Ulazna vrata se otvaraju, narednik je to, verovatno. Glavna inspektorka izlazi iz kuće. Udaljava se, sve tiše se čuje njen glas, stapa se sa saobraćajnom vrevom. - Ma, sto godina da živim - kaže ona - neću se setiti tog latinskog naziva. Odavno ta rukavica nikom na ruci nije bila. Narednik spušta ruku na majčinu nadlakticu, i najzad, na rastanku, progovara blagim glasom: - Navratićemo sutra ujutro opet. Da razjasnimo još nekoliko stvari.
20. KONAČNO SMO OSTALI sami. Treba, pod hitno, doneti neke odluke, bespogovorne, kojima ćemo sami sebe osuditi. Ali pre toga, Trudi mora neki minut da provede u samoći. Žurno silazimo u podrum, do prostorije koju vickasti Škoti nazivaju cludgie. 18 A tamo, pošto je pritisak koji sam do maločas osećao na glavi popustio, a majka ostane da sedi nekoliko sekundi duže nego što je neophodno, uzdišući od olakšanja, meni se bistri u glavi. Ili mi to misli kreću u nekom drugom pravcu. Doskora sam mislio da bi ubice trebalo da pobegnu, a sve zarad moje slobode. Možda je to, ipak, preusko gledište, previše koristoljubivo. O svemu se može razmišljati i na druge načine. Možda mržnja koju osećam prema stricu prevazilazi ljubav koju gajim prema majci. Možda bi kazniti njega bilo plemenitije nego spasti nju. Postoji, ipak, mogućnost da se postigne i jedno i drugo. Vraćamo se u kuhinju, a ja i dalje razmišljam o tome. Pošto je policija otišla, Klod je, po svemu sudeći, osetio da bi mu dobro došao jedan viski. Čuvši kako piće ističe iz boce, upravo dok smo ulazili u kuhinju, Trudi shvati da bi i njoj jedan viski dobro došao. I to dupli. S vodom, pola-pola. Bez reči, moj stric sipa i njoj. Ćute sad, stoje kraj sudopere, licem u lice. Nije trenutak za zdravice. Oboje sagledavaju greške koje je ono drugo načinilo, ili čak i svoje sopstvene. Ili možda donose odluku šta će i kako će. Ovo je vanredna situacija koje su se u isti mah užasavali i za nju se pripremali. Odbacuju sve unapred planirane mere i mire se sa situacijom u kojoj su zajedno. Naši životi će se promeniti. Glavna inspektorka Alison nadnela se nad nama kao neko ćudljivo, nasmejano božanstvo. Sve dok ne bude prekasno, mi nećemo znati zbog čega nas nije odmah uhapsila, zbog čega nas je ostavila na miru. Privremeno obustavlja rad na slučaju, čeka DNK analizu šešira, traži nove dokaze? Majka i stric sad neminovno razmišljaju o tome da, 18 Klonja, klozet. (Prim. prev.)
