO JA NE ZNAM DA LI JE STVAR MRTVA ILI ŽIVA BEZ POTREBE DA POGLEDAM. „Ovaj...tako funkcionišu teorije, gospodine, to je čin gledanja koji određuje da li je to živo ili nije.“ Smrt je izgledao povređeno. DA LI VI TVRDITE DA ĆU JA UBITI MAČKU SAMO GLEDAJUĆI U NJU? „Nije baš tako, gospodine.“ MISLIM, BEZ DA PRAVIM GRIMASE ILI BILO ŠTA. „Da budem iskren sa vama, gospodine, mislim da čak ni čarobnjaci ne razumeju tu neizvesnost,“ rekao je Albert. „Nismo se bavili tada takvim stvarima. Ako nisi bio siguran, bio si mrtav.“ Smrt klimnu glavom. Bilo je teško držati korak sa vremenom. Uzmite, na primer, paralelne dimenzije. Parazitske dimenzije, recimo, njih je razumeo. On je živeo u jednoj. To su jednostavno bili univerzumi koji nisu bili baš potpuno celi i mogli su postojati samo prilepljeni na univerzum-domaćina, kao remora ribe. Ali paralelne dimenzije znači da sve što jeste, niste uradili negde drugde. Ovo je predstavljalo izuzetan problem za biće koje je, po prirodi, definitivno. Bilo je to kao da igrate poker protiv beskonačnog broja protivnika. On otvori kutiju i izvadi mače. Ono je zurilo u njega sa normalno umobolnim iznenađenjem mačića svuda. NEĆU DA BUDEM OKRUTAN PREMA MAČKAMA, reče Smrt, stavljajući ga nežno na pod. „Mislim da je cela ideja mačke u kutiji samo jedna metafora“, rekao je Albert. AH. LAŽ. Smrt pucnu prstima. Radna soba smrti nije zauzimala prostor u normalnom smislu te reči. Zidovi i plafon su bili više dekoracija nego bilo kakvo dimenzionalno ograničenje. Sada se zatamnila i džinovski peščani sat ispuni vazduh. Njegove dimenzije bilo bi teško izračunati, ali mogle bi se meriti u miljama. Unutra, u padajućem pesku pucketale su munje. Na staklu je bila uklesana džinovska kornjača. MISLIM DA ĆEMO MORATI DA RAŠČISTIMO PALUBU ZA OVAJ, reče Smrt. 69
70 ari je klečao ispred na brzinu izgrađenog oltara. Sastojao se uglavnom od lobanja, koje nije bilo teško naći u ovom surovom pejzažu. I sada se molio. U svom dugom životu Crnog Gospodara, čak je pomalo pokupio nekoliko kontakata u drugim dimenzijama. Oni su bili... vrsta bogova, pretpostavljao je. Imali su imena kao Olk-Kalat Isisavač Duša, ali, iskreno, preklapanje između demona i bogova bio je pomalo nesigurno i u najboljim vremenima. „O, Moćni“, poče on uvek siguran početak i religijski ekvivalent ‘Ukoliko ste zainteresovani’, „Moram vas upozoriti da se gomila heroja penje na planinu da vas uništi tako što će vam vratiti vatru. Možete ih oboriti munjom gneva i onda blagonaklono pogledati svog slugu, t. j. Zlog Harija Užasnog. Pismo možete poslati na gospođu Gibons, Dololomitska terasa 12, Pant-i-Girdl, Ljamedos. Takođe, ako je moguće voleo bih lokaciju pored prave jame sa lavom, svi ostali Gospodari Zla sredili su da dobiju užasnu jamu sa lavom čak i kada su na stotinu metara prokletog aluvijalnog zemljišta, da izvinu moji Klačani, što je dodatna diskriminacija malih trgovaca, nisam mislio da vas uvredim“. Čekao je trenutak, za slučaj da se pojavi bilo kakav odgovor, uzdahnu i ustade prilično nesigurno. „Ja sam zli, ljubomorni Mračni Gospodar“, rekao je on. „Šta su mogli da očekuju? Rekao sam im? Upozorio sam ih. Mislim, da je do mene bilo... ali kako da budem Mračni Gospodar ako ja -“. Njegovo oko uhvatilo je nešto roze, malo dalje. Popeo se na snegom pokrivenu stenu da bi imao bolji pogled. Dva minuta kasnije ostatak horde mu se pridružilo i svi su gledali zamišljeno u prizor, mada je bard bio bolestan. „Pa, to je nešto što ne može često videti“, rekao je Koen. „Šta, čovek ugušen klupčetom roza vunice za pletenje?“ upitao je Kaleb. „Ne, gledao sam u drugu dvojicu...“ „Da, prosto je neverovatno šta možeš uraditi sa iglom za pletenje“, rekao je Koen. Pogledao je nazad ka improvizovanom oltaru i nasmešio se. „Jesi li ti ovo uradio, Hari? Rekao si da želiš da budeš sam.“ „Ružičasta vunica za pletenje?“ rekao je Zli Hari nervozno. „Ja i ružičasta vunica za pletenje?“ „Izvini zbog sugestije“, rekao je Koen. „Pa, nemamo mi vremena za ovo. Idemo da počistimo Pećine Užasa. Gde je naš bard? Tako je. Prestani da povraćaš i izvadi tu svesku. Prvi koga prepolovi skrivena oštrica je mućak, OK? I, svi... pokušajte da ne probudite Hemiša, u redu?“ kean je bio pun hladnog, zelenog svetla. Kapetan Kerot je sedeo pored pramcu. Na Rinsvindovo zaprepašćenje, koji je izašao u tmurnu večernju šetnju, on je šio. „To je značka za misiju“, rekao je Kerot. „Vidiš? Ovo je tvoje.“ On je podiže. „Ali za šta je to?“ „Moral“.
