Teri Pracet- Poslednji heroj

„Stare olupine, pretpostavljam“, rekao je Kerot. „Ja, ovaj, mislim da bi sada trebalo da otkačimo“, rekao je Leonard, gledajući netremice napred. „Rinsvinde, budite tako dobri i povucite onu polugu tamo, hoćete li?“ Rinsvind učini to. Začulo se „klunk“ iza njih, i brod se malo zatrese kad je kavez prve faze otpao. Dok se lagano prevrtao u vazduhu, mali zmajevi raširiše krila i zamahnuše veselo vraćajući se natrag prema Disku. „Mislio sam da će biti više od toga“, rekao je Rinsvind. „O, to su samo oni koje smo koristili da nam pomognu u prelasku Ruba“, rekao je Leonard, dok se Jastreb lenjo okretao u vazduhu. „Većinu ostalih ćemo koristiti da idemo dole.“ „Dole?“ rekao je Rinsvind. „O, da. Moramo da idemo dole, što brže možemo. Nema vremena za gubljenje.“ „Dole? Ovo nije vreme da se razgovara o dole! Treba da pričamo o okolo. Okolo je u redu! Ne dole!“ „Ah, ali vidiš, kako bi išli okolo moramo da idemo dole. Brzo.“ Leonard izgledao posramljeno. „Nisam to naveo u svojim beleškama -“ „Dole nije pravac koji me čini srećnim!“ „Halo? Halo?“ začuo se glas, negde iz vazduha.

102 „Kapetane Kerot“, rekao je Leonard, dok se Rinsvind durio u svom sedištu, „učinite mi uslugu i otvorite onaj ormarić, hoćete li?“ Pojavio se fragment razbijenog omniskopa i lice Pondera Stibonsa. „Ovo radi!“ Njegov krik je zvučao prigušeno i nekako sitno, kao cviljenje mrava. „Živi ste?“ „Odvojili smo prve zmajeve i sve ide dobro, gospodine“, rekao je Kerot. „Ne, nije!“ povikao je Rinsvind. „Oni žele da idu dol-!“ Bez okretanja glave, Kerot provuče ruku iza Leonarda i navuče Rinsvindu šešir preko lica. „Zmajevi druge faze su već spremni za paljenje“, rekao je Leonard. „Najbolje je da krenemo, g. Stibons.“ „Molim vas da beležite pažljivo sva zapažanja -“ počeo je Ponder, ali Leonard ga je učtivo prekinuo. „A sada“, rekao je on, „ako bi gospoda odvojila kopče pored vas i okrenula veliku crvenu ručicu trebalo bi da započnemo proces savijanja krila unazad. Verujem da će povećanje brzine rotora učiniti posao lakšim.“ Pogledao je u Rinsvindovo tupo lice kada se ljutiti čarobnjak oslobodio iz svog šešira. „Koristićemo nalet vazduha dok padamo da nam pomogne da smanjimo veličinu krila, koja nam neće trebati neko vreme.“ „Ja razumem to“, rekao je Rinsvind odsutno. „Ja samo mrzim to.“ „Jedini put kući je dole, Rinsvinde“, rekao je Kerot, podešavajući svoj pojas. „I stavi kacigu!“ „Dakle, ako biste se svi još jednom čvrsto držali?“ rekao je Leonard, i gurnuo nežno poluge. „Ne budite toliko zabrinuti, Rinsvinde. Razmišljajte o tome kao o nekoj vrsti... pa, vožnje čarobnim ćilimom...“ Jastreb se zatresao. I zaronio...

103 I odjednom Pad je bio ispod njih, protežući se beskonačnim maglovitim horizontom, a kameni izdanci sada su bili ostrva u belom zidu. Brod se ponovo zatrese, a ručica na koju je Rinsvind bio naslonjen poče da se kreće sopstvenom voljom. Više uopšte nije bilo čvrste površine. Svaki komad broda je vibrirao. Zurio je kroz prorez pored sebe. Krila, dragocena krila, stvar koja ih je držala gore, graciozno su se savijala u sebe... „Rrinsvvind“, rekao je Leonard, tresući se u svom sedištu, „mmollimm tee ppovuuci ccrnuu rručiicuu!“ Čarobnjak to učini, misleći da zbog toga stvari ne mogu postati gore. Ali jesu. Čuo je niz udaraca iza sebe. Pet grupa zmajeva, nakon što su nedavno svarili obrok bogat ugljovodonicima, videli su svoje refleksije ispred sebe kada se okvir sa ogledalima, za trenutak, spustio ispred njihovih kaveza. Oni planuše. Nešto se srušilo i razbilo, pozadi u trupu. Džinovska noga pritisnula je posadu u njihovim sedištima. Pad se zamaglio. Kroz crveno oivičene oči zurili su u brzo belo more i udaljene zvezde, a čak i Kerot se pridružio himni užasa, koja ide: „Aaaaaaaaaahhhhhhhhhhggggggg...“ Leonard je pokušavao da dovikne nešto. Sa strašnim naporom Rincevind okrenuo svoju ogromnu i tešku glavu i začu kroz stenjanje: „Bbbbelllla rrrručiiiiica“ Trebale su mu godine da je dohvati. Iz nekog razloga njegove ruke su bile kao napravljene od olova. Beskrvni prsti i mišići slabi kao konac uspeli su da uhvate i povuku polugu unazad. Još jedan zloslutno tup udarac zazveča brodom. Pritisak je prestao. Tri glave poleteše napred. A onda je bila tišina. I lakoća. I mir. Sneno, Rinsvind povuče nadole periskop i vide ogromnu grupu riba kako se blago savija podalje od njih. Taman što su to proleteli, još zmajeva raširiše krila i mahnuše daleko iza Jastreba. Veličanstveno. Uređaj za gledanje iza sebe bez usporavanja? Uređaj bez kojeg nijedna kukavica ne bi trebalo da bude. „Moram da nabavim jedan takav“, promrmlja. „Izgleda mi da ide dosta dobro, mislim,“ rekao je Leonard. „Siguran sam da će se mala stvorenja vratiti, takođe. Lete od stene do stene... Da, siguran sam da hoće...“ „Ovaj... ovde kod mog sedišta jako duva -“ započe Kerot. „Ah, da... to je bila dobra ideja da zadržite kacige pri ruci“, rekao je Leonard. „Ja sam dao sve od sebe, lakiranje i laminacija i tako dalje... ali Jastreb nije, nažalost, potpuno hermetičan. Pa, evo nas na našem putu“, dodade radosno. „Da li je neko za doručak?“ „Moj stomak se oseća veoma -“ počeo je Rinsvind, ali je prestao. Kašika je lebdela, lagano se obrćući. „Šta je isključilo nadole?“ zahtevao je odgovor. Leonard otvori usta da kaže: Ne, to je očekivano, jer sve pada istom brzinom, ali nije jer je shvatio da taj odgovor neće doneti sreću. „To je jedna od stvari koja se dešava“, rekao je on. „To je... hm... magija.“

104 „Oh. Stvarno? Oh.“ Šolja udari nežno u Kerotovo uvo. Odgurnu je od sebe i ona nestade negde pozadi. „Kakva vrsta magije?“ upitao je on. ok se Ponder borio da ga podesi, oko komada omniskopa okupila se gomila čarobnjaka. Slika je eksplodirala u pogled. Bilo je strašno. „Halo? Halo? Ovde je Ank-Morpork!“ Frfljajuće lice je gurnuto u stranu i Leonardov lik polako uđe u vidokrug. „Ah, da. Dobro jutro“, rekao je on. „Mi imamo nekoliko... zubnih problema.“ Odnekud van ekrana dolazio je zvuk nekoga ko je bolestan. „Šta se dešava?“ zaurla Ridkali. „Pa, vidite, to je prilično zabavno... Imao sam ideju da stavim hranu u cevi, vidite, tako da se može istisnuti i jesti uredno u bestežinskom uslovima i, ovaj, jer nismo vezali sve dole, bojim se da se moja kutija sa bojama otvorila i cevi su unele, ovaj, zabunu, tako da je ono za šta je gospodin Rinsvind mislio da je brokoli i šunka ispostavilo se da je šumsko zelena... ovaj.“ „Dozvolite mi da razgovaram sa kapetanom Kerotom, hoćete li?“ „Bojim se da nije sasvim zgodno u ovom trenutku“, rekao je Leonard, a njegovim licem pređe senka zabrinutosti. „Zašto? Da li je i on uzeo brokoli i šunku?“ „Ne, on je uzeo kadmijum žutu.“ Čulo je „vip“ i niz „klangs“ negde iza Leonarda. „Dobra vest je, međutim, da vas mogu izvestiti kako MK II nužnik izgleda savršeno funkcioniše.“ svom strmoglavom poniranju, Jastreb je kružio nazad prema Padu. Voda je sada bila veliki padajući oblak magle. Kapetan Kerot lebdeo je ispred prozora, slikajući ikonografom. „Ovo je neverovatno“, rekao je on. „Siguran sam da ćemo naći odgovore na neka pitanja koja su zbunjivala čovečanstvo milenijumima.“ „Dobro. Možeš li mi skinuti tiganj sa leđa?“ upitao je Rinsvind. „Hm,“ rekao je Leonard. Bio je to je dovoljno problematičan slog da bi ga ostali pogledali. „Izgleda da smo, hm, izgubili vazduh brže nego što sam mislio“, rekao je genije. „Ali siguran sam da trup nije curio više nego što sam dozvolio. I izgleda da padamo brže, prema g. Stibons. Uh... malo je teško sklopiti sve to, naravno, zbog neočekivanih efekata magičnog polja diska. Hm... trebalo bi da sve bude u redu, ako nosimo naše kacige sve vreme...“ „Ima dosta vazduha bliže svetu, zar ne?“ rekao je Rinsvind. „Zar ne možemo samo uleteti u njega i otvoriti prozor?“

105 Leonard je tužno gledao u maglu koja je ispunjavala polovinu njihovog vidika. „Mi se, ovaj, krećemo veoma brzo“, rekao je on, polako. „A vazduh na ovoj brzini... vazduh je... stvar u vezi sa vazduhom... recite mi, kako vi shvatate reči ’zvezda padalica’?“ „Šta bi to trebalo da znači?“ upitao je Rinsvind. „Hm... da umiremo neizmerno užasnom smrću.“ „Oh, to“, rekao je Rinsvind. Leonard kucnu brojčanik na jednom od rezervoara za vazduh. „Ja zaista ne mislim da su moji proračuni su bili da po -“ U kabini je eksplodirala svetlost. Jastreb izroni kroz pipaka magle. Posada je zurila. „Niko nam nikada neće verovati“, rekao je Kerot, na kraju. On podiže svoj ikonograf prema prizoru tako da je čak i đavolak u unutrašnjosti, koji je pripadao vrsti koja je retko impresionirana bilo čime, rekao: „Bože!“ tankim glasićem dok je mahnito slikao. „Ne mogu da verujem“, rekao je Rinsvind, „ja to vidim.“ Toranj, neizmerno velika stena, pojavi se iz magle. Nad maglom su se nadvila, ogromna kao svetovi, leđa četiri slona. Bilo je to kao letenje kroz katedrale, hiljade milja visokih. „Zvuči kao šala,“ brbljao je Rinsvind, „slonovi drže svet, ha-ha-ha... a onda to vidiš...“ „Moje boje, gde su moje boje...?“ mrmljao je Leonard. „Pa, neke od njih su u nužniku“, rekao je Rinsvind. Kerot se okrenuo i zbunjeno pogledao. Ikonograf je odlebdeo, ispuštajući piskave kletve. „A gde je moja jabuka?“ upitao je.

106 „Šta?“ rekao je Rinsvind, zbunjen iznenadnom temom o voću. „Tek što sam počeo da jedem jabuku, samo sam je ostavio u vazduhu... i nestala je.“ Brod zaškripa na blistavom suncu. Ogrizak jabuke je lagano padao kroz vazduh. „Pretpostavljam da su samo nas trojica na brodu?“ rekao je Rinsvind nevino. „Ne budi smešan“, rekao je Kerot. „Mi smo zapečaćeni u brodu!“ „Dakle... tvoja jabuka je pojela samu sebe?“ Gledali su u gomilu paketa umotanih u mreže iza njih. „Mislim, zovite me g. Sumnjičavi“, rekao je Rinsvind, „ali ako je brod teži nego što je Leonard mislio, mi trošimo više vazduha i hrana nestaje -“ „Vi ne sugerišete da postoji neka vrsta monstruma koja pluta ispod Ruba i buši kroz drvene trupove, zar ne?“ rekao je Kerot, izvlačeći mač. „Ah, nisam mislio na nešto takvo“, rekao je Rinsvind. „Vrlo dobro.“ „Zanimljivo“, rekao je Leonard. „To bi bilo, možda, neko ukrštanje između ptica i školjki. Nešto lignjoliko, verovatno, koristeći mlazeve -“. „Hvala ti, hvala ti, hvala ti, da!“

107 Kerot je izvukao rolnu ćebadi i pokušao da pogleda duž kabine. „Mislim da sam video neki pokret“, rekao je on. „Odmah iza vazdušnih rezervoara...“ On se sagnuo pod gomilu skija i nestao u senci. Čuli su ga kako stenje. „O, ne...“ „Šta? Šta?“ upitao je Rinsvind. Kerotov glas je bio prigušen. „Pronašao sam... izgleda kao... koža...“ „Ah, fascinantno“, rekao je Leonard, crtajući u svom bloku. „Možda, kada se ukrca na gostoljubivo plovilo, takvo stvorenje pretvori u -“ Kerot se pojavio, sa korom od banane nabodenom na kraju svog mača. Rinsvind prevrnu očima. „Imam veoma definitivan osećaj o ovome“, rekao je on. „Takođe i ja“, rekao je Kerot. Trebalo im je neko vreme, ali na kraju su odgurnuli kutiju kuhinjskih krpa i nije bilo više skrovišta. Zabrinuto lice ih je gledalo iz gnezda koje je napravilo. „Uuk?“ rekao je. Leonard uzdahnu, položi u stranu blok i otvori kutiju sa omniskopom. Jednom ili dva puta kucnu po njemu, i on zatreperi pokazujući obris glave. Leonard je duboko udahnuo. „Ank-Morpork, imamo orangutana ...“ svrnuvši se oko sebe, Koen vrati svoj mač u korice. „Zar ne bi očekivao mnogo manje živih ovde“, rekao je on, posmatrajući pokolj. „Sada ima još manje“, rekao je Kaleb. Poslednja borba je bila završena u treptaju oka i pucanju kičme. Sva... stvorenja koja su presrela Hordu učinila su to na kraju svog života. „Sirova magija ovde mora da je ogromna“, rekao je Boj Vili. „Pretpostavljam da su ovakva stvorenja naviknuta na život u njoj. Pre ili kasnije će naučiti da žive bilo gde.“ „To svakako čini dobro Ludom Hemišu“, rekao je Koen. „Kunem se da nije tako gluv kao što je bio.“ „Š´a?“ „REKAO SAM DA NISI GLUV KAO ŠTO SI BIO, HEMIŠE!“ „Nema potrebe da vičeš, čovek!“ „Šta misliš, možemo li ih skuvati?“ rekao je Boj Vili. „Verovatno pomalo imaju ukus na piletinu“, rekao je Kaleb. „Sve može, ako si dovoljno gladan.“ „Ostavite to meni“, rekla je gospođa MekGeri. „Napravite vatru, a ja ću ovo spremiti da više ima ukus piletine nego... piletina.“ Koen je odlutao do mesta gde je bard sedeo sam, radeći na ostacima svoje laute. Momak je bio sve vedriji kako je uspon napredovao, pomisli Koen. Potpuno je prestao da cvili.

