Ijan Makjuan - Orahova ljuska

7. IMA UMETNIKA PISANE REČI i slike koji procvetaju, kao buduće bebe, u zatvorenom prostoru. Njihove teme su ograničene, što nekoga može da zbuni ili razočara. Ljubavni odnosi među pripadnicima plemstva iz osamnaestog veka, život na moru, razgovor sa zečevima, skulpture kunića, debeli ljudi od uljanih boja, portreti pasa, portreti konja, portreti aristokrata, gole žene koje leže, pa Rođenja Hristovih na milione, i Raspeća i Vaznesenja, zatim činije pune voća, cveće u vazama. I holandski hleb i sir, s nožem na stolu pored njega ili bez njega. Neki se posvete prozi i pišu o sebi. I naučnicima se desi da jedan čovek ceo svoj vek posveti jednoj vrsti albanskog puža, a drugi nekom virusu. Darvin je školjkama dao osam godina svog života. A kad je zašao u godine i postao mudriji, posvetio se crvima. Hiljade njih celoga života tragali su za Higsovim bozonom, tom majušnom stvari koja možda i nije stvar. Biti sputan u orahovoj ljusci, ceo svet videti u pet centimetara dugom komadu slonove kosti, u zrnu peska. Što da ne kad sva književnost, sva umetnost, celokupno pregnuće ljudskog roda nije ništa drugo do mrlja u kosmosu beskrajnih mogućnosti. A možda je i taj kosmos samo jedna fleka u mnoštvu postojećih i mogućih kosmosa. Što onda neko ne bi bio pesnik koji piše o sovama? Poznajem ih po koraku. Prvi do stepeništa koje vodi u kuhinju stiže Klod, potom moj otac, a za njim ta nova prijateljica, nosi visoke potpetice, čizme može biti, ne baš idealno za istraživačke pohode po šumskim staništima. Kako sad uzimam noćni ambijent za polazište svojih asocijacija, oblačim tu ženu u usku crnu jaknu i farmerice, hajd, nek bude mlada, bledog lica, zgodna žena, samosvojna. Moja posteljica, poput kakve radijske antene što se razgranava, fino podešene, prima i druge signale: mojoj majci se ova na prvi

pogled smučila. Nerazumne misli remete Trudin puls, jedan nov, zloslutan ritam, kao iz nekog dalekog sela u srcu džungle, progovara najednom o posesivnosti, o besu, o ljubomori. Ovde bi već nevolja mogla da zakuca na vrata. Osećam se dužnim da, zbog svog oca, uzmem gošću u zaštitu: tema kojom se ona bavi i nije baš tako ograničena, s obzirom na to da su sove krupnije i od bozona i od školjki, a i ima ih dvesta vrsta i zauzimaju nezanemarljivo mesto u šarolikom svetskom folkloru. Uglavnom na zlo slute, da. Za razliku od Trudi, koja sve oseća stomakom i ne zna za nedoumicu, ja sav drhturim od raznih sumnji. Ili je to moj otac, koji nije ni budala ni svetac, došao ovamo da im predstavi svoju ljubavnicu, da pokaže mojoj majci gde joj je mesto (a mesto joj je u prošlosti) i o istom trošku iskaže ravnodušnost prema nepočinstvu svog rođenog brata, ili je još veća budaletina i veći svetac nego što se moglo zamisliti, pa je samo tako navratio, sasvim čedno, s jednim od svojih autora, čisto kao nekim vidom štita, a sve u nadi da će ostati u Trudinom prisustvu dokle god ona to može da trpi. Ili je pak posredi nešto treće, previše nedokučivo da bih ja sad tačno mogao da kažem šta je. Jednostavnije će mi, zasad barem, biti da sledim majčinu nit, pa da se i sam držim pretpostavke da je ova prijateljica u stvari ljubavnica moga oca. Nema tog deteta, a kamoli fetusa, koje je uspeo da ovlada umećem ćaskanja, niti ima deteta i fetusa koje bi uopšte poželelo tom veštinom da ovlada. To vam je za odrasle ljude, ide ruku podruku s dosadom i prevarom. U ovom konkretnom slučaju, mahom s ovim poslednjim. Posle bojažljive škripe stolica, vadičep radi, toči se vino, Klod nešto komentariše u vezi s klimom, što moj otac propraća neutralnim mumlanjem u znak odobravanja. Prigodna razmena misli između dva brata samo su odraz laži koju naši gosti donose u ovu kuću. Trudi ćuti, ništa ne progovara, čak i u trenutku kad joj moj otac predstavlja pesnikinju, imenom Elodi. Niko nema šta da kaže u vezi s otmenom društvenom geometrijom koju čini jedan bračni par i njihovo dvoje ljubavnika koji sede za istom stolom, nazdravljaju jedni drugima, čineći tableau vivant savremenog života na staklenim nogama. Reklo bi se da moj otac nije ni najmanje zbunjen što svog brata zatiče u svojoj rođenoj kuhinji, i gleda ga kako otvara vino i izigrava domaćina. Džon Kernkros, dakle,

nikada nije ni bio nasamaren čovek, onaj što ne zna da ga žena vara. Moj potcenjeni otac sedi, tako, i pijucka, a onda priupita Trudi kako joj je, kako se oseća. Nada se, kaže, da nije preterano umorna. Što može, a i ne mora da bude fino sročena seksualna aluzija. Nema više, inače, onog njegovog prepoznatljivog žalostivog tona. Umesto toga, sad se u njegovom glasu oseća distanca, ili ironija. Šta je moglo da mu donese tu slobodu? Jedino zadovoljena požuda. Trudi i Klod neizostavno se sad pitaju šta potencijalna žrtva traži ovde, šta hoće, ali ne bi bilo na mestu da to pitanje i naglas postave. I tako Klod pita Elodi gde stanuje, možda tu negde blizu. Ne, ne stanuje blizu. Živi u Devonu, ima tamo radni prostor, na jednoj farmi, blizu reke, na osnovu čega bi, je li, Trudi trebalo da zaključi da će Elodi zanoćiti na Džonovoj šordičkoj posteljini. To sad pesnikinja tvrdi pazar. Sviđa mi se boja njenog glasa, ljudski pandan, rekao bih, zvuku oboe, blago napukao, s nekom lakom prozuklošću što se provuče dok izgovara samoglasnike. A kako privodi rečenice kraju, počinje da grglja, malo ga zadubi; to su oni, što američki lingvisti kažu, „prženi vokali”. Zastupljeni širom zapadnog sveta, čest predmet diskusije na radiju, nepoznate etiologije, ovako izgovoreni samoglasnici su, bar tako vele, odraz određene sofisticiranosti, a prepoznajemo ih najčešće kod mladih, obrazovanih žena. Lep rebus, pa ga ti sad rešavaj. S takvim glasom, ova bi još i mogla da se odupre mojoj majci. Ništa u držanju moga oca ne nagoveštava da mu je, koliko tog popodneva, brat na sto spustio pet hiljada funti u gotovini. Nema zahvalnosti, isti onaj stari bratski prezir. To, neizostavno, u Klodu budi negdašnju mržnju. A u meni pak nešto više hipotetično, mogući inat. Makar ja i prezreo oca kao budalu koja strada zbog ljubavi, činjenica je da sam oduvek pretpostavljao da bih, ako bi život s Klodom jednog dana postao nesnosan, i ukoliko ne uspem ponovo da spojim svoje roditelje, ipak mogao da živim s ocem, neko vreme makar. Dok ne stanem na sopstvene noge. Ali ne verujem da bi me ova pesnikinja primila - majke ne nose te tesne crne farmerke i kožnu jaknu. To je deo njenog životnog stava. Iz moje sužene perspektive gledano, ocu bi bolje bilo da je sam. Bleda lepota i samouvereni glas kao u patke meni sigurno ne idu naruku. Ali možda među njima dvoma i nema ničega, a meni se ona sviđa.

Klod je, inače, upravo rekao: „Radni prostor? Na farmi? Baš divno.” Elodi sad, svojim urbanim grlenim krčanjem, opisuje vajat na obali tamne, brze reke što se penuša zaobilazeći granitne stenčuge, krhki mostić što vodi do druge obale, bukve i breze što tu rastu, svetlu čistinu prošaranu sasama, rusama, zvončićima i mlečikom. - Savršeno za pesnika koji piše o prirodi - kaže Klod. Toliko je istine, a i tuposti u ovim rečima da Elodi gubi volju za pričom. On, međutim, ne odustaje. - I, koliko ima od Londona do svega toga? Ovo „svega toga” odnosi se na tu besmislenu reku, kamenje, drveće i cveće. Sva splasnula, ona sad već jedva stiže da proprži samoglasnike. - Trista, trista dvadeset kilometara - kaže Elodi. Sluti ona već da će ovaj sad da je pita i koja je najbliža železnička stanica i koliko se dugo putuje; tražiće od nje informacije koje će ubrzo zaboraviti. Ali on pita, ona odgovara, a nas troje slušamo, nit u čudu, nit ma imalo smoreni. Svako od nas, i to svako iz svog sopstvenog ugla, obuzet je onim što ostaje neizgovoreno. Ljubavnici, ukoliko se i Elodi ovde u njih svrstava, dva tabora koji postoje mimo braka, dvostruko su eksplozivno punjenje koje će u jednom trenutku razneti celu kuću. I mene razneti sa svim ostalim, pa odo’ ja negde uvis, u pakao, na onaj trinaesti sprat. Tonom koji pristaje blagorodnom spasiocu, Džon Kernkros napominje da mu se sviđa vino, čime zapravo pruža Klodu podsticaj da ponovo napuni čaše. Ovaj to i čini, i onda na sve nas pada tišina. Pretpostavljam da zapeta klavirska žica samo čeka kad će čekić da je čukne. Trudi se sprema da progovori. Prepoznajem tu sinkopu, to preskakanje u radu njenog srca koje prethodi prvoj reči koju će Trudi izgovoriti. - Te sove... Jesu li to prave sove, ili ono, kao, predstavljaju nešto? - O ne - žurno će Elodi. - Prave su. Ja pišem iz života. Ali čitalac, znate, sam unosi simbole, asocijacije. Ja to ne mogu da sprečim. To u stvari i jeste poezija. - Ja sove - kaže Klod - uvek doživljavam kao mudre.

Pesnikinja ćuti, pokušava da se doseti nečeg sarkastičnog što bi rekla. Uzima Klodu meru, pa progovara, ravnim glasom: - Onda i jesu takve. I ja tu ništa ne mogu da učinim. - Sove su opake - kaže Trudi. Elodi: Kao i detlići. Kao i sama priroda. Trudi: A i nisu jestive, čini mi se. Elodi: A dok nosi male, sova je otrovna. Trudi: Jeste, ta može da te ubije. Elodi: Ne bih baš rekla. Od nje ti samo pripadne muka. Trudi: Mislim, ako te kandžama izgrebe po licu. Elodi: Ne dešava se to. Previše je bojažljiva. Trudi: Nije kad je isprovociraju. Razgovor je opušten, ton nepretenciozan. Ćaskanje, ili razmena pretnji i uvreda - meni nedostaje iskustva da bih umeo da procenim. Ako sam ja pijan, onda mora da je pijana i Trudi, ali na osnovu njenog ponašanja to se nikako ne bi moglo zaključiti. Možda je gnušanje koje oseća prema Elodi, u kojoj sad vidi suparnicu, svojevrstan eliksir trezvenosti. Džon Kernkros kao da je zadovoljan što je svoju ženu prepustio Klodu Kernkrosu. To čeliči majčinu volju, jer ona veruje da je njeno da donese odluku u vezi s odbacivanjem i prepuštanjem. Ona je ta koja Elodi može da uskrati moga oca. Ona je ta koja može i život sam da mu uskrati. Ali možda ja nisam u pravu. Kad pomislim samo na oca kako deklamuje u biblioteci, a rekao bi čovek da mu je svaki trenutak u prisustvu moje majke dragocen, pa joj još dozvoljava da ga izbaci na ulicu (samo idi!). Ne bih mogao da se uzdam u svoj sud. Ništa se tu ne uklapa. Ali nema sad vremena za razmišljanje. Otac je ustao, nadnosi se nad nama s vinom u ruci, jedva primetno se njiše, spremio se da održi govor. Tišina, svi.

