Ijan Makjuan - Orahova ljuska

13. POŠTO JOJ SE RUGAO, Klod tone u tišinu čije značenje ne mogu da razlučim. Možda je njemu žao što je bio tako sarkastičan, ili se uvredio što ga, eto, skidaju s opojnih visova ushićenja. Možda je i ona uvređena ili bi želela opet da mu bude miš. Odmeravam ove mogućnosti dok se on udaljava od majke. Klod seda na ivicu kreveta koji je u neredu; lupka prstima po telefonu. Ona i dalje stoji kraj prozora, leđima okrenuta sobi, i gleda u svoje parče Londona, u sve slabiji večernji saobraćaj, ptičji poj što se čuje čas odavde, čas odande, pastile letnjih oblaka i haos krovova. Kad najzad progovori, ton joj je mrzovoljan i ravan. - Ne prodajem ja ovu kuću samo da bi se ti obogatio. On joj odgovara kao iz topa. Bockav mu je ton, prezriv: - Ne, ne. Zajedno ćemo se obogatiti ti i ja. Ili, ako ti se to više sviđa, oboje ćemo biti siromašni, svako u svom zatvoru. Lepo sročena pretnja. Može li ona da mu poveruje, da će, ako padne on, sa sobom povući i nju? Negativni altruizam. Odseći sebi nos da bi bližnjem naružio lice. Kako bi ona na to trebalo da uzvrati? Imam vremena da razmišljam o tome jer na njen odgovor još se čeka. Pomalo je zatečena ovom ucenom datom u nagoveštajima, čini mi se. Logično bi bilo da i ona njemu kaže što i on njoj. Teoretski gledano, imaju podjednaku moć jedno nad drugim. Idemo iz ove kuće. I nikad se nećemo vratiti. Ili ću oboma policiju da nam natovarim na vrat. Ali čak i ja znam da se ljubav ne rukovodi logikom, niti je moć ikad raspoređena ravnopravno. Do prvih poljubaca novi ljubavnici stižu noseći ožiljke, ali i stare čežnje. Ne zanima uvek i sve da oni baš budu ti koji će biti u prednosti. Nekima je potreban zaklon, drugi su željni samo nadrealnosti zanosa, zbog kojeg će besomučno lagati

ili podnositi iracionalne žrtve. Ali retko se pitaju šta im je potrebno ili šta žele. Uspomene ne znače mnogo kad je o neuspesima iz prošlosti reč. Detinjstvo prosijava kroz odraslu kožu, bilo od toga neke vajde ili ne. Isto biva i sa zakonima nasleđa kojima je ličnost vezana. Ljubavnici ne znaju da slobodna volja ne postoji. Nisam čuo dovoljno radiodrama, pa samo toliko znam, mada sam iz pop pesama naučio da oni u decembru ne osećaju ono što su osećali u maju, te da imati matericu može biti nešto neshvatljivo onima koji matericu nemaju, kao i da isto važi i u obrnutom smeru. Trudi se sad okreće licem prema sobi. Jeza me hvata od njenog tanušnog glasa koji kao da dopire izdaleka: - Bojim se. Ona već vidi kako su im se planovi izjalovili, uprkos početnim znacima uspeha. Drhti sva. Na kraju ipak neće moći da dokaže svoju nevinost. Sama mogućnost da dođe do svađe s Klodom stavila joj je do znanja koliko bi krhka njena nezavisnost mogla biti. Nije dosad imala prilike da ga vidi u sarkastičnom izdanju, i to je plaši, dezorijentiše je. A želi ga, iako su i njegov glas, i dodir njegov, i poljupci njegovi iskvareni onim što su njih dvoje zajedno učinili. Smrt moga oca neće ostati negde izolovana, ona se otrgla s ploče u mrtvačnici, iz fioke od nerđajućeg čelika, i eno je sad gore u večernjem vazduhu, prešla je Severni kružni put i sad lebdi nad onim tamo krovovima severnog Londona. Ušla je i u njihovu sobu, u njenu kosu, na rukama je njenim, po Klodovom licu - osvetljena maska koja bezizrazno zuri u telefon koji drži u ruci. - Slušaj ovo - kaže on, a glas mu kao da je nedeljno jutro a oni sede za stolom i doručkuju. - Iz lokalnih novina. Sutrašnje izdanje. Leš muškarca viđen kod krivine na auto-putu M1 između skretanja za, i tako dalje, i tako dalje. Hiljadu dvesta poziva vozača službama hitne pomoći, i tako dalje. Smrt konstatovana po prispeću u bolnicu, potvrdila portparolka policije, i tako dalje. Ime još nije objavljeno... I evo ga sad. „Policija za sada ovaj smrtni slučaj ne tretira kao rezultat krivičnog dela.” - Za sada - šapatom će Trudi. A onda glasnije: - Ali zar ne razumeš šta pokušavam da...

- Šta to? - On je mrtav. Mrtav! To je tako... I... - Sad je briznula u plač. - I boli. Klod, jednostavno, nastupa razumno: - Ako se ne varam, ti si htela da on umre, a sada... - O Džone! - viče ona. - Znači, ima da budemo hrabri, pa kud puklo. I izvući ćemo se... - Učinili smo... nešto strašno - kaže ona, ni sama ne primetivši da više ne razmišlja o svojoj nevinosti. - Obični ljudi ne bi imali petlje da urade ono što smo mi uradili. Evo još jednih... Luton herald i post. „Juče ujutro...” - Nemoj! Nemoj, molim te. - Dobro, dobro. Ionako svi isto pišu. Trudi je sad ogorčena. - Oni pišu „mrtav čovek”, a njima to ništa ne znači. Puke reči. Otkucane. Nemaju oni pojma šta to znači. - Ali oni pravo kažu. Ja to, sticajem okolnosti, znam. Svakog minuta u svetu umre sto pet ljudi. Još malo pa dvoje u sekundi. Čisto, eto, da imaš neku predstavu. Dve sekunde traje predah, dok ona razmišlja o ovome što je čula. A onda prasne u smeh, neželjen, neveseo smeh koji se pretvara u jecanje, kroz koje će ona naposletku izgovoriti reči „mrzim te”. Prišao joj je blizu, uhvatio rukom za nadlakticu, šapuće joj na uvo: - Mrziš? Nemoj opet da me uzbuđuješ. Ali uzbudila ga je. Kroz njegove poljupce i svoje suze, Trudi kaže: - Molim te. Ne. Klode. Nije ga, međutim, odgurnula od sebe. Klodovi prsti su ispod moje glave, lagano se

pomeraju. - O, ne - šapuće ona, približavajući mu se. - O, ne. Žalost i seks? Mogu jedino da teoretišem. Odbrana slaba, meka tkiva još mekša nego obično, emocionalna elastičnost ustupa mesto detinjastoj veri u prizemni samozaborav. Nadam se da nikad neću saznati kako to izgleda. On ju je već odvukao do kreveta, izuo joj sandale, skinuo pamučnu letnju haljinu i opet je nazvao svojim mišem, mada sad samo jedanput. Gura je, ona pada na leđa. Nejasna je granica između pristanka i nepristajanja. Da li ožalošćena žena kaže „da” kad podiže zadnjicu da bi čovek mogao da joj skine gaćice? Ja bih rekao da ne kaže. Ona se izvrnula na bok - toliko što se tiče njene inicijative. U međuvremenu, ja kujem plan, to mi je poslednja nada. Poslednji adut u rukavu. Klod kleči kraj nje, verovatno nag. U takvom trenutku, šta bi moglo biti gore? I eto njega brzo sa odgovorom: u ovoj fazi trudnoće, misionarska poza povlači sobom visok zdravstveni rizik. Tek je promrmljao komandu - koji šarmer - a ona se okrenula na leđa, da bi joj on razdvojio noge, ravnodušno, nadlanicom, i sad je - madrac mi to govori - spreman da se, s onom telesinom, spusti na mene. Moj plan? Klod kopa tunel ka meni, i ja moram brzo da reagujem. Njišemo se, krckaju nam kosti pod velikim pritiskom. Neki elektronski zvuk pišti mi u ušima, oči mi se iskolačile, peckaju me. Moram nekako ruke, šake da upotrebim, ali ovde ima tako malo prostora. Da kažem to odmah: hoću da se ubijem. Smrt odojčeta, koja je, zapravo, ubistvo izazvano nesmotrenim kidisanjem moga strica na bremenitu ženu koja je dobrano zašla u treći trimestar. A onda će njega da hapse, da mu sude, da ga osude, da ga pošalju u zatvor. Smrt moga oca biće upola osvećena. Upola, zato što u blagorodnoj Britaniji ubice ne vešaju. Očitaću ja Klodu pravu lekciju o veštini negativnog altruizma. Da bih sebi oduzeo život, potrebna mi je pupčana vrpca, triput da obmotam taj smrtonosni kalem sebi oko vrata. Iz velike daljine do mene dopiru majčini uzdasi. Izmišljena priča o očevom samoubistvu poslužiće mi kao nadahnuće da i sam pokušam sebi da presudim. To ti je kad život oponaša umetnost. Biti mrtvorođenče - spokojan jedan termin, očišćen od svake

tragike - ima u tome nečeg privlačnog. A ovaj mi sad tuče direktno po lobanji. Hvata brzinu, u galopu je već, disanje mu je hrapavo. Moj svet se trese, ali omču sam uspeo da namaknem, stežem je obema rukama, cimam iz sve snage, zgrbio se sav, predan svom zadatku kao zvonar u crkvi. Kako je to lako! Klizava vrpca steže se oko zajedničke karotidne arterije, životonosnog kanala toliko dragog koljačima. Mogu ja to. Jače samo! Vrtoglavo osećanje da se sve ruši, da zvuk postaje ukus, a dodir zvuk. I onda se diže neko crnilo, crno da ništa crnje nikad video nisam, a onda majka - jedva čujno oprašta se od mene... Ali, naravno, ubiti mozak znači ubiti volju da se ubije mozak. Čim sam počeo da gubim svest, pesnice su mi omlitavele, i život se vratio u telo. Istoga časa začuo sam zvuke što odaju svu silinu života - intimne zvuke, kao da osluškujem kroz zidove jeftinog hotela. A onda ti zvuci postaju glasniji, glasniji. To je moja majka. Eto nje, opet se vinula u jedno od svojih pogibeljnih uzbuđenja. U ovom mom zatvoru, međutim, zid smrti je previsok. Pao sam, strmeknuo se u vežbaonicu nemog postojanja. Klod, najzad, sklanja svoju odvratnu masu - pozdravljam njegovu sirovu brzinu - i ja ponovo mogu da računam na svoj prostor, mada su mi noge skroz utrnule. Oporavljam se, Trudi se izvalila na leđa, sva otromboljena što od iscrpljenosti, što od uobičajenog kajanja. * * * Nisu tematski parkovi Paradiso i Inferno to čega se najviše užasavam - rajskih vožnji i paklene gužve - i mogao bih ja da živim sve i da me uvredite nametnuvši mi večni zaborav. Ne smeta mi ni ako nikad i ne saznam šta me čeka. Mene plaši to da ću nešto propustiti. Zdrava želja ili puka pohlepa, tek, ja želim prvo svoj život, ono što mi sleduje, to beskrajno malo parče beskonačnog vremena i jednu valjanu priliku da osetim šta to znači imati svest. Duguju mi šačicu decenija da okušam sreću na jednoj nesputanoj

planeti. To je vožnja za mene - vožnja na zidu života. Hoću da na mene dođe red. Hoću da postojim. Drugim rečima, ima jedna knjiga koju želim da pročitam, a još nije objavljena, nije još ni napisana, iako su prve stranice napisane. Želim do kraja da pročitam Moju povest o dvadeset prvom veku. Želim da budem tamo, na poslednjoj strani, u svojim ranim osamdesetim, nejak već, ali živahan, i da veče 31. decembra 2099. provedem plešući. A možda se taj život okonča pre tog dana, što će reći da je tu reč o nekoj vrsti trilera, s mnogo nasilja, senzacionalnog i izrazito komercijalnog. Zbornik snova, s elementima horora. To će, ipak, ujedno biti i ljubavna priča, kao i epska pripovest, genijalno smišljena. Čisto da osetite atmosferu, pogledajte prethodni deo, koji je počeo sto godina ranije. Priča teška za čitanje, barem prva polovina, teška, ali primamljiva. Situaciju vadi nekoliko poglavlja, kao na primer ona o Ajnštajnu i Stravinskom. U toj novoj knjizi ima više nerešenih fabularnih tokova, a jedan od njih svodi se na pitanje: hoće li devet milijardi heroja uspeti da se izvuče bez nuklearnog okršaja? Razmišljajte o tome kao o nekom kontaktnom sportu. Jedan tim na ovu, drugi na onu stranu, i opet tako. Indija protiv Pakistana, Iran protiv Saudijske Arabije, Izrael protiv Irana, SAD protiv Kine, Rusija protiv SAD i NATO, Severna Koreja protiv svih ostalih. Da biste povećali izglede na uspeh, dodajte još timova: počeće da pristižu i igrači iz nevladinog sektora. Koliko su naši junaci čvrsto rešeni da pregreju svoje ognjište? Ugodnih 1,6 stepeni, kako se nada skeptična manjina, pretvoriće tundru u beskrajnu žitnicu, na baltičkim plažama nicaće taverne, a po severozapadnim teritorijama leteće grozni leptirovi. Na tamnijoj strani pesimizma, četiri stepena Celzijusa, pa još s jakim vetrom, donosiće nevolje u vidu poplava i suša, kao i mračnu političku klimu u opštem metežu. Dodatna pripovedačka tenzija u podradnjama na lokalnom nivou: hoće li Bliski istok ostati u stanju pomame, hoće li se izliti u Evropu i promeniti je zauvek? Može li islam da ugasi svoj grozničavi ekstremizam u hladnom jezeru reformi? Može li Izrael da ustupi pedalj-dva pustinje onima koje je raselio? Sekularni evropski snovi o uniji mogu se raspršiti suočeni sa starim mržnjama, sitnim nacionalizmima, finansijskom propašću, neslogom. Ili će, možda, Evropa uspeti da ostane na svom kursu. To moram da znam. Hoće li doći do tihog