108 Koen sede pored njega. „Šta to radiš, momče?“ rekao je. „Vidim da si našao lobanju.“ „To će biti zvučna kutija“, rekao je bard. Izgledao je zabrinut za trenutak. „To je u redu, zar ne?“ „Naravno. Dobra sudbina za heroja, koristiti njegove kosti za pravljenje harfe ili tako nečega. To bi trebalo predivno da peva.“ „Ovo će biti neka vrsta lire“, rekao je bard. „Malo će biti primitivna, bojim se.“ „Još bolje. Dobro za stare pesme“, rekao je Koen. „Razmišljao sam o... sagi“, priznao je bard. „Dobar momak, dobar momak. Mnogo govorahu?“ „Hm, da. Ali ja sam mislio prvo da krenem sa legendom kako je Mazda ukrao vatru za čovečanstvo.“ „Lepo“, rekao je Koen. „A onda nekoliko stihova o tome šta su mu bogovi uradili“, rekao je bard i nastavio da zateže strunu. „Uradili mu? Uradili njemu?“ rekao je Koen. „Učinili su ga besmrtnim!“ „Ovaj... da. Na neki način, pretpostavljam.“ „Kako to misliš, ‘na neki način’?“ „To je klasična mitologija, Koene“, rekao je bard. „Mislio sam da svi znate. Okovan je za stenu na celu večnost i svaki dan dolazi orao i kljuje mu jetru.“ „Je li to istina?“ „To se pominje u mnogim klasičnim tekstovima.“ „Nisam baš neki čitač“, rekao je Koen. „Okovan na steni? Za prvi prekršaj? Još uvek je tamo?“ „Večnost još nije završena, Koene.“ „Mora da je imao veliku jetru!“ „Ponovo raste svake noći, prema legendi“, rekao je bard. „Voleo bih da moji bubrezi to mogu“, rekao je Koen. Zurio je u udaljene oblake koji su sakrili snežni vrh planine. „Doneo je vatru svima, a bogovi su mu to uradili, eh? Pa... moraćemo da vidimo oko toga.“ mniskop je pokazivao snežnu oluju. „Loše vreme tamo dole, izgleda,“ rekao je Ridkali. „Ne, to je taumatska interferencija „, rekao je Ponder. „Oni prolaze ispod slonova. Mi ćemo dobiti mnogo više toga, bojim se.“ „Da li oni stvarno kažu ‘Ank-Morpork, imamo orangutana’?“ upitao je Dekan. „Mora da se Bibliotekar nekako uvukao na brod“, rekao je Ponder. „Znate kakav je on za pronalaženje čudnih ćoškova za spavanje. I to, bojim se, objašnjava sve o težini i vazduhu. Hm... moram vam reći da nisam siguran hoće li imati dovoljno vremena ili snage da se vrate na Disk.“ „Kako to misliš, nisi siguran?“ rekao je Lord Vetinari. „Ovaj... Mislim, ja sam siguran, ali, ovaj, niko ne voli sve loše vesti odjednom, gospodine.“

110 Lord Vetinari pogledao je veliku čaroliju koja je dominirala u kabini. Lebdela je u vazduhu: ceo svet, skiciran sjajnim linijama i, padajući sa jedne sjajne ivice, mala zakrivljena linija. Dok je gledao polako se produžavala. „Ne mogu se samo okrenuti i vratiti?“ pitao je on. „Ne, gospodine. To ne funkcioniše tako.“ „Mogu li baciti Bibliotekara napolje?“ Čarobnjak je izgledao šokirano. „Ne, gospodine“, rekao je Ponder. „To bi bilo ubistvo, gospodine.“ „Da, ali oni mogu spasiti svet. Jedan majmun umre, jedan svet živi. Ne morate da budete raketni čarobnjak da biste to uradili, zasigurno?“ „Ne možete tražiti od njih da donesu takvu odluku, gospodine!“ „Stvarno? Ja donosim odluke kao što je ta svaki dan“, rekao je Lord Vetinari. „Oh, dobro. Šta im nedostaje?“ „Vazduh i snaga zmajeva, gospodine.“ „Ako iseckaju orangutana i njime nahrane zmajeve, neće li ubiti dve muve jednim udarcem?“ Iznenadna ledenost govorila je Lordu Vetinariju da ponovo nije oduševio svoju publiku. On uzdahnu. „Njima treba plamen zmajeva za...?“ upitao je. „Da bi dovršili svoj kružni put oko Diska, gospodine. Moraju da upale zmajeve u pravom trenutku.“ Vetinari ponovo pogleda u magični planetarijum. „Ako ne... ?“ „Nisam siguran, gospodine. Oni mogu pasti na Disk, ili se mogu ispaliti ravno u beskrajni svemir.“ „I treba im vazduh...“ „Da, gospodine.“ Vetinarijeva ruka kretala se preko obrisa sveta i dugi kažiprst pokaza. „Ima li nekog vazduha ovde?“ upitao je. vaj ručak“, rekao je Koen, „je bio herojski. Nema druge reči za to.“ „Tako je, g-đo MekGeri“, rekao je Zli Hari. „Čak ni pacov nema ovako dobar ukus kao piletina.“ „Da, pipci uopšte nisu pokvarili ukus!“ rekao je Kaleb sa entuzijazmom. Sedeli su i gledali u daljinu. Ono što je nekada bio svet ispod sada je bio svet ispred, rastući poput beskrajnog zida. „Šta je ono, tamo gore?“ rekao je Koen, pokazujući. „Hvala, prijatelju“, rekao je Zli Hari, pogledavši. „Voleo bih da... pile da ostane dole, ako je tebi svejedno.“ „Ono su Devičanska Ostrva“, rekao je bard. „Tako iz zovu jer ih ima toliko mnogo.“ „Ili možda zato što ih je teško pronaći“, rekao je Trukl Necivilizovani, podrigujući. „Hur, hur, hur.“ „Mogu se videti zvezde odavde“, rekao je Ludi Hemiš, „iako je dan.“

111 Koen se nasmešio. Nije bilo uobičajeno da Ludi Hemiš dobrovoljno uradi bilo šta. „Kažu da je svako od njih svet“, rekao je Zli Hari. „Da“, rekao je Koen. „Koliko ih ima, barde?“ „Ne znam. Hiljade. Milioni“, rekao je bard. „Milioni svetova, a mi dobijamo... šta? Koliko imaš godina, Hemiše?“ „Š´a? Ja smo rođen dana kada je stari ratnik umro“, rekao je Hemiš. „Kada je to bilo? Koji stari ratnik?“ rekao je Koen strpljivo. „ Š´a? Nisam ja naučnik! Ne pamtim tu vrstu stvari!“ „Sto godina, možda“, rekao je Koen. „Stotinu godina. A tu su milioni svetova.“ Povukao je dim cigarete i protrljao čelo palcom. „To je prevara.“ Pogledao je u barda. „Šta je vaš drugar Karelinus uradio nakon što je izduvao nos?“ „Vidite, stvarno ne treba tako da mislite o njemu“, rekao je bard vatreno. „On je izgradio veliku imperiju... preveliku, stvarno. I na mnogo načina bio je veoma poput tebe. Zar niste čuli za Tsortski Čvor?“ „Zvuči prljavo“, rekao je Trukl. „Hur, hur, hur... izvini.“ Bard uzdahnu. „Bio je to ogroman, komplikovan čvor vezan između dve grede u Oflerovom hramu u Tsortu, i rečeno je da će onaj koji ga odveže vladati na celom kontinentu“, rekao je on. „Oni mogu biti vrlo nezgodni, čvorovi“, rekla je gospođa MekGeri. „Karelinus je zasekao pravo kroz njega svojim mačem!“ rekao je bard. Otkrivanje ovog dramatičnog gesta nije dobilo aplauze koje je očekivao. „Dakle, on je varao kao slabić?“ rekao je Boj Vili. „Ne! To je bio dramatičan, ne, koban gest!“ povika bard. „Dobro, u redu, ali nije ga baš odvezao, zar ne? Mislim, ako pravila kažu ‘odvezati’, ne vidim zašto bi -“ „Nee, nee, momak ima poentu“, rekao je Koen, koji je izgledao kao da prevrće ovo u svojoj glavi. „To nije varanje, jer je to bila dobra priča. Da. Mogu to da razumem.“ Zakikotao se. „Mogu samo da zamislim. Gomila bledih lica sveštenika i sličnih stoje okolo i misle, ‘to je varanje, ali ima zaista veliki mač tako da neću prvi ništa da kažem, plus ova prokleto velika vojska napolju’. Ha. Da. Hmm. Šta je uradio sledeće?“

112 „Osvojio najveći deo poznatog sveta.“ „Dobar momak. A posle toga?“ „On je... ovaj... otišao kući, vladao nekoliko godina, a onda je umro i njegovi sinovi su se posvađali, a bilo je i nekoliko ratova... i to je bio kraj imperije“. „Deca mogu biti problem“, rekla je Vena, bez dizanja pogleda pažljivo vezući plave cvetiće oko SPALI TU KUĆU. „Neki ljudi kažu da postižeš besmrtnost kroz svoju decu“, rekao je bard. „Zaista?“ rekao je Koen. „Recite mi onda ime jednog od vaših pra-dedova.“ „Pa... ovaj...“ „Vidiš? Vidi, ja imam puno dece“, rekao je Koen. „Nisam video većinu njih... znaš kako je to. Ali oni su imali dobre jake majke i pakleno se nadam da svi oni žive za sebe, a ne za mene. Loš posao je napravio tvoj Karelinus, izgubivši svoje carstvo.“ „Ali postoji mnogo toga više što bi pravi istoričar mogao da vam kaže -“, rekao je bard. „Tjah!“ rekao je Koen. „Ono što obični ljudi pamte je važno. To su pesme i priče. Nije bitno kako živiš i umireš, nego kako je pesnik to zapisao.“ Bard je osetio kako ga njihovi pogledi fiksiraju. „Hm... Pravim puno beležaka“, rekao je. uk“, rekao je Bibliotekar, pokušavajući da objasni. „I onda kaže da mu je nešto palo na glavu“ prevede Rinsvind. „Mora da je to bilo kada smo zaronili.“ „Možemo li baciti neke od ovih stvari iz broda da ga olakšamo?“ upitao je Kerot. „Ne treba nam veći deo toga.“ „Avaj, ne“, rekao je Leonard. „Izgubićemo sav naš vazduh ako otvorimo vrata.“ „Ali imamo ove kacige za disanje“, istakao je Rinsvind. „Tri kacige“, rekao je Leonard. Omniskop zapucketa. Ignorisali su ga. Jastreb je i dalje prolazio ispod slonova, i stvar je pokazivala uglavnom neku vrstu magijskog snega. Ali Rincevind je bacio pogled, i vidio da neko u oluji drži karticu na kojoj je naškrabano, velikim slovima: SAČEKAJTE. onder je odmahnuo glavom. „Hvala vam, Arhirektore, ali ja sam previše zauzet da biste mi pomagali“, rekao je on. „Ali hoće li uspeti?“ „Sigurno, gospodine. Šansa je milion prema jedan.“ „Oh, onda ne moramo da brinemo. Svako zna da milion-na-jedan šanse uvek rade.“ „Da, gospodine. Dakle, sve što treba da uradim je sređeno ako još uvek ima dovoljno vazduha izvan broda za Leonarda da upravlja njim, ili koliko će zmajevi imati vatre koliko dugo, i da li će biti dovoljno snage da ih ponovo digne. Mislim da putuju u skoro pravom brzinom, ali nisam siguran koliko su plamena zmajevi potrošili, a ne znam ni na kakvu će površinu sleteti ili šta će tamo naći. Mogu da prilagodim

114 nekoliko magija, ali one nikada nisu smišljene za ovakve stvari.“ „Dobar čovek“, rekao je Ridkali. „Da li postoji nešto što možemo da uradimo da pomognemo?“ rekao je Dekan. Ponder uputi ostalim čarobnjacima očajnički izgled. Kako bi Lord Vetinari uradio ovo? „Naravno, da“, rekao je ozareno. „Možda biste bili toliko ljubazni da nađete neku kabinu negde i dođete kasnije sa spiskom svih mogućih načina na koje bismo mogli ovo da rešimo? Ja ću isto sedeti ovde i poigrati se sa nekoliko ideja?“ „To je ono što volim da vidim“, rekao je Dekan. „A momak sa dovoljno osećaja da iskoriste mudrost starijih kolega.“ Lord Vetinari uputi Ponderu jedva primetan osmeh kada su napustili kabinu. U iznenadnoj tišini Ponder je... razmišljao. Zurio u planetarijum, šetao oko njega, uvećavao delove, zagledao se u njih, pažljivo gledao beleške koje je napravio o snazi zmajevog leta, zurio u model Jastreba, i potrošio dosta vremena gledajući u plafon. To nije bio uobičajen način rada za čarobnjaka. Čarobnjak razvije želju, a zatim smisli komandu. Oni se nisu mnogo uznemiravali posmatranjem univerzuma; stene, drveće i oblaci nisu imati ništa veoma inteligentno da kažu. Nisu čak pravili ni beleške o njima, uostalom. Ponder je pogledao brojeve koje je zapisao. Matematički, to je bilo kao balansiranje pera na mehuru od sapunice koji nije bio tamo. Tako je pogodio. ituacija na Jastrebu je bila ‘seminarska’. To znači da su se ljudi koji ništa ne znaju udružili da bi objedinili svoje neznanje. „Da li možemo svi da zadržimo dah za četvrtinu vremena?“ rekao je Kerot. „Ne. Disanje ne radi tako, nažalost,“ rekao je Leonard. „Možda bismo svi trebali da prestanemo sa pričom?“ rekao je Rinsvind. „Uuk“, rekao je Bibliotekar, pokazujući na zamućeni ekran omniskopa.