- Trudi, Klode, Elodi, možda budem kratak, možda i ne budem. Šta ima veze? Želim ovo da kažem. Kad ljubav umre, i brak ostane u ruševinama, prva žrtva je sećanje na stvari kakve su bile, jedan pristojan, nepristrastan odnos prema prošlosti. Koji postaje previše neprikladan, previše strog prema sadašnjosti. Kao da duh nekadašnje sreće sedi za trpezom neuspeha i pustoši. I zato, prkoseći tom vetru zaborava, želim da upalim svećicu istine, pa da vidim dokle ona baca svetlo. Ima skoro deset godina kako smo se, na dalmatinskoj obali, u jeftinom hotelu bez pogleda na Jadransko more, u sobi osam puta manjoj od ove i u krevetu koji u širinu nije imao ni metar - Trudi i ja silno zavoleli, prepustivši se zanosu i međusobnom poverenju, radosti i spokoju kojima se kraja ne nazire, izvan vremena, mimo reči. Okrenuli smo tad leđa svetu da bismo osmislili i izgradili svoj sopstveni svet. Uzbuđivali smo jedno drugo glumljenim nasiljem, i mazili se i pazili, davali jedno drugom nadimke, imali svoj privatni jezik. Za nas stida nije bilo. Davali smo, primali i dopuštali sve. Heroji smo bili. Verovali smo da stojimo na vrhu na koji se niko drugi, ni u životu ni u svoj poeziji, nikad nije popeo. Naša je ljubav bila tako lepa i veličanstvena da je nama ličila na nekakvo svevažeće načelo. Bio je to jedan etički sistem, sredstvo opštenja s drugima, i to sredstvo tako duboko utemeljeno da ga svet, nekako, nije ni primećivao. Dok smo ležali na tom uzanom krevetu, zagledani jedno drugom u oči, i razgovarali - bili smo živi. Ona bi uzela moje ruke i ljubila ih, i ja se tih ruku prvi put u životu nisam stideo. I naše porodice, koje smo jedno drugome opisali do u tančine, konačno su za nas dobile neki smisao. Voleli smo ih sad beznadno, uprkos svim teškoćama u prošlosti. Isto je bilo s našim najboljim, najvažnijim prijateljima. Mogli smo sve da oprostimo svakome koga znamo. Naša ljubav služila je dobru celoga sveta. Ni Trudi ni ja nikada ranije nismo govorili ili nekoga slušali s takvom pažnjom. Kad smo vodili ljubav, bio je to produžetak naših razgovora, kao što su naši razgovori bili nastavak vođenja ljubavi. Kad je prošla ta nedelja i mi se vratili i počeli zajedno da živimo ovde, u mojoj kući, ljubav je nastavila da traje, i trajala je mesecima, pa godinama. Činilo se da joj nikad ništa neće stati na put. I zato, pre nego što nastavim, podižem ovu čašu i nazdravljam toj ljubavi. Neka niko nikad ne kaže da ta ljubav nije postojala, nek ona nikad ne bude

zaboravljena, izvitoperena ili odbačena kao puka iluzija. Za našu ljubav. Ona je bila. I bila je prava. Čujem komešanje i mrmor, potmule glasove nevoljnog saglasja, a potom, iz veće blizine, čujem majku kako guta pljuvačku pre nego što će, kao, popiti u slavu te ljubavi. Mislim da joj je u ušima zapelo ono očevo „moja kuća”. - E sad – nastavlja otac, tiše sad, kao da ulazi u pogrebni zavod - sad je ta ljubav stigla svome kraju. Niti je upala u kolotečinu niti ju je starost slomila. Umrla je brzo, tragično, kako velika ljubav i mora umreti. Zavesa je pala. Gotovo je, i meni je zbog toga drago. I Trudi je drago. Svima koji nas poznaju drago je zbog toga i osećaju olakšanje. Verovali smo jedno drugom, sad više ne verujemo. Voleli smo se, sad ja prezirem nju isto koliko ona prezire mene. Trudi, dušo moja, jedva još očima mogu da te vidim. Ima dana kad mi dođe da te zadavim. Sanjao sam, i bili su to lepi snovi, kako ti palčevima stiskam karotide. Znam da i ti isto osećaš prema meni. Ali nema tu razloga za žaljenje. Ne, radujmo se! To su samo turobna osećanja kojih treba da se oslobodimo kako bismo se ponovo rodili, započeli novi život i novu ljubav. Elodi i ja smo tu ljubav pronašli, i vezani smo njome do kraja života. - Čekaj - kaže Elodi. Mislim da se uplašila očeve indiskrecije. Ali on ne dozvoljava da ga prekidaju. - Trudi i Klode, srećan sam zbog vas. Spojili ste se u najboljem mogućem trenutku. Niko to neće osporiti: vi zaista zaslužujete jedno drugo. To je kletva, iako bi se po očevom glasu moglo zaključiti da je iz nekih nedokučivih razloga iskren. Kompleksna je to sudbina: vezati se za muškarca tako bljutavog, ali i tako seksualno energičnog kao što je Klod. Svestan je toga Klodov brat. Ali - tišina. On još govori. - Treba sad napraviti neke dogovore. Bića svađa, biće napetosti. Ali cela ta šema u osnovi je jednostavna, i na tome treba da budemo zahvalni. Klode, ti imaš svoj krov nad glavom, lepo ti je tamo, i prostrano na Primroz Hilu, a ti Trudi, možeš tamo da se preseliš. Ja ću sutra neke svoje stvari da vratim ovamo. Čim i odete i majstori obave posao, Elodi i

ja ćemo se useliti ovde. Predlažem da se ne viđamo jedno godinu dana, a onda da o svemu ponovo razmislimo. Razvod bi trebalo da se obavi bez komplikacija. Važno je u svakom trenutku imati na umu da treba biti razuman i civilizovan, kao i to da imamo sreće što smo u životu ponovo pronašli ljubav. Važi? Dobro. Ne, ne, nemojte ustajati. Sami ćemo mi. Trudi, ako budeš ovde, vidimo se sutra oko deset. Neću dugo ja - moram odmah pravo za Sent Olbans. Uzgred, našao sam svoj ključ. Elodi ustaje, čuje se stolica. - Čekaj - kaže ona - mogu li ja sad nešto da kažem? Otac je blag i odlučan. - Ne bi to bilo ni izbliza prikladno - kaže. - Ali... - Hajmo. Vreme je da pođemo. Hvala na vinu. Čuje se načas kako se nakašljavaju, a onda sve tiši bat očevih i Elodinih koraka dok prolaze kroz kuhinju i kreću uza stepenice. Moja majka i njen ljubavnik sede i ćute dok slušamo kako ono dvoje odlaze. Čuju se i ulazna vrata, gore, na spratu; odsečan je to zvuk, ima u njemu nečeg konačnog. Tačka. Trudi i Klod su zapanjeni. Mene obuzeo nemir. Kakvo je mesto meni zapalo u očevoj govoranciji? Mesto mrtvaca. Naglavačke zabijenog u humku u utrobi njegove omražene bivše supruge. Ma, ni pomenuo me nije, ni kao uzgredno, nije me čak ni precrtao kao nešto nebitno. „Za jedno godinu dana” - toliko bi, dakle, trebalo da prođe pre nego što se moj spasilac nakani da dođe da me vidi. Odao je poštu „sećanju na stvari kakve su bile”, a mene je zaboravio. Hitajući ka svom ponovnom rođenju, moje rođenje je prevideo. Očevi i sinovi. Jednom sam to čuo, i nikad neću zaboraviti. Šta očeve i sinove povezuje u prirodi? Trenutak slepe pohote. Gledajte sad ovo. Preselio se u Šordič radi romanse s Elodi. Iselio se s Terasa da bi Klod mogao da se useli i tako da Džonu valjan povod da istera Trudi. Teskobne posete, ozbiljno kazivanje poezije, pa čak i izgubljeni ključ - sve je to bio fol, samo da nju uljuljka,

da bude mirnija s Klodom, da se bolje vežu. Klod sipa još vina. U datim okolnostima, to je prava uteha - čuti njega gde, s tupom preciznošću, poseže za najpraznijom mogućom mišlju. - Vidi ti to, boga ti - kaže on. Trudi ćuti jedno pola minuta. A onda progovara; ne baš razgovetno, ali s očitom rešenošću: - Hoću da umre. I to mora biti sutra.

8. IZVAN OVIH TOPLIH, ŽIVIH zidova jedna ledena pripovest klizi ka svom grozomornom epilogu. Letnji oblaci su teški, nema meseca, daška vetra nema. Ali od onoga što pričaju moji majka i stric diže se prava zimska oluja. Ode još jedan čep, nova boca otvorena, a onda, prebrzo, još jedna. Mene odnela matica pijanstva, čula su mi zamagljena, kroz tu maglu jedva dopiru reči, ali ja u njima ipak nazirem obrise svoje propasti. Senovite prilike na krvavom platnu raspravljaju se u beznadežnoj borbi protiv sudbine. Glasovi se čas čuju bolje, čas slabije. Kad ne optužuju jedno drugo, kad se ne prepiru - kuju zaveru. I sve što je izrečeno lebdi u vazduhu, kao pekinški smog. Loše će se to završiti, a i ova kuća sluti tu propast. Usred leta, februarska mećava zanosi i lomi ledenice što vise sa oluka, kruni malter sa zabata, kida crep - onaj nemušt crep - s nakostrešenih krovova. Hladnoća svojim studenim prstima probija istruleli git na neopranim prozorima, probija se kroz kanalizacione cevi u kuhinji. Sav se tresem. Ali tome neće biti kraja, ono loše što dolazi biće beskonačno, i u tom beskonačnom i sam loš kraj ličiće na blagoslov. Ništa neće biti prepušteno zaboravu, ništa neće biti sprano. Nečist ostaje na nevidljivim okukama, tamo gde ni vodoinstalater ne može da dopre; ne izbija nečist iz garderobera u kojima Trudi drži svoje kapute. Taj postojani vonj hrani sramežljive miševe što se kriju iza lajsni, i oni rastu, postaju pacovi. Čujemo ih kako rovare i buntovno psuju, ali to nikoga ne iznenađuje. S vremena na vreme, majka i ja se povučemo kako bi ona mogla da čučne, obilno se ispiša i pritom ječi. Na lobanji osećam kako joj se bešika prazni, i osećam olakšanje. Vraćamo se za sto - i opet se kuju planovi, opet govorancije. Ono maločas je moj stric psovao, ne pacovi. Ono rovarenje je u stvari bilo u majčinim crevima od slanih oraha. Zbog mene, ona neprekidno jede.

Ovde unutra, sanjarim o onome što mi je dato: sigurnost, bestežinski prostor, nema nikakvih zadataka, nema zločina i kazne. Razmišljam o tome šta bi trebalo da mi pripada u ovoj tamnici. Progone me dve međusobno suprotstavljene ideje. Čuo sam to u nekoj emisiji koju je majka pustila pa posle krenula da razgovara telefonom. Ležali smo na kauču u očevoj biblioteci, prozori su bili širom otvoreni, još jedno sparno letnje podne. Dosada - reče svojevremeno mesje Bart - nije daleko od blaženstva; na dosadu čovek gleda sa obale užitka. Upravo tako. Takvo je stanje današnjeg fetusa. Pomislite samo: ništa drugo ne morate da radite, samo da rastete, a rastenje teško da je uopšte svestan čin. Radost pukog postojanja, jednoličnost dana koji se jedan od drugoga ni po čemu ne razlikuju. Dugotrajno blaženstvo dosade u egzistencijalnom smislu reči. Ovaj zatvoreni prostor u kojem se nalazim ne bi trebalo da bude zatvor. Ja ovde imam tu povlasticu i luksuz da budem sam. Govorim kao nevino biće, ali ja u stvari prizivam orgazam koji će potrajati do u beskraj - i eto vam dosade u carstvu uzvišenosti. Ovo mi je bila očevina, do časa kad je majka poželela da moj otac umre. Sad živim unutar jedne priče i brinem zbog njenog ishoda. Kakve dosade, kakvog blaženstva u tome ima? Moj stric ustaje od kuhinjskog stola, teturajući se prilazi zidu, isključuje svetla i samim tim činom otkriva svetlost zore. Da je moj otac na njegovom mestu, možda bi izdeklamovao neku ranojutarnju pesmu. Sad se nameće samo jedno praktično pitanje - vreme je za spavanje. Puj spas za sve nas: previše su pijani za seks. Trudi ustaje, klatimo se zajedno. Kad bih mogao da se uspravim makar na minut, ne bi mi toliko bilo muka. Kako mi samo nedostaju oni dani u nepreglednom prostoru, dok sam se tumbao po okeanu. S jednim stopalom na prvom basamaku, majka zastaje, da proceni koliki je uspon čeka. Stepenice su pod oštrim nagibom, smanjuju se kako odmiču, maltene kao da do meseca vode. Ona se drži za rukohvat, zbog mene. I dalje je volim, i želeo bih da ona to zna, ali ako sad padne unatraške, odoh ja. Evo nas, još malo pa stigosmo do vrha. Još malo, Klod ide ispred nas. Trebalo bi užetom da nas veže. Drž’ se čvršće, majko! Napor je to, oboje ćute. Mnogo je minuta prošlo, mnogo se uzdaha i gunđanja čulo, i mi konačno stižemo na odmorište na drugom spratu, a i to što nam je ostalo, poslednja četiri metra,

