101 I drevni nazivi tih savremenih nemačkih gradova nisu sami po sebi: Libek, Bremen, Vejden, Ljuben, Torgau, Kljuc, Ribnic, Karov, Teterov, Maljhin, Mirov, Rosov, Kiric, Beskov, Kamenc, Lebau, Sebnic, itd itd. Slovenski nazivi mesta rašireni su u sledećim savremenim državama Nemačke: Donja Saksonija - teritorija istočno od Hamburga, tzv "Vendland", istočna polovina zemlje Šlezvig-Holštajn, po celoj teritoriji Meklenburga - zapadna Pomeraniji, Brandenburgu, Saksoniji i Saksoniji-Anhalt, Tjuringriji, Bavarskoj i Berlinu . U 19. veku češki naučnik A.V. Šember, pronašao je 1000 slovenskih imena reka, planina, šuma, ravnica i malih gradova na karti Austrije. Rezultate svog istraživanja objavio je u knjizi "Zapadni Slovane v praveku" (1860). Ovde je prikladno dodati da je austrijska prestonica Viena, Beč srpski Vindebož, a grad Cvetl je Svetla. Ista ta Austrija se nazivala pre germanizacije kneževina Ostrija! Nažalost, trenutne pismene informacije o tom udaljenom životu zapadnih Slovena su i dalje dostupne samo u izvorima koji su napisali nemački hrišćanski autori. Na primer, hronika episkopa Titmara Merzeburškog, koja datira 1000 g, a takođe i beleške severno nemačkog hroničara, kanonika i skolastika Adama Bremena o slovenskim plemenima Rjugena i njihovoj religiji 11. veka. Stotinu godina nakon njih, Helmond, sveštenik iz južnog Holštajna, napisao je svoju "Hroniku Slovena", koja odslikava proces prisilnog pokrštavanja Slovena Vagrije u hrišćanstvo i njihov otpor tome. Sakson Gramatikus, danski sveštenik detaljno je opisao u svojoj hronici osvajanje Arkone i uništavanje hrama vedskog boga Svetovida 1168. godine. Evo šta je Adam Bremenski napisao u "delima sveštenika crkve u Hamburgu" (oko 1066. godine). "... Sloveni su deset puta veći od naše Saksonije, a ako im priključimo i Čehe koji žive na drugoj strani Odre od Poljaka, koji se ne razlikuju od naroda Slovena ni njihovim izgledom ni jezikom.. Slovenskih naroda ima mnogo. Među njima su najbrojniji zapadni Vagri, koja žive na granici sa transalbinzima. Njihov grad, leži uz more Oldenburg (Starigrad). Zatim slede Obodriti, koji se sada zovu Rerezi i njihov grad Magnopolis (Velegrad). Istočno od nas (od Hamburga) žive Polabinzi (Polabi), sa gradom koji se zove Ratsisburg (Ratibor). Iza njih su Lingoni (Glinjani) i Varabi. Zatim slede Hižjani i Čerezpenjani koji su odvojeni od Dolečana i Ratara rekom Pena i gradom Diminom. Tamo je granica hamburške eparhije. Hižani i Čerezpenjani žive severno od reke Pena, a Dolečani Ratari - južno. Ova četiri naroda, zbog hrabrosti, zovu Viljcima ili Ljutićima. Postoje i druga slovenska plemena koja žive između Labe i Odre (Elbe i Oder) " «... 18. Blizu područja slovena, koliko znamo, postoje tri značajna ostrva. Prvo od njih se zove Fembre. Ono leži nasuprot zemlje Vagra, tako
102 da se ono, kao i Laland, može videti iz Aldinburga. Još jedno ostrvo nalazi se nasuprot zemlje Viljca. Njega je naselilo moćno slovensko pleme Ran, ili Runi. Prema zakonu, ni jedna odluka o javnim poslovima se ne uzima u obzir bez njihovog mišljenja. Njih se tako plaše zbog toga, što sa ovim plemenom vode blisko prijateljstvo bogovi, odnosno, demoni, kojima su posvećeniji više nego drugi. Oba ostrva su prepuna pirata i nemilosrdnih pljačkaša, koji ne štede nikog od prolaznika. I sve one koji obično pirati prodaju, oni ubijaju. Treće ostrvo se zove Semland, pripada regijama Rusa i Poljana, a naseljavaju ga Sembi ili Prusi, ljudi veoma prijateljski raspoloženi. Oni, za razliku od prethodnih, pružaju ruku pomoći onima koji su ugroženi opasnošću na moru ili su doživeli napad pirata. Lokalno stanovništvo vrlo niso ceni zlato i srebro i strane kože, od čijeg mirisa stiže destruktivan otrov ponosa u naše zemlje, kojih je kod njih viška. Na Semlandu ih smatraju za đubrivo, misle, kao našu osudu, da se mi, boreći se, milom ili silom rvemo za odeću od kuninog krzna, kao da je ona najveće blago. Dakle: za vunene haljine, koje mi nazivamo faldoni, lokalni stanovnici daju nam tako dragoceno [za nas] krzno od kuna. Bilo bi moguće puno navesti o moralu i običajima tih ljudi, što bi bilo vredno pohvale, kada bi samo verovali u Hrista, čiji su njegovi propovednici sada okrutno progonjeni. U opisane zemlje, svetli episkop Bohema Adalbert doneo je krunu mučeništva. Do današnjeg dana, uprkos činjenici da je sve ostalo kod njih tako kako jeste, kao i kod nas, oni zabranjuju približavanje svetim šumama i izvorima, strahujući da će ova mesta biti zagađena samim prisustvom hrišćana. Tamošnji žitelji jedu meso konja, koriste kao piće mleko i krv, što, kažu, dovodi te ljude do trovanja. Stanovnici tih krajeva su plavooki, crvenokosi i dugokosi. Oni ne tolerišu nad sobom bilo kog gospodara ... ". Hemold von Bozau, "Slavenska hronika", sredina 12. veka: "... Postoje i drugi slovenski narodi koji žive između Odre i Albe, duge kose prostirući se na jug - naime Geruli ili Gavoljani koji žive duž reke Gavole i Došani, Ljubušani i Vilini, Stodorjani i mnogi drugi. Iza spore Odre i različitih plemena Pomorjana, na zapadu mi srećemo zemlju Vinula, koji se nazivaju Dolenčani i Ratari. Njihov grad je svuda poznat, Retra, centar idolopoklonstva. Tu je izgrađen veliki hram za bogove. Glavni od njih je Rodegost. Njegov idol je napravljen od zlata, ležaj iz purpura. U ovom gradu ima devet kapija, a sa svih strana je okružen dubokim jezerom. Za prelaz služi drveni most, a put po njemu je otvoren samo za prinošenje žrtvi i one koji traže odgovore.
