J. R. Ward - Bratstvo crnog bodeža - 2 - Kraljica tame

»Poslije. I samo ako i ona bude željela vidjeti tebe.«
Butchev se bijes rasplamsao, a činilo se da je gad osjetio navalu
gnjeva u njegovu tijelu.
»Pazi se, murjače. Sad si u mom svijetu.«

Da? E pa jebi se, stari.
Butch je upravo htio progovoriti kad je osjetio kako ga je
nešto zgrabilo za ruku. Spustio je pogled. U Marissinim je očima
blistao strah.
»Butch, molim te«, prošaptala je. »Nemoj.«
Osumnjičenik je klimnuo glavom.
»Budi pristojan i ostani s njom«, rekao je, a glas mu se smek-
šao kada je pogledao Marissu. »Sretna je kad je s tobom, a ona
zaslužuje poveću dozu sreće. Vidjet ćemo za Beth. Poslije.«

Gospodin X. odvezao je Billyja natrag na imanje Riddleovih nakon
što su se satima vozikali gradom i razgovarali.

Billyjeva je prošlost bila savršena, i to ne samo zbog nasilja
koje je prakticirao nad drugima. Otac mu je bio upravo onakav
muški uzor kakve je gospodin X. volio. Totalni neobuzdani luđak
s megalomanskim kompleksom. Bio je bivši profesionalni igrač
američkog nogometa, krupan, agresivan i kompetitivan, i dahtao
je Billyju za vratom od kad se rodio.

Ništa što bi mu sin napravio nikad nije bilo dovoljno dobro.
Gospodinu X.-u osobno se najviše sviđala priča o smrti Billyjeve
majke. Žena je jednog poslijepodneva upala u bazen nakon što
je previše popila, a Billy ju je pronašao kako pluta licem nadolje.
Izvukao ju je iz vode i pokušao oživjeti, a onda je nazvao hitnu
pomoć. U bolnici, nakon što je mrtvo tijelo s oznakom na nož-
nom prstu otpremljeno u mrtvačnicu, ugledni senator iz velike
države New York dao je naslutiti da smatra da mu je sin kriv za
njezinu smrt. Po njegovu je tumačenju Billy trebao biti dovoljno
pametan da najprije pozove pomoć, umjesto da se takav nesposo-
ban ide sam igrati bolničara.

92

Gospodin X. nije dovodio u pitanje prednosti koje bi za njego-
ve potrebe predstavljalo ubojstvo majke. No u konkretnom je sluča-
ju Billy bio prošao obuku za spasitelja i zaista ju je pokušao spasiti.

»Mrzim ovu kuću«, promrmljao je Riddle, promatrajući pre-
krasno osvijetljene opeke, stupove i prozorska krila.

»Šteta što si na toliko listi čekanja. Fakultet bi te izbavio
odavde.«

»Nda, pa možda bih na koji i upao. Da me nije prisilio da se
prijavim samo na one najelitnije.«

»I što ćeš sad?«
Billy je slegnuo ramenima. »Želi da se iselim. Pronađem po-
sao. Ali jednostavno... Ne znam kamo bih pošao.«
»Reci mi, Billy, imaš Ii curu?«
Nasmiješio se. Bilo je to jedva primjetno uzdizanje rubova
usana. »Imam ih nekoliko.«
Da, gospodin X. je to i pretpostavio. Billy je bio vrlo zgodan.
»Imaš neku posebnu?«
Billy je skrenuo pogled. »Dobre su mi da se ispucam. Ali
stalno me tlače. Nazivaju i tako to, hoće znati gdje sam, što radim.
Hoće previše od mene, a ja... pa...«
»Ti što?«
Billy je stisnuo oči.
»Nastavi, sine. Nema toga što meni ne možeš reći.«
»Pa... više mi se sviđaju kada su nedostupne...« Nakašljao se.
»Zapravo, sviđa mi se kad pokušavaju pobjeći.«
»Voliš ih loviti?«
»Volim ih uzimati. Znate što mislim?« Gospodin X. je kli-
mnuo, razmišljajući o tome kako je to još jedna stvar u Riddleovu
korist. Nije vezan uz obitelj. Nije vezan uz djevojku. A njegov će
seksualni poremećaj biti riješen tijekom obreda inicijacije.
Riddle je posegnuo za kvakom. »No, hvala vam, sensei. Bilo
mi je stvarno super.«

93

»Billy.«
Riddle je zastao i pogledao ga s iščekivanjem. »Da, sensei?«
»Što bi rekao kada bih ti ponudio da radiš za mene?«
Riddleove su oči zasjale. »Mislite na Akademiji?«
»Tako nešto. Ako se slažeš, ukratko ču ti objasniti što bi
radio, a ti onda možeš još razmisliti.«

94

Dvanaesto poglavlje

Beth se okrenula na drugu stranu tražeći Wratha, a onda se sjetila da je
otišao gore.
Sjela je u krevetu, pripremivši se za eventualni povratak boli.
No ništa je nije zaboljelo, pa je ustala. Bila je gola, pa je spustila
pogled na svoje tijelo. Sve joj se činilo isto. Malo je zaskakutala.
Činilo se i da radi kako treba.

Osim što nije baš najbolje vidjela.
Otišla je u kupaonicu. Izvadila leće. I savršeno progledala.
No, to bi bila jedna prednost.
Oho. Očnjaci. Imala je očnjake.
Nagnula se i malo ih popipala. Trebat će joj neko vrijeme da
se navikne jesti s njima, pomislila je.
Impulzivno je podignula ruke i pretvorila prste u kandže.
Zasiktala je.
Fora.
Noć vještica odsada će biti ludnica.
Iščetkala je kosu, obukla Wrathov ogrtač i uputila se prema
stubama. Kada je stigla do vrha, nije bila ni najmanje uspuhana.

95

Čini se da će joj i vježbanje postati mačji kašalj.
Kada je prošla kroz sliku, ugledala je Butcha kako sjedi na
kauču preko puta prekrasne plavuše. U daljini je čula muške gla-
sove i glasnu glazbu.
Butch je podignuo pogled.

»Beth!« Pritrčao joj je i srdačno je zagrlio. »Jesi li dobro?«
»Dobro sam. Zaista jesam.« Sto je bilo nevjerojatno kada se
uzme u obzir kako se prije osjećala.

Butch se odmaknuo i uzeo joj lice u ruke. Zagledao joj se u
oči. Namrštio se. »Ne izgledaš drogirano.«

»Zašto bih izgledala drogirano?«
Tužno je zatresao glavom. »Ne skrivaj se od mene. Ja sam te
ovamo doveo, sjećaš se?«

»Ja ću se povući«, rekla je plavuša ustajući.

Butch se istog trena okrenuo prema njoj. »Ne. Nemoj.«
Vratio se do kauča. Kada je pogledao ženu, poprimio je izraz
kakav Beth još nikada nije vidjela na njegovu licu. Bio je očigledno
očaran.

»Marissa, ovo je moja prijateljica« — naglasio je tu riječ —
»Beth Randall. Beth, ovo je Marissa.«

Beth je ispružila ruku. »Drago mi je.«
Plavuša ju je gledala s druge strane prostorije, proučavajući je
od glave do pete.

»Ti si Wrathova ženka«, rekla je Marissa s određenim stra-
hopoštovanjem. Kao daje Beth ostvarila neki veliki podvig. »Ona
koju želi.«

Beth je osjetila toplinu u obrazima. »Pa... da. Valjda jesam.«
Uslijedila je nelagodna tišina. Butch je pogledavao sad jednu,
sad drugu, mršteći se kao da želi da mu objasne o čemu je riječ.
E pa i Beth je zanimala ista stvar.

96

»Znate Ii gdje je Wrath?« upitala je.
Butch se smrknuo, kao da ne želi da ima posla s njim. »U
blagovaonici je.«
»Hvala.«
»Slušaj, Beth. Moramo...«
»Ne idem nikamo.«
Duboko je udahnuo i izdahnuo uz lagano šištanje.
»Nekako sam i mislio da ćeš to reći.« Pogledao je plavušu.
»Ali ako me zatrebaš, pa... bit ću ovdje.«
Potajno se nasmiješila kada je Butch ponovno sjeo uz ženu.
Kada je izašla u hodnik, zvuk muškog razgovora i duboko
nabijanje rap glazbe postalo je glasnije.
»I što si učinio s tim degradom?« upitao je muški glas.
»Upalio sam mu cigaretu kratkom puškom«, odgovorio je
drugi. »Nije sišao na doručak, ako me kužiš?«
Uslijedila je glasna provala smijeha. Nekoliko udaraca, kao da
teške šake nabijaju o stol.
Čvršće je zategnula ogrtač oko sebe. Vjerojatno bi bilo pa-
metnije da se najprije obukla, no nije željela čekati da vidi Wratha.
Skrenula je za ugao.
Čim se pojavila na vratima, svaki je razgovor zamro. Glave su
se okrenule prema njoj, oči su je promatrale. Hard-core rap popunio
je tišinu. Bas je nabijao, a riječi lepršale zrakom.
Bože dragi. Nikada još nije vidjela toliko golemih muškaraca
u kožnoj odjeći.
Napravila je korak unatrag upravo kada je Wrath skočio na
noge sa svog mjesta na čelu stola. Krenuo je prema njoj napeta
izgleda. Zacijelo je prekinula nekakvo sveto muško druženje.
Pokušala se domisliti što bi mu mogla reći. Vjerojatno će se
željeti ponašati suzdržano pred braćom, nabaciti onaj klasični na-
stup »ja sam frajer, ova ženska je samo...«

97

Wrath ju je zagrlio cijelim tijelom i zakopao lice u njezinoj

kosi.
»Moja leelan«, šapnuo joj je u uho. Rukama joj je prolazio

gore-dolje po leđima. »Moja prekrasna leelan.«
Odmaknuo se i poljubio je u usta. Nježno joj se osmjehivao

dok joj je milovao kosu.
Beth se široko osmjehnula. Njezin muškarac očito nema pro-

blema s javnim iskazima nježnosti. Dobro je znati.
Nagnula je glavu i pogledala mu iza leđa.
Definitivno su bili u javnosti. Muškarci oko stola blejali su u

njih. Doslovno blejali.
Gotovo se nasmijala. Već je bilo dovoljno nakaradno vidjeti

gomilu tipova koji izgledaju kao nasilni zločinci kako sjede oko
stola sa srebrnim priborom i porculanskim tanjurima. No vidjeti
ih tako totalno zapanjene bilo je istinski apsurdno.

»Hoćeš li nas upoznati?« upitala je klimnuvši prema skupini.