71 „Ah, tu stvar“, rekao je Rinsvind. „Pa, ti imaš puno, Leonardu ne treba, a ja ga uopšte nikada nisam imao.“ „Znam da te to zabavlja, ali mislim da je bitno da postoji nešto što drži posadu“, rekao je Kerot i nastavi mirno da šije. „Da, to se zove koža. Važno je da zadržiš sve svoje na njenoj unutrašnjoj strani.“ Rinsvind je zurio u značku. Nikada ranije nije imao nijednu. Pa, bila je to, tehnički, laž... imao je jednu na kojoj je pisalo „Zdravo, ja sam danas petogodišnjak!“, koja je bila najgori mogući poklon nekome kome je šest godina. Taj rođendan bio je najtruliji dan u njegovom životu. „Treba nam neki inspirativan moto“, rekao je Kerot. „Čarobnjaci znaju dosta o tome, zar ne?“ „Kako bi bilo Morituri Nolumus Mori, to daje pravi smisao“, rekao je Rinsvind sumorno. Kerotove usne su se pomicale dok je raščlanjivao sentencu. „Mi koji ćemo umreti...“, rekao je on, „ali ne prepoznajem ostalo.“ „Veoma je inspirativno“, rekao je Rinsvind. „To je pravo iz srca.“ „Vrlo dobro. Puno hvala. Idem da odmah radim na tome“, rekao je Kerot. Rinsvind uzdahnu. „Ti nalaziš da je ovo uzbudljivo, zar ne?“ rekao je. „Ti zaista jesi.“ „Svakako će biti izazov da odem negde gde niko nije išao“, rekao je Kerot. „Pogrešno! Idemo tamo odakle se još niko nije vratio.“ Rinsvind je oklevao. „Pa, osim mene. Ali ja nisam išao tako daleko, a ja... nekako sam ponovo pao na disk.“
72 „Da, rekli su mi za to. Šta ste videli?“ „Ceo moj život, kako prolazi pred mojim očima.“ „Možda ćemo videti nešto više zanimljivo. Rinsvind se zagleda u Kerota, nadvijenog nad svoje šivenje. Sve na čoveku je bilo uredno, na neki stručan način; izgledao je kao neko ko je temeljno opran. Rinsvindu se takođe činilo da je totalni idiot sa hrskavicom između ušiju. Ali kompletni idioti ne daju takve komentare. „Poneo sam ikonograf i puno boja za đavolka. Znate da su nas čarobnjaci zamolili da napravimo sve vrste zapažanja?“ započe Kerot. „Kažu da je to prilika koja se pruža jednom u životu.“ „Nisi ovde stekao nekog prijatelja, znaš“, reče Rinsvind. „Imate li ideju šta je to Srebrna Horda želi?“ „Piće, blago, i žene“, rekao je Rinsvind. „Ali mislim da su možda odustali od poslednjeg.“ „Ali zar oni nisu, više ili manje, sve to imali?“ Rinsvind klimnu glavom. To je bila zagonetka. Horda je imala sve. Oni su imali sve što novac može kupiti, a pošto nije bilo mnogo novca na Protivtežnom Kontinentu, to je bilo sve. Palo mu je na pamet da kada ste imali sve, sve što bi ostajalo je ništa. olina je bila puna hladnog zelenog svetla koje se reflektovalo od ledenog tornja centralne planine. Pomeralo se i teklo kao voda. U njemu je, gunđajući i čekajući da neko drugi pogovori, hodala Srebrna Horda. Iza njih, hodajući malo pogureno pun straha i užasa, bled, kao čovek koji je zurio u grozne stvari, išao je bard. Njegova odeća je bila pocepana. Jedna nogavica je bila otkinuta. Bio je mokar, iako su delovi njegove odeće bili nagoreli. Zvonki zvuci ostataka njegove laute u drhtavoj ruci gubili su se u daljini. On je bio čovek koji je uistinu video život, mada uglavnom na polaznoj tački. „Ne baš ludi, kako monasi budu“, rekao je Kaleb. „Više tužni nego ludi. Ja sam znao monaha koji je penio.“ „A neka od onih čudovišta su davno bila zrela za mesaru, ako ćemo pošteno“, rekao je Trukl. „Iskreno, osećao sam neprijatno zbog njihovog ubijanja. Bila su starija od nas.“ „Ribe su bile dobre“, rekao je Koen. „Stvarno velike hulje.“ „Baš dobre, zaista, pošto nam je ponestalo morža“, rekao je Zli Hari. „Sjajna predstava od strane vaših plaćenika, Hari“, rekao je Koen. „Glupost nije reč za to. Nikad nisam video toliko ljudi koji su se udarili u glavu svojim mačevima.“ „Oni su bili dobri momci“, rekao je Hari. „Moroni do kraja.“ Koen se isceri Boj Viliju, koji je sisao posečeni prst. „Zubi“, rekao je on. „Ha... odgovor je uvek ‘zubi’, zar ne?“ „Dobro, dobro, ponekad je ‘jezik’“, rekao je Boj Vili. Okrenuo se bardu. „Da li si dobio taj deo gde sam isekao onu veliku tarantulu?“ upitao je. Bard je polako podigao glavu. Žica na lauti je pukla.
„Meee“, zablejao je. Ostatak horde brzo se okupio oko njega. Nije bilo smisla dozvoliti da samo jedan od njih dobije najbolje stihove. „Ne zaboravi da opevaš kako me je riba progutala i kako sam prosekao svoj put iz unutrašnjosti, u redu?“ „Meee...“ „Imaš li onaj deo kada kada sam ubio onu veliku šestoruku plešuću statuu?“ „Meee...“ „Šta to pričaš? Ja sam bio taj koji je ubio onu statuu!“ „Jel’? Pa, ja sam ga prepolovio, druže. Niko to nije mogao da preživi!“ „Zašto joj nisi odsekao glavu?“ „Nisam mogao. Neko je to već uradio.“ „‘Eto, nije ovo zapisao! Zašto on nije ovo zapisao? Koene, reci mu da to mora da zapiše!“ „Pustite ga malo“, rekao je Koen. „Mislim da mu riba nije prijala.“ „Ne vidim zašto“, rekao je Trukl. „Izvukao sam ga pre nego što ga je počela žvakati. I sigurno se osušio lepo u tom koridoru. Znate, onaj gde je plamen neočekivano izletao iz poda.“ „Mislim da naš Bard nije očekivao da plamen neočekivano izleće iz poda“, rekao je Koen. Trukl teatralno slegnu ramenima. „Pa, ako nećeš očekivati neočekivani plamen, u čemu je onda uopšte poenta idenja bilo gde?“ 73
74 „A mi bismo bili u gadnom problemu sa onim demonima na kapiji Donjeg Sveta da se Ludi Hemiš nije probudio,“ Koen dodade. Hemiš se promeškolji u invalidskim kolicima, ispod gomile velikih ribljih fileta nestručno umotanih u haljine boje šafrana. „Š’a?“ „Rekao sam si bio mrzovoljan što su ti pokvarili dremež!“ povika Koen. „Ah, tako je!“ Boj Vili protrlja butinu. „Moram da priznam, jedno od onih čudovišta skoro me je uhvatilo“, rekao je on. „Mislim da ću morati da odustanem.“ Koen se brzo okrenu. „I umreš kao stari Vinsent?“ rekao je. „Pa, ne -“ „Gde bi on bio da mi nismo bili tamo da ga dostojno sahranimo, a? Velika lomača, to je sahrana za junaka. Svi drugi bi rekli da je to gubljenje dobrog broda! Zato prestani tako da pričaš i sledi me!“ „Me... me... me,“ pevao je Bard, a na kraju su reči same izašle. „Ludi! Ludi! Ludi! Vi ste svi potpuno ludi!“ Kaleb ga potapša nežno po ramenu, kao da ga okreće da sledi njihovog vođu. „Mi više volimo reč mahniti, momče“, rekao je on. onekad je neke stvari potrebno testirati... „Gledao sam močvarne zmajeve noću“, rekao je Leonard pričljivo dok je Ponder Stibons podešavao mehanizam za statičko paljenje. „Shvatio sam da je plamen veoma koristan za njih kao sredstvo pogona. U izvesnom smislu, močvarni zmaj je živa raketa. Oduvek sam mislio da je to previše čudno stvorenje da bi nastalo na svetu kao što je naš. Pretpostavljam da dolaze od negde drugde.“ „Oni imaju tendenciju da eksplodiraju“, rekao je Ponder, stojeći pozadi. Zmaj u čeličnom kavezu ga gledao pažljivo. „Loša ishrana“, rekao je Leonard ubeđeno. „Možda nije ono na šta su navikli. Ali sam siguran da je mešavina koju sam smislio hranljiva i bezbedna i da će imati... korisne efekte...“ „Ali mi ćemo sada otići i biti iza vreća sa peskom, gospodine“, rekao je Ponder. „O, da li zaista mislite -?“ „Da, gospodine.“ Sa leđima čvrsto naslonjenim na vreće sa peskom, Ponder zatvori oči i povuče uzicu. Ispred zmajevog kaveza ogledalo se spustilo dole, samo na trenutak. A prva reakcija mužjaka močvarnog zmaja na drugog mužjaka je plamen... Bio je to urlik. Dva muškarca proviriše preko ograde i ugledaše žuto-zeleno vatreno koplje koje grmi preko jutarnjeg mora. „Trideset tri sekunde!“ reče Ponder, kada je konačno otvorio oči. On iskoči iz zaklona. Mali zmaj podrignu.