iako idemo po ravnom, nikako da prođe. Ona seda na svoju stranu kreveta, izuva sandalu, gurne je onda šakom u stranu, i zaspi na licu mesta. Klod je prodrma, budi je. Zajedno se odvuku nekako do kupatila, kopaju po prepunim fiokama, traže svako po dva grama paracetamola, da preduprede mamurluk. - Sutra nas čeka mnogo obaveza - primeti utom Klod. Misli na danas. Moj otac treba da dođe u deset, a sad je još malo pa šest. Konačno, svi smo u krevetu. Majka se žali: čim sklopi oči, ovaj svet, njen svet, vrti se ukrug. Mislio sam da će Klod to podneti više stoički, da je načinjen, štono bi se reklo, od čvršće građe. Nije. Nije nekoliko minuta prošlo, a eto njega, trči u susednu prostoriju, pada na kolena i grli klozetsku šolju. - Podigni dasku - dovikuje Trudi. Tišina, a onda kreće, u teško izborenim mlazevima. Ali baš je glasan. Naglo prekinut poklič, kao da su nekom fudbalskom navijaču, usred pesme, zarili nož u leđa. Zaspali su oko sedam. Ja nisam. Misli mi se okreću zajedno s majčinim svetom. I kako me je otac odbacio, i kakva ga sudbina verovatno čeka, i koliko sam ja za tu sudbinu odgovoran, pa onda moja vlastita sudbina, i to što nisam u stanju niti da upozorim drugoga niti da sam nešto preduzmem. A onda i ovi moji cimeri s kojima delim krevet. Jesu li se previše rasturili da bi nešto pokušali? Još bi gore bilo da pokušaju nešto pa zabrljaju, a onda da ih uhvate i zatvore. Otuda mene i proganja taj avetinjski zatvor u poslednje vreme. Započeti život u ćeliji, ne znati za blaženstvo, a za dosadu samo ako se lično izboriš, kao za privilegiju. S druge strane, ako njih dvoje uspeju u tome što su naumili - to je onda dolina Svat. Tu već ne vidim nikakvu šemu, nikakav pouzdan put ni do kakve zamislive sreće. Kamo sreće da se nikad i ne rodim... Uspavao sam se. Probudio me je nečiji uzvik i žestoko, aritmično cimanje. Majka je na zidu smrti. A nije, u stvari. Ili ne na tom zidu. To ona silazi niza stepenice, samo

prebrzo, tek se ovlaš, nehajno, pridržava za rukohvat. Evo, tako bi sve moglo da se okonča, da se spotakne na zarozan tepih, ili na ivicu, gde su one resice, i samo da se strmoglavi, a onda bi se moja privatna pomrčina produbila u večitu tamu. Jedino mi ostaje da se nadam. Onaj uzvik što se čuo, to je moj stric bio. Zove sad opet. - Izašao sam po piće. Imamo dvadeset minuta. Spremi kafu. Ja ću sve ostalo da sredim. Njegove mutne šordičke planove potkopava silna želja moje majke da se sve uradi što pre. Niti je ona kraljica niti je Džon Kernkros njena dvorska luda, na kraju krajeva. Izbaciće on nju odavde, i to uskoro. Mora, zato, nešto da preduzme odmah, danas. Nema vremena da plete kike. Ukazala je gostoprimstvo ljubavnici svog muža - otkačio ju je, dakle, pre nego što je ona stigla da otkači njega, baš kao što su onomad, jednog popodneva, pričali u nekoj od onih emisija posvećenih tetkama u agoniji. (A u program se javljaju tinejdžeri s problemima koji bi zbunili i jednog Platona ili Kanta.) Trudina srdžba je kao okean - nepregledna i duboka, to je njen medij, to je njeno ja. Znam to po strujanju njene krvi kroz mene, po toj zrnastoj nelagodi koju osećam na mestima gde su ćelije na udaru, gde su pod pritiskom, po ispucalim, okrnjenim trombocitima. Srce mi se rve s majčinom ljutitom krvlju. Bezbedno smo sišli u prizemlje, promičemo kroz jutarnji zuj muva koje šestare nad smećem u hodniku. Za njih su te nabacane plastične kese kao luksuzne stambene zgrade s baštama na vrhu. Muve tu doleću da pasu i povraćaju, kako im se prohte. Njihova karakteristična lenjost i nabreklost od hrane podseća na društvo jedinki koje se ležerno rekreiraju, koje imaju zajedničku svrhu i trpeljive su jedna prema drugoj. Ta pospana, beskičmena družina u saglasju je sa svetom, ona voli bogat život u svoj njegovoj truleži. Dok smo, s druge strane, mi niži oblik, pun strahova i u stalnom razdoru. Živčani smo, prebrzo idemo. Trudi vuče ruku po rukohvatu, hvata se za stub, i mi se zanosimo, pravimo nagli poluokret. Deset basamaka, i eto nas na vrhu kuhinjskog stepeništa. Sad nema rukohvata, nema za šta da se pridržava. Rukovat je otpao od zida, čuo sam tako, i digao se oblak

prašine i konjske dlake, bilo je to pre nego što sam se ja pojavio, ako se i sad uopšte može reći da sam se pojavio. Samo su rupe u zidu ostale, u nepravilnim razmacima. Stepenici su od borovine, nema tepihčića, vide se glatki, masni čvorovi, palimpsesti ko zna kad prosutih tečnosti, ispuštenog mesa, mrsa, i istopljenog maslaca koji bi skliznuo ocu s tosta dok ga nosi, bez tanjira, u biblioteku. Majka je opet ubrzala, i to bi moglo biti to - odosmo, strmoglav. Tek što je ta misao obasjala moje strahove, osećam kako noga proklizava, a onda njeno telo srlja napred, kao da pošto-poto želi da poleti, ali mu ne daju mišići donjeg dela leđa, koji su se stegli u panici, i ja sad, preko ramena, čujem kako se istežu tetive, proveravaju spojeve s kostima. - Leđa - zavapi ona. - Leđa, jebote. Ali vredelo je otrpeti bol, jer uspela je da uspostavi ravnotežu, pa sad preostale stepenike prelazi pažljivo. Klod, zauzet oko sudopere, zastaje načas, ispušta neki zvuk kojim izražava saosećanje, a onda nastavlja s obavljanjem kućnih poslova. Vreme ne čeka nikoga, štono bi on rekao. Trudi je došla do njega. - Glava - kaže šapatom. - I mene boli. - Pokazuje joj svoju glavu. - Mislim da mu je ovaj omiljen. Banana, ananas, jabuka, nana, pšenična klica. - Tropska zora? - Tako je. I evo ga, gotovo. Dovoljno da deset vola obori. - Volova. Klod sipa dve tečnosti u sokovnik i uključuje ga. Kad je galama utihnula, Trudi kaže: - Stavi to u frižider. Ja ću da nam spremim kafu. Skloni tu papirnu ambalažu. Nemoj bez rukavica da je diraš. Stojimo pored aparata za kafu. Trudi je našla filter, sipa zrna kašikom, preliva ih

vodom. Dobro joj ide. - Operi neku šolju - dovikne ona Klodu. - I stavi ih na sto. Pripremi sve što treba za kola. Džonove rukavice su u šupi. Moraće s njih da se otrese prašina. A ima tu negde i plastična kesa. - U redu, u redu. - Pošto je ustao davno pre nje, Klod je sad mrzovoljan, ne sviđa mu se što ona preuzima stvar u svoje ruke. Moram da uložim napor da bih pratio njihov razgovor. - Ono moje i izvod iz banke su na stolu. - Znam. - Nemoj račun da zaboraviš. - Neću. - Malo ga zgužvaj. - Jesam već. - Svojim rukavicama. Ne njegovim. - Da! - Nosio si šešir kad si išao u Ulicu Džad? - Naravno. - Stavi ga negde gde će on da ga vidi. - Stavio sam. Ali on stoji za sudoperom i riba skorele šolje, radi što mu je rečeno. Ona ne haje za njegov ton, pa će: - Trebalo bi malo da pospremimo. Klod gunđa. Kakvo crno pospremanje, čemu to. Uzorna ženica Trudi želi da dočeka muža u kuhinji u kojoj je sve cakum-pakum. Ništa od svega toga, naravno, ne može da prođe. Elodi zna da mog oca ovde

očekuju. Možda to zna još petoro-šestoro njegovih prijatelja. Sav severni i istočni London upiraće prstom u njegov leš. Ovo ovde je prava jedna folie a deux. 8 Da li bi moja majka, koja nikada nije radila, mogla da započne karijeru kao ubica? Gadna je to profesija, ne samo u smislu planiranja i realizacije već i zbog onog što ide posle, a tad ta karijera zapravo i počinje. Razmisli malo, došlo mi da joj kažem, ne toliko o etici, nego o tome koliko je sve to neugodno: i zatvor, i osećanje krivice, ili oboje, i tako satima i satima, i u dane vikenda, i svake bogovetne noći, dok si živa. Ništa plata, ništa razne povlastice, ništa penzija - samo kajanje. Trudi čini grešku. Ali dvoje ljubavnika se zapetljalo u ovo, kako samo ljubavnici i mogu da se zapetljaju. Kuhinjski poslovi ulivaju im kakvo-takvo osećanje sigurnosti. Raščistili su haos od sinoć koji je ostao na stolu, počistili ili samo u stranu odgurnuli ostatke hrane na patosu, a onda strusili još malo analgetika, uz kafu. Što se doručka tiče, više od toga dobiti neću. Složili su se sad da oko sudopere nema više šta da se radi. Majka mrmlja nešto, deli uputstva, ili savete. Klod je i dalje vrlo jezgrovit. Kad god ona nešto krene, on je prekine. Možda se to Klod predomišlja. - Samo veselo, važi? Kao da smo dobro razmislili o svemu što nam je sinoć rekao i odlučili da... - Tako je. Nekoliko minuta traje tišina, a onda: - Nemoj da trčiš pred rudu. Treba nam... - Neću. Pa opet: - Dve prazne čaše, da se vidi da smo već nas dvoje pili. I onda tu i taj rajski frape... - Evo, gotovo. Sve je tu, iza tebe. Kako je Klod izgovorio poslednju reč, sve troje nas prepadne očev glas s vrha kuhinjskih stepenica. On, naravno, ima ključ. Ušao je u kuću. 8 Fr.: ludilo udvoje. (Prim. prev.)

Otac im dovikuje: - Samo da istovarim stvari iz kola. Vidimo se onda. Ton mu je osoran, samouveren. Nezemaljska ljubav napravila je od njega svetskog čoveka. - A šta ako zaključa auto? - Klod će šapatom. Blizu sam majčinog srca, i poznajem i razne njegove ritmove i iznenadna preskakanja. Ali ovo sad! Na glas njenog muža, srce počinje ubrzano da joj lupa, ali tu je i još neki zvuk, nekakva uzrujanost u srčanim komorama, nalik trandrkanju maraka 9 u daljini, ili kad u limenku upadne neki kamenčić, pa tiho čangrlja. Meni, ovako odozdo, to liči na zvuk koji proizvodi polukružni zalistak čiji se vrhovi sklapaju odveć čvrsto, lepe se. Ili su to, može biti, njeni zubi. Spolja gledano, međutim, moja majka izgleda staloženo. Suvereno vlada i gospodari svojim glasom, koji je ravnomeran, ne priklanja se šapatu. - On je pesnik. Nikad ne zaključava kola. Kad ti dam znak, izađi i odnesi to tamo. 9 Maraka, vrsta udaraljki nalik na zvečku. (Prim. prev.)