opadanja SAD? Slabi su izgledi za to. Hoće li se kod Kineza probuditi savest, kod Rusa? Kod globalnih finansijskih institucija i korporacija? A onda se uvode zanimljive ljudske konstante: sve što ima veze sa seksom i umetnošću, vinom i naukom, pa katedrale, krajolici, traganje za višim smislom. I, konačno, privatni okean želja - moja je želja da sedim bos na plaži dok gori vatra, uz prženu ribu, limunadu i muziku, u društvu prijatelja, i da tu bude neko, ne Trudi, ko će me voleti. Moje pravo na rođenje pretočeno u knjigu. I stoga se stidim tog svog pokušaja, osećam olakšanje što nisam uspeo. Do Kloda (koji sad glasno pevuši u kupatilu u kojem sve odjekuje) mora se dopreti na neki drugi način. Jedva da je petnaest minuta prošlo otkako je razodenuo moju majku. Osećam da ulazimo u novu fazu ove večeri. Voda teče iz slavine, ali on je nadglasava: gladan je, viče. Pošto je puls počeo da joj se smiruje posle one ponižavajuće epizode, verujem da će se majka sad vratiti temi nevinosti. Njoj će se svakako učiniti da je Klodova priča o nekakvoj večeri u tom času neumesna. Čak i krajnje neosetljiva. Ona seda, oblači haljinu, pronalazi gaćice u posteljini, uskače u sandale i odlazi da se pogleda u ogledalce na noćnom stočiću. Počinje da plete kosu koja, onako zapuštena, visi u plavim uvojcima koje je njen muž svojevremeno veličao u pesmi. To joj daje dovoljno vremena da se oporavi i razmisli o svemu. U kupatilo će otići kad Klod tamo završi. Odbojna joj je sad sama pomisao na to da se nađe u njegovoj blizini. Gađenje koje oseća vraća je pojmovima čistote i svrhe. Pre samo nekoliko sati, ona je držala sve konce u svojim rukama. I držaće ih opet, pod uslovom da odoli još jednom bolesnom, pokornom obeznanjivanju. Dobro se oseća, zasad, osvežila se, zadovoljna je, imuna, ali ono je čeka, čeka je ta zverčica koja bi opet mogla da naraste u zver, da izobliči njene misli, da je povuče sa sobom nadole - i opet će biti Klodova. A da opet preuzme glavnu reč... Razmišljam o njoj i o tome kako mozga dok na ljubak način naginje glavu u stranu pred ogledalom, da uhvati još jedan pramen. Da opet deli naređenja kako je to činila tog prepodneva u kuhinji, da smišlja naredni korak - značilo bi to da je praktično preuzela odgovornost za prestup. O, kad bi samo mogla da se prepusti bezgrešnoj žalosti ucveljene udovice.

Do daljeg, čekaju je praktični zadaci. Upotrebljeno posuđe, plastične čaše, pa i sam blender treba odneti negde daleko od kuće i baciti. Iz kuhinje treba ukloniti sve tragove. Jedino šolje za kafu treba da ostanu gde jesu, na stolu, neoprane. Ti dosadni poslovi odagnaće užas iz njenih misli makar na jedan sat. Možda upravo zato ona sad i spušta ruku, umirujuće, na izbočinu u kojoj se nalazim ja, nedaleko od mojih krsta. Čin ljubavi i nade za našu budućnost. Kako je uopšte mogla i da pomisli da mene nekome da? Biću ja njoj potreban. Uneću svetlosti u polusenku nevinosti i patosa koja će je okruživati. Majka i dete - velika religija izatkala je najlepše priče oko tog moćnog simbola. Sedeću u njenom krilu i upirati prstom u nebo, i zahvaljujući meni progonitelji joj neće moći ništa. S druge strane - kako mrzim taj izraz - nisu obavljene nikakve pripreme za moj dolazak, niti je odeća kupljena, nit nameštaj, ni traga ni glasa od prinudnog svijanja gnezda. Nijednom nisam, bar da znam, bio u nekoj kupovini sa svojom majkom. Budućnost ispunjena ljubavlju puka je maštarija. Klod izlazi iz kupatila, ide po telefon. Hrana mu je na pameti, zove neki indijski restoran, tako je usput promrmljao. Majka ga zaobilazi, ide sad ona da spere sve sa sebe. Kasnije, izlazimo mi iz kupatila, a on - još na telefonu. Odustao je od indijske kuhinje, sad zove neki danski restoran - otvoreni sendviči, ukiseljena haringa, pečeno meso. I previše je hrane poručio, što je nagon sasvim prirodan posle ubistva. Dok je on obavio porudžbinu, Trudi se već spremila, uplela kike, okupana, presvukla veš, nova haljina, cipele umesto sandala, malčice parfema. Preuzima glavnu reč. - Ima jedna stara platnena torba u plakaru ispod stepenica. - Prvo ću da jedem. Umirem od gladi. - Idi odmah. Mogu svaki čas ponovo da se pojave. - Uradiću kako ja hoću. - Uradi kako ti ja ka... Zar je stvarno mislila da kaže „kako ti ja kažem”? Koliki je put ona prešla: maločas mu je bila kao neka kućna ljubimica, a sad se prema njemu odnosi kao prema detetu. Mogao bi i da ne obraća pažnju na nju. Moglo bi i do svađe da dođe. Ali on se laća

telefona. Nisu to Danci, da potvrde porudžbinu, nije čak ni isti onaj telefon. Majka mu je prišla otpozadi, da pogleda. Nije to telefonski poziv, nego video-interfon. Zajedno gledaju u ekran, u čudu. Čuje se glas, izobličen, lišen donjih registara; piskava molba koja probija uši. - Molim vas. Moram odmah da vas vidim! - O bože! - kaže majka ne krijući gađenje. - Ne sad. Ali Klod, koji je i dalje razdražen što mu se tako naređuje, ima sad pravi razlog da obnovi poljuljanu samostalnost. Pritiska dugme, vraća telefon na mesto, a onda, načas, ćute tako. Nemaju šta jedno drugom da kažu. Ili, možda, previše toga imaju jedno drugom da kažu. A onda svi silazimo u prizemlje, da dočekamo pesnikinju što piše o sovama.

14. DOK SILAZIMO NIZA stepenice, imam vremena da još malo porazmislim o tome koliko sam u stvari imao sreće što nisam bio dovoljno rešen kad je trebalo sebe do nogu potući, sebe pridaviti onom omčom. Ima poduhvata koji su osuđeni na propast onog časa kad su začeti, ne zbog kukavičluka, već zbog same prirode tih poduhvata. Franc Rajhelt, „Leteći krojač”, izveo je 1912. kobni skok s Ajfelove kule. Na sebi je imao vrećasto padobransko odelo, uveren da će njegov pronalazak spasavati živote avijatičara. Pre skoka, oklevao je četrdeset sekundi. Kad se najzad nagnuo napred i iskoračio u prazninu, potisak vazduha odozdo prilepio je tkaninu uz njegovo telo, i Rajhelt je pao kao da si odozgo bacio kamen. Činjenice i matematika bile su protiv njega. U podnožju tornja napravio je sebi plitku grobnicu u smrznutom pariskom tlu, duboku petnaest centimetara. Što me, opet, podseti na Trudino usporeno polukružno okretanje na prvom odmorištu, preko smrti, u pravcu osvete. Stvari postaju jasnije, osećam olakšanje. Osveta: taj poriv je instinktivan, moćan - i da se oprostiti. Kad je neko uvređen, nasamaren, obogaljen, ne može odoleti privlačnoj sili osvetoljubivih misli. A u ovom slučaju, u ovom ekstremnom slučaju, gde je ubijena draga osoba, mašta samo radi. Društvena smo bića, jedni druge držali smo nekad na bezbednom odstojanju bilo nasiljem ili pretnjom nasiljem, kao psi u čoporu. Rođeni smo za ovo zamamno iščekivanje. Čemu imaginacija pa i služi nego da joj čovek pusti na volju, da ona istera svoje, da unedogled ponavlja krvave mogućnosti? Osveta se može izvršiti sto puta u toku jedne besane noći. Poriv, namera koja se provlači kroz san, ljudska je, normalna, i mi bi to sebi trebalo da oprostimo. Ali kad na nekog podigneš ruku, kad nasilje o kojem si samo maštao zaista i sprovedeš u delo - osuđen si na propast. Matematika tako kaže. Nema povratka na

prethodno stanje stvari, nema melema na ranu, nema slatkog olakšanja ili, svakako, olakšanja koje će biti iole trajno. To je samo još jedan zločin i ništa drugo. Pre nego što se otisneš putem osvete, dva groba iskopaj, rekao je Konfučije. Osveta para tkanje civilizacije. Ona podrazumeva povratak neprekidnom strahu, strahu koji se oseća celom utrobom. Pogledajte samo jadne Albance, hronično zastrašene kanunom, tim idiotskim kultom krvne osvete. I tako, još nismo stigli ni do odmorišta na stepeništu kod ocu mi tako mile biblioteke, a ja sam se već oprostio, ne od svojih misli, već od postupaka kojima bih eventualno osvetio njegovu smrt, bilo u ovom životu sad, ili u onom narednom, postnatalnom. Oprostio sam se i od svog kukavičluka. Likvidacija Kloda Kernkrosa neće mog oca vratiti u život. Rajheltovo oklevanje, koje je potrajalo četrdeset sekundi, ja produžavam na čitav život. Bez naglih postupaka. Da mi je pošlo za rukom ono s pupčanom vrpcom, onda bi to, a ne Klod, privuklo pažnju patologa. Nesrećan slučaj, zapisao bi on, ništa neobično. Mojoj majci i stricu to bi donelo nezasluženo olakšanje. Ako su stepenice uopšte mesto gde se može razmišljati, to je isključivo zato što Trudi po njima gazi brzinom najsporijeg lorisa.14 Sada se barem za rukohvat čvrsto drži. Korača stepenik po stepenik, na ponekom i zastane, premišlja se, uzdahne. Znam ja kako stoje stvari. Gošća će ih prekinuti u obavljanju osnovnih kućnih poslova. Policija bi mogla da se vrati. Trudi nije raspoložena za svađu iz ljubomorne posesivnosti. Tu je, zatim, i pitanje prioriteta. Njoj, Trudi, uskraćeno je pravo da identifikuje telo - to je grize. Elodi je tek odnedavno bila s Džonom. Ili i ne baš odnedavno. Možda je bila s njim još pre nego što se preselio u Šordič. Još jedna sveža rana koju treba zalečiti. Ali što li je sad došla ovamo? Sigurno ne da izjavljuje ili prima saučešće. Možda zna nešto, ili poseduje neku inkriminišuću poslasticu. Mogla bi Trudi i Kloda da baci psima. Ili je ucena posredi. Ili da se dogovore oko sahrane. Ništa od toga nije. Ne, ne! Tolike negacije iziskuju od moje majke veliki napor. Kako je to iznurujuće, povrh svega ostalog (mamurluka, ubistva, seksa koji joj je samo išao na živce, poodmakle trudnoće), što sad mora, eto, i da se napreže kako bi polje svoje licemerjem prikrivene mržnje morala da širi i na jednu gošću. 14 Vrsta majmuna koja nastanjuje prašume jugoistočne Azije. (Prim. prev.)

