Stevan Šarčević-Kaurinova kletva

Edicija ROMANI novele PRIČE Kolo II, knjiga 4. Stevan Šarčević KAURINOVA KLETVA Roman Beograd, 2013. PRVI UDARAC 1

Goropadne reči koje ništa ne znače unakažavale su tri stranice dobrog papira. Restitucija, lustracija, tranzicija, reforma, budžetska sredstva... Vrtelo joj se u glavi od neobičnih i nakaradnih izraza. Drhtavom rukom je odložila dopis i pogledala niz učionicu koja joj je tako mnogo značila. Skromna odaja, moderno uređena zahvaljujući samo Azrinoj baki. Tu je pronašla smisao, utehu i zaborav svih nesreća koje je preživela. Sve ređe se prisećala pokojnog muža, pa ju je utoliko više bolelo što češće ne viđa sestru, jedinu utehu otkako je ostala sama. Majku i oca izgubljene u ranom detinjstvu nisu pamtile , potucale su se od sirotišta do sirotišta kroz celo mladalaštvo, duboko proživljavajući nebrigu i surovost vaspitača. Bile su to mračne uspomene kojih nije želela da se priseća. Možda je baš zbog toga toliko volela ovu decu. A sad u ruci drži hartiju izvađenu iz zastrašujućeg koverta sa oznakama Republike Srbije, Autonomne pokrajine Vojvodine, ministarstva obrazovanja i krupno naznačenim rečima poput obaveznog ličnog dostavljanja i upravnog postupka! U svakoj generaciji postojalo bi dete koje joj je bilo draže od ostalih, ali se trudila da to ne pokazuje. Kada je Azrici predala knjižicu srce joj se steglo od pomisli da je neće videti čitavog leta. Veselo dete je bilo Jasminino ljubimče otkako je vodila to odeljenje. Valovita zlatna kosica uokviravala joj je bucmasto, radoznalo lice, krupnih bistrih okica što su večito znatiželjno pratile svaki učiteljičin pokret. Ponekad se činilo da je to dete previše vezano za nju. Azrino savlađivanje gradiva bilo je neverovatno i bez ikakve dileme zaslužila bi da bude najbolji đak razreda, samo da Jasminini kriterijumi nisu bili toliko blagi da su gotovo sva deca bila čisti odlikaši. Svejedno dobra učenica, Azrica je večito bila prva koja bi se javljala na postavljeno pitanje. Iako je to bilo ponašanje vredno svake pohvale, imala je utisak da devojčicina želja nije toliko školski uspeh, koliko potreba da provodi što više vremena s njom. U samom početku je ta detinja vezanost bila pomalo neprijatna, ali vremenom se navikla na stalnu pratnju veselog glasića. Prešlo joj je u naviku i prosto bi nešto nedostajalo kad Azre nije bilo u blizini. Večito razdragana, sa osmehom koji bi joj razvlačio usnice od uha do uha i otkrivao retke zubiće, postala je deo njene svakodnevice. Ponekad je hvatala sebe u navici da časove drži samo za tu devojčicu i pokušavala je da se odvikne od toga. Ta vezanost postala je još zagonetnija posle roditeljskog sastanka na kome joj je upoznala baku, elegantnu i odmerenu ženu koja je neupadljivo bez imalo razmetanja, nosila garderobu i nakit vredne koliko i cela škola. Dovezla se skupom limuzinom, sa vozačem mračnog izgleda. Prosto je zaudarala na bogatstvo. Azra se nikako nije uklapala u Jasminine predstave o bogataškoj derladi. Posle tog saznanja postala joj je još draža. Da je baka zaslužna za renoviranje škole bilo je više nego izvesno, jer su nedugo posle njenog nezadovoljnog odmeravanja prostorije u školu nagrnuli majstori i munjevito je doveli u ovo stanje. Azra joj nikada nije odgovorila na pitanje da li je baka plaćala radove, a ni raspitivanje u sekretarijatu nije dalo rezultata. Bio je to “anonimni donator” koji nije želeo da izlazi u javnost. Uostalom, bilo joj je svejedno u kakvom je stanju škola. Za nju ovde svakako više nije bilo mesta. Pokušavala je da razabere besmislene nadležnosti, regionalizacije, delokruge i racionalizacije. Pečat i nečitki potpis preko pola stranice završavale su strahotu, no uprkos teško razumljivim izrazima shvatila je da od iduće školske godine više neće biti učiteljica. Ledeni trnci joj prođoše telom. Setivši se Azre, glavom joj prolete još jedna misao. Nije se ona rastajala od nje samo za polugodište, rastajala se za čitav život. Ko zna gde će odlutati tražeći posao. Tešila ju je pomisao da je osamljena devojčica nedavno našla drugara. Pa opet, nekako se brinula.U zadnje vreme kao da je iz tog deteta nestala sva veselost, kao da 2

je preko noći postala mnogo starija. Razmišljajući o njoj ustala je i izašla iz učionice vukući noge i zastajkujući svaki čas. Lagano je prošla bolno poznatim hodnicima. Nije joj se napuštala ni učionica niti školski hodnici, a čini se ni njenim koracima. Kad je izašla na dvorište telo joj zadrhta kao u groznici. Odeljenje koje vodi ukidalo se i dotičnim obaveštenjem uručen joj je sporazumni raskid radnog odnosa sa stupanjem na snagu u roku od sedam dana. Nije se baš najbolje sećala kada su se to sporazumeli, ali nigde nije videla da ima pravo na žalbu. Nije imala vremena za gubljene. Platu je mogla da očekuje samo za ovaj mesec, a onda? Mora pronaći posao, obezbediti sebi neki izvor prihoda. Nije joj bilo važno šta će raditi: bitno je bilo da joj osigura egzistenciju. Šok za šokom su je sustizali poput udaraca malja. Setila se da joj više neće biti dozvoljeno da stanuje u pomoćnoj školskoj zgradi ustupljenoj kad je dobila posao. Težina nevolja pritisnu joj utrobu kao gromada kamena, ali nastavila je hrabro da hoda posrćući na nogama oslabljenim od muka. Ušavši u skromni, ujedno i jedini dom koji je ikada imala, pomisli da bi trebalo razmisliti o pakovanju. Sama nije imala mnogo odeće i obuće, pa ni knjiga, ali nepotrebne drangulije koje je godinama trpala u orman, postaće suvišni teret. Opterećena mislima hodala je kao u transu ne zatvarajući vrata za sobom. Sa tugom je pogledala uredno poslagane kutije u dugo neotvaranom ormanu. Pedantno spakovane, gotovo zaboravljene, njoj na čuvanje ostavljene stvari, odložene delom za vreme Jovanove bolesti, a delom posle njegove smrti. Prtljag će postati nepodnošljiv balast i dobro bi bilo pokušati to prodati. Osim toga ubrzo će u novčaniku bolno osetiti nedostatak plate i svaki dinar će joj dobro doći. Otvorila je prvu kutiju i počela je setno da vadi dobro poznate odevne predmete: pantalone, košulje, majice... Svaka stvarčica ju je ispunjavala uspomenama. Prvi izlet, nova godina, letovanje... I najmanja sitnica podsećala bi je na neku prohujalu priču. Prošlost, koja se nikada neće vratiti. Surova stvarnost je zahtevala od Jasmine da se odrekne setnih sećanja. U sledećoj kutiji nalazila se hrpa muževljevih sitnica. Telefon, novčanik, pepeljara, upaljač... Kutija za kutijom, dan za danom, mesec za mesecom, godina za godinom. činilo joj se, promašenog života. Suze su tekle iz sve teže obuzdavane tuge. Odluka da sve to proda je bila definitivna, ali je učinila da se oseća izdajnikom, kao da prodaje svoju kratkotrajnu bračnu sreću. Idućeg trena pomisli da je još uvek mlada. Toliko je još života pred njom! Zakopala se u ovoj nedođiji, odrekla se muškaraca, provoda i uzbuđenja koja joj je život mogao doneti, samo da bi se posvetila deci, a šta je dobila zauzvrat? Izbaciće je poput slomljene igračke na milost i nemilost ulice! Dok je jadikovala sama nad sobom i nepravednom sudbinom, pažnju joj privuče velika nepoznata kutija sa dna ormara. Izvukla ju je i otvorivši, prepoznala uredno složenu odeću. Gotovo celokupna Kaćina imovina. Nemalo se iznenadila, jer odavno je nije videla, a noćas se višegodišnji istovetni san vratio. Iako se sestra u njemu nije pojavljivala, noćna bi mora redovno predskazivala promenu u Katarininom životu. Prva sestrina menstruacija, Kaćin prvi momak, prvi popravni ispit... Jasmina bi svaki put, bez izuzetka. sanjala tu grozotu do najsitnijeg detalja. Setila se da ju je prokletinja progonila i u noći pre no što je poslednji put videla Katarinu. Bila slučajnost ili ne, obuzela ju je prilična doza misticizma. Posmatrala je stvari u kutiji. Svileni veš, napadno dizajnirani nakit, suknje iznad kolena, cipele visokih potpetica, kožna jakna, duboki dekoltei na tananim majicama. Pod prstima joj je bilo sve što je sa negodovanjem premeravala na Kaći. Zar nije ponela svoj bućur? Pomisli da su ovako ostavljene stvari možda logična posledica načina na koji su se rastale. Verovatno je želela da isključi bilo kakvu mogućnost ponovnog susreta. Posle scene koju je seka izvela na Jovanovoj sahrani, Jasmina nije mogla više da se suzdrži i sasula joj je u lice bujicu teških 3

reči. Ona se samo nasmejala, nazvala je debelom kravom i jednostavno otišla, nikad se više ne javivši. Kad malo bolje razmisli, takva reakcija nije bila ni miligram u suprotnosti sa njenim ponašanjem u to vreme. Ali sve ove godine tešila se mišlju da je bila u pravu. Sestra je bila sklona nestašlucima koji su prevazilazili svaku Jasmini prihvatljivu granicu pristojnosti. Gnušajući se, trpela je sve Kaćine udvarače, uobražene ćelavce koji su okićeni debelim zlatnim lancima i odeveni u Armanijeva odela izlazili iz skupocenih elektromobila ili čak antiknih benzinaca. Sumnjivi biznismeni, kriminalci, plaćenici, dobrovoljci, nije mogla ni da popamti sve njihove uloge. Teško je to sebi priznavala, ali ni Katarina nije bila nikakvo nevinašce. Njeno su odevanje i ponašanje za svetonazor provincijske učiteljice bili šokantni. Mada je sebe smatrala slobodoumnom, jarko ofarbana kosa i razuzdani sestrini pokreti, a posebno njena raskalašnost i promiskuitet neopisivo su je iritirali. Dok je proučavala zaboravljene stvari, predugo potiskivana agonija isplovila je na površinu. Katarina nije bila zla. Njeno divljanje je jednostavno bilo posledica one noći u u sirotištu. Plačući su molile upravnika da to ne čini... Misli su joj se blokirale, suze grunule. Klonula je ispuštajući sestrinu odeću iz ruku. Neko vreme bila je u šoku. Taj davni događaj obema im je oblikovao život. Stade besciljno da se vrti po sobici. Sred dva koraka kroz glavu joj prolete najneprimerenija misao koja je mogla da joj padne na pamet. Sestra je bila vitkija i možda malo niža, ali verovatno bi mogla da se utegne u njenu odeću. Nije bilo racionalnog objašnjenja za ovakvu ideju, ponekad razmišljanja jednostavno krenu čudnim putevima. Jasminine misli počeše da se bore. Šta ako se iznenada vrati i nađe je u svojoj odeći? Kako bi to mogla da joj to objasni? Pa opet, dve godine odsustva... Što je duže razmišljala, misao ju je sve više opsedala, da bi najzad počelo da je obuzima uzbuđenje, grozničava potreba da isproba sestrinu odeću. Onda je zbacila sve sa sebe i podigla crne svilene čipkaste gaćice, toliko ugodne na dodir da se naježila kad ih je pripila uz grudi. Kratko se nećkala,da bi ih potom polagano navukla. Osećaj je bio neverovatan! Erotičan i uzbudljiv. Prošetala je do ogledala. Pomalo se stidela svoga tela. Bila je previše široka i imala prevelike grudi... Ma šta fantazira, bila je debela! Kaća je naprotiv bila sva tanana, vitka i prefinjena. Uprkos njenim uverenjima, ogledalo je pokazivalo odraz na kome nema sala. Zapazila je to sa prijatnim likovanjem, okretala pred ogledalom i sve više ju je hvatala želja da odene i ostatak sestrine odeće. Vratila se do kutije i nastavila da pretura. Izdvojila je zavodljive cipelice visokih štikli i mada se osećala kao lopov, odmah ih je navukla. Bile su neudobne i nespretno se zanosila u njima, ali ni za trenutak nije pomislila da bi trebalo da ih izuje. Potom se vratila prebiranju .Odabrala je izazovnu mini suknju i tanušnu majičicu velikog izreza. Stala je pred ogledalo i raspustila predugo uvezivanu kosu. Zureći u novu sebe, seti se da je još nešto videla u kutiji. Vratila se i pronašla što je tražila. Prethodno nagađanje da je neupadljivo zapakovani paketić komplet šminke, pokazalo se ispravnim. Nije koristila šminku još od muževljeve smrti i drečave nijanse kompleta su je neopisivo intrigirale. Na samom dnu kutijice nalazile su se fotografije koje je ugledala tek pošto je ispreturala veći deo sadržine. Radoznalo ih je izvukla i otresavši rasuti puder koji ih je prekrivao, iznenađeno je shvatila da je na vrhu stari snimak gde su Katarina i ona onoga dana kada su napustile sirotište. Grč joj je stegao stomak. Sela je na krevet da bi pažljivije proučila svoj pronalazak. Na sve četiri slike bile su ona i sestra u raznim vremenskim periodima. Sirotište, preseljenje, 4

udaja i poslednja, načinjena rukom nekog od sestrinih udvarača, fotka nastala dva dana pre rastanka. Na svim slikama bile su vedre i nasmejane izuzev na poslednjoj. Jasmina je, doduše, i tu izgledala veselo, ali Kaća je imala tužan, gotovo očajnički izraz. Zašto je čuvala fotografije kada se oduvek ponašala kao kučka? Zbog čega je na poslednjoj tako tužna? Bolno i naglo poput munje prostruja joj glavom da je neugodni ispad možda bio tek vapaj za pomoći. Jezivom silinom napade je sećanje na poslednje zajedničke dane. Sestra je bila smrknuta i ćutljiva, odgovarajući na sve pokušaje započinjanja razgovora jednosložnim tihim rečima. Jasminu je izluđivalo Kaćino sumanuto ponašanje i reagovala bi još sumanutije. Potom su krenule svađe. Iznenada, kao otkrovenje, jasno je ugledala pritajenu muku koja joj je izjedala sestru. U nemoći i besu jednom joj je prebacila da živi na njen račun. Ispucala je to u besu i izbacila iz pamćenja, no ta se slika neočekivano vratila, jasno i nepobitno. Bože, šta je uradila? Sedela je zureći u tu poslednju sliku, kajala se i optuživala sebe za razlaz, a onda se najednom trgla. Odbacila je fotografije na stočić pored kreveta boreći se sa tugom, a onda ustala, vratila se do ogledala i počela da se poigrava sestrinom šminkom. ŠKOLSKA GODINA JE GOTOVA Nikada se nije govorilo o toj noći. Iako je mama uporno branila tatu, znala sam da mu nikada nije oprostila. Radila je fizičke poslove na imanju i bilo me je sramota, iako su i drugi ljudi bili angažovani na održavanju poseda. Ali oni nisu imali naše poreklo, nikada nisu posedovali ergelu ili udeo u Enklavi. Mama se izjednačila sa proletarijatom što je bilo najbolnije. To je, naprosto, bilo vreme bez mnogo razloga za ponos. Lepe, skupe stvari, svećnjaci, porcelan, damast i svila zagonetno su nestajali iz kuće, jer ih je baka potiho prodavala da bismo se održali. Kada je baka iz obližnjeg sela dovela dve kobile, bilo je to s razlogom. Bez ikakve obuke dve su debele i lene životinje smesta upregnute u kola dupke krcata građevinskim materijalom. Baka ga je skupljala posvuda po Enklavi i dovlačila na imanje, da bi ga iskoristila za opravku razvaljenih objekata. Od mame, a posebno od tate nije imala nikakvu pomoć. Ona je, međutim, ostala uporna neprestano ponavljajući da kuća koja drži do sebe mora imati stoku. Sasvim sama, sa priličnom dozom tajnovitosti i uz neverovatnu istrajnost obnavljala je spaljene objekte, ne štedeći bič i goneći kobile da vuku teret kakav nikada nisam videla natovaren na zaprežna kola Pomalo mi je bilo žao životinja. Čak su i najamni radnici sa okolnih imanja bakine aktivnosti posmatrali sa zebnjom, kao da nisu načisto koliko su bezbedni od uključivanja u njene aktivnosti. Oni su o našoj porodici znali mnogo više od mene. Ja sam u to vreme tiho venula, ne mogavši nikako da odlučim da li da budem na strani roditelja koji su negodovali nad bakinim rasprodajama i majstorisanjem, ili da podržim baku koja je nezaustavljivo trgovala i razvodila majstore po štalama u koje od one noći ni ja ni roditelji više nismo ulazili. Nezadovoljna takvim načinom života najviše sam vremena provodila u svojoj sobi, a kada bih nerado izašla van kuće, čežnjivo sam posmatrala decu odevenu u jahačka odela kakvo sam nekada imala. Baka ga je prodala prvoj zainteresovanoj komšinici u jednom od nastupa svog novootrkrivenog trgovačkog žara. Crveni kaputići, uzane, elegantne pantalonice, čizme visokih podvrnutih sara sa sjajnim metalnim mamuzicama graviranim pletenicama i ukrašenim zvončićima koji veselo zveckaju, 5