9. Dragi oče, Pre nego što umreš, želeo bih da ti kažem reč-dve. Nemamo mnogo vremena. Mnogo ga manje imamo nego što ti misliš, i zato mi oprosti što odmah prelazim na stvar. Moram nešto da ti utisnem u pamćenje. Bilo je to jednog jutra u tvojoj biblioteci, nedelja je bila, kiša je padala iako je leto, konačno se vazduh iščistio od sve one prašine. Prozori su bili otvoreni, slušali smo kako neki ljudi dole koračaju po lišću. Ti i moja majka gotovo da ste ličili na srećan par. Izrecitovao si tad neku pesmu, previše dobru da bi bila tvoja, mislim da bi, uostalom, ti to sam prvi priznao. Kratka, zbijena, ogorčena do tačke mirenja sa sudbinom, teško razumljiva. Od onih pesama što te pogode, što te zabole, još pre nego što uhvatiš o čemu je tačno reč. Ta pesma obraća se nekoj bezbrižnoj, ravnodušnoj čitateljki, izgubljenoj ljubavi, stvarnoj osobi, tako mi se tad učinilo. Tih četrnaest stihova bilo je posvećeno beznadežnom vezivanju, nesrećnoj obuzetosti, neutaženoj i od drugih nepriznatnoj čežnji. U pesmi se pominje suparnik, moćan svojim talentom, ili po društvenom statusu, ili i jedno i drugo - a onda to kako se pesnik povlači, prenebregava sebe. Jednoga dana kucnuće čas osvete, ali tada nikome neće biti do toga, niko se više ničega neće ni sećati, sem ako mu se ne ukaže prilika da pročita te stihove. Osobu kojoj je ta pesma posvećena doživljavam kao svet s kojim uskoro treba da se upoznam. Već ga i previše volim. Ne znam šta će sa mnom u tom svetu biti, da li će brinuti taj svet za mene, da li će me uopšte primetiti. Odavde gledano, čini mi se da taj svet nije fino mesto, da ne mari za život, za živote. Vesti su surove, nestvarne, noćna mora iz koje ne možemo da se probudimo. Obuzet nekim mračnim zanosom, slušam ih zajedno s majkom. Neki tamo zatočili tinejdžerke, prvo se pomolili za njih, pa ih silovali. Burad

bacaju iz aviona umesto bombi, decu koriste umesto bombi na pijacama. Iz Austrije stiže vest o zaključanom kamionu ostavljenom kraj puta, a unutra sedamdeset i jedan migrant prepušten panici, gušenju i truljenju. Samo će se oni hrabri usuditi da zamisle kako su izgledali ti poslednji trenuci. Ovo su nova vremena. Možda su takva bila i stara. Ali ova pesma podseća me na tebe, i na ono što si sinoć govorio, i na to kako ti u stvari nećeš ili ne umeš da mi uzvratiš ljubav. S mesta gde se nalazim, ti, moja majka i svet činite celinu, vi ste jedno. Hiperbola, znam. Svet je, takođe, pun čuda, zato sam tako blesavo zaljubljen u njega. A i majku i tebe volim i divim vam se. Hoću reći, plašim se odbacivanja. Izrecituj mi, zato, još jednom tu pesmu, sada, poslednjim dahom, a onda ću je ja izrecitovati tebi. Neka to bude poslednje što ćeš čuti. Onda ćeš znati šta sam hteo da kažem. Ili produži boljim putem, živi umesto da umreš, prihvati sina svog, drži me u naručju, svima kaži da sam tvoj. Zauzvrat ću te posavetovati nešto. Ne silazi niz ove stepenice. Okreni se i bezbrižno reci doviđenja, uđi u kola i idi. Ili, ako baš moraš da siđeš, nemoj da piješ to voćno što ti daju, ostani taman toliko da se oprostiš od njih. Kasnije ću ti objasniti. Dotad, ostajem tvoj sin poslušni... * * * Sedimo za kuhinjskim stolom, u tišini osluškujemo isprekidani bat očevih koraka dok on unosi kutije s knjigama, ostavlja ih u dnevnoj sobi, pa se vraća po nove. Pre samog čina ubistva, ubicama obično ćaskanje pada kao veliki teret. Suva usta, ubrzan puls, uskovitlane misli. Čak je i Klod smeten sav. On i Trudi piju još crne kafe. Pri svakom gutljaju nečujno spuštaju šolje. Nema tacni. Tu je neki časovnik koji ranije nisam primetio, otkucava u obazrivim jambovima. Dalje niz ulicu, pop muzika koja svira iz nekog dostavnog vozila približava se, a onda udaljava s blagim doplerovim efektom; neveseli bend diže se i spušta na zvučnom talasu, ali ne ispada iz štima. U tome je neka poruka za mene, nadohvat ruke mi je. Analgetici počinju da deluju, ali oni mi donose samo jasnoću, dok bi meni više godila utrnulost. Stric i majka su dvaput ponovili ceo plan, i sve je u

redu. Šolje, napitak, „ono”, nešto iz banke, šešir, rukavice i račun, plastična kesa. Zbunjen sam. Trebalo je sinoć dobro da slušam. Ovako neću znati da li sve ide kako su zacrtali, ili će im se plan izjaloviti. - Mogao bih ja da odem gore da mu pomognem - kaže Klod najzad. - Znaš, četiri ruke mogu... - U redu, u redu. Čekaj. - Majka bi, čini se, svisnula kad bi tu rečenicu morala da odsluša do kraja. Ona i ja imamo mnogo štošta zajedničko. Čujemo kako se zatvaraju ulazna vrata, i nekoliko sekundi kasnije, iste one cipele - sa starinskim kožnim đonovima, na stepeništu proizvode isti onaj zvuk koji se čuo sinoć, kad je moj otac ovamo sišao sa svojom ljubavnicom i sebi zapečatio sudbinu. Sad zvižduće nešto u hodu, nešto nemelodično, više na Šenberga vuče nego na Šuberta, više kao da pokaže da mu je sve potaman, nego da zviždi nešto konkretno. Sinoć je bio nervozan, uprkos lordovskoj besedi. Nije to lako, isterati rođenog brata i ženu koju mrziš, a koja nosi tvoje dete, iz kuće koju, takođe, voliš. Sad se približio već. I opet je moje uvo priljubljeno uz taj lepljiv zid. Ne želim da propustim nijednu modulaciju, nijednu pauzu, nijednu progutanu reč. Članovi moje neformalne porodice razmenjuju pozdrave. - Nadao sam se da ću pored ulaznih vrata ugledati tvoj kofer. - Otac te reči izgovora s humorom i, po običaju, ne obraća pažnju na svog brata. - Nema šanse - odgovara majka glatko. - Sedi da popijemo kafu. Otac seda. Neko mu sipa kafu u šolju, zvecne kašičica. Onda će otac opet: - Preduzimač dolazi da ukloni ovaj užasni nered u hodniku. - Nije to nered. To je poruka. - I šta time poručuješ? - Da ne pristajem.

- Ma je li? - Da ne pristajem na tvoj nemar. - Ha! - Jer zanemario si mene. I našu bebu. Ovde već ima te primese realističnog, verodostojnog što priziva uzvišena osećanja. Slatkorečiva dobrodošlica, čisto da otac bude na oprezu. A i da ga ona podseti na njegove očinske dužnosti - alal vera, majko! - Dolaze ovamo u dvanaest. Doći će i ovi za dezinsekciju i deratizaciju. Da zapraše mesto. - Ne može, dok smo mi ovde. - To od vas zavisi. Oni počinju u podne. - Moraće da sačekaju mesec-dva. - Platio sam im dvaput više od prave cene, samo da ne obraćaju pažnju na vas. I dao sam im ključ. - O! - kaže Trudi, kao da joj je stvarno žao. - Pa, šta da ti kažem, izvini što si morao da trošiš toliki novac. I to pesnički novac. Klod uskače sad, po Trudinom mišljenju - prerano: - Napravio sam ovaj ukusni... - Najmiliji, sipaj nam svima još kafe. Čovek koji moju majku satire u krevetu, sad sluša kao pas. Seks je, počinjem sad to da uviđam, planinsko kraljevstvo za sebe, tajno i netaknuto. U dolini pod planinom, samo čujemo glasine. Dok se Klod nadnosi nad mašinom na drugom kraju prostorije, majka se prijatnim tonom obraća svome mužu: - Kad smo već kod toga, čujem da je tvoj brat bio vrlo plemenit prema tebi. Pet

hiljada funti! Srećniče! Jesi li mu zahvalio? - Vratiću mu ih ja, ako si to htela da pitaš. - Kao i prošli put što si mu vratio. - I to će dobiti. - Muka me hvata kad pomislim da ćeš sve to da potrošiš na ove što prskaju. Otac se smeje, razdragan je, ali stvarno. - Trudi! Pa sad mi je tako malo falilo da se setim zbog čega te volim. Uzgred, lepo izgledaš. - Malo sam se zapustila - kaže ona. - Ali hvala ti. Potom teatralno snižava ton, kao da hoće nešto da mu kaže a da Klod ne čuje. - Kad ste sinoć vas dvoje otišli, mi smo se zabavljali. Do zore. - Slavili ste izbacivanje iz stana. - Moglo bi se tako reći. Naginjemo se napred, ona i ja, ja prvo stopalima, i imam utisak da je majka spustila svoju ruku na njegovu. Sad su i njemu bliže te slatke, neuredne pletenice, i krupne zelene oči, i savršena ružičasta koža s koje se širi parfem koji joj je kupio upravo on, davno jednom, u dubrovačkom djuti-fri šopu. Vidi, boga ti, kako ona ume da misli unapred. - Popili smo po čašu-dve vina i razgovarali - nastavlja Trudi. - I odlučili smo. U pravu si ti. Vreme je da svako krene svojim putem. Tamo kod Kloda je lepo, Sent Džons Hil je rupčaga u poređenju s Primroz Hilom. A meni je mnogo drago zbog tvoje nove prijateljice. Trenodi. - Elodi. Divna je. Sinoć smo se strašno posvađali kad smo se vratili kući. - A izgledali ste tako srećno zajedno. - Majčin ton sad je za nijansu viši. - Po njenoj proceni, ja sam i dalje zaljubljen u tebe. I ove reči utiču na Trudi.

- Ali ti si sam lepo rekao - kaže ona. - Ti i ja se mrzimo. - Upravo tako. Ona misli da ja previše negodujem. - Džone! Da nazovem ja nju telefonom? Da joj kažem koliko mi se gadiš? Ima nečeg nesigurnog u njegovom smehu. - E, to bi već bio put u propast! Uto se dosećam svog poslanja; sveta je, izmaštana dužnost deteta razdvojenih roditelja da te roditelje ponovo spoji. Propast. Pesnička reč. Biti izgubljen i uklet. Glup sam što puštam da mi se nada, makar imalo, razmaše, kao kurs neke valute posle jednog a uoči novog pada. Moji roditelji se to samo igraju, čačkaju jedno drugo. Vara se Elodi. Trudi i Džon se samo štite ironijom, to je jedino što vezuje ovaj bračni par. Evo i Kloda, nosi poslužavnik, ima nečeg teškog, ili mrzovoljnog, u načinu na koji nudi Džona. - Još kafe? - O bože, nikako - kaže moj otac jednostavnim, prezrivim tonom kojim se i najčešće obraća svom bratu. - Imamo i mnogo lep... - Dušo, ja bih još kafe. Veliku šolju. - Tvoj bata je pao u nemilost kod Trenodi - kaže majka mom stricu. - Trenodi znači tužbalica - definiše pojam moj otac, s prenaglašenom brižnošću. - Kao „Sveća na vetru” - kaže Klod, konačno živnuvši. - Za boga miloga - na to će otac. - Nego - kaže Trudi, da vrati priču nekoliko koraka unazad. - Ovo je bračni dom. Iseliću se kad budem spremna da se iselim, a to neće biti ove nedelje. - Ma daj. Znaš da je to s prskanjem bilo samo da te peckam. Ali jedno ne možeš poreći: ovo mesto je pravi ćumez.

- Samo me ti pritiskaj, Džone, i, ko zna, možda još odlučim i da ostanem. Vidimo se na sudu. - Sve sam skapirao. Ali neće ti sigurno smetati ako odnesemo ono sranje iz hodnika. - Pa i smetaće mi, malčice. - A onda, pošto se načas zamislila, ona klimne glavom: može. Čujem Kloda, uzima plastičnu kesu. Na ovakvu njegovu veselost ne bi naselo ni najtuplje dete na svetu. - Izvinite, molim. Imam posla. Nema odmora za nas negativce!