103 Dalje stižemo do Čerezpenjana i Hižana, koje od Dolenčana i Ratara odvajaju reka Pena i grad Dimin. Hižjani i Čerezpenjani žive tu, Dolenčani i Ratari na drugoj strani Pene. Ova četiri plemena, zbog svoje hrabrosti, zovu se Viljcima ili Ljutićima. Niže njih su Glinjani i Varni. Iza njih slede Bodrići, njihov grad je Mikilinburg. Odatle po pravcu žive Polabi, njihov grad je Racisburg. Odatle, prelazimo rijeku Travnu, i nalazimo se u zemlji Vagra. Grad ove zemlje bio je nekadašnji grad Aldenburg. Tu su i ostrva u Baltičkom moru naseljena Slovenima. Jedno od njih se zove Vemere. Nalazi se nasuprot Vagrije, tako da možete videti Aldenburg sa njega. Drugo ostrvo, veće, leži nasuprot zemlje Viljaca, naseljavaju ga Rani, koji se takođe zovu Rujani - najjače među plemenima Slovena, jedino koje ima kralja. Bez njihove odluke, nijedno javno delo se ne može izvršiti. Njih se plaše zbog posebnog naleženja kod njih bogova, odnosno, idola, koji okružuju sa mnogo više časti nego drugi Sloveni ... " Međutim, zahvaljujući Internetu, moguće je saznati, ispostavilo se, da trenutno u Nemačkoj postoji nekoliko arhitektonskih muzeja pod otvorenim nebom, koji predstavljaju obnovljene slovenske tvrđave, velika naselja i sela VII-XII veka. Na primer, slovenska tvrđava-zamak sa susednim njemu selom na mestu obodritskog naselja u Gross-Raden (Slawenburg-Raddusch) u zemlji Meklenburg-zapadna Pomeranija. Iskopavanja, usled kojih je otkriveno na desetine velikih slovenskih naselja u ovoj oblasti su počela još pre Drugog svetskog rata, a 70-ih godina nemci su obnovili slovenski hram i kuće u naseljima. Slovensko naselje u Gross-Radenu
104 Slovensko naselje u Gross-Radenu
105 Slovensko naselje u Gross-Radenu Slovensko naselje u Gross-Radenu
106 Slovensko naselje u Gross-Radenu Arheološka iskopavanja omogućila su da se utvrdi da su slovenske tvrđave-zamci predstavljali moćne prstenaste tvrđave od drvenih stubova i zemlje sa visinom zida više od 10 metara. Naselja, koja su se nalazila oko njih su se sastojala iz kuća od jednog ili dva sprata. Osnovno zanimanje meštana su bili poljoprivreda i stočarstvo, manji zanati, tkanje, izrada keramičkih proizvoda, proizvodnja piva, obrada gvožđa i kostiju, kao i ribolov.
107 Slovensko naselje u Gross-Radenu Slovensko naselje u Gross-Radenu
108 Slovensko naselje u Gross-Radenu Hram
109 Slovensko naselje u Gross-Radenu Zamak, obično, postavljan je na strateškom mestu, na brdu, na visokoj obali reke ili na raskrsnici reka. Na primer, zamak slovenskog plemena Šprejan (Sprewanen) Kopenik na ušću reke Šree (Spree) i njene pritoke Dame (Dahme). Glavni zamak slovenskog plemena Havolana (Heveller) bio je Branibor na ušću reke Hafel (Havel). Bivši slovenski grad Torgelov, koji se takođe nalazi u saveznoj državi Zapadna Pomeranija, nije bio izuzetak. On stoji na reci Uker (Uecker). U ovom gradu postoji etnografski muzej na otvorenom pod nazivom Ukranenland. Muzej je posvećen istoriji zapadno slovenskog plemena pod nazivom Ukri (Die Ukrer, Ukranen), koji se, kako kažu naučnici, doselio tu u 6. veku.
110 Muzej Ukranenland u Nemačkoj Muzej Ukranenland u Nemačkoj
111 Muzej Ukranenland u Nemačkoj Muzej Ukranenland u Nemačkoj
112 Muzej Ukranenland u Nemačkoj Zemlje koje su nekada pripadale Ukrima- Ukranima, danas se u Nemačkoj nazivaju Ukkermark. U Ukranenlandu, posle arheoloških istraživanja, u prirodnoj veličini rekonstruisano je slovensko selo 9-10. veka. Po poseti ovog muzeja, moguće je videti iz prve ruke kako su izgledali brodovi slovenskih mornara, vladajućih u to vreme na Baltičkom moru, upoznati se sa životom slovenskih zemljoradnika i zanatlija iz tog vremena, videti rad bronzanog točka, grnčara, kovača i proizvođača piva, slušati srednjovekovnu muziku i uživati u hrani tog doba. Posetioci muzeja mogu čak kupiti ukiseljene krastavce i džemove, piti sveže pripremljeno pivo i naučiti kako raditi sa glinom.
113 Muzej Ukranenland u Nemačkoj
114 Kovačnica Muzej Ukranenland u Nemačkoj Grnčar obučava zanatu, Muzej Ukranenland u Nemačkoj
115 Proizvodnja piva, Muzej Ukranenland u Nemačkoj Lađa Svarog
116 Na muzejskom pristanuištu može se videti brod "Svarog" - prva u Nemačkoj rekonstrukcija slovenskog broda, napravljenog po arheološkim nalazima na ostrvu Rjugen (Rujan) u gradu Ralswiek. Ova vrsta broda datirana je na 900-te godine. Rekonstrukcija je sprovedena 1997. godine. I takođe brod "Svetovid" - rekonstrukciju poljskog broda, otkrivenog tokom iskopavanja u gradu Lebafelde, takođe poznatog pod imenomo Čarbrov (izgrađen oko 1100. godine), rekonstruisan 1998. godine. Najveći slovenski grad bio je glavni grad Vagrije - Stargrad, kasnije preimenovan nemcima u Oldenburg, gde je bila rezidencija kneza Vagra i svetilište. Vagri su zapadnoslovensko pleme koje je živelo u srednjem veku na poluostrvu Vagrija. Bili su najsevernije zapadno pleme saveza BodrićaObodrita. Raspon njihove teritorije, koju su osvojili u 7. veku, pokrivao je istok sadašnje nemačke savezne države Šlezvig-Holštajn. Savremena nemačka rekonstrukcija Stargrada predstavljena je u arhitektonskom muzeju "Oldenburger Wallmuseum". Slovenski muzej Oldenburger Wallmuseum
117 Slovenski muzej Oldenburger Wallmuseum Slovenski muzej Oldenburger Wallmuseum
118 Slovenski muzej Oldenburger Wallmuseum Slovenski muzej Oldenburger Wallmuseum
119 Nemci su napravili svojevrstan katalog slovenskih gradova i tvrđava na teritoriji Nemačke i postavili su ga na sajtu http://slawenburgen.npage.de koji je dostupan, na našu žalost, samo na nemačkom jeziku. Na njemu sa nemačkom pedantnošću i savešću označene su čak i koordinate mesta i pokazuju se lokacije svakog grada sa programom GoogleEarth. Posebno su našli i opisali slovenske gradove, koji se nalaze u sledećim zemljama Nemačke: Berlin – 8, Brandenburg – 166, Meklenburg - 285, Donja Saksonija – 9, Saksonija – 125, Saksonija-Anhalt – 36, Šlezvig-Golštajn – 38, Tiringija – 9, opisani su Rostok, Šverin, Stralsund, gradovi na ostrvu Rigen (23) i Uzed (4). Ukupno: 703 slovenska grada na teritoriji Nemačke! Neki opisi su sa crtežima – rekonstrukcijama toga šta je tamo bilo pre skoro hiljadu godina. Slovenski grad Meklenburg