Neko je držao još jedan plakat. Ogromnim slovima bilo je napisano: OVO TREBA DA RADITE. Leonard je zgrabio olovku i počeo da zapisuje u uglu crteža mašine za podrivanje gradskih zidina. Pet minuta kasnije ga je opet spustio dole. „Izvanredno“, rekao je on. „On želi da usmerimo Jastreba u drugom pravcu i idemo brže.“ „Gde to?“ „Nije rekao. Ali... ah, da. Želi da letimo direktno prema suncu.“ Leonard im je dao jedan od svojih blistavih osmeha. Suočio se sa tri prazna pogleda. „To će omogućiti da jedan ili dva pojedinačna zmaja zaiskre na nekoliko sekundi, vodeći nas okolo, a onda -“ „Sunce“, rekao je Rinsvind. „To je vruće“, rekao je Kerot. „Da, i ja sam siguran da nam je svima veoma drago zbog toga“, rekao je Leonard, razmotavajući planove zmaja. „Uuk!“ „Izvinite?“ „On je rekao, ´A ovaj brod je napravljen od drveta!´“, rekao je Rinsvind. „Sve to u jednom slogu?“ „On je veoma koncizan mislilac! Vidi, Stibons mora da je napravio neku grešku. Ja ne bih verovao čarobnjaku koji mi daje uputstva sa druge strane iz veoma male prostorije!“ „Čini se ipak da je on sjajan mladi čovek“, rekao je Kerot. „Ti ćeš biti sjajan, takođe, ako budeš u ovome kada pogodi sunce“, rekao je Rinsvind. „Užaren, pretpostavljam.“ „Možemo usmeriti Jastreba ako budemo veoma pažljivi kako rukujemo levim i desnim ogledalima“, rekao je Leonard zamišljeno. „Možda mali pokušaj i greška...“ „Ah, znam kako da to uradimo“, rekao je Leonard. Navio je mali sat za kuvanje jaja. „A sada, svi zmajevi za dva minuta...“ „Nnaddam se dda ććetee nnamm rrreććći ššštaa jje ssslledeeććee?“ viknuo je Kerot, a stvari iza njih su zazvečale i zaškripale. „Gggossspoddinn Sstibonsss iiimmma dddve hhiljljljadde ggoddinaa uunnivvverrrzzzitettttskeee ppprakkksee izzza sssebeee!“ vikao Leonard nadjačavajući buku. „Kkkollliko oddd tttoga uuukključuuuuje uuupravvvljanjeee llleteećim bbbrodovvvima sssa zzzmajevvvimaaa?“ vrisnu Rinsvind. 115

115 Leonard se naslonio na ručku za ručno pravljenu gravitaciju i pogledao sat za kuvanje jaja. „Oooko sssto ssssekuuuundiii!“ „Ah! Ooonddda jjje tto pppraktttično tttradddicijjja!“ Nepredviđeno, zmajevi su prestali sa plamenom. Prostoriju je ponovo ispunio vazduh. Sunce je bilo tu. Ali ne skroz okruglo. Nešto je kačilo njegovu ivicu. „Ah“, rekao je Leonard. „Veoma mudro. Gospodo, pogledajte mesec!“ „Mi ćemo umesto sunca pogoditi mesec?“ rekao je Kerot. „Je li to bolje?“ „Osećam da jeste“, rekao je Rinsvind. „Ook!“ „Ne mislim da ćemo tako brzo“, rekao je Leonard. „Tek ga sustižemo. Mislim da g. Stibons namerava da sletimo na njega.“ On prekrsti prste. „Tamo ima nekog vazduha, siguran sam u to“, dodao je on. „Što verovatno znači da postoji i nešto čime možemo nahraniti zmajeve. I onda, a to je veoma pametno razmišljanje, vozimo se na mesecu dok se uzdiže iznad Diska, a sve što treba da uradimo je da polako padnemo.“ On šutnu kočnicu na polugama za krila. Kabina je zazvečala od vrtenja zamajaca. Na obe strane, Jastreb raširi svoja krila. „Neko pitanje?“ rekao je. „Pokušavam da mislim o svim stvarima koje mogu da krenu naopako“, rekao je Kerot. „Ja do sada imam devet“, rekao je Rinsvind. „A nisam gledao do najsitnijih detalja.“ Mesec je bio sve veći, a tamna sfera pomračivala je svetlost dalekog sunca. „Koliko sam ja shvatio,“ rekao je Leonard, dok je počeo da se pojavljuje u prozorima, „mesec, zato što je znatno manji i lakši od Diska, može da drži samo lake stvari, kao što je vazduh. Teže stvari, poput Jastreba, teško da bi mogle da ostane na tlu.“ „A to znači...?“ Kerot je upitao. „Ovaj... mi treba samo da plutamo dole“, rekao je Leonard. „Ali držanje za nešto može biti dobra ideja...“ Oni sleteše. To je kratka rečenica, ali sadrži mnogo događaja. rod je ceo bio u tišini, osim zvuka mora i mrmljanja Pondera Stibonsa koji je užurbano pokušavao da podesi omniskop. „Krici...“, promrmlja Mastrum Ridkali, nakon nekog vremena. „Ali onda su vrištali po drugi put, nekoliko sekundi kasnije“, rekao je Lord Vetinari. „I nekoliko sekundi nakon toga“, rekao je Dekan. „Mislio sam da omniskopom mogu da vidim bilo gde“, rekao je Patricij, gledajući kako se znoj sliva sa Pondera. „Krhotine, ovaj, ne izgledaju stabilno kada su predaleko, gospodine“, rekao je Ponder. „Uh... i još uvek je nekoliko hiljada milja od sveta i slona između njih... ah...“ Omniskop zatreperi, a zatim ponovo postade prazan.

117 „Dobar čarobnjak, Rinsvind“, rekao je šef Katedre za neodređene studije. „Ne baš sjajan, ali, iskreno, nikad nisam bio sasvim zadovoljan inteligencijom. Precenjeni talenat, po mom skromnom mišljenju.“ Ponderu pocrveneše uši. „Možda bi trebalo da stavimo malu plaketu negde na Univerzitetu“, rekao je Ridkali. „Ništa upadljivo, naravno.“ „Gospodo, da li ste zaboravili?“ rekao je Lord Vetinari. „Uskoro neće biti Univerziteta.“ „Aha. Pa, onda će to biti mala ušteda.“ ‘Halo? Halo? Ima li koga tamo?’ Bilo je to, nejasno ali prepoznatljivo, lice koje je virilo iz omniskopa. „Kapetan Kerot?“ zaurlao je Ridkali. „Kako ste namestili tu prokletu stvar da radi?“ „Samo sam prestao da sedim na njemu, gospodine.“ „Jeste li dobro? Čuli smo krike!“ rekao je Ponder. „To je bilo kada smo pogodili zemlju, gospodine.“ „Ali, onda smo ponovo čuli krike? „To je verovatno kad smo udarili u zemlju po drugi put, gospodine.“ „A treći put?“ „Opet zemlja, gospodine. Moglo bi se reći da je sletanje bilo malo... neizvesno... neko vreme.“ Lord Vetinari se nagnuo napred. „Gde ste vi?“ ‘Ovde, gospodine. Na Mesecu. Gospodin Stibons je bio u pravu. Ovde ima vazduha. To je malo tanak, ali je u redu ako vaši dnevni planovi uključuju disanje.’ „Gospodin Stibons je bio u pravu, zar ne?“ rekao je Ridkali, buljeći u Pondera. „Kako ste to znali tako tačno, gospodine Stibons?“ „Ja, ovaj ...“ Ponder osetio oči svih čarobnjaka na sebi. „Ja -“ Zastao je. „To je bila srećna slučajnost, gospodine.“ Čarobnjaci se opustiše. Osećali su se osećali veoma nelagodno kada je u pitanju pamet, ali srećna slučajnost je bila ono o čemu čarobnjak sve zna. „Veoma dobro, mladiću“, rekao je Ridkali, klimnuvši glavom. „Obrišite čelo, g. Stibons, izvukli ste se ponovo sa tim.“ „Ja sam uzeo slobodu i tražio od Rinsvinda da me slika dok zabadam zastavu Ank-Morporka i zauzimajući mesec u ime svih naroda na Disku, vaše gospodstvo,’ izgovori Kerot u dahu. „Vrlo... patriotski“, rekao je Lord Vetinari. „Čak mogu i da im kažem.“ „Međutim, ne mogu da vam pokažem na omniskopu jer, ubrzo potom, nešto je pojelo zastavu. Stvari ovde... nisu u potpunosti ono što smo očekivali, gospodine.“ o su definitivno bili zmajevi. Rinsvind je to mogao da vidi. Ali oni su ličili na močvarne zmajeve na isti način na koji hrtovi liče na one čudne male japi pse sa puno Z-ova i Ks-ova u svom imenu. Svi su bili sa velikom njuškom i tankim telom, sa dužim rukama i nogama nego močvarne sorte, i bili su toliko srebrni da su izgledali kao mesečina iskovana u oblik.

I... oni su bljuvali plamen. Ali to nije bilo sa kraja koji je Rinsvinda, do sada, asocirao na zmajeve. Najčudnija stvar je bila, kao što je Leonard rekao, da kada biste prestali da se cerekate čitava ideja je imala puno smisla. Bilo je prilično glupo za leteće stvorenje da ima oružje koje će ga zaustaviti mrtvog u vazduhu, na primer. Zmajevi svih veličina opkolili su Jastreba, gledajući ga sa jelenskom radoznalošću. Povremeno jedan ili dva bi skočili u vazduh i riknuli, ali drugi bi sleteli da se pridruže vrevi. Gledali su posadu Jastreba kao da su očekivali od njih trikove, ili neku značajnu izjavu. Bilo je takođe i zelenila, samo što je bilo srebrno. Mesečeva vegetacija pokrivala je najveći deo površine. Jastrebov treći skok i dugo klizanje je ostavilo trag kroz njega. Listovi su – „Budi miran, hoćeš li?“ Rinsvind je obratio pažnju na svog pacijenta dok se Bibliotekar otimao; problem sa previjanjem glave orangutana je što treba znati kada se zaustaviti. „To je tvoja krivica“, rekao je on. „Rekao sam ti. Malim koracima, rekao sam. Ne gigantskim skokovima.“ Kerot i Leonard skakutali su sa strane Jastreba. „Jedva da uopšte ima štete“, rekao je pronalazač dok je lebdeo ka dole. „Cela stvar je podnela udar izuzetno dobro. Malo smo okrenuti prema gore. U ovoj... opštoj lakoći, to bi trebalo da bude sasvim dovoljno da nam omogući da opet poletimo, mada postoji jedan mali problem - Iš, hoćeš li? „ Mahnuo je prema malom srebrnom zmaju koji je njuškao Jastreba, a on je poleteo vertikalno na igli od plavog plamena. „Ostali smo bez hrane za naše zmajeve“, rekao je Rinsvind. „Pogledao sam. Spremište za gorivo se razbilo kada smo sleteli prvi put.“

120 „Ali možemo ih hraniti nekom od srebrnih biljaka, zar ne?“ Kerot je rekao. „Ove ovde su izgleda veoma dobre za njih.“ „Zar nisu veličanstvena stvorenja?“ rekao je Leonard dok je eskadrila stvorenja plovili iznad njihovih glava. Okrenuli su se da gledaju let, a zatim zurio za njima. Verovatno nije bilo granica koliko često bi vas pogled zadivio. Mesec je izlazio iznad sveta, a glava slona ispunila je pola neba. To je bilo... jednostavno veliko. Preveliko da se opiše. Bez reči, sva četiri putnika popeše se na mali nasip da bi dobili jasan pogled, i stajali su u tišini neko vreme. Crne oči veličine okeana zurile su u njih. Veliki polumeseci od slonovače zaklanjali su zvezde. Nije bilo zvuka osim povremenog škljocanja i fijukanja dok je đavolak u ikonografu izbacivao obojene slike jednu za drugom. Svemir nije bio velik. Nije bio tamo. To je bilo samo ništa i stoga, po Rinsvindovom mišljenju, ništa ne možete dobiti. Ali svet je velik, a slon je bio ogroman.

121 „Koji je to?“ upitao je Leonard, nakon nekog vremena. „Ne znam“, rekao je Kerot. „Znate, nisam siguran sam ikada stvarno verovao ranije. Znate... o kornjači i slonovima i sve. Videvši sve to ovako čini da se osećam vrlo... vrlo...“ „Uplašen?“ predloži Rinsvind. „Ne.“ „Uznemiren?“ „Ne.“ „Blago zaplašen?“ „Ne.“ Iza Pada, kontinenti sveta su se pojavljivali na vidiku pokriveni kovrdžama belih oblaka. „Znate... odavde... ne možete da vidite granice među narodima“, rekao je Kerot, skoro setno.