10. NEKADA SE JOŠ I DEŠAVALO da mi Klodove završne reči izmame osmeh. Ali u poslednje vreme, ne pitajte zašto, uopšte nisam za komediju, nisam sklon ni vežbanju, i ne bih vežbao sve i da imam prostora; ne radujem se ni vatri ni zemlji, ni rečima u kojima sam nekad prepoznavao zlatni svet veličanstvenih zvezda, lepotu pesničke slutnje, beskrajnu radost koju donosi razum. Oni svakog poštovanja dostojni radijski razgovori i bilteni, odlične emisije koje su umele da me dirnu, sad mi, u najboljem slučaju, liče na vreo vazduh, a u najgorem na nesnosan vonj. Vrli, uređeni sistem u koji ću uskoro stupiti, plemenito čovečanstvo, njegovi običaji, bogovi i anđeli, vatrene ideje i blistava bujnost - mene više ne uzbuđuju. Teško se breme spustilo nad ovu kupolu padobrana u koju je umotano moje telašce. A mene teško da ima dovoljno da i obična životinjica ispadne, a kamoli ceo čovek. Meni je dato da na svet dođem mrtvorođen i da se, ne ostavivši ništa za sobom, pretvorim u prah. Ove misli koje visoko lete, a s kojima nisko padaš, misli koje bih tako voleo negde, u osami, naglas da izgovaram - ponovo se vraćaju da me muče dok se Klod penje uza stepenice i nestaje tamo gore, a moji roditelji ostaju da sede u tišini. Čujemo svi zajedno kako se ulazna vrata otvaraju i zatvaraju. Naprežem se, ali bez uspeha, ne bih li čuo kako Klod otvara vrata bratovljevog automobila. Trudi se ponovo naginje, Džon je uzima za ruku. Krvni pritisak raste, makar i sasvim malo, što će reći da je na dlanu osetila stisak njegovih prstiju obeleženih psorijazom. Trudi tiho izgovara njegovo ime, kako joj ton opada, tako se u njemu mešaju blagost i prekor. On ne govori ništa, ali pretpostavljam da vrti glavom, da je stisnuo usne u tanušan osmeh, kao da će reći: e, e, šta se to zbilo s nama. - U pravu si bio, ovo je kraj - kaže ona srdačno. - Ali možemo to da obavimo na fin

način. - Da, tako je najbolje - iskazuje otac saglasnost svojim prijatnim, gromkim glasom. - Ali, Trudi... Hajde, za stara vremena. Da ti izrecitujem jednu pesmu? Ona vrti glavom, saosećajno, detinjasto, i ja sam u temelju uzdrman, ali znam, kao što i ona dobro zna da, za Džona Kernkrosa, u poeziji ne znači da. - Molim te, Džone, nemoj ako boga znaš. Ali on je već uzeo vazduh. Čuo sam tu pesmu jednom, ali tad je nisam tako dobro razumeo. „Pošto pomoći nema, poljubimo se i rastanimo sad...” Nema potrebe, mislim se ja, da određene rečenice izgovara s takvim očiglednim naslađivanjem. „Mene imat’ više nećeš”, „sloboda je meni data”, „ni jota ljubavi negdašnje ne osta”. A na kraju, dok Strast leži na samrtnom odru, a izgledi da se vrati u život zavise isključivo od toga da li to Trudi želi ili ne, moj otac onda sve to skupa potre jednim lukavim, sarkastično otpevušenim finalom. Ali ona ne želi da oživljava Strast i, štaviše, glasno govori dok otac recituje završne stihove. - Ne želim više dok sam živa da čujem ni jedan jedini stih - kaže Trudi. - I nećeš - kaže joj otac predusretljivo. - Neće ti Klod recitovati. U tom razboritom razgovoru koji se ovde vodi, ja kao da ne postojim. Kod nekog drugog muškarca, sumnju bi sigurno pobudilo to što njegova bivša žena uopšte i ne poteže pitanje alimentacije koju bi on ubuduće trebalo da isplaćuje majci svog deteta. Neka druga žena, ukoliko ne smera nešto drugo, sigurno bi to tražila. Ali ja sam dovoljno star da preuzmem odgovornost za samoga sebe i pokušam da budem gospodar svoje sudbine. Kao mačor neke cicije, i ja krijem hranu da ne bih lipsao, i ja čuvam pokoji zalogaj da mi obezbedi samostalnost. Na tu samostalnost oslanjam se u sitne sate, izazivajući kod majke nesanicu, a sve da bih slušao radio. Dva oštra udarca u zid, u dobro osmišljenom vremenskom intervalu, i to petom, ne ovim mojim prstićima u kojima kostiju maltene još

nema. Doživljavam to kao nekakav samotni puls čežnje, kad čujem da se i o meni govori. - Ah - kaže majka. - Rita se. - Pa da pođem ja onda - promrmlja otac. - Recimo da će ti dve nedelje biti dovoljne da se iseliš? Ja mu mašem, tako reći, i - šta zauzvrat dobijam? Jer on, je li, u tom smislu, i tako - odlazi. - Dva meseca. Ali sačekaj minut, da se Klod vrati. - Samo ako će brzo. Avion na kilometar, kilometar i po iznad naših glava pravi vazdušni glisando pre nego što će sleteti na Hitrou; preteći zvuk, uvek to pomislim. Možda Džon Kernkros razmišlja sad da li da izrecituje još jednu, poslednju pesmu. Mogao bi sad, kao što je nekad činio pre nego što će krenuti na put, da izdeklamuje Oproštaj: bez žaljenja. 10 Ti umirujući tetrametri, taj zreo ton koji donosi utehu, probudiće u meni nostalgiju za tužnim starim danima kad nam je dolazio u posetu. Ali otac lupka prstima po stolu, nakašljava se i, jednostavno, čeka. - Uzesmo jutros frape u Ulici Džad - kaže Trudi. - Ali mislim da nije ostalo za tebe. I s tim rečima konačno počinje akcija. Bezbojan glas što dopire iz ugla scene, u na neuspeh osuđenoj produkciji neke grozne predstave, progovara: - Ne, baš sam ostavio jedan frape za njega. On nam je i rekao za to mesto. Sećaš se? Klod silazi dok govori. Teško je poverovati da je ovo savršeno isprogramirana rečenica za njegov povratak; te nevešto sročene, neuverljive rečenice njih dvoje su pijani smišljali u sitne sate. Čaša od stiropora s plastičnim poklopcem i slamčicom stoji u frižideru, koji se sad, čujem, otvara pa opet zatvara. Klod je spušta pred oca s grlenim, materinskim „evo”. - Hvala. Ali nisam siguran da sam sad za to. 10 Reč je o pesmi Valediction: Forbidding Mourning Džona Dona. (Prim. prev.)

Prva greška. Zašto bi čoveku piće donosio brat koji ga otvoreno prezire, a ne senzualna supruga? Moraće sad da ga zagovaraju, nadajmo se da će se on predomisliti. Nadajmo se? Tako to biva, tako se to dešava u pričama, kad za ubistvo znamo od časa kad je začet plan. Ne možemo a da ne stanemo na stranu počinilaca, ne možemo a da se ne uključimo u njihove spletke, mašemo s keja dok isplovljava njihov brodić natovaren lošim namerama. Bon voyage!11 Nije to lako, postignuće je to - ubiti nekoga i proći nekažnjen. Željeni cilj je „savršeno ubistvo”. A savršenstvo teško da se može dovesti u vezu s bilo čim što je ljudsko. Na brodu će nešto poći naopako, neko će se saplesti o razvučeno uže, lađu će vetar odneti ili previše na zapad ili previše na jug. Teška je to rabota, i to sve na moru. Klod seda za sto, uzdahne kao čovek koga čeka mnogo posla, igra na najjaču kartu. Ćaska. Ili radi to što on smatra ćaskanjem. - A ti migranti, je li? Koja je to priča. I kako nam samo zavide oni tamo u Kaleu? Džungla! Bogu hvala za Engleski kanal.12 Moj otac ne može da odoli: - O Englesko, morem pobedničkim okružena, ti, čija obala kamna opsadnike zavidljive odbija. Sa ovim rečima i raspoloženje mu se popravlja. Čini mi se da čujem kako privlači onaj frape bliže sebi. A onda će: - Ma, ja kad vam kažem: dajte sve da ih pozovemo. Hajmo! Avganistanski restoran u Sent Džons Vudu. - I džamija - kaže Klod. - Ili tri džamije. I na hiljade onih što biju žene i zlostavljaju devojke. - Jesam li ti pričao ikad o džamiji Goharšad u Iranu? Video sam je jednom u zoru. I stajao, tako, u čudu. U suzama. Ne možeš, Klode, da zamisliš kakve su to boje. Kobaltno plava, tirkizna, pa tamnoljubičasta, pa narandžastožuta, pa svetlo-svetlozelena, kristalnobela, i sve moguće boje između. 11 Fr.: Srećan put. (Prim. prev.) 12 Mi za ovaj kanal upotrebljavamo francuski naziv Lamanš, ali, budući da ovo govori Britanac, i u prevodu je jedino umesno bilo upotrebiti britanski termin. (Prim. prev.)

Nikad ga nisam čuo da brata oslovljava po imenu. Čudno neko ushićenje obuzelo je mog oca. Razmeće se pred mojom majkom, stavlja joj do znanja čega će u budućnosti morati da se odrekne. Ili, možda, samo gleda kako će da se ratosilja gnjecavih misli svoga brata, koji sad govori tonom obazrivim, kao da sagovorniku čini ustupak: - Nije me nikad Iran privlačio. Ali hotel Plaza u Šarm el Šeiku. Divota. Ol inkluziv. Toliko je vruće da maltene ni na plažu ne možeš da odeš. - Ja se slažem sa Džonom - kaže moja majka. - Sirijci, Eritrejci, Iračani. Čak i Makedonci. Potrebna nam je njihova mladost. I, dušo, budi ljubazan, donesi mi čašu vode. Klod se istog časa stvorio za sudoperom. Odande progovara: - Potrebna? Meni, vala, nije potrebno da me nasred ulice iseku na komade. Kao ono u Vulviču. Vraća se za sto noseći dve čaše. Jedna je za njega. Mislim da shvatam kuda ovo vodi. - Od sedamdeset sedme nisam kročio u podzemnu - nastavlja Klod. Glasom kojim kao da prenebregava samo Klodovo prisustvo, otac kaže: - Napravili su neku računicu. Ako i nadalje seksa među različitim rasama bude kao sada, kroz pet hiljada godina svi na planeti biće iste svetlosmeđe boje. - Nazdravljam u to ime - kaže majka. - Nisam ni ja baš protiv toga - kaže Klod. - Dakle, živeli. - Za kraj rasa - prigodno predlaže otac. Ne bih, međutim, rekao da je podigao frape. Vrti onu čašu u ruci. - Ako ne zamerate, u petak ću navratiti ovamo sa Elodi. Ona hoće da premeri prozore, za zavese. Pred očima mi je senjak s kojeg džak sa sto kila žita neko baca na pod ambara. A onda još jedan, pa još jedan. Sigurno su to potmuli otkucaji majčinog srca. - Samo dođite, naravno - kaže ona razboritim tonom. - Možete ovde i da ručate.

- Hvala, ali toga dana imamo baš mnogo posla. A sad bi ja trebalo da pođem. Gužva je u saobraćaju. Utom zaškripi stolica - i kako se samo glasno čuju te stolice, iako stoje na masnim pločicama, to je kao pas da zalaje. Džon Kernkros ustaje. Vraća se prijateljskom tonu: - Trudi, bilo je... Ali ustaje i ona, brzo razmišlja. Osećam to u njenim tetivama, u tome kako se krute prevoji njenog omentuma. Ostao joj je još samo jedan pokušaj, i sad sve zavisi od toga s kolikom će lakoćom izvesti taj potez. U naletu iskrenosti, prekida mog oca upola reči: - Džone, pre nego što pođeš, hoću ovo da ti kažem. Znam ja da umem da budem teška, ponekad čak i prava kučka. Više od polovine krivice za sve ovo snosim ja. Svesna sam ja toga. I žao mi je što je kuća kao neki brlog. Ali ono što si sinoć rekao... Za Dubrovnik. - Ah - klima glavom otac. - Dubrovnik. - Ali već je odmakao nekoliko koraka. - U pravu si bio. Svega sam se setila dok sam te slušala, i srce me je zabolelo. Remek-delo je bilo to, Džone, to što smo ti i ja stvorili. I sve što se u međuvremenu desilo ne može da umanji to. Divno je bilo. Ništa što se desi u budućnosti ne može to da izbriše. I mada je u mojoj čaši sad obična voda, želim da nazdravim tebi, da nazdravim nama, i da ti zahvalim što si me podsetio na sve to. Nije bitno da li ljubav opstane. Bitno je da postoji. I zato... Za ljubav. Našu ljubav. A ona je postojala. I za Elodi. Trudi prinosi čašu usnama. Nakratko me zaglušuju podizanje i spuštanje njenog grkljana i zmijolika peristaltika. Otkad majku poznajem, nikad je nisam čuo da drži govor. Ne liči to na nju. Ali podseća na nešto, na neki neobičan način. Na šta? Pa na nervoznu učenicu, novu predsednicu odeljenske zajednice koja, prkosno drhtureći, naglašavajući opšta mesta, želi da ostavi utisak na razrednog starešinu, druge nastavnike i celu školu. Zdravica u čast ljubavi i, shodno tome, smrti, Erosu i Tanatosu. Izgleda da je to datost intelektualnog života, da se između dva pojma koja su dovoljno daleko jedan od drugoga, ili jedan drugom suprotnost, uspostavlja duboka veza. Pošto je smrt suprotnost