kratki kožni korbači i bećarske kape sa štitnicima za sunce, stvarali su zavist i pobuđivali uzbuđenje u mojoj nemirnoj duši. Kad god je bilo slobodnih kobila komšijska deca bi veselo projahivala kraj mene, ispraćana tužnim pogledima. Nisam volela grubo ophođenje gostiju prema životinjama, mada je to bio preduslov za ogromne prihode koje je zajednica imala od posetilaca. Ljubav dece prema životinjama je, međutim, bila više nego opipljiva. Znala sam da bi životinje pre poginule nego dozvolile da se njihovim mladim gospodarima išta desi. Bila sam pretrpana tajnama. tužna i nezadovoljna, pa sam jedva dočekala završetak zimskog raspusta i povratak u internat. Nažalost, odlazak nije bio dovoljan da zatvori duboku ranu u duši. Celo polugodište je proteklo u maglovitom sivilu, sa izuzetkom retkih svetlih trenutaka, koje su mi pružale svega dve osobe. Jedno je bio Jovica, dečkić iz internata, tih i ozbiljan, različit od vršnjaka što su upravo otkrivali da su devojčice drugačije od njih. Nenametljivo je uvek bio u blizini i to polugodište nikako nisam mogla da zamislim bez njega. Daleko od kuće, opterećena tragedijom o kojoj nikome nisam smela da govorim, Jovicu sam prihvatila kao vernog, ćutljivog drugara i dobrodošao melem mojoj tuzi. Uostalom, kod njega je postojalo nešto što ga je činilo još bližim. Osećala sam da krije tajnu, jednako strašnu kao i moju. Svi su naši razgovori bili suzdržani i bojažljivi, u strahu da bi slobodniji razgovori mogli razotkriti misterije preduboko skrivene. Naše tajne su ostale skrivene sve do samoga kraja godine. Neodlučno sam stajala u hodniku sa knjižicom u ruci i bez trunke radosti razmišljala o putovanju neudobnim autobusom, u kome bi mi redovito pozlilo, i povratku kući gde su me čekala zastrašujuće burna neslaganja između bake i roditelja. Najednom sam osetila neodoljivu potrebu da još jednom vidim učiteljicu, tu drugu osobu koja mi je, pored Jovice, bila najdraža u tim sumornim danima. Popela sam se uz stepenice, prošla tihim hodnikom i zatekla širom otvorena vrata zbornice. Zvrjala je prazna. Okrenuh se ka hodniku i vrativši se istim putem izašla sam u dvorište. Učiteljica je stanovala u maloj zgradici na kraju školskog dvorišta .Nije bilo razloga da je ne posetim na kratko. Našavši se pred sumornom izbom, koja je pre podsećala na štalu nego na ljudsko stanište, iznenađeno sam primetila da su olupana vrata širom otvorena. Sa izvesnom dozom straha ušunjala sam se u ružnu, ali veoma čistu prostoriju, koja je mogla biti predsoblje, ali isto tako i neka vrsta priručne kuhinje. Čim sam ušla, ugledala sam Jovicu koji je oprezno zurio kroz odškrinuta vrata u drugi odeljak neprirodno podeljene prostorije. Obradovah se što sam ga tamo zatekla, jer sam u krkljancu oko podele knjižica izgubila iz vida da bih se pre polaska morala i sa njime pozdraviti. Zainteresovala me je tajnovitost i oprezno sam prišla. Pokrila sam mu dlanovima oči, ali mada vidno iznenađen, nije se oglasio nego je naglim pokretom sklonio moje ruke, pa videvši da sam to ja, ponovo je okrenuo glavu od mene. Na trenutak sam se osetila strahovito povređena, ali to nije dugo potrajalo, jer sam idućeg trenutka i sama ugledala ono što ga je takvom privlačnošću zakovalo pred vrata. U drugoj prostoriji bila je učiteljica, previše savremeno odevena. Navikla sam se na njene lagane haljine, baletanke, kosu podignutu na zatiljak i lice bez ikakve šminke. Baš takva mi se oduvek dopadala. Međutim, tada je na sebi imala kratku suknjicu, elegantne cipele visokih štikli i tanku, gotovo prozirnu majicu. Kosa joj je slobodno padala niz leđa, ali to nije bilo ono što me je nateralo da se još više pritajim i stegnem Jovičinu ruku. Učiteljica je sedela na jednoj klupi koju je privukla do samog starinskog trokrilnog ogledala. Sedela je 6

nekako postrance, jednu nogu je podigla sasvim na klupu, a druga joj se blago savijena klatila postrance. Ionako kratka suknjica je bila zadignuta i jasno sam videla svaku oblinu savršenih nogu, dobar deo stražnjice, pa čak i krajičak donjeg veša, a visoke potpetice, koje na njoj još nikada nisam videla, davale su njenim stopalima čudan položaj koji me je zaintrigirao. Još je interesantnije bilo čime se u tom trenutku bavila. Nesvakidašnje graciozno, sa tri blago povijena prsta, držala je maleni crni cilindar krvavo crvenog vrha i ruka joj se lagano pokretala. Lice sam joj videla u zbunjujućoj dvostranosti, Sa jedne strane bilo je stvarno lice, okrenuto od nas. Istaknuto čelo, lagani luk slepoočnice i izražena jagodična kost. Sa druge strane videla sam je kao odraz u ogledalu, okrenut malo postrance od nas. Blago zaobljeni nos, jasno izražena obla silueta vilice i napućene poluotvorene usnice preko kojih je mekanim mačijim pokretima prevlačila karmin.Bila je usresređena na nežne pokrete i zaprepašteno sam blejala u lagane, samozadovoljne i zavodljive poteze koji su usnice malo pomalo prelivali izluđujućom, krvavom bojom. Bila je nagnuta i lice joj je gotovo dodirivalo ogledalo, pa sam u odrazu jasno videla duboki izrez majice koji je bogato otkrivao bujne dojke i najednom sam nelagodno shvatila da nazirem ispod majice oštro ocrtane i prkosno ukrućene bradavice. Više sam osećala nego čula Jovičine uzbuđene uzdisaje, ali nisam mogla da odvojim pogled od nestvarnog prizora. Pratila sam svaki njen pokret, sve dok se najzad nije nasmešila odrazu u ogledalu, blistavo crvenih usnica i odložila karmin. Ni tada nas nije primetila i nas dva mala uljeza smo pratili pokrete svoje, najednom, zavodljive učiteljice, sa osećajem da prisustvujemo tajnoj i zabranjenoj ceremoniji. Potom je raširila oko i malenom četkicom je bojila trepavice u crno. Delovala je preplašeno, a sjajne zenice su blistale poput dragulja. Najednom sam se prepala da će sebi izbiti oko i naglo sam stegla Jovičinu šaku. Samo trenutak kasnije prodorno jasno sam osetila njegov pogled na sebi i još jasnije vlažnu ruku koja se, nedvosmisleno mi šaljući poruku, naglo ukrutila bolno me stežući. Osećajući se neprijatno i postiđeno, uporno sam posmatrala učiteljicu u tajanstvenim poslovima, ne usuđujući da pogledam svog najboljeg prijatelja. Uskovitlani osećaji pretvorili su se u nelagodnost i poželela sam da nisam tu gde jesam. Kada je napetost u meni već stigla do usijanja, učiteljica se naglo okrenula i primetila nas . Ne znam šta sam u tome trenutku očekivala. Trebalo je da se razljuti, da viče ili učini nešto čime bi nam dala do znanja da smo bili nevaljali. Umesto toga podigla je jednu obrvu, zatim joj oči zablistaše i usne joj se razvukoše u osmeh. Volela sam je od trenutka kada sam je prvi put ugledala, ali mi nikada nije bila draža nego tada. Otrgla sam se od Jovice i pritrčala, na šta je ona ustala i nežno me je zagrlila. Obgrlila sam joj struk sluđena svime što se prethodno desilo. S jedne strane bilo je Jovičino ponašanje, a s druge učiteljičina izazovna odeća i postupci. Nisam razumela reči, mada mi je nešto govorila, ali njena toplota me je ispunila nerazumljivom uznemirenošću. Podigla sam pogled i najpre sam videla da je šminka koju je sa toliko truda nanosila razmazana i vlažna, da bih trenutak kasnije shvatila da plače. To je bilo još nerazumljivije i uzdignuvši se na prste poljubila sam je. Želela sam da poljubac padne na obraz, ali sticajem okolnosti ona je pomakla glavu i moje usne su dodirnule njene. Bože, kao da je tada ceo svet zastao na trenutak! Otrgla sam se i jureći poput kobilice u punoj snazi, izletela sam iz sobice, ne videći ništa pred sobom. Dogalopiravši na sred dvorišta, gotovo sam naletela na Jovicu, koji me je zabrinuto dohvatio u naručje. Poput učiteljice i on je nešto govorio, što nikako nisam mogla da razaberem. U ušima mi je bubnjalo, srce mi je tuklo kao bas gitara u rok orkestru, a noge su mi drhtale. Bio je nežan, pun umirujućih glasova i posle debakla sa učiteljicom, Jovičin nevešti poljubac nije me 7

iznenadio. Kretali smo se, ali nisam bila svesna kuda idemo. Tek u maloj pustoj ulici razum mi se počeo vraćati. Tada sam već postala dovoljno prisebna da ga odgurnem od sebe. To ga je pokolebalo i odmakao se na sasvim pristojnu udaljenost. Kad je progovorio, mucavo i zbunjeno, najzad sam ga razumela. Delovao je uznemireno i razočarano. - Šta je to bilo sa tobom, šta se to desilo sa mnom? - Promrmljao je. - Ne znam. Šta god da bilo, dobro bi bilo da to smesta zaboravimo. - Rekoh. - Da zaboravimo? Ti...Tako si puna tajni. Znaš šta? Hajde da se sada rastanemo bez tajni. Ja ću tebi odati svoju, a ti odaj meni tu svoju koju već odavno slutim. Nije dovoljno da samo ćutiš, dobro znaš da te osećam.- nastavio je da priča, a ja sam bila zbunjena, ustreptala, luda...Tek, desilo se nešto i nesmotreno sam prihvatila predlog. - Dobro! Tajna za tajnu. Ali ti prvi... - Zvučala sam sigurno uprkos drhtavici. - Nema prevare. Obećavaš? - Sada je on zvučao začuđujuće odlučno. - Obećavam! - Pomalo se ustežući i nemajući druge uplitala sam se sve više. - Neka oćelavi onaj ko slaže. Neka mu izraste rep i otpadnu uši! - reče on. - Neka oćelavi onaj ko slaže. Neka mu izraste rep i otpadnu uši! - potvrdih. - Dobro. Video sam našu učiteljicu golu golcatu. Okretala se pred ogledalom kao nimfa. - Saznanje me je uzbudilo, grlo mi se steglo i stomak mi se zgrčio, ali znala sam da Jovica, iako ne laže, i dalje izbegava da kaže istinu. Osećala sam da je tajna nešto drugo, nešto mnogo mračnije. Grubo sam ga prekinula. - Lažeš Jovo, lažeš i neka ti izraste rep i otpadnu uši! - Pogledao me je iznenađeno. - Dobro, reći ću ti, ali tek kada obećaš da to nikada niko od tebe neće čuti.- reče spustivši pogled. - Majke mi, nikad ni reč iz mene neće izaći! - Sve me je svrbelo od znatiželje - Slušaj...Moj brat...Jedno poslepodne tata mu je dao Elektro...tek da ga proba. Naravno, on nema dozvolu, premlad je... Ali nije bio baš ni vešt vozač... Tako je on vozio ... Udario ženu... - Hej... - Postalo je neprijatno gledati Jovičinu nelagodnost. - Čekaj... To nije sve. Žena je bila trudna. Izgubila je dete i kičma joj je teško oštećena. Nikada više neće ustati iz invalidskih kolica... Ali to nije najgore... Tata je mislio da to nije dobro za našu porodicu i platio je advokate. Na kraju je morala da plati odštetu za kola, a bratu je isplatila i za nanetu duševnu bol... Oduzeli su joj sve što je imala. Ali mnogo kasnije... brat mi je priznao... Izgubio je kontrolu nad vozilom i ... Udario ju je na pešačkoj stazi! Da, to je bila njegova tajna. A ja... 8