122 „Da li je to problem?“ rekao je Leonard. „Možda bi nešto moglo da se uradi.“ „Možda ogromne, zaista ogromne zgrade u liniji, duž granice“, rekao je Rinsvind. „Ili... ili vrlo široki putevi. Možete ih obojiti različitim bojama da uštedite zabunu.“ „Ako vazdušna putovanja postanu široko rasprostranjena“, rekao je Leonard, „bila bi korisna ideja da se posadi šuma u obliku imena zemlje, ili na drugim područjima beleške. Imaću to u vidu.“ „Nisam u stvari predla -“ počeo je Kerot. A onda je stao, i samo uzdahnuo. Nastavili su da gledaju, ne mogavši da otrgnu pogled sa prizora. Sićušne iskrice na nebu pokazivale su više jata zmajeva koja su preletala između sveta i meseca. „Nikad ih ne vidimo da se vraćaju kući“, rekao je Rinsvind. „Pretpostavljam da su močvarni zmajevi njihovi potomci, siroti mali stvorovi“, rekao je Leonard. „Adaptirani na gušći vazduh.“ „Pitam se šta još ovde živi ovde, a da mi ne znamo?“ rekao je Kerot. „Pa, uvek je tu nevidljivo lignjoliko stvorenje koje usisava sav vazduh iz -“ započe Rinsvind, ali sarkazam ovde nije dobro išao. Univerzum ga je razvodnjavao. Ogromne, crne, duboke oči na nebu su ga osušile. Osim toga, bilo je baš... previše. Previše svega. On nije bio navikao da vidi toliko univerzuma, celog u jednom pokretu. Plavi disk sveta, koji se polako razmotavao kako se mesec uzdizao, izgledao je sićušno. „Sve je tako veliko“, rekao je Rinsvind. „Da. „ „Uuk.“ Nije bilo ništa da se radi osim čekanja punog izlaska meseca. Ili zalaska Diska. Kerot je pažljivo podigao malog zmaja sa jedne šolje kafe. „Malih ima svuda“, rekao je on. „Baš kao mačići. Ali odrasli se samo drže na distanci i bulje u nas.“ „Kao mačke, znači“, rekao je Rinsvind. On podiže šešir i razmrsi malog srebrnastog zmaja iz svoje kose. „Biću iznenađen ako ne ponesemo nekoliko nazad.“ „Mi ćemo ih sve poneti nazad, ako ne budemo oprezni!“ „Ovi izgledaju pomalo kao Erol“, rekao je Kerot. „Znate, mali zmaj koji je bio maskota naše Noćne straže? On je spasao grad napravivši, ovaj, plamen unazad. Svi smo mislili da je to neka nova vrsta zmaja“, dodao je Kerot, „ali sada mi izgleda kao da je on bio atavizam. Leonard je još uvek tamo?“ Tražili su Leonarda, koji je uzeo pola sata slobodno da malo slika. Mali zmaj mu se smestio na ramenu. „Kaže da nikada nije video ovakvu svetlost“, rekao je Rinsvind. „On kaže da mora imati sliku. Radi veoma dobro, imajući u vidu. „Imajući u vidu šta?“ „Imajući u vidu da dve cevi koje je koristio sadrže paradajz pire i krem sir.“ „Jesi li mu rekao?“

123 „Nisam imao srca. Bio je tako oduševljen.“ „Bolje da počnemo sa hranjenjem zmajeva“, rekao je Kerot, spuštajući svoju šolju dole. „U redu. Možete li da odlepite ovaj tiganj sa moje glave, molim vas?“ ola sata kasnije treperenje na ekranu omniskopa osvetli Ponderovu kabinu. „Nahranili smo zmajeve“, rekao je Kerot. ‘Biljke su ovde... čudne. Izgleda kao da su od neke vrste staklastog metala. Leonard ima prilično impresivnu teoriju da apsorbuju sunčevu svetlost danju, a zatim sijaju noću, stvarajući „mesečevu svetlost“. Zmajevi izgleda nalaze da je veoma ukusno. U svakom slučaju, mi ćemo biti uskoro spremni za polazak. Ja sam prikupio neko kamenje.’ „Siguran sam da će biti korisno“, rekao je Lord Vetinari. „Zapravo, gospodine, biće veoma dragoceno,“ šapnuo je Ponder Stibons. „Stvarno?“ rekao je Patricij. „Oh, da! Oni mogu dobro biti potpuno drugačiji od kamenja na Disku!“ „A ako su potpuno isti?“ „Oh, to bi bilo još interesantnije, gospodine!“ Lord Vetinari ćutke pogleda Pondera. Mogao se nositi sa mnogim tipovima uma, ali ovaj koji je posedovao Ponder Stibons bio je neke vrsta za koju on još uvek nije imao rešenje. Bilo je najbolje da klimne glavom, osmehne se i da mu deliće mašina za koje se činilo da su mu toliko važni, da ne bi poludeo. „Svaka čast“, rekao je on. „Ah, da, naravno... i kamenje mogu da sadrže vredne rude, moguće čak i dijamante?“ Ponder slegnu ramenima. „Ja ne znam za to, gospodine. Ali oni nam mogu reći nešto više o istoriji meseca.“ Vetinari nabora čelo. „Istorija?“ on je rekao. „Ali niko ne živi ta - mislim, da, vrlo dobro. Recite mi, da li imate sve mašine koje su vam je potrebne?“ duševljeni močvarni zmajevi žvakali su mesečevo lišće. Listovi su bili srebrni, staklaste površine, a male plave i zelene varnice cvrčale su između zuba zmajeva dok su ih žvakali. Putnici su naslagali velike gomile ispred kaveza. Nažalost, jedini istraživač koji bi primetio da mesečevi zmajevi samo povremeno jedu lišće je Leonard, a on je bio previše zauzet slikanjem. Močvarni zmajevi, sa druge strane, navikli su da jedu mnogo stvari u energetski siromašnom okruženju njihovog sveta. Stomaci navikli da pretvore ekvivalent bajatog kolača u upotrebljiv plamen dobili su dielektričku supstancu punu puncatu gotovo čiste energije. To je bila hrana bogova. Bilo je samo pitanje trenutka kada će jedan od njih podrignuti.

124 Ceo Disk je bio... pa, to je bio problem, sa Rinsvindove tačke gledišta. Sada je bio ispod njih. Izgledao je ispod, čak i ako je stvarno bio baš tamo. Nije mogao da se oslobodi onog užasnog osećaja kada je Jastreb bio u vazduhu da će jednostavno pasti u te daleke, vunaste oblake. Bibliotekar mu je pomogao da namota krilo na svojoj strani, kada je Leonard bio spreman da pođe. „Pa, mislim, znam da imamo krila i sve“, rekao je Rinsvind. „Samo nisam baš kod kuće u okruženju u kojem je svaki pravac dole.“ „Uuk.“ „Ne znam šta ću da mu kažem. ´Nemoj razneti svet´ za mene zvuči kao prilično ubedljiv argument. Ja bih to poslušao. I ne sviđa mi se ideja da idem bilo gde u blizinu bogova. Mi smo za njih kao igračke, znaš.“ I oni ne shvataju koliko lako ruke i noge otpadaju, dodao je on u sebi. „Uuk?“ „Molim? Da li si stvarno to rekao?“ „Uuk.“ „Postoji... majmunski bog?“ „Uuk?“ „Ne, ne, to je u redu, u redu. Nije jedan od naših lokalnih, zar ne?“ „Eek“. „Oh, Protivtežni Kontinent. Pa, oni će poverovati u bilo šta više nego u...“ On pogleda kroz prozor i strese se, „ono dole“. Začuo se tup udarac kao kada zupčanik klikne na svoje mesto. „Hvala vam, gospodo“, rekao je Leonard. „Sada, ako biste zauzeli svoja sedišta mi -“ Tup udarac eksplozije potresao je Jastreba i oborio Rinsvinda s nogu. „Baš čudno, jedan od zmajeva izgleda da je opalio malo ran -“

125 „vo!“ rekao je Koen, zauzimajući pozu. Srebrna Horda pogleda oko sebe. „Šta?“ rekao je Zli Hari. „Evo, tvrđave bogova!“ rekao je Koen, ponovo zauzimajući pozu. „Da, dobro, možemo videti“, rekao je Kaleb. „Da li nešto nije u redu sa tvojim leđima?“ „Zapiši da sam govorio ‘Evo!’“, rekao je Koen bardu. „Ne moraš da zapišeš ove ostale stvari.“ „Ne bi vam smetalo da kažem -“ „- kazivam -“ „- žao mi je, kazivam, ‘Evo hramova bogova’, zar ne?“ rekao je bard. „Ima bolji ritam.“ „Ha, ovo me podseća“, rekao je Trukl. „Sećaš se, Hemiše? Ti i ja smo potpisali sa Vojvodom Leofricom Legitimnim kada je napao Nothingfjord?“ „Aha, sećam se toga.“ „Bitka je trajala pet prokletih dana,“ rekao je Trukl, „jer je Vojvotkinja radila tapiseriju da to obeleži, jel’? Morali smo da radimo borbe iznova i iznova, a đavolski skupo je koštalo kada je trebalo da menja igle. Nema mesta za medije na bojnom polju, uvek sam govorio.“ „Aha, i sećam se da si pokazivao nepristojne znakove damama!“ zakokodače Hemiš. „Vidio sam tu staru tapiseriju u dvorcu Rosante godinama kasnije i mogu da ti kažem da sam te vid´o!“ „Možemo li samo da nastavimo sa tim?“ rekla je Vena. „Vi’š, tu je problem“, rekao je Koen. „To nije dobro da to samo uradim. Moraš da podsetiš svoje potomstvo.“ „Hur, hur, hur“, rekao je Trukl. „Samo se smej,“ rekao je Koen. „Ali šta je sa svim onim herojima koji nisu upamćeni u pesmama i sagama, a? Recite mi nešto o njima.“ „A? Koji heroji koji nisu zapamćeni u pesmama i sagama?“ „Tačno!“ „Kakav je plan?“ rekao je Zli Hari, koji je gledao svetlucavo svetlo nad gradom bogova. „Plan?“ rekao je Koen. „Mislio sam da znate. Idemo da se uvučemo, razbijemo upaljač, i ulećemo pakleno.“ „Da, ali kako planirate to da uradite?“ rekao je Zli Hari. On je uzdahnuo kada je video njihova lica. „Vi nemate plan, zar ne?“ rekao je umorno. „Stalno se negde žurite, a? Heroji nikada nemaju plan. To ste uvek ostavljali nama, mračnim gospodarima, da imaju planove. Ovo je dom bogova, momci! Mislite da neće primetiti gomilu ljudi koji tumaraju unaokolo? „ „Mi smo nameravali da imamo veličanstvenu smrt“, rekao je Koen. „Dobro, dobro. Nakon toga. O, zaboga. Slušaj, ja bih bio izbačen iz tajnog društva zlih ludaka ako vas pustim da tamo upadnete kao rulja.“ Zli Hari odmahnu glavom. „Postoji na stotine bogova, zar ne? Svi to znaju. A novi bogovi pojavljuju se stalno, zar ne? Pa? Da li ti ovo nešto govori? Bilo kome?“

127 Trukl je podigao ruku. „Mi ulećemo?“ upitao je. „Da, mi smo svi ovde pravi heroji, zar ne?“ rekao je Zli Hari. „Ne. To nije bilo tačno ono što sam imao na umu. Momci, sreća vaša što imate mene...“ ektor katedre za neodređene studije bio je prvi koji je video svetlo na mesecu. U to vreme bio je naslonjen na ogradu broda, mirno pušeći popodnevnu cigaretu. On nije bio ambiciozan čarobnjak, i uglavnom se samo koncentrisao na čuvanje od nevolja i da ne radi mnogo. Lepa stvar kod neodređenih studija bilo je to da niko ne može opisati u čemu se sastoje. To mu je ostavljalo dosta slobodnog vremena. Gledao je bledi duh meseca neko vreme, a onda je otišao i našao Arhirektora, koji je bio na pecanju. „Mastrume, treba li mesec to da radi?“ upitao je. Ridkali pogleda gore. „Zaboga! Stibonse! Gde je taj čovek?“ Ponder se nalazio u krevetu gde se srušio i spavao potpuno obučen. Popeo se uz merdevine u polusnu, ali se brzo probudio kad je video nebo. „Treba li to ovako da radi?“ zapitao je Ridkali, pokazujući na mesec. „Ne, gospodine! To svakako ne treba!“ „To je definitivno problem, zar ne?“ rekao je šef katedre, sa puno nade. „Svakako jeste! Gde je omniskop? Da li je neko pokušao da razgovara sa njima?“ „Ah, pa, to nije moje polje rada“, rekao je šef Katedre za neodređene studije, povlačeći se. „Žao mi je. Pomogao bih da mogu. Vidim da si zauzet. Izvini.“ igurno su do sada već svi zmajevi puštali vatru. Rinsvind je osećao da su mu oči utisnute u potiljak. Leonard je bio u nesvesti u sedištu pored. Kerot je verovatno ležao u ruševinama nabijenim na drugom kraju kabine. Uz zlokobnu škripu, i miris, orangutan je visio na poleđini Rinsvindovog sedišta. Kada je uspeo da okrene glavu i pogleda kroz prozor, video je da je jedan od nosača zmajeva u plamenu. Nije nikakvo čudo - plamen koji je dolazio iz zmajeva je bilo gotovo čisto beo. Leonard je pomenuo jednu od tih poluga... Rinsvind je zurio u njih kroz crvenu maglu. „Ako moramo da pustimo sve zmajeve“, rekao je Leonard, „mi -“ Šta? Koja poluga? Zapravo, u ovakvom trenutku izbor je bio jednostavan. Rinsvind, zamagljenog pogleda, čije su uši vređali zvukovi broda u bolovima, povukao je jedinu koju je mogao da dosegne.

