51 Svastika na maču vikinga 9. vek
52 Skoro celu teritoriju Veneje u I milenijumu pre nove ere do I hiljade n. e. zauzimali su Veneti ili Vendi. Vizantijski istoričar Jordan (VI vek nove ere) u svom radu "O poreklu i delima Geta" piše: "...Između reka Dunava, Tise i Olte leži Dakija... severno... na ogromnim prostorima nalazi se mnogoljudni narod Venda. Uprkos činjenici da se sada njuhovo ime promenilo u odnosu sa različitostima rodova, oni se nazivaju sklavenima i antima". Takođe, on piše: "...Posle poraza Herula Germanarih je pokrenuo vojsku protiv Veneta... Ovi Veneti potiču od jednog korena i sada su poznati pod tri imena: Veneti, Anti i Sklavini". Savremena nauka klasifikuje Venetima plemena severo-istoka Italije (savr. oblast Veneto), koji su govorili na drevnom venetskom jeziku "bliže etrutskom", plemena Istočne Evrope i neka keltska plemena. Stoga ne iznenađuje da se na teritoriji današnje Irske i velike Britanije nalaze vedski arijevski simboli. Svastika na keltskom spomeniku, Kermarijanski kamen, 4. vek. p.n.e
53 Svastika u Halštatskoj kulturi. Kelti protiv Ilira 4 vek. p.n.e Svastika u keltskom obliku
54 Svastika u Irskoj, Ogham Stone, 5. vek
55 Svastika u Irskoj, krst Svetog Brigita Godine 1857. tokom iskopavanja kod mosta Čelsi, Velika Britanija je pronađen bronzani keltski štit ukrašen spiralama, krugovima i 27 svastika. Savremeni naučnici su ga pripisali keltskoj latinskoj kulturi (prva polovina prvog milenijuma pre nove ere), rasprostranjenoj u celoj centralnoj i zapadnoj Evropi (Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji), na Balkanu, Maloj Aziji, Velikoj Britaniji i Irskoj. Ova kultura je iz nekog razloga nazvana po selu La Ten (La Tene) u Švajcarskoj.
56 Svastika na keltskom štitu, Engleska, 1. vek pne do 1 vek n.e.
57 Svastika na keltskom štitu, Engleska, 1 vek. pne do 1 vek n.e. (detalj)
58 Svastika u crkvi Kenfild, Eseks, Velika Britanija Svastika na urni za pepeo, Velika Britanija 5. vek
59 Svastika na brošu, Norfolk, Velika Britanija, 6. Vek Svastika na uprtaču detalj, Velika Britanija, 6. vek
60 Svastika na urni za pepeo, Velika Britanija, 7. vek Svastika na brošu, Velika Britanija, 8. vek
61 Svastika na steli, Ostrvo Men, Velika Britanija, 9. vek
62 Svastika na koplju, Nemačka, 1 vek
63 Na teritoriji savremene Nemačke takođe su pronađeni vedski arijski simboli, što nije iznenađujuće. Uostalom, do 11-12 veka, živeli su tamo plemenski savezi Srba, Ljutića i Bodrića dok ih potpuno nisu uništili teutonci, sravnili sa zemljom njihov sveti grad-hram Arkonu (ostrvo Rigen) i Ret-Ru i prisvojili sebi njihove gradove, meko promenivši njihova imena. Lic je postao Lajpcig, Drozdan - Drezden, Strelec - Štrelic, Zverin - Šverin, Mikulin Bor - Meklenburg. O tome su vrlo dobro pisali naš Ivo Vukčević u knjizi “Slovenska Germanija” i rusi G.V. Nosovski iA.T. Fomenko u izuzetnoj knjizi "Biblijska Rus". U trećem delu se nalazi poglavlje "Slovenska arheologija", u kojoj možete pročitati sledeće: "...1996. godine je objavljena knjiga poznatog ruskog umetnika, akademika I. S. Glazunova "Rusija raspeta". U ovoj knjizi postoji zanimljiv odeljak posvećen malo poznatim stranicama slovenske arheologije. Glavni zaključak I. S. Glazunova može se ukratko formulisati kao sledeći: u slovenskoj arheologiji veoma mnogo i očigledno se namerno krije od šire, pa čak i naučne javnosti. U svetlu naših sopstvenih istraživanja jasno je zašto se to dešava. Zapravo arheologija je veoma često u suprotnosti sa skaligerovskom istorijom. Posebno jasno se to manifestuje u slučajevima kada su arheološki nalazi – slovenski. Dakle, slovenska arheologija i neminovno sledeći iz nje zaključci su u izvesnom smislu "zabranjena tema" u istoriji. I. S. Glazunov skreće pažnju na skoro zaboravljene studije poznatog ruskog naučnika 19. veka, osnivača Tomskog univerziteta – Vasilija Markoviča Florinskogo. I. S. Glazunov je napisao: "Vasilij Florinski (1834-1899) je živeo 65 godina. Diplomirao je Peterburgšku medicinsko-hiruršku akademiju. Sjajne sposobnosti diplomca bile su primećene, i već kroz nekoliko godina mu je dodeljeno zvanje profesora. Ali nije medicinskim svojim znanjem i sposobnostima otvorio ovaj čovek