kakav god izbor u ovom trenutku načinili, to može biti upravo onaj izbor koji im je ona namenila, a ona ih samo čeka. Kao što postoji mogućnost ona još nije proniknula u ovo, u njihov tajanstveni plan, i da su oni i dalje korak ispred istrage. Eto valjanog razloga da hrabro postupaju. Njima je, međutim, zasad draže da sednu i popiju nešto. Možda sve što oni učine, jednostavno, vezuje ruke Kler Alison, uključujući i taj predah uz singl malt. 19 Ali ne, jedina njihova šansa je da načine radikalan izbor - i to smesta. Trudi podiže ruku da predupredi treću turu. Klod je istrajniji. Slušamo ga kako sipa piće - mlaz je neprekinut, i dugo teče - a onda kako slasno guta, taj dobro poznati zvuk. Možda se oni i sami pitaju kako da izbegnu svađu u trenucima kad im je potreban zajednički cilj. Iz daljine se čuje zvuk sirene, hitna pomoć, ništa naročito, ali i taj zvuk raspiruje njihove strahove. Rešetkasta struktura države neprimetno je prekrila grad. Teško je umaći joj. To strica i majku stavlja na iskušenje, jer konačno, evo, progovaraju, na svrsishodan način iskazuju ono što je očigledno. - Ovo sluti na loše. - Majka govori tiho, glas joj je napukao. - Gde su pasoši? - Kod mene su. A keš? - U mojoj torbi. Ali ni jedno ni drugo se ne pomera, a asimetrija njihovog razgovora - Trudino vrdanje - na mog strica ne deluje podsticajno. On je već dobro zabrazdio u treću čašu kad Trudi dodiruje mene. Teško bi bilo reći da ona to čini na senzualan način, ali i to nešto govori o prilikama u kojima smo se našli, sad, kad slutimo kraj bez novog početka na vidiku. Zamišljam stari vojni put što vodi preko hladne visoravni, ugodan miris mokrog kamena i treseta, zvuk čelika i neumoran bat koraka po razlabavljenom kamenju, kao i težinu gorke nepravde. Padine okrenute jugu, s prašnjavim pupoljcima na nabreklim ljubičastim bokorima što uokviruju sve manja brda i njihove ispreklapane seni bleđe boje indiga. Radije bih da sam tamo. Ali pristajem i na ovo - viski, moj prvi, oslobađa nešto u meni. Surovo je to oslobođenje - otvorena kapija vodi u borbu i strah od onoga što bi um 19 Vrsta viskija. (Prim. prev.)
mogao da iznedri. To se sad dešava meni. Čujem pitanje, sam ga sebi postavljam, šta u ovom trenutku najviše želim. Šta god to bilo. Realističnost nije ograničavajući faktor. Preseći konopce, osloboditi um, i bez razmišljanja mogu da odgovorim: prolazim kroz otvorenu kapiju. Koraci na stepeništu. Trudi i Klod podižu pogled, prenulo ih. Da se nije to inspektorka nekako sama vratila, ušla u kuću? Ili je provalnik odabrao najgoru od svih mogućih noći? Sporo taj silazi, težak mu je korak. Trudi i Klod vide crne kožne cipele, a onda kaiš, košulju uflekanu povraćkom, a onda užasan izraz lica, u isto vreme tup i ispunjen nekom svrhom. Moj otac nosi odeću u kojoj je umro. Lice mu je bledo kao kreč, već istrulele usne zelenkasto su crne, oči majušne, pogled prodoran. Stoji u podnožju stepenica, rastom viši nego što ga pamtimo. Došao je iz mrtvačnice, došao nas da nađe, i tačno zna šta hoće. Tresem se zato što se trese moja majka. Nema nikakvog svetlucanja, ničeg avetinjskog. Nije to halucinacija. To je moj otac, telesni otac, Džon Kernkros, on i niko drugi. Prestravljeno majčino stenjanje na njega deluje kao mamac, jer on sad ide pravo prema nama. - Džone - govori Klod obazrivo, a podigao ton, kao da će kažiprstom da pripreti ovom nebiću. - Džone, mi smo to. Stiče se utisak da je on to shvatio. Stoji tu, na korak od nas, a od njega se širi slatkast zadah glikola i mesa tako milog crvljem svetu. Majka blene u njega sitnim, otvrdnulim, crnim očima koje kao da su od nepropadljivog kamena. Njegove ogavne usne se pomeraju, ali zvuka nema. Jezik je još crnji od usana. Netremice gledajući u Trudi sve vreme, otac pruža ruku. Bezmesna šaka steže mog strica oko vrata. Majka ne stiže čak ni da vrisne. A one bezvodne oči i dalje počivaju na njoj. Ovo je za nju, poklon od njega. Neumoljivi stisak jedne ruke sve je jači. Klod pada na kolena, iskolačio oči, rukama mlatara, uzalud se hvata za bratovljevu ruku. Samo neko već stišano cičanje, žaljenja dostojno, kao u miša, kazuje nam da je Klod još živ. A onda više nije živ. Moj otac, koji ga sve to vreme nijednom nije okrznuo pogledom, pušta ga da padne, i sad privlači sebi svoju ženu, pa je obujmi tankim, snažnim rukama nalik čeličnim šipkama. Njeno lice sad je sasvim blizu njegovom, i on je ljubi, dugo je ljubi, dugo i grubo, svojim već natrulim
usnama. Groza, gađenje i sramota obuzimaju Trudi. Taj trenutak će je progoniti do sudnjega časa. A on je, potpuno ravnodušan, pušta, i vraća se putem kojim je i došao. Još se penje stepenicama, a njegovo obličje već počinje da bledi. Pa, pitanje sam dobio. Samog sam sebe pitao. A to sam i tražio. Detinjastu fantaziju, kao u Noći veštica. Kako drugačije poručiti osvetu duha u ovom sekularnom vremenu? Sve što ima veze s gotikom zabranjeno je, kako razum nalaže, pa su veštice pobegle iz pustare, a materijalizam, koji duši donosi toliko nemira, moje je poslednje pribežište. Glas na radiju jednom mi je rekao da ćemo se, kad u jednom trenutku u celosti shvatimo šta je bitno, ujedno i osećati bolje. Sumnjam da je tako. Ja nikad neću dobiti ono što hoću. * * * Vraćam se iz pustih sanjarija, i zatičem nas u kupatilu. Ne sećam se kad smo se to popeli dovde. Šupalj zvuk koji proizvode vrata garderobera, čangrljanje vešalica za odeću, a onda neko podiže kofer na krevet, jedan, pa još jedan, i onda se čuje rezak zvuk - otvaraju se bravice. Trebalo je već da se spakuju, da budu pripravni. Inspektorka bi mogla i večeras da naiđe. I ovo oni nazivaju planom? Čujem psovke i neko mrmljanje. - Gde li je? Sad mi je bio tu. U ruci! Špartaju po spavaćoj sobi, otvaraju fioke, ulaze u kupatilo, pa izlaze iz njega. Trudi u jednom trenutku ispusti čašu, čaša pada na pod i razbija se u paramparčad. Ona za to kao da ne haje. Iz nekog razloga, radio je uključen. Klod sedi za laptopom i mumla za sebe: - Voz je u devet. Taksi već krenuo. Ja bih radije u Pariz nego u Brisel. Bolje su veze za dalje. Trudi, koja je još u kupatilu, mrmlja sebi u bradu: - Dolari... evri.