120 Slovenski grad Špandau u Nemačkoj Slovenski grad Tornov u Nemačkoj
121 Slovenski grad Štolpe u Nemačkoj Slovenski grad Ratceburg u Nemačkoj
122 Tako, grad na Baltičkom moru Štralsund (Strelovo), koji se nalazi na obali moreuza Štrelazund (Strelasund) odvaja ostrvo Rigen od kopna, bio je osnovan slovenima još u 4. veku, a 31. oktobra 1234 knez sa ostrva Rugen Vislav I (Wizlaw I) prisvojio je "ribarskom selu na reci Stralow" status i prava grada. Slovenski grad Štralsund u Nemačkoj
123 Slovenski grad Brandenburg u Nemačkoj Slovenski grad Hitcaker u Nemačkoj
124 Slovenski grad Egezin u Nemačkoj Slovenski grad Kopenik u Nemačkoj
125 Kao što se vidi iz materijala sa nemačkog sajta, sloveni su izabirali strateške lokacije za svoje naselja – na obali, u blizini jezera, reka, koji će omogućiti ne samo stupanje u kontakt sa svojim susedima, već i snabdevanje u bilo koje doba godine. Na sajtu postoje i fotografije gradova-utvrđenja, odnosno onoga što je ostalo od slovenskog nasleđa, a ostalog, nažalost, nema mnogo. Na većini slika se mogu videti samo brda i stabla usred polja, zarasla travom i drvećem, na drugim – ostaci kamenih zidova tvrđave. Slovenski grad Garc u Nemačkoj
126 Slovenski grad Belzig u Nemačkoj Slovenski grad Beskov u Nemačkoj
127 Slovenski grad Šonefeld u Nemačkoj Slovenski grad Landsberg u Nemačkoj Nažalost, u toku savremene istorije, koju danas predaju srpskoj deci, mi ne nalazimo ne samo imena slovenskih knezova, koji su osnivali ove gradovetvrđave, već nema ni pomena o tome da su sloveni bili oni koji su usavršavali te teritorije, da su oni živeli, trgovali, borili se tamo najmanje hiljadu godina. Međutim, o tome, odlično znaju i pišu nemački naučnici. Na primer, postoji monumentalna rasprava iz 1741. godine, koju je napisao Ernesto Hoakimo Vstfalen (Ernest Joachim Westphalen) i zove se "Monumenta inedita rerum Germanorum", koja sadrži raspravu I. F. Hemnica: "Rodoslov knezova Meklenburgskih", napisan na mekleburškom dijalektu po izgubljenim
128 srednjovekovni izvorima. U ovom traktatu su imena knezova Venda i Obodrita, počev od V veka nove ere, od kojih vode pedigree mnoge nemačke kuće. Višeslav (477-486), Alarik (486-507); Alberik (517-590); Johanes (590-630); Radegast (630-664); Višeslav (664-700); Oritbert I (700-724); Oritbert II (724-747); Vladduh umro.772; Viceslav (747-798); Dragomir (798-809); Slavomir (809-821); Čelodrag (821-830); Godemisl (Gostomislav) (830-844); Dobemisl (Dobromislav) (844-861); Mstivoj I (861-865?); Oritbert III (869-888); Višeslav (888-934); Bilung (934-986); Mečislav (983-1018); Stoignev 955; Mstivoj II (? 960-1025); Udo 1025; Godoslav (? -1067); Budi (1066-1067); Henrih (1096-1122); Svjatopolk (1122-1135); Pribislav I (1135-1146); Nikolot (1140-1167); Pribislav II (1167-1171 \ 1178?), koji je postao rodonačelnik vojvoda Meklenburških. Vendsko-obodritski prinčevi stupali su u dinastičke brakove sa evropskim plemstvom. Tako je knez Alarik bio oženjen princezom burgunda, Johan – norveškom princezom, Radagast – granadskom (tj. španskom), Alberik i Oritbert I – sarmatskom, Oritbert II – anglo-saksonskom, Vicislav i Mečislav Obodritskiй– ruskom i litvanskom. Supruga Jaroslava Mudrog – Ingegerda – bila je ćerka švedske kraljice Astrid, koja je pre udaje bila obodritska kneginja. Majka Erika Pomeranskog
129 (Boguslava) – kraljem Norveške, Danske i Švedske – Marija MakleburškaŠverinska – bila je predstavnik Meklenburške kuće. Veliki vojvoda Meklenburški Karl Leopold neko vreme je bio oženjen nećakom cara Petra I, ćerkom Ivana V, Ekatarinom. Sofija Šarlot (1744-1818) Princeza Meklenburg-Strelic, koja je rođen u gradu Mirov, udala se za kralja Džordža III, i sama je sebe krunisala, rodila je 15-oro dece i postala baka čuvene kraljice Viktorije. A u 19. veku, Džordž, vojvoda od Meklenburg-Strelica je oženio rusku Veliku Kneginju i bio je u vojnoj službi u Ruskoj imperije u činu general-majora. Pokazali smo već kako je naseljavana Evropa i koje se pismo koristilo u njoj. Sve to se poklapa sa nepobitnom tvrdnjom da su zapadnoevropski jezici novi jezici i da su ljudi i narodi Evrope nekada pričali jednim jedinim jezikom, koga se danas odriču, a kojim govorimo mi i ostali narodi koje su nazvali slovenskim narodima. O počecima zatiranja starosedelačkog naroda Evrope i brisanja tragova njegovog boravka na njenom tlu, bilo je do sada dosta reči. Svi smo nekada negde čuli za pohod na istok. Ono za šta nismo čuli, a što vidimo svakodnevno, jeste to da je taj pohod zapravo pokrenut sa svih mogućih strana, ne samo sa istoka. Biblijski projekat je sastavni deo tog pohoda i u jednom novijem trenutku istorije, on se pokrenuo sa zapada i još uvek traje. Posle pada Meroving dinastije, pohod na istok je mogao da se nastavi. I još uvek nije završen. Posledice tog milenijumskog pohoda su katastrofalne, ne samo po starosedelačko stanovništvo Evrope, Balkana, Rusije, već i po pravac koji je primila kultura, kojim se kreću nauka i tehnološki napredak. Sve je krenulo i kreće se u pravcu degeneracije čovečanstva, njegovog odvajanja od njegove priorode, a jedan od bitnih elemenata je i odvajanje od prošlosti. Recimo na primer, mnogi mladi, a i stariji ljudi, imaju potrebu da shvate ko su, šta su i gde su. Međutim, nijedno duhovno znanje danas popularno u svetu, neće im dati odgovor na to pitanje, jer nemaju ispravno znanje o prošlosti svojih predaka, o njihovim danas izgubljenim znanjima, i samim tim, neće dobiti odgovor na ta pitanja. Ta pitanja jesu važna, jer su deo naše prošlosti, a ne možemo odgovoriti na njih ako se odgovori ne potraže u zaostavštini predaka. Za to je potrebno razumeti prošlost na pravi način, pronaći znanja koja su postojala i tek onda možemo shvatiti da mnoge stvari danas postojeće, a koje pripisujemo kao tekovine drugim narodima, zapravo pripadaju nama. Jedan od koraka, kao što smo već rekli, koje su preduzele tamne sile da nas odvoje od korena i usmere u pogrešnom pravcu razumevanja sveta i bukvalno svega oko nas, jeste i taj čuveni pohod na istok. Početkom 10. veka počeo je nemački Drang nach Osten (Pohod na istok), tokom kojeg je zapadni deo našeg roda bio proteran sa svoje zemlje.