Ja sam mu ispričala sve o farmi! INSPEKTOR ĐORĐEVIĆ Putovanje se oteglo kao gladna godina. Putevi su bili neodržavani i prepuni rupa, katastrofa i beda, sve na kvadrat. Kada se najzad dokopao autoputa, otvorenog i pažljivo nadgledanog iz vazduha, laknulo mu je. Bande presretača tamo nisu bile aktivne, pa se najozbiljnija glavobolja rešila sama od sebe. Nije mnogo putovao, posebno ne službeno, ali ovo je bila posebna, pa izgleda i izuzetno osetljiva stvar. Ponekad bi kroz brbljanje ružnjikave šefove sekretarice načuo stvari koje bi ga jako zaintrigirale, a za koje možda ne bi trebalo da zna. Blagodareći jednoj jutarnjoj kafi, uz par lepih reči upućenih njenoj haljini, saznao je da istragu, koja mu je, izgleda greškom poverena, neko koči, i to neko sa vrlo visokih pozicija. Baš to ga je pokrenulo. Poslužio se šarmom da isposluje putni nalog i malo pomalo, sve se više uplitao. Dok su se kilometri nizali pod točkovima, uzbuđenje koje ga je sve više obuzimalo i činilo da se opet oseća mladim, stalo se pretapati u monotoniju. Misli mu počeše lutati nepovezano i slobodno. Bio je deo ekipe za trafiking, ili kako se to popularno zvalo, trgovinu ljudima. Za slučaj je naizgled bio nadležan njegov resor koji se nije baš nešto cenio. Prebacivanja ljudi preko granice, prostitutke, služinčad, prosjaci i slične gluposti su, po svim merilima, bile drugorazredne policijske istrage, što je sasvim logično pored opšte poplave organizovanog kriminala, nasilja na ulicama i maloletničkih bandi. Uostalom, šta je i mogao da očekuje osim da ga skrajnu negde gde nikome neće smetati. Nije imao sluha za politiku. Posle prevrata shvatio je da je uhapsio osobu koja je naglo isplivala na sam vrh, a što je još gore - tip je bio osvetoljubiv. Srećom, imao je dovoljno prijatelja koji su uspeli da mu sačuvaju radno mesto, ali o ozbiljnijim istragama nije više mogao ni da sanja. Ako ga šefovi baš nisu saplitali, onda mu nisu mnogo ni pomagali. Kad je video devojku u bolnici, bilo mu je jasno da je đavo odneo šalu. Nije bio naročito nežnih pogleda na svet i nagledao se nasilja, ali ono što je video prevazilazilo je sve na šta je do tada naletao. Žrtva je bila svesna, no potpuno nesposobna za bilo kakvu komunikaciju. Potreba da razreši užasni zločin potisnula je strah od tajanstvene osobe na visokom položaju zainteresovane da sakrije tu strahotu. Iako bi po vokaciji trebalo da bude neprestano na strani vlasti u njemu je čučao oportunista koji je rovario iznutra. Ponekad su mu misli bludele čudnim stazama, uglavnom kada bi duže vreme bio besposlen. Baš kao sada. Duga vožnja autoputem ga je umrtvila i dovela u stanje opijenosti u kome su se slike besmisleno smenjivale kao na kaledioskopu. Kroz um mu se provlačila bajalica, toliko puta ponavljana da se izlizala i ofucala od silnog prežvakavanja. ...Mračno doba komunizma – mračni srednji vek, sveštenici za predikaonicama, političari za govornicama, abrakadabra, tranzicija, ćiribu - ćiriba, privatizacija... Reč bog zamenjena je rečju novac, reč raj rečju Evropska Unija, pakao ruskom gubernijom, a o tajanstvenim naukama, toj modernoj alhemiji koju su činile istorija, pravo i ekonomija nije vredelo ni pričati! Uboga sirotinja klela se u pravne norme i istorijske istine. U nepouzdane nauke podvrgnute neprestanim promenama što su delovale poput biblijskih dogmi. Činjenice nikada dokazane, ali nedodirljive i svete. 9

Posebno ga je nervirao pojam „novi svetski poredak”. Nakaradna formulacija za koju se oduvek pitao šta u stvari znači. Mantra o nestanku mračnog doba komunizma i diktature, te najzad prigrljenih svetlih tradicija demokratije, redovito je budila osećaj da u tome nešto smrdi do neba. Šta se u stvari promenilo za sve ove vekove? Nekada popovska opela, sada obavljaju vođe naroda. Umesto biblijskih besmislica, u opticaju su druge, ništa manje: Svetska kriza, monetarni fond, kreditna politika, tender... Ključne reči su zamenjene prikladnijim pojmovima, ali mistika velikih proroka se nije promenila. Propovedanje se nastavljalo sa oltara parlamenta shodno trenutnim potrebama. Kao što se sirotinja nekada plašila da ih bog neće pogledati, tako su se sada bojali da ih novac neće dodirnuti. Ostati bez posla i plate bilo je ravno večnome prokletstvu u paklu. Duž autoputa je video isuviše koliba od kartona i previše pregladnelog podmladka drumskih bandi, koji se poput životinja valjao u prašini i blatu ispred ubogih nastambi. Ako je ovako kraj samog Koridora, kako li je tek u Divljini? Uostalom, niko ko je jednom prošao Novim Beogradom ili video onu tugu kraj Pančevačkog mosta nije imao iluzije o očekivanom razmahu srpske privredne aktivnosti. Sve što je vredelo odavno je bilo prodato, a grabežljive zveri globalizacije su duboko ispružile zagnojene tehnološke korene. Najezda besprizornih na centre, mesta koja su još uvek pružala iluziju civilizacije, njihova je predgrađa pretvarala u bojišta na kojima nema milosti. Misli mu se vratiše onome zbog čega je tu. Trag koji je pratio, bio je beleg neuobičajeno surovog zločina, čak i za ova neumoljiva vremena. Žrtva je pronađena kraj autoputa između sela Mrkvište i poljoprivredno ribarske zadruge, poodavno privatizovane. Novi vlasnici su je pretvorili u turističku destinaciju za one sa najdubljim džepom i nazvali je Bećar Salaš. Potpuno je nestvarno delovala činjenica da ju je kamiondžija - konvojaš smestio onako teško povređenu u tovarni deo prikolice i vozio je više od stotinu kilometara, da bi je tek u Vrbasu predao u bolnicu. Čak se nije potrudio ni da je utopli iako je bilo minus dvadeset. Barem ju je povezao. Drugi bi prošli kraj nje, a možda i preko nje. S obzirom na stanje žrtve, sreća je imala ogromnu ulogu što je uopšte stigla živa. Tek su vrbaški lekari obavestili policiju i posle ukazane prve pomoći hitno je prebacili prvim idućim konvojem u Beograd na psihijatriju. Prva stanica je trebalo da bude Mrkvište. Izučavanje mape donelo je saznanje da je lokacija pronalaska žrtve prilično slobodno interpretirana. Selo i gazdinstvo su se nalazili najmanje desetak kilometara izvan autoputa, pa mu je predstojalo poduže truckaje sporednim putevima i verovatni sukobi sa lešinarima. Pre no što je skrenuo na poprilično zapušteni put prema selu, mimoišao se sa razdrndanim autobusom. Kroz musavo staklo oči mu se sretoše sa toplim pogledom devojčice koja ga je posmatrala lica obasjanog slatkim osmehom. Neočekivani kontakt sa nepoznatim detetom razgalio ga je, da bi trenutak kasnije autobus prošao, a njega dobro protresao nailazak na očajno loš zemljani put. Kraj kroz koji je prolazio sledećih tridesetak minuta je podsećao na prašumu. Većina nekadašnjih njiva se na najgori mogući način vratilo prirodi, zarasle u korov i šipražje. Tu i tamo pomaljale su se ruševine napuštenih salaša urušenih krovova i greda koje su kao polomljena rebra virila kroz obrušene ivice zidova, uokvirujući svojim ostacima negdašnje tople domove i očajnički se opirući nemilosrdnim silama prirode. Njive su bile jadno i nemarno obrađivane i rađale su zlosretne plodove koje je bilo tužno i pogledati. U depresivnu okolinu savršeno se uklapao i neodržavani kolski put po kojemu je vozio uz ozbiljan rizik da uništi vozilo. Posle izvesnog 1

vremena olupana i ptičjim izmetom gotovo potpuno prekrivena tabla obavestila ga je da ulazi u Mrkvište. Sa olakšanjem je zaključio da je opasnu deonicu ostavio za sobom, ali radost mu je pomutio izgled sela u koje je ušao. Našao se u nizu ruševina koje se ničim nisu razlikovale od srušenih salaša koje je usput viđao. Tek nakon kraće vožnje, kada je stigao gotovo do centra sela, sa zebnjom je shvatio da nije sasvim napušteno. Desetak kuća je bilo kako - tako održavano, što je značilo da života ipak ima. Daleko od toga da su bile uzor urednosti, ali se o njima brinulo. Znakovi života su nedvosmisleno doprli do njega tek kada je izašao iz blindiranog elektromobila i protegao ukočene udove. Psi su besno lajali, odnekud je dopiralo prodorno mukanje krave, a živahno blebetanje živine stvaralo je idiličnu zvučnu zavesu. Obazreo se oko sebe opipavajući pištolj u futroli. Dvorišta su bila puna živine, svinja i ovaca koje su slobodno brstile bogato ižđikljali korov, ali to je bilo sve. Nije video ni jedno jedino ljudsko biće u okolini. Uzdahnuo je i obuhvatio je pogledom nekoliko naseljenih imanja. Instinkt je ćutao pa je bio gotovo stopostotno uveren da selo naverovatnije nije jazbina drumske bande. Taj ološ nije bio spreman da se bavi domaćim životinjama i poljskim poslovima. Pomisao ga je smirila pa je ispustio dršku pištolja. Prišao je najbližoj od kuća i dohvatio kvaku na niskoj kapiji, ali ga je u nameri pokolebalo ogromno pseto koje se ustremilo prema njemu besno lajući. Oklevajući je zastao, zabrinuto proučavajući zabalavljenu čeljust i velike očnjake ljutite životinje. Jedno vreme je stajao sa rukom na kapiji i već pomislio da će odustati od zaludnog posla, kada su se uz škripu otvorila vrata na kući i iz nje je gegavim korakom izmileo sitan starac. Bio je odeven u odrpano radno odelo koje je mlitavo visilo sa kržljavih ramena. Dreknuo je na psa koji se pokunjeno povukao, ali je, zaćutavši, ostao vrlo blizu, oprezno motreći pridošlicu. Bilo je to sasvim dovoljno da ne zakorači u dvorište. Džukela je delovala mnogo opasnije od dvocevke koju je lajavčev gospodar držao u drhtavim rukama. Sačekao je domaćina na kapiji. Starac je imao okruglo lice koje je zbog gubitka kose na prednjem delu glave delovalo još okruglije. Duboke bore su svedočile o mnogo poljskih vetrova koji su ga produvali, a krupni staromodni brkovi gotovo su mu potpuno prekrivali usnice. Prodorne oči su bile zamaskirane naočarima velike dioptrije i na starkeljinom sitnom licu te naočari su delovale prevelikima. Međutim, bilo je nečeg nesvakidašnjeg u čičinom ponašanju. Kao policajac stekao je osećaj za sitne naznake koje mnogo govore. U ovom čoveku je bilo mnogo odbojnosti, pa čak i prezira prema njemu, ali najviše - straha. Neodređenog i dubokog. Nije mogao znati da pred njim stoji policajac i uznemirenost kojom je odisala cela olinjala pojava nije mogla biti odraz krivice, bilo stvarne ili umišljene. Domaćin je progovorio umornim glasom. - Gospodine ovde nema šta da se vidi. Ono što tražite je par kilometara niz put. Predstavio mu se, ali činjenica da razgovara sa policajcem nije preterano dojmila starinu. - Gospodine, ja sam najmlađi u ovome selu. Koliko god da tražite, mlađeg nećete pronaći. Nikoga odavde više ne možete odvesti. - Odgovori mu mirno. Previše mirno. Starac je potpuno pogrešno procenio dolazak policajca u selo, pomisli. Možda je verovao da istražuje zločin pripisan nekom od njegovih i da je stigao sa namerom da hapsi. Taman je zaustio reči umirenja u pokušaju da ga razuveri, kad ga je strašan tresak u tome sprečio. Hitro se okrenuo i ugledao ko zna otkuda izniklog čiču, u mnogo oronulijem izdanju nego onog sa kojim je razgovarao. U ruci je držao podeblju granu i njome je žestoko lupao po 1

haubi službenoga elektromobila. Razbarušen, pocepan, na prvi pogled ne baš potpuno pri zdravom razumu, urlao je iz sveg glasa : - Odlazi Bećir Agin nakotu! Proklet bio! Bećir Agin nakotu, Bećir Agin nakotu... Starac ispred njega uplašeno je otvorio kapiju i projurio kraj njega, praćen džukelom koja je, shodno razvoju događaja, najednom veselo kevtala. Istovremeno je iz jedne od kuća istrčala još jedna prilika, ništa mlađa od prethodne dve i združenim snagama dohvatiše onog izbezumljenog, pa ga povukoše ka jednoj od obližnjih kuća. Posle prvobitne zbunjenosti krenuo je za njima, ali pre no što je stigao do vrata, kržljavi starac, prethodni sagovornik, presreo ga je i podsetio da ovde nema ničeg što bi ga zanimalo. Pa ipak, sada je već itekako bilo sumnjivih stvari u selu i prosto su ga svrbele mnogobrojne tajne. - Ko je pobesneli čiča, i kakve ja imam veze sa tim ... Bećir Agom ?! Starac je delovao zbunjeno. Pažljivo ga je pogledao i oprezno se povukao nekoliko koraka, da bi posle upadljivo dubokog uzdaha progovorio : - Zaboravite to ime gospodine. Nisam vas od samoga početka dobro procenio. Ne zamerite Milanu, njemu nisu baš sve koze na broju. Najzad koliko ja vidim nikakva šteta nije učinjena. Ako želite moj savet, sedite u ta skupa kola i vratite se u Beograd što pre možete. Pokušaj ubeđivanja završen je nekom vrstom zagonetke : - Eh, ako želite odgovor nekoga ko nije ravnodušan i odavno lud morali biste razgovarati sa nekim mlađim. Ali oni koji nisu pobegli već su dugo prokleti. A sad gospodine, imam ja svoja posla i zato vas pozdravljam. Poslušajte moj savet i vratite se tamo odakle ste i došli. Svaki dalji pokušaj konverzacije bio je nemoguć i nije mu ostalo mnogo toga da učini nego da sedne u kola i vrati se na auto-put. Moraće da zapamti ovo selo. Tu nešto nije kako treba, ali nije imao nijedan ozbiljniji razlog da maltretira uznemirene starine. Kada je stigao do raskršća sumrak se već hvatao. Umesto da krene prema gazdinstvu, odlučio je da skrene u suprotnom pravcu i u obližnoj varošici pronađe prenoćište. OTKRIĆE U MOČVARI Dok se krcati autobus truckao ka Enklavi, za trenutak susretoh pogled vozača elektromobila BG registracije. Pre no što je nestao u oblaku prašine, glavom mi prolete misao kako njegov put ne vodi ka našem imanju. Nismo više imali ergelu koja bi privukla turiste i njihov novac. Sve vreme puta prisećala sam se Jovice sa nelagodnošću. Baka je često govorila kako je mama podlegla uticaju spoljnjeg sveta na školovanju i da treba imati razumevanja za njeno ćutanje o nemirnoj noći u kojoj smo sve izgubili. Moj otac, baš kao ni Jovica, nije poticao iz Enklave. Mama ga je dovela sa fakulteta uprkos bakinim oštrim protestima. Da li bih ja ikada imala hrabrosti da pozovem Jovicu? Jesam li ja kukavica, ili je moja mama hrabra žena? Nikada neću doznati odgovor na ta pitanja. Baka se oduvek protivila maminoj bezuslovnoj podršci tatinim ispadima, u najmanju ruku, nepoželjnih u Enklavi. U početku sam imala razumevanja za tatina gledišta. Nije da sam poverovala u priče o grubosti komšija prema životinjama, ali prečesto sam viđala 1