Sve što govore, čak i zvuci koje proizvode, podseća na oproštaj, na tužni, završni akord, na otpevan stih na rastanku. Ovo je kraj; idemo i ne vraćamo se. Kuća, dedina kuća u kojoj je trebalo da odrastam, utonuće u senke. Neću je ni upamtiti. Voleo bih sad da mi daju spisak zemalja bez potpisanih sporazuma o ekstradiciji. U većini njih živi se teško, vlada bezakonje, vrućina je. Čuo sam da je Peking ugodno mesto kao sklonište za begunce. Napredno selo u kojem žive anglofoni razbojnici, skriveno negde duboko u prenaseljenom nepreglednom velegradu. Lepo mesto da se na njemu skonča. - Pilule za spavanje, analgetici - dovikuje Klod. Trgnem se na njegov glas, ton njegov. Vreme je za odluku. On zatvara kofere, vezuje kožne kaiševe. Tako brzo. Mora da su već pola stvari spakovali. Reč je o starovremskim koferima sa po dva točkića, ne četiri. Klod ih podiže, spušta ih na patos. - Koji? - kaže Trudi. Mislim da je podigla dva šala. Klod joj odgovara brundajući. To je jedini trenutak da sve makar samo podseća na normalno stanje. Kad se budu ukrcali u voz, kad pređu granice, njihova krivica obznaniće se sama. Imaju samo sat vremena, i trebalo bi da požure. Trudi kaže da traži neki mantil, a nikako ne može da ga nađe. Klod izričito tvrdi da joj neće biti potreban. - Lagan je - kaže ona. - Onaj beli. - Odskakaćeš u masi. Na video-kamerama. Ali ona ipak pronalazi mantil, baš kad Big Ben otkuca osam i počinju vesti. Oni ne zastaju da čuju. Još ima nekih stvari koje valja popakovati. U Nigeriji, čuvari plamena spaljuju decu živu pred njihovim roditeljima. U Severnoj Koreji lansirana raketa. Širom sveta nivo mora raste iznad svih predviđanja. Ali nijedna od tih vesti nije glavna. Ne, glavna vest je nova katastrofa. Kombinacija siromaštva iz rata, s klimatskim promenama u rezervi, tera milione ljudi iz njihovih domova, drevni ep u novoj formi, veliki pokreti naroda, nalik nabujalim rekama u proleće, teku Dunavi, Rajne i Rone gnevnog, ojađenog
ili nadom ispunjenog sveta koji se zbija uz kapije od bodljikave žice na granicama, hiljade i hiljade ljudi koji nestaju u talasima vođeni željom da i sami zagrabe malo od bogatstva Zapada. Ako je to što se dešava, kako nam već poručuje novi kliše, biblijskih razmera, mora se zbog ovog sveta ne razmiču, ni Egejsko ni Lamanš. Stara Evropa bacaka se u snu, rastrzana je između sažaljenja i straha, između želje da pomogne i poriva da odbaci. Raznežena i plemenita ove nedelje, okorela srca i tako razumna iduće - ona želi da pomogne, ali ne želi s drugima da deli, ili da izgubi, ono što ima. A uvek ima i problema koji su tu, pri ruci. Dok radio i te-ve drndaju, ljudi se bave svojim poslovima. Trudi i Klod su se spakovali za put. Koferi su zatvoreni, ali tu je slika njene majke, i mlada žena želi da je ponese. Težak, rezbaren ram preveliki je da bi stao u kofer. Bez odgovarajućeg komada alata, fotografija se ne može izvaditi iz okvira, a taj komad alata, neka specijalna vrsta ključa, nalazi se u podrumu, duboko negde u jednoj od fioka. Taksi čeka napolju. Voz polazi za pedeset pet minuta, do stanice ima i-ha-haj, možda će morati da čekaju u redovima za rendgen i pasošku kontrolu. Stric iznosi kofer na odmorište i vraća se, pomalo mu je nestalo daha. Trebalo bi da ih kotrlja na točkićima. - Apsolutno moramo da pođemo. - Moram da ponesem ovu sliku. - Ponesi je ispod ruke. Ali ona ima ručnu torbu, beli mantil, mora da vuče kofer, a i mene nosi. Klod zastenje podižući drugi kofer, pa iznese i njega. Tim bespotrebnim naporom samo joj stavlja do znanja da nemaju vremena za gubljenje. - Začas ćemo mi to. Ono stoji u prednjem uglu leve fioke. Vraća se. - Trudi - kaže. - Krećemo. Smesta. Razgovor, dotad sastavljen iz jezgrovitih rečenica, sad je postao ogorčen. - Nosi je ti.