svemu što je život, uz nju se vezuju različiti pandani. Umetnost i smrt. Priroda i smrt. Rođenje i smrt, što mene sad zabrinjava. I ono, rado ponavljano, ljubav i smrt. Apropo ovog poslednjeg, iz ugla iz kojeg ja na sve to gledam, nema dva pojma koja bi mogla imati manje veze jedan s drugim. Mrtvi ne vole nikoga, ništa. Čim izađem odavde, možda se okušam u jednoj studiji. Svet vapije za novim empiričarima. Progovara otac, i po glasu mi se čini da je bliže nego maločas. Vraća se za sto. - E - kaže on, najsrdačnije - to volim da čujem. Mogao bih da se zakunem da mu je smrtonosno piće puno ljubavi u ruci. Ritnem se, opet, obema petama, pa još jednom, da mu osujetim sudbinu. - Oh, oh, evo male krtice - govori moja majka slatkim, materinskim glasom. - Budi se. - Zaboravila si da pomeneš mog brata - kaže Džon Kernkros. U njegovoj je muževnoj pesničkoj prirodi da proširi zdravicu. - Za naše buduće ljubavi, Kloda i Elodi. - Za sve nas, onda - kaže Klod. Tišina. Majčina čaša je već prazna. Čuje se zatim očev otegnut uzdah zadovoljstva. Preteran u izvesnoj meri, učinio je to iz puke učtivosti. - Slađe je nego obično - kaže. - Ali uopšte nije loše. Šuplje odjekne čaša od stiropora kad je spusti na sto. A meni tad sine, kao ono sijalica u stropu. Bilo u programu posvećenom nezi kućnih ljubimaca, jednog kišovitog jutra posle doručka, dok je Trudi prala zube: neki zlosrećni pas polizao slatku zelenu tečnost s poda garaže. Umro u roku od nekoliko sati. Baš kao što Klod onomad reče. Hemija bez milosti, svrhe ili kajanja. Ostalo nisam mogao da čujem od majčine električne četkice za zube. I mi smo sad sputani istom neminovnošću kao i taj pas. Veliki lanac nepostojanja i nama se steže oko vrata. - Pa, odoh ja - kaže moj otac, ne znajući ni sam šta znače reči koje je upravo

izgovorio. Klod i Trudi ustaju. To su ti trenuci nehajne živosti koju sobom nosi umeće trovanja. Kad se supstanca već vari, a čin još nije izvršen. U krugu od tri kilometra ima mnogo bolnica, mnogo creva za ispiranje želuca. Ali linija zlodela je pređena. Što je učinjeno ne može se raščiniti. Njih dvoje sad samo mogu da se povuku i čekaju da se eventualno desi neslućen obrt, da antifriz na njega ne deluje. - Je l’ ovo tvoj šešir? - pita Klod. - O, da! Uzeću ga. Zar je ovo poslednji put da čujem očev glas? Krećemo prema stepenicama, onda uz njih, pesnik stupa na čelu kolone. Ja imam pluća, ali nemam vazduha da viknem, da ga upozorim, ili bar da zaplačem od stida što sam ovako nemoćan. I dalje sam morski stvor, nisam ljudsko biće kao ostali. Sad prolazim kroz krš u hodniku. Otvaraju se ulazna vrata. Otac se okreće, poljubi majku u obraz i nežno čvrkne brata u rame. Možda prvi put u životu. Dok odlazi, dovikuje im preko ramena: - Nadajmo se da će prokleti auto da upali.

11. BLEDA, TANUŠNA BILJKA koju je dvoje pijanih posadilo u sitne sate upinje se za daleke sunčeve zrake ne bi li opstala. Evo i plana. Pronađeno beživotno telo muškarca za volanom. Na podu automobila, kod zadnjeg sedišta, gotovo neprimetna, leži čaša od stiropora i na njoj logo jedne prodavnice u Ulici Džad, nedaleko od Kamden taun hola. U čaši, ostaci napitka od voćne kaše, i u njima malo glikola. Nedaleko od čaše - račun za kupljeni napitak s današnjim datumom. Ispod vozačevog sedišta pronađeno nekoliko izvoda iz banke, neki pripadaju maloj izdavačkoj kući, drugi su sa ličnog računa. I jedni i drugi ukazuju na prekoračenja od ukupno nekoliko desetina hiljada. Na jednom izvodu naškrabana, pokojnikovim rukopisom, reč „Dosta!” (to je Trudina „ideja”). Pored izvoda iz banke, rukavice koje je pokojnik nosio kako bi prikrio posledice psorijaze. Od njih se samo delimično vidi zgužvana novinska stranica i na njoj nepovoljan kritički osvrt na pokojnikovu nedavno objavljenu knjigu pesama. Na suvozačevom sedištu - crni šešir. Gradska policija oskudeva u ljudstvu, posla ima previše. Mlađi detektivi - žale se oni stariji - istragu vode preko monitora svojih računara, neće da cepaju cipele. Ima i drugih slučajeva, s prolivanjem krvi; ovde je pak zaključak tu, pri ruci. Sredstvo kojim je zločin izvršen jeste neobično, ali nije retko; lako je dostupno, prijatnog je ukusa, smrtonosno u velikim dozama, a i dobro znano kao nadahnuće pisaca krimi romana. Istraga ukazuje na to da je, osim tih dugova, i brak bio u krizi, da žena sad živi s bratom pokojnika, koji je već mesecima bio u depresiji. Psorijaza mu je dodatno podrivala samopouzdanje. Rukavice koje je nosio da prikrije probleme s kožom upravo i objašnjavaju to što otisaka prstiju nema ni na čaši od stiropora ni na boci s antifrizom. Na slikama sa sigurnosnih kamera vidi se kako dolazi u Raj frapea sa šeširom na glavi. Toga prepodneva bio je krenuo kući, u Sent Džons Vud. Po svemu sudeći, nikako nije bio

spreman za ulogu oca, niti je mogao da prihvati krah svoje izdavačke kuće, neuspeh koji je pretrpeo kao pesnik, kao ni samotne dane u Šordiču, gde je živeo u iznajmljenom smeštaju. Posvađao se sa ženom i otišao duboko uznemiren. Žena sad za sve krivi sebe. Prilikom saslušanja, istražitelji su morali u nekoliko navrata da prekidaju razgovor sa njom. Saslušanju je prisustvovao i pokojnikov brat, koji je bio veoma konstruktivan. Može li se stvarnost tako lako, tako precizno unapred udesiti? Moja majka, Klod i ja napeto iščekujemo kraj otvorenih ulaznih vrata. Između trenutka kad je čin začet i časa kad će doneti svoje plodove - plete se čitava mreža grozomornih nepredviđenih situacija. U prvom pokušaju, motor počne da turira, ali neće da upali. Nije ni čudo. Ovo vozilo pripada sanjaru koji piše sonete. Pri drugom pokušaju, mašina opet brekće, pri trećem takođe - ništa. Kad slušaš taj motor, kao da slušaš nekog starca koji je toliko slab da ne može ni da se nakašlje. Ako nam Džon Kernkros umre ovde, na rukama, svi ima da padnemo. Isto tako i ako nam preživi na rukama. Četvrti put zvuk motora je još potuljeniji nego ranije. Otac zastane načas pre nego što će pokušati ponovo; priziva sreću. Predstavljam sebi njegov lik, s one strane vetrobrana; gestikulira u našem pravcu, sleže ramenima u čudu, a od odraza letnjih oblaka u staklu teško je razabrati konture njegovog tela. - O bože blagi - kaže Klod, svetski čovek. - Karburator će da mu ode. Očajnička nada pokreće orkestar u majčinoj utrobi. Ali kod petog pokušaja dolazi do preobražaja. Brektanje je sad usporeno, klokoće sad motor, i taj zvuk je komičan, na delu je unutrašnje sagorevanje. Krhka biljčica Trudina i Klodova rađa prvi pupoljak, prvi plod nade. Džon u rikverc izlazi na put, a majku spopada napad kašlja, od plavog oblaka koji nas je zapahnuo iz auspuha. Ulazimo u kuću, neko od njih dvoje s treskom je zalupio vrata. Ne vraćamo se u kuhinju, već krećemo uza stepenice. Tišina vlada, ali kakva tišina - gusta kao pavlaka; na osnovu toga mora se zaključiti da nas ka spavaćoj sobi vuče nešto kudikamo jače od pukog zamora i pića. Beda na bedu ide. Nepravda, divljačka nepravda. Pet minuta kasnije, eto Trudi u spavaćoj sobi; već je počelo. Klod čuči kraj moje

majke, moguće je da je već go. Čujem njegov dah na majčinom vratu. Razodeva je, spreman da se uspne na dotle nedostignut vrhunac čulne velikodušnosti. - Pazi samo - kaže mu Trudi. - Ti dugmići su od bisera. Umesto odgovora, on nešto promumla. Ušeprtljao se, petlja nešto prstima, jer njega zanimaju isključivo njegove sopstvene potrebe. Nešto njegovo, ili njeno, pada na pod spavaće sobe. Cipela, ili pantalone s masivnim kaišem. Ona se vrpolji na neki čudan način. Nestrpljiva je. On joj izdaje naredbu, tako što opet mumla. Ja se sav tresem. Ružno je ovo, i sigurno ne treba tako činiti, sad, kad mi se već bliži termin. Nedeljama već ja to govorim. Ovo će me boleti. Trudi poslušno zauzima stav na sve četiri. To je a posteriori, kučeći, ali ne zbog mene. Kao žabac koji se pari, Klod prianja uz njenu zadnjicu. Na njoj je, a sad u njoj, i to duboko. Toliko malo moje majke izdajnice deli me od potencijalnog ubice moga oca. Ništa više nije isto tog subotnjeg podneva u Sent Džons Vudu. Nije ovo uobičajeni kratkotrajni, pomamni spoj koji bi mogao ugroziti integritet jedne ganc nove lobanje. Pre je ovo jedno lepljivo utapanje, nešto nalik istrajnom gamizanju kroz močvaru. Sluznice se taru jedna o drugu uz jedva čujno struganje. Dugi sati tokom kojih su kovali planove uputili su zaverenike, sticajem okolnosti, na umeće vođenja ljubavi, kao nastavak pređašnjih razmatranja. Mehanički oni, tako, bućkaju, usporenim pokretima, slep industrijski postupak upola snage. Samo im je potrebno da se olakšaju, da se isključe, da iskuse nekoliko sekundi predaha od samih sebe. A kad taj predah stigne, prvo kod jednog, a odmah zatim kod drugoga - moja majka hukne od užasa. Da, užasa od onoga čemu mora da se vrati, onoga što bi tek mogla da vidi. Njen ljubavnik opet promumla nešto - treći put u ovoj smeni. Padaju svako na svoju stranu, leže na leđima. A onda svi tonemo u san. I oteglo se, oteglo to popodne, i upravo u tom, dugom vremenskom intervalu, ja prvi put sanjam, u boji, s izdašnom vizuelnom dubinom. Linija, utvrđena granica između sna i jave nije jasno vidljiva. Nema ograda, nema zaštite od širenja požara. Samo opustele stražarnice obeležavaju taj granični prelaz. Pravim prve neodređene korake na toj novoj zemlji, kako jednom novajliji i dolikuje, sledeći bezobličnu masu, ili metež treperavih,

slabo osvetljenih obličja, ljudi i mesta koji mi se rastaču pred očima, neprepoznatljivih glasova koji zapevavaju ili govore u zasvođenim prostorijama. Dok prolazim kroz sve to, osećam bol neznane, nedokučive griže savesti, osećanje da sam nekoga ili nešto ostavio za sobom, da sam se ogrešio o dužnost da volim, da sam izdao. A onda mi sve postaje savršeno jasno. Hladna izmaglica koja se nakupila tog dana kad sam pobegao, trodnevno putovanje na konju, duge povorke engleskih siromaha na stazama uleglim u kolotečinu, džinovski brestovi što se nadnose nad livade koje je naplavila Temza i, najzad, dobro mi znano uzbuđenje, gradska vreva. Na ulicama, vonj ljudskog otpada postojan kao zidovi kuća, da bi odmah iza ugla naišao na miris pečenja, ruzmarina i prljavožuta vrata kroz koja prolazim da bih ugledao mladića mojih godina koji, u polumraku prošaranom neprozirnom tamom, sipa vino iz zemljanog bokala, pa jednog naočitog muškarca što sedi prekoputa zamazanog stola od hrastovine, i pokušava da zaokupi moju pažnju nekom pričom koja mu je upravo pala na pamet, nečim što je napisao on, ili što sam, možda, napisao ja; i on traži mišljenje od mene, ili želi sam da izrekne svoje mišljenje, u nečem da me ispravi, da iznese neku činjenicu. Ili očekuje od mene da mu kažem kako da nastavi. Ovo mešanje naših dvaju identiteta jedno je od svojstava ljubavi koju osećam prema njemu, a koja maltene uspeva da suzbije osećanje krivice koje želim da ostavim za sobom. Napolju, na ulici, čuju se zvona. Okupljamo se napolju, čekamo pogrebnu povorku. Znamo da je umro neko važan. Povorka se nikako ne pojavljuje, ali zvona i dalje zvone. * * * Zvono je čula moja majka. Pre nego što sam isplivao iz novotarija koje donosi logika snova, eto nje u bademantilu, i mi silazimo niza stepenice. Kako smo stigli do poslednjeg niza stepenica, ona uzvikne - iznenadila se zbog nečega. Prvo mi padne na pamet da je neko raščistio ono smetlište dok smo spavali. Opet se oglašava zvono, glasno, tvrdo, ljutito. Trudi otvara vrata i u isti mah viče: - Za boga miloga! Jesi li pijan? Pa ne mogu brže...