Wrath joj je stavio ruku oko ramena i privukao je k sebi.
»Ovo je Bratstvo crnog bodeža. Moji suborci. Moja braća.«
Klimnuo je u smjeru onog zasljepljujuće zgodnoga. »Rhagea si
upoznala. I Tohra isto. Onaj s kozjom bradicom i kapom Soxa
je Vishous. Onaj čupavi je Phury.« Wrathov je glas ogrubio. »A
Zsadist ti se već sam predstavio.«
Dvojica koju je već upoznala su joj se osmjehnula. Ostali su
klimnuli, osim onoga s ožiljcima. On je samo buljio.
Sjetila se da taj tip ima brata blizanca. No bilo joj je vrlo teško
pogoditi tko bi mu od prisutnih mogao biti pravi brat.
Iako mu je onaj s apsolutno predivnom kosom i fantastičnim
žutim očima pomalo sličio.
»Gospodo«, rekao je Wrath. »Ovo je Beth.«

Zatim se prebacio na onaj jezik koji nije razumjela.

Kada je završio, prostorijom se pronio čujan uzdah iznena-
đenja.

98

Pogledao ju je osmjehujući se. »Treba li ti nešto? Jesi li gladna,

Udarit«
Stavila je ruku na trbuh. »Da znaš da jesam. I osjećam neo-

doljivu želju za slaninom i čokoladom. Koja kombinacija, ha?«
»Donijet ću ti. Sjedni.« Pokazao je na svoju stolicu, a zatim
nestao kroz pokretna vrata.
Pogledala je prisutne.
Super. Sjedit će tu samo u kućnom ogrtaču, sama s više od
petsto kilograma vampira. Bilo je nemoguće uvjerljivo odglumiti
nonšalantnost, pa je jednostavno krenula prema Wrathovoj stolici.
Nije daleko stigla.
Začulo se glasno škripanje kada se pet stolica odmaknulo od
stola. Muškarci su ustali kao jedan. I krenuli prema njoj.
Pogledala je dvojicu poznatih, no ozbiljan izraz njihova lica
nije bio obećavajući.
A onda su izvadili noževe.

Uz metalni šušanj pet je crnih bodeža izvučeno iz korica.
Uplašeno je ustuknula, pružajući ruke pred sebe. Udarila je
o zid i upravo namjeravala vrisnuti Wrathovo ime kada su se muš-
karci spustili na koljena, okruživši je. Jednim pokretom, kao da
izvode koreografiju, zabili su bodeže u pod pred njezinim nogama i
pognuli glave. Snažan potmuli udarac čelika o drvo istodobno je
zvučao i kao zakletva i kao bojni poklič.
Dršci noževa su vibrirali.
Rap glazba i dalje je nabijala.
Činilo se da čekaju da ona nešto kaže.
»Hmm... Hvala vam«, rekla je.
Muškarci su podignuli glave. U oštre crte njihova lica bilo je
urezano apsolutno štovanje. Čak je i onaj s ožiljcima nosio izraz
pun poštovanja.
U tom je trenutku ušao Wrath s bocom čokoladnog preljeva.

99

»Slanina samo što nije.« Nasmiješio se. »Hej, sviđaš im se.«
»I hvala Bogu da je tako«, promrmljala je promatrajući bodeže.

100

Trinaesto poglavlje

Marissa se nasmiješila, razmišljajući o tome kako joj je čovjek
sve zgodniji što je dulje s njim. »Tvoje je zanimanje, dakle,
štititi vlastitu vrstu. To je dobro.«

Promeškoljio se pokraj nje na kauču. »Pa, zapravo, ne znam
što ću dalje raditi. Imam osjećaj da ću se uskoro naći između dva
posla.«

Otkucaji sata nagnali su je da se zapita koliko su već zajedno.
I kada će svanuti. »Koliko je sati?«

»Malo iza četiri.«
»Moram ići.«
»Kada ćemo se opet vidjeti?«
Ustala je. »Ne znam.«
»Možemo li otići na večeru?« Skočio je na noge. »Ili na
ručak? Sto sutra radiš?«
Morala se nasmijati. »Ne znam.«
Nikad joj se još nitko nije udvarao. Sviđalo joj se.
»Ah, dovraga«, promrmljao je. »Sve ću upropastiti ovim
preizravnim sra... stvarima, zar ne?« Stavio je ruke na bokove i
zagledao se u tepih kao da se sam sebi gadi.

101

Zakoračila je prema njemu. U trenu je podignuo glavu.
»Sada bih te željela dodirnuti«, tiho je rekla. »Prije nego
odem.«
Oči su mu zasjale.
»Smijem li? Butch?«
»Gdje god želiš«, dahnuo je.
Podignula je ruku, namjeravajući je samo spustiti na njegovo
rame. No njegove su je usne fascinirale. Promatrala ih je dok je
izgovarao riječi i pitala se kako bi bilo dodirnuti ih.
»Tvoja usta«, rekla je. »Tako su...«
»Što?« Glas mu je bio hrapav.
»Predivna.«
Stavila mu je kažiprst na donju usnu. Udahom je povukao
zrak nad njezinom kožom, a kada ga je drhteći izdahnuo, zapahnuo
ju je topao i vlažan.
»Mekan si«, rekla je, lagano mu prelazeći po usnama napri-
jed-natrag.
Zatvorio je oči.
Tijelo mu je lučilo nadasve opojan miris. Osjetila je njegovu
uzbudljivu natruhu čim ju je prvi put ugledao. Sada je zrak bio
natopljen njime.
Znatiželjno mu je kliznula prstom u usta. Oči su mu se otvo-
rile.

Opipala mu je prednje zube, čudeći se odsutnosti očnjaka.
Kada je ušla dublje, osjetila je kliskost, vlažnost, toplinu.

Usne su mu se polako sklopile oko njezina prsta. A zatim je
jezikom opisao krug oko njegova vrška.

Tijelo joj je zadrhtalo. »Ah...«
Vrškovi grudi su joj se naježili, a i nešto joj se događalo između
nogu. Osjećala je čežnju. Glad.

102

»Želim...« Nije znala što reći nakon toga.
Prekrio joj je ruku svojom i odmaknuo glavu, šišajući joj prst
cijelom dužinom dok mu nije zvučno iskliznuo iz usta. Netremice
je promatrajući, okrenuo joj je dlan, polizao mu središte jezikom i
pritisnuo usne o njezinu kožu.
Nagnula se prema njemu.
»Što želiš?« upitao je prigušenim glasom. »Reci mi, dušo.
Reci mi što želiš.«
»Ne znam... Nikada još nisam ovakvo što osjetila.«
Njezin odgovor kao da je prekinuo čaroliju. Lice mu se smra-
čilo. Pustio joj je ruku. Psovka, tiha i prosta, kliznula mu je s usana
dok se udaljavao od nje.
Marissine su oči usplamtjele na takvo odbijanje. »Jesam li
učinila nešto što ti ne odgovara?«
Bog zna da joj to izgleda ide kada je riječ o mužjacima.
»Što mi ne odgovara? Ne, odlično ti ide. Prava si profićka.«
Provukao je ruku kroz kosu. Činilo se da se bori sam sa sobom,
kao da se pokušava vratiti u normalu s nekog dalekog mjesta. »Sa-
mo me sve to glumljenje nevinosti malo uznemirava.«
»Glumljenje?«

»Pa znaš, sva ta predstava o djevi plahih očiju.«
Stupila je korak naprijed pokušavajući uobličiti odgovor, no
on je podignuo ruke. »Trenutno ne moraš bliže.«
»Zašto?«
»Molim te, dušo. Pauza.«
Lice joj se snuždilo. »Ne razumijem te.«
»Ajde daj«, rekao je. »Gle, uspaljuje me već i sama činjenica
da tu stojiš. Ne moraš se praviti da si nešto što nisi. I... pa... meni
nije problem to čime se baviš. Neću te ni uhititi zbog toga.«
»Zašto bi me uhitio?«
Dok je on preokretao očima, njoj nikako nije bilo jasno o
čemu govori.

103

»Sada ću poći«, iznenada je rekla. Svakim je trenutkom po-
stajao sve uzrujaniji.

»Čekaj.« Ispružio je ruku i uhvatio je za nadlakticu. Čim ju
je dodirnuo, povukao je ruku. »Svejedno te želim opet vidjeti.«

Namrštila se, promatrajući ruku kojom ju je dodirnuo. Trljao
ju je kao da se želi riješiti tog osjeta.

»Zašto?« upitala me. »Očigledno je da ti se trenutno ne
sviđa dodirivati me.«

»Aha. Sigurno.« Cinično ju je promatrao. »Čuj, koliko će
me stajati da te nagovorim da se ponašaš normalno?«

Ošinula ga je pogledom. Prije one rasprave s Wrathom možda
bi se bila samo pokupila podvijena repa. Ali više ne.

»Ne razumijem te«, rekla je.
»Kako god ti kažeš, dušo. Reci, zar ima tipova koji toliko
žele nešto povaliti da stvarno ovo puše?«
Marissa nije u potpunosti razumjela njegov žargon, ali na-
pokon je proniknula smisao onoga na što je aludirao. Zgrožena,
istegnula je kralježnicu u savršeno ravnu liniju.
»Kako se usuđuješ?!«

Gledao ju je stisnute čeljusti. Onda je uzdahnuo.
»Ah, dovraga.« Protrljao je lice rukom. »Gle, zaboravi cijelu
stvari, u redu? Ajmo jednostavno zaboraviti da smo se ikad upo-
znali...«
»Nikad me nitko nije uzeo. Mom helrenu nije se sviđalo
moje društvo. Zato me nikada nije poljubio ni dodirnuo, pa čak
ni zagrlio nijedan mužjak koji bi prema meni osjećao strast. Ali
nisam... nisam nevrijedna.« Glas joj je zadrhtao pred kraj rečenice.
»Samo me još nitko nikada nije želio.«
Razrogačio je oči, kao da ga je ošamarila ili tako nešto.
Odvratila je pogled. »A ni ja nikada nisam dodirnula muž-
jaka«, prošaptala je. »Jednostavno ne znam što moram učiniti.«

104

Čovjek je ispustio dugačak uzdah, kao da mu je nešto istisnulo
sav kisik iz tijela.

»Sveta Bogorodice i svi sveci Božji«, protisnuo je. »Zao mi je.
Stvarno, stvarno mi je žao. Ja sam... ja sam totalni idiot, i potpuno
sam te pogrešno procijenio.«

Njegova užasnutost riječima koje joj je uputio bila je toliko
opipljiva da se čak malo i nasmiješila. »Zaista to misliš.«

»Jebote, da. Hoću reći, da, zaista. Nadam se da te nisam pot-
puno izvrijeđao. Mislim, naravno da jesam. Isuse Kriste... Stvarno
mi je žao.« Potpuno je problijedio.