75 Plamen je manje-više nestao, tako da je to bila najvlažnija eksplozija koju je Ponder ikada iskusio. „Ah“, rekao je Leonard, pomaljajući se iza vreća sa peskom i ljušteći komad oprljene kože sa glave. „Skoro kako treba, čini mi se. Samo prstohvat više uglja i ekstrakt morske alge da spreči povratni udar.“ Ponder skinu šešir. Ono što mu je sada bilo potrebno, osećao je, bilo je kupanje. A onda još jedno kupanje. „Nisam baš čarobnjak za rakete, zar ne?“ rekao je on, brišući zmaju pljuvačku sa lica. Ali sat kasnije još jedan plamen prolomio se preko talasa, tanak i beo, sa plavim jezgrom... i ovaj put, ovaj put, zmaj se samo nasmešio.
78 adije bih umro nego da se potpišem“, rekao je Boj Vili. „Radije bih se suočio sa zmajem“, rekao je Kaleb. „Nekim od onih pravih starih, naravno, ne sa malim vatrometićima kakvi se danas nalaze.“ „Kada se jednom potpišeš, mogu da rade sa tobom šta god hoće“, rekao je Koen. „Previše slova“, rekao je Trukl. „Sve različiti oblici, takođe. Uvek stavim X.“ Horda je stala da predahne i dim se pojavi na kraju zelene doline. Sneg je bio debeo, ali vazduh je bio gotovo blag. Već se osećalo peckanje polja visoke magije. „Čitanje, pa“, rekao je Koen, „to je drugačije. Ne smeta mi čovek koji pomalo čita. Sada pogledajte kartu, jer bi tu moglo da bude, na njoj ima veliki krst, dobro, i čovek koji je čita može na osnovu toga nešto reći.“ „Šta? To je Truklova karta?“ rekao je Boj Vili. „Tačno. Moglo bi da bude.“ „Ja mogu da čitam i pišem“, rekao je Zli Hari. „Žao mi je. Deo posla. Etikecija, takođe. Moraš biti ljubazan prema ljudima kada ih guraš niz dasku prema bazenu sa ajkulama... to te čini više zlim.“ „Niko te nije krivio, Hari“, rekao je Koen. „Uh, nisam baš imao ajkule“, rekao je Hari. „Trebalo je da znam kada mi je Džoni Bez Ruku rekao da ajkulama još nisu izrasla sva peraja, ali sve što su radile je da plivaju u krug, zvižduću srećno i traže ribu. Kada bacim ljude u rezervoar za mučenje treba da budu iskidani na komade, a ne da stupe u kontakt sa svojim unutrašnjim bićem i bidu jedno sa kosmosom.“ „Ajkule bi bile bolje od ove ribe“, rekao je Kaleb, mršteći se. „Fuj, ajkula ima ukus kao mokraća“, rekao je Koen. On šmrknu. „Sada je...“ „Sada je“, rekao je Trukl, „ono što ja zovem kulinarstvo.“ Pratili su miris kroz lavirint kamenja u pećini. Na bardovo čuđenje, svi su izvukli svoje mačeve dok su se približavali. „Ne možeš verovati kulinarstvu“, rekao je Koen, očigledno kao pokušaj objašnjenja. „Ali upravo si pobedio monstruoznu ludu đavolsku ribu!“ rekao je bard. „Ne, sveštenici su bili ludi, ribe su... teško je reći za ribu. Uostalom, znaš na čemu si sa ludim sveštenikom, ali kada neko dobro kuva kao što je upravo ovde - pa, to je misterija.“ „Pa?“ „Misterija koja te može ubiti.“ „Ti ipak nisi mrtav.“ Koenov mač zazvižda kroz vazduh. Bardu se učinilo da je čuo cvrčanje. „Ja rešavam misterije“, rekao je on. „Oh, svojim mačem... kao što je Karelinus odvezao Tsortski čvor?“ „Ne znam ništa o bilo kojem čvoru, momče.“ Na čistini između stena nad vatrom se kuvao paprikaš, a starija gospođa je radila na svom vezu. To nije bio prizor koji je bard očekivao ovde, iako je dama bila nešto... mladalački obučena za baku i poruka na platnu koje je šila, okružena malim cvetovima, bila je „ZAGRIZI HLADAN ČELIK, SVINJO“.
79 „Pa, dobro“, rekao je Koen, vraćajući svoj mač u korice. „Mislio sam da sam prepoznao rukotvorine tamo. Kako si to uradila, Vena?“ „Dobro izgledaš, Koene“, rekla je žena mirno, kao da ih je očekivala. „Vi, momci, želite li paprikaša?“ „Da“, rekao je Trukl, cereći se. „Ipak, neka bard prvi proba.“ „Sram te bilo, Trukle“, rekla je žena, stavljajući na stranu svoj vez. „Pa, ti si me drogirala i ukrala mi gomilu nakita zadnji put kad smo se sreli...“ „To je bilo pre četrdeset godina, čoveče! U svakom slučaju, ti si me ostavio da se borim sa gomilom goblina.“ „Znao sam da ćeš pobediti gobline.“ „Znala sam da tebi ne treba nakit. Dobro jutro, Zli Hari. Zdravo, momci. Podigni kamen. Ko je jadničak?“ „Ovo je bard“, rekao je Koen. „Barde, ovo je Vena Crnokosa.“ „Šta?“ rekao je Bard. „Ne, nije to ona! Čak i ja sam čuo za Crnokosu Venu, a ona je visoka mlada žena sa - oh...“ Vena uzdahnu. „Da, stare priče koje kruže, zar ne?“ rekla je ona, mazeći svoju sedu kosu. „I to je gospođa MekGeri sada, momci.“ „Da, čuo sam da si se smirila“, rekao je Koen, zahvatajući kutlačom paprikaš i probajući ga. „Udala si se za gostioničara, zar ne? Okačila svoj mač, dobila decu...“ „Unuke“, rekla je gospođa MekGeri, ponosno. Ali onda je ponosni osmeh izbledeo. „Jedan od njih je preuzeo gostionicu, ali drugi je proizvođač papira.“ „Vođenje gostionice je dobar posao“, rekao je Koen. „Ali nema mnogo herojskog u veleprodaji pribora za pisanje. Poseći se na papir jednostavno nije isto.“ On se udari po ustima. „To je dobra stvar, devojko.“ „To je smešno“, rekla je Vena. „Nikada nisam znala da imam talenta, ali ljudi su prelazili milje zbog mojih knedli.“ „Onda se tu ništa nije promenilo,“ rekao je Trukl Necivilizovani. „Ho, ho, ho.“ „Trukle“, rekao je Koen, „Sećam se kad si mi rekao da ti kažem kada postaneš previše necivilizovan?“ „Da?“ „Ovo je bio jedan od tih trenutaka.“ „U svakom slučaju,“ rekla je gospođa MekGeri, slatko se smešeći rumenom Truklu, „Sedela sam tako nakon što je Čarli umro, pa sam pomislila, dakle, je li to to? Da li samo moram čekati Mračnog Kosca? I onda... tamo je bio je taj svitak...“ „Kakav svitak?“ upitali su Koen i Zli Hari istovremeno. Zurili su jedan u drugog. „Vi’š“, rekao je Koen posežući u ranac, „Našao sam ovaj stari svitak, sa mapom koja pokazuje kako doći do planine i svim malim trikovima za brže stizanje -“ „I ja“, rekao je Hari. „Nikada mi nisi rekao!“ „Ja sam Mračni Gospodar, Koene“, rekao je Zli Hari strpljivo. „Ne bi trebalo da budem Kapetan Korisni.“ „Reci mi barem gde si to našao.“ „Oh, u nekoj drevnoj zatvorenoj grobnici koju smo opljačkali.“
82 „Ja sam našao moju u starom skladištu tamo u Carstvu“, rekao je Koen. „Moj je ostavio u gostionici neki putnik sav u crnom“, rekla je gospođa MekGeri. U tišini, bard je rekao: „Hm? Izvinite?“ „Šta?“ rekoše svo troje zajedno. „Je li se to samo meni čini“, rekao je bard, „ili smo ovde nešto propustili?“ „Kao šta?“ upita Koen. „Pa, ovi svici svima nam govore kako doći do planine, opasnim stazama koje niko nikada nije preživeo?“ „Da? Pa?“ „Pa... hm... ko je napisao te svitke?“ Nekoliko bogova Disksveta se zabavlja. S leva na desno: Sesifret (boginja popodneva, Ofler-krokodil, Flatipus (bog vetrova), Sudbina, Urika (boginja saune, snega i pozorišnih predstava za manje od 120 ljudi), Slepi Io (šef bogova i glavni Gromovnik), Libertina (boginja mora, pita od jabuka, određenih vrsta sladoleda i kratkih struna), Dama (ne pitaj), Bibulos (bog vina i stvari na čačkalicama), Patina (pozadi, boginja mudrosti), Topaksi (ispred, bog nekih vrsta gljiva, velikih ideja koje ste zaboravili da zapišete i nikada ih se više nećete setiti, kao i ljudi koji govore drugim ljudima da je „pas“ (dog) isto što i „bog“ (god) pisano unazad i misle da su na neki način prosvetljeni), Bast (pozadi, bog stvari ostavljenih na pragu ili polusvarenih ispod kreveta) i Nugan (lokalni bog, ali takođe zadužen za spajalice, ispravne stvari na pravom mestu u malim stacionarnim setovima i nepotrebnu papirologiju).