put u besmrtnost. Njegova sudbina i sve sveupijajuća strast postala je arheologija. Tačnije, poređenje arheologije. Izvanredan naučnik je tražio i našao odgovor na goruće pitanje: kojim narodima i kojoj rasi pripada hiljade drevnih humki rasutih na prostranstvima Sibira? Odgovor Florinskogo je jasan i nedvosmislen: drevno stanovništvo Sibira pripadalo je arijevskoj rasi, odnosno, plemenima, koji su kasnije postali poznati u istoriji pod imenom Sloveni. Vasilij Marković florinski je uradio ogroman posao, upoređujući arheološke nalaze raskopane Šlimanove Troje, Jadranskih Veneta (poznato je da su Veneti – Srbi, što ne mogu poreći kako naši, tako i zapadni istoričari), kao i Veneta pribaltičkih sa nlazima u severnoruskimi južnoruskim humkama. Sličnost nađenih svakodnevnih predmeta, nakita, posuđa iz Venetska – tačnije, slovenskih zemalja sa sibirskimi kurganskim predmetima je bila toliko upadljiva, da nije ostavljala sumnje..." Dakle, ispostavilo se da su Mala Azija i dobar deo Zapadne Evrope bili naseljeni u prošlosti istim “slovenskim” narodom, kao i Rusija i Sibir. I jasno je zašto. To su tragovi velikog "mongolskog" osvajanja Evroazije, koje se, kao što smo pokazali, dogodilo u 14. veku nove ere i bilo je uglavnom vedsko arijevsko. Pogledajmo knjigu "Imperija".
64 O Troji. Ne treba misliti, da je G. Šliman stvarno iskopao pravu antičku Troju. Kao što smo pokazali "antička" Troja – to je samo jedan od naziva Car-Grada = Carigrada. Ali ovde to i nije bitno. A važno je, da je "Šlimanovska Troja" – neki stari lokalitet u Maloj Aziji. Ispostavilo se da je i on – vedsko arijevski. I. S. Glazunov navodi: "Florinski piše da su jadranski ili italijanski sloveni – Veneti, ulazivši u savez trojanskih plemena, ostavljajući Troju, osnovali... Veneciju, kao i Patavu (od “slovenske” reči pta – ptica, danas Padova)". Uostalom, poznato je da Venecija stoji na drevnim drvenim šipovima. A grad stoji na njima već nekoliko stotina godina. Barem. Postavlja se zanimljivo pitanje: od kakvog su drveta ovi šipovi? Prema nekim izvorima, oni su napravljeni od sibirskog ariša, koji ne truli u vodi. Ali, ako je to zaista sibirski ariš, onda se javlja još zanimljivije pitanje: na koji način su osnivači Venecije povezani sa Sibirom? U skaligerovskoj hronologiji to izgleda apsurdno. A u svetlu istraživanja Florinskog i našoj rekonstrukcije, to je potpuno prirodno. Nažalost, nismo našli u literaturi podatke o tome kakvo se drvo koristilo za venecijanske šipove. Bilo bi zanimljivo do kraja to dešifrovati. U isto vreme u slovenačkima selima na Krasu kruži priča da Venecija stoji na kraškom hrastu i ceru. I. S. Glazunov piše dalje: "Sećam se, kako me u Nemačkoj, tačnije u DDR, gde sam radio na rekonstrukciji scenskih slika 'Kneza Igora" i "Pikove dame', nešto neodoljivo vuklo na čuveno ostrvo Rigen, gde se nalazila slavna Arkona – drevni verski centar, ako želite Meka naših predaka – baltičkih slovena. Sovjetski udžbenici istorije, kao i sami naši naučnici, očigledno imajući svoje razloge, kao da su zaboravili o milenijumskom postojanju naših predaka na obalama Baltika". U svetlu naših istraživanja postaje jasno – zašto istoričari i arheolozi zaista ne vole da govore o prošlom prisustvu “slovena” u Zapadnoj Evropi, Maloj Aziji i t. d. Istoričari ubeđuju javnost, da je to prisustvo "veoma, veoma davno". A u stvari, mnogi od ovih nalaza u Evropi očigledno su srednjovekovni.Zbog toga, verovatno, oni i nastoje da što je moguće ređe dodirnu ovo bolno mesto skaligerovske istorije. I. S. Glazunov piše: "Budući da sam na ostrvu Rigen i saznao o arheološkim iskopavanjima, ja sam požurio da se upoznam sa mladim arheolozima, studentima Berlinskog univerziteta... Jedan od njih... tužno zavrtevši glavom, reče: – Kakva šteta što ste zakasnili!.. – Zašto zakasnio? – iznenađeno sam pitao. Mladi čovek mi je rekao, da su pre nekoliko dana oni iskopali slovenski drveni brod IX veka (to datiranje je, naravno, skaligerovsko.). I zbog beskoristnosti, juče su ga prekrili zemljom. – Kako?.. Zašto ste to uradili? Mladi arheolog ponizno je odgovorio: – A kome je on potreban? – Kako kome? – nisam mogao da dođem sebi od čuđenje, – pa, poslali bi ga u Moskvu!