Položila mu je ruku na podlakticu. »Opraštam ti.«
Nasmijao se ne vjerujući. »Ne bi trebala. Trebala bi se neko
vrijeme ljutiti na mene. Barem tjedan dana, možda i mjesec. Vje-
rojatno i dulje. Stvarno sam pretjerao.«
»Ali ne želim biti ljuta na tebe.«
Uslijedila je dugačka tišina. »Hoćeš li se ipak sutra naći sa
mnom?«
»Da.«
Izgledao je zaprepašten što ima toliko sreće. »Stvarno? Čov-
ječe, još malo pa ću te početi smatrati sveticom, znaš?« Ispružio je
ruku i vrškom je prsta pomilovao po obrazu. »Gdje, dušo? Gdje ti
odgovara?«
Razmislila je na trenutak. Havers bi dobio napadaj da sazna
da se viđa s čovjekom.
»Ovdje. Naći ćemo se ovdje. Sutra navečer.«
Nasmiješio se. »Dobro. Reci, kako ćeš kući? Trebaš prijevoz?
Da ti pozovem taksi?«
»Ne, sama ću kući.«
»Čekaj. Prije nego što odeš...« Približio joj se. Onaj njegov
prekrasan miris doplutao joj je do nosa i udahnula ga je. »Smijem
li te poljubiti za laku noć? Iako to ne zaslužujem?«

105

U skladu s običajima, pružila mu je ruku na rukoljub.
Uzeo ju je i povukao je k sebi. Ono pulsiranje u venama i
među nogama ponovno se vratilo.
»Zatvori oči«, prošaptao je.
Učinila je kako joj je rekao.
Usnama joj je lagano dodirnuo čelo. Zatim sljepoočnicu.
Usta su joj se rastvorila s povratkom onog slatkog mirisa.
»Nikada ne bi mogla učiniti ništa što mi ne bi odgovaralo«,
rekao je svojim hrapavim glasom.
Zatim joj je usnama dodirnuo obraz.
Čekala je još. Kada još nije stiglo, otvorila je oči. Sanjivo ju
je promatrao.
»Idi«, rekao je. »Vidimo se sutra.«
Klimnula je. I dematerijalizirala se dok ju je još držao u zagr-
ljaju.

Butch je uskliknuo i odskočio. »Sranje'.«
Pogledao je svoje ruke. Još je osjećao dodir njezina dlana na

svojemu. Još je osjećao miris njezina parfema.
Ali nje više nije bilo. Paf. Jednog trena je bila pred njim, a

sljedećeg...
Beth je utrčala u sobu. »Jesi li dobro?«
»Ne, nisam jebeno dobro«, odbrusio je.
Stigao je i osumnjičenik. »Gdje je Marissa?«
»Otkud da ja znam! Jebeno je nestala! Ispred... Bila je... Dr-

žao sam je za ruku, a onda je...« Zvučao je kao unezvjereni idiot,
pa je zašutio.

Ali zašto ne bi šizio? Fizikalni su mu se zakoni sviđah upra-
vo onakvi kakve ih je poznavao. Gravitacija koja sve na usranom
planetu drži ondje gdje i treba biti. Formula E = mc2 po kojoj zna
koliko će brzo stići do bara.

106

Ljudi koji ne isparavaju iz jebenih soba.

»Smijem li mu reći?« upitala je Beth svog muškarca.
Osumnjičenik je slegnuo ramenima. »U normalnim bih okol-
nostima rekao ne, jer je bolje kad ne znaju. Ali s obzirom na to što
je vidio...«
»Sto ćeš mi reći? Da ste svi vi...«

»Vampiri«, promrmljala je Beth.
Butch ju je iznervirano pogledao. »Da, baš. Ajde probaj po-
novno, srce.«
Ali onda je počela pričati, govoreći mu stvari koje nije mogao
povjerovati.
Kada je završila, gledao ju je bez riječi. Instinkt mu je govorio
da ne laže. Ali jednostavno nije mogao prihvatiti što je čuo.
»Ne vjerujem«, rekao joj je.
»I meni je bilo teško shvatiti.«
»Mogu misliti.«
Počeo je hodati po sobi, poželjevši da ima neko piće. Njih su
ga dvoje samo promatrali.
Napokon se zaustavio pred Beth. »Otvori usta.«
Iza sebe je začuo dubok, prijeteći zvuk, a hladan mu je zrak
liznuo leđa.
»Wrath, u redu je«, rekla je Beth. »Smiri se.«
Rastvorila je usne i otkrila mu dva dugačka očnjaka koje vrlo
definitivno prije nije imala. Butch je osjetio kako mu popuštaju
koljena, no ispružio je ruku da ih dotakne.
Snažna mu je ruka stegnula podlakticu, dovoljno snažnu da
mu savije kosti u zapešću.
»Da nisi ni pomislio«, zarežao je Bethin muškarac.
»Pusti ga«, nježno je naredila, no nije ponovno otvorila usta
nakon što ga je tip pustio. »Pravi su, Butch. Sve ovo... sve je to za
pravo.«

107

Butch je podignuo pogled prema osumnjičeniku. »Znači, ti
si zapravo vampir, ha?«

»Upravo tako, murjače.« Taj se veliki, tamnokosi gad nasmi-
ješio i otkrio svoje monstruozne očnjake.

No to se zove oprema, pomislio je Butch.
»Ugrizao si je i pretvorio i nju u vampira?«
»Ne ide to tako. Ili se rodiš kao jedan od nas ili ne.«
No, to će svakako razočarati sve Drakuline obožavatelje. Ne-
ma pretvaranja u vampire ugrizom.
Butch se spustio na kauč. »Jesi li ubio one žene? Da bi im
pio...«
»Krv? Ne. Krv u ljudskim venama ne bi me dugo održala
na životu.«
»Znači, hoćeš reći da nisi imao nikakve veze s tim ubojstvi-
ma? Mislim, na mjestu zločina pronašli smo šurikene koji odgova-
raju onima kakve si nosio one večeri kada sam te uhitio.«
»Nisam ih ja ubio, murjače.«

»A onaj u autu?«
Tip je odmahnuo glavom. »Moj plijen nisu ljudi. Ono protiv
čega se ja borim nema nikakve veze s tvojim svijetom. A što se tiče
bombe... Tu smo izgubili jednoga od naših.«
Beth je ispustila kratak, oštar zvuk. »Mog oca«, prošaptala

je.

Muškarac ju je zagrlio. »Da. I tražimo gada koji je to učinio.«
»Sumnjate li na nekoga?« upitao je Butch. Policajac u njemu
se probudio.
Tip je slegnuo ramenima. »Imamo neke tragove. Ali to je
naša stvar, a ne tvoja.«
Da, a Butch ionako nije imao razloga pitati. Jer nije bio u
službi.
Tip je pomilovao Beth po leđima i zavrtio glavom. »Neću ti
lagati, murjače. Ponekad nam se čovjek nađe na putu. A ako bilo

108

tko zaprijeti našoj vrsti, ubit ću ga ma tko bio. Ali više neću toleri-
rati ljudske žrtve kao prije, i to ne samo zato što time riskiramo da
nas se otkrije.« Poljubio je Beth u usta, a pogledi su im se spojili.

U tom su trenutku i drugi članovi bande ušetali u sobu. Od
njihovi se hladnih pogleda Butch osjećao kao buba pod staklom.
Ili kao pečenka koju samo što nisu razrezali.

Normalni je stupio naprijed i pružio mu bocu scotcha. »Izgle-
daš kao da bi ti dobro došlo.«

Ma nemoj mi reći?
Butch je povukao. »Hvala.«
»I, možemo li ga sad ubiti?« upitao je onaj s kozjom bradi-
com i bejzbolskom kapom.

Bethin je muškarac oštro odgovorio. »Odbij, V.«
»Zašto? On je samo čovjek.«
»A moja šelan je napola čovjek. Nećemo ga ubiti samo zato
što nije jedan od nas.«

»Isuse, ti si stvarno okrenuo ploču.«
»Onda počni slušati što svira, brate.«
Butch je ustao. Ako će se raspravljati o njegovoj smrti, i on je
želio sudjelovati u debati.
»Hvala na podršci«, rekao je Bethinu komadu. »No nije mi
potrebna.«
Prišao je tipu s kapom, diskretno premještajući grlić boce u
ruci za slučaj da je bude morao upotrijebiti da ga opali po glavi.
Prišao mu je vrlo blizu, toliko da su im se nosovi gotovo dodirivali.
Osjećao je kako se vampir zagrijava i priprema za sukob.
»Nemam ništa protiv da se potučemo, šupčino«, rekao je
Butch. »Vjerojatno ću izgubiti, no igram prljavo, pa nećeš proći
bezbolno dok me budeš ubijao.« Zatim mu je promotrio kapu.
»Iako mi nikako nije drago namlatiti kolegu navijača Red Soxa.«
Iza njega je odjeknuo smijeh. Netko je rekao: »Ovo će biti
zabavno.«

109

Tip ispred Butcha stisnuo je oči u uske proreze. »Ne sereš o
Soxima?«

»Rođen i odrastao u južnom Bostonu. Još se oporavljam od
2004.*«

Uslijedila je dugačka tišina.
Vampir je frknuo. »Ne volim ljude.«
»E pa nisam ni ja baš lud za vama krvopijama.«
Još jedna tišina.
Tip si je pogladio bradicu. »Kako se zove dvadeset ljudi koji
gledaju World Series?«
»New York Yankees«, odgovorio je Butch.
Vampir se glasno nasmijao, skinuo bejzbolsku kapu s glave i
udario se njome po bedru. U tren oka napetost je nestala.
Butch je duboko odahnuo. Imao je osjećaj kao da je za dlaku
izbjegao da ga pregazi kamion. Još je jedanput povukao iz boce i
zaključio da je to bila jebeno čudna noć.
»Reci da Curt Schilling** nije bio neko nadnaravno biće«,
rekao je vampir.
Ostali su muškarci kolektivno uzdahnuli. Jedan je promrmljao:
»Ako počne o Variteku, ja odlazim.«
»Schilling je bio pravi ratnik«, rekao je Butch, ponovno pote-
gnuvši viski. Kada je ponudio scotch vampiru, tip je dohvatio bocu
i dobro nagnuo.
»To si dobro rekao«, odgovorio je vampir.

Godina kada je momčad Red Soxa osvojila World Series (op. prev.).
** Curt Schilling i Jason Varitek dvojica su legendarnih igrača Boston Red Soxa s
početka 21. stoljeća (op. prev.).