128 vo ne mogu da stavim u Sagu, mislio je bard. Niko nikada neće verovati. Mislim, oni jednostavno neće nikada poverovati u to... „Verujte mi, u redu?“ rekao je Zli Hari, gledajući Hordu. „Mislim, da, očigledno sam nepouzdan, shvatam, ali ovo ovde je stvar ponosa, razumete? Verujte mi. Ovo će raditi. Kladim se da ni bogovi ne znaju sve bogove, zar ne?“ „Osećam se kao pravi krelac sa ovim krilima“, žalio se Kaleb. „Gospođa MekGeri je uradila veoma dobar posao na nama, tako da nemam primedbi“, odbrusi Zli Hari. „Ti si veoma uverljiv Bog Ljubavi. Koje vrste ljubavi, ne bih želeo da kažem. A vi ste...?“ „Bog Riba, Hari“, rekao je Koen, kojem je koža bila prekrivena krljuštima dok je na glavi napravio sebi neku vrstu ribljoglavog šlema od jednog od njihovih kasnijih protivnika. Zli Hari je pokušao da dođe do daha. „Dobro, dobro, vrlo star riblji bog, da. A ti, Trukl, si...?“ „Bog Prokletog Proklinjanja“, rekao je Trukl Necivilizovani čvrsto. „Ovaj, to bi moglo da funkcioniše“, rekao je bard, kada se Zli Hari namršti. „Uostalom, postoje Muze plesa i pesme, pa čak ima i muza erotske poezije -“ „Oh, mogu ja to da uradim“, rekao je Trukl odbojno. „‘Bila je jedna mlada dama iz Kvirma, čiji je stisak -“ „U redu, u redu. A vi, Hemiš?“ „Bog Stvari“, rekao je Hemiš. „Kakvih stvari?“ Hemiš slegnu ramenima. Nije on preživeo svo ovo vreme tako što bespotrebno maštao. „Samo... Stvari, razumeš“, rekao je on. „Izgubljenih Stvari, možda. Stvari koje leže unaokolo?“ Srebrna Horda se okrenuo ka bardu, koji klimnu glavom posle nekog razmišljanja. „Radiće“, rekao je on, najzad. Zli Hari je prešao na Boj Vilija. „Vili, zašto imaš paradajz na glavi i šargarepu u uvetu?“ Boj Vili nasmešio se ponosno. „Ovo će ti se svideti“, rekao je on. „Bog od Biti Bolestan.“ „To je već urađeno“, rekao je bard, pre nego što Zli Hari mogao da odgovori. „Povraćica. Boginja u Ank-Morporku, pre hiljadu godina. ’Da bi se prinela žrtva Povraćici’ trebalo je da - „ „Bolje je da mislimo na nešto drugo“, promrmlja Koen.

„Oh? A šta ćeš ti biti, Hari?“ upitao je Vili. „Ja? Ovaj... ja ću biti Mračni Bog“, rekao je Zli Hari. „Njih ima mnogo unaokolo -“ „Vidi, nikada nisi rekao da bismo mogli biti demoni“, rekao je Kaleb. „Ako možemo biti demoni, eksplodiraću budem li morao da ostanem Glupi Kupidon“. „Ali, da sam rekao kako možemo biti demoni vi bi svi hteli da budete demoni“, odbrusi mu Hari. „Onda bismo se raspravljali satima. pored toga, drugi bogovi bi namirisali prevaru ako se cela gomila mračnih bogova pojavila odjednom.“ „Gospođa MekGeri nije uradila ništa“, rekao je Trukl. „Pa, mislila sam da bih mogalo da pozajmim od Zlog Harija šlem i mogu da prođem kao čedna Valkira“, rekla je Vena. „Dobro i pametno razmišljanje“, rekao je Zli Hari. „Tu će sigurno biti nekoliko njih unaokolo.“ „A ni Hariju neće trebati od onog trenutka kad napravi neki izgovor o svojoj nozi ili leđima ili nešto zbog čega ne može da pođe sa nama“, rekao je Koen, opuštenim glasom. „Zato što računam da hoće da nas izda. U redu, Hari?“

131 gra je odmicala, a uzbuđenje je raslo. Većina bogova su sada posmatrala. Bogovi uživaju u dobroj zabavi, iako se kaže da njihov smisao za humor nije suptilan. Slepi Io, najstariji i šef bogova, je rekao: „Pretpostavljam da nema štete koju nam mogu napraviti?“ „Ne“, rekao je Sudbina, uzimajući kutiju za kockice. „Da su bili vrlo inteligentni, ne bi nikada bili heroji.“ Začuo se zveket kockica, a jedna je preletela preko stola i počela da se vrti u vazduhu, prevrćući se sve brže i brže. Konačno je nestala u oblačiću slonovače. „Neko je bacio neizvesnost“, reče Sudbina. Pogledao je oko stola. „Ah... moja Dama...“ „Gospodaru“, rekla je Dama. Njeno ime nikada nije izgovoreno, iako su svi znali šta je to; izgovoriti joj ime naglas značilo bi da će odmah otići. Uprkos činjenici da je imala vrlo malo pravih vernika, ona je ipak bila jedan od najmoćnijih bogova na Disku, jer u svojiim srcima skoro svi su se nadali i verovali da ona postoji. „A šta je vaš potez, draga moja?“ rekao je Io. „Već sam ga napravila“, rekla je Dama. „Ali ja sam bacila kockice gde ih ne možete videti.“ „Dobro, ja volim izazove“, rekao je Io. „U tom slučaju -“ „Ako bih mogao da predložim diverziju, gospodine?“ rekao Sudbina blago. „A to je?“ „Pa, oni žele da budu tretirani kao bogovi“, rekao je sudbina. „Dakle, predlažem da to uradite...“ „Da li kafef da bifmo tvebali da ih fhvatimo ofbiljno?“ rekao je Ofler. „Donekle. Donekle.“ „Do koje tačke?“ rekla je Dama. „Do one tačke, gospođo, gde prestaje da bude zabavno.“ savanama Hovondalanda živi pleme N’tuitif, jedino pleme na svetu koje uopšte nema mašte. Na primer, njihova priča o gromu glasi otprilike slično ovome: „Grom je glasan zvuk na nebu, dovodeći do poremećaja vazdušnih masa prolaskom munje.“ A njihova legenda „Kako je žirafa dobila svoj dugački vrat“ glasi: „U starim danima su preci Stare Žirafe imali nešto duže vratove od drugih stvorenja savane, a pristup visokim listovima bio je toliko koristan da su uglavnom dugovrate žirafa preživele, prenoseći dugi vrat u svojoj krvi kao što je čovek mogao naslediti koplje svog dede. Neki kažu, međutim, da je sve mnogo komplikovanije i da se ovo objašnjenje odnosi samo na kraći vrat okapija. I to je to.“ N’tuitif su miroljubiv narod, i bili su lovljeni gotovo do istrebljenja od strane susednih plemena, koja imaju puno mašte, pa samim tim i mnogo bogova, sujeverja i ideje o tome kako bi mnogo bolje bilo za život da imaju veće lovište.

132 O događaju na Mesecu tog dana, N’tuitif je rekao: „Mesec je zasvetleo i nakon toga pojavila se još jedna svetlost koja se potom podelila u tri svetla i izbledela. Mi ne znamo zašto se to dogodilo. To je bila samo stvar.“ Oni su zatim zbrisani od strane jednog obližnjeg plemena koje je znalo da su svetla bila signal od Boga Ukli da prošire malo više svoja lovišta. Međutim, oni su ubrzo potpuno poraženi od strane plemena koje je znalo da su svetla bila su njihovi preci, koji su živeli u mesecu, a koji su ih podsticali da pobiju sve koji nisu vernici boginje Glipso. Tri godine kasnije oni su ubijeni od strane padajućeg kamena sa neba, što je rezultat eksplozije jedne zvezde pre milijardu godina. Kako daješ, tako ti se vraća. Ako se previše ne zagleda, liči na pravdu. razdrmanom, zveckajućem Jastrebu, Rinsvind je gledao kako poslednja dva nosača zmajeva otpadaju sa krila. Za trenutak su se zajedno kotrljali, raspali i pali daleko od njih. Zurio ponovo u poluge. Neko, razmišljao je zbunjeno, stvarno treba da se radi nešto s njima, ili ne bi? slobođeni iz kaveza, zmajevi su šarali nebom. Sada su žurili su da što pre stignu kući. Čarobnjaci su stvorili Turlovo Zanimljivo Sočivo odmah iznad palube. Ekran je bio prilično impresivan. „Bolje od vatrometa“, primetio je Dekan. Ponder je lupao po omniskopu. „Ah, sada radi“, rekao je on, „ali sve što vidim je ovaj ogromni -“ Veći deo Rinsvindovog lice postao je vidljiv kada se odmakao od ogromnog nosa. „Koje poluge da povučem? Koje poluge da povučem?“ vrištao je. „Šta se desilo?“ „Leonard je još uvek onesvešćen, Bibliotekar izvlači Kerota iz onog krša, a ovo je definitivno truckava vožnja! Nemamo više zmajeve! Za šta su svi ovi brojčanici? Mislim da padamo! Šta treba da radim?“ „Zar nisi gledao kako je Leonard to radio?“ „On je držao noge na dve pedale i vukao sve poluge celo vreme!“ „U redu, u redu, videću da li mogu da uradim nešto sa njegovim planovima i možemo li vas dovesti dole!“ „Ne! Vodi me gore! Gore je mesto gde želimo da ostanemo! Ne dole!“ „Da li je neka od poluga označena?“ upitao je Ponder, škrabajući preko Leonardovih skica. „Da, ali ja ih ne razumem! Evo jedne označene sa ‘Post’!“ Ponder pregleda stranice, pokrivene Leonardovim naopakim rukopisom. „Ovaj... ovaj...“, promrmljao je. „Ne vucite ručicu označenu ‘Post’!“ zagrmi Lord Vetinari, naginjući se napred. „Gospodaru!“ rekao je Ponder, i pocrvene kada se pogled Lorda Vetinarija spustio na njega. „Žao mi je, gospodaru, ali ovo je prilično tehnički, radi se o mašinama, a možda bi bilo bolje da se oni čije je obrazovanje bilo više u oblasti umetnosti ne...“

133 Njegov glas izblede pod Patricijevim pogledom. „Ova ima normalnu etiketu! Zove se ‘kormilo kneza Harana’!“ rekao je očajnički glas iz omniskopa. Lord Vetinari potapša Pondera Stibonsa po ramenu. „Razumem“, rekao je on. „Poslednja stvar koju obučeni mašinista želi u ovakvom trenutku su dobronamerni saveti od neukih ljudi. Izvinjavam se. A šta je to što nameravate da uradite?“ „Pa, ja, ovaj, ja...“ „Dok Jastreb i sve naše nade poniru prema zemlji, mislim,“ nastavio je Lord Vetinari. „Ja, ovaj, ja, da vidimo, mi bismo pokušali...“ Ponder se zagleda u omniskop, i u svoje beleške. Njegov um postao je ogromno, belo, lepljivo polje toplog paperja. „Pretpostavljam da nam je ostao skoro minut“, rekao je Lord Vetinari. „Nema žurbe.“ „Ja, ovaj, možda bismo, ovaj...“ Patricij se nagnuo ka omniskopu. „Rinsvinde, povucite kormilo Princa Harana“, rekao je on. „Ne znamo šta ono radi -“ započeo je Ponder. „Nemojte mi reći da imate bolju ideju“, rekao je Lord Vetinari. „U međuvremenu, predlažem da se ručica povuče.“ Na Jastrebu, Rinsvind je odlučio da posluša glas autoriteta. „Ovaj... ima dosta klikova i zujanja...“, izvestio je. „I... neke od poluga se kreću same po sebi... sada se razvijaju krila... letimo u nekoj vrsti prave linije, barem... sasvim lagano, stvarno...“ „Dobro. Predlažem da se posvetite buđenju Leonarda“, rekao je Patricij. Okrenuo se i klimnuo glavom Ponderu. „Vi lično niste imali studije klasike, mladiću? Znam da Leonard jeste.“ „Pa ... ne, gospodine.“ „Princ Haran je bio legendarni klačanski heroj koji je oplovio svet na brodu sa magičnim kormilom“, rekao je Lord Vetinari. „Ono je upravljalo brodom dok je spavao. Ako mogu da vam budem od bilo kakve pomoći, ne ustručavajte se da pitate.“ ari stajao je zamrznut od straha dok je Koen napredovao po snegu, podignutih ruku. „Javio si se bogovima, Hari“, rekao je Koen. „Svi smo čuli, da“, rekao je Ludi Hemiš. „Ali to je u redu“, dodao je Koen. „Čini stvar zanimljivijom.“ Njegova ruka se spusti i pljesnu malog čoveka po leđima. „Mislili smo: taj Zli Hari, on može biti gluplji od cigle, ali da izda nas u ovakvom trenutku... pa, to je ono što mi zovemo nervi“, rekao je Koen. „Znao sam nekoliko Zlih Mračnih Gospodara u svoje vreme, Hari, ali definitivno ti dajem tri velike goblinske glave za stil. Možda nikada nisi uspeo u, znaš, velikoj ligi Mračnih Gospodara, ali ti imaš... pa, Hari, ti si definitivno od Pogrešnog Materijala“. „Mi volimo čoveka koji se brani od svoje opsade katapultom“, rekao je Boj Vili.