65 Gledajući na mene sivim očima vikinga, nemački mladić je odgovrio: – Moskvu to ne interesuje. – Pa, kako, zašto, imamo poznatog istoričara i arheologa, akademika Ribakova. Viking je namrštio izgorelo od sunca čelo: – Mi znamo ime Ribakova od našeg vođe, naučnika sa svetskim imenom. Naš posao je da kopamo, a rezultate nalaza prijavljujemo profesoru. U dubokom uzbuđenju pitao sam svoje novo poznanika, o najinteresantnijim nalazima nemačke ekspedicije.. Potomak tevtonaca je slegao ramenima i izgovorio ljutito frazu, koja se urezala u moje pamćenje za ceo život: – OVDE JE SVE DO MAGME SLOVENSKO! Zatim je I. S. Glazunov govorio o svom razgovoru u Berlinu sa zamenikom profesora Hermana. On je rekao sledeće: – Mogu da vam kažem jednu stvar, da imamo kod nas u DDR ogroman magacin, sa slovenskom arheologijom i drebnim knjigama, pisanim na staroslavenskom. Nakon završetka rata, mi smo mnogo odneli u to skladište, i do sada niko po njemu nije kopao. Na pitanje I. S. Glazunova, da li su tamo slovenske knjige, pisane na drvenim daščicama, usledio je odgovor: – Može biti i da postoje... Ali niko od vaših sovjetskih ili naših naučnika nije pokazao nikakav interes... Još jedna napomena. Čak i oni savesni naučnici, koji pokušavaju da shvate očigledne tragove široke rasprostranjenosti starih vedskih predmeta, zakopanih širom Evroazije, pokušavaju da im mesto pronađu u skaligerovskoj hronologiji, gde je moguće smestiti ceo ovaj ogroman materijal. Ali pošto je srednji vek "već zauzet", oni moraju da da idu daleko u prošlost i smišljaju teorije o nekim "protoslovenima". Po našem mišljenju, svi ovi nalazi se ne odnose na daleke protoslovene, već na srednjovekovne slovene "mogole", odnosno "velike". Upravo su oni u 14. veku osvojili Evraziju i severnu Afriku..." (G. V. Nosovski, A. T. Fomenko "Biblijska Rusija" (Rusko-Ordinsko Carstvo i Biblija. Nova matematička hronologija antike), Moskva, 1996. godine).
66 Svastika na urni za pepeo, Nemačka, 1 vek Svastika na fibuli, Nemačka, 5. vek
67 Svastika na urni za pepeo, Nemačka, 1 vek
68 Svastika na koplju, Nemačka, 3 vek
69 Svastika na zlatnom novčiću, 5. vek U Evropi (na severu Španije i jugozapadu Francuske) trenutno živi još jedan narod, koji još uvek koristi, vedske arijevske simbole. To su – Baski. Moderni naučnici ništa određeno ne mogu da kažu u vezi toga, gde se ovaj narod pojavio, i odakle se pojavio njegov jezik. Po jednoj od verzija, baskijski jezik potiče od akvitanskog jezika, najrasprostranjenijeg u Akvitaniji (jugozapad Francuske) do rimskog osvajanja...