110

Četrnaesto poglavlje

Kada je ušla u svoju spavaću sobu, Marissa se lagano zavrtjela,
osjećajući kako se haljina širi oko nje.

»Gdje si bila?«
Zaustavila se usred okreta. Haljina joj se pripila uz noge u
šuštavom vrtlogu.
Havers je sjedio na ležaljci, a lice mu je bilo u sjeni. »Pitao
sam gdje si bila?«
»Molim te, ne razgovaraj tako...«
»Bila si kod divljaka.«
»On nije...«
»Nemoj ga braniti!«
Nije to ni namjeravala. Namjeravala je bratu ispričati kako je
Wrath saslušao njezine optužbe i prihvatio svoju krivnju za ono
što je bilo. Da se ispričao i da se njegovo kajanje moglo opipati.
Da je, iako njegove riječi nisu mogle ispraviti ono što se dogodilo,
osjećala da se njezin glas čuo.
I da, iako je njezin bivši helren bio razlog zbog kojega je otišla
u Dariusovu kuću, on nije bio razlog zbog kojega je ondje ostala.

111

»Havers, molim te. Stvari su se uvelike promijenile.« Na kra-
ju krajeva, Wrath joj je rekao da se združuje. A ona je... upoznala
nekoga. »Moraš me saslušati.«

»Ne, ne moram. Znam da i dalje ideš k njemu. To je dovoljno.«
Havers je ustao s ležaljke, krećući se bez svoje uobičajene ele-
gancije. Kada je stupio na svjetlo, prestravila se. Koža mu je bila
siva, a obrazi upali. U zadnje je vrijeme sve više i više mršavio.
Sada je izgledao kao kostur.
»Bolestan si«, prošaptala je.
»Savršeno sam dobro.«
»Transfuzija nije uspjela, zar ne?«
»Ne pokušavaj promijeniti temu!« Bijesno ju je gledao. »Za-
boga, nikad nisam mislio da će dovde doći. Nikad nisam mislio da
ćeš se skrivati od mene.«
»Ništa nisam sakrila!«
»Rekla si mi da si raskinula zavjete.«
»Jesam.«

*
»Lažeš.«

»Havers, slušaj me...«
»Više neću!« Nije je pogledao u oči dok je otvarao vrata.
»Ti si sve što mi je ostalo, Marissa. Ne traži od mene da pristojno
sjedim sa strane i promatram kako se uništavaš.«
»Havers!«
Vrata su se zalupila.
Mračno odlučna, istrčala je u hodnik. »Havers!«
Već je bio na vrhu stubišta. Odbijao ju je pogledati. Silovito
je zamahnuo rukom iza sebe, kao da je tjera od sebe.
Vratila se u sobu i sjela za toaletni stolić. Dugo je trebalo da
opet uspije normalno udahnuti.
Haversova je ljutnja bila razumljiva, ali i zastrašujuća zbog
svoje snage i neuobičajenosti. Nikada još nije vidjela brata u takvu

112

stanju. Bilo je jasno da se s njim neće moći razumno razgovarati
dok se ne smiri.

Sutra će popričati s njim. Sve će mu objasniti, čak i novog
mužjaka kojega je upoznala.

Pogledala se u zrcalo i sjetila se kako ju je taj čovjek dodirivao.
Podignula je ruku i ponovno osjetila kako joj siše prst. Željela ga
je još.

Očnjaci su joj se lagano izdužili.

Kakav će okus imati njegova krv?

Nakon što je smjestio Beth u krevet njezina oca, Wrath je otišao
u svoju sobu i odjenuo se u bijelu košulju i dugačke, vrećaste bijele
hlače. Uzeo je nisku golemih crnih bisera iz kutije od slonovače
te kleknuo na pod pokraj kreveta, spuštajući svoju težinu na pete.
Stavio je ogrlicu, položio ruke na bedra dlanovima prema gore i
zatvorio oči.

Polako je osvijestio dah, a osjeti su mu oživjeli. Cuo je kako se
Beth okreće u krevetu u sobi preko puta, kako uzdiše dok tone u
jastuke. Ostatak je kuće bio prilično miran, pa su do njega dopirale
samo blage vibracije. Dok su se neki od braće smještali u spavaće
sobe u prizemlju, čuli su se zvukovi muških koraka.

Bio bi se okladio da Butch i V. još uvijek raspravljaju o bej-
zbolu.

Wrath se morao nasmiješiti. Taj je čovjek stvarno bio faca.
Jedan od najagresivnijih muškaraca koje je ikad upoznao.

A to što se Marissi policajac svidio? Pa, morat će jednostavno
pričekati i vidjeti kako će se to razvijati. Bilo kakva veza s nekim
iz druge vrste bila je opasna. Braća su, dakako, često spavala s
ljudskim ženama, no to su bile kombinacije za jednu noć, pa je
sjećanja bilo lako izbrisati. Kada se aktiviraju osjećaji i prođe neko
vrijeme, mnogo je teže dobro iščistiti ljudski mozak. Nešto bi uvi-
jek zaostalo. Isplivalo kasnije. Uzrokovalo probleme.

113

Tja, možda će se Marissa samo poigrati s tipom, a onda ga
isisati do smrti. Sto je u redu. Ali dok ga ili ne ubije ili ne uzme
kao svojega, Wrath će pažljivo pratiti situaciju.

Wrath se koncentrirao i počeo pjevušiti mantru na starom
jeziku, prazneći tako svoje kognitivne procese. U početku mu
nije išlo i teško se prisjećao riječi. Kada je zadnji put izgovorio te
molitve, imao je devetnaest ili dvadeset godina. Sjećanja na oca
kako sjedi pokraj njega i govori mu što da kaže bila su privlačna
distrakcija, no prisilio se da isprazni um.

Biseri su mu se počeli zagrijavati na prsima.
A onda se našao u dvorištu. Arhitektura u talijanskom stilu
bila je bijela — mramorna fontana, mramorni stupovi, mramorni
pod, svi su sjali nekim blijedim sjajem. Jedina se boja mogla vidjeti
u jatu ptica pjevica na bijelom drvu.
Prestao se moliti i ustao.
»Mnogo je vremena prošlo, ratniče.« Autoritativni ženski
glas dolazio mu je iza leđa.
Okrenuo se.
Sitna prilika koja mu je prilazila bila je potpuno zaogrnuta
crnom svilom. Bili su joj prekriveni glava i lice, ruke i stopala, sve.
Dolebdjela je do njega. Nije hodala, već se jednostavno kretala
kroz nepomični zrak. U njezinoj se prisutnosti osjećao nelagodno.
Wrath je pognuo glavu. »Cuvardjevo, kako si?«
»Ono što je još važnije jest kako si ti, ratniče? Došao si jer
tražiš promjenu, zar ne?«
Klimnuo je. »Ja...«
»Želiš raskinuti zavjete s Marissom. Pronašao si drugu i želiš
je uzeti za šelan.«
»Da.«
»Ta ženka koju želiš. Ona je kći tvoga brata Dariusa, koji je
u Sjenosvijetu.«

114

»Jesi li ga vidjela?«
Blago se nasmijala. »Ne postavljaj mi pitanja. Prvo sam ti
progledala kroz prste jer si samo htio biti pristojan, no pazi kako
se ponašaš, ratniče.«
Sranje.
»Ispričavam se, Cuvardjevo.«
»Oslobađam tebe i Marissu vaših zavjeta.«
»Hvala ti.«
Uslijedila je dugačka tišina.
Čekao je njezinu odluku o drugom dijelu svoje molbe. Defi-
nitivno je neće pitati.
»Reci mi nešto, ratniče. Smatraš li svoju vrstu nevrijednom?«
Namrštio se, a zatim brzo izgladio lice u neutralan izraz.
Cuvardjeva neće trpjeti da joj netko slaže face.
»Dakle, ratniče?«
Nije imao pojma što se skriva iza tog pitanja. »Moja je vrsta
vatrena i ponosna rasa.«
»Nisam tražila da izneseš definiciju. Pitala sam te što misliš
o njoj.«
»Štitim je vlastitim životom.«
»A ipak odbijaš voditi svoj narod. Mogu, dakle, samo zaklju-
čiti da ga ne smatraš vrijednim truda i da se, dakle, boriš samo
zato što ti se to sviđa ili što želiš umrijeti. Što je od toga točno?«
Ovoga se puta nije potrudio prestati mrštiti. »Moja vrsta
uspijeva preživjeti zbog onoga što činimo moja braća i ja.«
»Jedva. Istina je da ih je sve manje. Ne cvjetaju. Jedina kon-
centrirana naseobina jest ona na istočnoj obali SAD-a. A čak i
njezini članovi žive izolirani jedni od drugih. Nema zajednica.
Festivali se više ne održavaju. Obredi se održavaju privatno, ako
se uopće održavaju. Nema nikoga da rješava sporove, nikoga da im
da nadu. A Bratstvo crnog bodeža je prokleto. U njemu više nema
nikoga tko ne pati.«

115

»Sva braća imaju svoje... probleme. Ali su snažna.«
»A trebala bi biti i snažnija.« Zavrtjela je glavom. »Iznevje-
rio si svoju lozu, ratniče. Iznevjerio si svoju svrhu. I reci mi onda,
zašto bih ti ispunila želju da uzmeš polutanku kao kraljicu?« Ču-
vardjevine su se halje pomaknule kao da vrti glavom. »Bolje da je
jednostavno nastaviš opsluživati svojom batinom, nego da opteretiš
svoj narod još jednom u nizu besmislenih figura. Idi sad, ratniče.
Završili smo.«
»Želio bih reći nešto u svoju obranu«, rekao je škrgućući
zubima.
»A ja to ne želim čuti.« Okrenula se.
»Molim te za milost.« Mrzio je činjenicu što mora izgovoriti
te riječi, a po zvuku njezina smijeha zaključio je da ona to zna.
Cuvardjeva se vratila do njega.
Kada je progovorila, glas joj je bio oštar, oštar kao crne linije
njezinih halja na pozadini od potpuno bijelog mramora. »Ako
namjeravaš moliti, ratniče, učini to kako treba. Klekni.«
Wrath je prisilio svoje tijelo da se spusti na tlo, mrzeći je dok
je to činio.
»Zapravo mi se ovakav sviđaš«, promrmljala je, ponovno se
ponašajući relativno srdačno. »Dakle, što si ono govorio?«
Progutao je neprijateljski nastrojene riječi koje su mu navirale
i prisilio se da pokaže uravnoteženu smirenost koja je bila apso-
lutna laž. »Volim je. Želim prema njoj postupiti časno, a ne samo
držati je da mi grije krevet.«
»Pa budi dobar prema njoj. Ali nema potrebe za održava-
njem obreda.«
»Ne slažem se.« Na što je dodao: »S dužnim poštovanjem.«

Uslijedila je dugačka tišina.