- Ne dolazi u obzir. - Klode. To je moja majka. - Ne zanima me. Polazimo. Ali ne polaze. Posle mnogo obrta i promena mišljenja, pogrešnih tumačenja, neshvatanja određenih stvari, pokušaja da samoga sebe prenebregnem, i žalosti koju sam osećao zbog pasivnosti - konačno sam doneo odluku. Dosta je bilo. Moj vodenjak je prozračna svilena torbica, fina i jaka, a u njoj - ja. U njoj je i tečnost koja me štiti od sveta i svetskih noćnih mora. Ali neće više. Vreme je da im se pridružim. Da stavim tačku na sve te krajeve. Vreme je da počnem. Nije lako osloboditi desnu ruku koja mi je čvrsto svinuta uz grudi, niti da uopšte pomerim desni zglob. Ali sad sam, evo, i to uspeo. Kažiprst je moj, poseban alat kojim ću svoju majku izvaditi iz rama. Dve nedelje ću poraniti, a nokti su mi već tako dugački. Prvi put pokušavam noktom nešto da zasečem. Nokti su mi mekani, a to tkivo, koliko god fino bilo, žilavo je. Zna evolucija šta radi. Napipavam udubljenje koje sam napravio prstom. Tu je mala brazda, lepo oblikovana, i na istom mestu pokušavam ponovo, pa još jednom, sve do petog pokušaja, kad osetim, istina kao da mi se čini, osetim da tkivo popušta, da bih prilikom šestog pokušaja napipao majušnu poderotinu. U taj usek guram vrh nokta, pa jedan prst, pa dva, tri, četiri, i konačno moja stisnuta pesnica probija tkivo, i istog časa pokulja nešto, kao katarakta života koji počinje. Moje vodene brane više nema. Nikada neću saznati kako su rešili ono s fotografijom, ili šta se desilo s vozom u devet. Klod je izašao iz sobe, stoji navrh stepenica. Sigurno u jednoj ruci drži jedan, u drugoj drugi kofer, i spreman je da siđe. Moja majka ga doziva, liči to na razočarano ječanje: - O Klode. - Šta je sad? - Vodenjak. Pukao mi! - Kasnije ćemo time da se pozabavimo. Sad na voz.
Mora biti da Klod veruje kako je ovo samo mamac, nastavak rasprave, odbojan vid ženske mutljavine koju on, sav raspomamljen kakav je, neće uzimati u razmatranje. Odbacujem placentu, to mi je prvo iskustvo sa svlačenjem. Ušeprtljao sam se. Tri dimenzije? Pa ima ih barem tri više nego što bi bilo neophodno. Podozrevam već da će taj materijalni svet predstavljati pravi izazov. Moj odbačeni pokrov visi sad, upleo mi se oko kolena. Nije bitno. Imam posla dole, ispod svoje glave. Ne znam kako da shvatim šta treba da radim. Misterija je to. Postoji izvesno znanje s kojim mi, jednostavno, dolazimo na svet. U mom slučaju, to je to malo o pesničkoj metrici što umem da istrtljam. Tabula rasa svakako nisam, na kraju krajeva. Istu onu ruku prinosim svom obrazu, pa klizim preko mišićavog zida materice, posežem naniže, da dohvatim grlić. A nešto me baš pritisnulo otpozadi, glavu, zatiljak. Tu je to, da, prolaz što vodi u svet, put koji pažljivo opipavam nejakim prstima i odmah, kao da je neko izgovorio neku mađiju, eto majčine neizmerne moći na iskušenju, zidovi oko mene prvo se komešaju, onda drhture, a na kraju se zbijaju oko mene. Zemljotres je to, moćno komešanje u njenoj pećini. Kao čarobnjakov šegrt, prvo sam prestravljen, a onda preplavljen tom silom koja je puštena s lanca. Trebalo je da sačekam svojih pet minuta. Samo se budala sprda s takvom silom. Izdaleka čujem majku - viče. Možda doziva u pomoć, ili je to krik pobede, krik bola. A onda osećam to na temenu, navrh glave - razmaklo se ono za jedan centimetar! Sad nema nazad. Trudi je na krevetu, puzi po njemu. Klod je negde kod vrata. Ona brekće, usplahirila se, mnogo se plaši. - Počelo je. Tako brzo ide. Zovi hitnu pomoć. On u prvi mah ne govori ništa, a onda je prostodušno upita: - Gde mi je pasoš? Ja sam taj koji je podbacio. Potcenio sam ga. Suština mog nauma da izađem ranije bila je da time upropastim Kloda. Znao sam da je on u nevolji. Ali mislio sam da on voli moju majku i da će ostati s njom. Sad počinjem da shvatam koliko je ona čvrsta. Klod pretura po njenoj tašni, čuje se vedro zveckanje metalnog novca u neseseru, a ona kaže: - Sakrila sam ga. Dole u prizemlju. Upravo za slučaj da se ovo desi.