130 Delimično je prešao u hrišćanstvo i asimilirao se, a većina njih su jednostavno ubijeni. Godine 1147., hrišćanska korporacija je organizovala Drugi krstaški rat, koji se još naziva Vendski i poslala je Krstaše protiv polabskih vedskih pravoslavnih naroda, uprkos činjenici da su mnoge od polabskih i pomorskih “slovenskih” zemalja već tada, barem formalno, bile krštene. Kao što vidimo, verski motivi nisu bili jedini motiv za pohod. Parazitske tamne sile, koje stoje iza procesa našeg uništavanja, kako duhovnog tako i fizičkog, koristile su sva sredstva. Dakle, oni su iskoristili želju osiromašenih germanskih, danskih i poljskih knezova, grofova i ostalih predstavnika "evropske elite", tek nedavno nastalih, nakon što su zapadnoevropske teritorije bile dosledno odsečene od vedskog arijevskog Carstva, da stave pod svoje noge tuđe, tj, naše bogatstvo. Nije im dala mira ta "zemlja prostrana, bogata hlebom i pašnjacima, bogata ribom, mesom i svim vrstama blaga...", kao što je u svojoj "Slovenskoj hronici" istakao hrišćanski misionar 12. veka, Hemold. Činjenicu da je taj narod živeo dobro i bogato, zabeležili su svi hrišćanski hroničari. I uprkos činjenici da su vedske slovene tretirali kao fanatike, uvereni u ekskluzivnost i superiornost svoje vere, čak su pisali o njihovim divnim ljudskim osobinama. Hemold piše: "... Prusi još ne poznaju svetlost vere; to su ljudi sa mnogo prirodnih dobrih kvaliteta. Oni žure u susret onima koji su izloženi opasnosti na moru ili ih proganjaju razbojnici i dolaze im u pomoć. Zlato i srebro skoro uopšte ni u šta ne stavljaju. Imaju obilje nepoznatih krzna, zbog kojih se u našoj zemlji širio smrtni otrov ponosa. A oni smatraju kao neku vrstu sramote, to što mi uzdišemo za odećom od kože, kao prema najvećoj sreći. Zbog toga, za platnenu odeću, koju mi nazivamo faldones, daju nam te dragocene kože ... ". A evo reči hrišćanskog episkopa Otona Bambergskog, koji je dva puta posetio zemlje Pomorskih slovena sa ciljem njihovog preobraćanja u hrišćanstvo 1124. i 1127. godine: "...Ribe je tamo u neverovatnom izobilju, kako na moru, tako i u rekama, jezerima i barama. Za dinar mogu da se kupe kolica svežih haringi, a ako bih počeo da vam govorim ono što znam o njihovim zalihama, ja bih bio optužen za proždrljivost. Širom zemlje ima mnogo jelena i divljih ždrebaca, medveda, divljih svinja i svakakve divljači; putera od kravljeg mleka, ovčjeg mleka, jaganjaca i ovnova, obilje meda i pšenice, konoplje i maka i svih vrsta povrća, i ako bi tamo bilo još vinograda, maslina i smokvi, pomislili bi da je ovo obećana zemlja, toliko je u njoj voćaka... Poštenje i drugarstvo među njima su takvi da savršeno ne znaju za krađu ni prevaru, oni drže sanduke i kutije nezaključanim. U stvari, ni brave ni ključeva tamo nismo videli, a i sami su bili veoma iznenađeni videvši naše
131 torbe i sanduke zaključanim. Nikada tamo ne videsmo brave, niti ključa, i oni sami čudjahu se videći naša uvezana sedla i zaključane kovčege. Odeću, novac i sve druge dragocenosti čuvali su u kovčezima i velikim krčazima, koji jedva da su bili pokriveni, jer se nisu plašili prevare, niti su kad takva iskustva imali.." I tako je, 1147. godine Krstaški rat protiv zapadnih Slovena, koji je dobio jasnoću još 1107, 1108-me godine, neposredno posle Prvog krstaškog rata na Konstantinopolj, počeo. Opis pohoda dat je u velikom članku profesora Gracianskog "Krstaški rat 1147.g. protiv Slovena, i njegovi rezultati" (časopis "Pitanja istorije" u 1946. Broj 2-3). Dajemo skraćeni izvod. “Krstaši su odlučili da krenu na polabske slovene sa dve vojske: jedna je morala da ide u donju Elbu protiv Obodrita, druga - od Magdeburga protiv Ljutića. Na čelu Prve armije su stajali Hajnrih Lav, Konrad, vojvoda od Burgundije, arhiepiskop bremenski Adalbert, episkop bremenski Dietmar i drugi. Sa ovom vojskom trebalo je da se sjedine Danci, predvođeni sa oba svoja kralja. - Svenom i Kanutom, koji su odlučili da zaustave unutrašnje borbe za zajedničku akciju protiv zajedničkog neprijatelji - Obodrita. Na čelu druge armije knezova stajali su palatinski grofovi Fridrih Saksonski, Nemac Rejnski, markgrafi Albreht Medved i Konrad Mejsenski, a od duhovnih knezova, pored papskog legata, episkopa gavelbergskog, još arhiepiskop Fridrih magdeburški, episkopi galberštadtski, merzeburški, brandenburški i monsterski, kao i Vibal, iguman korvejski. Poslednji je imao poseban stav o ostrvu Rujan, zasnovavši svoju tvrdnju na staroj smešnoj verziji o tome, da je poštovan na ostrvu Svetovid – zapravo sv. Vit, pokrovitelj Korvejskog manastira, kome su nekada nemački kraljevi poklonili ostrvo. Samo nepokolebljivo poverenje nemaca u uspeh moglo je da podstakne igumana da krene u Labu u cilju da se ne dozvoli kršenje prava njegovog manastira pri podeli slovenskih teritorija.”
132 O broju pokrenutih protiv slovena vojski krstaša imamo sledeće podatke: u severnoj vojsci bilo je 40 hiljada ljudi, u južnoj – 60 hiljada, u danskoj – 100 hiljada. Naravno, ovi brojevi su veoma preterani, ali, u svakom slučaju, oni pokazuju, da je na Labu marširala ogromna, neviđena do tada nemačko-danska horda, koja je trebalo jednom zauvek da stavi tačku na nezavisnost slovena i njihovog tzv paganizma. Sloveni, međutim, nisu pali duhom pred licem takve strašne opasnosti i uopšte nisu hteli da se pokoravaju nemcima. Glavni heroj odbrane od neprijatelja bio je hrabri Niklot, knez Obodrita. Helmold definitivno ne voli Niklota i nije uvek pravedan u svojim ocenama o njemu, ali sve je to isto ono što je on izveštavao o akcijama tog kneza, jarko crtajući njegove talente, kao vojskovođe: "Čuvši da bi naše vojske uskoro trebalo da okupe – čitamo kod Helmolda, – Niklot je pozvao ceo svoj narod i počeo da gradi utvrđenje Dobin, tako da bude utočište narodu u slučaju potrebe..."