83 fler Krokodil diže pogled sa table za igru koja je bila, u stvari, svet. „U redu, kome on pripada?“ prošuška on. „Imamo pametnjakovića ovde.“ Došlo je do opšteg istezanja vratova među okupljenim božanstvima, a onda jedno podiže ruku. „A ti si...?“ upitao je Ofler. „Svemogući Nugan. Ja sam obožavan u delovima Borogravije. Mladić je odrastao u mojoj veri.“ „U šta Nuganotejci veruju?“ „Ovaj... mene. Uglavnom u mene. I sledbenicima je zabranjeno da jedu čokoladu, đumbir, pečurke i beli luk.“ Nekoliko bogova se trgnulo. „Kada si zabranjivao nisi razmišljao o tome, zar ne?“ rekao je Ofler. „Nema smisla u zabrani brokolija, zar ne? Taj pristup je veoma staromodan“, rekao je Nugan. Pogledao je barda. „On nikada nije bio posebno bistar do sada. Da ga udarim? Kladim se da ima belog luka u tom paprikašu, gospođa MekGeri izgleda da je dobra kuvarica.“ Ofler je oklevao. On je bio veoma star bog, od onih koji su nastali od pare močvara u toplim, tamnim zemljama. On je preživeo uspon i pad više modernih i svakako puno lepših bogova kroz razvoj, za boga, određene količine mudrosti. Pored toga, Nugan je bio jedan od novijih bogova, sav pun paklene vatre i samobitnosti i ambicije. Ofler nije bio bistar, ali je imao neki nejasan nagoveštaj da je za dugoročno preživljavanje bogova potrebno da ponudi svojim vernicima nešto više od pukog nedostatka munje. I osetio je nebožanski ubod simpatije za svako ljudsko biće čiji je bog zabranio čokolade i beli luk. U svakom slučaju, Nugan je imao neprijatne brkove. Niko nije želeo da ima posla sa bogom koji ima takve džangrizave male brkove. „Ne“, rekao je on, protresajući kutiju sa kockicama. „To će ubrzati stvari.“ agano Koen stisnu kraj svoje dronjave cigarete, stavi je iza uveta i pogleda u zeleni led. „Nije kasno da se vratimo“, kazao je Zli Hari. „Ako neko želi, mislim.“ „Da, tako je“, rekao je Koen, bez gledanja unaokolo. „Osim toga, neko ne igra fer.“
84 „Smešno, zaista“, rekla je Vena. „Ceo svoj život sam išla u avanture sa starim mapama nađenim u starim grobovima i tako dalje, a nikada nisam brinula o tome odakle su došle. To je jedna od onih stvari o kojima nikada ne misliš, kao i tome ko ostavlja svo oružje, ključeve i medicinske komplete unaokolo u neistraženim tamnicama.“ „Neko ko postavlja zamku“, rekao je Boj Vili. „Verovatno. Neće biti prva zamka u koju sam ušao“, rekao je Koen. „Mi ćemo se boriti protiv bogova, Koene“, rekao je Hari. „Kada čovek to radi, čovek mora da bude siguran u svoju sreću.“ „Moja je radila do sada“, rekao je Koen. Pružio je ruku i dodirnuo kameni zid pred sobom. „Toplo je.“ „Ali ima leda na njemu!“ rekao je Hari. „Da. Čudno, a?“ rekao je Koen. „To je baš kao što i spisi govore. Vidiš kako se sneg lepi na to? To je magija. Pa... idemo ovamo...“ rhirektor Ridkali je odlučio da posada treba da bude obučena. Ponder Stibons je istakao da će oni ići u potpuno neočekivano, i Ridkali je presudio da stoga treba da dobiju neočekivanu obuku. Rinsvind, s druge strane, rekao je da su krenuli u sigurnu smrt, gde je svako uspešno stigao bez ikakvog treninga. Kasnije je rekao da će Leonardov uređaj možda raditi, ipak. Nakon pet minuta u njemu, sigurna smrt je izgledala kao oslobađanje. „Bačen je ponovo“, rekao je Dekan. „Postaje sve bolji u tome, ipak,“ rekao je šef Katedre neodređenih studija. „Kako možeš to da kažeš? Prošli put je bilo čitavih deset sekundi pre nego što je pustio!“ „Da, ali je povraćao više, i to je otišlo najdalje“, rekao je šef Katedre dok je lagano šetao. Dekan je podigao pogled. Bilo je teško videti leteću mašinu u senci ceradom pokrivene barže. Pokrivači su bili rašireni preko mnogih zanimljivih delova. Osećao se jak miris lepka i laka. Bibliotekar, koji je imao tendenciju da se uključi u stvari, mirno je visio na jarbolu i zakucavao drvene klinove u dasku.
86 „To će biti baloni, zapamtite moje reči“, rekao je Dekan. „Imam mentalnu sliku. Baloni i jedra, konopci i tako to. Verovatno i sidro, takođe. Nestvarne stvari.“ „Tamo u Agatejskom carstvu imaju zmajeve dovoljno velike da nosi ljude“, rekao je šef Katedre. „Možda samo gradi većeg zmaja.“ U daljini Leonard od Kvirma je sedio u bazenu svetlosti, skicirajući. Povremeno bi dao stranicu pripravniku koji je čekao, i odmah žurno odlazio. „Da li ste videli dizajn koji je juče napravio?“ rekao je Dekan. „Ima ideju da bi mogli da odemo van mašine da je popravimo, tako da je dizajnirao neku vrstu uređaja kojim može da se leti unaokolo sa zmajem na leđima. Rekao je da je za hitne slučajeve!“ „Koji problem može biti gori od zmaja vezanog za leđa?“ rekao je šef Katedre za neodređene studije. „Tačno! Čovek živi u kuli od slonovače!“ „Da li? Mislio sam da ga je Vetinari zatvorio na nekom tavanu.“ „Pa, mislim, godine toga mogu dati čoveku veoma ograničenu viziju, po mom skromnom mišljenju. Ništa drugo osim urezivanja dana na zidu.“ „Kažu da slika dobre slike“, rekao je šef Katedre. „Pa, slike“, rekao je Dekan omalovažavanjem. „Svi kažu da su tako dobre da vas njihove oči prate po sobi.“ „Stvarno? Šta radi ostatak lica?“ „Ono ostaje gde jeste, pretpostavljam“, rekao je šef Katedre za neodređene studije. „Meni to ne zvuči dobro“, rekao je Dekan dok su izlazili na svetlost dana. Na svom stolu, dok je razmatrao problem upravljanja svemirskim brodom u vazduhu, Leonard je pažljivo nacrtao ružu.