Ali Trudi je čvrsto rešena. Njene pletenice brižljivo kriju njene misli od svih osim mene, dok njen donji veš - pamučni, ne svileni, osećam to - i kratka letnja haljina s cvetnim motivima, korektno komotna, ali ne preširoka - sve je na svom mestu. Obnažene, ružičaste ruke i noge, ljubičastim lakom premazani nokti na nogama i puna, nesporna lepota izloženi su pogledima i izazivaju strah. Izgleda kao brod linijske plovidbe, potpuno opremljen, makar i mimo volje posade, s topovskim cevima što vire kroz otvore na bokovima. Žena-ratnica, kojoj ja dođem kao ponosita pramčana figura. Pokreti su joj lepršavi, premda isprekidani, dok silazi niza stepenice. Spremna je da se suoči s ma čim što bi joj se isprečilo na putu. Dok smo stigli do hodnika, već je počelo. I to loše. Ulazna vrata su se otvorila i zatvorila. Elodi je ušla, Klod je grli. - Da, da. Eto, eto - šapatom Klod izgovara plačne, nedovršene rečenice. - Nije trebalo da. Pogrešila sam. Ali ja. O, žao mi je. Kako li je. Tebi. Ne mogu. Tvoj brat. Ništa ja tu ne mogu - na to će Elodi. Majka stoji u dnu stepeništa, sva se ukipila od nepoverenja, i to ne samo nepoverenja koje oseća prema gošći. To je, dakle, pesnička patnja na delu. Elodi još nije svesna našeg prisustva. Biće da je licem okrenuta prema vratima. Vest koju je donela izlazi iz njenih usta u skakutavim jecajima. - Sutra uveče. Pedeset pesnika. Iz cele. O, mi smo ga voleli! Čitanje u Betnalu. Zelena biblioteka. Ili napolju. Sveće. Svako po jednu pesmu. Voleli bismo da i vas dvoje budete tamo. Ona zastane načas da izduva nos. Dok čini to, odvaja se od Kloda, i tek tada ugleda Trudi. - Pedeset pesnika - bespomoćno ponavlja. Postoji li išta što bi njemu, Džonu, bilo mrskije? - Mnogo je to. Sad je već gotovo ovladala sobom, jecaji jenjavaju, ali poneta patetikom vlastitih reči ponovo počinje da jeca.

- O. Zdravo, Trudi. Mnogo mi je, mnogo mi je žao. Ako bi ti ili. Mogli koju reč da kažete. Ali razumemo mi. Ako bi ti. Ako ne možeš. Kako je to teško. Prepuštamo je njenom bolu, koji dostiže vrhunac nekom vrstom zakukavanja. Elodi pokušava da se izvini, i konačno čujemo reči: - U poređenju s onim što vi. Tako mi je žao! Bolje da idem. U pravu je ova, misli Trudi. Opet je ona druga, a Elodi prva. Jer, Elodi je ta koja više tuguje, koja više plače, a ona stoji, nepomična, podno stepeništa. Ovde, u hodniku, gde se zadah, sigurno, i dalje oseća, utonuli smo u neku vrstu samozaborava. Slušamo Elodi, sekunde prolaze. Šta sad? Klod ima odgovor. - Hajdemo dole. Ima puji-fimea15 u frižideru. - Ja ne mogu. Samo sam došla da... - Ovuda. Dok je Klod usmerava pored moje majke, njih dvoje neizostavno razmenjuju poglede - to jest, ona prezrivo seva pogledom dok on, šta će, vidi to i sleže ramenima. Dve žene niti su se zagrlile, nisu se čak ni dodirnule, pa ni reč razmenile, čak ni u trenutku kad su se našle svega nekoliko centimetara jedna od druge. Trudi ih pušta napred, pa tek onda kreće i sama, dole, u kuhinju, gde se dva dokaza, glikol i frape iz Ulice Džad, kriju među forenzičkim mrljama zatrpanim opštim haosom. - Ako si raspoložena - kaže moja majka zakoračivši na lepljivi brodski pod. - Klod će ti svakako napraviti sendvič. Ova bezazlena ponuda puna je trnja; ona, prvo, nije prikladna u datoj situaciji; drugo, Klod u životu nije napravio sendvič; zatim, u kući nema hleba i, konačno, sve i da ima hleba, na njega ne bi imalo šta da se stavi osim onog ljuspastog taloga od usoljenih oraha. A i ko bi uopšte mogao mirne duše da pojede sendvič napravljen u takvoj jednoj kuhinji? Nije nimalo slučajno što se Trudi ne nudi da joj ona napravi taj sendvič; nimalo slučajno, ona tim iskazom spaja Elodi i Kloda, sama se pritom distancirajući od njih. 15 Pouilly-Fume, belo vino sorte sovinjon. (Prim. prev.)

Optužba je to, odbacivanje, hladno povlačenje prikriveno tobož gostoljubivim gestom. Mada ne odobravam takvo ponašanje, pod snažnim sam utiskom. Takvoj prefinjenosti čovek se može naučiti slušajući emisije na radiju. Trudin neprijateljski stav ima blagotvorno dejstvo na Elodinu sintaksu. - Ne bih sad ništa mogla da pojedem, hvala ti. - Ali mogla bi nešto da popiješ - kaže Klod. - Mogla bih. Sledi poznati niz zvukova - vrata frižidera, nemarno zveckanje vadičepa u dodiru s bocom, sonorno izletanje čepa iz grlića, pa onda ovlašno pranje čaša zaostalih od prethodne noći. Puji. Odmah tamo kod Sansera, samo reku pređeš. A i što ne bismo popili? Još malo pa će pola osam. Magloviti, sivi zanos koji donose ta sitna zrna dobro će nam doći u još jednoj vreloj, sparnoj londonskoj večeri. Ali ja hoću više od toga. Meni se čini da Trudi i ja nedelju dana ništa nismo pojeli. Podstaknut Klodovom telefonskom porudžbinom, žudim za tim da uz vino prezalogajim neko zaboravljeno, starovremsko jelo, harengs pommes a l’huile. 16 Klizava dimljena haringa, gladak mlad krompir koji se presijava, devičansko ulje najboljih maslina, crni luk, seckani peršun - čeznem za takvim predjelom. Kako bih to tek onda elegantno zalio puji-fimeom. Ali kako da ubedim majku? Mogao bih ’ladno da prerežem stricu grkljan. Moja blažena zemlja trećeg izbora nikad mi nije izgledala tako daleko. Svi smo sad za stolom. Klod sipa vino, čaše se podižu, atmosfera je turobna, odaje se pošta pokojniku. Tišinu razbija Elodi, šapatom punim strahopoštovanja: - Ali samoubistvo. To, jednostavno, tako... tako ne liči na njega. - O, pa dobro - kaže Trudi, i sve ostaje na tome. Prepoznala je svoju šansu. - Koliko ga ti dugo poznaješ? - Dve godine. Upoznala sam ga kad je predavao... 16 Fr.: haringe s krompirom na ulju. (Prim. prev.)

- Onda bi trebalo da znaš za njegove depresije. Tihi majčin glas naleže mi na srce. Kakva uteha za nju, da veruje u smislenost priče o mentalnom oboljenju i samoubistvu. - Put moga brata nije baš bio posut cvećem. Klod, sad mi je to jasno, i ne ulazi u red prvorazrednih lažova. - Nisam za to znala - kaže Elodi jedva čujno. - Uvek je bio tako širokogrud. Naročito prema nama, znate, prema mlađoj generaciji koja... - Imao je on jednu sasvim drugačiju stranu - odlučno će Trudi. - Drago mi je što njegovi studenti tu stranu nisu upoznali. - Još kao dete - kaže Klod. - Jednom je uzeo čekić i... - Nije sad vreme za tu priču - prekida Trudi, i nagoveštaj samim tim biva intrigantniji. - U pravu si - kaže on. - Pa ipak, voleli smo ga. Osećam kako majka podiže ruku ka licu, da ga pokrije ili da obriše suzu. - Ali nikada nije hteo da se leči. Nije hteo da se pomiri s tim da je bolestan. U Elodinom glasu oseća se doza protesta ili negodovanja koja se mojoj majci i mom stricu nikako neće dopasti: - Meni to nema nikakvog smisla. Spremao se da krene za Luton, da plati štamparu. U gotovini. I radovao se što će izmiriti taj dug. I trebalo je večeras da čita poeziju. U Pesničkom društvu Kraljevog koledža. Nas troje smo bili, ono kao, znate, pratnja. - Voleo je svoje pesme - kaže Klod. Kako u njoj raste bol, tako Elodi podiže ton: - A zašto bi samo tako zaustavio kola... Tek tako. A upravo je završio knjigu. I ušao u najuži izbor za Odnovu nagradu. - Depresija ne zna za milost... - Klod me iznenađuje svojom pronicljivošću. - Sve

dobre stvari u životu iščeznu ti iz... Prekida ga moja majka. Glas joj je neumoljiv. Dosta joj je već ovoga: - Znam da si mlađa od mene. Zar stvarno treba slog po slog da ti izgovaram? Firma u dugovima. I lično u dugovima, pritom. Nezadovoljan svojim radom. Na putu dete koje on nije želeo. Žena mu se tuca s rođenim bratom. Hronični problemi s kožom. I depresija. Je l’ ti jasno? Zar misliš da stvari već ne stoje dovoljno loše i bez vašeg glumatanja, bez vaših pesničkih večeri i nagrada, pa si još došla da mi kažeš kako to nema smisla? Uskočila si u njegov krevet. Smatraj se srećnom. Došao je red na Trudi da je prekinu. Vrisak i tresak stolice koja je unazad pala na pod. U tom trenutku primećujem da je moj otac uzmakao. Kao čestica u fizici, on, bežeći od nas, izmiče svakoj definiciji; samouvereni, uspešni pesnik-predavač-izdavač, smiren u rešenosti da povrati vlasništvo nad rodnim domom, nad domom njegovog oca; ili zlosrećni, omalovaženi rogonja, budala koja nema veze sa životom, pleća povijenih pod bremenom dugova, jada i netalentovanosti. Što više toga slušamo o nekome, to manje verujemo onome koji priča. Prva reč koju Elodi uspe da prevali preko usana stapa se s jecajem: - Nikada! Muk. Osećam, u tišini, kako prvo Klod, a potom i moja majka, posežu za pićem. - Nisam znala da će sinoć reći ono što je rekao. I ništa od toga nije istina! Želeo je da mu se vratiš. Pokušao je da te učini ljubomornom. Nikada on tebe ne bi odavde izbacio. Glas joj ponire kako se ona saginje da podigne stolicu. - Zato sam došla ovamo - kaže. - Da vam kažem šta imam, a vama bi bolje bilo da to shvatite na pravi način. Ničega, ali ničega nije bilo između nas dvoje. Džon Kernkros mi je bio urednik, prijatelj i profesor. Pomogao mi je da postanem pisac. Je li to jasno? Ja sam nemilosrdno sumnjičav, ali oni joj veruju. To, što ona ipak nije bila

ljubavnica moga oca njima bi trebalo da donese veliko olakšanje, ali ja bih rekao da to sa sobom povlači neke druge mogućnosti. Da oni sad, u stvari, pred sobom imaju ženu kojoj tu nije mesto, a koja će moći da svedoči o svim mogućim razlozima koje je moj otac imao da ostane u životu. Zla sreća, baš. - Sedi - kaže joj Trudi tiho. - Verujem ti. I nemoj, molim te, više da vičeš. Klod ponovo sipa vino. Puji-fime meni je, nekako, previše tanušan, preoštar nekako. Premlado vino, možda, nije za ovakvu jednu priliku. Napolju je vrelo letnje veče, možda bi nam stameni pomerol bolje legao kad se već barata jakim emocijama. E, da kojim slučajem imamo podrum, pa da ja siđem dole, u prašnjavu pomrčinu, i da odvadim neku bocu sa stalaže. Da je uzmem u ruke pa postojim, tako, načas s njom, da se zaškiljim kako bih pročitao šta piše na etiketi, onda samozadovoljno da klimnem glavom i da je iznesem gore, na sto. Život odraslih ljudi, ta daleka oaza. Ma ni kao fatamorgana da ti se prikaže. Zamišljam majčine obnažene ruke prekrštene na stolu, pogled joj postojan i bistar. Niko živi ne bi rekao kakve je muke iznutra kidaju. Džon je voleo samo nju. Ono podsećanje na Dubrovnik bilo je iskreno, a njegova izjava mržnje, i maštanje o tome kako bi je rado zadavio, i kako voli Elodi - sve su to bile, može se ponadati, puke laži. Ali ona sad ne sme da klone, mora biti čvrsta. Upravo to sad i pokušava, da ozbiljno, naoko bez trunke naklonosti, istraži situaciju. - Ti si identifikovala telo. I Elodi je sad smirenija. - Pokušali su tebe da nađu. Ali nisi se odazivala. Uzeli su njegov telefon, pa su videli da je mene zvao. U vezi s tom pesničkom večeri - ništa drugo. Pitala sam verenika da pođe sa mnom, mnogo sam se bila uplašila. - Kako je izgledao? - Na Džona misli - kaže Klod. - Iznenadila sam se. Izgledao je spokojno. Osim... - Na to ona oštro udahne,

duboko. - Osim usta. Bila su mu tako izdužena, tako široka, maltene od uva do uva, ličilo je to na neki sumanut osmeh. Istina, zatvorena su bila. Drago mi je bilo što su makar zatvorena. Oko sebe, po zidovima i kroz grimizne odaje iza tih zidova, osećam kako se moja majka trese. Još jedan takav fizički detalj, i biće raskrinkana.