70 Krst na mogili, Ajnhoa, baskijsko selo
71 Spomenik na mogili, Ajnhoa, baskijsko selo Krst na mogili, Briskous (jugozapadna Francuska)
72 Oznaka na planini Čindoki (Txindoki)
73 Gipuskua (Guipuzcoa), Zemlja Baska, baskijski rad
74 Uz brojne spomenike sa vedskim arijevskim simbolima raspršenim širom Evrope, postoje i spomenici sa runskim slovima, koji su stari od dve do petnaest hiljada godina. Naročito puno takvih spomenika je u Severnoj Evropi, Skandinaviji. Ovo uključuje, pre svega, runsko kamenje, koje moderni naučnici odnose na period od 1. do 4. veka nove ere, iako je njihova starost mnogo veća i brakteati - ravne tanke kovanice od zlata ili srebra, reljefni na jednoj strani (mi danas nazivamo takve proizvode medaljonima). Uvek se verovalo, da su ova runska pisma drevno germanske rune ili tzv. "stariji futark". Međutim, niti jedan runski natpis, koji se odnosi na ovaj period, nije bio pročitan. U tom smislu, runolozi i istoričari nešto čitaju uz pomoć Futarka, ali rezultat je besmislen skup slova, koji se potom "dovodi" više ili manje svarljivom umu, koristeći sve vrste natezanja i pretpostavki. Za 90 godina svog postojanja zapadna ruonologija nije normalno pročitala nijedan runski natpis. Jedini pogodan alat za čitanje skandinavskih ranih runa bile su tzv “slovenske” rune. Uz njihovu pomoć, natpisi se čitaju savršeno, bez ikakvih problema, nasuprot nesrećnim ortodoksnim učenjacima. Moraju se skandinavske rune čitati ruskim jezikom, kaže Oleg Leonidovič Sokol-Kutilovski, dopisni član Ruske akademije prirodnih nauka, naučni saradnik na Institutu za geofiziku Uralskog odelenja Ruske akademije nauka (Ekaterinburg). On je analizirao ručne natpise na 35 brakteata, oko 30 natpisa na kopčama i ukrasima, prstenovima, medaljonima, novčićima, oružju, 30 runskih kamena i oko desetak natpisa na kostima i drvetu. Geografija spomenika runskog vedskog arijevskog pisma, koje je on našao, je impresivna. Švedska, Norveška, Danska, Velika Britanija, Nemačka, Poljska, Litvanija, Ukrajina, Francuska, Bugarska, Mađarska, Srbija i evropski dio Turske. Napisao je nekoliko desetina članaka, detaljno opisujući svoje istraživanje (vidi http://www.trinitas.ru/rus/doc/avtr/ 01/0766-00.htm). Naučnik je došao do logičkog zaključka: skoro svi drevni runski natpisi severne i centralne Evrope, ranije smatrani germanskim, smisleno se čitaju na većini tzv. “slovenskih” jezika. NATPISI NA RUNSKOM KAMENJU Najpoznatiji runski kamen u Severnoj Evropi je kamen iz švedskog grada Reka. Kamen sadrži najduži runski natpis među poznatim. On se sastoji od 762 runa i datira iz IX veka nove ere. Tekst je ispisan na svim stranama kamena, uključujući i krajeve i vrh.
75 Runski Kamen iz Reka
76 Runski Kamen iz Reka
77 Runski Kamen iz Reka
78 Runski Kamen iz Reka
79 Runski Kamen iz Reka
80 Šveđani su "dekodirali" natpis na sledeći način: "O Vemude ove rune govore. Varin ih je složio u čast palog sina. Reci, pamti, kakav je bio plen dva, koga su dvanaest puta na bojnom polju kopali, i oba su uzeta zajedno, od čoveka do čoveka. Reci još, ko je u devet pokolena izgubio život u Ostrogotima i još uvek je prvi u bitci. Tjodrik je vladao, hrabar u borbi, kormilar vojnika u moru spreman. Sada on sedi, drži svoj štit, na gotskom konju, vožd Meringa. " Međutim, ruski naučnik Sokol Kutilovski koristi slovenske rune, daje svoje dekodiranje svakog reda natpisa, što je znatno više nego kod šveda, i tvrdi da "švedska runska poema" nema nikakve veze sa onim što je napisano u kamenu u stvarnosti. Ni o kakvom Vemudu se ne govori, kao i o Tjodriku, koga izjednačavaju sa kraljem vizigota Teodorikom. Štaviše, svojim dešifrovanjem on razbija mit o drevnoj poetskoj runskoj literaturi Šveđana. Jedina ispravna pretpostavka švedskih runologa je da je kamen spomenik palim. Šta je napisano na njemu, stvarno? Dajemo fragment dešifrovanja natpisa, koji je u potpunosti preveden i u članku naučnika "Runski kamen iz Reka: Mitovi i stvarnost": "Postavili smo ovo svojim pozvanima. Odlučili su da se odreknu svojih života za Rage. Nije bio ravnopravan boj koji su počeli, oni su ušli u svoj boj, jer on došao do njih ... Oni su razbili vojsku tu. Neka zemlji svojoj odu ... Danci su napali zemlju tu, sluge vlasnika tih zemalja. Zato, jer su verovali da će utvrditi porez (na) zemlju koju su bili skloni da im daju ... Da nije bilo Nera, Nivaned, Vaned i Nevanhnana u službi vladalaca zemlje ... oni ne bi napadali zemlju. Nema Danaca takvih, kao Nera što ... čuvaju, pošto im je data zemlja, njihova zemlja ... " Govori se o sukobu između poljoprivrednih zajednica slovenskih naroda Raga i Nera sa jedne strane i Danaca s druge strane. Danci su pokušali da sakupe porez od svojih suseda, ali im je pružen otpor, a glavnu ulogu u tome su igrali ljudi koji su postavili taj spomenik. Oni su došli u pomoć Ragima. Iz dešifrovanja natpisa, može se razumeti da su Neri radili u tim mestima po najmu. Posle konflikta, dobili su deo obradivog zemljišta koje se graniči sa Dancima i obećali da će ih zaštititi od napada Danaca. Kao što vidimo, ruski naučnik ima prilično drugačiji tekst, koji nema ništa zajedničko sa švedskim mutnim fikcijama o nekom neshvatljivom plenu, koji su iz nekog razloga izvukli dvanaest puta. Pogledajmo neke skandinavske runske kamene, koji su sasvim nedavno "govorili" ruskim jezikom.