87 ari zatvori oči. „Ovo ne izgleda dobro“, rekao je on. „Lako je kad se navikneš na to“, rekao je Koen. „To je samo pitanje kako gledaš na stvari.“ Zli Hari ponovo otvori oči. Stajao je u širokoj ravnici, zelenkastoj i blago zakrivljenoj nadole sa desne i leve strane. Bilo je to kao da si na visokom, travnatom grebenu. Protezao se i nestajao u udaljenim oblacima. „To je samo lagana šetnja“, rekao je Boj Vili, pored njega. „Vidi, moje noge nisu ovde problem“, rekao je Zli Hari. „Noge nemaju ništa protiv. To je moj mozak.“ „Pomaže ako misliš o tlu kao da je iza tebe“, rekao je Boj Vili. „Ne“, rekao je Zli Hari. „Ne pomaže.“ Čudna karakteristika planine bila je ova: kada jednom staneš stopalima na nju, pravac je postajao stvar ličnog izbora. Drugačije rečeno, gravitacija je bila opcionalna. Ona je ostajala pod nogama, bez obzira kako vam noge bile usmerene. Zli Hari pitao zašto to utiče samo na njega. Horda je izgledala potpuno ravnodušna. Čak i strašna kolica Ludog Hemiša su se srećno kotrljala u pravcu o kojem je, sve do sada, Hari mislio kao o vertikalnom. To je, mislio je, verovatno zato što su Zli Gospodari mudriji od heroja. Njima je barem trebao par funkcionalnih moždanih ćelija da naprave platne liste čak za pola tuceta plaćenika. A moždane ćelije Zlog Harija govorile su mu da gleda ispred sebe i pokuša da veruje kako je u šetnji duž širokog, veselog grebena i da nema računa da se okrene nazad, čak i da razmišlja o okretanju, jer je iza njega bio gnjik, gnjik, gnjik... „Polako!“ rekao je Boj Vili, stežući mu ruku. „Slušaj svoje noge. One znaju šta treba.“ Na Harijev užas, Koen je izabrao ovaj trenutak da se okrene. „Hoćeš li da baciš pogled pogled?“ upitao je. „Vidim kuću svih odavde!“ „Oh, ne, molim te, ne“, promrmljao je Zli Hari, bacajući se napred da bi se zadržao na planini. „Ovo je sjajno, zar ne?“ rekao je Trukl. „Vidiš sva ta mora kako nekako vise nad tobom - Šta je sa Harijem?“ „Malo mu je loše“, rekla je Vena. Na Koenovo iznenađenje, bard je izgledao prilično kod kuće na vidikovcu. „Rođen sam u planinama“, objasnio je on. „Stekneš osećaj za visinu tamo gore.“ „Ja sam bio svuda gde sam pogledao“, rekao je Koen, gledajući oko sebe. „Bio tamo, uradio to... bio opet tamo, uradio to dva puta... ništa nije ostalo gde sam ja bio...“ Bard ga pogledao od glave do pete, i odjednom mu je svanu-lo. Znam zašto to radi, pomislio je. Hvala bogu za klasično obrazovanje. Dakle, koji je ono bio citat?
88 „I Karelinus plakao, jer više nije bilo svetova da se osvoje“, rekao je on. „Ko je taj momak? Pomenuo si ga ranije“, rekao je Koen. „Vi niste čuli za cara Karelinusa?“ „Jok.“ „Ali... on je bio najveći osvajač koji je ikada živeo! Njegovo carstvo protezalo se preko celog diska! Osim Protivtežnog Kontinenta i Četiri Iks, naravno.“ „Ne krivim ga. Ne možeš dobiti dobro pivo ni u jednom od njih kao ni ljubav bez novca, kao ni druge hulje koje dođu.“ „Pa, kad je stigao blizu obale Muntaba, rečeno je da je stajao na obali i plakao. Neki filozof mu je rekao da ima više svetova tamo negde, i da on nikada ne bi mogao da ih osvoji... Hm... I to me je podsetilo malo od tebe.“ Koen je za trenutak šetao u tišini. „Da“, rekao je on najzad. „Da, shvatam kako je to moglo biti. Samo ne kao slabić, naravno.“ ada je,“ rekao je Ponder Stibons, „T minus dvanaest sati.“ Njegova publika, sedeći na palubi, gledala ga je podozrivo i sa učtivim nerazumevanjem. „To znači da će leteća mašina ići preko ivice sutra neposredno pred zoru“, objasnio je Ponder. Svi se okrenuše ka Leonardu, koji je posmatrao galeba. „Gospodine Da Kvirm?“ rekao je Lord Vetinari. „Šta? Oh, da.“ Leonard trepnu. „Da. Uređaj će biti spreman, iako mi nužnik zadaje probleme.“ Predavač Modernih Runa gurnu ruke u povelike džepove svoje mantije. „O bože, mislim da imam bocu nečega... more uvek utiče na mene na taj način, znate.“ „Prilično sam razmišljao o problemima u vezi sa vazduhom i niskom gravitacijom“, rekao je Leonard. „To je ono što je preživeli sa Maria Pesto prijavio. Ali osećam da sam ovog popodneva rešio problem nužnika koristeći ređi vazduh na visini da bi se postigao efekat obično povezan sa gravitacijom. Uključujući nežno usisavanje.“ Ponder klimnu glavom. Imao je brz um kada je reč o mehaničkim detaljima, i već je formirao mentalnu sliku. Sada bi mu dobro došla mentalna gumica za brisanje. „Ovaj... dobro“, rekao je on. „Pa, većina brodova će pasti posle barže tokom noći. Čak i sa magijom i uz pomoć vetra ne usuđujem se da priđem bliže od trideset milja do Ruba. Posle toga, možemo da uhvatimo struju i preplovimo preko Ruba“. Rinsvind, koji je turobno nagnuo preko ograde i gledao u vodu, okrenuo se na ovo. „Koliko smo daleko od ostrva Krul?“ on je rekao. „To mesto? Stotine kilometara,“ rekao je Ponder. „Želimo da se zadržimo što dalje od tih pirata.“