dežmekaste turiste gde zavaljeni u sedišta karuca uz veselo čavrljanje nemilosrdno šibaju izbezumljene kobile koje blistaju od krvi i znoja. Sirota stvorenja im nikad nisu bila dovoljno brza. Tata je znao da drži čitava predavanja o nehumanosti, pa je čak i otvoreno napadao komšije zbog surovosti. Očevo neusklađeno ponašanje često je opasno balansiralo na samoj granici kaznenih mera i bilo je tolerisano samo zahvaljujući ugledu porodice. Međutim te kobne noći tata je totalno poludeo. Posle žestoke svađe sa bakom izleteo je u štale i porazbijao sve što mu je došlo pod ruku. Još gore, celo stado, dvadeset grla, od čega dva predivna pastuva, oslobodio je i isterao iz tople štale u ledenu noć. Potom je zapalio objekte i vratio se u kuću kao da ništa nije bilo. Kad je mama ugledala plamen već je bilo prekasno da se bog zna šta uradi. Shvativši strahotu koju je otac načinio, mama i baka histerično izjuriše u mrak i tek su se pred zoru, posle celonoćnog lutanja po smrznutim poljima vratile kući, tužne i uplakane. Izjutra je uzbunjeni komšiluk udruženim snagama na kraju imanja pronašao odbegle životinje. Napao ih je čopor divljih pasa i gotovo sve ih poklao. Tri životinje koje su još pokazivale znake života bile su strahovito iskasapljene. Nikada neću zaboraviti užasni prizor koji smo zatekle. Psi su ih satima žive žderali. Posebno su se bili okomili na pastuve kojima su genitalije bile raskidane na komadiće, a iznutrice razvučene desetinama metara naokolo. Sudeći po surovo pregrizenim tetivama i pozama u kojima su zatečene mrtve životinje, sva zlosretna stvorenja su propatila kao živuća i vriskava gozba krvoločnih zveri. Strašne patnje tri poslednje, tri najsnažnije i najlepše životinje, potresle su mamu koja im je lično prerezala grkljane. Svega dve kobile su izbegle pokolj. Jedna od njih je nađena kako luta sa spoljnje strane ograde, pokušavajući da se vrati kući, a druga više nikada nije viđena i verovale smo da je uginula izvan imanja. Posle toga sve se promenilo. Tata je po cele dane provodio u mračnoj sobi. Valjao se u nečisti svoga gnusnog dela sve se više odajući piću, a mama je pod bakinim žestokim pritiskom počela da radi fizičke poslove po Enklavi. Novca jednostavno nije bilo, jer sezona je tek trebalo da počne. Jedini naši prihodi su presahnuli. Sve otmene sobe i dični objekti na posedu zvrjali su prazni i ruinirani. Bilo je jezivo prolaziti pustim, avetinjskim imanjem. Umesto da jašem sa vršnjacima, šetala sam kilometrima, do samih ivica močvara na jugu. Baš tamo sam srela životinju koja je izmenila sudbinu naše porodice. Ugledala sam je neprimećenu i samu, na ivici blatišta. Prekrili su je komarci i obilato se služili njenom krvlju. Samo po njima znala sam da je još uvek živa. Mrtve životinje raznose mnogo gadniji insekti. Smesta sam pritrčala i počela plačući da rasterujem podivljale vampire koji nipošto nisu imali nameru da se odreknu plena. Čim bih oterala nekoliko već sitih insekata, na njihovo mesto spuštalo ih se dvostruko više. Posle mnogo beskorisno izgubljenog vremena, počela sam da razmišljam i najzad se dosetih kako bih rasterala male beštije. Srećom, uvek sam pri sebi imala upaljač. Skupila sam suvu trsku i granje, pa sam ih iznenađujuće lako zapalila kraj same umiruće životinje. Čim se vatra rasplamsala počela sam bacati na nju vlažnu travu i mahovinu. Gusti dim rasterao je krvoloke. Nepomično telo kobile ne samo da je bilo natečeno od ujeda komaraca, nego je bilo prepuno i svežih tragova šibanja, najverovatnije izvedenog pre nego što je ostavljena da ugine u močvari. Nisam imala načina da pomaknem preteško telo i počela sam da očajavam. Znala sam da će se komarci vratiti da isisaju i zadnju kap krvi čim se vatra ugasi. Postojalo je samo jedno rešenje. Morala sam se obratiti baki. 1

Pojurila sam kao bez duše i jedva živa stigla pred bakina vrata. Zalupala sam histerično. Otvorivši, baka me je pronicljivo posmatrala dok sam joj, zajapurena i oznojena, mucajući i boreći se za vazduh, izdeklamovala molbu. Trenutak kasnije kobile su upregnute i gonjene bakinim bičem, za tili čas su nas, žustrim kasom, neočekivanim od tih lenjih stvorenja, dovele do sirote životinje koja je nanovo postala sletište gladnom roju. Baka je pažljivo odmerila kobilu i smesta primetila sve što je meni promaklo. Životinji je noga bila slomljena, što je najverovatnije bilo razlog zbog kojega je bila ostavljena da ugine. Tragovi biča na njoj su verovatno bili osveta besnog gospodara koji je morao kući peške. Bakino iskusno oko je primetilo i to da je životinja, očajnički puzala, verovatno veoma dugo, ne bi li se vratila gazdi. Na jedvite jade podigosmo mlitavo telo na kola i pojurismo ka imanju. Zaustavile smo se pred objektima u koje još od požara nisam zalazila. Baka je svežnjem ključeva otključala velika, plamenom oprljena metalna vrata, pa ih je, napinjući sve snage i uz grozno škripanje, najzad mučno raskrilila. Uterale smo kola u ogromnu prostoriju prepunu odeljaka za mnogo životinja. Zapanjeno sam se osvrtala oko sebe, jer objekat je tada već bio besprekorno obnovljen i opremljen. Najednom mi je postalo jasno koliko je baka truda i novca uložila u obnovu objekata posle sveopšteg uništenja. U tome nije imala nikakvu pomoć. Za trenutak sam se postidela, ali sam bila isuviše uzbuđena da bi to predugo trajalo. Uteravši kola, baka je naredila da zatvorimo vrata. Svežnjem ključeva, koji joj se opet stvorio u ruci, otvorila je vrata skloništa, onakvo kakvo je svako imanje u okolini imalo. Spustile smo se drvenim stepeništem u podrumske prostorije i bakin dodir je pokrenuo trepćuće paljenje neonskog osvetljenja. Prekriveni prašnjavim plastificiranim prekrivačima, tu su se nalazili uredno složeni, za mene tajanstveni predmeti. Baka je stolove otkrivala jedan po jedan i pogledu su mi se ukazali medicinski stolovi i nekoliko dobro opremljenih ormarića. Potom smo u tovarni lift utovarile besvesnu životinju i direktno iz kabine polegle kobilu na hromiranu površinu medicinskog stola. Baka nije gubila vreme. Smesta se posvetila pažljivoj obradi mnogobrojnih kobilinih povreda. Onako uzgred, dajući injekciju životinji, promrmlja da je kobila iz obesti prepuštena komarcima. Povreda na vratu je trag konopca i pretpostavljala je da je bila privezana dublje u močvari pre no što se otrgla i krenula za vlasnikom. Kreme čija me je egzotična aroma gotovo obeznanila nanošene su preko povreda životinje, a baka tiho napomenu da nikada nije videla lepše kobile. Teško sam mogla reći bilo šta o njenome izgledu. Natečena i prekrivena ranama nije ličila ni na šta, ali u bakinom pogledu je bilo divljenja. Svaki deo kobilinog tela smireno je ispitivala i često dodavala poneki sastojak u lekarije kojima ju je vidala. Naposletku jakim potezom namesti joj slomljenu nogu, na šta se kobila oglasila grlenim zvukom, dokazujući da je živa i oseća bol, što mi je donelo veliko olakšanje. Učvrstivši nogu metalnim šipkama baka mi je rekla da za kobilu te večeri više ne možemo mnogo učiniti. Vreme će učiniti svoje. Ugasile smo svetla, isterale kola i zaključale vrata za sobom. SUSRET Mrak je već uveliko padao kad je ugledao natpis “MOTEL”. Na ulazu je visila cedulja sa koje je nevešti škrabopis obaveštavao zainteresovane da se traži kelnerica. Primivši to k znanju, 1

umorno je zakoračio u zadimljenu prostoriju, pre nalik bircuzu nego motelu. Odmerio je slabo osvetljenu prostoriju popunjenu veselom bratijom zaselom za okolnim stolovima. Prišao je šanku i obratio se podbulom tipusu klerkgeblovskih brčića u zamašćenom staromodnom odelu, koji je nezainteresovano piljio u njega sa suprotne strane : - Nadam se da osim piva ovde imate i sobe. - Naravno, gospodine, a možete dobiti i toplu večeru. Imamo gravče na tavče, ili ako više volite nešto sa roštilja... - Odlično. Uzeću sobu, a može pasulj... i jedno pivo – zatim, setivši se egzotičnog imena koje je čuo u Mrkvištu, zapita sagovornika - A možda bi mi mogli dati i jednu informaciju... Jeste li ikada čuli za izvesnog Bećir Agu?- sagovornik ga je iznenađeno pogledao, a onda se grohotom nasmejao. - Bećir Aga, ili možda mislite na Bećir Aginicu, vešticu koja ljudima krade duše? Naravno da sam čuo, lokalna legenda. Govori o demonima koji jašu ljude.Ne obraćajte pažnju na te besmislice. Nego, sedite za sto, narudžba stiže! - Sve je ovo sagovornik izgovorio preglasno sa izveštačenom veselošću. Iza sebe je začuo pomeranje stolica i žagor je za nijansu postao glasniji. Uzdahnuo je i umorno klimnuo glavom indiskretnoj budali. Opet ćorsokak. Odlučio je da ne pita šankera ono što ga je zaista zanimalo. U svakom slučaju, ne pred ovoliko radoznalih ušiju. Seo je za prvi slobodni sto i sumnjičavo odmerio zamašćeni stolnjak i prepunu pikslu, a zatim se zamislio. Dedica nije delovao kao da priča sujeverja. Strah je bio naprosto opipljiv. Međutim, ovde su priču smatrali smešnom legendom. Pa ipak, znali su činjenice koje su u kužnom seocetu uzrok paničnog straha. Mada... Kad je naglas izgovoreno ime Bećir Age... ili Aginice... interesovanje pripitih meštana je postalo prenapeto. Šta li je to moglo da izazove osim... Misli se izgubiše kad ga je nagli tajac upozorio da se nešto nesvakidašnje desilo. Okrenuo se ne bi li otkrio uzrok promene i dah mu zastade! Visoka, napadno uspravnog držanja i sva u oblinama, zastala je na ulazu i zbunjeno zagladila vranu kosu u bogatim uvojcima popadalu niz ramena. Ispraćen jednodušnim uzdahom, taj pokret beše elegantan i doveo ju je u centar pažnje kao da su je reflektori obasjali. Srcoliko lice bucmastih obraščića delovalo bi oblim da ga nisu izdužavale naglašene jagodice i izbačeni podbradak. Trepnuvši predugim ugljeno crnim trepavicama, osmotrila je prostoriju bademastim i ravno usađenim očima. Visoko su postavljene obrve bistri pogled naizgled začuđenih očiju činile dvosmislenim. Odevena u belu majicu i minimalnu suknjicu, najzad je shvatila da je predmet nepodeljene pažnje. Spustila je pogled otkrivši kao greben snažnu nosnu kost koja se ravno spuštala simetrično deleći lice na dva dela. Pod ovlašnim pogledom izgledalo je kao da joj koren nosa čini neprekidnu liniju sa obrvama. Đorđetov se pogled sa blago napućenih usnica spustio na devojčine prkosno štrčeće krupne dojke. Po ispupčenjima na majici bilo je očito da ne nosi brushalter. Pogled mu skliznu na čudesni luk njenih leđa koji se, obuzdan uspravnim držanjem, naglo krivio pri dnu da bi se tamo spojio sa prćasto izbačenom stražnjicom. Kada je zakoračila, stopalima ka unutra okrenutim, utisak o njoj je prerastao u toplinu. Nespretni koraci naličili su hodu deteta i u sprezi sa došljakinjinim usiljenim držanjem odavali su nesigurnu narav. Obla kolena, snažni listovi i široki gležnjevi na predugim nogama na nekom drugom delovali bi 1

neskladno, ali dok joj je netremice pratio korake shvatio je da intrigantna konstitucija i bledilo na tamnoputoj osobi u stvari i čine erotičnost koju je kao divlju magiju širila oko sebe. Hodala je između stolova spuštenog pogleda, nesvesna zadivljenih ljudi oko sebe i u jednom je trenutku podigla glavu da bi ga iznenada, postrance, zabljesnula pogledom. Efekat je bio ravan udaru groma. Zaglušen damarima i teško dišući, sluđeno se usvrnuo za njom dok ga je mimoilazila. Prišla je podgojenom prascu koji je glumio fanatičnu privrženost glancanju pulta. Usledilo je nekoliko tiho izmenjenih reči, posle čega nestadoše iza šanka. Smatrajući da je spektakl završen zapalio je cigaretu iz zgužvane paklice i vratio se svojim mislima. Pojava prelepe žene zamaglila je misterije i dozvala melanhoniju. Nikada se nije se smirio. Mladost je prohujala i u poslednje vreme izgubljene su mu godine bolno nedostajale. Kada je bilo vreme za uzlet, doživeo je pad, a očaj ga je gurnuo ka rakiji i vinjaku. Godine su prošle u pijanoj izmaglici i kada se najzad osvestio mladost je prošla, zaludna i jalova. Vremena u kome su ga čak i saborci smatrali za životinju nerado se prisećao. Samosažaljenje se poput bujice umnožavalo i ko zna koje bi patetične dubine doseglo da ga nije prekinuo tresak otpozadi. Okrenuvši se, ugledao je devojku kako obilazi šank, jedne ruke na oči podignute. U dovratku se kostrešio barmen i besno je urlao za njom: - Gubi se kalašturo nijedna. Ne trebaju mi kurveštine u lokalu! Devojka je koračala dezorijentisano, očiju prekrivenih otvorenim dlanom. Saplitala se i tek kada je stigla do njega spazio je razmazanu šminku i začuo jecaje. - Plače - shvati namah. Nije imao prava da se meša, ali lako je bilo zamisliti šta se odvijalo u prostoriji iza šanka. - Sirotica! - Nije stigao ni da složi ono što je video, kad su se događaji stali odvijati munjevitom brzinom. Iritantno društvo za susednim stolom grohotom se smejalo prateći pijanim pogledima dolazak uplakane žene. U trenu njenog nailaska jedan krupajlija ju je dohvatio za ruku i cimnuo k sebi. - Sada će učiteljica da nam pokaže zanimljive lekcije. - Glas kojim je to izgovoreno jeste bio pijan, ali onako dubok i režeći delovao je preteće. Devojka je naglo trgla ruku i odgurnula nasrtljivca, na šta je ovaj neshvatljivom hitrinom skočio i zgrabio ju je za kosu. Ruka mu se podigla na udarac i Đorđe je zanemario upozorenja o ponašanju u provinciji. Naglo ustavši, dohvatio je napasnika za ruku, što je lepojka iskoristila da se otme i potrči ka vratima. Kada se siledžija okrenuo instinkt je zaurlao. Nešto u pogledu ogromnog čoveka nije bilo kako treba. Oči lišene osećaja, iako prazne, bile su usresređene. Viđao je takav pogled kod ljudi hapšenih zbog strašnih zločina. Redak izraz kojeg se plašio. Pogled hladnokrvnog ubice. - Vidi, vidi ti našeg lovca na veštice. Hrabar mali pederčić, zar ne? - Majmun se obraćao više svome društvu nego njemu. Zatim mu se pogled siledžije zario u zenice: - Znaš li, budalo, da si upravo napao policajca, ha? Mogao bi te progutati mrak, ne misliš li tako?- Đorđe brzim pokretom trže legitimaciju i visoko je podiže. - Odlično dragi kolega, nadam se da ćete mi onda pomoći da zavedem red u lokalu. - Krupajlija se iznenadi i glasom mu proveja nezadovoljstvo : 1