»Svih ovih stoljeća nikada nisi tražio moj savjet.«

Podignuo je pogled. »To ti smeta?«

116

»Ne postavljaj mi pitanja!« oštro je odvratila. »Inače ću ti
oduzeti tu polutanku prije nego što stigneš još jedanput udahnuti.«

Wrath je spustio glavu i upro šakama u mramor.

Čekao je.
Čekao je toliko dugo da je već bio u iskušenju podignuti
pogled da provjeri nije li otišla.
»Morat ćeš mi učiniti uslugu«, rekla je.
»Samo reci.«
»Preuzet ćeš vodstvo nad svojim narodom.«
Wrath je podignuo pogled, a grlo mu se stisnulo. Nije mo-
gao spasiti svoje roditelje, jedva je uspio učiniti što treba s Beth, a
Čuvardjeva želi da preuzme odgovornost za čitavu svoju prokletu
vrstu?
»Sto kažeš, ratniče?«

Da, baš, kao da može reći ne. »Kako ti želiš, Čuvardjevo.«
»To je ono što ti naređujem, ratniče. To nije moja želja, a nije
ni usluga koju ću zatražiti od tebe.« Rezignirano je uzdahnula.
»Molim te, ustani. Ti tvoji članci krvare mi po mramoru.«
Ustao je i pogledao je u oči. I dalje je šutio, pretpostavljajući
da će nastaviti postavljati mu uvjete.
Oštro mu se obratila. »Ne želiš biti kralj. To je očito. No to
je obaveza koju si stekao rođenjem i vrijeme je da počneš živjeti u
skladu sa svojim porijeklom.«
Wrath je provukao ruku kroz kosu, a sve izraženija tjeskoba
počela mu je naprezati mišiće.
Čuvardjevin se glas smekšao. Malo. »Ne brini, ratniče. Neću
te ostaviti da sam tražiš put. Obratit ćeš mi se i ja ću ti pomoći.
Pružati ti savjete jedan je od razloga moga postojanja.«
Što je dobro, jer pomoć će mu definitivno trebati. Nije imao
pojma kako se vlada. Znao je ubiti na stotinu različitih načina,
snaći se u bilo kakvoj bici, zadržati prisebnost makar cijelom svijetu

117

prijetilo uništenje. No pomisao da bi se morao obratiti skupini od
tisuću ljudi? Želudac mu se okrenuo.

»Ratniče?«
»Da, javit ću ti se.«
»No to još uvijek nije usluga koju mi duguješ.«
»Sto je...« Provukao je ruku kroz kosu. »Povlačim to.«
Tiho se nasmijala. »Uvijek si brzo učio.«
»Nemam izbora.« Ako namjerava postati kralj.
Cuvardjeva mu se lebdeći približila. Osjetio je miris ljiljana.
»Ispruži ruku.«
Ispružio ju je.
Crni su se nabori pomaknuli kada je podignula ruku. Nešto
mu je palo na dlan. Prsten. Težak zlatni prsten s rubinom veličine
oraha. Bio je toliko vruć da ga je gotovo ispustio.
Saturnov rubin.

»Dat ćeš joj to od mene. I doći ću na obred.«
Wrath je stegnuo dar takvom silinom da mu se zabio u dlan.
»Bit će nam čast.«
»Da, ali moj dolazak ima još jednu svrhu.«

»Usluga.«
Nasmijala se. »Vrlo dobro. Pitanje- sročeno kao izjava. Neće
te, naravno, iznenaditi što ti neću priuštiti to zadovoljstvo. Idi sad,
ratniče. Idi svojoj ženki. Nadajmo se da je ona dobar izbor za tebe.«
Prilika se okrenula i počela udaljavati.
»Čuvardjevo?«
»Završili smo.«
»Hvala ti.«
Zastala je pokraj fontane.
Crni su se nabori njezinih halja pomaknuli kada je ispružila
ruku prema padajućoj vodi. Kada se svila povukla, otkrila je za-

118

sljepljujuće svjetlo, kao da joj kosti sjaje, a koža se prelijeva. Čim
je dotaknula vodu, s mjesta dodira iskočila je duga i ispunila bijelo
dvorište.

Wrath je šokirano zasiktao kada mu se vid odjednom raz-
bistrio. Dvorište, stupovi, boje, ona, sve je bilo oštro fokusirano.
Žedno se zagledao u dugu. Žuta, narančasta, crvena, ljubičasta,
plava, zelena. Boje su bile nalik draguljima i toliko intenzivne da
su rezale zrak, no njihova mu živopisna ljepota ipak nije nanosila
bol. Požudno je upijao taj prizor, obgrlio ga umom, čvrsto ga držao.

Čuvardjeva se okrenula prema njemu i spustila ruku. Istoga
su trena boje nestale, a njegov je vid ponovno oslabio.

Shvatio je da je to bio njezin mali poklon. Baš kao i prsten
koji mu je stavila u ruku za Beth.

»Imaš pravo«, tiho je rekla. »Nadala sam se da ćemo biti
bliskiji. Tvoj otac i ja bili smo čvrsto vezani, a sva ova osamljena
stoljeća bila su dugačka i teška. Nitko nije održavao obrede, nitko
nije pjevao mantre, nije bilo povijesti koju bi trebalo bilježiti. Bes-
korisna sam. Zaboravljena.

»No ono što je mnogo gore«, nastavila je, »jest što vidim
budućnost, i budućnost je mračna. Nema jamstva da će vampirska
vrsta preživjeti. Nećeš to moći sam, ratniče.«

»Naučit ću tražiti pomoć.«
Klimnula je. »Počet ćemo ispočetka, ti i ja. I radit ćemo
zajedno, kao što i treba.«
»Kao što i treba«, promrmljao je, isprobavajući zvuk tih riječi.

»Večeras ću doći k tebi i tvojoj braći«, rekla je. »I obred će
se održati u skladu s time. Sklopit ćemo ti pravi zavjet, ratniče, i
sklopit ćemo ga onako kako treba. Pod pretpostavkom da te ženka
želi.«

Imao je osjećaj da se Čuvardjeva smiješi.
»Otac mi je rekao tvoje ime«, rekao je. »Upotrijebit ću ga,
ako želiš.«
»Izvoli.«

»Vidimo se na združivanju, Analisse. Sve će biti spremno.«

119

Petnaesto poglavlje

Gospodin X. gledao je kako Billy Riddle ulazi u njegov ured.
Riddle je nosio tamnoplavu polo-majicu i kratke hlače kaki
boje. Izgledao je preplanulo, zdravo, snažno.

Krepko, kako bi se reklo u mladosti gospodina X.-a.
»Sensei.« Billy je pognuo glavu.
»Kako si, sine?«
»Razmislio sam.«
Gospodin X. čekao je odgovor, i sam iznenađen što mu je
toliko stalo da ga čuje.
»Želim raditi za vas.«
Gospodin X. se nasmiješio. »To je dobro, sine. To je jako
dobro.«
»Sto moram učiniti? Moram li ispuniti neke papire za Aka-
demiju?«
»Malo je složenije od toga. I neće ti zapravo Akademija biti
poslodavac.«
»Ali mislio sam da ste rekli...«

120

»Billy, postoji još par stvari koje moraš razumjeti. A tu je i
detaljčić koji se zove inicijacija.«

»Mislite kao neki test? To nije problem. Prošao sam to već
par puta. Zbog američkog nogometa.«

»Bojim se da je ovdje posrijedi nešto malo grublje. Ali ne
brini, ja sam je prošao i znam da nećeš imati problema. Reći ću
ti što moraš ponijeti sa sobom i bit ću uz tebe. Cijelo vrijeme.«

Na kraju krajeva, promatrati Omegu na djelu bilo je prilika
koja se ne propušta.

»Sensei, znate...« Riddle se nakašljao. »Želim da znate da
vas neću razočarati.«

Gospodin X. polako se osmjehnuo, pomislivši da mu je to
definitivno najdraži dio posla.

Ustao je i prišao Billyju. Spustio je ruku na Riddleovo rame,
stisnuo mu kosti i zagledao se u velike plave oči koje su mu uz-
vraćale pogled.

Billy je poslušno kliznuo u trans.
Gospodin X. se prignuo i pažljivo uklonio Riddleovu dija-
mantnu naušnicu. Zatim mu je uzeo ušnu resicu između palca i
kažiprsta i počeo je masirati.
Govorio je dubokim i tihim glasom.
»Reci ocu da odlaziš od kuće, i to odmah. Reci mu da si
pronašao posao i da ćeš pohađati intenzivnu obuku.«
Gospodin X. skinuo je Riddleov Rolex od nehrđajućeg čeli-
ka i raskopčao mu ovratnik majice. Gurnuo je ruku pod majicu,
prateći Billyjev platinasti lančić sve do leđa. Otkopčao je ogrlicu
i počeo povlačiti karike dok mu nisu ležale u dlanu. Metal je bio
topao od doticaja s kožom.
»Kada budeš razgovarao s ocem, ostat ćeš smiren ma što ti
rekao. Objasnit ćeš mu da ti budućnost obećava i da si izabran me-
đu brojnim kandidatima za vrlo važnu ulogu. Reći ćeš mu da će
uvijek moći stupiti u kontakt s tobom putem mobilnog telefona,
ali da se nećete moći viđati jer ćeš putovati.«

121

Gospodin X. rukom je prešao preko Billyjevih prsa, opipava-
jući jastučiće mišića, toplinu života, brujanje mladosti. Koliko je
snage u tom tijelu, mislio je. Koliko veličanstvene siline.

»Nećeš spominjati Akademiju. Nećeš otkriti moj identitet. I
nećeš mu reći da ćeš živjeti kod mene.« Gospodin X. govorio je
Billyju ravno u uho. »Reći ćeš ocu da ti je žao zbog svih pokva-
renih stvari koje si učinio. Reći ćeš mu da ga voliš. A onda ću ja
doći po tebe i odvesti te.«

Dok je Billy duboko disao smireno se predajući, gospodin X.
prisjetio se vlastita obreda inicijacije. Na jedan kratak, neuhvatljiv
trenutak poželio je da je pažljivije razmotrio ponudu koju je pri-
hvatio prije mnogo desetljeća.

Sada bi bio starac. Možda i starac s unučadi, ako bi ikada
pronašao ženu koju bi mogao podnositi neko dulje vrijeme. Bio bi
proživio prosječan život, možda radeći u jednoj od tvornica papira
ili na benzinskoj postaji. Bio bi jedan od stotinu milijuna drugih
anonimusa koji se otresaju na svoje žene i piju s pajdašima i pro-
vode svoje dragocjene dane u izmaglici sveprisutnog nezadovoljstva
jer nisu ništa posebno.