133 Statua kneza Niklota u Šhverinskom zamku hercega Meklenburga Istovremeno, Niklot je tražio saveznike u predstojećim borbama i obratio se grofu Holštajnu Adolfu, podsećajući ga na sporazum koji je zaključio s njim. Iako Adolf nije saosećao sa krstaškim ratom, on je, naravno, odbio da pomogne Niklotu protiv svog vojvode, Hajnriha Lea, a jedini saveznici kneza bili su Rujani. Oslanjajući se na savez sa ratnicima moreplovcima, Niklot razvija, kako pokazuju dalji događaji, sjajan plan odbrane. Nizom kombinovanih aktivnosti na kopnu i na moru, on je planirao da ubije krstaše glađu i tako osujeti sve njihove osvajačke planove. Prvi cilj Niklota bio je rušenje očekivane najbliže operativne baze krstaša u Vagriji. Iznenadnim naletom sa mora Niklot je osvojio 29. juna Lubek i uništio u luci brodove, a "posade, opijene od velike gozbe nisu mogle da se pomere iz svojih postelja i brodova, sve dok ih neprijatelji nisu opkolili i zapalivši vatru nisu uništili brodove utovarene robom . A tog dana je ubijeno do 300 ili više muškaraca". Tako uništavajući brodove i Libečku luku i predavši grad plamenu, Niklot je poslao dva odreda konjanika koji su prošli svu zemlju Vagra, koji su uništili i zarobili sve nemačke koloniste koji su se naselili tamo. Samo koloniste iz Holštajna, koji su se naselili zapadno od gornjeg dela Travne, Sloveni iz nekog razloga nisu dirali. Možda je Niklot želeo da poseje razdor između Nemaca, navodeći sumnju na Holštajnce, na to da su oni delovali u dogovoru sa
134 Slovenima. Ako je to tako, onda je Niklot brilijantno postigao svoj cilj, s obzirom da je na Holštajnere stvarno pala sumnja za izdaju ... Dakle, prvi rezultat objavljen na Frankfurtskom sajmu krstaškog rata protiv Slovena je poraz od Slovena kao i cvetajućeg nemačkog trgovačkog grada na Baltičkom moru i gotovo potpuno uništenje kolonista, prikupljenih za naseljavanje u osvojenoj Vagriji iz različitih regiona Nemačke i Holandije. Sloveni, očigledno, nisu imali gubitke pri svom smelom naletu i vratili su se na brodovima "otplovili su natovareni zatvorenicima i različitim plenom, koji su osvojili u zemlji Vagra." Neočekivana diverzija Niklota, naravno, izazvala je veliku pometnju među nemcima i među krstašima koji su požurili da izvrše invaziju na zemlju slovena, "kako bi se obuzdala njihova okrutnost". Niklot je očistio i opustošio teritorije svoje kneževine kojom je trebalo da prođu krstaši i zaseo sa velikim rezervama hrane i velikom vojskom u Dobin. Nemačke horde su krenule protiv Obodrita sa Donje Labe, i očigledno su već u julu bile ispod Dobina. Tu su brzo stigli i Danci sa flotilom koja je pristala na slovenskoj obali, očigledno u Vismarskom zalivu, nedaleko od Zverinskog jezera, na kojem je bio smešten Dobin. Prvi su doplovili Goti sa svojim kraljem Kanutom i šlezvici sa kraljem Svenom. Onda su došli podređeni Svenu zelandci i šonenci. Veliki deo danske vojske, iskrcane na obalu, otišao je da se spoji sa saksima pod Dobinom, drugi deo je ostao na brodovima radi njihove zaštite. Niklot, utvrđen u Dobinu, morao je da ispuni i drugi deo svoje vešto planirane odbrane, zapravo on je presekao morsku komunikaciju krstaša i naneo udarac danskoj floti, koja je, očigledno dostavljala hranu napadačima, jer napuštena od stanovništva oblast Obodrita i opustošena Vagrija nisu mogle da hrane krstašku vojsku. Pored toga, suve puteve je bilo teško koristiti zbog močvarne prirode terena. Niklot je briljantno rešio zadatak uz pomoć rujanskih mornara. Kod Helmolda čitamo: "Jednog dana opsade, videvši da vojska danaca deluje neodlučno, – jer oni su samo kod kuće ratnici, u stranoj zemlji se ne odlikuju hrabrošću, – izveli su iznenadan napad, mnoge od njih su pobili i poslali da obrađuju zemlju. Pomoć im poslati nije bilo moguće, jer između (trupa) je ležalo jezero"... Akcije Niklota sa kopna i Rujana sa mora su se odvijale istovremeno i dogovoreno: Niklot je morao da skrene pažnju danskih trupa sa brodova i tako pomogne Rujanima da pobede. Ovaj cilj je postignut, a Rujani su imali na moru ne manji uspeh nego Obodriti na kopnu... Cela šonenska flota je pripala pobedniku i Rujani su tako udvostručili svoje snage... Uprkos činjenici da je značajan deo danske flote preživeo, ipak su na moru vladali Rujani. Snabdevanje vojske pod Dobinom kao rezultat toga, moralo je da prestane i da je ugrozi neumitnom glađu. To je ohladilo ratnički žar krstaša i
135 oni su počeli da razmišljaju o povlačenju. Danci, gorevši od želje da se osvete Niklotu za poraz, saznavši za napad Rujana, promenili su svoju nameru i požurili ka brodovima. Očigledno, oni se nisu vratili pod Dobin i nisu oklevali da odu kući; a što se tiče preostalih ispod tvrđave saksonaca, oni su počeli da pričaju o nesvrsishodnom pohodu, o tome da je besmisleno da uništavaju zemlju koja je morala da plaća danak nemcima. "Da li zemlja, koju mi napadamo – tako su razgovarali Sasi, – nije naša zemlja? I narod sa kojim se mi borimo, zar nije naš narod? Zašto da budemo neprijatelji sami sebi? Zar ne proizilaze iz ovog šteta za naše vladare..." Kao što vidimo, nemci su shvatili svu besmislenost svog pohoda tek nakon toga, kada su im sloveni očitali žestoku lekciju, kada se ispostavilo da umesto očekivanog lakog plena, krstaše očekuje u slovenskoj zemlji samo zatvor... Glavna (južna) vojska krstaša stigla je, kako je bilo dogovoreno, u Magdeburg... Glavni pravac celog pohoda, očigledno, dao je Albreht Medved, koji je želeo da proširi snagom krstaša svoje granice u severnoj marki za Penu i za Odru. Ovde je već raširio Oton Bambergski hrišćanstvo, ali, treba razmišljati, da su kneževi sakrivali ovu činjenicu od mase krstaša, izazivajući njihovu pohlepu za mogućim bogatim plenom od neznabožaca, u odnosu na koje se sve smatralo dozvoljenim. Duhovni kneževi su se takmičili u svojim ratobornim planovima sa svetovnim, pri čemu je arhiepiskop magdeburški sanjao da potčini svojoj vlasti nezavisnu pomorsku biskupiju i zavlada njenim velikim prihodima u bogatom Pomorju... Vojska je otišla u Pomorje istim putem, kojim se, pre 20 godina vratio Oton Bamberški. Prolazeći sa velikim teškoćama kroz guste šume, koja razdvaja oblast Gavoljan od oblasti Moročen, krstaši su izašli na jezero Morice i bili su na slovenskoj teritoriji, koji nisu priznavali ni vlast nemaca, ni hrišćanstvo. Stanovnici su se razbežali, spasavajući ono što su mogli, a krstaši su opustošili i spalili slovenska sela. Bio je spaljen pri tome slovenski grad Malhon zajedno sa svetilištem koje je bilo ispred njegove kapije. Označivši svoj put pljačkom, paljevinama i ubistvima, vojska je otišla u Diminu – grad Ljutića na Peni, – ali, pre nego što je stigla do ovog grada, podelila se: deo vojske otišao je ka Šetinu. Pod Diminom, krstaši su se neočekivano sreli sa istim otporom Slovena kao što je to bilo pod Dobinom. Mi ne znamo tačno šta se ovde desilo, ali neke naznake postoje da su na Peni krstaši doživeli isti neuspeh kao i od Obodrita pod Dobinom. Hemold je čudno mešao događaje pod oba slovenska uporišta u jednu priču o neuspehu krstaškog rata. Postoje i drugi izveštaji o neslaganjima i neuspehu krstaša pod Diminom. Najjasniji pokazatelj ovog neuspeha je ponašanje korvejskog abata, koji je brzo rekao zbogom svojim snovima o osvajanju Rujana i već 8. septembra vratio se iz pohoda. Izražavajući zadovoljstvo povodom izbavljenja od opasnosti u slovenskim zemljama, abat govori da je pohod, iako je dokazano bez rezultata, ispunjen sa "poslušnošću" ...