On razmišlja. Radio je s nekretninama, bio vlasnik solitera u Kardifu, i zna kako se tvrdi pazar. - Kaži mi gde je, i ja ću pozvati hitnu pomoć. A onda ću otići. Obazrivost se oseća u Trudinom glasu. Ona pomno prati stanje u kojem se nalazi, čeka, čeka i užasava se idućeg talasa. - Ne. Ako ja treba da padnem, pašćeš i ti. - Dobro. Ništa onda od hitne pomoći. - Pozvaću je sama. Čim... Čim druga kontrakcija, jača od prve, mine. I opet ona krikne, nehotice, i celo telo joj se zgrči dok Klod odlazi do kreveta, do ormarića pored, da isključi telefon, dok mene nešto sabija, žestoko, pa me podiže, usisava i vraća tri-četiri centimetra unazad od mesta gde sam dugo mirovao. Steže se železna traka oko moje glave. Ista čeljust skrckala je naše tri sudbine. Kako se talas povlači, Klod, poput carinika, progovara bezbojnim glasom: - Pasoš? Ona vrti glavom, čeka da dođe do daha. Drže jedno drugo u nekoj vrsti ravnoteže. Trudi se malo pribrala, pa će, ravnomernim tonom: - Onda ćeš morati ti da budeš babica. - Nije to moje dete. - Ni babice ne porađaju svoju decu. Ona se plaši, ali je zato u mogućnosti njega da prestravi dajući mu uputstva. - Kad izađe, biće postavljeno licem nadole. Ti ga uhvati, obema rukama, sasvim nežno, pridržavaj mu glavu i spusti ga na mene. Opet licem nadole, na moje grudi. Da čuje kako mi srce kuca. Za pupčanu vrpcu ne brini. Ona će prestati da pulsira, i ono će prodisati. A ti ga onda pokrij, uzmi neki peškir, da mu bude toplo. Onda ćemo da čekamo.
- Da čekamo? Isuse. Sta da čekamo? - Da izađe posteljica. Da li je ustuknuo, ili mu se sve zgadilo, ne bih znao reći. Po njegovoj računici, mi bismo još mogli nekako ovo da pregrmimo pa da uhvatimo onaj voz što ide kasnije. Pažljivo osluškujem, hoću da čujem šta treba da radim. Da zagnjurim pod peškir. Da dišem. Ni reč da ne kažem. Ali to kad za mene kažu ono. Pa da, ili roze, ili plavo! - Idi onda odmah, donesi više peškira. Biće gadno. Izribaj ruke, uzmi četkicu za nokte, nasapunjaj dobro. Tako sav pometen, tako daleko od obale spasa, čovek bez dokumenata koji bi trebalo da je u bekstvu. Klod se okreće i ide da uradi šta mu je rečeno. A ono se nastavlja, talas za talasom, krici i vapaji; Trudi preklinje da ta agonija prestane već jednom. Ali milosti nema, proces neumoljivog izbacivanja iz tela je počeo i traje. Vrpca ostaje za mnom, razmotava se, dok ja sporo grabim napred. Napred i napolje. Nemilosrdne sile prirode nameravaju da me spljošte. Prolazim kroz onaj deo gde je, znam, moj stric i prečesto ulazio iz suprotnog smera. Nisam uznemiren. Ono što je u njegovo vreme bila vagina, sad je rodni kanal, moja Panama, a ja sam veći nego što je bio on, velelepni brod koji prevozi gene i napreduje bez žurbe, dostojanstveno, s tovarom ranije stečenih informacija. Nema te kite što ulazi gde joj dune a da može sa mnom da se takmiči. Neko vreme sam gluv, slep i nem, sve živo me boli. Ali moju majku, koja urla, boli sad još više dok podnosi žrtvu koju sve majke podnose za svoju glavatu, bučnu odojčad. I onda dolazi taj trenutak, ja klizim, onda zaškripi nešto, pomaljam se, i evo me, nag istupam iz svog kraljevstva. Poput stamenog Korteza (sećam se pesme koju je moj otac jednom recitovao), zadivljen sam. Gledam dole, gledam u čudu, nagađam šta to može biti dok se spuštam na dlakavu površinu plavog peškira. Plavog. Oduvek sam znao, makar na verbalnom nivou, oduvek sam, dakle, mogao da razlučim šta je to plavo - more, nebo, lapis lazuli, gorčica - puke apstrakcije, dakle. Sad je to plavo najzad tu, moje je, i ja sam njegov. Lepše je nego što sam se usuđivao i da pomislim. To je samo početak, na