15. U RANOJ FAZI MOG SVESNOG života, jedan od mojih prstiju, koji u to vreme nije bio podložan mom uticaju, očešao se o ispupčenje nalik školjci u mom međunožju. I mada su se ta školjka i vrh mog prsta nalazili na različitim udaljenostima od mog mozga, osetili su jedno drugo istovremeno, što je jedna zanimljiva tema kojom se bavi neuronauka, poznata kao problem vezivanja. Danima kasnije desilo mi se to ponovo, samo s drugim prstom. Prošlo je tako neko vreme u mom razvoju, i ja sam shvatio šta ta pojava podrazumeva. Biologija je sudbina, a sudbina je digitalna i, shodno tome, binarna. Stvar je bila prosta da prostija ne može biti. To čudnovato, suštinsko pitanje, koje počiva u samoj srži svakog rađanja, tako je bilo rešeno. Ili - ili. Ništa drugo. U trenutku tog zasenjujućeg izlaska, niko neće povikati: Ličnost je! Ne, ljudi viču: Devojčica je, dečak je. Roze ili plavo - minimalno poboljšanje u odnosu na ponudu Henrija Forda, koji je za kupce imao kola koje god hoćeš boje, pod uslovom da su crna. Samo dva pola. Razočarao sam se tad. Ako su ljudska tela, umovi, sudbine tako složeni, ako nam je dato da se osećamo kao nijedna druga vrsta sisara, zašto ograničavati taj spektar? Sve je ključalo u meni, a onda sam se, kao što sa svima biva, smirio i preduzeo sve da svoje nasleđe iskoristim na najbolji mogući način. Nema sumnje da će me i ta složenost sustići jednoga dana. Do tada, moja je namera bila da na svet stignem kao slobodan Englez, izdanak post-englesko-škotsko-francuskog doba prosvećenosti. Moje ja biće izvajano užicima, sukobima, iskustvom, idejama i mojim vlastitim rasuđivanjem, kao što stene i drveće oblikuju kiša, vetar i vreme. Osim toga, u tom zatvorenom prostoru mene su morile druge brige: problem s pićem, porodični problemi, neizvesna budućnost u kojoj sam bio suočen s mogućom doživotnom robijom pod „okriljem” bezosećajnog Levijatana, u hraniteljskoj porodici na trinaestom spratu. Ali u poslednje vreme, dok pratim nepostojan majčin odnos prema zlodelu koje je

počinila, prisećam se glasina o novom varijetetu u vezi s onim plavo/roze. Pazite šta želite. Postoji nova jedna strategija u univerzitetskom životu. Možda vam se ova digresija učini nebitnom, ali moja je namera da je primenim u praksi što je moguće pre. U fizici, u gaelskom jeziku, u bilo čemu. I zato, hteo ne hteo, moram da se zainteresujem. Čudno neko raspoloženje obuzelo je još malo pa obrazovanu mladež. Mladi marširaju, srditi na mahove, ali pretežno vapijući za priznanjem, za blagoslavom autoriteta, potvrdom identiteta koje su sami odabrali. Propast Zapada u novom ruhu, može biti. Ili ushićenje i oslobađanje bića. Jedan društveni medij proslavio se nudeći sedamdeset jednu rodnu opciju - nebinarni, pa sa dve duše, pa dvorodni identitet... a što se boje tiče, samo recite, sve imamo, gospodine Forde. Biologija, na kraju krajeva, nije sudbina, i tu vidim razlog za slavlje. Biti školjka, na primer, niti ograničava jedno biće, niti mu daje stabilnost. Obznanjujem svoja neporeciva osećanja prema tome što jesam. Ako se ispostavi da sam belac, mogu da se poistovetim i s crncem. I obrnuto. Možda proglasim sebe hendikepiranim, ili hendikepiranim u određenom kontekstu. Ako mi identitet bude vernički, lako je povrediti me, a meso mi se kida do krvi kad god neko stane da preispituje moju veru. Uvredi li me neko, ja ulazim u stanje milosrđa. Zaspu li me nepodobnim stavovima nalik palim anđelima ili zlim džinovima (sve i da su kilometar i više daleko, uvek su ti preblizu), biće mi potrebna posebna sigurna soba u univerzitetskom selu, opremljena plastelinom i snimcima kuca koje skakuću. Eh, taj intelektualni život! Možda bi neko unapred mogao da me upozori na određene uznemirujuće knjige ili ideje koje bi pripretile mome biću tako što bi mi se previše približile, ili mi disale u lice, ili u mozak, poput bolesnih pasa. Osećaću, dakle - biću. Nek siromaštvo ide da prosi, neka se klimatske promene kuvaju u paklu. Socijalna pravda nek se udavi u mastilu. Ja ću biti aktivista osećanja, bučan jedan duh koji se bori protiv suza i uzdaha u nastojanju da oblikuje institucije koje će štititi moje ranjivo biće. Moj identitet biće jedina moja dragocenost, jedina moja stvarna imovina, moj pristup jedinoj istini. Svet mora voleti, negovati i štititi taj identitet isto kako to činim i ja. Ako mi moj koledž ne da blagoslov, ako me ne bude na pravi način vrednovao, ako mi ne pruži ono što mi je nedvosmisleno potrebno - zariću lice rektoru u

revere i natopiti ih suzama. A onda ću zatražiti njegovu ostavku. Materica, odnosno ova materica, nije tako loše mesto, a liči pomalo na grob, „ugodan i intiman” iz jedne od mom ocu najdražih pesama. Načiniću ja verziju materice i za te, studentske dane, a ovu englesko-škotsko-francusku prosvećenost ima da šibnem u stranu. Dalje od mene sa stvarnošću, s dosadnim činjenicama i mrskom pretencioznošću objektivnosti. Osećanje je kralj. Osim ako se ne poistoveti s kraljicom. Znam. Ne pristaje sarkazam još nerođenom detetu. A čemu sad digresija? Pa, moja majka živi u duhu vremena. Možda ona toga nije ni svesna, ali ona prati ritam naših dana. Njen status kao ubice jeste činjenica, to je jedna odlika sveta koji se nalazi oko nje. Ali je već stara škola mišljenja. Ona se izjašnjava kao nevina, poistovećuje se s nevinom osobom. Čak i dok se upinje iz petnih žila da ukloni sve tragove iz kuhinje, ne oseća nikakvu krivicu, pa je otuda i nedužna - umalo pa nedužna. Njen žal, suze njene, dokaz su njene čestitosti. Ona je već počela da ubeđuje sebe u onu priču o Džonovoj depresiji i samoubistvu. Malo i njoj samoj nedostaje valjanost onih bednih dokaza u kolima. Dovoljno je da ubedi sebe, i onda će dalje i druge obmanjivati s lakoćom i dosledno. Laži će biti njena istina. Ali njena konstrukcija je nova, i krhka je. Avetinjski osmeh moga oca mogao bi da obori tu konstrukciju, taj znalački osmeh hladno razvučen preko beživotnog lica. Zato je majci potrebno da Elodi potvrdi njenu nevinost. I zato se sad naginje, ja je u pokretu sledim dok nežno osluškuje pesnikinjino zamuckivanje. Jer Elodi će uskoro u policiju, na razgovor. Ono u šta Elodi veruje usmeravaće njeno pamćenje i uneti red u njenu pripovest, pa se stoga to u šta ona veruje mora oblikovati kako treba. Za razliku od Trudi, Klod je vlasnik svog zločina. To vam je renesansni čovek, Makijaveli, pripadnik stare zlikovačke škole koji veruje da može da se izvuče s ubistvom. On na svet ne gleda kroz izmaglicu subjektivnog; Klod ga vidi kroz prelomljene zrake gluposti i pohlepe, izvitoperenog, kao da gleda kroz staklo ili vodu, ali urezanog na platno pred njegovim unutrašnjim okom, kao laž jednako oštru i svetlu poput istine. Klod ne zna da je glup. Kad je neko glup, kako to može znati? Može on i da nabada po šibljaku klišea, ali mu je zato jasno šta je uradio i zbog čega. I živeće on lepo, da se nijednom za sobom ne osvrne, osim ako ga ne uhvate i ne kazne, a ni tad mu neće padati na pamet da okrivi

samog sebe, već samo zlu sreću koja ga je zadesila u nizu nasumičnih događanja. Možda će tražiti i nasledstvo, ono što mu po pravu pripada u svetu razumnih. Neprijatelji prosvećenosti reći će da je on otelovljenje prosvetiteljskog duha. Koješta! Ali ja znam šta će oni time hteti da kažu.

16. ELODI MI IZMIČE, kao tek dopola upamćena pesma - kao, ako ćemo pravo, jedna nedovršena melodija. Kad nas je onako saterala u hodnik, i onako nepomično stajala kao - po našem mišljenju - devojka moga oca, osluškivao sam pomno ne bih li načuo primamljivo škripanje kožne odeće. Ali, ne, danas je ona obukla nešto mekše, u više boja, rekao bih. Oborila bi sve s nogu na toj pesničkoj večeri. Dok je plakala, ophrvana bolom, glas joj je bio čist. Ali njena pripovest o odlasku u mrtvačnicu, i kako je stezala verenika za ručni zglob, neumitno je podsetio, svakom tom promumlanom rečenicom, na grlenu urbanost, na ukusan doručak. Sad, dok moja majka pruža ruku preko kuhinjskog stola ne bi li uhvatila gošću za ruke, opet u glasu ove potonje nazirem pačje samoglasnike. Elodi se prepušta mojoj majci dok, kao pesnikinja, veliča poeziju moga oca. Najdraži su joj, kaže, njegovi soneti. - Pisao ih je u konvencionalnom stilu, ali su puni značenja, i tako su muzikalni. To što pribegava prošlom vremenu jeste tačno, ali povređuje. Kad nju sluša, čovek jedino može da zaključi da je smrt Džona Kernkrosa definitivno potvrđena, da su svi to prihvatili kao činjenicu, da je to javno priznata stvar, da istorijski nadmašuje svaki žal, kao pad Rima. Trudi će to zasmetati više nego meni lično. Ja sam od početka bio tako ustrojen da mislim kako njegova poezija ne vredi pišljiva boba. Danas je, eto, sve podložno prevrednovanju. Glasa otežalog od neiskrenosti, Trudi kaže: - Proteći će mnogo vremena pre nego što budemo u mogućnosti u celosti da sagledamo njega kao pesnika. - O da, o da! Ali već znamo nešto. Veći je od Hjuza. Tu je negde uz Fentona, Hinija

i Platovu. - Imena nad kojima čovek treba da se zamisli - kaže Klod. U tome je moj problem s Elodi. Šta ona traži ovde? Ona tu pleše kao razuzdana koribantkinja, čas je vidiš, čas je ne vidiš. Preteranim pohvalama na račun moga oca možda samo hoće da uteši moju majku. Ako je to posredi, slaba joj je taktika. Ili zbog žalosti nije u stanju pravo da rasuđuje. Oprostivo je to. Ili je možda kod nje svest o sopstvenom značaju isprepletana sa mišljenjem o njenom pokrovitelju. To neće biti. Ili je možda otkrila ko je ubio njenog ljubavnika. To bi već bilo interesantno. Šta ja sad prema njoj da osećam: naklonost ili nepoverenje? Mojoj majci svakako je mnogo draga, čim ne ispušta njenu ruku. - Ti ćeš to već znati bolje od mene - kaže Trudi. - Kad neko ima takav talenat, postoji i cena koja mora da se plati. A ne plaća je samo on lično. Bio je predusretljiv prema svima koji mu nisu bliski. Prema potpunim neznancima, takođe. A ljudi govore: „Gotovo jednako plemenit kao Hini.” Tog Hinija niti sam upoznala, niti čitala. Ali, ispod te fasade, Džon je bio u agoniji... - Nije! - Sumnjao je u sebe. I neprekidno trpeo duševni bol. Kidisao je na one koje je voleo. Ali najokrutniji je bio upravo prema samome sebi. Tek tad pesma može da nastane... - A onda izlazi sunce. - To govori Klod, koga je poneo snajin zanos. - Razgovorni stil? Koliko je duga i krvava bila ta bitka da otrgne svaki stih iz svoje duše... - O! - Privatni život - upropašćen. A sad... Zagrcne se na toj majušnoj reči koja nosi sudbonosno vreme sadašnje. U jednom ovakvom danu, danu preispitivanja, možda ja i grešim. Ali oduvek sam mislio da je moj