136 Kompletan neuspeh je takođe pogodio vojsku koja je išla u akciju protiv Šetina, glavnog grada Pomeranije. Kada su krstaši opseli taj grad, opkoljeni u tom gradu su istakli na gradske zidine krstove kao znak da su hrišćani, a onda je došlo do zabune među vojskom. Postalo je očigledno da je započet pohod bio u suprotnosti sa idejama Bernarda Klerovskog i pape i obični Krstaši su shvatili da su prevareni od knezova, koji, ne neznabošce, već hrišćane žele da iskoriste za osvajanje novih zemlji i nove prihode ... Na taj način, široko osmišljen krstaški rat protiv slovena svuda je doživeo sramotu i pao u nemilost i kod savremenika o tome nije bilo nikakve sumnje: oni svi skoro jednoglasno ističu potpuni neuspeh pohoda nemaca u Labu. Pri tome neki od njih objašnjavaju neuspeh pohoda razdorom knezova, drugi – nepoznavanjem neprijateljskog terena, treći – da krstaši nisu ratovali za "Božje delo", već su bili vođeni čisto predatorskim motivima. U stvari, pohod je propao, zahvaljujući herojskom otporu slovena, kao i razdorom knezova i razilaženje vojske je počelo tek nakon što su nemci iznenada stigli do jake slovenske tvrđave, čiji su branioci pružili odlučan otpor nemačkim osvajačima. Na kraju krajeva, čak i pod Šetinom stvar nisu odlučili krstovi postavljeni na gradskim zidovima, već preteći izgled šetinskog utvrđenja, zaštićenog smelim slovenskim garnizonom... Nažalost, na ovome nemačko napredovanje na istok nije prestalo. 1150. godine, uz pomoć intriga i prevara bila je osvojena Braniborska kneževina. Vagrija se postepeno i neumitno hristijanizovala preko doseljavanih tamo hrišćana iz Nemačke i Holandije. Jedini koji se još protivio hrišćanskoj agresiji bio je obodritski knez Niklot. Nakon krstaškog rata uspeo je da obnovi staru državu Obodrita u njenim ranijim granicama, osim Vagrije i Polabja, koje su osvojili nemci i potčinili sebi susedna primorska plemena Ljutića – Hižane i Čerezpenjane. Nažalost, savez Ljutića i Obodrita je bio krhak, i Niklot, pošto nije uspeo da se dogovori sa srodnim slovenskim plemenima, čini fatalnu grešku – da bi potčinio Ljutiće, on se obraća nemcima. Iznad zemlje Ljutića su prošli oganj i mač, što je značilo da o ujedinjenju severnih polabskih plemena u nezavisnu slovensku državu nije moglo biti ni reči. Obodritska država, obnovljena Niklotom, takođe nije bila održiva i držala se na spoljnom pritisku. Ona je nestala 1160. godine, tokom drugog pohoda. Tada je poginuo i sam Niklot, uhvaćen u zamku. Evo kako se opisuje poslednja bitka Niklota u "Istoriji Meklenburga": "Niklot sa nekoliko hrabrih iz svoje družine vršio je izlaske iz tvrđave. Oni su pali u zasedu nedaleko od neprijateljskog logora. Ubrzo se iz logora saksonaca pojavio odred "nabavljača" za sakupljanje provijanta – hrane. Među "slugama" su bili izmešani vitezovi, koji su ispod gornje odeće skrivali oklope... Ustremio se Niklot usred neprijatelja ništa ne znajući o izdaji, i ustremio u jednog od njih svoje koplje, ali oštro koplje se odbilo od
137 nevidljivog pancira. Ovde je Niklot shvatio da je prevaren. On je pokušao da se skloni svojima, ali je već bilo kasno. Neprijateljski konjanici su ga sustigli i pre nego što je do njega uspela da stigne pomoć, on je bio ubijen..." Tako je politička podeljenost zapadnih Slovena dovela do skoro potpunog njihovog nestanka ... Danski hroničar Sakson Gramatik (Saxo Grammaticus 1140-1208) napisao je 16-tomnu hroniku "Dela danaca" (Gesta Danorum), u kojoj se opisuje istorija Danske od najstarijih vremena do XII veka, kao i istorija nekih drugih severnih zemalja, uključujući i zapadno-slovenske. Konkretno, u ovoj knjizi je opisana Arkona (ili kako je sada zovu nemci – Jaromarsburg), glavni grad plemena Rujan na ostrvu Rujan (danas Rjugen). Brojnost slovenskog stanovništva u vreme njegovog osvajanja u 12. veku, po zapadnim izvorima, iznosila je najmanje 70 000 ljudi. Arkona je bio grad - hram, središte vere zapadnih Slovena. I ne samo njih. Danski kralj Svejn (960-1014) žrtvovao je plen u hramu Arkona. Još u 11.veku na poklonjenje u njegovo glavno svetilište, četvoroglavom idolu Svetovidu, dolazili su hodočasnici već dva veka, kao što su hrišćani Česi. Hram Arkona postao je glavni verski centar Slovenskog Pomorja od 9. do 12. veka. Raspolagao je bogatim zemljištem koje mu je donosilo prihod, dobijao je prihod od trgovaca
138 koji su trgovali u Arkoni, od ribara koji su lovili haringe na ostrvu Rujan. Dobijao je trećinu ratnog plena, sve dragocenosti, zlato, srebro i bisere osvojene u ratu. Zbog toga su u hramu postojali sanduci ispunjeni dragocenostima. Karta Rjugena, Gerharda Merkatora (1512-1594) Evo šta piše Sakson Grammatik: "Grad Arkona leži na vrhu visoke litice; sa severa, istoka i juga je zaštićen prirodnom zaštitom ... sa zapadne strane zaštićen je visokim nasipom od 50 lakata ... Na sredini grada nalazi se otvoreni trg na kome se uzdiže drveni hram, prekrasan rad, ali ne toliko po velelepnosti arhitekture kao po veličini boga kome je ovde postavljen idol. Cela vanjska zgrada je
139 blistala sa detaljno izrađenim bar-reljefima različitih figura, ali sa ružnim i grubim bojama. Sanduci sa blagom Bio je samo jedan ulaz u unutrašnjost hrama, okružen dvostrukom ogradom ... U samom hramu stajao je veliki, superioran, ljudskog rasta, idol, (Svetovida) sa četiri glave, na isto toliko vratova, od kojih su dva izlazila iz grudi i dva iz leđa, ali tako da su sa obe prednje i obe zadnje glave gledale jedna u desno, a druga u levo. Kosa i brada su bile potkresane na kratko, a u tome ga je reklo bi se, umetnik uporedio sa običajem Rujana.
140 U desnoj ruci idol je držao rog iz različitih metala, koji se svake godine obično punio vinom iz ruku sveštenika, za proricanje o plodnosti naredne godine; leva ruka mu je bila kao luk. Spoljna odeća spuštala se do gležnjeva, koji su napravljeni od različite vrsta drveta i bila su tako spretno povezana sa kolenima, da su se samo uz pažljivo ispitivanje mogli razlikovati spojevi. Noge su stajale na podu u ravni sa zemljom, a njihova osnova je napravljena ispod poda. Na maloj udaljenosti bile su vidljive uzde i sedlo idola sa drugim priborom. Posmatrača je iznenađivao mač ogromne veličine, čije su se korice, osim lepih uklesanih oblika, razlikovale srebrnom izradom ... Pored toga, ovaj bog je imao i hramove na mnogim drugim mestima, kojima su upravljali sveštenici manje važnosti. Pored toga, imao je konja, potpuno belog, kome se izvlačenje dlake iz grive ili repa smatralo bezbožništvom ...