134 Zli Hari je gledao dole i cupkao, a lice mu je bilo borba između ponosa i olakšanja. „Lepo je od vas što tako govorite, momci“, promrmljao je. „Mislim, znate, da je do mene ja ne bih to radio, ali imam reputaciju -“ „Rekao sam da razumemo“, rekao je Koen. „To je isto kao sa nama. Vidiš veliku dlakavu stvar koja galopira prema tebi, nećeš zastati i razmisliti: Da li je ovo retka vrsta na granici izumiranja. Ne, odseći ćeš mu glavu. „Jer je to herojski, jesam li u pravu? A ti vidiš nekoga i izdaš ga, dok trepneš, jer je to zlikovački.“ Čulo se mrmljajuće odobravanje ostatka horde. Na neki čudan način, i ovo je bio deo kodeksa. „Pustio si ga da ode?“ rekao je bard. „Naravno. Ti nisi obratio pažnju, momče. Mračni Gospodar se uvek izvuče. Ali bolje je staviti u pesmu da nas je izdao. To će izgledati dobro.“ „I... ovaj... ne bi vam smetalo ako kaže da sam prijateljski pokušao da vam prerežem vratove?“ rekao je Hari. „U redu“, rekao je Koen pompezno. „Stavi tamo da se borio kao tigar crnog srca“. Hari obrisa suzu iz oka. „Hvala, momci“, rekao je on. „Ne znam šta da kažem. Neću zaboraviti ovo. Ovo bi moglo da okrene stvari na bolje za mene.“ „Ali učini nam uslugu i videti da li se bard vratio na sigurno, ipak, hoćeš li?“ rekao je Koen. „Naravno“, odgovorio je Zli Hari. „Hm... Ja ne idem nazad“, rekao je bard. Ovo je iznenadio sve. Sigurno je iznenadilo i njega. Ali život je iznenada otvorio dva puta pred njim. Jedan od njih je vodio nazad u život pevanja pesama o ljubavi i cveću. Drugi bi mogao voditi bilo gde. Bilo je nešto u tim starcima koji su učinili prvi izbor potpuno nemogućim. On to nije mogao da objasni. To je bilo tako kako je bilo. „Ti moraš da se vratiš -“, rekao je Koen. „Ne, moram da vidim kako se završava“, rekao je bard. „Mora da sam lud, ali to je ono što želim da uradim.“ „Mogao bi sve da upropastiš“, rekla je Vena. „Ne, gospođo“, rekao je bard. „Mislim da ne mogu. Ne mislim da će ovo završiti na bilo koji način koji bih mogao da izmislim. Ne kad pogledam g. Koena tamo u svom ribljem šeširu i g. Vilija kao Boga Biti Ponovo Bolestan. Ne, ja želim da pođemo. Gospodin Užasni može da me sačeka ovde. A ja ću biti potpuno bezbedan, gospodine. Bez obzira kako. Jer sam apsolutno siguran da kada se bogovi nađu pod napadom od strane čoveka sa paradajzom na glavi, a drugi je prerušen u Muzu Zaklinjanja ja stvarno, stvarno želim da ceo svet zna šta se dalje dešavalo.“ eonard je još uvek bio u nesvesti. Rinsvind je pokušavao da mu kvasi čelo vlažnim sunđerom. „Naravno da sam ga posmatrao“, rekao je Kerot, osvrćući poluge koje su se blago pomerale. „Ali on je to napravio, tako da je njemu bilo lako. Hm... ja ovo ne bih dirao, gospodine...“

135 Bibliotekar se zanjihao u vozačkom sedištu i onjušio poluge. Negde ispod njih, automatsko kormilo je kliknulo i prelo. „Moraćemo uskoro da dođemo na neku ideju“, rekao je Rinsvind. „Ovo neće leteti zauvek.“ „Možda ako mi lagano... Ne bi trebalo to da radimo, gospodine -“ Bibliotekar baci brz pogled na pedale. Onda je gurnuo Kerota jednom rukom dok je drugom otkačio Leonardove naočare za letenje sa njihove kuke. Stavio je noge preko pedala. Gurnuo je ručicu koja je upravljala kormilom princa Harana, a daleko ispod njegovih nogu, nešto je napravilo tup. Zatim, kada se brod protresao, iskrckao je prste, pružio ruke, razdrmao prste i zgrabio volan. Kerot i Rinsvind zaroniše u svoja sedišta. unmanifestinske kapije se otvoriše, po svemu sudeći same. Srebrna Horda uđe unutra, držeći se zajedno i sumnjičavo gledajući unaokolo. „Bolje je da se pripaziš, momče“, prošaputa Koen, gledajući prometne ulice. „Nisam ovo očekivao.“ „Gospodine?“ rekao je bard. „Očekivali smo mnogo bančenja i veliko ‘sve’, rekao je Boj Vili. „Ali ne... prodavnice. I sve su različitih veličina!“

„Bogovi mogu biti bilo koje veličine, mislim“, rekao je Koen, dok su bogovi žurili prema njima. „Možda bismo se mogli... vratiti drugi put?“ rekao je Kaleb. Vrata se zalupiše iza njih. „Ne“, rekao je Koen. I odjednom je bila gomila ljudi oko njih. „Vi mora da ste novi bogovi“, rekao je glas sa neba. „Dobrodošli u Dunmanifestin! Bolje pođete sa nama!“ „Ah, Bog Riba“, rekao je bog Koenu, spuštajući se pored njega. „A kako su ribe, Vaše visočanstvo?“ „Ovaj... šta?“ rekao je Koen. „Oh... hm... mokro. Zaista vrlo mokre. Vrlo mokre stvari.“ „I stvari?“ boginja zapita Hemiša. „Kako su stvari?“ „Još uvek leže unaokolo!“ „Da li ste vi omnipotentni?“ „Da, curice, ali imam pilule koje uzimam za to!“ „A ti si Muza Psovanja?“ rekao je bog Truklu. „Prokleto tačno!“ rekao je Trukl očajnički. Koen je podigao pogled i ugledao Oflera, Boga krokodila. On nije bio bog kojeg je teško prepoznati, a u svakom slučaju Koen ga je mnogo puta ranije video. Njegova statua u hramovima širom sveta je prilično dobro pogodila lik, ali sada je bilo vreme da čovek razmišlja o činjenici da su mnogi od tih hramova koje je napustio dosta siromašniji, što je rezultat Koenovih aktivnosti. On nije, međutim, jer to nije bila stvar koju je ikada uradio. Ali činilo mu se da je Horda gurana zajedno. „Gde smo krenuli, prijatelju?“ rekao je on. „Da gledamo Igve, Vafe ribofanftvo“, rekao je Ofler. 136

137 „O, da. Tu se vi – mi igramo sa na - smrtnicima, zar ne?“ rekao je Koen. „Da, zaista“, rekao je bog sa Koenove druge strane. „I sada smo našli neke smrtnike koji pokušavaju da uđu Dunmanifestin.“ „Ðavoli, eh?“ rekao je Koen umilno. „Pokažite im ukus vrelog groma, to je moj savet. To je jedini jezik koji oni razumeju.“ „Uglavnom je to jedini jezik koji koriste,“ promrmlja bard, posmatrajući bogove koji su ih okružili. „Da, mislili smo da bi nešto slično bila dobra ideja“, rekao je bog. „Ja sam Sudbina, uzgred.“ „Oh, ti si Sudbina?“ rekao je Koen, dok su se primicali kockarskom stolu. „Uvek sam hteo da vas sretnem. Mislio sam da ste slepi?“ „Ne“ „Kako bi bilo da vam neko zaglavi dva prsta u oči?“ „Izvinite?“ „Samo mala šala.“ „Ha, ha“, rekao je Sudbina. „Pitam se, Bože Ribe, koliko si ti dobar igrač?“ „Nikada nisam bio neki kockar“, rekao je Koen, dok se usamljena kocka pojavljivala između Sudbininih prstiju. „Besmisleno je.“ „Možda biste probali malo... rizika?“ Publika je ćutala. Bard je pogledao Sudbinu u oči bez dna, i znao je da ako ste igrali jamb sa sudbinom bacanje je uvek isto. Moglo se čuti zujanje muve. „Da“, rekao je Koen, najzad. „Što da ne?“ Sudbina baci kocku na tablu. „Šest“, rekao je on, bez prekidanja kontakta očima. „Tako je“, rekao je Koen. „Sada bi trebalo da dobijem i ja šest, zar ne?“ Sudbina se nasmešila. „Oh, ne. Vi ste, ipak, bogovi. A bogovi igraju na pobedu. Vi, o Moćni, morate baciti sedam.“ „Sedam?“ rekao je bard. „Ja ne vidim zašto bi ovo trebalo da predstavlja teškoću“, rekao je Sudbina, „za nekoga ko ima pravo da bude ovde.“ Koen je okretao kocku iznova i iznova. Imala je regularnih šest strana. „Ja mogu da vidim zašto to predstavlja teškoću“, rekao je on, „ali samo za smrtnike, naravno.“ On baci kocku u vazduh jednom ili dva puta. „Sedam?“ rekao je.

138 „Sedam“, reče Sudbina. „To bi moglo biti zamršeno“, rekao je Koen. Bard zurio u njega, i osetio jezu kako mu klizi niz kičmu. „Zapamtićeš da sam to rekao, momče?“ dodao je Koen. legantno klizeći, Jastreb se probijao kroz visoke oblake. „Uuk!“ rekao je Bibliotekar srećno. „On leti bolje nego što je Leonard radio!“ rekao je Rinsvind. „Trebao bi doći nekako... laganije“, prošaputa Kerot. „Znaš... nešto u njemu je prirodno atavistički.“ „Stvarno? Ja sam uvek mislio o njemu kao sasvim dobrodušnom. Izuzev kada ga nazovu majmunom, naravno.“ Jastreb se opet okrenuo, vijugajući nebom kao klatno. „Uuk!“ „Ako pogledate kroz levi prozor možete videti praktično sve“, prevede Rinsvind. „Uuk!“ „A ako pogledate kroz desni prozor, možete videti - Zaboga!“ Bila je to Planina. I tamo, presijavajući se na suncu, bio je dom bogova. Iznad njega, vidljivi čak i u kristalnom vazduhu, bio je treperavi magloviti levak magijskog polja Diska uzemljen u centru sveta. „Jeste li, hm, da li ste jako religiozan čovek?“ rekao je Rinsvind dok su oblaci šibali pored prozora. „Verujem da sve religije odražavaju neki aspekt večne istine, da“, rekao je Kerot. „Dobar vic“, rekao je Rinsvind. „Možda se izvučeš sa tim.“ „A vi?“ rekao je Kerot. „Paaa... znaš onu religiju koja misli da je vrtenje u krug oblik molitve?“ „Oh, da. Brzi Okretači Klača.“ „Moja je nešto takvo, samo ide više... pravolinijski. Da. To je to. Brzina je svetinja“. „Vi verujete da vam daje neku vrstu večnog života?“ „Ne večnog, kao takvog. Više... pa, samo više, zapravo. Više života. To je,“ Rinsvind je dodao, „više života nego što bi imao ako ne bih išao veoma brzo u pravoj liniji. Premda su i zakrivljene linije prihvatljive u izvesnim slučajevima.“ Kerot uzdahnu. „Ti si u stvari samo kukavica, zar ne?“ „Da, ali nikada nisam razumeo šta nije u redu sa idejom. Treba imati hrabrosti da pobegneš, znaš. Mnogi ljudi bi bili kao kukavice kao ja da su dovoljno hrabri.“ Oni pogleda ponovo kroz prozor. Planina je bila sve bliža. „Prema beleškama misije“, rekao je Kerot, prelistavajući snop na brzinu pisanih istraživačkih beležaka koje je Ponder imao u ruci neposredno pred odlazak, „jedan broj ljudi u prošlosti je ušao u Dunmanifestin i vratio se živ.“

139 „Vratiti se živ po sebi nije previše utešno“, rekao je Rinsvind. „Sa svojim rukama i nogama? Zdravog razuma? Svi manji ekstremiteti?“ „Uglavnom su to bili mitski likovi“, rekao je Kerot, nesigurno. „Pre ili posle?“ „Bogovi tradicionalno gledaju sa simpatijama na smelost, drskost i odvažnost,“ nastavi Kerot. „Dobro. Možete ući prvi.“ „Uuk“, rekao je Bibliotekar. „On kaže da ćemo uskoro morati da sletimo“, rekao je Rinsvind. „Postoji li neko mesto koje je pogodno za to?“ „Ook!“ rekao je bibliotekar. Izgledalo je kao da se bori sa ručkama. „Kako to misliš, ‘da legnemo na leđa sa rukama prekrštenim preko grudi’?“ „Iik!“ „Zar nisi gledao šta je Leonard uradio kada nas je spuštao na mesec?“ „Uuk!“ „I to je bilo dobro sletanje“, rekao je Rinsvind. „Pa dobro, šteta za kraj sveta, ali takve stvari se dešavaju, eh?“ ŽELITE LI KIKIRIKI? BOJIM SE DA JE MALO TEŽE DOBITI OTVOREN PAKET. Ukleta stolica visila je u vazduhu pored Rinsvinda. Ljubičaste iskrice oko ivica vizije govorile su mu da je iznenada bio u malom privatnom vremenu i prostoru samo za sebe. „Dakle, mi ćemo se srušiti?“ rekao je on. VEROVATNO. BOJIM SE DA PRINCIP NEODREDJENOSTI ČINI MOJ POSAO VEOMA TEŠKIM. Jastreb zaokrenu i poče lagano da klizi ka oblacima oko Kori Celesti. Bibliotekar pogleda u poluge, udari jednu ili dve od njih, povuče ručicu kormila Princa Harana, a onda se zaljulja duž kabine i sakri ispod ćebeta. „Mi ćemo da sleti na to snežno polje“, rekao je Kerot, klizeči u sedište pilota. „Leonard je dizajnirao brod da sleti na sneg, zar ne? Na kraju -“ Jastreb nije toliko sleteo koliko je poljubio sneg. Odbio se u vazduh, malo klizio dalje, i sleteo ponovo. Bilo je još nekoliko skokova, a onda je kobilica oštro i glatko zasekla snežno polje. „Izvanredno!“ rekao je Kerot. „To je samo šetnja u parku!“ „Mislite, ljudi će nas napasti, opljačkati nam sav novac i šutnuti čizmom žestoko u rebra?“ rekao je Rinsvind. „Može biti. Idemo direktno ka gradu. Da li ste primetili?“ Pogledao je napred. Kapije Dunmanifestina su se približavale veoma brzo. Jastreb je grudima razbijao smetove i plovio. „Ovo nije vreme za paniku“, rekao je Rinsvind. Jastreb je udario u sneg, odbio se u vazduh i uleteo kroz kapiju bogova. Na pola puta kroz kapiju bogova.