otac pesme sastavljao brzo, s prekora dostojnom lakoćom. To mu je jednom neko i prebacio u jednom osvrtu na njegovo delo, što je sam otac čitao naglas, da pokaže kako je ravnodušan. Čuo sam kako govori mojoj majci za vreme jedne od onih njegovih tužnih poseta: ako pesma ne izađe odmah, nije trebalo ni da bude napisana. Postoji neka posebna gracioznost u lakoći. Svaka umetnost teži onom stanju u kojem je stvarao Mocart. Rekavši to, otac se nasmejao vlastitoj drskosti. Trudi se toga sigurno ne seća. I nikada neće biti ni svesna ni toga da je, čak i u času kad je lagala da je on bio duševno bolestan, upravo zahvaljujući njegovoj poeziji njen rečnik bio znatno obogaćen. Kidisao? Da otrgne? Iz duše? Ma, je l’ se to koka malo kiti tuđim perjem! Ali te reči ostavile su željeni utisak. Hladnokrvna majka dobro zna šta hoće. - To će za mene zauvek ostati tajna - kaže Elodi, šapatom. A onda opet zavlada tišina. Trudi čeka, napeta, kao ribolovac koji je lepo namestio mamac. Klod zausti nešto da kaže, ali čuje se samo samoglasnik, pre nego što će ga Trudi, pretpostavljam, preseći pogledom kao mačem. Naša gošća sad kreće dramatičnim tonom: - Sve čemu me je Džon podučavao urezalo mi se u srce. Kad završiti stih. „Nikad nasumice. Ti moraš da držiš kormilo u svojim rukama. I da stih ima smisla, da ima to smisaono jedinstvo. Odlučuj, odlučuj, odlučuj.” I prati stopu, da bi mogla „znalački da prekineš ritam”. A onda: „Forma nije kavez. To ti je stari drugar, i sa njim možeš da se pretvaraš da raskidaš prijateljstvo.” A osećanja... Govorio je: „Nemoj da istovariš celo srce. Jedan detalj kazuje istinu.” Takođe: „Piši za glas, ne za list hartije, piši za neku spontanu večerinku u parohijskom domu.” Terao nas je da čitamo esej Džejmsa Fentona o duhu troheja. Kasnije bi nam dao zadatak za narednu nedelju - pesmu od četiri strofe s katalektičkim trohejskim tetrametrima. Smejali smo se tim besmislicama. Zbog njega smo, recimo, morali da pevamo pesmice za decu: „Jednog dana rešio moj tata...” A onda bi nam, po sećanju, izrecitovao Odnovu „Jesenju pesmu”. „Sad kad lisje brzo pada, / Bolnom cveće brzo strada.” Šta je to što potonji stih čini tako efektnim? Nismo znali šta da mu odgovorimo. A onda, tek, šta s pesmama u kojima se naglasak stavlja na slab slog: „Zbog

Vendi se brže skidam, / na čaršavu rane vidam.” Napamet je znao cele Betdžemanove „Igre u zatvorenom nedaleko od Njuberija”, a mi bismo se samo cerekali dok ga slušamo. I tako sam ja dobila zadatak i napisala svoju prvu pesmu o sovama - u istom metru kao u „Jesenjoj pesmi”. Priča o metrici zanimljiva je samo meni. Osećam koliko je majka nestrpljiva. Ovo je i predugo potrajalo. Da mogu da zadržim dah, sad bih to učinio. - Častio nas je piće, pozajmljivao nam novac koji mu nikad ne bismo vraćali, slušao nas kad bismo imali probleme s momcima i devojkama, kad bismo se posvađali s roditeljima, razgovarao s nama o takozvanoj spisateljskoj blokadi. Položio je kauciju za jednog pijanog nabeđenog pesnika iz našeg društva. Pisao je pisma da nam isposluje stipendije ili pokoji poslić u književnim časopisima. Voleo je pesnike koje smo mi voleli, njegova mišljenja postala su naša. Slušali smo njegove nastupe na radiju, išli na pesničke večeri na koje nas je slao. I na njegove večeri. Znali smo njegove pesme, njegove dogodovštine, omiljene rečenice koje je često koristio. Mislili smo da ga poznajemo. Nikad nam na pamet ne bi palo da i Džon, taj odrasli čovek, naš prvosveštenik, i sam ima neke probleme. Ili da sumnja u svoju poeziju kao što mi sumnjamo u pesme koje mi pišemo. Naše brige uglavnom su se ticale seksa i novca. Ni izbliza nalik njegovoj agoniji. E, da smo samo znali... Riba je progutala mamac, struna je napeta i podrhtava, i plen je u mreži. Majka se opustila, osećam to. Tajanstvena čestica, moj otac, dobija na masi, ali i na ozbiljnosti i integritetu. Razapet sam između ponosa i osećanja krivice. Onda će Trudi, smelim, a blagonaklonim tonom: - Isto bi bilo i da ste znali. Ne smeš sebe da kriviš. Mi smo znali sve, Klod i ja. Sve smo pokušali. Prenuvši se kad je čuo svoje ime, Klod se nakašljava. - Nije tu bilo pomoći - kaže. - On je samome sebi bio najgori neprijatelj.

- Pre nego što kreneš - kaže Trudi - volela bih da ti dam jednu sitnicu. Penjemo se uza stepenice do hodnika, pa još gore, na prvi sprat; majka i ja se krećemo tegobno, Elodi nas u stopu prati. Svrha ovog majčinog poteza sigurno je u tome da Klodu ostavi dovoljno vremena da pobaca ono što mora da se ukloni. Stojimo sad u biblioteci. Mlada pesnikinja, čujem to, duboko diše dok razgleda tri zida puna pesničkih knjiga. - Izvini, ovde se baš oseća na memlu - kaže majka. Već, dakle. I knjige, i sam vazduh u biblioteci, žale za pokojnikom. - Volela bih da uzmeš jednu od ovih knjiga. - O, ne mogu ja to. Zar ne bi trebalo sve tu da ostanu? - Ali ja to želim. I on bi to želeo. I tako čekamo dok se Elodi odluči. Elodi je neprijatno, pa zato gleda to što pre da obavi. Vraća se onda i pokazuje nam koju je knjigu odabrala. - S potpisom autora. Piter Porter. Cena ozbiljnosti. Tu je „Pogrebna oda”. Tetrametri opet. Mnogo lepo. - A da. Dolazio nam je jednom na večeru. Mislim bar. Utom se oglasi zvono na vratima. Glasnije, duže zvoni nego obično. Majka je napeta, srce počinje da joj lupa. Od čega to strahuje? - Znam da će vam mnogo ljudi dolaziti. Mnogo ti hva... - Tiho! Nečujno se spuštamo od odmorišta. Trudi se obazrivo naginje preko rukohvata. Oprezno sad. Iz daljine dopire Klodov glas - to on govori preko video-interfona. Čuju se potom njegovi koraci dok se penje iz kuhinje. - O, đavo da ih nosi - šapuće moja majka.

- Jesi li dobro? Da sedneš možda? - Da, mogla bih. Povlačimo se, da ne može da nas vidi onaj što uđe u kuću. Elodi pomaže mojoj majci da sedne u fotelju od ispucale kože, u kojoj je ova nekada sedela i sanjarila dok bi joj muž deklamovao poeziju. Ulazna vrata se otvaraju, čuju se nerazgovetni glasovi, a onda se vrata zatvaraju. Neko korača hodnikom - samo jedna osoba. Pa naravno, stigla porudžbina iz danskog restorana, otvoreni sendviči; uskoro će se, delimično barem, ostvariti moj san o haringama. I Trudi je shvatila o čemu je reč. - Ispratiću te - kaže ona Elodi. Dole, kod vrata, pripremajući se da pođe, Elodi se okreće i kaže mojoj majci: - Sutra ujutro u devet treba da se javim u policijsku stanicu. - Mnogo mi je žao. Teško će ti to pasti. Samo im reci sve što znaš. - Hoću. Hvala ti. Hvala za ovu knjigu. Njih dve se zagrle, poljube, i Elodi odlazi. Prema mojoj proceni, dobila je ono po šta je došla. Vraćamo se u kuhinju. Čudno se osećam. Izgladneo. Iscrpljen. Očajan. Brine me da će sad Trudi Klodu da kaže da ne može zalogaj u usta da stavi. Posle one zvonjave na vratima - nikako. Strah je emetik.17 Umreću nerođen, da skromne smrti. Ali ona, ja i glad smo jedan te isti sistem, i, naravno, ubrzo se cepa aluminijumska folija u koju su umotane kutije s hranom. Trudi i Klod jedu brzo, stojeći za kuhinjskim stolom, gde se, moguće je, i dalje nalaze šolje od kafe, zaostale od prethodnog dana. On govori, punih usta: - Sve spakovano i spremno za iznošenje? 17 Medicinsko sredstvo za izazivanje povraćanja. (Prim. prev.)

Ukiseljena haringa, krastavčić, kriška limuna na bavarskom hlebu. Ubrzo sve to stiže do mene. I mene odmah budi, kao bičem da me neko ošinuo, jaka esencija slanija od krvi, oštar miris morske pene na širokom, otvorenom okeanskom drumu gde samotna jata haringi grabe na sever kroz čistu, crnu, studenu vodu. I nadolazi u talasima taj hladni, arktički vetar, na licu ga osećam, kao da odvažno stojim na pramcu neustrašivog broda što se zaputio u ledenu slobodu. Što će reći da Trudi jede jedan otvoreni sendvič za drugim, jede i ne prestaje, sve dok se ne dočepa i poslednjeg, zagrize samo jednom, i baci sendvič. Povodi se na nogama, mora da sedne. Uzdiše Trudi. - Ala je ovo bilo dobro! Gledaj, suze mi pošle. Plačem od zadovoljstva. - Odoh ja - kaže Klod - pa da možeš lepo sama da plačeš. Već dugo sam ja gotovo prevelik za ovo mesto. Sad sam zaista prevelik. Udovi su mi čvrsto svijeni na grudi, glava mi stoji uklinjena u jedini izlaz iz ovog mesta. Nosim svoju majku koja mi čvrsto prianja uz glavu. Bole me leđa, sav sam iskrivljen, nokte bi morali da mi podseku, izubijan sam, tavorim u tom sumraku gde ukočenost ne guši misao već je oslobađa. Glad, pa spavanje. Čim jednu potrebu zadovoljiš, dolazi red na drugu. I tako do u beskraj, dok se potrebe ne pretvore u puke hirove, luksuz. Ima nečeg u tome što dodiruje samu srž našeg usuda. Ali o tome neka misle drugi. Ja sam ukiseljen, haringe me odnose, na ramenima sam džinovskog jata koje je krenulo na sever, a kad stignem tamo, slušaću muziku koju ne proizvode foke i led što puca, već muziku iščezlih dokaza, slavina iz kojih teče voda, pucanja mehurića od deterdženta, čuću ponoćno tandrkanje kuhinjskog posuđa, i kako se stolice dižu na kuhinjski sto da bi se moglo dopreti do celog poda i napabirčiti tovar mrva i drugih ostataka hrane, ljudskih dlaka i mišjih govana. Da, bio sam tu kad ju je ponovo odveo u krevet, kad ju je nazvao svojim mišem, bio sam tu dok joj je jako stiskao bradavice, punio joj obraze svojim lažljivim dahom i jezikom nadutim od klišea. I nisam preduzeo ništa.