81 Runski kamen iz Norveške
82 Runski kamen iz Norveške
83 Runski kamen iz Norveške Runski kamen iz Švedske
84 Runski kamen iz Švedske
85 Kamen, prikazan na prvoj fotografiji se nalazi u Norveškoj i datira iz IV-VI veka n. e. Na njemu je utisnut veliki znak, koji zauzima gotovo polovinu kamena i runski natpis. Sudeći po natpisu i znaku, ovaj kamen je takođe posvećen palim vojnicima. Natpis glasi: "Ljudi ovi u Rusi Božjoj po noći, ostali su živi", a znak, koji liči na runu "Pe", može da znači pripadnost poginulih u borbi, ratnika vojsci Peruna, slovenskog boga. Interesantne informacije, zar ne? Iz toga sledi da je, barem od IV do VI veka n. e. na teritoriji savremene Norveške postojala država Božja Rus, i narod koji je govorio ruskim jeziku, pisao “slovenskim” runama i obožavao “slovenske” bogove. Još jedan runski kamen iz Norveške glasi: "Ra u noći, to jest u jami. Govori Bog u noći: to se raduje Borobog, on je te noći Ra zamrzao. Borobog, on jeste. Raste Sunce mlado, Ra sedi sakuplja se na Rusi". Soko-Kutilovskij sugeriše da se natpis može shvatiti kao ideja drevnih slovena o uzroku početka zime ili polarne noći. Neobično je videti ime "egipatskog boga Ra u slovenskim nemačkim natpisima iz Severne Evrope, ali, kako se ispostavilo, ona se nalazi tamo vrlo često i znači Sunce, a Borobog – bog vetra i hladnoće.” A evo još jedan kamen iz Norveške. On se zove "The Eggja rune stone", po imenu sela, oko koga su ga otkrili. On sadrži oko 184 runskih znakova, sastoji se od dva reda i navodno je priča o promeni klime – pojavi neobično ranog zagrevanja, čiji su uzrok mogla biti svetla, tj, baklje na suncu-Ra, koji je nazvan pegavim. Naučnik je uspeo da sa sigurnošću da pročita dve trećine teksta: "Neri plaču. Sunce malo šareno spava. Zima daje sneg. Njegov žar peče vodu, jer nema tog hladnog vetra svog u noći snežnoj. Govore, čitanjem žele da zovu oni Sunce na svoje (mesto) ... jer nije vreme, jer malo peče zimi ono...Sunce nejako gura hladan vetar, ali sada silno. Na Suncu je Mara. Drugi (put) rano žari, drugi (put) ne ... Peče...". Na Runskom kamenu iz Švedske, koji datira iz prve polovine prvog milenijuma pre nove ere čitamo: "Sećate se dugo tih vremena, jer to vreme ulazi u tamu: reka vremena teče zauvek. Rboniva ta takođe. " Ime Rbon je bilo prilično često u ranoj srednjovjekovnoj Skandinaviji, jer se često nalazi na runskim kamenim spomenicima. Ovo ime ima različite varijante izgovora: Rabon, Rboni, Rbonis. Još jedan švedski kamen na ruskom kaže: "Postavili su ga i pročitali. Ako ne želite rat, znajte - graničar tuđi je to ". Drugim rečima, ovaj kamen je granični stub 4.- 6. veka sa upozoravajućim natpisom. Stražarski psi, prikazani na njemu, u potpunosti odgovaraju tome. NATPISI NA BRAKTEATIMA Skandinavskih brakteata postoji mnogo. O njihovom izobilju svedoči kapitalni rad nemačkog naučnika S. Novaka od 920 stranica, koji je u potpunosti posvećen zlatnim brakteatima. Međutim, u ovom tomu nema ni