141 Hram Svetovida u Arkoni. Vsevolod Ivanov Samo jedan sveštenik je imao pravo da nahrani i osedla tog konja: božansku životinju ne treba uvrediti čestim korištenjem. Rujani su verovali da Svetovid putuje na tom konju u bitke sa neprijateljima svog svetilišta i svoje zemlje. A kao dokaz za to navodno je služila činjenica, da se često dešavalo ujutro da su ga nalazili prekrivenog znojem i prljavštinom, kao da je bio na dugom putu. Takođe, sa tim konjem, predviđala se budućnost. Kada je trebalo poći u vojni pohod, sveštenici hrama Svetovida zabijali su u zemlju ispred svetilišta unakrst šest koplja, a zatim dovodili do njih svetog konja. Ako je krenuo kroz koplja svojim desnim kopitom, to se smatralo dobrim znakom za ishod vojnih dejstva. Ako je, makar jednom, samo podigao levo kopito, onda je otkazivan pohod u tuđe zemlje. Isto tako, otkazivao se i morski pohod ako beli konj Svetovida ne krene sa desnom nogom kroz koplja, pa su čak i odluke o trgovačkim transakcijama zavisile od predviđanja proročišta ... Svetovida simbolizuju različiti znaci, posebno, isklesani orlovi i znamenja, od kojih se glavno zvalo Stanica (zastava) ... Moć ovog malog komada tkanine bila je jača od moći kneževa ... "
142 Idol Svetovida
143 Svake godine u gradu -svetilištu svršavali su se obredi. One su se odvijale u kasno leto, posle žetve. Da bi saznali kako se odvijao taj važni za zapadne slovene festival, ponovo se okrenimo svedočenju Saksona Gramatika: "Svake godine posle žetve, izmešana gomila sa celog ostrva, ispred hrama Boga, pravi svečanu gozbu, nazvanu svetom. Njegov sveštenik, suprotno običaju naših očeva odlikujući se dugom bradom i kosom, uoči dana kada treba svešteno delati, malo svetilište - gde je samo on mogao da uđe - obično uz pomoć metle, očisti, vodeći računa da u prostoriji nije bio ljudskog disanja. Kad god je bilo potrebno da udahne ili izdahne, odlazio je do izlaza, tako da prisustvo Boga ne bi bilo oskrnvavljeno disanjem smrtnika. Rjugen, Sveštenik. Ilija Glazunov Sutradan, kada bi ljudi stali na ulaz, on je uzimajući izvajanu posudu pažljivo posmatrao da li je nivo tečnosti pao i onda očekivao naredne godine neuspeh useva. Uočavajući ovo, naredio bi onima koji su bili prisutni da skladište plodove za budućnost. Ako nije predvideo bilo kakvo smanjenje
144 normalne plodnosti useva, on je predviđao u budućem vremenu obilje. Posle ovakvog proricanja, on je naređivao da se godišnjom žetvom manipuliše ekonomičnije ili slobodnije. Sipao je staro vino na noge idola i ponovo ga sipao u praznu posudu: kada bi ispijao za zdravlje, od idola je tražio svečanim rečima, kako sebi tako i otadžbini - dobara, građanima sreće, da se umnožavaju pobede. Nakon što bi ovo završio, on je rog prinosio ustima, vrlo brzo otpijao jedan gutljaj i opet ga ispunjavao vinom i ponovo ga stavljao u desnu ruku idola. Napravivši kolač sa medovim vinom kružnog oblika, veličine skoro ljudskog rasta, pristupao je žrtvoprinošenju. Stavljajući ga između sebe i naroda, sveštenik bi po običaju pitao da li ga Rujani vide. Kada bi oni odgovorili da ga vide, onda požele da sledeće godine ne mogu da ga vide. Ova vrsta molitve nije molba o svojoj ili sudbini naroda, već za rast budućeg roda ... Svake godine se daje idolu od svakog čoveka i svake žene po novčić kao znak poštovanja. Njemu se takođe daje trećina ratnog plena zato što je stečena uz njegovu pomoć. Taj bog ima takođe u službi svojih 300 odabranih konja i isto toliko konjanika, od kojih je sav plen stečen ratom pod nadzorom sveštenika, koji od tih stvari zapoveda da se izlije niz svetih predmeta i hramskih ukrasa, koji se čuvaju u zaključanim prostorijama, gde je osim mnoštva novca, sakupljeno takođe mnoštvo raspadnute od vremena purpurne odeće..." Arkonu su čuvali specijalno obučeni hramski vojnici, regrutovani od mladih ljudi plemenitog slovenskog porekla, koji su ceo život bili profesionalni vojnici. Bilo je 300 ljudi u svakom hramu - gradu, tako da je u borbama ispred polabskih trupa istupalo 300 vitezova na konjima, iste boje kao konj božanstva: na primer, na belim konjima 300 vojnika Svetovida, a na crnim - 300 vojnika Triglava. Pored zaštite svetih gradova, njihove dužnosti su uključivale i prikupljanje danka od okolnih baltičkih plemena i naroda. Pored Arkone na Rujanu postojao je još jedan veliki grad kultnog odredišta. Zvao se Korenica. U 12. veku bio je rezidencija vladara Rujana. Bio je to ogroman utvrđeni grad, okružen neprohodnim živim blatom i močvarama, izgrađen sa drvenim trospratnim zgradama. Međutim, pouzdano se zna da osim kao rezidencija vladara, Korenica nije bila stambeni grad, kao i Arkona. Ljudi su dolazili tamo ili da se poklone bogovima, ili za vreme rata, koristeći grad kao sigurno utočište. Takva je bila rujanska tradicija. Informacije o gradu takođe nalazimo kod Saksona Gramatika, kada opisuje dejstva danskih okupatora, koji su napali Korenicu 1168. godine:
145 Korenica "Odličje ovog grada bila su tri zdanja istaknutih hramova, obeleženih briljantnom izvrsnom izradom. Dostojanstvo lokalnih bogova uživalo je gotovo isto poštovanje kao i kod Arkonaca - autoritet javnog božanstva ... Najveći hram stajao je unutar dvorišta, ali umesto zidova je služila ljubičasta zavesa, a krov se naslanjao samo na stubove. Služitelji [crkve], razbijajući ogradu dvorišta, ušli su iza unutrašnje zavese hrama. Kada su je uklonili, skulptura izrezana iz hrasta, zvana Rugevit, postajala je vidljiva u svoj svojoj ružnoći sa svih strana. Lastavice, koje su pod njegovim ustima svile gnezdo, pokrile su svojim izmetom njegove grudi. Dostojan bog, čija slika je postala ružna oštećena pticama! Pored toga, glava mu je imala sedam čovekolikih lica, koja su sva bila pokrivena jednom lobanjom. Isto toliko mačeva u koricama, obešenih na njegovom boku, prikazao je umetnik. Osmi, goli [mač], [bog] držao je u ruci stisnutoj u pesnicu, bio je veoma jako prikovan gvožđem, tako da se ne može izvaditi bez sečenja. Njegova širina je bila veća od čovečje visine, a visina takva da je [episkop] Absalon, stojeći na vrhovima prstiju, jedva dodirivao sekirom bradu ... Ovaj Bog je bio poštovan, baš kao i Mars, bog koji vodi moćnu vojsku. Ničeg zabavnog nije bilo u ovoj skulpturi, izazivala je gađenje grubim