- Ahhh... Velegradski policajac hmmm... Pa nema ovde ništa... Mislim... Stvar je pod kontrolom, nije li tako drugari?- Gorila se povukao ogledajući se po sali, a Đorđu bi lakše uz misao da nepromišljeni potez neće imati neželjene posledice. Odmakao se sklanjajući legitimaciju. Uverivši se da se veliki čovek vratio flaši, a njegovo društvo pijanom brbljanju, lagano je krenuo ka izlazu. Kada se zadnji put osvrnuo, atmosfera u lokalu je bila istovetna kao i kad je ušao. Da je ostao samo trenutak duže mogao je da vidi kako gorila ustaje i značajno klima barmenu, na šta ovaj ispod šanka izvlači telefon i zamišljeno ukucava poznati broj. Ali on je već izašao i gotovo je nagazio na devojku koja je ridala sedeći u polumraku stepeništa kraj samoga ulaza. Uz uzdah se spustio kraj nje i pogledao je u red slabih svetala kojima je bio oivičen put kojim se dovezao. Oboje su ćutali. Devojčino ridanje je slabilo i najzad se svelo na uzdisanje i šmrcanje. Osećao je miris koji je odnekud poznavao. Nešto odavno zaboravljeno. Blaga aroma jeftinog sapuna, pomešana sa zadahom znoja i još nečim teško odredljivim. Dahom proleća, ukusom nevinosti, avetima mladosti. Nije to bio teški vonj parfema i dezodoransa, niti kiseli smrad ostarelih žena. Bila je to nevinost prvoga poljupca, čarolija zimskih noći, stidljivi zagrljaji, nežni dodir ruke prve simpatije. Sve se to u njemu uskomešalo. Mirisi koje je nekada poznavao... U polutami tek ju je nazirao. Oseti neugodno zatezanje u pantalonama. Bio je poput dečkića koji prvi put prelistava porno magazin. Najednom se osetivši neprijatno, promeškoljio se. - Hvala vam... Hvala što ste mi pomogli... - Visok, pomalo piskutav glas. - Šta sam drugo mogao. Pijane svinje... - Borio se sa probuđenom muškošću opirući se strahu da će svaki čas biti otkriven. - Ja nisam... nisam...Ja.. - Suze su opet potekle noseći razmazani krejon preko već prilično musavih obraza. - Naravno da niste. Ja to znam... - Nije on znao ništa... Samo je govorio. - Ne, ne... Ova odeća... To je moja sestra... Ja nisam... - Mucala je. Bilo mu je žao i želeo je da prekine agoniju, pa predloži: - Znate šta? Ovo nije dobro mesto da na njemu provedete noć. Možda bi trebalo da vas odvezem kući. - Ustao je i pružio ruku. U polumraku je jedva opažao da i ona podiže svoju prema njemu. U trenu dodira, nešto bljesnu i lice joj postade bolno oštro. Najednom snažno istaknute konture lica, obrve crno utisnute i jasno urezane linije nosa zabodoše mu se u oči, a senzualne usne i oči sjajne poput dijamanta kao da su ga sa ikone posmatrale. Oseti sujeverni strah, ali samo trenutak kasnije stomak mu se zgrči od bliskog udarca groma. Naknadno je do uma stiglo i razjašnjenje. Nikakve veze njeno blještanje nije imalo sa natprirodnim pojavama. Uplakana žena je jednostavno obasjana bljeskom munje. Trgla se preneražena udarom, a onda se oboje počeše smejati. Smejali su se preplašenim i nervoznim kikotanjem, a zatim sve iskrenije i sve veselije. Kada su prve sveže, krupne kapi počele padati po njima oboje su se grčili od iznenadne provale 1

radosti. Držeći se za ruke potrčali su do auta i kada su najzad seli, oboje su bili pokisli poput miševa. Cura mu reče da stanuje u školskoj zgradi, ali njemu to baš i nije mnogo značilo. Navodila ga je kroz mračne ulice, a onda reče da su stigli. Zaustavio je kola. Sedeli su bez reči, a onda je pomislio da ne ume otvoriti vrata. Nespretno se protegao ka bravi na vratima i slučajno joj dodirnuo dojke, na šta ga je ona uhvatila za ruku. Zaustio je u pokušaju da izgovori izvinjenje, ali kada je podigao pogled, oči su joj bistale. Tiho je progovorila: - Prehladićete se tako mokri. Zašto ne biste ušli na jednu kafu. - Nije odgovorio. Otvorio joj je vrata, a zatim i sam izašao. Povela ga je preko sumračnoga terena za košarku i prešli su dvorište do oronule zgrade. Otključala je dotrajala vrata i zakoračila u tamu. Pomislio je za trenutak da će se izviniti i vratiti do kola. Pa ipak to nije učinio. Dok je ona petljala oko štednjaka zauzeo je jednu od dve stolice kraj izletničkog stola i bez reči posmatrao skladne pokrete njenoga tela. Najednom mu pade na pamet da joj se nije predstavio. - Ja... Zovem se Đorđe... Đorđe Đorđević... Policajac sam... - Okrenula se prema njemu nasmešena i prelepa. - Drago mi je. Jasmina Janković, još par dana učiteljica, a šta ću biti posle... Zaista ne znam. Još dok je to izgovarala kafa je provrla i prišla je stolu balansirajući dvema cakanim šoljicama i tacnicama. Rasporedivši džezvu i šećer po stolu, nalila je kafu i sela nasuprot njega. Mnogo je govorila i njen topli glas ga je uljuljkivao. Nije bio siguran da je razumeo svaku reč, ali prijala mu je bujica što preplavljuje poput mirnog mora. Pričala je o sebi, sestri, detinjstvu u sirotištu, hraniteljskoj porodici, o braku... Sve je bilo jasnije da je starija nego što izgleda i da nije imala ni trenutka sreće u životu. Udala se sa sedamnaest i nedugo po venčanju vojna policija joj je odvukla supruga u lomljenje druge sindikalne revolucije. Vratio se sa šrapnelom u lobanjii, a dve godine lečenja proždrlo im je imovinu. Jedno vreme je predobro poznavala i glad i bedu, sve dok najzad nije našla posao učiteljice. Ubrzo potom muž joj je preminuo i učionica joj je od tada postala ceo život. Sestra se izgubila pre par godina, a upravo je saznala da je ostala bez posla. Toliko toga što bi se moglo reći i za njega. Bliskost koju je s njom osećao svakim novim saznanjem produbljivala se i uskoro je imao utisak kao da je poznaje celoga života. Vreme je brzo proticalo i najednom je shvatio da je pepeljara pred njim puna, a kafa odavno popijena. Ustao je i promrmljao : - Noć je već odmakla. Bolje da se vratim u motel... Krenuo je ka izlazu, a ona pošla da ga isprati. Na vratima se naglo okrenuo, Jasmina je najednom bila toliko blizu da su im se tela dodirnula. Za trenutak zastadoše, a onda ga je obgrlila oko vrata paleći ga pogledom. Niti je mogao, niti želeo da uradi išta drugo sem da spusti usne na njene. Bila je gladna ljubavi i strast kojom ga je napala razorno ga je ponela. Zgrabio ju je bezobzirno, lomeći je i surovo i nežno u isti mah, gubeći kontrolu nad sobom. Ljubio ju je kao da je jedina žena na svetu i kao da sutra nikada neće doći. Ljubio ju je kao sve žene koje nikad neće biti ljubljene njegovim usnama. Ljubio je godine izgubljene u izmaglicama vremena, a onda ju je podigao i bacio na krevet. Strgao joj je odeću, sve do poslednje krpice. Napao je strastveno i neumoljivo. Dahtali su, vrištali, otimali se, ali nisu se zaustavljali. Dugo, predugo, pa ponovo i iznova. Nije znao ni kada ni kako je zaspao. 1

Već je svanulo kad se osvrnuo i ugledao kraj sebe usnulu nasmešenu ženu. Prethodno veče nije bilo san. Sećao se pevušenja neke dečije pesmice... Dragan Laković? Kolibri? ... Glupa sentimentalna pesma kojom ga je uspavala. Bože, gde su nestale najbolje godine? Gde se krila sve ovo vreme? Okrenuo se i pokušao ponovo da zaspe, da bi samo trenutak kasnije osetio ljubavničinu ruku na ramenu. Sledećih sat vremena sve ponoviše, ovoga puta nežno i opušteno. Posle su popili kafu i doručkovali. Onda su se ponovo voleli. Potom su se smejali, pa sve ispočetka. - Hajdemo u šetnju. - Zaprepastila ga je predlogom. Šetnja? Zaboravljen pojam zapreten u vremenu. Ali i ona je bila nešto već viđeno, tako dobro poznato. U stvari, jedina osoba koja je mogla da predloži nešto takvo. Kao da se vreme preokrenulo. Imala je mističnu moć da svakodnevnicu učini vedrom i pomalo ga je plašila. Život je ipak bio drugačiji. - Hajdemo u šetnju. - Rekao joj je i izašli su na ulicu. Nebo iznad njih bilo je poput impresionističkog remek dela. Sunčano i bez oblačića, a tek malo dalje, poput pretećeg useka, crni olujonosni oblaci razlivali su se poput kužne močvare, gotovo sasvim ravno deleći nebo na crno i plavo. Uhvatila ga je pod ruku i hrabro zakoračila, kao da su deca koja tek treba da ugledaju svet. Svaki korak je delovao kao sudbonosna prekretnica, svaki osmeh je bio negde i nekad viđen. Prožimao ga je sujeverni osećaj da se dešava nešto davno ubijeno i pribojavao se sveta koji je ostavljao za sobom. Ona nije bila njegov deo. Nasmejana, bajkovita, pa i odevena u odeću koja ne pripada današnjici. Svilasta bledoružičasta haljina na preklop krupnog cvetnog uzorka i romantični šeširić sa ogromnom veštačkom ružom bili su zapravo Ona. Predstava u minićima i štiklama kakvom ju je prvi put video bila je lažna i neskladna. Šeširić joj je bio bećarski naheren i padao joj je na oko, umirujući bujnu kosu što se slobodno prelivala preko ramena. To je bila slika koju je prepoznavao. Kako? Neobjašnjivo, zastrašujuće. Pokušavao je silom da se otrgne razmišljanju posmatrajući varošicu koja je otkrivala svoje sneno lice. VREME LJUBAVI, VREME BOLA Preko dana naselje je pružalo potpuno drugačiju sliku od one sumračne kakvim ga je prvi put zatekao. Sa zapadne strane nizali su se ugostiteljski objekti, kockarnice i ogromni magacini sa vidno istaknutim firmama. Svi su poslovni objekti, uključujući i onu jazbinu od motela, bili nanizani poput saća i oslonjeni na autoput. Zgrade, u zaprepašćujuće dobrom stanju i bez ikakvog identiteta, bile su očito nedavno podignute. Ljudi su bili nasmešeni, ljubazno su ih pozdravljali i imao je osećaj da se nalazi na drugoj planeti. Setio se Mrkvišta, sumornog seoceta koje je nedavno posetio. Verovatno je do pre svega par godina bilo vrlo slično ovom naselju, a onda je došla Velika Promena. Koridor! Žila kucavica što je poput zmije vijugala kontinentom donoseći jednima život, a drugima propast. Energija je postala basnoslovno skupa i besciljna vozikanja su bila privilegija najbogatijih. Većina starih putnih pravaca izgubilo je značaj. Neodržavani i neobezbeđeni, propadali su, i po njima su harale bande drumskih razbojnika.Na putovanja po njima odvažavali su se samo oni koji drugog izbora nemaju. 1

Zaustavljanje cirkulacije saobraćaja nadživeli su samo najjači. Oni koji su imali dovoljno snage da izdrže prve godine Velike Promene. Sela i varošice van prostiranja Koridora umirali su, neki brže, neki sporije. Sela postavljena oko trase naprotiv počela su da bujaju u oluji nošenoj novcem zapadnih kompanija, koje su fiksirale transportni put. Ovo naselje je imalo sreću da se nađe na pravome mestu u pravo vreme i iskoristilo je zamah probijanja panevropskog krvotoka. Većini starosedelaca izgradnja je donela propast jer su, neočekivano, baš oni najgore prošli. Zavedeni slatkim bajkama prodavali su imovinu dobijajući za nju praktično bezvredni novac i najzad bi postajali beskućnici, ili bi se preselili negde izvan životnih tokova, gde bi proklinjući sudbinu tavorili ostatak svojih bednih života. Oko naselja na Koridoru sirotinja se rojila poput muva oko govneta i konkurencija među doseljenicima je učinila da su zapadnjaci dobili neprobirljiv izbor radne snage kojem su mogli slobodno diktirati uslove. Đorđetu je razgledanje varošice ubrzo dojadilo, pa se vratiše u u Jasmininu udžericu da bi se posvetili novim nežnostima. Dodiri su činili čuda. Milovanja i bestidne igre pokretali su nezamislive podvige i celonoćna ljubav postala je slatka stvarnost. Sledeće jutro Jasmina ga je ponovo izvela u šetnju i usput se javio dežurnom u lokalnoj policijskoj stanici. Formalnosti oko privremene dužnosti brzo su sređene i Đorđe se vratio ljubavi – po prvi put u životu. Niko od njega nije tražio da se javlja na posao, niko nije ni pomišljao da bi Đorđe mogao imati ikakve obaveze prema naselju. On je osećao obavezu isključivo prema novootkrivenoj ljubavi. Sedmoga jutra probudio se istovetno euforičan kao i svih tih dana ispunjenih pohotom i zadovoljstvima. Jasmina je spavala, a on je pomišljao da nikada ne ustane iz postelje. Pogled mu je bludeo naokolo, a onda naglo zastade. Po prvi put, iako je svakodnevno bukvalno preskakao stočić pored kreveta, pažljivije se zagledao u fotografiju nehajno bačenu povrh njega. Sa nevericom ju je podigao, ledeni trnci mu prostrujaše niz kičmu. Možda bi bilo bolje da to nije učinio. Osetio je meškoljenje iza sebe, ali nije se okrenuo. Pogled mu se prikovao za izmrljanu sliku. Najzad se pokrenula i sanjivo mu se obratila. - Mani te gluposti, dođi kod mene. - Mada je do pre samo minut njeno telo bilo jedino o čemu je razmišljao, sad mu nije bilo do maženja. - Ko je devojka pored tebe? Mislim, na fotografiji. - Nagli pokret iza njega. Dug uzdah i pauza. Zatim napeti odgovor. - To... To je Kaća... Moja sestra. Zašto pitaš? Poznaješ je? - Ne...Nisam siguran. Bolje da ništa ne kažem dok ne budem potpuno siguran. - Zašto? Zašto nećeš da mi kažeš? - Zato, pomislio je, jer to nećeš moći da podneseš, eto zašto. Pa ipak izgovorio je laž, ordinarnu laž. - Policijske stvari, tajne istrage... Gluposti...Najzad, najverovatnije grešim, nije u pitanju tvoja sestra. - Uspeo je da unese u odgovor poslovičnu mirnoću glasa za koju je mislio da je davno izgubljena. Samo momenat kasnije ruke joj se nađoše na njemu i policijska posla se povukoše u podsvest. 2