86 jednog prevoda, jer ni jedan runski natpis na njima nije bio pročitan germanskim runama, što nije čudo. Na kraju krajeva, ovi natpisi se čitaju samo runama “slovenskim”! Međutim, ceo "naučni" svet nastavlja da razmatra i dešifruje natpise na njima – sa germanskim. Brakteat sa ostrva Gottland
87 Slovenski brakteat-amulet iz Skandinavije Brakteat sa svastikom, solarnim bogom Ra
88 Brakteat sa svastikom, sunčanim bogom Ra Brakteat sa svastikom, sunčanim bogom Ra
89 Runski natpis na prvom brakteatu sa ostrva Gotland čita se prosto – "o, Bože", na drugom "Bože, zaštiti", to jest brakteat je bio talisman. Na trećem je napisano: "Bog Ra, Bog Ka". Evo kako opisuje ovaj brakteat Soko-Kutilovskij: "Pošto su na ovom brakteatu prikazani samo solarni simboli, centralnu figuru predstavlja "sunčani" Bog, koji se nalazi u pokretu. Ruke Boga, savijene su pod pravim uglom, formiraju runu "Ra", a svastika (ili kolovrat), koji se nalazi iza njega, formira runu "Ka". Pri tom, Solarni Bog, što bi trebalo da bude Sunce, kreće se u smeru kazaljke na satu. Svaka pojava (rođenje) Boga Sunca Ra je zora, a svaki njegov zalazak (smrt) je Ka. Etimologija reči izlazak i zalazak sunca, moguće je, da su nekako povezana po smislu sa periodičnom pojavom i nestankom Sunca. U stvari, svastika je slika kretanja Sunca, poznato je iz mnogih izvora, ali samo u slogovnom slovenskom runskom pisanju postoji runa, koja istovremeno sadrži u sebi i drevnu zvučnu vrednost i drevni grafički prikaz Sunca". Sledeća dve brakteata takođe pominju boga Sunca. Natpis glasi: "Ra je večan, on postoji". Iz natpisa “Bog Ra, Bog Ka”, možemo da stignemo do izvora i značenja još jedne reči, a koja se kosristi za grobnicu, a to je RAKA. RA u ovom slučaju označava rađanje, a KA označava smrt. Zapravo, tim nazivom grobnice, označava se da je to mesto, mesto posmrtnog prebivališta onoga koji se rodio i umro. KUTIJA IZ BRITANSKOG MUZEJA Soko-Kutilovskij je otkrio još jednu mnogovekovnu tajnu čitajući “slovenske” rune na maloj kutiji, poznatoj u literaturi kao "Franks casket" (kovčeg Franka). Ona je bila pronađena u Auzonu (Francuskoj) u 19. veku, a 1867. godine engleski antikvar Franks poklonio je Britanskom muzeju gde se i sada nalazi. Nedostajući desni panel je otkriven 1890. godine u Italiji i sada se čuva u Narodnom muzeju u Firenci. Dimenzije kutije su 12,9x22,9x19,1 cm. Ona je u potpunosti pokrivena izrezanim iz kosti crtežima i natpisima, ispunjena je runskim znacima i latinicom. Niko nije mogao da ih pročita. Pokušali su, naravno, ali onda su došli do genijalnog zaključka da je na kutiji od kitove kosti napisana pesma o... kitovoj kosti. I dobro je što se to desilo, inače kutija verovatno ne bi preživela. Da su englezi znali da su natpisi na njoj urađeni britanskim narodima koji su govorili na jeziku slovena, a ne na "drevnoanglijskom", i pisali slovenskim runama, a ne "anglo-saksonskim" – malo je verovatno da bi je oni tako pažljivo čuvali i otvoreno izložili u Britanskom muzeju.