Ali bio bi živ.
Dok je promatrao Billyjeve živahne plave oči, gospodin X.
zapitao se je li uistinu izvukao bolji kraj u cijeloj priči. Jer više
nije bio svoj čovjek. Bio je rob Omeginih hirova. Glavni rob, to je
točno, ali ipak rob.
I nitko ga nikada neće oplakivati.
Ili zato što nikada neće prestati disati... ili zato što nikome
neće nedostajati nakon što posljednji put udahne.
Namrštio se.
Nije da je, međutim, išta od toga važno, jer povratka više nije
bilo. Što je nešto što će Riddle večeras naučiti iz prve ruke.
Gospodin X. oslobodio je Riddleovo tijelo i um.

»Jesmo li se razumjeli?« tiho je upitao.

122

Billy je ošamućeno klimnuo. Pogledao se kao da se pita što
se dogodilo.

»Dobro. Daj mi sada svoj mobitel.« Kada mu ga je Billy
predao, gospodin X. se nasmiješio. »Kako se kaže, sine?«

»Da, sensei.«

123

Šesnaesto poglavlje

Beth se probudila u Wrathovu krevetu. Mora da je došao u
neko doba dana i prenio je u svoju sobu.

Prsa su mu bila uz njezina leđa. Ruka mu je bila ovijena oko
njezina tijela. Dlan mu je ležao između njezinih nogu.

Erekcija, teška i vruća, naslanjala joj se na bok.
Okrenula se prema njemu. Oči su mu bile zatvorene, a disao je
polako i duboko. Nasmiješila se, pomislivši kako je želi čak i u snu.
»Volim te«, prošaptala je.
Kapci su mu se treptajući otvorili. Bilo je to kao da su je
odjednom osvijetlili farovi.
»Sto, leelan? Jesi li dobro?« Onda je naglo trgnuo ruku, kao
da je tek tada shvatio gdje se nalazi. »Oprosti. Ovaj... Vjerojatno
nisi spremna... Tek si prošla...«
Uzela mu je ruku i usmjerila je među svoja bedra, pritišćući
mu prste o sebe.
Očnjacima si je zagrizao donju usnu, naglo udahnuvši.
»Više sam no spremna za tebe«, promrmljala je, dlanom mu
obujmivši debeli ud.

124

Kada je zastenjao i pomaknuo se prema njoj, osjetila je kako
mu srce lupa, kako mu krv brže teče, kako mu se pluća pune zra-
kom. Bio je to vrlo čudan osjećaj. Točno je osjećala koliko je želi,
i to ne samo zato što mu je milovala nabrekli penis.

Kada je pomaknuo prste i kliznuo u nju, njezino je tijelo
odgovorilo, i osjetio kako se još više uspalio. Svaki poljubac, svako
milovanje, svaki dodir jezikom i svaki drhtaj, sve je bilo pojačano.

Wrath je nametnuo spor tempo. Kada ga je željela zajahati,
spustio ju je na leđa i zadovoljio, iako je njegovo vlastito tijelo žu-
djelo za olakšanjem. Bio je tako nježan s njom, tako pun ljubavi.

Napokon se namjestio nad njezina rastvorena bedra, pridrža-
vajući se nad njom svojim golemim rukama. Duga crna kosa pala
mu je oko nje miješajući se s njezinom.

»Da ti bar mogu jasno vidjeti lice«, rekao je, mršteći se kao
da pokušava fokusirati oči. »Da samo jedanput...«

Stavila mu je ruke na obraze, milujući mu grubi izrast na bradi.
»Reći ću ti što bi vidio«, promrmljala je. »Volim te. To bi
vidio.«
Zatvorio je oči i nasmiješio se. Lice mu se preobrazilo. Blistao
je.
»Ah, leelan, nema kraja zadovoljstvu koje osjećam uz tebe.«
Poljubio ju je. I polako svojim tijelom ušao u njezino. Kada
ju je ispunio, rastegnuo je, potpuno ih spojio, primirio se. Govorio
je na svom jeziku, a zatim na njezinu.
Na riječi »Volim te, suprugo« uzvratila mu je širokim osmi-
jehom.

Butch se bacakao u polubudnom stanju. To nije bio njegov krevet.
Manji je od njegova. Ni jastuci nisu njegovi. Bili su supermekani,
kao da mu glava počiva na dizanom tijestu. I plahte su također
bile preugodne.

No hrkanje koje mu je dolazilo s boka nije ostavljalo mjesta
sumnji. Definitivno nije kod kuće.

125

Otvorio je oči. Na prozore su bile navučene teške zavjese, no
odbljesak svjetla u kupaonici bio je dovoljan da nešto vidi. Sve je
u sobi bilo najviše klase. Antikni namještaj, ulja na platnu, fensi-
-šmensi tapete.

Pogledao je prema izvoru hrkanja. U susjednom je krevetu
čvrsto spavao neki muškarac, glave duboko utonule u jastuk, s
plahtama i pokrivačima navučenima do brade.

Sve mu se vratilo.
Vishous. Njegov novi frend.
Kolega navijač Red Soxa. Opako vješt kompjuteraš.
Jebeni vampir.
Butch si je stavio ruku na čelo. Mnogo se puta dotad okrenuo
u krevetu i unezvjerio vidjevši tko leži pokraj njega.
No ovo je definitivno bilo bez presedana.
Kako su... Aha, da. Svalili su se u krevet nakon što su sredili
Tohrovu bocu scotcha.
Tohr. Skraćeno od Tohrment.
Zaboga, čak je znao i kako se zovu. Rhage. Phury. I onaj
zastrašujući tip, Zsadist.
Da, nema kod tih vampira bezazlenih imena kao što su Tom,
Dick ili Harry.
No, budimo iskreni, nije baš lako zamisliti smrtonosnog
krvopiju koji se zove Howard. Ili Eugene.
0 ne, Wallie, nemoj me ugristi za...
Isuse Bože, stvarno je puknuo.
Koliko je sati?
»Ej, murjače, koliko je sati?« mamurno je upitao Vishous.
Butch je posegnuo prema noćnom ormariću. Pokraj njegova
sata ležala je kapa Red Soxa, zlatni upaljač i crna vozačka rukavica.
»Pet i trideset.«

126

»Odlično.« Vampir se okrenuo na drugu stranu. »Nemoj
razmicati zavjese još jedno dva sata. Inače ću se pretvoriti u prah,
a moja braća tako će te srediti da ćeš srati u vrećicu.«

Butch se nasmiješio. Bili oni vampiri ili ne, razumio je te
tipove. Govorili su njegovim jezikom. Gledali su na svijet kao on.
Među njima se osjećao ugodno.

Bilo je to jebeno jezovito.
»Smiješiš se«, rekao je Vishous.
»Kako znaš?«
»Imam dara za osjećaje. Ti si jedan od onih iritantnih tipova
koji cvrkuću rano ujutro?«
»Ni u ludilu. I nije jutro.«
»Meni je, murjače.« Vishous se okrenuo na bok i pogledao
Butcha. »Znaš, dobro si se sinoć držao. Ne znam puno ljudi koji
bi izazvali Rhagea ili mene. Još manje pred svom braćom.«
»No daj, nemoj mi se sad raspekmeziti. Nije da hodamo.«
No iskreno govoreći, Butcha je na neki način dirnuo taj izraz po-
štovanja.
No tada je Vishous stisnuo oči. Um mu je bio toliko silovit
da je biti podvrgnut njegovoj analizi bilo kao da te netko očerupa
do gola i istrlja brusnim papirom.
»Ti se stvarno voliš igrati sa životom.« To nije bilo pitanje.
»Pa da, možda«, rekao je Butch. Čekao je da ga upita zašto.
Iznenadio se kada pitanje nije stiglo.
»Svi smo takvi«, promrmljao je Vishous. »Zato ne tražim
detalje.«
Nakratko su zašutjeli.
Vishous je ponovno stisnuo oči. »Ne možeš se vratiti svom
starom životu, murjače. To ti je jasno, zar ne? Previše si saznao o
nama. Ne bismo ti mogli dovoljno dobro izbrisati sjećanja.«
»Govoriš mi da si počnem birati lijes?«

127

»Nadam se da ne. Ali to nije moja odluka. Uvelike ovisi i o tebi.«
Uslijedila je tišina. »Nemaš se baš čemu vratiti, zar ne?«

Butch je uperio pogled u strop.
Kada su mu braća ujutro dopustila da provjeri poruke, imao
je samo jednu. Bila je od kapetana, koji ga je nazvao da mu kaže
da dođe čuti rezultate interne istrage.
Da, bilo je zaista važno da se pojavi na tom sastanku. Vrlo
je dobro znao kako će to završiti. Otpustit će ga i servirati kao
žrtveno janje u borbi protiv imidža policijske brutalnosti. Ili će ga
premjestiti u administraciju i pustiti da istrune za nekim stolom.
A obitelj? Mama i tata, Bog ih blagoslovio, još uvijek su živje-
li u kući u nizu u južnom Bostonu, okruženi preživjelim sinovima
0 kćerima koje su toliko voljeli. Iako su još uvijek tugovali za Janie,
svoje su umirovljeničke dane provodili sretno. A Butcheva su braća
i sestre bila toliko zaokupljena dobivanjem djece, podizanjem djece
i razmišljanjem o dobivanju još djece da nisu znali gdje im je glava
od svih tih obiteljskih obaveza. U klanu O’Neal Butch je bio sa-
mo usputna bilješka. Crna ovca koja se nije razmnožavala.
Prijatelji? Jose je bio jedini kojega bi čak i izdaleka mogao
smatrati prijateljem. Abby nije bila čak ni toliko. Bila je samo po-
vremena partnerica za ševu.
A nakon što je sinoć upoznao Marissu, izgubio je interes za
usputni seks.
Bacio je pogled na vampira do sebe. »Ne, nemam ništa.«
»Znam kako je to.« Vishous se vrpoljio po krevetu kao da
traži najudobniji položaj. Kada se napokon namjestio na leđa, ba-
cio je jednu tešku ruku preko očiju.
Butch se namrštio uočivši mu lijevu ruku. Bila je prekrivena
tetovažama, složenim uzorcima koji su se spuštali niz nju, protezali
na dlan i ovijali oko svakog prsta. Mora da je jebeno boljelo dok
su mu je radili.
»V.?«

128

»U čemu je fora s tetovažama?«
»Ja tebe nisam tlačio oko tvog prokletstva, murjače.« Vishous
sklonio ruku. »Ako ne ustanem do osam, probudi me, štima?«
»Da. Štima.« Butch je zatvorio oči.