17. BUDIM SE U GOTOVO SAVRŠENOJ tišini i zatičem sebe u horizontalnom položaju. Kao i obično, pažljivo osluškujem. Mimo strpljivih otkucaja Trudinog srca, mimo njenih uzdisaja i jedva čujnog škripanja grudnog koša, čuje se mrmor i kapanje što dopiru iz skrivenih mreža održavanja i regulacije, kao iz jednog dobro uređenog grada u gluvo doba noći. S one strane zidova, ritmično hrče moj stric, tiše nego obično. Izvan ove sobe, nema zvuka saobraćaja. U neko drugo vreme okrenuo bih se na stranu koliko je to moguće i ponovo utonuo u san bez snova. Sada, međutim, jedna cepka, jedno tanko sečivo istine od prethodnog dana probija fino tkanje sna. I onda sve, i svako, ta mala, uvek spremna glumačka postava propada kroz pukotinu. Ko će prvi? Moj nasmejani otac, s tom novom, teškom pričom o njegovoj pristojnosti i talentu. Majka za koju sam vezan, i koju sam upućen da volim i da je se gnušam. Pa onda nezasiti đavo Klod. Elodi, pesnikinja kojoj ništa ne može da promakne, nepouzdana trosložna stopa. I, naposletku, kukavni ja, razrešen greha osvete, slobodan od svega sem od misli. Tih pet likova vrte se preda mnom, svako igra svoju ulogu u događajima tačno onakav kakav je bio, ili kakav bi mogao biti, ili kakav bi tek ubuduće mogao da postane. Meni nije dato da režiram. Mogu samo da gledam. Sati prolaze. Prolazi vreme, mene bude glasovi. Na kosini sam nekoj, što bi moglo da znači da se majka uspravlja u krevetu, leđa poduprtih jastucima. Saobraćaj napolju još nije uobičajeno intenzivan. Pretpostavljam da je šest ujutro. Prvo što mi pada na pamet bilo bi da nas uskoro čeka jutarnji izlazak na zid smrti. Ali, ne, njih dvoje se čak i ne dodiruju. Samo razgovor. Dovoljno su se nauživali da ih drži makar do podneva, a to sad otvara slobodan prostor za pakost, za razum, ili možda čak i za kajanje. Oni se opredeljuju za prvu opciju. Govori ravnim tonom kojem pribegava kad je ozlojeđena. Prva dovršena rečenica čiji

smisao uspevam da razaberem zvuči ovako: - Da ti nisi ušao u moj život, Džon bi danas bio živ. Klod razmišlja. - Isto bi bilo i da ti nisi ušla u moj život - kaže onda. Posle ove blokade, sledi tišina. Trudi pokušava ponovo: - Jednu budalastu igru ti si pretvorio u nešto drugo kad si doneo tu stvar kući. - Ja je doneo, a ti ga naterala da je popije. - Da ti nisi... - Slušaj. Najdraža. U ovom tepanju ima nečeg gotovo pretećeg. On uzima vazduh, pa opet zastaje, da razmisli. Svestan je da mora da bude fin. Ali finoća bez telesne želje, bez nagoveštaja nagrade u erotskom obliku, za njega je nešto teško zamislivo. Grlo mu se steglo. - Sve je u redu. Nema tu ničeg za istragu. Na pravom smo putu. Ta devojka će reći samo ono što treba da kaže. - Zahvaljujući meni. - Tako je, zahvaljujući tebi. Umrlica, u redu. Testament, u redu. Kremacija i sve što uz to ide, u redu. Beba i kuća na prodaju, u redu... - Ali četiri i po miliona... - I to je u redu. U najgorem slučaju, idemo na plan B - i to je u redu. Jedino bi na osnovu sintakse neko mogao da zaključi da sam i ja na prodaju. Ali onoga časa kad se majka porodi, ja ću steći slobodu. Ili izgubiti svaku vrednost. Trudi odgovara s prezirom: - Četiri i po miliona. - Brzo. Bez pitanja.

Ljubavnički katehizam je to, već su kroz to i ranije prolazili. Ne slušam ni ja baš uvek. - Čemu žurba? - pita ona. - Za slučaj da stvari pođu naopako. - A što bih ja verovala tebi? - Nemaš izbora - kaže on. Jesu li već pripremili papire za prodaju kuće? Da li ih je ona već potpisala? Ne znam to. Ponekad zadremam i ne čujem sve. A i baš me briga. Pošto ja lično nemam ništa, imovina me se ne tiče. Ni neboderi, ni straćare, ni svi mostovi i hramovi. Zadržite ih za sebe. Mene zanima isključivo ono što će biti posle porođaja, poslednji trag kopita na kamenu, pre nego što se okrvavljeno jagnje uzdigne put neba. I produži gore. Topao vazduh bez balona. Povedi me sa sobom, odbaci balast. Pusti me u moj život posle života, u moj raj na zemlji, možda i u pakao, na trinaestom spratu. Mogu ja to da podnesem. Verujem u život posle rođenja, iako znam da je teško odvojiti nadu od činjenice. Zadovoljiću se ja i nečim manjim od večnosti. Vek od sedamdeset leta? Pakujte mi to, uzimam. Što se nade tiče - slušao sam o nedavnim pokoljima, do kojih je došlo prilikom potrage za snovima o životu posle ovog života. Krvoproliće na ovom svetu, blagoslov na onom. Golobradi mladići prelepe puti, s dugim cevima, gledaju u lepe, zbunjene oči pripadnika svojih vršnjaka. Nije mržnja pobila nevine, već vera, taj vazda gladni duh, kome se još klanjaju, čak i tamo gde živi samo fin svet. Sada i najuglađeniji ljudi govore da to jeste vrlina. Slušao sam nedeljom ujutro prenose iz katedrale. Najkreposnije sablasti Evrope, religija i, kad ona omane, bezbožne utopije što vrcaju od naučnih dokaza - zajedno pale sve pred sobom, i tako od desetog do dvadesetog veka. I evo ih opet, dižu se na Istoku, sad je na red došao njihov milenijum, podučavaju decu da kolju male mede. A evo i mene, s od kuće ponetom verom u onostrani život. Znam ja da tu ima nešto više od radijskog programa. Glasovi koje čujem nisu u mojoj glavi, ili makar nisu samo u njoj. Verujem da moje vreme dolazi. Krepostan sam i ja.

* * * Prepodne protiče bez ikakvih događanja. Prigušena gorčina kojom je odisao Trudin i Klodov razgovor jenjava, ustupajući mesto satima sna, posle čega ga ona ostavlja u krevetu i odlazi da se istušira. U ritmičnoj toploti hitrih kapljica, uz zvuke majčinog melodičnog pevušenja, doživljavam neizrecivu radost i uzbuđenje. Šta ću, na mogu protiv sebe, ne mogu to osećanje sreće da sputam u sebi. Rade li to u meni njeni hormoni? Nije to ni bitno. Vidim sad svet kao jedno zlaćano mesto, iako ta nijansa, zapravo, nije ništa više od puke reči. Znam da je to zlaćano negde blizu žutog, što je takođe samo reč. Ali to zlaćano zvuči baš kako treba, osećam to, ukus mu osećam dok mi se topla voda sliva niz potiljak. Ne pamtim kad sam uživao tako bezbrižno. Spreman sam, dolazim, svet će me prihvatiti, svet će me negovati jer ne može da mi odoli. Vino da pijem iz čaše, ne kroz posteljicu, knjige da čitam direktno pri svetlu lampe, Baha da slušam na otvorenom, da se šetam obalom, da se ljubim na mesečini. Sve što sam dosad naučio govori mi da ti užici nisu skupi, da ih čovek sebi može priuštiti, da me čekaju. Čak i kad utihne mlaz vode, kad nas zapahne hladniji vazduh i kad me Trudi protrese peškirom i smuti mi sve pred očima, mene prožima utisak da nešto ili neko peva u mojoj glavi. Hor anđela! I danas je vruće, i Trudi opet nosi široko nešto, a ja maštam o pamuku s cvetnim motivima, o sandalama koje je juče nosila, a parfem nije stavila, nego se to oseća sapun, ako je to onaj koji joj je Klod dao, što miriše na gardeniju i pačuli. Danas neće plesti kike. Ne, sad je iznad ušiju stavila po jednu plastičnu napravu, drečavih boja, siguran sam, i one joj drže kosu i s jedne i s druge strane. Ushićenje me napušta dok silazimo niz dobro mi znane stepenice. Na nekoliko minuta sam, eto, zaboravio na svog oca! Ulazimo u čistu kuhinju, tim neprirodnim redom majka je sinoć odala poštu svom mužu. To je njena pogrebna oda. Sama akustika prostora izmenjena je, podne daske više joj se ne lepe za sandale. Muve su odletele na neka druga nebesa. Dok prilazi aparatu za kafu, sigurno razmišlja, kao što razmišljam i ja, o tome kako je Elodi u međuvremenu već obavila

razgovor u policiji. Prva zapažanja policajaca ili će dobiti potvrdu ili će ih oni odbaciti kao irelevantna. Za sada je, što se nas tiče, i jedno i drugo moguće. Put pred nama kao da se račva, ili smo to račvanje već prošli. U svakom slučaju, neko će nam doći u posetu. Majka iz kredenca vadi limenu kutiju s mlevenom kafom i filter-papirom, pušta hladnu vodu, puni kafetijeru, uzima kašičicu. Šolje su uglavnom oprane. Ona uzima dve, stavlja ih na sto. Ima nekog patosa u toj porodičnoj rutini, u zvucima koji kućni predmeti proizvode kad dodiruju površine. Kao i u njenom kratkom uzdisaju dok se okreće ili lako savija u struku, sve sa mnom, onako nezgrapna. Meni je već jasno koliko toga iz života zaboravljamo još dok se dešava. Veći deo toga zaboravimo. Ignorisana sadašnjost odmotava se, udaljava od nas, kao tiho tumbanje nevažnih misli, dugo zanemarivano čudo postojanja. I kad više ne bude imala dvadeset osam godina, i kad ne bude trudna i lepa, pa čak možda ni na slobodi - majka se neće sećati kako je spuštala kašiku na kuhinjsku ploču i kakav je ona zvuk pritom proizvela, neće se sećati haljine koju je danas obukla, ni dodira kaiščeta od sandale među nožnim prstima, ni letnje toplote, ni gradske bele buke što dopire s one strane zidova kuće, ni kratkotrajnog ptičjeg poja kraj zatvorenog prozora. Sve je to već nestalo. Ali danas je poseban dan. Zaboravi li majka sadašnjost, biće to zato što joj je srce već u budućnosti, onoj budućnosti koja se bliži. Ona razmišlja o svim lažima koje će morati da izgovori, o tome kako te laži treba međusobno da se podudaraju, a i da budu u saglasju s Klodovim. Pritisak je to, to je isto ono osećanje koje ju je obuzimalo nekad, pred ispit. Nešto hladno u stomaku, neka slabost u potkolenicama, sklonost ka zevanju. Ne sme zaboraviti šta treba da kaže. Sad je cena neuspeha mnogo veća, kudikamo zanimljivija od ma kojeg kontrolnog u školi. Mogla bi da pokuša sa starom umirujućom mantrom iz detinjstva - niko neće umreti. Ali to joj sad neće pomoći. Saosećam s njom. Volim je. Sad sam već zaštitnički raspoložen prema majci. Nisam u stanju sasvim da odbacim bezvrednu ideju da oni koji su izrazito lepi ne treba da žive po pravilima po kojima žive ostali. Jer kad imaš takvo lice kakvo je u mojoj mašti njeno - pa moraju ti ukazivati neku posebnu vrstu poštovanja. Nečuveno bi bilo da ona ode u zatvor. Protivprirodno. U ovom kućevnom trenutku već se javlja čežnja. Blago je to, dragulj u kovčegu uspomena. Ona je

sad moja, ovde, u ovoj pospremljenoj kuhinji, na suncu i u miru, dok Klod spava li spava, iako prepodne odmiče. Ona i ja bi trebalo da budemo bliski, bliži nego ljubavnici. Nešto bi trebalo jedno drugom da šapnemo. Možda da se jedno od drugog oprostimo.

18. RANO JE POPODNE, telefon zvoni, budućnost najavljuje skori dolazak. Na slučaju radi glavna inspektorka Kler Alison. Glas je, rekao bih, srdačan, ni trunčice optužujućeg tona u njemu nema. Možda je to loš znak. Opet smo u kuhinji, telefon je kod Kloda. U drugoj ruci drži prvu jutarnju kafu. Trudi je tu, blizu, i čuju se obe strane u razgovoru. Slučaj? Ta reč u sebi nosi pretnju. Glavna inspektorka? Takođe ne sluti na dobro. Razmere stričeve zebnje procenjujem na osnovu njegove revnosti da se prilagodi novonastaloj situaciji: - O da. Da! Naravno. Samo izvolite. Glavna inspektorka Alison namerava da nam navrati u goste. Uobičajena praksa bila bi da njih dvoje odu do stanice, pa da tamo s njom proćaskaju. Ili da, po potrebi, daju izjave. Međutim, zbog Trudine poodmakle trudnoće, zbog gubitka člana porodice, ne moraju oni da idu, nego će, već u roku od sat vremena, kod njih kući doći glavna inspektorka i narednik. Volela bi inspektorka da vidi prostor u kojem žive ljudi s kojima se pokojnik poslednje susreo. Ove završne reči, koje su se meni učinile bezazlene i razborite, Kloda nagnaju u pravu gostoprimnu pomamu: - Molim vas, dođite. Divno. Da. Tu smo. Jedva čekamo da vas vidimo. Imaćete... Glavna inspektorka je prekinula vezu. Klod se okreće prema nama, verovatno siv u licu, pa s razočaranjem u glasu izgovori jedno „ah”. Trudi ne može da odoli, oponaša ga:

- Sve... u redu, a? - Šta joj to znači slučaj? Pa nije ovo krivično delo - Klod se obraća zamišljenoj publici, veću starešina. Poroti. - Meni se to ne sviđa - govori majka tiho, više za sebe. Ili za mene, želim da verujem. - Ne sviđa mi se, ne sviđa. - Ovo bi trebalo da bude posao za islednika. - Klod se udaljava, nije mu pravo, napravi krug po kuhinji, pa opet kreće ka nama, besan. Njegova žalba sad je upućena direktno na Trudinu adresu: - Ovde nema posla za policiju. - Ma je l’ stvarno? - kaže ona. - Bolje lepo nazovi inspektorku, pa joj lepo sve objasni. - Ona pesnikinja. Znao sam da se njoj ne može verovati. Osećamo, nekako, da je za sve što se tiče Elodi zadužena moja majka, da su ove Klodove reči, dakle, optužba. - Tebi se dopala. - Ti si rekla da bi od nje moglo biti vajde. - Tebi se dopala. Jednolično ponavljanje njega kao da se uopšte ne dotiče. - A kome se ne bi dopala? Koga briga za to? - Mene briga. Pitam se, ponovo, šta ja dobijam ako se oni posvađaju. Zbog ovoga bi mogli da završe u zatvoru. Onda će Trudi ostati meni. Čuo sam da majke s malom decom u zatvoru bolje žive od ostalih zatvorenica. Ali ja ću izgubiti ono što samim rođenjem svako dobija, izgubiću san vascelog čovečanstva - slobodu. S druge strane, ako njih dvoje ostanu složni, kao tim, možda se nekako i izvuku. Pa onda mene smeste negde. Majku neću imati, ali ću biti slobodan. I šta sad? Već sam o tome mozgao, i uvek bih stigao na isto sveto mesto, do

jedine principijelne odluke. Staviću na kocku materijalnu udobnost i okušati sreću u belom svetu. I predugo sam već u ovom skučenom prostoru. Glasam za slobodu. Ubice moraju pobeći. Ovo je, dakle, pravi trenutak, pre nego što ne zabrazde u raspravu oko Elodi, da majku još jednom dobro ritnem, da joj skrenem pažnju s prepirke na ovu, je li, zanimljivu činjenicu: da ja postojim. Ne jednom, ne dvaput, već pribegavam magičnom broju iz svih najboljih priča. Triput je, dakle, ritnem, kao što se Petar triput odrekao Isusa. - O, o, o! - Trudi je to maltene otpevala. Klod joj privlači stolicu, donosi čašu vode. - Preznojavaš se. - Pa, vrućina mi je. Klod pokušava da otvori prozore. A oni zapekli, godinama nisu otvarani. Ode onda do frižidera, traži led. Posudice za led su prazne, zbog nedavno ispijene tri ture džintonika. I tako on seda prekoputa nje, zrači osvežavajućim saosećanjem. - Sve će biti u redu. - Ne, neće biti. On ćuti, što će reći da se slaže da neće. Ja sam se baš nešto premišljao da li da se ritnem i četvrti put, ali Trudi je u opasnom raspoloženju. Mogla bi da nastavi s napadom i tako prizove opasan protivudar. Posle kraćeg predaha, u nastojanju da je smekša, Klod kaže: - Trebalo bi još jednom sve da razradimo korak po korak. - A da uzmemo advokata? - Malčice je prekasno za to. - Kaži im da bez advokata nećemo da razgovaramo. - To ne bi bilo dobro u trenutku kad oni dolaze ovamo da popričamo. - Ne sviđa mi se ovo. - Trebalo bi još jednom da razradimo sve.

Ali od te razrade nema ništa. Kao ošamućeni, iščekuju da se glavna inspektorka Alison pojavi. Ono njeno „u roku od sat vremena”, ili kako je već rekla, moglo bi značiti i za minut-dva. Budući da znam sve, ili gotovo sve, i ja sam saučesnik u zločinu. Mene, istina, ne čeka isleđivanje, ali to ne znači da se ne tresem od straha. I da sam, u isti mah, znatiželjan, da jedva čekam da vidim inspektorku na delu. Osoba otvorenog uma mogla bi da razbuca ovo dvoje za nekoliko minuta. Trudi bi izdali živci, Kloda - glupost. Pokušavam da zamislim gde se nalaze one šolje iz koje su pili kafu kad je onomad moj otac dolazio. Odneli su ih, mislim se nešto, da neprane čame u sudoperi. DNK pronađena na jednoj šolji potvrdiće da su moji majka i stric govorili istinu. Tu negde blizu mora da je i lom zaostao od onih Danaca. - Brzo - najzad će Klod. - Hajmo sad to da obavimo. Gde je svađa počela? - U kuhinji. - Ne. Na ulaznim vratima. Zbog čega je svađa izbila? - Zbog novca. - Ne. Zbog toga što je hteo da te izbaci iz kuće. Koliko je dugo on bio u depresiji? - Godinama. - Mesecima. Koliko sam mu ja pozajmio? - Hiljadu. - Pet. Isuse. Trudi. - Ja sam u drugom stanju. Zbog toga mi se sve brka u glavi. - Sama si juče rekla. Da kažemo sve kako je bilo, plus depresija, minus frape, plus svađa. - Plus rukavice. Minus to da je hteo da se vrati ovamo da živi. - Da, bože blagi. Hajmo. Opet. Zbog čega je bio depresivan? - Zbog nas. Zbog dugova. Zbog posla. Zbog deteta.

- Dobro. Prolaze sve još jednom. U trećem pokušaju, sve zvuči bolje. Mučno je to saučesničko čuvstvo, ali ja im želim da uspeju. - Pa, dobro, reci onda. - Sve kako je bilo. Minus frape, plus svađa i rukavice, minus depresija, plus to da je hteo da se vrati ovamo da živi. - Ne. Jebote! Trudi. Kao maločas. Plus depresija, minus frape, plus svađa, plus rukavice, minus to da je hteo da se vrati ovamo. Čuje se zvono na vratima, njih dvoje se sledili. - Kaži im da nismo spremni. To bi, prema mojoj majci, trebalo da bude šala. Ili to samo pokazuje koliko se prepala. Klod mrmlja nešto, verovatno psuje, ali kreće ka interfonu, onda se predomišlja, pa pravo na stepenice i do ulaznih vrata. Trudi i ja se nervozno vrzmamo po kuhinji. I ona nešto mrmlja dok uvežbava svoju verziju priče. Svaki novi napor da se priseti šta tačno treba da kaže, neminovno je udaljava od onoga što se stvarno desilo. Ona sad pokušava da memoriše vlastitu memoriju. Svaka greška u transkripciji biće u njenu korist. U prvo vreme biće to dobrodošao oslonac, pre nego što sve ne postane istina. Mogla bi ona isto tako sebi da kaže - nisam ja kupila glikol, nisam ja išla u Ulicu Džad, nisam ja smešala napitak, nisam ja ono stavila u kola, a ni blender bacila. Jeste ona oprala kuhinju - ali to nije protivzakonito. Kad se u to ubedi, oslobodiće se griže savesti, a onda možda i ima izgleda na uspeh. Delotvorna laž, kao majstorski potez u golfu, lišena je svake samosvesti. Čuo sam to od sportskih komentatora. Pomno slušam i raščlanjujem korake osobe koja silazi niza stepenice. Glavna inspektorka Alison je gracilne građe, kao ptica, štaviše, uprkos činu. Rukuju se sad. Na osnovu narednikovog drvenog „drago mi je”, zaključujem da je reč o starijem čoveku koji je i juče bio kod nas. Šta je njega omelo u napredovanju u službi? Društveni stalež,

obrazovanje, koeficijent inteligencije, neki skandal - ovo poslednje, biće, i to nešto što je stvarno skrivio, pa i ne zaslužuje da se na njega sažalim. Okretna glavna inspektorka seda za kuhinjski sto i poziva nas da joj se pridružimo, kao da smo kod nje kući. Zamišljam sad majku: sigurno misli da bi lakše izašla na kraj s muškarcem. Alisonova otvara fasciklu, uzima hemijsku, više puta nabada prstom ono dugmence na vrhu, neće mina da izađe; a sve vreme priča. Kaže nam kako je prvo dužna da nam saopšti - i tu zastaje, i napetost se oseća u vazduhu, jer ona se, uveren sam u to, upravo duboko zagleda u Trudine i Klodove oči - kako joj je veoma žao što su oni, to jest Trudi i Klod, izgubili dragog supruga, dragog brata, dragog prijatelja. Dragi otac se ne pominje. Borim se s već poznatom, sve jačom hladnoćom koju sobom nosi isključenost iz svega. Ali glas joj je topao, ko bi rekao da tako sitna žena ima takvu glasinu; opuštena je, pritom, pod nezanemarljivim bremenom dužnosti koju obavlja. Blagi kokni izričito ukazuje na njen urbani pedigre, kao i na osobu kojoj nije lako stati na crtu. Svakako to neće biti lako mojoj majci, s njenim na silu sputanim samoglasnicima. Za starim trikovima ne vredi potezati. Inače će te pregaziti vreme. Jednoga dana većina britanskih državnika govoriće kao sad ova glavna inspektorka. Pitam se baš da li nosi pištolj. Previše je ona otmena za to. Kao da kraljica nosi novac. Ako već neko mora da puca u ljude, tu su narednici i oni ispod njih. Alisonova objašnjava kako je ovo samo jedan neformalan razgovor koji bi njoj trebalo da omogući dublji uvid u minule tragične događaje. Trudi i Klod nipošto nisu obavezni da odgovore na postavljena pitanja. Ali greši ta žena. Oni lično misle da su obavezni. Kad ne bi hteli da odgovore, izgledali bi sumnjivi. No, ukoliko je glavna inspektorka već korak ispred njih, možda u jednom trenutku pomisli da je njihova uslužnost još sumnjivija. Oni koji nemaju šta da sakriju izričito bi tražili advokata, kao meru predostrožnosti za slučaj policijske greške ili nezakonitog ugrožavanja privatnosti. Kako smo se smestili oko stola, ja s gnušanjem primećujem da niko ne postavlja učtiva pitanja u vezi sa mnom. Kad vam je termin? Dečak ili devojčica? Ne, glavna inspektorka ne gubi vreme.

- Kad obavimo razgovor, mogli biste malo da me provedete po kući - kaže ona. Više je to izjava nego molba. Klod je voljan da je provede, i previše voljan: - O da. Da! Alternativa bi bila da im se traži nalog za pretres. Ali gore na spratu, osim prljavštine, nema ničeg što bi policiji moglo da bude zanimljivo. - Vaš suprug je ovamo dolazio juče oko deset časova pre podne? - glavna inspektorka pita moju majku. - Tako je. - Trudin ton je bezličan, mogao bi Klodu da posluži za primer. - I bilo je napeto. - Naravno da jeste. - Zašto naravno? - Zato što ja već neko vreme živim s njegovim bratom u kući koju je Džon smatrao svojom. - Čija je ovo kuća? - Naša, tu smo živeli kao bračni par. - I onda ste se rastali? - Da. - Smem li nešto da vas upitam? Je li i on taj rastanak doživljavao kao konačan? Trudi okleva. Može da odgovori kako treba, a može i kako ne treba. - Hteo je da mu se vratim, ali je hteo i svoje prijateljice da sačuva. - Znate neka imena? - Ne. - Ali on vam ih je pominjao? - Nije.

- Ali vi ste odnekud saznali. - Naravno da sam saznala. Trudi sebi dozvoljava prezir, u maloj dozi. Kao da će reći: ej, pa ja sam žena! Ali se zato oglušila o Klodova uputstva. Trebalo je da govori istinu, da doda i oduzme samo onoliko koliko su se njih dvoje dogovorili. Čujem kako se stric meškolji u stolici. Alison, bez predaha, menja temu: - Pili ste kafu. - Jesmo. - Svi troje. Za ovim stolom? - Svi troje. - To govori Klod, može biti zabrinut da će, bude li ćutao, ostaviti jadan utisak. - I još nešto? - Šta? - Uz kafu. Jeste li ga ponudili još nečim? - Ne. - U majčinom glasu oseća se oprez. - A šta je bilo u kafi? - Molim? - Mleka? Šećera? - On je uvek pio bez mleka i šećera - kaže majka, a ja osećam da joj se puls ubrzao. Ali Kler Alison nedokučivo je neutralna. Okreće se prema Klodu: - Vi ste mu, znači, pozajmili neki novac. - Da. - Koliko? - Pet hiljada - odgovaraju Klod i Trudi u neskladnom duetu.

- Ček? - Gotovina je bila. Tako je on tražio. - Jeste li odlazili do one prodavnice sokova u Ulici Džad? Klodov odgovor po brzini ne zaostaje za pitanjem. - Jednom ili dvaput. Džon nam je za to mesto rekao. - Juče, pretpostavljam, niste tamo išli. - Ne. - Niste pozajmljivali njegov crni šešir sa širokim obodom? - Nikad. Nisam ja u tom fazonu. Možda je to bio pogrešan odgovor, ali sad nema vremena za ispravke. Pitanja su već dobila novu težinu. Trudino srce kuca brže. Da sad nešto kaže, ja joj ne bih poverovao. Ali ona govori, grč joj se oseća u glasu: - Rođendanski poklon, od mene. Voleo je taj šešir. Glavna inspektorka već je htela da pređe na nešto drugo, ali sad se vraća na temu: - To je sve njegovo što je moglo da se vidi na kamerama. Poslali smo na DNK analizu. - Nismo vas ni kafom ni čajem ponudili - kaže Trudi izmenjenim glasom. Mora da je glavna inspektorka odmahnula glavom i tako odbila i čaj i kafu, i za nju i za i dalje nemuštog narednika. - Na to vam se danas uglavnom sve svodi - kaže ona nostalgičnim tonom. - Na nauku i kompjuterske ekrane. Nego, gde ono stadoh... A, da. Bilo je napeto. Ali, vidim sad, ovde piše da je i svađa izbila. Klod sad sigurno brzo računa u glavi, kao i ja. U šeširu će pronaći i neku njegovu vlas. Tačan odgovor glasi: da, pozajmio je taj šešir od brata, ima tome neko vreme. - Da - kaže Trudi. - Jedna od mnogih.