90 Kutija iz britanskog muzeja sa slovenskim runama, prednja ploča Kutija iz britanskog muzeja sa slovenskim runama, prednja ploča
91 Kutija iz britanskog muzeja sa slovenskim runama, desna ploča Kutija iz britanskog muzeja sa slovenskim runama, levi panel
92 Kutija iz britanskog muzeja sa slovenskim runama, poklopac Na gornjoj ploči kutije urezan je samo jedan kratak runski natpis "Tuđi". Pod tuđima ovde je označen vladar sa desne strane panela, koji sede u palati, i njegov stražar u vidu ratnika-strelca. Ovi "tuđinci" nalaze se unutar tvrđave. Tekst na prednjoj strani kutije kaže: "Bože Vuče, ne skrivaj tajnu kutije zauvek. Vuk se vratio režući. Majka vuka će zagrliti mene kao vuka, deca njena vučja će zalajati. Uvek čekajući večnu propast u njemu od Rima. On nije nalik vuku. On je postavio Vuka (kult, zakon) zauvek. " Sledeći tekst je napisan na zadnjem panelu: "Uspostavite mir i razumite: za to Rimljani vam daju život zauvek i uzimaju večno robove. Rugi. Rusi. Večni su oni večni, tog (večnog) Rima silu vuk će proždreti. " Levi panel kutije: "Vuče, dajte (sile) jer ne mogu da zarežim. Načelnik [novi] uzima, krije [prikriva] plate, jer bi glavni vojnik bio zamenjen. Njegova ćerka plače zbog njega. On uvek [bogato] živi i uspostavlja dela [za nas] ni na koji način u skladu sa [nije u skladu sa onim što je učinio prethodni šef] licima vojnim. "
93 Nažalost, tačno dešifrovati desetak znakova na desnom panelu pokazalo se veoma teškim, tako da povezani tekst nije funkcionisao. Naučnik je bio u stanju da utvrdi neke moguće reči: "ustanoviti", "odlučiti", "ljudi", "grudi", "puni", "zlato", "želeti", "bogatstvo" i neke druge. Pominjanje Boga Vuka zvuči neobično. Ispostavilo se da je do sredine 7. veka na teritoriji Britanije postojao kult Vuka. I neobično je pominjanje Ruga i Rusa, kao korenskih žitelja Britanskih ostrva. Svi smo slušali o Keltima, a najviše o Britancima i Piktima ... RUTVILSKI KRST Još jedan spomenik sa drevnim slovenskim runama nalazi se u malom škotskom selu Rutvil. Visina krsta je 5,5 metara, datiran je približno otprilike na poslednju četvrtinu 7. veka. Ovaj krst stajao je blizu oltara crkve Rutvil do 1642. godine, dok Skupština Škotske crkve nije odlučila da uništi ovu relikviju rimskog paganizma. U činjenicu da je krst paganski, nema sumnje. U srednjem gornjem delu krsta prikazano je Sunce. Na vrhu je sokol, na preklopu su petao i neka velika životinja, možda bik ili krava. Ispod je strelac. Na zadnjoj strani preklopa nalazi se riba sa otvorenim ustima i, verovatno, labud. Odluka je sprovedena do pola: krst je rastavljen i jedan deo fragmenata krsta je zakopan na groblju, a drugi deo je bačen u rov u dvorištu crkve i korišten za popločavanje. Na početku 19. veka, krst je obnovljen od preživelih fragmenata. Rutvilski krst sa slovenskim runama, foto 1880. g.
94 Rutvilski krst sa slovenskim runama
95 Rutvilski krst sa slovenskim runama
96 Rutvilski krst sa slovenskim runama
97 Rutvilski krst sa slovenskim runama U svim enciklopedijama, priručnicima i udžbenicima navodi se da je Rutvelski krst spomenik stare engleske književnosti. Na njemu su anglosaksonskim runama zapisali pesmu u stihovima o raspeću Hrista. Očigledno, sledeći istu logiku, po kojoj je na kutiji od kitove kosti napisana runska pesma o toj istoj kosti, na Rutvilskom krstu mora biti nužno pesma o krstu. Zanimljivo je da je tekst pesme dat. Još je interesantnije što Englezi ne mogu da pročitaju ni jednu runičnu reč iz ove pesme. Oni kažu da je na savremeni engleski jezik nju preveo neki neimenovani italijanski hodočasnik, koji je iz nekog razloga, nije preveo engleski latinski natpis, koji je takođe na krstu, a koji su navodno ili citati iz Biblije, ili su imena likova prikazana na krstu. Sokol-Kutilovski je pročitao runske natpise na ovom krstu koristeći slovenske rune. Naravno, ni o kakvom raspeću Hrista nije reč i nema citata iz Biblije. A šta je tamo zapisano? Postoje spomenuti Ra, Jara, Mara i Vuk - kultovi