Zastaje upola reči. Da ima vere u sebe, ne bi se tako zapanjila pred užasnim prizorom koji je mojim očima već predočen: policajac, ne, dvojica, koji skidaju kape. Ljubazan, očinski glas kaže: - Jeste li vi gospođa Kernkros, Džonova supruga? Ona klimne glavom. - Narednik Krouli. Bojim se da imamo veoma loše vesti. Možemo li da uđemo? - O bože - doseti se moja majka da kaže. Ulaze za nama u gostinsku sobu, retko, inače, korišćenu i gotovo čistu. Da hodnik u međuvremenu nije raščišćen, mislim da bi moja majka istoga časa bila osumnjičena. Policija se rukovodi intuicijom. Od svega je u vazduhu ostao samo miris, koji je lako pobrkati s nekim egzotičnim kulinarskim specijalitetom. Drugi glas, mlađi, više bratski, saučesnički, kaže: - Draže bi nam bilo da sednete. Narednik saopštava novost. Prijavljeno je da je automobil g. Kernkrosa viđen zakucan u bankinu na autoputu M1, trideset dva kilometra severno od Londona. Vrata su bila otvorena, a nedaleko od kola, na travnatom nasipu, ležao je on, ničice. Stigla su kola hitne pomoći, odmah su krenuli ka bolnici, pokušali da ga reanimiraju, ali on je na putu preminuo. Jecaj, nalik mehuru u dubokoj vodi, izvire iz majčinog tela, izvire iz mene, da bi prasnuo u lica policajaca koji nas pomno posmatraju. - O bože! - uzvikne ona. - Grozno smo se jutros posvađali. - Majka se pogurila. Osećam kako prinosi šake licu i počinje da drhti. - Trebalo bi još ovo da vam kažem - nastavlja isti onaj policajac. Napravi onda kratku pauzu, uviđavno, svestan da ovde treba izreći dvostruko saučešće, budući da je žena u poodmakloj trudnoći. - Pokušali smo da vas dobijemo u toku popodneva. Leš je identifikovala jedna njegova prijateljica. Prva nam je pretpostavka, bojim se, da je reč o

samoubistvu. Majka se utom uspravi i krikne, mene je istog časa preplavila ljubav prema njoj, prema svemu što je izgubljeno - Dubrovniku, poeziji, svakodnevnom životu. Ona ga je nekad volela, kao što je on voleo nju. Prizivajući tu činjenicu, a brišući ostale, ona je sad u stanju da odglumi kako treba. - Trebalo je... Trebalo je da ga zadržim ovde. O bože, za sve sam ja kriva. Lukavo baš, sakriti se iza istine same tu, ljudima pred očima. Govori narednik: - Ljudi često to kažu. Ali nemojte tako, ne treba tako. Pogrešno je optuživati sebe. Ona uzima vazduh, pa uzdahne. Čini se kao da će reći nešto, a onda stane, pa uzdahne opet, pokušava da se sabere. - Trebalo bi da vam objasnim - kaže onda. - Mi u poslednje vreme nismo baš dobro stajali. On se viđao s nekim, odselio se. A ja sam počela... Njegov brat se uselio kod mene. Džonu je to teško palo. Zato vam i kažem da... Sama je, odmah, uvela Kloda u priču, i rekla im ono što bi inače sami saznali. Sve da im je, u nastupu besramnosti, toga časa rekla: „Ja sam ga ubila” - ništa joj ne bi uradili. Čujem čičak-traku kako se odlepljuje, šušti list hartije u svesci, škripi olovka. Majka im, sad već suvoparnim tonom, priča sve što je unapred uvežbala, da bi se naposletku vratila na temu svoje sopstvene krivice. Nikad i nipošto nije smela da mu dozvoli da u takvom stanju sedne u kola. - Gospođo Kernkros - obraća joj se mlađi muškarac s dubokim poštovanjem. - Kako ste mogli znati... Ona tad menja taktiku, kao da se, maltene, naljutila. - Mislim da meni ovde ništa nije jasno. Nisam, čak, sigurna ni da vam verujem - kaže majka. - To je razumljivo. - Ovo govori narednik, onaj što se postavlja očinski. Učtivo se

nakašljavajući, on i njegov kolega ustaju, spremaju se da pođu. - Postoji li neko koga biste mogli da pozovete? Neko da bude tu s vama? Majka razmišlja kako će odgovoriti. Opet se presamitila, rukama pokriva lice. Govori kroz prste, bezbojnim glasom. - Tu je moj dever. Na spratu, spava. Čuvari reda i zakona u tom momentu - moguće je - razmenjuju prepreden pogled. Meni bi dobrodošla makar i trunka njihove sumnjičavosti. - Kad bude odgovaralo, mi bismo i s njim porazgovarali malo - kaže onaj mlađi. - Srce će da mu prepukne kad čuje šta se desilo. - Pa, verovatno biste sad želeli da ostanete nasamo. Opet se javlja tanušni nagoveštaj koji ide u prilog mojoj kukavičkoj nadi da će Sila - Levijatan, dakle, ne ja - uzeti osvetu u svoje ruke. Potrebno mi je da se osamim na trenutak, da se sklonim od tih glasova. Previše sam bio zaokupljen, pod prejakim utiskom Trudine veštine, da bih uopšte stigao da se zagledam u bezdan svog sopstvenog bola. Osim toga, prava je misterija kako ljubav moje majke raste u direktnoj srazmeri s mojom mržnjom. Zbog nje ja sada imam samo jednog roditelja. Bez nje neću opstati, bez pogleda tih sveprožimajućih zelenih očiju kojima ću se osmehivati, bez tog nežnog glasa što mi šapuće razne slatke stvari na uvce, i hladnih šaka kojima dodiruje intimne delove mog tela. Policija odlazi. Majka kreće uza stepenice, gega se. Čvrsto se drži za rukohvat. Jedan-dva stepenika pa predah, jedan-dva pa predah. Neprekidno proizvodi zvuk, sve tiši, kao da kroz nozdrve izbacuje uzdah žalosti ili tuge. Nnng... nnng. Poznajem ja nju. Nešto se kuva, na delu je uvertira za rasplet. Majka je smislila fabulu, čistu lukavštinu, zloćudnu bajku. Sad je ta priča, plod njene mašte, napušta, prelazi granicu upravo onako kako sam je ja bio prešao toga popodneva, samo u suprotnom smeru, pored pustih stražarnica, i staje pred nju, rame uz rame s društvenom stvarnošću, dosadnom svakodnevicom radnog sveta, međuljudskih kontakata, sastanaka, obaveza, video-kamera, kompjutera s neljudskom

memorijom. Rečju, s posledicama. Bajka više ovde ne stanuje. Izmrcvarena od pića i nesna, majka me nosi uza stepenice, pa produži potom do kupatila. Ovo uopšte nije trebalo da upali, govori ona sebi. To je samo moj budalasti inat. Kriva sam samo zato sto sam pogrešila. Na redu je sledeći korak, ali ona će s tim još sačekati.

12. PRIBLIŽAVAMO SE usnulom Klodu, izbočini na krevetu, zvonolikom biću koje ispušta zvuke prigušene posteljinom. Prilikom izdisaja, dugo, prigušeno zastenje, a onda, kad se izdisaj bliži kraju, elektrizira u praskave suglasnike. Sledi nešto duža pauza zbog koje bi - da volite tog čoveka - mogli da se uznemirite. Je li on to prestao da diše? Ako ne volite tog čoveka, u tom času budi se nada da zaista neće ponovo udahnuti. Ali onda se čuje kraći, pohlepan udah ispresecan štropotom sasušene sluzokože i, na lepršavom vrhuncu, pobedonosno predenje nepca. Pošto se ti zvuci čuju sve razgovetnije, znači da smo mu već vrlo blizu. Utom ga Trudi pozove po imenu. Osećam kako pruža ruku prema njemu, dok on ponire kroz praskave samoglasnike. Nestrpljiva je, mora s njim da podeli uspeh, nežno ga dodiruje po ramenu. On se trgne iz sna, nakašlje se, podseća taj zvuk na automobil njegovog brata; proći će nekoliko sekundi pre nego što napabirči reči koje će uobličiti u pitanje: - Koji ti je, jebote? - Mrtav je. - Ko? - Isuse! Probudi se. Pošto ga je probudila dok je bio u najdubljoj fazi sna, Klod sad mora da sedne na ivicu kreveta, vidi se to po dušeku što ropće pod njim, te da sačeka da ga neuralna kola vrate u ambijent njegove životne priče. Dovoljno sam mlad da te neuralne spojeve ne uzimam zdravo za gotovo. I dobro, šta ono bi? A, da, pokušao je da ubije rođenog brata. Mrtav je, stvarno? Klod nam se konačno vraća.

- Daj, uštini me! Nije više ni njemu do ležanja. Šest je po podne, odmah je primetio. Živnuvši, ustaje iz kreveta, proteže ruke kao atleta, krckaju kosti i hrskavica, a onda iz spavaće sobe kreće put kupatila, veselo zviždućući, sve s vibratom. Prepoznao sam tu vedru muziku - glavna tema iz filma Izlazak. Grandiozno, u iskvarenom romantičarskom stilu, tako to moje, tek formirano uvo čuje; za Kloda je to pak iskupljenje u vidu orkestarske poezije. Srećan je. U međuvremenu, Trudi sedi na krevetu i ćuti. Sad će da počne. Konačno mu, bezbojnim, jednoličnim glasom priča kako su dolazili policajci, kako su bili ljubazni, te da je leš otkriven i da već imaju određene pretpostavke u vezi s uzrokom smrti. Na svaku od tih loših vesti Klod zablista: „Divno.” A onda se saginje, stenjući, da veže pertle. - Šta si uradio sa šeširom? - pita ga ona. Misli na očevu fedoru sa širokim obodom. - Pa zar nisi videla? Dao sam ga njemu. - A šta je onda on s njim uradio? - Držao ga je u ruci kad je izlazio. Ne brini. Ti brineš. Majka uzdahne, pa se zamisli načas. - Policajci su bili tako fini. - Ucveljena udovica, i ta priča. - Ne verujem ja njima ič. - Samo ti sedi mirno. - Vratiće se oni. - Samo... mirno. Ove dve reči izgovara naglašavajući i jednu i drugu, sa zloslutnom pauzom između njih. Zloslutnom, ili naprasitom. I eto Kloda opet u kupatilu, češlja se, ne zvižduće više. Oseća se promena u

vazduhu. - Hoće s tobom da razgovaraju - kaže Trudi. - Naravno. S njegovim bratom. - Rekla sam im za nas. Nakratko vlada tišina, a onda će Klod: - To ti je bilo malčice glupo. Trudi se nakašljava. Jezik joj je suv. - Ne, nije bilo glupo - kaže. - Pusti ih da sami otkriju šta ih zanima. Ili će misliti da kriješ nešto, čim pokušavaš da ideš korak ispred njih. - Kazala sam im da je Džon bio u depresiji zbog nas dvoje. Razlog više da se... - U redu, u redu. Nije loše. Mogla bi to čak biti i istina. Ali. - I tu ostaje nedorečen, budući da ni sam nije siguran šta misli da bi joj sad trebalo reći. Da se Džon Kernkros zaista mogao ubiti zbog ljubavi koju je gajio prema njoj, da ona, naravno, već pre toga nije ubila njega - ima, zaista, i patosa i osećanja krivice u toj ideji koja se uporno navraća. Mislim da se majci ne sviđa Klodov nehajni, pa čak i prezrivi ton. No, to ja samo pretpostavljam. Koliko se god zbližio s nekim, nikad ne možeš da uđeš u njega, čak i kad si već u njemu. Mislim da je ona povređena. Ali još ništa ne govori. Oboje smo svesni da će uskoro progovoriti. Bude se stara pitanja. Koliko je, zapravo, Klod glup? On prati njene misli, posmatrajući majčin odraz u ogledalu u kupatilu. I zna on dobro kako da se suprotstavi svakoj sentimentalnosti u vezi s Džonom Kernkrosom. - Tražiće oni da razgovaraju i s onom pesnikinjom - dovikuje Klod iz kupatila. Prizivanje pesnikinje pravi je melem na ranu. Svaka ćelija u Trudinom telu pravda sad smrt koju je njen muž zaslužio. Mržnja koju oseća prema Elodi veća je od ljubavi prema Džonu. Propatiće Elodi. Plavi me osećanje blagostanja proisteklog iz krvne veze,