89 „Pa... mi ćemo onda ići direktno u Ogradu?“ Tehnički to je bila tišina, mada je bila buka od neizrečenih misli. Svaki čovek je bio zauzet pokušavajući da smisli razlog zašto bi bilo previše očekivati od njega da misli o ovome, dok je u isto vreme tražio razlog zašto bi neko drugi trebalo. Ograda je najveća ikada napravljena građevina; pokrivala je skoro trećinu dužine ivice oko sveta. Na velikom ostrvu Krul, čitava civilizacija živela je od onoga što su skupljali na njoj. Oni su jeli mnogo sušija, i njihova odbojnost prema ostatku sveta ih je dovela do hroničnog gastritisa. U svojoj stolici, Lord Vetinari se slabašno, kiselo nasmešio. „Da, zaista“, rekao je on. „Prostire se na nekoliko hiljada kilometara, shvatam. Kako god, zamolio sam Krulijance da više ne drže zarobljene pomorce kao robove. Sada jednostavno naplaćuju uništavajuće cene spašavanja.“ „Nekoliko vatrenih lopte bi moglo da raznese stvar u parčiće“, rekao je Ridkali. „To bi, međutim, zahtevalo da budemo veoma blizu toga,“ rekao je Lord Vetinari. „To znači da bi, tako blizu Ruba, uništili jedinu stvar koja nas sprečava da padnemo preko ivice. Zamršen problem, gospodo.“ „Magični tepih“, rekao je Ridkali. „Radi posao. Imamo jedan u -“ „Ne tako blizu Ruba, gospodine“, rekao je Ponder tužno. „Taumatsko polje je veoma tanko i postoje neke opasne vazdušne struje.“ Začulo se oštro šuštanje velikog bloka za crtanje dok se okretala sledeća stranica. „Oh, da“, rekao je Leonard, više ili manje za sebe. „Izvinite?“ rekao je Patricij. „Jednom sam dizajnirao jednostavan način na koji bi čitavu flotu sasvim lako mogao uništiti, gospodaru. Samo kao tehničku vežbu, naravno.“ „Ali sa numerisanim delovima i uputstvom?“ upitao je Patricij. „Ovaj, da, gospodine. Naravno. U suprotnom ne bi bila pravilna vežba. I siguran sam da bi uz pomoć ove magične gospode trebalo da budemo u stanju da ga prilagodimo za ovu svrhu.“ Dao im je blistav osmeh. Gledali su u njegov crtež. Ljudi su skakali sa brodova u plamenu, u kipuće more. „Stvarno radite ovakve stvari kao hobi, zar ne?“ rekao je Dekan. „Oh, da. Ne postoji praktična primena.“ „Ali zar nije mogao da neko da sagradi nešto takvo?“ rekao predavač Modernih Runa. „Pa, pretpostavljam da postoje takvi ljudi“, rekao je Leonard razočarano. „Ali ja sam siguran da će vlada zaustaviti stvari pre nego što budu otišle predaleko.“ Osmeh na licu lorda Vetinarija bio je jedan od onih koje verovatno ni Leonard od Kvirma, sa svim svojim genijem, nikada neće moći da prenese na platno. Vrlo pažljivo, znajući da ako bi im ispali oni verovatno ne bi ni znali da su im ispali, tim šegrta i pripravnika podigao je kaveze sa zmajevima u police na zadnjem delu leteće mašine. Povremeno je jedan od zmajeva štucao. Svi prisutni, kao jedan, se slediše. Izuzetak je bio Rinsvind, koji će čučnuo iza gomile drveta udaljene mnogo jardi.
92 „Svi su dobro hranjeni Leonardovom posebnom hranom i trebalo bi da budu veoma poslušni četiri ili pet sati“, rekao je Ponder, izvlačeći ga napolje po treći put. „Prve dve police su dobile svoje obroke u preciznim vremenskim intervalima, a prva grupa bi trebalo da bude u raspoloženju za plamen upravo kada pređete preko Ruba.“ „Šta ako odložimo?“ Ponder se duboko zamislio. „Šta god da uradite, neće biti odloženo“, rekao je on. „Hvala vam.“ „Onima koje ćete poneti se sa sobom u letu može biti potrebno hranjenje. Mi smo ukrcali mešavinu nafte, kamenog ulja i antracitske prašine.“ „Za mene da hranim zmajeve“. „Da.“ „U ovom drvenom brodu, koji će biti veoma, veoma visoko?“ „Pa, u tehničkom smislu, da.“ „Da li ćemo se fokusirati na te sitnice?“ „Striktno govoreći, tu neće biti dole. Kao takva. Hm... moglo bi se reći da ćete putovati tako brzo da nećete biti u bilo kom mestu dovoljno dugo da bi padali.“ Ponder potraži tračak razumevanja u Rinsvinovom licu. „Ili, da postavimo na drugi način, ti ćeš stalno padati, bez da ikada udariš o zemlju.“ Iznad njih, zmajevi su zadovoljno cvrčali u kavezima. Pramenovi pare lagano su plovili kroz senke. „Oh“, rekao je Rinsvind. „Da li razumeš?“ upitao je Ponder. „Ne. Samo sam se nadao da ćeš prestati da pokušavaš da mi objasniš stvari ako ništa ne kažem.“ „Kako smo, gospodine Stibons?“ upita Arhirektor, šetajući se na čelu svojih čarobnjaka. „Kako je naš ogromni zmaj?“ „Sve ide po planu, gospodine. Mi smo u T minus pet sati, gospodine.“ „Stvarno? Dobro. Mi smo na večeru za deset minuta.“ Rinsvind je imao malu kabinu, sa hladnom vodom i trčećim pacovima. Veći deo prostorije nije zauzimao njegov krevet već njegov prtljag. Prtljag. Bila je to kutija koja je hodali na stotinama malih nogu. Bila je magična, koliko on zna. Imao ju je godinama. Razumela je svaku reč koju je rekao. Poslušala bi svaku stotu, nažalost. „Neće biti mesta“, rekao je on. „A znaš da svaki put kad smo otišli u vazduh da smo se izgubili.“ Prtljag ga je gledao na svoj bezoki način. „Dakle, ti ostani sa dobrim gospodinom Stibonsom, u redu? Nikad nisi voleo petljanje oko bogova, kao ni ja. Ja ću se vratiti uskoro.“ Ipak, bezoki pogled se nastavio. „Samo me ne gledaj tako, važi?“ rekao je Rinsvind. Lord Vetinari bacio je pogled na tri... Koja je ono beše reč?