98 koji su postojali na teritoriji Britanije sve do sredine 7. veka, a koje je verovatno zamijenio kult Jara. "Oni Ra-Jara [poštovaoci] govore [vjerujućim u] Ra-Vuka ... Poklonite se hramu Boga Jara da ne bi živeli [u] tami, njihove zakone nije utvrdio bog, treba da se okrenu Jaru. Ako zatvorite [verovanje u] Ra, tada Vuče, život je drugačiji ... Ra Vuka je jednom uspostavio Rim, dar je dao Ra, uzimajući Rus. On nije večan Ra-Vuče. Nakon što su pobedili Rus, idu [Rimljani] da poštuju Majku nebesnu da pevaju ljudi i veruju u nju. " Dakle, naučnik je opet demonstrirao da se barem do VII veka nove ere na Britanskim ostrvima govorio neki od slovenskih jezika, pisalo slovenskim runama i poklanjalo slovenskim bogovima. Sumirajući izneto, dobili smo zanimljivu sliku. U prvom milenijumu n. e. u Severnoj Evropi živela su plemena, koja su se nazivala Rugi, Ragi, Neri i Rusi, govorili su slovenskim jezicima i poklanjali se slovenskim bogovima, a svoju zemlju su zvali Božja Rus. Ruski govor je odjekivao u Skandinaviji sve do IX veka nove ere! Zatim je bio prvi krstaški rat protiv slovena, nakon čega su slovenske zemlje prestala da budu takve, a njihovi stanovnici su potpuno uništeni.... Prema savremenoj istoriji, još od kraja VI do sredine XIII veka nove ere istok, sever i severo-zapad savremene Nemačke naseljavala je velika grupa zapadno-slovenskih plemena Lužičana, Ljutića, Bodrića, Pomorjana i Rujana, koje se sada zovu polabskim slovenima. Ova plemena, kako tvrde ortodoksni istoričari, u drugoj polovini VI veka zamenila su "germanska" plemena langobarda, ruga, hizobrada, varina, veleta i druga, koja su živela tamo još u antičkim vremenima. Međutim, mnogi istraživači tvrde da postoji "neverovatna slučajnost plemenskih imena polabskih, pomorskih i drugih zapadnih slovena sa najstarijim, poznatim na toj teritoriji etničkim imenima iz prvih vekova nove ere", navedenih u rimskim izvorima. Takvih, pronađenih antičkih i srednjovekovnih slovenskih imena plemena, koji su živeli u ovoj oblasti, poznato je oko petnaest. A to znači, da su sloveni živeli na teritoriji Nemačke, kao minimum, od prvih vekova. Zauzimali su veliku teritoriju od ušća reke Laba (Elba) i njenih pritoka reke Sala (Zale) na Zapadu, do reke Odra (Vodra, Oder) na istoku, od Rudnih planina (na granici sa Češkom) na jugu do Baltičkog mora na severu. Na taj način, zemlje polabskih slovena pokrivale su najmanje trećinu savremene nemačke države. Ujedinjeni su bili polabski sloveni u tri plemenske unije: Lužičani, Ljutići (veleti ili viljci) i Bodrići (Obodriti, Rarogi ili Rereci). Bratska su im takođe bila plemena Pomorjana koja su živela na južnoj obali Baltičkog mora, oko ušća Odre do ušća Visle, a na jugu do reke Noteč, graničivši se sa poljskim plemenima.
99 Mapa naselja zapadnih Slovena Činjenica da su slavenski narodi dugo živeli na teritoriji Nemačke dokazana je višestrukim toponimima (od topos - "mesto" i onoma - "ime, naziv" - pravo ime, označavajući ime geografskog objekta), koje su ostavili za sobom. Na primer, - Berlin, Šverin, Vicin, Devin, Alt-Teterin, Karpin. Kraj "-in" u slavenskim toponimima je udarno. - Lauzic (Lužica), Kemnic, Dobranic (Dobraneci), Doberjuš (Dobrišici), Doberšau (Dobruša). - Ljubov, Teterov, Gustrov, Ljutov, Golcov, Irov, Burov. - Lubenau, Šhrandau, Torgau. Najpoznatiji toponimi slovenskog porekla su: Hemnic (srpski Kamenica) dobila je ime po maloj reci Kemnic, pritoci reke Zvickauer-Mulde. Sama reč "hemnic" dolazi od "kamenica" iz jezika lužičkih Srba i znači "kameni potok ili reka". Grad Lausic (srpski Lužice) je izvorno bio "močvarni kraj". Lužica je istorijska regija Nemačke, u kojoj još uvek živi narod Lužički Srbi. Grad Lubek (srpski Ljubic). Osnovan je nedaleko od tvrđave Vagra Ljubice. Grad Rostok (srpski Rostok) označava mesto gde voda počinje da teče u različitim pravcima. Grad Ratceburg (srpsko naselje Ratibor) prvi put se pominje u dokumentima nemačkog kralja Henrija 4. 1062. godine kao Racesburg. Ime dolazi iz imena Ratibora, Obodritskog kneza (skraćeno nemački Race). Grad Prenclau (lužički - Prenclav).
100 Grad Zosen (srpski Sosni). Grad Brandenburg (srpski Branibor). Grad Meklenburg - ranije poznat kao Rarog (Rerik), kasnije - Mikulin Bor. Grad Oldenburg je Starograd (Starigard). Grad Demmin je Dimin. Grad Šverin je bodrički Zverin. Grad Drezden je Drozdani. Grad Lajpzig je Lipica, Lipeck. Grad Breslau je Breslav. Grad Roslau je Rusislava. Grad Prilvic je Prilebica. Grad Regensburg - Rezno. Grad Mejsen je Mišno. Grad Merzeburg je Mežibor.