kao majstor surfer hvatam talas oproštaja i ljubavi. Visok, strm, gladak, cevast talas koji će me odneti nekud gde ću, možda, početi o Klodu da razmišljam s blagonaklonošću. Ali ja se odupirem. Kako je to omalovažavajuće, pristati tek tako, iz druge ruke, na svaku navalu majčinih osećanja i tako se samo čvršće vezati za zločin koji je ona počinila. Teško je, međutim, i odvajati se od nje kad mi je toliko potrebna. A kad su osećanja tako uzavrela, potreba se pretvara u ljubav, kao što se od mleka pravi maslac. Majka govori slatkim glasom, prepustila se mislima: - O da, moraće da porazgovaraju s Elodi. A onda dodaje: - Klode, ti znaš da te volim. Ali on na to ne naseda. Već je i previše često slušao te reči. Nego će ovako: - Da sam đerdan sav od zlata, grlio bih malu oko vrata. Joj, da si đerdan, joj, oko vrata - kad će već jednom taj Klod naučiti da govori a da mene ne stavlja na muke paklene? Govor je samo oblik mišljenja, što će reći da taj čovek stvarno mora da je glup kao što izgleda. On izlazi iz kupatila, time prestaje i odjek koji je do toga časa pratio njegove reči, i odmah menja temu, vedar je: - Može da se desi da sam našao kupca. Šanse nisu baš velike. Ali pričaću ti kasnije. Jesu li policajci ostavili posetnice? Voleo bih da vidim kako se zovu. Trudi ne može da se seti, ne mogu ni ja. Raspoloženje joj se opet menja. Mislim da netremice gleda u Kloda dok izgovara jednostavne reči: - On je mrtav. I zaista je to uznemirujuća jedna činjenica, nešto u šta je teško poverovati, nešto važno, kao da je maločas počeo svetski rat, i premijer se sad obraća naciji, a porodice sede skutrene, a svetla se gase iz razloga koje vlasti ne žele da otkriju. Klod stoji kraj nje, spustio je ruku na njenu butinu, privlači je k sebi. Dugo se ljube,

jezicima, stapa im se dah. - Mrtav da mrtviji ne mož’ biti - mrmlja joj on dok su im još usne spojene. Osećam njegovu erekciju na leđima. A onda, šapatom, dodaje: - Mi smo to uradili. Zajedno. I sjajni smo zajedno. - Da - kaže ona između dva poljupca. Teško je sad bilo šta čuti od šuškanja odeće. Može biti da ona za sve ovo možda i nije toliko zagrejana kao on. - Volim te, Trudi. - I ja volim tebe. Ima nečeg nepotpunog u tom „i ja tebe”. Kad je ona krenula prva, on se izmakao; sad je situacija obrnuta. Takva je njihova igra. - Dodirni me. - Nije to zapovest, on govori molećivim, jedva čujnim glasom. Ona se hvata za njegov šlic. Zločin i seks, seks i krivica. Nova dvojstva. Ševrdavi pokreti njenih prstiju pobuđuju zadovoljstvo. Ali to nije dovoljno. On je steže za ramena, i majka se spušta na kolena, dole je, uzima „ga” u usta, kao što sam ih već ranije čuo da govore. Ne mogu ni da zamislim da bih sebi tako nešto u životu poželeo da priuštim. Ali time je svakako digla breme s mojih pleća; zadovoljiće Kloda centimetrima i centimetrima daleko od mene. Mori me misao da će ono što majka proguta pronaći, nekako, put do mene u svojstvu hranljivih materija, te da ću zbog toga postati bar malo nalik Klodu. Nisu kanibali uzalud izbegavali da jedu slaboumne. Brzo se to svršilo, samo se jedan uzdah čuo. On uzmiče, zakopčava šlic. Majka proguta iz dva puta. Ništa joj ne daje zauzvrat, a čini mi se da ona ništa i ne želi. Prolazi pored njega, odlazi do prozora i stoji tamo, leđima okrenuta krevetu. Mislim da gleda prema onim soliterima. Moj zlehudi san o budućnosti bliži se svome ostvarenju. Ona tiho ponavlja, više za sebe, jer on je opet pustio vodu tamo u kupatilu: „On je mrtav... mrtav.” Kao da ni sama do kraja ne veruje u to. Prolazi, tako, nekoliko sekundi, a onda šapne samo: „O bože.” Noge joj se tresu. Pitanje je trenutka kad će briznuti u plač, ali ne, ovo je ipak preozbiljno nešto da bi se zbog toga plakalo. Tek sama treba da svari vesti koje je

čula. Isprepletane činjenice uzdižu se pred njom nalik gromadama, a ona je, opet, previše blizu da bi sagledala dvojstvo te strahote: i njegovu smrt, i njenu vlastitu ulogu u tome. Mrzim i nju i njenu grižu savesti. Kako je samo prešla s Džona na Kloda, s poezije na brbljarije i klišee? Sišla u gnusni svinjac da se valja u štroki sa svojim ljubavnikom idiotom, da leži u govnima i ekstazi, planira otimačinu kuće, nanosi čudovišan bol i na ponižavajući način usmrti jednog dobrodušnog čoveka. A sad još da hukće i trese se posle počinjenog dela, kao da je ubica neka druga žena, a ne ona - neka žalosna sestra njena što je pobegla iz zaključane bolnice s otrovom na umu, izmakavši svakoj kontroli, neka ružna sestra što pali cigaretu na cigaretu vođena naopakim nagonima, vajkadašnja porodična sramota, čiji se akt može propratiti samo uzdahom „o bože” i šapatom, uz najdublje poštovanje, izgovorenim imenom moga oca. I eto moje majke kako neosetno prelazi, u jednom istom danu, a da joj se obrazi pritom ni ovlaš ne zarumene, s pokolja na samosažaljenje. Tu je i Klod, stao je iza nje. Opet je položio ruke na njena ramena, ali to je sada dodir čoveka tek oslobođenog orgazmom, čoveka spremnog da se suoči s praktičnim pitanjima i svetovnim mislima koji, nekako, ne idu uz erekciju od koje mu se sve muti u glavi. - Znaš šta? Čitao sam baš nešto pre neki dan. I maločas mi sine. Tu stvar je trebalo da upotrebimo. Difenhidramin. Neka vrsta antihistaminika. Ljudi govore da su Rusi to dali onom špijunu koji je posle pronađen zakopčan u sportskoj torbi. Sipali mu ovo. I uključili radijatore pre nego što su pošli, pa mu se hemikalija rastvorila u tkivu ne ostavivši za sobom ni traga. Ubacili onda torbu u kadu, da ne procuri komšiji dole... - Dosta je bilo. - Trudi te reči ne izgovara oštrim tonom. Pre s nekom rezignacijom. - U pravu si, vala. Što je dosta, dosta je. Ipak smo uradili šta smo hteli. - A onda počne da pevuši: - The record shows, we took the blows... And did it our waaaay. 13 - Brodski pod ugiba se pod majčinim nogama. To Klod malo pleše s njom. 13 Klodova parafraza velikog hita My Way, američke obrade francuske pesme „Comme d’nabitude”, koji je prvi, godine 1969, snimio Frenk Sinatra, a neku godinu kasnije i Elvis Presli. (Prim. prev.)

Ona, međutim, nije za ples, stoji kao kip. Mrzi u ovom trenutku Kloda kao što sam maločas ja mrzeo nju. Stao je pored nje, gleda kud i ona, pokušava da je uhvati za ruku. - U čemu je suština - kaže on, sav važan. - Oni će s nama razgovarati ponaosob. Trebalo bi da uskladimo priče. Tako dakle. On je došao jutros. Na kafu. Veoma utučen. - Ja sam rekla da smo se posvađali. - U redu. Kad? - Malo pre nego što će otići. - Šta je bio povod? - Tražio je da se iselim. - Dobro. Tako dakle. Došao je jutros. Na kafu. Veoma utučen i... Ona uzdahne, kao što bih na njenom mestu i ja. - Slušaj - kaže mu ona. - Samo ispričaj sve kako je bilo, samo frape izostavi, a svađu dodaj. Ne moramo generalnu probu da pravimo. - U redu. Večeras. Večeras ću da se pozabavim tim čašama od stiropora. Mnogo da ih uzmem. Na tri mesta. Još nešto. On je sve vreme nosio rukavice. - Znam. - A kad budeš kuhinju sređivala, da ni jedan jedini atom tog frapea ne... - Znam. Udaljava se od nje, okreće se, vuče se po sobi. Naslutio je uspeh, i sad nema mira, svrbi ga nešto, uzbuđen je. Ona, međutim, nije, i Klod polako gubi strpljenje. Štošta bi trebalo da urade, a i ako ne odmah da urade, a ono svakako da smisle kako će. Voleo bi da izađe nekud. Ali kuda? Napola pevuši, napola peva nešto novo. „My Blue Heaven”. „...and baby makes three.” Mene ti zvuci ne umiruju. Opet se vratio kod nas, majka stoji kraj prozora, sva se ukočila, ali ne predoseća opasnost. - Na prodaju - kaže on, prekidajući pesmu. - U dubini duše, oduvek sam računao s

tim da ćemo možda morati da prodamo ispod tržišne cene, za slučaj da moramo brzo da... - Klode. Njegovo ime procedila je u dva tona, s tim što je drugi bio niži od prvog. Upozorenje. Ali on ne odustaje. Nikad ga nisam video srećnijeg, to jest manje dopadljivog. - Taj tip je građevinac, preduzimač. Ne mora ni da razgleda. Sve je u kvadraturi. Stanovi, znaš. I keš... Majka se okreće prema njemu. - Zar ti nisi ni svestan? - Čega? - Zar si stvarno tako neopisivo glup? Pitanje nad pitanjima. Ali promenilo se i Klodovo raspoloženje. Ume on da zvuči i opasno. - Da čujemo. - Promaklo ti je. - Očigledno. - Ono što se danas desilo, pre svega nekoliko sati. - Da? - Izgubila sam muža... - Ne! - Čoveka koga sam nekad volela, i koji je voleo mene, koji je oblikovao moj život, dao mu smisao... - Stežu joj se vratne žile, i ona više nije u stanju da govori. Ali Klod se tek raspalio. - Dragi moj mišiću, pa to je užasno. Izgubila, kažeš. A gde bi ga čuvala? Gde ti je

poslednji put stajao? Mora da si ga zaturila negde. - Dosta! - Izgubila! Ček’ da razmislim malo. Znam! Sad sam se setio. Ostavila si ga na autoputu, u jendeku. Ostao je da leži sa stomakom punim otrova. Zamisli, boga ti, kako smo takvo nešto mogli da zaboravimo. Terao bi on još, ali Trudi utom zamahuje rukom i udara ga posred lica. Nije to ženski šamar, već udarac pesnicom, od kojeg je i meni poskočila glava. - Pun si prezira - progovara ona s iznenađujućom smirenošću. - Zato što si mu oduvek zavideo. - Vidi, vidi - kaže Klod, a glas mu samo malčice tvrđi no maločas. - Sušta istina. - Mrzeo si brata zato što nikad nisi bio čovek kao on. - Dok si ga ti, je li, volela do kraja. - Klod opet izigrava čuđenje. - Nego, šta li ono čuh od nekoga, strašno pametno je to bilo, samo ne znam da l’ beše sinoć il’ preksinoć? „Hoću da umre, i to mora da bude sutra.” Nije to sigurno rekla draga supruga moga brata, koji je oblikovao njen život. - Napio si me. To uglavnom stalno i radiš. - A sutradan ujutro, ko li je ono beše nazdravljao ljubavi i naterao čoveka koji joj je, jelte, oblikovao život da popije otrov? Svakako to nije bila draga supruga moga brata. O ne, ne moj mišić slatki. Razumem majku, znam kakva je u srcu. Ona činjenice prihvata onako kako ih vidi. Zločin, koji je prvobitno bio niz isplaniranih tačaka a potom njihovo sprovođenje u delo, sada, u pamćenju, liči na predmet, predmet koji se ne pomera, koji optužuje, nalik hladnoj kamenoj statui na nekoj šumskoj čistini. Zima je, steglo sve, ponoć, mesec bled, a Trudi hita sleđenom šumskom stazom. Osvrne se, pa pogleda u neku priliku u daljini koja se delom ne vidi od golih grana i pramenova magle, i shvata da taj zločin, kojim se bavi u mislima, zapravo i nije zločin. To je greška. Od početka je to greška i bila. Dugo je ona slutila to. Što se više udaljava, to joj jasnije postaje. Ona, zapravo, gotovo da i nije

pogrešila, nije ona loša, nije kriminalac. Zločin mora biti negde drugde u toj šumi, neko drugi ga je počinio. Nesporne su činjenice koje navode na zaključak da glavni deo krivice snosi Klod. To što se on sad kliberi neće mu pomoći. To ga osuđuje. A opet. A opet... A opet, ona ga tako žestoko želi. Kad god je nazove mišem, oseti u međunožju neki kao probod uzbuđenja, hladni grč, ledenu kuku koja je vuče nadole, na ivicu provalije, i podseća je na bezdane u koje je uranjala ranije, na zidove smrti koje je toliko puta, i prečesto, preživela. Njegov miš! Kakvo poniženje. Na dlan da mu stane. Mezimica. Nemoćna. Prestrašena. Prezrenja dostojna. Potrošna roba. O, pa ona je njegov miš, mišić! A sve je to, zna ona, čisto ludilo. I tako je teško odoleti. Može li ona da se suprotstavi? Šta je ona: žena ili miš?