93 „Ljudi“, rekao je on, računajući da je ona bila nesumnjivo tačna, „na mene je palo da vam čestitam na... na...“ Oklevao je. Lord Vetinari nije bio čovek koji je uživao u formalnostima. Postojale su dve kulture, koliko je on bio obavešten. Jedna je bila prava, a drugu su činili ljudi koji su voleli mašine i jeli picu u nerazumno vreme. „...Na tome što ćete biti prvi ljudi koji će napustiti disk sa odlučnom namerom za povratak nazad“, dodao je on. „Vaša... misija je da sletite na ili blizu Kori Celesti, pronađite Koena Varvarina i njegove ljude, i bilo kojim sredstvima zaustavite njihov smešni plan. Verovatno je u pitanju neki nesporazum. Čak i varvarski heroji uglavnom povlače crtu kada je u pitanju raznošenje sveta.“ On uzdahnu. „Oni obično nisu dovoljno civilizovani za to“, dodao je on. „U svakom slučaju... molimo ga da sasluša razloge, i tako dalje. Varvari su uglavnom sentimentalni. Pričajte mu o svim slatkim malim štencima koji će biti ubijeni, ili tako nešto. Osim toga, ja ne mogu da vam savetujem dalje. Pretpostavljam da klasična sila ne dolazi u obzir. Da je Koena lako ubiti, ljudi bi to uradili odavno.“ Kapetan Kerot salutira. „Sila je uvek poslednje sredstvo, gospodine“, rekao je on. „Verujem da je za Koena prvi izbor“, rekao je Lord Vetinari. „Nije on tako loš ako mu ne priđeš iznenada s leđa“, rekao je Rinsvind. „Ah, evo ga glas našeg specijaliste za misije“, rekao Patricij. „Samo se nadam - Šta je to na vašem bedžu, kapetane Kerot?“ „Moto misije, gospodine“, rekao je Kerot veselo. „Morituri Nolumus Mori. Rinsvind je to predložio.“ „Pretpostavljam da jeste“, rekao je Lord Vetinari, posmatrajući čarobnjaka hladno. „A da li bi hteli da nam date kolokvijalni prevod, gospodine Rinsvind?“ „Ovaj...“ Rinsvind je oklevao, ali zaista nije imao izlaza. „Ovaj... grubo rečeno, to znači ’Mi koji ćemo umreti ne želeći to’, gospodine.“ „Vrlo jasno izraženo. Pozdravljam vašu odlučnost... Da?“ Ponder mu je šapnuo nešto u uho. „Ah, informisan sam da vas moramo ubrzo napustiti“, rekao je Lord Vetinari. „Gospodin Stibons mi kaže da postoji način da budemo u kontaktu sa vama, barem dok ste blizu planina.“ „Da, gospodine“, rekao je Kerot. „Polomljeni omniskop. Neverovatan uređaj. Svaki deo vidi ono što drugi delovi vide. Zapanjujuće.“ „Pa, verujem da će vaša nova karijera biti u usponu ako ne, ahaha, meteorska. Na svoja mesta, gospodo.“ „Ovaj... Samo želim da napravim ikonografiju, gospodine“, rekao je Ponder, žureći napred i držeći veliku kutiju. „Da zabeležimo trenutak? Ako biste svi stali ispred zastave i osmeh, molim... to znači da uglovi vaših usta idu gore, Rinsvinde... hvala.“ Ponder, kao i svi loši fotografi, okinuo je samo delić sekunde nakon što su osmesi zamrznuti. „A da li imate poslednje reči?“ „Misliš, poslednje reči pre nego što odemo i vratimo se?“ rekao je Kerot, nabravši čelo.
95 „O, da. Naravno. To je ono što sam mislio! Zato što naravno da ćete se vratiti, zar ne?“ rekao je Ponder, previše brzo po Rinsvindovom mišljenju. „Imam apsolutno poverenje u rad gospodina Da Kvirma, a siguran sam da i on ima.“ „Oh, bože. Ne, nikada nisam imao poverenja“, rekao je Leonard. „Nemate?“ „Ne, stvari jednostavno rade. Ne morate da zamišljate želju“, rekao je Leonard. „Naravno, ako ne uspemo, ni onda stvari neće biti tako loše, zar ne? Ako ne uspemo da se vratimo, svakako ne bismo imali gde da se vratimo, zar ne? Zato što će sve nestati.“ On im uputi radostan mali osmeh. „Uvek nalazim da je logika velika uteha u vremenima kao što je ovo.“ „Lično“, rekao je kapetan Kerot, „srećan sam, uzbuđen i oduševljen da krenemo.“ On kucnu kutiju na njegovoj strani. „I ja sam, po uputstvu, poneo ikonograf u nameri da napravim mnogo korisnih i detaljnih slika našeg sveta iz perspektive svemira koje će nas možda navesti da vidimo čovečnost u potpuno novom svetlu.“ „Da li je pravi trenutak da podnesem ostavku na mesto člana posade?“ rekao je Rinsvind, zureći u svoje kolege putnike. „Ne“, reče Lord Vetinari. „Možda na osnovu ludila?“ „Tvog vlastitog, pretpostavljam?“ „Birajte!“ Vetinari pozva Rinsvinda u stranu. „Pretpostavljam da jedino neko ko bi mogao biti lud može učestvovati u ovom poduhvatu“, promrmlja. „U tom slučaju, naravno, vi ste u potpunosti kvalifikovani.“ „Onda... pretpostavimo da nisam lud?“ „Oh, kao vladar Ank-Morporka imam obavezu da pošaljem samo najbritkije, najbolje umove na vitalnu misiju ovakve vrste.“ Zadržao je Rinsvindov pogled na trenutak. „Mislim da je tu caka“, rekao je čarobnjak, znajući da je on izgubio. „Da. Najbolja koja postoji“, rekao je Patricij. vetla usidrenih brodova nestala su u tmini kako se barka udaljavala, sada sve brže kao da je neko počeo da je vuče. „Nema povratka“, rekao je Leonard. Začulo se valjanje grmljavine, a prsti munja hodali su duž Ruba sveta. „Samo oluja, nadam se“, dodao je on, kada su krupne kapi kiše počele da padaju u ceradu. „Hoćemo li da uđemo unutra? Vučna užad će nas povući direktno do Ruba, i mogli bismo da uživamo dok čekamo.“ „Moramo prvo da oslobodimo požarne čamce, gospodine“, rekao je Kerot. „Da, baš sam blesav“, rekao je Leonard. „Ja bih zaboravio svoju glavu da nije pričvršćena kostima i kožom!“
A Sedište za kormilara. B Sedište levog krila. C Sedište desnog krila (za specijalistu misije) D Jaram (za visinu i skupljanje krila) E Pedale (za kormilo) F Uređaj za gledanje iza sebe. G Deo omniskopa. H Kugla sa živom (pokazuje visinu od tla) I Ručka za navijanje krila. J Ručka za blinkere zmajeva. K Ogledalski niz. L Izbacivač ogledala Gromovitog lososa. M Odvajač Gromovitog lososa. N Odvajač zmajeva. O Uređaj za brzo usporavanje. P Post (krilni balast, najbolje ne koristiti) Q Brisač vetrobrana. R Podešavanje sedišta. S Kormilo princa Harana. T Kočnica krilne motalice. U Držač šolje. Beleška izdavača: Kao i Leonardo da Vinči, Leonard od Kvirma je pisao unazad, što je talenat koji nije redak kod levorukih ljudi. Na žalost, zbog jasnoće i očuvanja duševnog zdravlja naših čitalaca, bili smo prinuđeni da rukopis odštampamo u pogrešnom smeru.