- Da li bi vam smetalo da mi ispričate... - Tražio je da se iselim iz kuće. Ja sam rekla da ću otići kad ja budem htela. - Kad je seo u kola i otišao odavde, u kakvom je stanju bio? - Nije bio dobro. U haosu je bio. Zbunjen. On, u stvari, nije želeo da odem odavde. Želeo je da mu se vratim. Pokušao je da me učini ljubomornom, pravio se da mu je Elodi ljubavnica. Ona nas je razuverila. Ničega među njima nije bilo. Previše pojedinosti. Trudi pokušava da se sabere. Ali prebrzo govori. Mora da uzme vazduha. Kler Alison ćuti, mi čekamo da čujemo u kojem pravcu će nastaviti razgovor. Ali ona ostaje na ovome, uobličivši rečenicu na što je moguće delikatniji način: - Meni tako nije rečeno. Trenutak utrnulosti, kao da je sam zvuk ubijen. Prostor oko mene skuplja se, Trudi kao da se smanjuje. Pogrbila se kao starica. A ja, šta ću, pomalo se i ponosim sobom, jer oduvek sam gajio sumnju. Kako su ovo dvoje prilježno poverovali Elodi! Sada znaju: bolnom će cveće svakako brzo stradati. Ali i ja treba da budem na oprezu. Možda glavna inspektorka ima neke svoje razloge da kaže. Škljoca onom hemijskom, uključuje je, isključuje, spremna je da nastavi. Moja majka progovara, tanušnim glasom: - Pa, izgleda da sam ja bila više prevarena od njega. - Žao mi je, gospođo Kernkros. Ali moji izvori su valjani. Kažimo samo toliko da je to jedna komplikovana mlada žena. Mogao bih da razlažem sad teoriju da za Trudi zapravo i nije loše da bude povređena strana, da potkrepi priču o nevernom mužu. Ali ja sam zapanjen; oboje smo zapanjeni. Moj otac, to nepouzdano načelo, tek sad nestaje u daljini, sad, kad glavna inspektorka kreće na majku s novim pitanjem. A majka odgovara istim tanušnim glasom, koji pritom i podrhtava, kao u kažnjene devojčice.

- Je li bilo nasilja? - Ne. - Pretnji? - Ne. - Ni vi niste pretili? - Ne. - A ta depresija? Šta možete o tome da mi kažete? Pitanje je postavljeno na učtiv način, što znači da mora da je reč o zamci. Ali Trudi se ne zaustavlja. Previše rastresena da bi smišljala nove laži, previše ubeđena u istinitost sopstvenih reči, ona se vraća na ono što je već rekla, isto onako nesigurno birajući reči. Neprekidan duševni bol... kidisao na one koje voli... pesme mu izlazile iz duše. Javlja mi se živa slika: parada premorenih vojnika s upropašćenim perjem na šlemovima. Uspomena u sepiji na jednu radijsku emisiju, u više epizoda, posvećenu Napoleonovim ratovima. U vreme kad smo majka i ja još bili opušteni. O, da je samo taj žgolja ostao unutar svojih granica, sećam se da mi je tad palo na pamet, i da se držao pisanja zakona koji će Francuskoj doneti dobra. Priključuje se Klod: - Sam je sebi bio najveći neprijatelj. Izmenjena akustika kazuje mi da se glavna inspektorka okrenula prema njemu i da ga gleda pravo u oči. - A je li imao i drugih neprijatelja, osim sebe samoga? Ton joj je nenametljiv. U najboljem slučaju, pitanje postavljeno laka srca, u najgorem - pitanje što vri od opakog nauma. - To ne bih znao. Nikad nismo bili bliski. - Pričajte mi - sad će inspektorka toplijim glasom - o detinjstvu koje ste zajedno proveli. Pričajte, to jest, ako želite.

On želi. - Ja sam tri godine mlađi. On je bio dobar u svemu. U sportu, u školi, s devojkama. Na mene je gledao kao na jednu nebitnu krastu. Kad sam odrastao, uradio sam ono jedino što on nije umeo. Zaradio pare. - Nekretnine. - Tako nešto. Glavna inspektorka okreće se prema Trudi. - Je li ova kuća na prodaju? - pita. - Naravno da nije. - Ja čula da jeste. Trudi na to ne odgovara. Prvi njen dobar potez posle nekoliko minuta. Pitam se da li glavna inspektorka nosi uniformu. Mora biti da je tako. Njen špicasti šešir sad joj je tu odmah, kraj lakta oslonjenog na sto, nalik kakvom džinovskom kljunu. Vidim je lišenu svake sisarske saosećajnosti, uskog lica, tankih usana, zakopčanu do grla. Nema sumnje da klima glavom kao golub dok hoda. Narednik je smatra običnom cepidlakom. Ona napreduje, a on se zaglibio. Nju ništa neće zaustaviti. Ili se opredelila za varijantu da je Džon Kernkros izvršio samoubistvo, ili ima razloga da veruje da je poodmakla trudnoća povoljna okolnost za prikrivanje zločina. Sve što glavna inspektorka govori, sve do najneznatnije opaske, podložno je različitim tumačenjima. Jedino što nama ostaje jeste da snatrimo. Možda je ona, kao Klod, lukava, ili glupa, ili i jedno i drugo istovremeno. Mi to, jednostavno, ne znamo. Naše neznanje njoj savršeno ide naruku. Moja je pretpostavka da ona pomalo nešto podozreva, a da ne zna ništa. Da je pod budnim okom svojih pretpostavljenih. Da mora da bude krajnje pažljiva jer se ovaj razgovor vodi mimo propisa i mogao bi da ugrozi redovan postupak. I da će se ona pre opredeliti za ono što je prikladno, nego za ono što je istina. Da je njena karijera jaje koje je sama izlegla, na kojem će sedeti, da ga greje, i čekati. Ali grešio sam ja i ranije.

19. ŠTA JE SLEDEĆE NA REDU? KLER ALISON želi da razgleda kuću. Loša ideja. Ali uskratiti joj pravo na to sada, kad su stvari, kako svi vidimo, krenule po zlu, situaciju može samo dodatno da pogorša. Narednik prvi kreće uz drveno stepenište, za njim Klod, pa glavna inspektorka, a na začelju moja majka i ja. Stigavši do prizemlja, glavna inspektorka kaže da bi, ako mi nemamo ništa protiv, volela da se popne skroz do gore, pa da onda „radi nadole”. Trudi nema nameru da se penje dalje. Ostali nastavljaju, dok se Trudi i ja povlačimo u dnevnu sobu, da sednemo i razmišljamo. A ja svoje lakonoge misli šaljem ispred ono troje, prvo u biblioteku. Prah od gipsa, miris smrti, ali donekle pospremljeno. Na spratu iznad, kupatilo i spavaća soba, haos intimne sorte, krevet kao poprište požude i prekinutog sna, po podu razbacana i nagomilana Trudina odeća, a i u kupatilu ista slika, s kutijicama bez poklopca, raznim mastima i prljavim vešom. Pitam se šta li taj nered govori sumnjičavim očima. Ne može on biti moralno neutralan. Prezir prema predmetima, prema redu, nečistoća - moraju biti u nekom dosluhu s prezrivim odnosom prema zakonima, vrednostima, prema životu kao takvom. Šta je jedan zločinac ako ne duh kojim vlada nered? Ono, opet, i preterani red u spavaćoj sobi takođe bi mogao biti sumnjiv. Glavna inspektorka, očiju svetlih kao u detlića, sve će to snimiti jednim jedinim pogledom i izaći napolje. Ali negde ispod nivoa svesnog razmišljanja, gađenje koje oseća moglo bi uticati na njenu moć rasuđivanja. Ima prostorija i gore, iznad prvog sprata, ali ja dosad još u njih nisam zalazio. Vraćam se mislima na zemlju i, kao savesno dete, posvećujem pažnju majčinom stanju. Srce joj više ne kuca onako brzo. Smirila se skoro, tako mi izgleda. Možda se pomirila sa sudbinom. Njena naduvena bešika pritiska mi glavu. Ali ne treba je sad dirati, neka sedi.

Ona pravi računicu, razmišlja, može biti, o njihovom planu. Trebalo bi, međutim, da se pita gde su u svemu tome njeni interesi. Da se razveže od Kloda. Da ga otkači nekako. Nema smisla da oboje leže u zatvoru. Ona i ja bismo tamo mogli načisto da usahnemo. Neće ona mene nigde smestiti ako ostane sama u velikoj kući. U tom slučaju, obećavam da ću joj oprostiti. Ili da ću se kasnije razračunati s njom. Ali nema vremena za planiranje. Čujem ih, vraćaju se dole. Prolaze kraj otvorenih vrata dnevne sobe, krenuli su ka ulaznim vratima. Glavna inspektorka svakako neće otići a da se prethodno, iz poštovanja, ne oprosti od ožalošćene supruge. Klod joj je upravo otvorio ulazna vrata, i sad pokazuje Alisonovoj gde je njegov brat bio parkirao kola, i kako ona u prvi mah nisu htela da upale, i kako su, uprkos tome što su se pre toga svađali, mahali za kolima kad je Džon konačno uspeo da pokrene motor i u rikverc izvezao automobil na ulicu. Prava lekcija iz govorenja istine i samo istine. Kad onda - eto Kloda i policajaca, došli kod nas. - Trudi - smem li da vas oslovljavam s Trudi? Prolazite kroz tako užasan period, a toliko ste nam pomogli. I tako ste gostoljubivi. Ne mogu da... - glavna inspektorka rečenicu nije dovršila jer joj je nešto odvuklo pažnju. - Je li ovo od vašeg muža? Alisonova gleda u kartonske kutije koje je moj otac uneo i ostavio ispod kružnog prozora. Majka ustaje. Ako već mora biti nevolje, bolje da zaigra na kartu svoje visine. I širine. - Hteo je da se useli, da se vrati. Da ode iz Šordiča. - Mogu li da pogledam? - Knjige su tu, samo to. Ali pogledajte. Narednik zastenje dok se spušta na kolena da pootvara kutije. Ja bih rekao da je glavna inspektorka čučnula, i sad ne liči na detlića, već na džinovsku patku. Nije u redu s moje strane što mi se ta žena ama baš ne dopada. Ipak ona ovde predstavlja vladavinu zakona, a ja se već osećam kao da sam na Hobsovom sudu. Država mora imati monopol nad nasiljem. Na nerve mi, međutim, ide sam manir glavne inspektorke, način na koji

pretura po vlasništvu moga oca, po njegovim omiljenim knjigama, a sve vreme kao da priča sa sobom, svesna da nam ne ostavlja drugog izbora nego da je slušamo. - Stvarno nisam pametna. Tuga živa... na prilaznom putu... To je, naravno, samo predstava, uvertira. Nego šta bi bilo. Glavna inspektorka se uspravlja. Mislim da gleda u Trudi. Možda u mene. - Ali prava misterija je to što nema ni jednog jedinog otiska na ovoj boci glikola. I na čaši - ništa. Maločas čula od forenzičara. Ničeg nema, ni u naznakama. Baš čudno. - O! - kaže Klod, ali ga Trudi odmah prekida. Trebalo je da je opomenem. Ne sme biti tako revnosna. Previše je požurila s objašnjenjem. - Rukavice - kaže ona. - Problem s kožom. Mnogo se stideo svojih šaka. - Ah te rukavice! - usklikne glavna inspektorka. - Pravo kažete. A ja skroz zaboravila! - Rekavši to, ona vadi papirni zamotuljak i odmotava ga. - Ove? Majka prilazi da bolje pogleda. Mora da je reč o otisku fotografije. - Da - kaže. - Nije imao druge? - Nije ovakve. Govorila sam mu da mu nisu potrebne. Nikome to na njegovim rukama nije u stvari smetalo. - Nosio ih je sve vreme? - Ne. Ali često, naročito kad bi bio potišten. Glavna inspektorka odlazi, i to je olakšanje. Mi za njom izlazimo u hodnik. - Ima tu nešto čudno. Opet forenzičari. Zvali me jutros, a meni izvetrilo iz glave. Trebalo je da vam kažem. Toliko se toga dešava. Kresanje plata državnim službama. Talas kriminala na lokalu. Nije bitno. Kažiprst i palac desne rukavice. Ko bi rekao. Ugnezdili se neki mali pauci. Gomila njih. I, Trudi, biće vam drago kad čujete ovo: bebe-paučići dobro napreduju. Već gamižu!