Iz dana u dan živeo je u neprekidnom snu. Sati ispunjeni strašću smenjivale su duge šetnje i počeo je zaboravljati da je drugačiji život ikada postojao. Sa neskrivenim zanimanjem proučavao je gradić toliko drugačiji od urbane džungle iz koje je došao. Nešto ga je ipak zbunjivalo još od samog prispeća ovamo. Niko ga nikada nije zaustavljao, potpuno je slobodno ušao u naselje, a smešne policijske patrole koje su vršljale naokolo nisu ni izbliza bile obezbeđenje odgovarajuće bogatstvu u utrobama ogromnih hangara od talasastog lima. Doduše, koridor je štitila armija i na njemu su incidenti bili retkost, što je naseljima pokraj njega davalo popriličnu sigurnost. Pa ipak armija, nije obezbeđivala i sama naselja, te je počeo pažljivije osmatrati površine oko velikih magacina, sve dok nije ugledao ono što je što je očekivao da će se pre ili kasnije pokazati. Naravno! Komunikacijske antene su bile dobro skrivene, pa ipak vidljive, a iskusnom oku nisu mogla promaći ni pažljivo zakamuflirana minska polja. Zastrašujuća patrola sastavljena od trojice bezličnih muškaraca u crnom, naizgled je nezainteresovano prošla između dva objekta pokraj žičane ograde što bi tu i tamo bljesnula plavičastim iskrama. Korporacijsko obezbeđenje! Biotehnološka čudovišta sa kojima se ni najzloglasnije horde nikada nisu upuštale u sukobe. Pa opet, šta god bi preko dana zapažao, nestajalo bi u noćima koje su neuglednu sobicu pretvarale u hram pohote. Jasminina predugo prigušivana strastvenost eruptirala je poput aktiviranog vulkana raznoseći pred sobom sve ograde smernosti i morala. Pretvorila se u čarobnicu čija je furioznost čuda činila. Njeni dodiri svaki put bi mu poklanjali čudesnija iskustva, a njeni su vešti prstići pronalazili tajne puteve do najtananijih živaca i polazili tamo gde ne bi smeli. Đorđe se zarivao u nju, gubio u okeanima njenog međunožja i svakim trenom godine su se ljuštile, kao da se vraćao u mladost kakvu nikad nije upoznao. Kao da je spoznavao život onakvim kakav je trebao biti. Onakav život kakav mu je sudbina uskratila. Sve do trenutka kad su bolno spoznali baksuz broja trinaest. Jer trinaesti je dan zajedničkog života osvanuo, trinaestog dana u mesecu i to ispred kuće broj trinaest. Neprijatna bezimena melodija naglo je i neskladno prekinula njihovu šetnju i Đorđe se priseti da je vražja sprava redovito birala najnemogućiji trenutak da bi mu ogadila život. Pogled na displej dade mu do znanja ko ga traži i primio je poziv. Iritantno nadmeni glas ukaza mu da se nalazi samo na korak od otkaza i posle serije da-ne odgovora razgovor je bio završen. - Ko je, dođavola, advokat Milojković? - Zapitao se naglas, iako je pitanje bilo upućeno samome sebi. Nije očekivao da će odgovoriti Jasminin veseli glas . - Bar je njega lako pronaći, evo, odavde se vidi, ona ogromna zgrada na severnoj strani. Zašto? Kupuješ stan? - Propratila je reči divnim osmehom koji mu je stegao srce. Kako da joj kaže da mora otići? Pomislio je da to mora objasniti umilno, utešno i na način da joj bude jasno da ju je zavoleo kao nikoga. Umesto toga reče: - Slušaj... Moram otići... - Nije shvatala. Radost je vrcala iz nje kao vatromet. - Okej, idem i ja, nije daleko. Jedna divna šetnja.... - Zaustavio ju je pregrubo. 2

-Ne razumeš. Moram se vratiti u Beograd. Odmah. - Nije bilo dobro. Nikako nije valjalo. Lice joj se najednom poče menjati, kao da je od gume. Počela je da se povlači hodajući unatrag kao da je kužan i oči su joj vlažile poput gejzira što vodi borbu ne bi li se probio na površinu. Jad u njemu ga je naterao da se baci za njom i pokuša da je zagrli. Odgurnula ga je i samo zahvaljujući borbenoj obuci uspeo je da izbegne opaki udarac nogom kojim ga je počastila. Nadalje se držao na pristojnoj udaljenosti. - Hej! Hej! Vratiću se! Nedelju dana, možda dve. Uzeću odmor, daću otkaz... Prekasno. Već je trčala niz ulicu ispraćena pogledima zbunjenih prolaznika. Šta mu je drugo ostalo do da krene. Ali, pre no što pođe mora razjasniti neke stvari. Nije bio ni blizu Bećar Salaša i po njegovom znanju nikad se nije sreo sa tim Milojkovićem. Nešto u šefovim rečima jednostavno nije štimalo. Nije bio pribran dok je slušao tiradu, tek je naknadno razložio ono što je čuo. Najveći mu je greh bilo njuškanje oko Bećar Salaša, a tužbu je podneo taj prokleti advokat. Izuzev ako se teritorija od stotinu kvadratnih kilometara ne smatra imovinom salaša, on se tome mestu nije ni primakao! Odvezao je auto do policijske stanice i dežurni je uslužno priključio generator vozila na solarni kolektor. Punjenje akumulatora traje oko tri sata, sračunao je, pa se vratio do školskog dvorišta i zalupao na ofucana vrata. Niko nije otvarao. Niko nije mrdao. Starac u radnom mantilu došepao je preko dvorišta i rekao da je sa nekim otišla i još se nije vratila. Potom se zaputio ulicama živopisnog gradića i ubrzo stigao do zgrade koju mu je Jasmina pokazala. Nije morao da istražuje spisak stanara. Izdaleka vidljiva reklamna tabla jasno je upućivala Milojkovićeve klijente na prvi sprat, stan sedam. Stigao je do vrata sa istovetnom tablom i pre no što je dodirnuo kvaku, vrata se naglo otvoriše. Iz kancelarije se pomolio majmun sa kojim se u motelu sukobio zbog Jasmine. Džinov pogled je govorio da ga je prepoznao. Ipak, mimoišli su se bez reči i ušao je u kitnjasto uređenu kancelariju. Za rezbarenim stolom pretrpanim aktima i hartijom sedeo je sitan proćelavi cvikeraš koji glave nije podizao. Zastao je i čekao sve dok ga strpljenje nije izdalo. - Slušaj, pacove, otkud ti ideja da se pleteš u moje istrage!? - A vi ste...? - Afektirani pokreti, izveštačen glas... Homoseksualac? - Inspektor Đorđević, to već znaš. Ali ne znaš kakve grozote istražujem... - Ne, zaista ne znam! - Suviše brzo, suviše hirovito. Znao je! Ali odakle onaj siledžija? Ma, je li moguće da je sva ta halabuka posledica razgovora u motelu? Bećir, Bećar... Koincidencija ili nešto drugo? Zaustio je, ali se ugrizao za usnicu. Beskičmenjak mu neće ništa reći. - Naćićemo se nas dvojica još koji put, Milojkoviću, ali ako misliš da imaš nešto da kažeš lako ćeš me naći – Bacio je vizit kartu na sto i izašao iz kancelarije zalupivši vratima. Urođena tvrdoglavost je prevagnula. Vratiće se u Beograd, naravno, ali će se pre toga ipak odvesti do Salaša. Vratio se do škole. Vrata su i dalje bila zaključana. Nije bilo druge nego uzeti auto i krenuti po opustelome drumu. Neko vreme je neometano napredovao, a onda se na zavijutku pojavila kolona što se uvijala poput zmije. Čuvar u otvorenom vozilu, šćućuren iza protivavionca montiranog na čeličnu platformu, nervozno mu 2

mahnu i krenuo je u obilaženje konvoja. Uvek se osećao poput mrava u prisustvu nezgrapnih nemani gonjenih biodizelom što mile gutajući kilometre i zaklanjajući sunce. Dodao je gas, prošao pored dvadesetak ogromnih vozila i ponovo izbio na autoput. Jedno vreme je bio pod utiskom mimoilaska a zatim je izvadio zamrljanu fotografiju iz džepa i pažljivo ju je osmotrio. Još jedan greh prema Jasmini. Zdipio ju je pre no što su se rastali. Trebala mu je radi provere da li su žrtva na psihijatrijskoj ustanovi i devojka na fotografiji jedna te ista osoba. Ma koliko da je žrtvin um pomućen, pogled na poznati lik, u ovome slučaju sestru, mora izazvati reakciju. Kako se ono zvaše? Kaća? Verovatno Katarina, Katarina Janković. Odložio je fotografiju opomenut zujanjem GPS- a i skrenuo je na sporedni put u izvanrednom stanju, štićenom bunkerima koji su se povremeno ocrtavali sa obe strane puta. Kola su bila vidljivo označena, pa su pažljive oči koje su ga bez sumnje posmatrale, ostale nezainteresovane. Bio je impresioniran nestvarnim krajolikom. Zelena polja, geometrijski podeljena, protezala su se u nedogled. Ponegde su bagrenjari iskakali iz beskrajnih površina polja, štiteći od pogleda uredne objekte što su se među njima nazirali. Očito je ova zemlja imala moćne zaštitnike. Okoliš je najednom postao za nijansu mračniji. Jedno vreme nije razumevao, tek je brzi pogled na nebo rešio misteriju. Gusti oblaci nadvili su se nad njega, preteći svakog trena olujom. U daljini se ukazala linija žičane ograde koja se naizgled beskonačno protezala sa obe strane puta. Što se više približavao prepreci, sve se jasnije ukazivala visoka kapija što je preprečila put. Pred njom se zaustavio. Izašao je iz kola i obazreo se. Sve je bilo čisto i uredno. Stražar se pojavio izlazeći iz portirnice postavljene kraj same kapije. Pretrnuo je. Visok, usukan, bledunjav, odeven u crno. Reflektujuće naočari preko očiju. Ništa nije jasnije davalo do znanja koliki se ovde novac vrti. Oprezno je odmakao ruke od tela i sačekao da mu priđe. Kratko izvolite, više pretnja nego obraćanje. Najavio je vađenje legitimacije. Zavlačeći ruku u džep znao je da se moćni mišići napinju, da se neljudski refleksi fokusiraju na njegove pokrete i obli ga ledeni znoj. Uspeo je da izvuče šareno parče plastike i pružio ga je nakazi. Ovaj je skinuo naočare i prineo legitimaciju foto očima. Podišla ga je jeza, baš kao i svaki put kada bi ugledao demonske oči nekog od androgina. Zavladala je napeta tišina. Zver je komunicirala sa gospodarima i nije se pomerao. Bio je osmatran uprkos trenutnom odsustvu ukletog uma. Najednom stvorenje se povratilo i krenulo ka kolima. Pre no što je otvorilo vrata pozvalo ga je da mu se pridruži. Jezivi vodič je seo za volan, što mu je dalo vremena za pažljivo osmatranje krajolika. Najpre su ušli u šumu solarnih panela, energetskih vetrenjača i vodenih crpki. Mesto nije ni u čemu oskudevalo. Zatim se ukazala serija malenih zgradica, verovatno garaža. Ispred njih je bilo parkirano desetak skupocenih benzinskih vozila i bilo mu je jasno da pumpa koju vidi nije namenjena pretakanju biodizela. Da, tu se vrteo ogroman novac. Sa nevericom je potom ugledao pravi pravcati hipodrom, doduše pust, ali je u urednom nizu kraj njega bilo naređano desetak kasačkih karuca. Sve oko njega bilo je pedantno održavano, uključujući i retke radnike koji su propisno uniformisani bili zabavljeni svojim poslovima. Najzad se pred njima ukazao kompleks poslovnih zgrada anahronog izgleda. Kupolasti krovovi nadnosili su se nad stubovima i lukovima, čineći široke pokrivene terase zaštićene rešetkastim drvenim zaslonima. Prozori i vrata behu izvedeni u arapskom stilu sa 2

lukovima, tako da su sve zgrade, slučajno ili namerno, imale orijentalni šarm. U daljini je nazirao visoku kulu nalik minaretu. Vozilo se zaustavilo i neljudski vodič ga je uputio na obližnji objekat, dajući mu do znanja da će sačekati. Ušao je bez zadržavanja u gigantski hol. Čak i da je spoljašnjost budila dilemu, tamo je dah orijenta bio više nego opipljiv. Egzotične skulpture ukrašavale su odaju. Naizgled u indijskom stilu, predstavljale su žene sa repovima koje se u pognutom položaju mole ili trče ruku pripijenih uz telo. Pre no što je stigao da detaljnije istraži jedinstveno orijentalni ambijent, pojavio se muškarac poslovnog izgleda. Ljubazno mu je saopštio da ga upravnica imanja očekuje i poveo ga je do velikih tapaciranih vrata. Oprezno zastade susrevši autorativni pogled čeličnosivih očiju na negovanom licu visoke starice uspravnog držanja. Kratka, seda i muški podšišana kosa, izborano lice u skladu sa neupadljivom šminkom. Počupane obrve i poslovni komplet. Ispunila ga je osećajem da se nalazi pred surovom ženom nepokolebljive discipline. Instinkt je nalagao oprez. Progovorila je sa prizvukom aristokratije u glasu, dok je Đorđetovu pažnju zaokupljao starinski skupoceni prsten što je blistao na njenom prstu. Opasnost joj je bilo drugo ime. - Vi ste policajac o kome se priča? Ja sam Anastazija Kitaj, upravnica ovog skromnog imanja. Šta mogu učiniti za vas? - Odmerila ga je nipodoštavajućim pogledom. - Za početak, ovde sam prvi put. Ko priča o meni? - Pogrešila je. Prebrzo... - Ah, ne budimo naivni, inspektore. Svako želi da njuška oko novca, zar ne? Tu je mnogo para i vi to znate. Naravno interesuje vas odakle potiče. - Ne, ne, mislim da ste pogrešno shvatili. U stvari istražujem sudbinu teško povređene osobe. - Baba se brzo snalazila. - Treba li mi advokat? Jesam li sumnjiva? - Izveštačeno. Oprezno sada. - Ne. Samo tražim informacije. - Ponekad i ljubazanost pomaže. - Odlično. Onda sam sigurna da ćete sa jednim od naših gostiju želeti da porazgovarate. Molim vas, pođite sa mnom. - Očekivala je ovo. Dobro, idemo. U sledećoj prostoriji nervozno se šetkalo dvoje ljudi. Suvonjavog muškarca nije poznavao, ali dežmekastu damu pored njega je itekako dobro znao, mada se nikad nije susreo s njom. Ministarka policije! Šta li ona za ime boga traži ovde? Obratila mu se s visoka, očekujući bespogovornu poslušnost. - Inspektore, vaš neodobreni upad ometa odmor mnogo važnih ljudi. Smesta napustite imanje i možda neće biti posledica. - Jasno i rečito, bez imalo alternative. Napustio je prostorije u pratnji obezbeđenja. Dok je hodao ka automobilu prošao je kraj nekoliko obora sa snažnim osećajem da u slici nešto ne štima, Nešto je bolno nedostajalo, ali nikako nije dokučivao šta. Bio je siguran da zna odgovor, samo ga je zaturio negde u lavirintu podsvesti. Nedugo zatim vozio je jednoličnim putem preko pola države. Bilo je krajnje vreme da se vrati kući. 2