akle... sedam i ja pobeđujem“, rekao je Koen. „Kada dođe dole pokaže sedam i ja pobedim, zar ne?“ „Da. Naravno“, rekao je Sudbina. „Zvuči kao milion na prema jedan šansa za mene“, rekao je Koen. Bacio je kocku visoko u vazduh, i ona uspori dok se podizala, prevrćući ravni uz buku sličnu zvižduku lopatica vetrenjače. Dostigla je vrh svog luka i počela da pada. Koen je netremice zurio u nju, potpuno miran. U trenutku mu je mač bio van kanije i mahao je okolo složenom krivom. Onda se začulo sec i zeleni treptaj u sred vazduha i... ... dve polovine kocke od slonovače odbile su se od stola. Jedan koji je sleteo pokazivao je šest. Drugi deo pokazivao je jedan. Jedan ili dva boga, na bardovo čuđenje, počeše da aplaudiraju. „Mislim da smo imali dogovor?“ rekao je Koen, i dalje držeći mač. „Stvarno? A da li ste čuli izreku ‘Ne možeš varati Sudbinu’?“, rekao je Sudbina. Ludi Hemiš podigao se u kolicima. „‘Ste ga čuli šta rek’o. Možeš tvoju mamu zavrtati, drugar?“ povikao je. Kao jedan čovek, ili bog, Srebrna Horda zatvori krug i izvuče svoje naoružanje. „Bez borbe!“ povika Slepi Io. „To je pravilo ovde! Imamo svet da se borimo!“ „To nije varanje!“ zarežao je Koen. „Ostavljanje svitaka unaokolo da se namame heroji u smrt, to je varanje!“ „Ali gde bi heroji bili bez magičnih karata?“ rekao je Slepi Io. „Mnogi od njih i dalje bi bili živi!“ prosikta Koen. „Ne komadići u nekoj prokletoj igri!“ „Ti si presekao stvar na pola“, rekao je Sudbina. „Pokažite mi gde se kaže da to nije po pravilima! Da, zašto ne mi pokažete pravila, a?“ rekao je Koen, skakućući od besa. „Pokažite mi sva pravila! Šta je bilo, gospodine Sudbino? Želiš još jedan pokušaj, to je? Duplo ili ništa? Dupli ulog?“ „Fi movate prisnati da je to bilo dobvo bafanje“, rekao je Ofler. Nekoliko manjih bogova klimnu glavom. „Šta? Da li ste spremni da ih pustite da stoje ovde i prkose nam?“ reče Sudbina. „Prkose vama, moj gospodaru“, rekao je novi glas. „Predlažem da su pobedili. On jeste varao Sudbinu. Ako uspeš da prevariš Sudbinu, ja ne verujem da bilo gde piše kako je onda kasnije mišljenje Sudbine od značaja.“ Dama zakorači graciozno kroz gužvu. Bogovi su se razmakli da prođe. Oni prepoznaše legendu kada su je videli. „A ko si ti?“ zareža Koen, i dalje crven od besa. „Ja?“ Dama otvori svoje dlanove. Kockica je ležala na svakom dlanu, jednom usamljenom tačkom okrenuta nagore. Ali trzajem zgloba dve izleteše zajedno, razvučene, isprepletene, postavši šištanje zmije zgrčene u vazduhu - i nestaše. „Ja sam... milion-na-prema-jedan-šansa“, rekla je ona. „Da?“ rekao je Koen, manje impresioniran nego što je bard pomislio da treba da bude. „A ko su sve ostale šanse?“ 141

„Ja sam one, takođe.“ Koen šmrknu. „Onda ti nisi Dama.“ „Ovaj, to nije baš -“ počeo je bard. „Oh, to nije bilo ono što sam trebao da kažem, zar ne?“ rekao je Koen. „Trebalo je da kažem. ‘Ooh, ta, gospođo, veoma zahvalan’? Pa, ja nisam. Kažu da sreća prati hrabre, ali ja kažem da sam vidio previše hrabrih ljudi koji odlaze u borbu iz koje se nikada nisu vratili. U pakao sa svim tim - Šta je sa tobom?“ Bard je zurio u boga na ivici gomile. „To si ti, zar ne?“ zarežao je. „Ti si Nugan, zar ne?“ Mali bog napravi korak unazad, ali napravi grešku glumeći dostojanstvo. „Budi tih, smrtniče!“ „Ti govoriš, govoriš... petnaest godina! Petnaest prokletih godina pre nego što sam uopšte probao beli luk! A sveštenici obično ustanu rano i iskaču se po svim pečurkama u široj okolini sela! A da li znate koliko košta mala pločica čokolade u našem gradu, i šta su uradili ljudima koji su uhvaćeni sa jednom?“ Bard odgurnu ramenima Hordu i krenu na boga u povlačenju, mlateći podignutom lirom kao batinom. „Ja ću da vas udarim munjom!“ cvileo je Nugan, podižući ruke da se zaštiti. „Ne možeš! Ne ovde! Možeš da uradiš te stvari samo tamo u svetu! Sve što možeš učiniti ovde je blef i iluzija! I maltretiranje. To je ono što su molitve... da uplašeni ljudi pokušavaju da se sprijatelje sa siledžijom! Svi ti hramovi koji su izgrađeni i... a ti si ništa osim malo - “ Koen mu je nežno položio ruku na rame. „Dobro rečeno, momče. Dobro rečeno. Ali sada je vreme da se ide.“ „Brokoli“, promrmlja Ofler Svevou, Bogu Posečenih Drva. „Ne može da krene naopako sa brokolijem.“ „Ja sam zabranio upražnjavanje panupunitoplastije“, rekao je Sveevo. „Fta je to?“ „Ne znam ni ja, ali to ih zabrinjava.“ „Samo me pusti da mu dam jedan udarac -“ vikao je bard. „Slušaj, sine, slušaj“, rekao je Koen, boreći se da ga zadrži. „Imaš pametnija posla sa tom lirom nego da je razbiješ o nečiju glavu, dobro? Nekoliko malih stihova - to je čudesno kako se zalepe u umu. Slušaj me, slušaj, čuješ li šta ti govorim? ... Imam mač i to je dobro, ali cela prokleta stvar koju treba da uradiš je da održiš nekoga u životu, slušaj. Pesma može učiniti nekoga besmrtnim. Dobar ili loš!“ Bard se opustio malo, ali samo malo. Nugan se sklonio iza grupe drugih bogova. „On će sačekati dok sam van kapije -“ uzdahnu bard. „On će biti zauzet! Trukl, pritisni taj klip!“ „Ah, tvoj čuveni vatromet“, rekao je Slepi Io. „Ali, dragi moj smrtnici, vatra ne može naškoditi bogovima... „Pa sad“, rekao je Koen, „to zavisi, zar ne?“ Jer za minut ili dva, vrh ove planine će izgledati kao vulkan. Svako na svetu će ga videti. 142

143 Pitam se da li će i dalje verovati u bogove?“ „Ha!“ podrugljivo reče Sudbina, ali neki od najsvetlijih bogova iznenada su izgledali zamišljeno. „U svakom slučaju,“ nastavi Koen, „nije bitno da li je neko ubio bogove. Bitno je da je neko pokušao. Sledeći put, neko će probati oštrije.“ „Sve što će se desiti je da ćete vi biti ubijeni“, rekao je Sudbina, ali su se obazriviji bogovi malo odmakli. „Šta mi imamo da izgubimo?“ rekao je Boj Vili. „Mi ćemo ionako umreti. Spremni smo da umremo.“ „Uvek smo bili spremni da umremo“, rekao Kaleb Rasparač. „Zato smo živeli toliko dugo“, rekao je Boj Vili. „Ali... zašto ste toliko nesrećni?“ rekao Slepi Io. „Imali ste duge, sadržajne živote, a veliki ciklus prirode -“ „Ah, veliki ciklus prirode može da pojede moje gaće!“ rekao je Ludi Hemiš. „I to nije onoliko koliko bi toga hteli da uradimo“, rekao je Koen. „Ja nisam toliko dobar sa rečima, ali... mislim da ovo radimo jer mi smo odlučili da umremo, zar ne vidite? I zato što je neki momak došao do ivice sveta negde i video sve one druge svetove tamo i zaplakao jer postoji samo jedan životni vek. Toliko univerzuma, a tako malo vremena. A to nije u redu...“ Ali bogovi su gledali unaokolo. Krila su bila razbijena i otkinuta. Trup je ležao smrskan dole na kaldrmi i klizio. „Sada je vreme za paniku“, rekao je Rinsvind. Razoreni Jastreb nastavio je da struže preko kamenih ploča uz rastući miris sprženog drveta. Bleda ruka pruži se pored Rinsvinda. „Bilo bi uputno“, rekao je Leonard, „da se držite za nešto.“ Povukao je ručicu sa natpisom ‘Ecinčok’. Sada je Jastreb zaustavljen. Na veoma dinamičan način. Bogovi pogledaše dole. Na čudnoj drvenoj ptici otvorio se šaht. On je ispao i otkotrljao se. Bogovi videše figuru koja izašla napolje. Izgledao je, na mnogo načina, kao heroj, osim što je bio previše čist. On pogleda unaokolo, skinu kacigu i salutira.

„Dobar dan, O Najmoćniji“, rekao je on. „Ja se izvinjavam, ali ovo ne bi trebalo da traje dugo. I ako mogu da iskoristim ovu priliku da kažem u ime naroda Diska da vi ovde radite izuzetno dobar posao.“ On odmaršira prema Hordi, pored zapanjenih bogova, i zaustavi se ispred Koena. „Koen Varvarin?“ „Šta je sa vama?“ rekao je Koen, tajnovit. „Ja sam kapetan Kerot iz Gradske straže AnkMorporka, i ja vas ovim putem hapsim po optužbi za zaveru da se okonča svet. Ne morate ništa reći -“ „Ja ne nameravam da kažem ništa“, rekao je Koen, podižući svoj mač. „Ja ću samo da odsečem tvoju glavu.“ „Stani, stani“, rekao je Boj Vili hitro. „Da li znate ko smo svi mi?“ „Da, gospodine. Verujem da je tako. Vi ste Boj Vili, zvani Ludi Bil, Vilhelm Sikiraš, Veliki -“. „I ti ćeš da nas uhapsiš? Vi kažete da ste nekakav stražar?“ „To je tačno, gospodine.“ „Mora da smo ubili stotine stražara u svoje vreme, momče! „Žao mi je što to čujem, gospodine.“ „Koliko mnogo te plaćaju, momče?“ rekao je Kaleb. „Četrdeset i tri dolara mesečno, gospodine Rasparaču. Sa dodacima.“ Horda je udarila u smeh. Onda Kerot izvuče svoj mač. „Moram da insistiram, gospodine. Šta planirate da uradite što će uništiti svet.“ „Samo ovo malo, momče“, rekao je Koen. „Sada možete da idete kući i -“ „Ja sam strpljiv, gospodine, iz poštovanja prema vašoj sedoj kosi.“ Nastala je još jedna eksplozija smeha, a Ludog Hemiša su morali da udare po leđima. 144

„Samo trenutak, momci“, rekla je gospođa MekGeri tiho. „Da li smo mislili o ovome? Pogledajte oko sebe.“ Oni pogledaše oko sebe. „Dakle?“ upitao je Koen. „Tu sam ja, i ti“, rekla je Vena „i Trukl i Boj Vili i Hemiš i Kaleb i bard,“ „Pa? Pa?“ „To je sedam“, rekla je Vena, „Nas je sedam, protiv njega jednog. Sedam protiv jednog. I on misli da će spasiti svet. I on zna ko smo i on i dalje hoće da se bori...“ „Misliš da je on heroj?“ zakokodaka Ludi Hemiš. „Ha! Koja vrsta heroja radi za četrdeset i tri dolara mesečno? Plus dodatci!“ Ali kokodakanje ostade usamljeno u iznenadnoj tišini. Horda je mogla izračunati neobičnu matematiku herojstva vrlo brzo. Tu je bio, uvek je bio, na početku i kraju... Kodeks. Oni su živeli po Kodeksu. Pratili su Kodeks, i postali deo Kodeksa za one koji su ih pratili. Kodeks je bio to. Bez Kodeksa, nisi mogao biti heroj. Ti si samo razbojnik u gaćama. Kodeks je bio jasan. Jedan hrabar čovek protiv sedam... pobeđuje. Znali su da je to istina. U prošlosti, oni bi svi oslanjali na to. Što je veća kvota, veća je pobeda. To je bio Kodeks. Zaboravi Kodeks, odbaci Kodeks, negiraj Kodeks... i Kodeks će te uzeti. Oni spusti pogled na mač kapetana Kerota. To je bio kratak, oštar i ravan. To je bio radni mač. Nije imao rune na sebi. Nije bilo mističnog sjaja na njegovoj oštrici. Ako ste verovali Kodeksu, to je bilo zabrinjavajuće. Jedan jednostavan mač u rukama istinski hrabrog čoveka bi prošao kroz magični mač kao kroz loj. To nije bila zastrašujuća misao, ali to je bila misao. „Smejurija“, rekao je Koen, „ali čuo sam da dole u Ank-Morporku postoji neki čuvar koji je stvarno naslednik prestola, ali ne priča uopšte o tome, jer on voli da bude čuvar...“ Oh Bože, pomisli Horda. Kraljevi prerušeni... to je bio materijal za Kodeks, baš pravi. Kerot susretnu Koenov pogled. „Nikad čuo za njega“, rekao je on. „Umreti za četrdeset i tri dolara mesečno“, rekao je Koen, držeći pogled, „čovek mora da bude veoma, veoma glup ili veoma, veoma hrabar...“ 145