129

Sedamnaesto poglavlje

U podzemnoj je sobi Beth zatvorila tuš, posegnula za ručnikom
i opalila novim zaručničkim prstenom po mramornom bloku.

»Ooo, ovo nije dobro. Ovo stvarno nije dobro...« Primila
se za ruku, pomislivši da ima sreće što je Wrath gore i nadzire
pripreme za obred. Iako je sasvim moguće da se zvuk udarca čuo
sve do prizemlja.

Duboko je udahnula prije nego što je spustila pogled, uvjerena
da je ili izbila rubin iz ležišta ili odvalila oveći komad dragulja. No
s prstenom je sve bilo u redu.

Nije joj se žurilo ponovno o nešto udariti njime. Nikad nije
bila ljubitelj prstenja, pa je znala da će se morati navikavati na to
da ga nosi.

Eh, kada bi barem svi sitni životni kompromisi bili tako teški,
ironično je pomislila. Zaručnik ti pokloni prsten s neprocjenjivom
kamenčugom. Kakav problem.

Morala se osmjehnuti dok se brisala. Wrath je bio tako pono-
san kada joj je stavljao taj prsten na prst. Rekao je da je to poklon
od nekoga koga će večeras upoznati.

Na svom vjenčanju.

130

Zastala je s ručnikom u ruci. Zaboga, ta riječ. Vjenčanje.
Tko bi ikad pomislio da će se ona...
Netko je zakucao na vrata spavaće sobe.
»Hej, Beth? Jesi tu?« Nepoznati ženski glas bio je prigušen.
Beth je navukla Wrathov ogrtač i prišla vratima, ali nije ih
otvorila. »Da?«
»Wellsie je. Ja sam Torhova šelan. Mislila sam da bi ti možda
dobro došlo da imaš nekoga da ti pomogne prebroditi današnji
dan, a donijela sam ti i haljinu, za slučaj da je još nemaš. Osim toga,
ja sam ti i obična radoznala ženka, pa sam te htjela upoznati.«
Beth je odškrinula vrata.
Ideš.
Wellsie definitivno ni po čemu nije bila obična. Imala je pla-
menocrvenu kosu, lice poput grčko-rimske božice i auru apsolutne
staloženosti. Jarkoplava haljina isticala je boju njezine kose i puti
kao jesensko nebo ponad požutjelog lišća.
»O, pa bok«, rekla je Beth.
»Bok i tebi.« Wellsiene oči boje konjaka bile su pronicave, ali
ne i hladne. Naročito kada joj se lice počelo razvlačiti u osmijeh.
»Stvarno si prekrasna. Nije ni čudo da se Wrath tako zatreskao u
tebe.«
»Želiš li ući?«
Wellsie je umarširala u sobu noseći dugačku, tanku kutiju i
veliku torbu. Odavala je dojam osobe koja drži sve konce u ruka-
ma, ali nekako se nije činila nametljivom.
»Tohr mi skoro nije rekao što se događa. On i Wrath imaju
neku stvar.«
»Stvar?«
Wellsie je preokrenula očima, zatvorila vrata s drugog kraja
sobe i spustila kutiju na stolić za kavu.
»Takvi se mužjaci svako toliko uzjogune i krenu onom dru-
gom skidati glavu. To se ne može izbjeći. Tohr mi ne želi reći o

131

čemu je riječ, no mogu pretpostaviti. O časti, vještini u borbi ili
o nama, njihovim ženkama.« Wellsie je otvorila kutiju, iz koje su
izvirili slojevi crvenog satena. »Dobri su oni, ti naši dečki. No
ponekad znaju pretjerati i izvaliti nešto blesavo.«

Okrenula se i nasmiješila. »Dosta o njima. Jesi li ti spremna
za sve ovo?«

Beth je inače bila suzdržana u društvu ljudi koje nije pozna-
vala. No ta izravna žena iskrena i odlučna pogleda činila joj se
vrijednom rizika.

»Možda i nisam.« Beth se nasmijala. »Mislim, nije da baš
dugo poznajem Wratha, no osjećam ga kao svojega. U ovom slu-
čaju slušam instinkt. Ne mozak.«

»Meni je s Tohrom bilo isto tako.« Wellsieno se lice smekšalo.
»Jedanput sam ga pogledala i znala sam da sam gotova.«

Rukom je odsutno dodirnula trbuh.
Trudna je, pomislila je Beth. »Kada ti je termin?«
Wellsie se zarumenjela, no nekako se činilo više od tjeskobe
nego od sreće.
»Još dugo. Godinu dana. Ako ga uspijem zadržati.« Sagnula
se i izvadila haljinu. »Onda, hoćeš je isprobati? Mislim da nosimo
otprilike isti broj.«
Haljina je bila pravi antikni primjerak. Na gornjem su dijelu
preko čipke bili našiveni crni biseri, a donji se protezao u šlep nalik
veličanstvenu vodopadu. Crveni se saten doslovno žario, hvatao je
svjetlost svijeća i zadržavao njihov sjaj duboko u naborima.
»Stvarno je... spektakularna.« Beth je ispružila ruku i po-
gladila tkaninu.
»Moja ju je majka dala sašiti za mene. Združila sam se u
njoj prije gotovo dvije stotine godina. Ne moraš obući korzet ako
ne želiš, ali ponijela sam podsuknje. One su mi baš fora. I slušaj,
ako ti se ne sviđa ili si namjeravala obući nešto drugo, apsolutno
se neću ni najmanje uvrijediti.«

132

»Jesi luda? Kao da ću odbiti takvu haljinu da bih se mogla
udati u kratkim hlačama?«

Beth je skupila haljinu u ruke i gotovo otrčala u kupaonicu.
Oblačenje haljine bilo je nalik putovanju kroz vrijeme, a kada se
vratila u sobu, nije mogla odoljeti da ne raširi suknju. Haljina joj je
gore bila malo tijesna, no nije joj smetala pomisao da cijele večeri
neće moći duboko udahnuti.

»Izgledaš odlično«, rekla je Wellsie.
»Da, zato što je ovo najljepša stvar koju sam ikad odjenula.
Možeš li mi zakopčati još ovih par gumba na leđima?«
Wellsieni su prsti bili hladni i brzi. Kada je bila gotova, nag-
nula je glavu u stranu i sklopila ruke. »Izvrsno ti stoji. Ova crve-
no-crna kombinacija odlično ti pristaje uz kosu. Wrath će pasti u
nesvijest kad te ugleda.«
»Sigurno mi je želiš posuditi?« Što ako nešto prolije po njoj?
»Odjeća je da se nosi. A ta je haljina zadnji put bila na nekom
tijelu 1814.« Wellsie je bacila pogled na svoj dijamantni sat. »Idem
gore provjeriti kako teku pripreme. Fritz će vjerojatno trebati po-
moć. Braća definitivno znaju jesti, no vještina u kuhinji im je ispod
svake razine. Očekivao bi da će bolje znati s noževima, s obzirom
na to čime se bave.«
Beth se okrenula. »Pomozi mi da otkopčam ove gumbe, pa
ću otići s tobom.«
Kada joj je pomogla da svuče haljinu, Wellsie je zastala.
»Slušaj, Beth... Drago mi je zbog tebe. Stvarno mi je drago.
Ali mislim da moram biti iskrena. Imati jednog od ovih mužjaka
kao družbenika nije lako. Nadam se da ćeš me nazvati ako se ikad
budeš trebala ispuhati.«
»Hvala«, rekla je Beth, pomislivši da bi stvarno mogla to
učiniti. Mogla je zamisliti da bi vrijedilo čuti Wellsiene savjete.
Vjerojatno zato što je žena izgledala kao da ima vlastiti život pod
kontrolom. Jednostavno je izgledala tako... sposobno.

133

Wellsie se nasmiješila. »A možda ću i ja tebe tu i tamo nazvati.
Zaboga, toliko dugo čekam nekoga s kime bih mogla popričati, a
tko razumije.«

»Nitko drugi od braće nema ženu, zar ne?«
»Samo smo ti i ja, draga.«
Beth se nasmiješila. »Onda nam je bolje da se držimo za-
jedno.«

Wrath se uspeo stubama, pitajući se tko je gdje spavao. Pokucao
je na vrata jedne od gostinskih soba. Odgovorio je Butch. Čovjek
si je sušio kosu ručnikom. Drugi mu je bio omotan oko struka.

»Znaš li gdje je V.?« upitao je Wrath.
»Da, brije se.« Policajac je pokazao glavom preko ramena i
pomaknuo se u stranu.
»Trebaš me, šefe?« doviknuo je V. iz kupaonice.

Wrath se zasmijuljio. »No, baš ste si če-če.«
Obojica su uglas odvratila »Odjebi«. Vishous je ušetao u
spavaću sobu s boksericama nisko na bokovima. Obrazi su mu
bili bijeli, a preko čeljusti je prevlačio staromodnu britvicu. Obje
su mu ruke bile gole.
Čovječe. V.-ova lijeva ruka bila je na slobodi, a svete tetovaže
na njoj detaljno su opisivale teške posljedice koje će zadesiti svakoga
tko je dotakne. Wrath se pitao ima li čovjek ikakvog pojma o tome
što V. može učiniti tom rukom.
Vjerojatno nema, inače ne bi tako opušteno polugol skakutao
po sobi.
»Dakle, V.«, rekao je Wrath, »postoji jedna sitnica koju mo-
ram razriješiti prije nego što se združim.«
Obično je radio sam, no ako se namjerava pobrinuti za Billyja
Riddlea, želio je da Vishous bude s njim kao podrška. Ljudi nema-
ju tu osobinu da se praktično dezintegriraju kada u njih zabodeš

134

bodež, ali lijeva ruka njegova brata pobrinut će se za leš. Bit će
dovoljan trenutak da se pretvori u eter.