MAMA ODLAZI Nikad me niko neće uveriti da baki sukob sa tatom što se odigrao tog neobičnog jutra nije dobro došao. Probudila me je buka na dvorištu. Izvirivši kroz prozor videla sam baku i tatu kako raspravljaju nasred imanja. Nejasno sam razabirala očeve reči o nekakvom policajcu i isterivanju stvari na videlo. Smireni bakin govor bio je tih i nisam razumela ni reč, ali bilo je očito da pokušava da umiri oca. Trenutak potom ju je odgurnuo. U bakinim rukama se najednom stvorila kamdžija i surovi udarci su počeli da padaju po očevom telu. Posle nekoliko odmerenih udaraca nogom po međunožju, tata je nauznak pao u prašinu, a baka je nastavila da šiba ne hajući za suparnikovo vrištanje. Najzad je mama, očito tek probuđena, dojurila iz kuće sva bunovna i besno je istrgla kamdžiju iz bakinih ruku. Dobra stvar u svemu je bilo što otac posle toga dugo nije izlazio iz kuće i mogla sam bezbedno da se posvetim svojoj kobili. U to vreme smo još živeli od bakine ušteđevine, što joj je apsolutno davalo za pravo da nikome ne dozvoljava da se raspituje o našim celodnevnim odsustvovanjima. Uostalom, mama ionako nije izlazila iz tatine sobe po čitav dan i naša je mala tajna bila sasvim bezbedna. Međutim, tada je još bilo prerano za razmišljanje o posledicama događaja, jer sam se strašno bojala da moja kobila nije uginula tokom noći. Kada su se mama i tata povukli, sa bakom sam otišla do prostorije u kojoj se krila naša tajna. Životinja je, još uvek bez svesti, ravnomerno disala. Na moje iznenađenje grozni su otoci sa njenoga tela nestali i baka mi je objasnila da je to zasluga Rebekine masti. Rekla je i to da se zbog toksičnosti belih gljivica od kojih je pripravljena nipošto ne sme koristiti češće od jednom mesečno. Saopštila mi je sastojke vučjeg melema koji je uvek sledeća faza lečenja po osnovnoj terapiji. Tada još nisam bila svesna da je započela moja diskretna obuka. Baka nije više imala nade da će se mama ikada vratiti normalnom životu i, bez obzira na rane godine, počela je da mi prenosi znanje. Dala mi je teglicu i objasnivši mi kojim se redom mast utrljava u kožu, prepustila mi je nanošenje melema na besvesnu životinju. Osećaj kobilinog čvrstog tela pod dlanovima mi je godio. Ograničena zabranom koju je mama nametnula zbog tatinih strahova, nikada nisam imala priliku da se posvetim nekoj pristojnijoj životinji. Naše dve ružne kobile nisu bile ni nalik ovom plemenitom stvorenju. Glatke mišice su mi se ugibale pod rukama ispunjavajući me nedoživljenim uzbuđenjem, a čudesna toplota nepomičnog tela prožimala me je prijatnim žmarcima. Utrljavala sam joj melem u kožu radosno i toliko detaljno da je baka povremeno morala da me opominje da nema potrebe za tolikim količinama. Dok sam mazala predivno telo, baka je pripremala bočicu i špric objašnjavajući mi funkciju tetalpana koji je juče dala kobili, a da je to što priprema istovremeno i sedativ i kompleks sastojaka koji će joj vratiti snagu. Dok mi je precizirala sastojke đavolje čorbe, kako se tamna tečnost u bočici nazivala, gurnula mi je špric u ruku. Nisam to očekivala i blago sam zadrhtala, međutim baka mi je detaljno objasnila davanje injekcije i time bespogovorno dala do znanja da ću to učiniti, svidelo mi se ili ne. Tada sam prvi put, istina nevešto, ubrizgala nekom u krvotok jedno od sredstava kojima je Sestrinstvo vekovima održavalo svoju osetljivu poziciju. Kada sam obavila zadatak, baka je naredila da se kobila veže, da ne bi pokušala beg ukoliko se osvesti. Ukoliko bi se oslonila na povređenu nogu moglo bi doći do nepopravljivih povreda. Kobila više ne bi bila upotrebljiva i morala bi biti zaklana. Prestravljena tom mogućnošću počela 2

sam smesta vezivati životinju jakim kožnim trakama ugrađenim u sam sto na kome se nalazila, tako da joj je svaki, pa i najmanji pokret bio potpuno onemogućen. Zatim sam joj povezala oči, a baka je sa stalka za infuziju uklonila prekrivač i okačivši bocu izvađenu iz ormarića, pokazala mi je kako se sistem povezuje na krvotok. S time je naš posao za taj dan bio gotov i vratile smo se u kuću. Sledećih dana sa bakom smo svakodnevno odlazile da negujemo nepokretnu kobilu. Sve vreme je spokojno spavala, omamljena redovnim porcijama đavolje čorbe. Rane od šibanja su brzo zaceljivale, a baka mi je potanko objašnjavala kako se procenjuje zarastanje slomljene kosti. Istovremeno, zbog novonastalog haosa, kuća je bila u neredu. Obedovali smo splačine, a mamini burni dolasci iz nabavki sve su češće postajali uzrokom žestokih svađa. Naime, donosila je sve veće količine rakije koja je munjevito nestajala. Baka je brzorastuću gomilu praznih flaša iza kuće osmatrala uz sve ozbiljnije negodovanje. Baka je u to vreme već počela da me odvodi u močvaru gde smo skupljale raznoliko bilje. U maloj laboratoriji nas dve bi upotrebljavale skupljene sastojke za pripravljanje lekarija potrebnih povređenoj životinji. Polagano sam ulazila u tajne za koje su drugim članicama zajednice bile potrebne decenije, a da to nisam, onako prepuna poleta, ni osetila. Baka je imala tajni plan koji je precizno sprovodila, a ja sam, zaslepljena strašću prema novostečenoj ljubimici, bila potpuno predana svakom njenom naumu. Polako je isticala i treća nedelja od otkrića u močvari. Tek sam mnogo kasnije razumela da kobilin oporavak nije zahtevao neprekidnu omamljenost. Bila je dobar objekat za usavršavanje mojih medicinskih veština, koje su tada već vrtoglavo uznapredovale. Baka je kobilu neprestano držala pod dejstvom sedativa da nepredviđene reakcije ne bi pokolebale moje krhko samopouzdanje, Kad sam postala sigurna u sebe, baka je odlučila da je skinemo sa đavolje čorbe. Možete zamisliti nestrpljenje što me je prožimalo celoga dana i koje me je sprečilo da razložno shvatim događaje koji su sledili. U kući se pojavila Sestra Anastazija sa tri članice Visokog Saveta, da bi posle njihovog dolaska mama prilično vremena provela u bakinoj sobi, odakle je izašla plačući. Negde pre večere još su dva posetioca prodefilovala kućom. Ovog puta neljudski tihi radnici obezbeđenja. Iste noći probudila sam se maminim nežnim dodirom. Bila je uplakana i rekla je da je jedno vreme neću videti. Primljena je na posao u bolnici u nekom, meni nepoznatom i dalekom gradu, toliko dalekim od Enklave, da nisam mogla ni zamisliti toliko prostranstvo. Milujući me blago po kosi nežno se oprostila. Osetih potrebu da joj odam tajnu. Pogledala me je začuđeno i zamolila me da joj pokažem kobilu. Tako smo se te čarobne noći, moja majka i ja, kao dve zaverenice, tiho išuljale iz kuće krijući se i od oca i od bake, pa smo se kriomice kao sene prešle preko dvorišta. Strepela sam kako će mama reagovati, znajući za njen odbojni stav prema jahaćim životinjama, ali pri ulasku u prostor popunjen pregradama najednom je zastala i osvrnula se razgoračenih očiju oko sebe. Pomislila sam da će reći nešto o besmislu toga mesta, ali ona je sve vreme ćutala. Podigla sam pogled na majčino lice i shvatila da više ne plače. Pogled joj je bio ispunjen nostalgijom i oči su joj blistale prepoznavanjem. Nakon kratke pauze, 2

sama je krenula ka prostoriji gde je kobila bila smeštena. Kao i baka, dobro je poznavala ovo mesto. Upalila je svetlo i polako, sa ustezanjem, prišla je životinji. Ožiljci su se jedva nazirali i telo joj je blistalo. Mamin pogled bio je prepun divljenja. Prišla je kobili i pomilovala ju je nežno po bedrima. - Sama si joj lečila povrede ? - Upitala me je tiho. - Uz bakinu pomoć, ali umem da napravim gotovo sve preparate koje sam koristila. - Ponosno sam odgovorila. - Divna životinja.- Dok je to govorila skinula je povez sa kobilinih očiju. Zaustila sam da vrisnem, ali sam oćutala ponesena čarolijim trenutka. Potpuno neočekivano shvatila sam da su oči životinje otvorene. Za trenutak je pokušala da se otrgne, ali ju je mama smirila nežnim milovanjem. Dugo ju je zadivljeno posmatrala, a onda se naglo okrenula ka meni. - Nikada nemoj pomisliti da te ne volim. Možda je baka u pravu, možda sam se povela za tvojim ocem, ali ti si mi oduvek bila jedina prava sreća u životu. Kaži mi, želiš li zaista da zadržiš ovu lepoticu ? - Nikada ništa nisam želela više – Odvratila sam kao iz topa. Tuga se vratila i naterala joj je suze na oči. - Zadrži je onda. Ne znam šta će tvoj otac reći, ali to više nije ni važno. Njegova je propast već odavno započela. Ja sam kriva, nisam nikada htela da bude kao ostali muškarci u Enklavi. Volela sam ga kao samu sebe i to je bilo moje prokletstvo. Mislila sam da ću biti shvaćena, nadala sam se da će ceniti što sam se odrekla života pokušavajući da mu ugodim. Zahtevi su mu postajali svakim danom veći, nezadovoljstvo sve dublje, sukobi sa bakom i Sestrinstvom sve nepremostiviji. Otac je Enklavu shvatio kao uzbudljivu igru. Ali sada... Sada moram da počistim nered koji je ostavio za sobom. Niko to neće uraditi umesto mene... Pa ipak... Ne znam kada je počeo da očajava... Ne znam... Ispovest je prekinuta naglom bujicom plača i zagrlila sam je osećajući kako se trese u grčevitim jecajima. Izašle smo te noći iz kuće kao stranci, ali kada smo se vraćale bile smo majka i ćerka povezane razumevanjem i ljubavlju. NAZAD U VELIKI, PRLJAVI GRAD Dome, slatki dome! Kroz dopola otvoreni prozor kola osetio je stari, dobro poznati miris, a iz daljine je jedva čujno i uzaludno dopiralo uporno arlaukanje alarma. Povratak kući je uvek povratak kući. Prolazeći kroz sanitarni pojas crn kao katran, nazirao je visoke lukove mosta među kartonsko - limenim nastambama. Sa desne strane armijski bacači plamena su vredno spaljivali gomilu šuta, a sa parkiranog bagera mrko ga je odmeravao vozač inžinjerac. Još jedno naselje zbrisano virusom, Koliko li je samo besmislena skraćenica P.G.H.! Niko pouzdano nije znao šta znači, jednostavno se pod ta tri slova podrazumevala neizlečiva, visoko zarazna i ubistvena boleština. Visoko je podigao legitimaciju i teško oklopljeni stražar, 2

iza široke cevi udobno smeštene na gomili džakova sa peskom, neurotično mu je mahnuo da prođe. Provukao se kroz izbegličko naselje između artriljerijskih bunkera produžio je preko mosta. Oronule kule oko njega pružale su vrlo dobro skrovište snajperistima i dao je gas do daske. Široki bulevar je bio pogodan za brzu vožnju, ali uskoro je stigao do dela puta suženog gomilom kontejnera za stanovanje i morao je da uspori. Obišao je Volt-Wagen što je dogorevao nasred puta, pomno motreći prostor pred sobom. Nije video uobičajene eksere ili nagazne mine koje bi mogle oštetiti vozilo, pa je ubrzao pokušavajući da memoriše položaje senki koje su se hitro pomicale među provizornim nastambama. Sretno je prošao prepreku i nanovo ubrzao. Kad je ušao u poslovnu četvrt zabrinuto je osmotrio sledeću teškoću. Ogromna kutija se zaglavila među lestvicama oslonjene na ceradom pokriveni kamion - parnjaču i najnovijeg modela Elektro Star 7 kabrioleta, postavljenog poprečno. Momci oko nje su imali ozbiljnih problema. Prešaltao se na pešačku stazu ne bi li zaobišao novonastalu prepreku. Usporio je i pažljivo osmotrio razbijeni izlog kroz koji su dečki izvlačili još kutija. Uverivši se da nigde nema krvi, pritisnuo je gas ne želeći da testira živce klinca koji ga je sumnjičavo odmeravao nervozno stežući okidač na ofucanoj M-70 - tici. Nadalje nije nailazio na teškoće i sasvim je dobro stigao do raskrsnice, napuštajući opasnu zonu Novog Beograda. Žandarm na dužnosti je, prepoznavši službeni auto, podigao ruku u znak pozdrava, ispravljajući se na kupoli tenka postavljenog tako da nadgleda sva tri prilazna puta. Nije prepoznao kolegu zbog spuštenog vizira kacige, ali mu je svirnuo. Odande je već nazirao kule osmatračnice policijske stanice broj 12. Ponekad ni sam nije umeo objasniti šta mu je zapravo značila ukleta utvrda na samoj granici ratne zone. Jedna od gomile surih policijsko – vojnih zgradurina što čine prsten oko bezbednog područja Starog Grada? Beneficirani radni staž, redovni priliv novca svakog desetog, zdravstveno osiguranje? Bez ikakve sumnje dobre stvari i razlozi zbog kojih bi se ološ sa druge strane barijere odrekao polovine života. Pa ipak to nije bilo sve. Voleo je sebe da vidi kao branik na oštrici civilizacije, viteza što odbija varvare od zidina. Ljudi, zaplašeni, besni i dezorijentisani, prečesto su postajali izvršioci, a još češće bili žrtve stravičnih zločina. A on, on koji je video žrtve i mesta nasilja, najčešće i počinitelje gnusnih dela, dobro je znao da je tanka skrama civilizacije gotovo nestala i više ne skriva zver. Oduvek smo bili podeljeni na predatore, žrtve i one između njih. Voleo je sebe da svrstava u ovu poslednju kategoriju. Da, zaista je voleo da veruje u bajku o zaštitniku, o lovcu koji ograničava populaciju predatora. Uprkos svem zlu koje je najčešće nalazio tamo gde se reč Kultura pisala velikim slovom. Batalio je jeretičke misli, uparkirao vozilo, pa je pozdravivši stražare ušao u zgradu nalik košnici. Svratio je do šefa, razmenivši prethodno par ljubaznih reči sa sekretaricom. Pregrmeo je i otišao do šupice dva sa dva, bez prozora i ventilacije, nazvane kancelarijom da odradi izveštaj. Šta je mogao da napiše? Nije imao ništa, makar dok ne obiđe bolnicu. Možda bi bilo bolje da sačeka dok i to ne obavi, ovako će sve biti samo sumnje i indicije. Počeli su ga nervirati ritmični, udarci praćeni dahtanjem koji su dopirali iz susedne kancelarije, pa je uključio radio. 2

“Privredni rast će ove godine dostići neverovatnih dva odsto, a gužve na letovima za ekskluzivne destinacije su od samog početka leta postale nesnosne. Berzanski pokazatelji su u usponu, a lagani pad domaće valute nije nimalo zabrinjavajući”. Vrištanje iz susedne kancelarije je nadjačalo kineski tranzistor i umorno ga je isključio. Trenutak kasnije vrištanje je prestalo. Neko je priznao počinjeno zlodelo. Pogledao je u starinsku britvu na preklop položenu na sto. DNK analizom je potvrđeno prisustvo tri uzorka krvi potvrđenih žrtava i još šest nepoznatih. Oduzeta je od klinke uhapšene posle žestokog sukoba uličnih bandi zbog sumnje da je gadno isečeni makro njen ručni rad. Nije znao zašto je slučaj poveren njemu. Opet neka greška. Istina, devojčica je bila izbeglica i to je bilo sve što ju je vezivalo za njegovo odeljenje. Možda niko nije hteo s njom da se bakće. Uzdahnuo je pomislivši da ima svega šesnaest godina. Otišao je do kantine i napunio poslužavnik sokovima, kolačima i sendvičima. Onda se, nogu pred nogu, odvukao do sumorne odaje gde ga je osumnjičena već čekala. Položivši poslužavnik na sto, sede nasuprot omalene curice bezazlenog izgleda. Posmatrala ga je bez imalo straha. Krasila ju je duga ravna kosa, savršeno razdeljena po sredini. Samo slepac ne bi primetio tek propupele dojke istaknute tananom majicom. To ga je uznemirilo. Bilo je u neskladu sa detinje prćastim nosićem i okruglastim obrazima. Bila je gladna i nije se nimalo ustezala da prione na hranu sa poslužavnika. Kad je završila, mirno je priznala da je ubila dvadeset i sedam odraslih muškaraca. Britvu je uzela iz kupatila prve žrtve koji ju je tri nedelje držao kao robinju. Sledeće četri žrtve su htele da je siluju. Trojica su je tukli, a ostale je pobila više-manje iz čiste zabave. Detaljno je opisala sve pojedinosti, uključivši mesta ubistava, pri tome ne izostavljajući ni gde su leševi sakriveni. Bez ustezanja je potpisala izjavu i zatražila još nešto za jelo. Kako li će izgledati sa pedeset godina kada izađe iz zatvora? Najednom pade mu nešto na pamet. Bez entuzijazma, tek onako usput, pokazao joj je fotografiju sa koje su se Jasmina i Katarina smešile, zagrljene u rascvetaloj baštici. - Poznaješ li nekoga odavde? - Upitao ju je. Devojčica je pažljivo pogledala izanđalu fotografiju mršteći se i čkiljeći. - Crnku ne znam, ali plavušu ne mo'š zeznuti, ta riba se pamti. Kaća, Brankina kurva. Tamo ćeš je nać'. - Zastade mu dah. Napipao je glavni zgoditak! Ali kako je devojka nađena stotinama kilometara odavde, koja je tamo i živela, viđena u ovdašnjoj javnoj kući, očito pre nasilja nad njome izvršenog? Nije to baš bila obična javna kuća. Ne, to je bio Brankicin bordel, mesto do kojeg su vodili silni prljavi tragovi. Mnogima se svaki trag gubio u tim bezdanima. Bila je javna tajna da bi mnogo koji kolega rado pronjuškao po gangsterkinom lavirintu, posebno narkotici. Sumnjalo se da je baš ona glavni izvor snabdevanja Plavim Gromom. Na žalost, Brankica je bila najpouzdaniji izvor informacija o zbivanjima u divljini novog Beograda, doušnik koji se nikako nije smeo izgubiti. Sve istrage koje su zadirale u njene aktivnosti bile su zaustavljane. Bila je zaštićena kao beli medved. U njen bordel je mogao ući samo na svoju ruku. Možda. Ali prvo da proveri nešto drugo. Možda je sve samo slučajni splet okolnosti. Možda, možda... Dakle prvo bolnica! 2