146 „Kakva je razlika?“ rekao je Rinsvind, istupajući. „Vidi, ja ne želim da prekinem trenutak drame ili bilo šta, ali on ne šali. Ako to... bure eksplodira ovde, to će uništiti svet. To će... otvoriti neku vrstu rupe i sva magija će iscuriti.“ „Rinsvind?“ rekao je Koen. „Šta ti radiš ovde, stari pacove?“ „Pokušavam da spasem svet“, rekao je Rinsvind. Prevrnuo je očima. „Ponovo“. Koen je izgledao iznenađeno, ali heroji ne odustaju lako, čak i pred Kodeksom. „To će zaista sve razneti?“ „Da!“ „I nije neki svet“, promrmljao je Koen. „Nije više...“ „A šta je sa svim slatkim malim mačićima -“ započe Rinsvind. „Kučići“ zašišta Kerot, ne skidajući pogled sa Koena. „Kučići, mislim. A? Mislite o njima.“ „Dobro. Šta je sa njima?“ „Oh... ništa.“ „Ali svi će umreti“, rekao je Kerot. Koen slegnu mršavim ramenima. „Svi umiru, pre ili kasnije. Dakle, mi smo rekli.“ „Neće biti nikoga da se seća“, rekao je bard, kao da je pričao sam sa sobom. „Ako niko ne ostane živ, niko neće zapamtiti.“ Horda ga je pogledala. „Niko neće pamtiti ko si i šta si uradio“, dodao je on. „Neće biti ništa. Nema više pesme. Niko neće zapamtiti.“ Koen je uzdahnuo. „U redu, onda recimo pretpostavimo da ne znam -“ „Koene?“ rekao je Trukl, neobično zabrinutim glasom. „Znaš pre nekoliko minuta, kada si rekao ‘pritisni okidač’?“ „Da?“ „Mislio si da to uradim?“ Bure je cvrčalo. „Jesi li pritisnuo?“ rekao je Koen. „Pa, da! Rekao si“. „Možemo li ga zaustaviti?“ „Ne“, reče Rinsvind. „Možemo li biti brži od njega?“ „Samo ako mogu da smislim način da trčimo deset milja zaista, zaista brzo“, rekao je Rinsvind. „Okupite se, momci! Ne ti, barde dečko, ovo je stvar mača...“ Koen pozva ostale heroje, i oni odoše ćaskajući u žurbi. Nije se činilo da je trajalo dugo. „Dobro“, rekao je Koen, dok su uspravljao. „Imaš sva naša imena dobro upisana, gospodine barde?“ „Naravno -“ „Onda idemo, momci!“ Oni natovariše bure nazad na Hemišova invalidska kolica. Trukl se okrenu kada su počeli da ga guraju. „Hej, barde! Da li si siguran da si zabeležio ono gde ja -?“ „Mi odlazimo!“ poviče Koen, hvatajući ga. „Vidimo se kasnije, g-đo MekGeri.“

147 Ona klimnu glavom, i zastade. „Znate kako je to“ reče ona tužno. „Praunuci na putu i sve...“ Kolica su se već brzo kretala. „Daj jednom ime po meni!“ vikao je Koen dok je skakao na kolica. „Šta oni to rade?“ rekao Rinsvind dok se stolica kotrljala niz ulicu ka udaljenoj kapiji. „Neće uspeti da se udalje od planine dovoljno brzo!“ rekao je Kerot i počeo da trči. Stolica je prošla kroz luk na kraju ulice i zazvečala preko ledene stene. Kao da su požurili nakon toga, Rinsvind ih ugleda kako se odbacuju u deset milja praznog prostora. Učinilo mu se da je čuo poslednje reči, kada je pad dole počeo: „Zar ne bi trebalo da vičemo neštooooooooo...“ Onda i stolica i ljudi i bure postaše sve manji i manji, utapajući se u mutni pejzaž snega i oštrih stena. Kerot i Rinsvind su posmatrali. Nakon nekog vremena čarobnjak primeti Leonarda, krajičkom oka. Čovek je držao prste na svom pulsu i računao sebi u bradu. „Deset milja... hmm... uključujući i otpor vazduha... recimo tri minuta više... da... da, zaista... treba da držimo oči zatvorene... da... sada. Da, mislim da bi to bila dobra id- “ Čak i kroz zatvorene kapke, svet je postao crven. Kada je Rinsvind dopuzao do ivice, video je mali, udaljeni, ružni crno-purpurni krug. Nekoliko sekundi kasnije grom udari u bok Kori Celesti, izazivajući lavinu. I to je, takođe, zamrlo. „Da li mislite da su preživeli?“ rekao je Kerot, gledajući dole u snežnu izmaglicu. „Uh?“ rekao je Rinsvind. „Ne bi bila prava priča ako ne bi preživeli.“ „Kapetane, padali su desetak milja u eksploziju koja je upravo pretvorila planinu u dolinu“, rekao je Rinsvind. „Mogli su sleteli u zaista dubok sneg na nekoj ivici“, rekao je Kerot. „Ili je možda naišlo u prolazu jato zaista velikih i mekih ptica?“ rekao je Rinsvind. Kerot se ugrize za usnu. „S druge strane... dati svoje živote da bi sačuvali sve na svetu... to je dobar kraj, takođe.“ „Ali oni su hteli da ga dignu u vazduh!“ „Ipak veoma hrabro od njih, svejedno.“ „Na neki način, pretpostavljam.“ Kerot tužno odmahnu glavom. „Možda bismo mogli da odemo dole i proverimo.“ „To je veliki ključali krater usijanog kamena!“ planu Rinsvind. „Trebalo bi da se dogodi čudo!“ „Uvek postoji nada.“ „Pa? Uvek postoje i porezi, takođe. To ne pravi nikakvu razliku.“ Kerot uzdahnu i uspravi se. „Voleo bih da nisi u pravu.“

148 „Vi želite da nisam u pravu? Hajde, vratimo se. Nismo se još uvek izvukli iz nevolje, zar ne?“ Iza njih, Vena je izduvala nos, a zatim je stavila maramicu nazad u svoj oklopni korset. Bilo je vreme, mislila je, da prati miris konja. Ostaci Jastreba bili su predmet oduševljenja, ali i nerazumevanja svrhe od strane kaste bogova. Oni nisu bili sigurni šta je to, ali definitivno to nisu odobravali. „Mislim“, rekao je Slepi Io „da smo hteli da ljudi lete, mi bismo im dali krila.“ „Mi dosfvoljafamo metle i magifne tepihe“, rekao je Ofler. „Ah, ali oni su magični. Magija... religija... postoji izvesna povezanost. Ovo je pokušaj da se podrije prirodni poredak. Sada svako može da pluta unaokolo u jednoj od ovih stvari.“ On se stresao. „Ljudi bi mogli da sa visine gledaju na svoje bogove!“ Pogledao je dole na Leonarda od Kvirma. „Zašto si to uradio?“ on je rekao. „Ti si mi dao krila kad si mi pokazao ptice“, rekao je Leonard od Kvirma. „Samo sam napravio ono što sam video.“ Ostatak bogova ništa nije rekao. Kao i mnogi profesionalno religiozni ljudi - a oni su bili prilično profesionalni, budući da su bili bogovi – osećali su se nelagodno u prisustvu neiskvarene religioznosti. „Niko od nas vas nije prepoznao kao poštovaoca“, rekao je Io. „Da li ste ateista?“ „Mislim da mogu reći kako definitivno verujem u bogove“, rekao je Leonard, gledajući oko sebe. Izgledalo je da su svi zadovoljni osim Sudbine. „Da li je to sve?“ on je rekao. Leonard razmisli neko vreme. „Mislim da verujem u tajne geometrije, kao i u boje na rubu svetlosti, i predivno u svemu“, rekao je on. „Znači, ti onda nisi religiozan čovek?“ rekao Slepi Io. „Ja sam slikar.“ „To onda znači ‘ne’, jel’ tako? Želim da to razjasnimo.“ „Ovaj... ne razumem pitanje“, rekao je Leonard. „Kao što ste ga postavili.“ „Ja mislim da mi ne razumemo odgovore“, rekao je Sudbina. „Kao što ste ih dali.“ „Pretpostavljam da vam svi mi dugujemo nešto“, rekao je Slepi Io. „Nikada nemojte reći da su bogovi nepravedni.“ „Mi ne dozvoljavamo da se kaže kako su bogovi nepravedni“, rekao je Sudbina. „Ako mogu da predložim -“ „Hoćeš li ćutati!“ zagrme Slepi Io. „Uradiću to na stari način, hvala!“ Okrenuo se prema istraživačima i uperio prst ka Leonardu. „Vaša kazna“, rekao je Slepi Io „je ova: vi ćete obojiti tavanicu Hrama Malih Bogova u Ank-Morporku. Celu. Dekoracija je u užasnom stanju.“ „Ali, to nije fer“, rekao je Kerot. „On nije mlad čovek, a velikom Angelinu Tvibsliju trebalo je dvadeset godina da naslika taj plafon!“ „To će zaposliti njegov um“, rekao je Sudbina. „I sprečiti ga da razmišlja o pogrešnim stvarima. To je prava kazna za one koji uzurpiraju ovlašćenja bogova! Mi ćemo naći posla besposlenim rukama da rade.“

„Hmm“, rekao je Leonard. „Značajan iznos za skele...“ „Ogroman ifnof“, rekao je Ofler, sa zadovoljstvom. „A tema slike?“ rekao je Leonard. „Voleo bih da naslikam...“ „Čitav svet.“ rekao je Sudbina. „Ništa manje.“ „Stvarno? Ja sam mislio možda samo lepo plavo pačije jaje sa nekoliko zvezda“, rekao je Slepi Io. „Ceo svet“, rekao je Leonard, zureći u neku svoju ličnu viziju. „Sa slonovima, i zmajevima, i vrtlogom oblaka, i moćnim šumama, i morskim strujama, i pticama, i velikim žutim savanama, i šaranje oluja, i grebeni planina?“ „Ovaj, da“, rekao je Slepi Io. „Bez pomoći“, rekao je Sudbina. „Čak i oko fkela“, rekao je Ofler. „Ovo je monstruozno“, rekao je Kerot. Slepi Io je rekao: „A ako ne bude završeno za dvadeset godina -“ „- deset godina“, rekao je Sudbina. „- deset godina, grad Ank-Morpork će biti sravnjen nebeskom vatrom!“ „Hm, da, dobra ideja“, rekao je Leonard, još uvek zureći u prazno. „Neke od ptica će morati da budu prilično male...“ „On je u šoku“, rekao je Rinsvind. Kapetan Kerot se smrknuo od besa, kao nebo neposredno pred oluju. „Reci mi“, rekao je Slepi Io. „Da li postoji bog policajaca?“ „Ne, gospodine“, rekao je Kerot. „Panduri su previše sumnjičavi da bi verovali nekome ko sebe naziva bogom policajaca.“ „Ali ti si bogobojažljiv čovek?“ „Ono što sam video od njih svakako me plaši u životu, gospodine. I moj komandant uvek kaže, kada odemo našim poslom u grad, da kad pogledate stanje čovečanstva prisiljeni ste da prihvatite postojanje bogova“. Bogovi se nasmešiše u znak saglasnosti sa time, što je zaista bio tačan citat. Bogovi slabo koriste ironiju. „Vrlo dobro“, rekao je Slepi Io. „A imaš li molbu?“ „Gospodine?“ 149

150 „Svako želi nešto od bogova.“ „Ne, gospodine. Ja ću vam ponuditi priliku.“ „Vi ćete dati nešto nama?“ „Da, gospodine. Divnu priliku da pokažete pravednost i milosrđe. Ja vas pitam, gospodine, da mi podarite blagodet.“ Nastupila je tišina. Tada je Slepi Io rekao, „Da li je to neki od onih... drvenih predmeta, zar ne?... Sa drškom, i... mmm... perlama na jednoj strani, i neka vrsta... stvari, sa kukama na...“ Zastao je. „Da li ste mislili na neku od onih gumenih stvari?“ „Ne, gospodine. To bi bio balon, gospodine. Blagodet je molba.“ „Je li to sve? Oh. Dakle?“ „Dozvolite da se Jastreb popravi, tako da možemo otići kući -“ „Nemoguće!“ rekao je Sudbina. „To zvuči razumno“, rekao je Slepi Io na zaprepašćenje Sudbine. „To mora biti njegov poslednji let.“ „To će biti poslednji let Jastreba, zar ne?“ upitao je Kerot Leonarda. „Hmm? Šta? Oh, da. Oh, naravno. Uočio sam da sam dosta toga pogrešno dizajnirao. Sledeći - mmmph...“ „Šta se dešava tamo?“ reče Sudbina sumnjičavo. „Gde?“ rekao je Rinsvind. „Gde ste stegnuli ruku preko njegovih usta?“ „Jesam li?“ „Još uvek to radite!“ „Živci“, rekao je Rinsvind, oslobađajući Leonarda stiska. „Bio sam malo potresen.“ „A da li i vi želite blagodet?“ upitao je Leonard. „Šta? Oh. Ovaj... ja bih radije balon, ako ćemo iskreno. Plavi balon.“ Rinsvind uputi Kerotu prkosan pogled. „To je sve zbog onoga kada sam imao šest godina, u redu? Bila je to velika neprijatna devojka... i igla. Ne želim da pričam o tome.“ On pogleda u bogove koji su ga posmatrali. „Ne znam zašto me svi gledate, siguran sam.“ „Uuk“, rekao je Bibliotekar. „Da li vaš ljubimac isto želi balon?“ upita Slepi Io. „Mi imamo boga majmuna boga hoće neki mango i slično...“ U iznenadnoj hladnoći, Rinsvind reče. „U stvari, on je rekao da želi tri hiljade arhivskih kartica, novi pečat i pet litara boje.“ „Iik!“ rekao je Bibliotekar, užurbano. „Oh, u redu. I crveni balon takođe, molim vas, ako su besplatni.“ Popravka Jastreba je bilo prilično jednostavna. Iako se bogovi, u celini, ne osećaju kao kod kuće sa mehaničkim stvarima, svaki panteon svuda u svemiru nalazi da je neophodno imati neko manje božanstvo - Vulkan, Vejland, Denis, Hefest - koje zna kako sastaviti delove da se uklapaju i takve stvari. Svaka velika organizacija, na njenu žalost i trošak, mora imati nekog takvog.