98 Nekoliko brodova je žrtvovano za napad na Ogradu. Polako su se kretali, natovareni rezervnim konzervama laka, boje i ostacima večere za zmajeve. Kerot je pokupio nekoliko lampiona i, nakon nekoliko pokušaja na snažnom vetru, uspeo da ih zapali i postavi ih pažljivo prema Leonardovom uputstvu. Zatim su čamci prepušteni morskim strujama. Oslobođeni vuče broda, povučeni su bržom strujom. Kiša je sada već pljuštala. „A sada da se vratimo u brod“, rekao je Leonard, pokušavajući da se sakrije od kiše. „Šolja čaja će nam dobro doći.“ „Mislio sam da smo odlučili da nećemo imati otvoreni plamen na brodu, gospodine“, rekao je Kerot. „Poneo sam specijalni bokal koji sam osmislio da drži stvari toplim“, rekao je Leonard. „Ili hladnim, ako više volite. Ja to zovem Toplo ili Hladno Boca. Pomalo sam zbunjen oko toga kako zna na koji način to želite, ali izgleda da ipak radi.“ Poveo ih je uz merdevine. Samo jedna mala lampica osvetljavala je malu kabinu. Osvetljavala je tri sedišta, uglavljena u mrežu poluga, šipki i opruga. Posada je bila ovde i ranije. Oni su znali raspored. Postojao je i jedan mali krevet pozadi, što je značilo do će samo jedna osoba imati vremena da spava. Pletene torbe u kojima se nalazila hrana i flaše sa vodom su bile privezane na svakom neiskorišćenom delu zida. Nažalost, neka od komisija Lorda Vetinarija, osmišljena kako bi se sprečili njeni članovi da se mešaju u nešto važno, usmerila je svoju pažnju na snabdevanje broda. Činilo se da su opremljeni za svaku situaciju, uključujući rvanje sa aligatorom na glečeru. Leonard uzdahnu. „Zaista nisam želeo nikome da kažem ne.“ rekao je: „Ja sam predložio da bi bila poželjna, hm, hranljiva koncentrisana hrana i, ovaj, sa malim ostatkom -“ Kao jedan, okrenuli su se na svojim mestima da pogledaju Eksperimentalni Nužnik Mk 2. Mk 1 je radio - Leonardovi uređaji obično jesu - ali pošto ključ za njegovo funkcionisanje bio veoma brzo okretanje oko centralne ose dok je u upotrebi on je napušten nakon izveštaja od strane probnog pilota (Rinsvind) da, šta god ste imali na umu kada ste otišli unutra, jedino što ste želeli je da radite to kada izađete. MK 2 još nije bio isproban. On zloslutno zaškripa pod njihovom pogledom, kao otvoreni poziv na opstipaciju i kamen u bubregu. „To će nesumnjivo funkcionisati“, rekao je Leonard, i samo ovaj put Rinsvind je primetio ton neizvesnosti u glasu. „To je sve samo stvar pravilnog otvaranja ventila u nizu.“ „Šta se dešava ako ne otvorimo pravilno ventile u nizu, gospodine?“ upitao je Kerot, grčeći se. „Morate razumeti da sam morao da dizajniram toliko stvari za ovaj brod -“, počeo je Leonard. „Mi bismo i dalje želeli da znamo“, rekao je Rinsvind. „Ovaj... istina je da ono što se dešava ako ne otvarate ventile u pravilnom nizu je da ćete želeti da ste otvorili ventile u pravilnom nizu“, rekao je Leonard. On zavuče ruku ispod svog sedišta i izvuče veliku metalnu bocu zanimljivog izgleda. „Želi li neko čaj?“ upita.
99 „Samo malu šolju“, rekao je Kerot odlučno. „Meni jednu kašičicu“, rekao je Rinsvind. „A šta je ova stvar što visi na plafonu ispred mene?“ „To je moj novi uređaj za gledanje iza sebe“, rekao je Leonard. „Veoma je jednostavan za upotrebu. Ja to zovem uređaj za gledanje iza sebe.“ „Gledati iza sebe je loš potez“, rekao je Rinsvind ubeđeno. „Uvek sam govorio da je tako. To vas usporava.“ „Ah, ali na ovaj način nećemo uopšte usporiti.“ „Stvarno?“ rekao je Rinsvind, zainteresovano. Olujna kiša je udarala po ceradi. Kerot je pokušao da pogleda ispred. Otvor je bio pokriven poklopcem, tako da – „Uzgred ... šta smo mi?“ on je rekao. „Mislim, kako ćemo se nazvati?“ „Verovatno glupacima,“ rekao je Rinsvind. „Mislio sam zvanično?“ Kerot pogleda po stešnjenoj kabini. „I kako ćemo nazvati ovaj brod?“ „Čarobnjaci ga zovu veliki zmaj*“, rekao je Rinsvind. „Iako uopšte nije kao zmaj, zmaj je nešto na uzici što -“ „On mora da ima ime“, rekao je Kerot. „Putovanje brodom bez imena donosi lošu sreću.“ Rinsvind pogleda na poluge ispred svog sedišta. One su uglavnom imale veze sa zmajevima. „Mi smo u velikoj drvenoj kutiji, a iza nas je oko stotinu zmajeva koji se spremaju da podrignu“, rekao je on. „Mislim da nam treba ime. Ovaj... da li stvarno znate kako se ovim leti, Leonarde?“ „Ne baš tačno, ali ja nameravam uskoro da naučim.“ „Stvarno dobar naziv“, rekao je Rinsvind grozničavo. Ispred njih olujni horizont osvetljavale su eksplozije. Brodovi su pogodili Kružnicu, i goreli žestokim, korozivnim plamenom. „Odmah sada?“ dodao je on. „Jastreb, pravi jastreb, je veoma lepa ptica“, rekao je Leonard. „To je ono što sam imao na umu kada sam -“ „Onda je Jastreb,“ odlučio je Kerot. Pogledao je spisak ispred sebe i precrtao jednu stavku. „Da li da spustim sidro cerade, gospodine?“ „Da. Ovaj. Da. Uradite to“, rekao je Leonard. Kerot je povukao polugu. Ispod i iza njih začuo se zvuk pljuskanja, a zatim kabla koji se veoma brzo odmotava. „Tamo je greben! Tamo je kamenje!“ Rinsvind je ustao, pokazujući. Svetlost vatre ispred njih obasjavala je nešto veliko i nepomično, okruženo talasima. „Nema povratka“, rekao je Leonard dok je potopljeno sidro vuklo prekrivač sa Jastreba kao sa ogromnog platnenog jajeta. Dohvatio je i povukao ručke i dugmiće kao orguljaš koji izvodi fugu. „Blinkeri broj jedan... spušteni. Veze... isključene. Gospodo, povucite te velike ručke pored tebe kada kažem...“ Stene su se pomaljale. Bela voda na rubu beskrajnog Pada bila je crvena od vatre i obasjana munjama. Nazubljene stene bile su udaljene nekoliko metara, oštre kao zubi krokodila. * The Kite – dečiji zmaj, ali takođe i jastreb.
100 „Sada! Sada! Sada! Ogledala... spuštena! Dobro je! Imamo plamen! Šta je to bilo... oh, da... Svako neka se drži za nešto!“ Krila se razmotaše, zmajevi rasplamsaše, Jastreb se podigao sa rasparčane barže u oluju i preko Ruba sveta... Jedini zvuk bio je slabašni šapat vazduha dok su Rincevind i Kerot ustajali sa podrhtavajućeg poda. Njihov pilot je buljio kroz prozor. „Pogledajte ptice! Oh, pogledate ptice!“ U mirnom osunčanom vazduhu iznad oluje hiljade njih obrušile su se i okružile brod koji je klizio kroz vazduh, kao male ptice koje hoće da opljačkaju orla. I to je izgledalo kao orao, onaj koji je upravo oteo ogromnog lososa sa Pada... Leonard je stajao u zanosu, sa suzama koje su se slivale niz obraze. Kerot ga kucnu veoma nežno po ramenu. „Gospodine?“ „Tako je lepa... tako lepa...“ „Gospodine, trebamo vas da letite ovim, gospodine! Sećate se? Faza dva?“ „Hm?“ Onda je umetnik se trgnuo, i deo njega se vratio u svoje telo. „Oh, da, vrlo dobro, vrlo dobro...“ Teško se spusti u svoje sedište. „Da... bez sumnje... da. Moramo, ovaj, da testiramo kontrole. Da.“ Položio je drhtave ruke na poluge pred njim, i stavio noge na pedale. Jastreb se iznenada nagnu na bok u vazduhu. „Ups... ah, mislim da ga sad imam... izvinite... da... oh, žao mi je, dragi moji... ah, mislim da sad...“ Rinsvind, prolećući pored prozora zbog još jednog podrhtavanja, spusti pogled na Rub. Tu i tamo, skroz dole, ogromna ostrva odražavala su se na zidu od bele vode, sijajući u večernjem svetlu. Mali beli oblaci hitali su između njih. I svuda je bilo ptica koje su kružile, gnezdile se, jedrile kroz vazduh – „Tamo su šume na tim stenama! To su kao male zemlje... tamo su ljudi! Vidim kuće!“ Ponovo je bačen nazad kad se Jastreb nasukao u neki oblak. „Postoje ljudi koji žive preko Ruba!“ rekao je.