146 crtama ružnog rezbarenja ... Po završetku njegovog uništavanja, odred episkopa se revnosno premestio ka skulpturi Porevita, koja je bila u najbližem hramu. Prikazan je sa pet glava, ali bez oružja. Nakon što su ga srušili, ušli su u hram Porenuta. Ta statua je imala četiri lica, a peto je bilo na grudima a čelo je držalo leva, a bradu desna ruka. Uz pomoć služitelja [episkopa] pao je pod udarcima sekira..." Da pogledamo tih nekoliko reči o "ružnoći statue". Jasno je da je Sakson Gramatik bio hrišćanin i stoga je sve što nije bilo hrišćansko bilo ružno za njega. Međutim, bilo je i drugih hrišćanskih pisaca, koji su govorili o veri Slovena bez
147 oholog gađenja, od koga je bolesna većina službenika "svemilostivog" Jehove. Episkop Oton Bamberški dva puta je posetio zemlje Slavenskih Pomorjana ( 1124 i 1127 g.) u cilju njihovog prevođenja u hrišćanstvo i bio je zapanjen sjajem slovenskih hramova. Dakle, on opisuje zdanje u gradu Štetin (Ščećin), koje se "... budući najvažnije, izdvajalo ornamentima i neverovatnom veštinom izrade; Imalo je skulpturalne ukrase i spolja i iznutra. Slike ljudi, ptica i životinja napravljene su tako prirodno da se činilo kao da žive i dišu. I treba imati u vidu da je većina retkih: boje tih slika koje su bile van zgrade, nisu tamnele i nisu se spirale bilo zbog kiše ili snega - njih su tako vešto uradili slikari. Ovde oni donose, po davnoj tradiciji svojih predaka, određen zakonom deseti deo opljačkanog bogatstva ... Takođe tamo čuvaju zlatne i srebrne posude i čaše ... tamo čuvaju u čast bogova i zbog njihovog ukrašavanja velike rogove divljih bikova, uramljene u zlato i drago kamenje pogodne za piće, kao i rogove u koje su trubili, bodeže, noževe, razne dragocene stvari, retke i lepe po izgledu ... " Kao i hram u Korenici, hram Svetovida u Arkoni je uništen i opljačkan. To se dogodilo 15. juna 1169. godine hrišćanske ere, kada je Voldemar I, kralj danski, osvojio Arkonu. Statua samog Svetovida, zajedno sa ostalim svetinjama je bila oborena, rasečena i zapaljena uz direktno učešće episkopa Abesalona, kako je o tome saopštio Sakson Grammatik. Uzgred da kažemo, Sakson Gramatik je bio u službi kralja Danske Valdemara II, čiji je otac, Valdemar I, bio praunuk Velikog Kneza Kijevskog, Vladimira Monomaha, u čiju čast je dobio ime. Majka poslednjeg je bila kijevska mlada princeza Ingeborga Mstislavna. Nažalost, slovenska krv, koje je tekla venama oba Valdemara, nije ih sprečila da otrovani hrišćanstvom, unište i osvoje slovene, unište njihove gradove i hramove. Nažalost, protiv Arkone, na strani danaca, su takođe bili i slovenski knezovi-hrišćani Kazimir i Boguslav i obodritski knez Pribislav. Grad nije bilo lako zauzeti: visina zidova sa utvrdom dostizala je 27 metara, a mašine za kamenje nisu mogle da ih prebace. Postojala je potreba za dugom opsadom. Opkoljeni, uvereni u svoju snagu, branioci su pokrili toranj iznad kapije znamenjima i orlovima. Između njih je bila i "Stanica" - vojna zastava Rujana, koju su počasno štitili kao znamen svih bogova. 12. juna 1168. godine tokom drugog napada, toranj i kapija su zapaljeni, mala količina vode nije dozvolila da se vatra ugasi. Arkona je bila osuđena ... Neki žitelji, videvši svoju propast, bacili su se u plamen ne želeći da budu robovi. Kralj je naredio da mu prinesu fotelju i seo je u nju kako bi gledao šta se događa. Sveti grad - poslednje uporište Slovenstva na Baltiku - pao je.
148 Episkop Abesalan Sada više ništa nije sprečavalo raseljavanje Slovena sa zemalja njihovih predaka i postepeno brisanje sećanja na njih. Poslednja žena u Rujanu, koja je govorila vendskim, tačnije srpskim, umrla je 1402. Zvala se Gulicina. Kao pobednik i uništitelj paganskih idola, hrišćanska crkva, koristila je slovenske sveštene kultne predmete, stapajući ih u svoja zdanja. Dakle, u jednom od zidova crkve sela Altenkirhen, na poluostrvu Vitov, uzidan je kamen koji lokalni stanovnici zovu Kamen Svetovida (Svantevitbilda). Na pravougaonom kamenu visine 1,15 m urezana je slika bradatog čoveka obučenog u dugačku odeću i koji drži sud u obliku roga. To je dalo osnovu arheolozima da na slici vide kameni idol Svetovida ili njegovog sveštenika koji je jedini mogao da dodirne rog Svetovida i predvidi budućnost njegovim sadržajem. U selu Alt Jabel u Jabelhajdu postoji i kamen poznat lokalnim stanovnicima kao "slavenska žrtvena čaša". Ovaj mali kamen ugrađen je u zid stare crkve Mihaeliskirhe desno od ulaza. Drevna legenda je povezana sa njim o čemu se priča u Alt Jabelu do danas:
149 Kamen Svetovida "Jednom, kada su hrišćani izgradili prve svetinje u zemlji Jabelhajde, žrtvena čaša je stigla u manastir Elden. U tu čašu se sakupljala krv žrtvovanih životinja. Upravo u tim godinama izgrađena je prva crkva u srcu Jabelhajda, a povodom njenog posvećenja 1256. godine, pozvano je svo slovensko stanovništvo iz okruga. Da bi dokazao moć hrišćanske religije i srušio stare bogove, sveštenik, brat Lienhard, razbio je čašu teškim čekićem na oltaru ispred prisutnih. U znak sećanja na taj događaj, pola žrtvene čaše odmah je ugrađeno u zid crkve. Tim simboličnim činom, brat Lienhard se nadao da će prekinuti otpor slovena da prihvate hrišćanstvo. Druga polovina čaše je poslata u manastir Elden u sećanje na taj dan i stavljena na molitvenu stolicu ... Te noći sveštenik dugo nije mogao da zaspi od nekog šuma. Na satu je bila ponoć, kada je čuo korake i ljutit govor. Osvetljen mesečinom, u njegove odaje je ušao čovek sa bradom u staroj odeći. On je podigao ruku i pitao: "Zašto si opljačkao moju grobnicu i poremetio moj večni san? Ti si opljačkao moj grob, odneo žrtvovano meni i naredio da se to prenese u tvoj dom. Zato je od sada tvoj dom i moj dom. Jer, ja sam stariji od tebe i ranije
150 sam vladao ovom zemljom. Vi, saksi, došli ste u zemlju mojih otaca, kao varvari i razbojnici... Ti kažeš da si ti sluga? A ja sam slobodan čovek. Moje ime je Boleslav. Moj grb je zlatna kruna slovena na plavom polju. Ceo moj život mi, sloveni, bili smo ovde gospodari". Svetovid Tako je govorio duh Slovena, a onda je tiho nestao. Sveštenik je otišao nazad u Saksoniju i poneo sa sobom fragmente žrtvene čaše. (Iz knjige I. Ivanova Bučackoja "Simboli severne Nemačke. Slovensko-nemačka sinteza između reka Elbe i Odera").