ljubičastom kraju spektra. Moja verna vrpca, uže za spasavanje koje me ono jednom umalo nije ubilo, najednom sad umire, smrću koja joj je namenjena. Dišem. Milina. Moj savet novorođenčadi: nemojte plakati, osvrnite se oko sebe, okusite vazduh. U Londonu sam. Vazduh mi prija. Zvuci su reski, sve blešti od visokih tonova. Treperavi peškir isijava boju koja podseća na džamiju Goharšad u Iranu, zbog koje je moj otac zaplakao u zoru. Majka se pomera, meni se okreće glava. Na trenutak ugledam Kloda. Sitnije je građe nego što sam ga zamišljao, ima ramena i izgledom podseća na lisicu. I, nema sumnje, na licu mu je izraz gađenja. Večernji sunčevi zraci što se probijaju kroz krošnje platana bacaju nemirne senke na tavanicu. O, kakva je to radost, opružiti noge, ugledati budilnik na noćnom stočiću i shvatiti da nema šanse da oni stignu na taj voz. Ali nije mi dato da dugo uživam u ovom trenu. Moj savitljivi grudni koš stiskaju gadljive ruke jednog ubice, pre nego što me spusti na kao sneg beo, mekani stomak drugog ubice, koji me prima s dobrodošlicom. Otkucaje njenog srca čujem kao iz daljine, prigušeni su, ali poznati, poput nekog starog refrena koji godinama nisi čuo. Muzička oznaka je andante, sve tiši koraci koji me vode ka onoj pravoj kapiji što se preda mnom otvara. Prepao sam se, ne poričem. Ali tako sam izubijan, kao mornar brodolomnik koji je, srećom, doplivao do obale. Tonem, iako mi okean sad tek gležnjeve zapljuskuje. * * * Mora biti da smo Trudi i ja zadremali. Ne znam koliko je minuta prošlo otkako smo čuli zvono na vratima. I kako je razgovetan taj zvuk. Klod je još tu, i dalje se nada da će naći pasoš. Možda je u međuvremenu silazio u prizemlje da ga traži. Sad prilazi videointerfonu. Samo baci pogled na ekran, pa se okrene. Iznenađenja sad ne može biti. - Četvoro ih je - kaže, više kao za sebe. Razmišljamo. Gotovo je. I kraj nije lep. Nikada lep neće biti.
Majka me pomera, i gledamo se u oči, dugo traje taj pogled. To je trenutak koji sam čekao. U pravu je bio otac, divno je njeno lice. Kosa joj je tamnija nego što sam zamišljao, oči svetlije zelene, obrazi i dalje rumeni od napora, nos uistinu majušan. Čini mi se da čitav svet vidim na tom licu. Lepom. Punom ljubavi. Ubilačkom. Čujem Kloda na drugom kraju sobe; koracima u kojima se oseća pomirenost sa sudbinom silazi u prizemlje. Nikakvu rečenicu nije unapred pripremio. Čak i u tom času predaha, dok dugo, pohlepno gledam u majčine oči, meni je na pameti taksi što čeka napolju. Traćenje vremena. Treba čoveku reći da ode. Razmišljam i o zatvorskoj ćeliji - nadam se da nije previše mala - i, izvan njenih teških vrata, izlizane stepenice što se nekud penju: prva tuga, onda pravda, onda smisao. Ostalo je haos.