V. se nacerio. »Daj mi pet minuta i bit ću spreman.«
»Može.« Wrath je osjećao kako ga Butch promatra. Bilo je
jasno da ga zanima što se događa. »Ne želiš se miješati u ovo,
murjače. Naročito kada se uzme u obzir tvoj posao.«
»Više nisam u službi. Samo da znaš.«
Zanimljivo, pomislio je Wrath. »Smijem li znati zašto?«
»Slomio sam nos osumnjičeniku.«
»U tučnjavi?«
»Tijekom ispitivanja.«
Iz nekog ga razloga to nije iznenadilo. »A zašto si to učinio?«
»Pokušao je silovati tvoju buduću suprugu, vampiru. A ja
nisam osjećao potrebu biti nježan kada je rekao da je sama to
tražila.«
Wrath je osjetio kako mu se u grlu rađa režanje. Zvučalo je
kao nešto živo dok mu se izdizalo iz utrobe. »Billy Riddle.«
»Beth ti je rekla za tipa?«

Wrath je prišao vratima. »Miči guzicu, V.«, prasnuo je.
Kada su sišli, osjetio je Bethinu prisutnost i zatekao je kako
izlazi kroz sliku. Prišao joj je i zagrlio je, strastveno je privlačeći
u naručje. Osvetit će je prije nego što se združe. Nije zasluživala
ništa manje od svog helrena.
»Jesi li dobro?« prošaptala je.
Klimnuo joj je u kosu, a zatim pogledao Tohrovu šelan. »Hej,
Wellsie. Lijepo od tebe što si došla.«
Ženka se osmjehnula. »Mislila sam da bi joj dobro došlo
malo podrške.«
»A meni je drago što si ovdje.« Odmaknuo se od Beth do-
voljno dugo da Wellsie poljubi ruku.

135

Vishous je ušetao u sobu u punoj ratnoj spremi. »Wrath,
stari, jesmo li spremni?«

»Kamo ideš?« upitala je Beth.
»Moram nešto srediti.« Kliznuo joj je rukom niz nadlakticu.
»Ostala će braća ostati ovdje i pomoći s pripremama. Obred poči-
nje u ponoć, a ja ću se vratiti prije toga.«
Činilo se kao da mu se namjerava usprotiviti, ali onda je bacila
pogled na Wellsie. Nešto se dogodilo između dviju ženki.
»Pazi na sebe«, rekla mu je naposljetku. »Molim te.«
»Ne brini.« Poljubio ju je dugo i polako. »Volim te, leelan.«
»Sto znači ta riječ?«
»Nešto kao >najdraža’.« Uzeo je jaknu sa stolice i još je je-
danput na brzinu poljubio prije odlaska.

136

Osamnaesto poglavlje

Butch se počešljao, nanio malo kolonjske vode i navukao odi-
jelo koje nije bilo njegovo. Baš kao što je ormarić u kupao-
nici bio prepun raznoraznih losiona i krema za brijanje, tako su i
ormari bili ispunjeni potpuno novom muškom odjećom u raznim
velikim brojevima. Sve sami vrhunski, dizajnerski modeli.

Nikad još nije nosio Guccijevo odijelo.
Iako nije želio iskorištavati svoje domaćine, jednostavno se
nije mogao naći s Marissom u istoj odjeći koju je sinoć nosio. Čak
i da je bila posebno elegantna — što nije — bio je siguran da sad
smrdi po birtiji, zahvaljujući kombinaciji V.-ova turskog duhana i
cuge.
Htio je za nju mirisati svježe kao ružica. Zaista jest.
Butch je stao pred veliko zrcalo. Osjećao se kao tetkica, ali
nije si mogao pomoći. Crno odijelo s tankim prugama dobro mu
je pristajalo. Jarkobijela košulja s raskopčanim ovratnikom isticala
je njegovu preplanulost. A krasan par mokasinki Ferragamo koje
je pronašao u kutiji bio je upravo prikladno razmetan.
Gotovo da je zgodan, pomislio je. Pod pretpostavkom da mu
se ne zagleda previše u krvave oči.

137

Četiri sata sna i sav onaj scotch koji je popio nije bilo moguće
sakriti.

Začulo se lagano kucanje.
Otvorio je vrata osjećajući se kao uljez i nadajući se da ne
kuca netko od braće.
Batler je podignuo pogled smiješeći se. »Gospodine, izgledate
vrlo pristalo. Izvrstan odabir, izvrstan odabir.«
Butch je slegnuo ramenima, petljajući s ovratnikom košulje.
»Ah, pa... da.«
»Ali svakako trebate rupčić u džepu na prsima. Dopuštate?«

»Ovaj, naravno.«
Starčić je odzujao ravno do komode, otvorio ladicu i prokopao.
»Ovo će biti upravo savršeno.«
Čvorastim je prstima oblikovao bijeli kvadrat u nekakvo origa-
mi remekdjelo i namjestio ga na Butchevim prsima.
»Eto, sada ste spremni za svoju gošću. Stigla je. Primate li
posjete?«
Prima li posjete? »Pa da.«
Kada su izašli u hodnik, batler se tiho nasmijao.
»Izgledam glupo, zar ne?« rekao je Butch.
Fritz se uozbiljio. »Ali ne, nipošto, gospodine. Samo sam
pomislio koliko bi Darius uživao u svemu ovome. Volio je imati
punu kuću.«
»Tko je Dar...«

»Butch?«
Na zvuk Marissina glasa obojica su zastala. Stajala je na vrhu
stubišta, a od pogleda na nju Butchu je zastao dah. Kosa joj je
bila visoko podignuta, a haljina uska i blijedoružičaste boje. Od
njezina stidljiva zadovoljstva što ga vidi srce mu je zakucalo jače
u grudima.
»Hej, dušo.« Krenuo je prema njoj, svjestan da batler blista
od radosti.

138

Petljala je po haljini, kao da je pomalo nervozna. »Vjerojatno
sam te trebala pričekati dolje. No svi imaju toliko posla. Činilo mi
se da smetam.«

»Želiš da ostanemo gore neko vrijeme?«

Klimnula je. »Ako ti ne smeta. Mirnije je.«
Batler se uključio u razgovor. »Postoji terasa na ovom katu.
Samo krenite niz hodnik. Nalazi se na samom kraju.«
Butch joj je ponudio da je uzme pod ruku. »Je li ti to u
redu?«
Podvukla mu je ruku pod lakat. Nastojala je odvratiti pogled
od njega, a njezino ga je rumenilo opčinjavalo. »Da. Da, u redu je.«
Znači, želi biti sama s njim.
To je dobar znak, pomislio je Butch.

Dok je nosila pladanj prepun rezanog povrća u blagovaonicu, Beth
je zaključila da bi Fritz i Wellsie zajedno mogli voditi manju drža-
vu. Pod njihovim su nadzorom braća trčkarala uokolo, postavljala
stol u blagovaonici, iznosila nove svijeće, pomagala u pripremi hra-
ne. A Bog zna što se događalo u Wrathovoj sobi. Obred se trebao
održati u njoj, a Rhage je bio dolje već sat vremena.

Beth je spustila pladanj na ormarić i krenula natrag u kuhinju.
Zatekla je Fritza kako pokušava dohvatiti veliku kristalnu zdjelu
visoko u kuhinjskom ormariću.

»Daj, ja ću.«
»Oh, hvala vam, gospodarice.«
Spustila ju je na radnu plohu i promatrala ga kako je puni
solju.

Prava stvar za tlak, pomislila je.
»Beth?« zazvala je Wellsie. »Možeš li otići u smočnicu i
donijeti tri staklenke marmelade od breskve za umak za šunku?«
Beth je otišla u skučenu prostorijicu i pritisnula prekidač.
Konzerve i staklenke bile su naslagane od poda do stropa i nudile

139

zastrašujuću gomilu mogućnosti. Tražila je breskve kada je začula
kako se otvaraju vrata.

»Fritz, znaš li...«

Okrenula se na peti. I zabila ravno u Zsadistovo tvrdo tijelo.
Zasiktao je i oboje su odskočili, a vrata su se zalupila i zatvo-
rila ih u smočnici.
Zatvorio je oči kao da ga nešto boli, a usne su mu se povukle
s očnjaka i zubi.
»Zao mi je«, prošaptala je, pokušavajući se odmaknuti dalje
od njega. Nije bilo baš previše mjesta i nije imala kamo pobjeći.
Zsadist je stajao pred vratima. »Nisam te vidjela. Stvarno mi je
žao.«
Opet je nosio usku majicu dugih rukava, pa mu je, kada je
stisnuo ruke u šake, napinjanje mišića na rukama i ramenima po-
stalo očito. Bio je krupan sam po sebi, no zbog snage kojom je
prštalo njegovo tijelo izgledao je golemo.
Otvorio je kapke. Kada joj je pogled tih crnih očiju dodirnuo
lice, ustuknula je.
Bile su hladne. Tako neopisivo hladne.
»Zaboga, znam da sam ružan«, odbrusio je. »No ne moraš
me se bojati. Nisam potpuni divljak.«
Tada je zgrabio nešto s police i otišao.
Beth je klonula pokraj staklenki i konzervi, gledajući prazno
mjesto koje je iza njega ostalo na polici. Chutney. Uzeo je chutney.
»Beth, jesi li pronašla...« Wellsie je zastala na vratima kao
ukopana. »Sto se dogodilo?«
»Ništa. Nije bilo... ništa.«
Wellsie ju je pozorno promotrila namještajući pregaču koju je
nosila preko plave haljine. »Lažeš mi, no danas se združuješ, pa ti
neću zamjeriti.« Pronašla je marmeladu i uzela nekoliko staklenki.
»Cuj, zašto ne odeš u očevu sobu i ne prilegneš malo? Rhage je

140

gotov, pa možeš dolje počinuti. Moraš si malo dati na volju prije
nego što se združiš.«

»Znaš, mislim da ti je to dobra ideja.«

Butch se zavalio u pletenu stolicu za ljuljanje, prekrižio noge i upro
jednom nogom u pod. Stolica je zacviljela.

U daljini je bljesnula munja prouzročena vrućinom. Noć je
mirisala na vrt koji je ležao pod njima.

I na more.
Na drugom kraju uske terase Marissa je nagnula glavu unatrag
i pogledom pretraživala nebo. Lagani ljetni povjetarac dotaknuo je
pramenove kose koji su joj ležali uz lice.
Zaključio je da bi je mogao gledati cijeli život, a da mu ne
bude dosta.
»Butch?«
»Oprosti. Sto si rekla?«
»Rekla sam da izgledaš upravo prekrasno u tom odijelu.«
»U ovoj staroj krpi? To je samo nešto što sam pronašao u
ormaru.«
Nasmijala se, baš kao što je želio, ali dok mu je zvuk njezina
smijeha golicao uši, uozbiljio se.
»Ti si ta koja je prekrasna.«
Rukom je prekrila vrat. Činilo se da se ne zna nositi s kom-
plimentima, kao da ih u životu nije previše dobila.
To nikako nije mogao povjerovati.
»Napravila sam frizuru zbog tebe«, rekla je. »Mislila sam da
će ti se možda ovako svidjeti.«
»Sviđa mi se bilo kako. Bez obzira na frizuru.«

Nasmiješila se. »I ovu sam haljinu odabrala zbog tebe.«
»Sviđa mi se. Ali znaš što, Marissa? Sa mnom se ne moraš
truditi.«

141