ODLUKA Prvi dan posle Đorđetovog odlaska Jasmina je provela plačući. Sledeći dan je besnela sve do večeri. Legavši rano u krevet počela je da razmišlja o tome kako bi sama postupila da su uloge kojim slučajem bile obrnute. Da li bi rizikovala stalni posao? Da li bi se odrekla sredstava za život? Sledećeg dana, već u zoru je počela da sređuje stvari po kući. Zatim je obilazila poznanike ubeđujući ih da otkupe nešto od njene imovine. Oko podne joj je javljeno da su plata i otpremnina na blagajni, pa je otišla da ih podigne. Do uveče su poznanici pokupovali sve što nije stalo u veliku putnu torbu. Iste noći je otišla do školske zgrade i provalila u direktorovu kancelariju. Na računaru je pretražila bazu podataka o školama koje postoje u zemlji. Sortirala Ih je po mestima i odvojila one koje su je zanimale. Našla je svoju biografiju, a zatim potražila na internetu oglasne stranice. Stan je našla lako, mada je vlasnica bila iznenađena kasnim pozivom. Na mejlove svih škola koje je odabrala postala je istovetnu molbu za posao priloživši novu adresu za odgovor. Te noći je mirno spavala, a u podne sledećega dana sedela je pokraj ćutljivog vozača u konvoju koji je išao za Beograd. Nije mnogo pažnje obratila na sluđenost saputnika u trenutku kada mu je pogled pao na bledunjavog vozača u crnom koji je upravljao skupocenim benzincem što ih je obilazio vozeći neuglednu plavušu srednje životne dobi odlučnih plavih očiju. BOLNICA Dugo je zvonio pre no što su se na prozorčetu okovanih vrata pojavile sitne svinjske oči i podozrivo ga osmotrile. Stajao je pred sivom zgradom unakaženom krezubim prozorima sa rešetkama. Negdašnji samostan pretvoren je u najizolovaniji deo savremene gradske bolnice. Utisak odvojenosti pojačavala je visoka živica koja je okruživala zdanje. Mehanički je izvukao legitimaciju i digao ju je u visinu prozora. Posle nekoliko klik-klak okretaja ključa vrata mu je otvorio vlasnik pakosnih okica, pre ga podsetivši na izbacivača u noćnom klubu, nego na bolničara. Zadah tog mesta je bio jedinstvena aroma znoja, urina, prekuvanog povrća, hemikalija i očaja. Prvi put kad je prekoračio prag te nesreće umalo je povratio. Duž teskobnih hodnika lelujale su aveti pretrpane drogama. Iz mumlanja krupnog bolničara iza sebe nekako je razabrao da je doktor Todorović doživeo nesreću, pa ga menja koleginica iz unutrašnjosti. Nebitno. Smušeni psihijatar mu je od samog početka bio odbojan zbog neprestanog lamentiranja o pacijentkinjinom psihičkom stanju. Kakvo joj je stanje bilo je vidljivo i iz aviona. Za trenutak ugleda nešto što ga je nagnalo da zadrhti, ali stresavši se, zaključi da uobražava. Glatki pokret u crno odevene spodobe jednostavno nije bio primeren ovakvoj 3

ustanovi. Šta bi korporacijski kiborzi radili na ovakvom mestu? Mnogo je verovatnije da je još uvek bio pod utiskom putovanja. Ako se ovako nastavi mogao bi da ostane ovde dugo vremena. I to ne kao istražitelj. Popeo se uz strme stepenice i skrenuo desno ka ženskom odeljenju. Soba dvanaest. Tri žene: brbljiva starica, devojčica večito privezana za krevet i Ona. Devojka tamnih podočnjaka nepomično je buljila u plafon. Kao da se nije ni pomakla od kada ju je poslednji put video. Obratio joj se. - Kaća. Hteo bih da nešto vidiš - Nije bilo reakcije. Možda je u pitanju greška. Slučajna sličnost. Možda ne bi trebalo izazivati uznemirenu dušu. Ipak je izvukao fotografiju. Pogled joj je bludeo. Ništa. Jedno vreme joj je držao fotografiju pred očima. Najzad se umorio, vratio sliku u džep i krenuo da ode. Kada je krenuo ka vratima iza njega se prolomio urlik. Okrenuvši se ugleda devojku kako vrišti pružajući obogaljene ruke ka njemu. Na vratima se u isti mah pojavilo žućkasto stvorenje, savršeno okruglih vodnjikavih očiju, najviše nalik lešinaru. Žurno je prišlo devojci i položilo joj ruku na čelo. Sirotica se smesta umirila. Potom se pridošlica u lekarskom mantilu okrenula ka njemu. Zadrhtao je pred prodornošću tog pronicljivog pogleda. Nije mogao da se otme utisku da je pacijentkinjino umirenje rezultat straha, a ne poverenja. - Čestitam gospodine. Devojčica je bila na pragu izlečenja, međutim ono što ste učinili, šta god to bilo, produžiće joj lečenje zasigurno mesecima. - Ja... Samo sam joj pokazao sestrinu fotografiju. - Branio se nemoćno. - Sestra!? Meni je rečeno da nema rođaka.- Nešto je doktorku uzbudilo i to nije moglo promaći iskusnom policajcu. Šta li je tako uznemirujuće u činjenici da devojka ima sestru? Možda nije trebao ništa više da kaže. Zauzeo je službenu pozu najbolje što ume. -Slušajte, ja sam inspektor Đorđević i radim na njenom slučaju. Možda ne bi bilo loše da mi kažete ko ste. Ako nije tajna. - Rutinski je izveo kontranapad. Bezlični odgovor nije odavao emocije. - Ah, naravno. Doktorica Bećiri, zamenjujem Todorovića, što znači da sam odgovorna za devojčino stanje. Vi znate da je Todorović nedavno ubijen, nije li tako? Bila je iskusna, smirena i nimalo zbunjena. - Ubijen!? Meni je rečeno da je doživeo nesreću. - Obračun bandi. Verovatno se slučajno našao gde nije trebalo. - Nije bilo svrhe nastavljati verbalni duel. Oprostio se i krenuo duž hodnika. Većina vrata na bolesničkim sobama bilo je pootvarano i nije nikako mogao da se otme utisku da se prema njima ophode kao prema domaćim životinjama. Jednom davno otac ga je vodio na salaš prepun svinja, ovaca, živine i konja. Ljudi u tim sobama podsećali su na ta beslovesna stvorenja. Najviše od svega taj smrad. Baš kao u svinjcu. 3

Najednom mu sinu šta mu je onomad promaklo. Na Bećar Salašu je bilo staja, dvokolica i hipodroma, a sećanja na detinjstvo su bila nerazdvojiva od jednog jedinstveno oštrog mirisa. Mirisa konja. Toga na Bećar Salašu nije bilo. ROĐENDANSKI POKLON Kad je noga moje kobile zalečena, a hod joj je postao siguran, baka me je počela obučavati kako se ugađa plemenitoj životinji. Snabdela me je bombonicama koje je ždrebica obožavala. Pokazala mi je tačke na telu gde i najblaži dodir izaziva ždrebičino zadovoljstvo. Naučila me pesmice koje sam joj pevušila. Sve više sam sticala poverenje zlehude životinje. Dodir nije više izazivao kobilino drhtanje i uzmicanje, a na milovanje grudi i slabina je odgovarala zadovoljnim sklapanjem očiju. Srećnijeg stvorenja od mene na celom svetu nije bilo. Ime sam joj nadenula po sjaju njenog oka. Nazvala sam je Srnica. Nije dugo prošlo, a baka ju je prvi put osedlala, potanko mi objasnivši namenu svakog pojedinog remena na komplikovanom sistemu kajiševa koji je sedlo držalo stabilnim. A onda mi je dozvolila da uzjašem! Prvih dana jahala sam oko odeljaka vežbajući upravljanje pomoću uzdi, savlađujući zatim i teži način upravljanja, kolenima. Učila sam upotrebu mamuza i korbača, iako smo se Srnica i ja posle vrlo kratkog vremena toliko uskladile da nijedno od tih sredstava nije bilo potrebno. Bila je dovoljna i sama pomisao da bi kobila činila što treba. Tih nemirnih dana kod miljenice u odeljak sam dolazila vrlo rano da bi se poigrali. Sve samouverenija, stadoh joj ispitivati najosetljivija mesta. One skrivene tačke na koje mi je baka ukazala. Prvi dodir bio je razočarenje, gotovo da sam i požalila što sam pokušala. Srnica se prepala dodira i stade se nervozno otimati. Zalud sam se trudila da je umirim tepanjem i slatkišima. Tek kad sam upotrebila bič povukla se drhtureći u ugao. Ponovo sam krenula rukom ka istom mestu i opet se uznemirila. To me je razljutilo, pa sam dohvatila bič i nemilosrdno je išibala. Pribila se uz ogradu, drhtala, streljala me pogledom, ali kad sam je ponovo dodirnula, nije se odupirala. Potom je milovanje izazvalo uzbuđeno dahtanje. Nedugo potom telo joj se uvijalo u ekstazi. Sad, kad se prisetim tih dana, vidim ono što mi je tada promicalo. Baka je pažljivo nadgledala svaki moj korak i grdila me je za svaki propust, navodeći me da iz sata u sat postajem sve bolja. Svako moje kruženje po stajama pratila je budnim okom, a dugi bič joj je uvek bio spreman u ruci. Dobro je znala da izvanredna životinja tiho zataškava moju nespretnost, jer tih dana sam još bila nevešta. Kobila je bez imalo otpora trpela sve moje glupe greške, uključujući tu bolna podbadanja i nepotrebno šibanje. Ne samo da je trpela, nego je i ispravljala moje nespretne poteze, izazivajući time zadovoljne bakine osmehe. Već sam mislila da će moje jahanje oko odeljaka trajati zauvek i potpuno sam zaboravila na sopstveni rođendan. Ali baka nije. 3

Tog sam jutra kraj kreveta pronašla jahaće odelce. Ushićeno sam navukla čizme uz zveket mamuza i namestila kapu, nezadovoljno podešavajući ugao štitnika za sunce. Potom sam radosno isprobala rukavice i sretno pred ogledalom zamahnula kratkim korbačem. Najzad, tako doterana, odmarširah do štale. Baka je već izvela kobilu. Da će se nešto posebno dogoditi odmah se dalo naslutiti. Ždrebica je bila osedlana i sapeta ogrlicom za dresuru, zubaca ka unutra okrenutih. Povodac, čvrsto stegnut jednom bakinom šakom, držao ju je u dometu žičanog biča sa opakim zvezdicama na krajevima kojim je baka izmahivala. Prestravljeni pogled životinje svedočio je da predmet koji joj preti dobro poznaje i čim sam se pojavila počela je uplašeno da se privija uz mene tražeći zaštitu. Taj gest je uverio baku da me je prihvatila za gospodaricu i otkačila je povodac, ali bič nije odložila. A kad sam uzjahala, baka je otvorila velika ulazna vrata i pokazala rukom prema dvorištu. Mislila sam da će mi srce od ushićenja eksplodirati! I za kobilu je Bakin potez bio neočekivan. Zaustavila se kao ukopana fiksirajući novootvoreni prolaz i nije reagovala na moje odsečne komande. Počela sam besno da je mamuzam, međutim ona je načinila nekoliko nesigurnih koraka, pa se ponovo zaustavila na samom izlazu, uplašeno se osvrćući. Baka mi ničim nije dala do znanja šta treba da uradim. Želela je da sama izađem na kraj sa strahovima životinje i samo se nasmešila kada sam razbesnelo počela da je mlatim. Najzad je Srnica neodlučno zakoračila u dvorište gde se ponovo zaustavila. Jedno vreme obazirala se zbunjeno oko sebe, da bih najednom iznenađeno pod sobom osetila napinjanje mišica. Tog trena sam se uplašila od te čudesne snage i korbač mi je klonuo u ruci. Idućeg trenutka Srnica je pojurila neobuzdanim trkom i gotovo sam ispala iz sedla. U trenu smo se našli na kraju dvorišta gde je životinja spretno zakrenula i nastavila jurnjavu obilazeći centralne zgrade imanja. Priljubila sam se uz pognuta leđa shvatajući da se najzad ljubimče oslobodilo straha i da tek dolazi vreme kada ću joj upoznati vrednost. Po naglom zaustavljanju osetila sam da se nešto dešava. Digavši pogled ugledah oca, očito vrlo pijanog, kako urla besmislice o svome detetu, surovim vešticama i nekakvim dogovorima... Uplašila sam se da je to kraj moje velike avanture, ali pri tome nisam računala sa bakom. Polako je prilazila, obraćajući se tati smirujućim glasom: - Zete moj, možda sam ranije trebala da ti kažem neke stvari... Stigavši neposredno pred njega ruka joj se, za oko neuhvatljivim pokretom, pokrenula grabeći oca između nogu.Otac se povio poput upitnika a lice mu se zgrčilo u bolnu grimasu. - Vidiš, ćutala sam dok si upropaštavao život moje kćeri, ni reči nisam rekla dok si raspiskavao našu imovinu... - Ruka kojom je držala očevo međunožje se ritmično stezala i mišići na podlaktici živahno su poigravali. Slobodnom rukom podigla mu je zgrčeno lice prema sebi. - Ali mojoj unuci u venama teče krv osnivača i neću dozvoliti da uništiš i njenu budućnost. Uostalom, davno si bio u mojoj postelji i mislim da je krajnje vreme da otpakujemo igračke koje si voleo. A posle toga... posle toga ćemo imati jedan dugi razgovor o tvojoj disciplini. - Okrenula se ka meni ljubazno se smešeći. - Idi dete, pokaži deci kobilu. Tvoj otac i ja imamo neka posla. 3

BORDEL NA IVICI PRSTENA Ušao je u slabo osvetljenu prostoriju teško odredljivih razmera. Momak na ulazu nije postavljao previše pitanja pošto je pokazao legitimaciju. Razoružao ga je i ćutke poveo, nadao se Brankici. Tako je makar zahtevao. Indiskretno osvetljenje, vesela atmosfera. Nad glavama raspoloženih gostiju behu razvučeni baloni, šarene trake i lampioni, a odnekud su dopirali trešteći zvuci najnovijih hitova. Prostorijom su dominirali otmeni muškarci poznih godina, ali bilo je tu i elegantnih dama i dobrostojećih bračnih parova. Ispijali su pića, usput se zabavljajući dečurlijom u donjem vešu ili bez njega. Sa nevericom je primetio za šta se sve mogu upotrebiti sasvim obične stvari kao što su štap za šetnju ili pivska boca. Kad je najzad shvatio da prostor ima i treću dimenziju i podigao pogled prema previsokom stropu, ugledao je nešto što u normalnim okolnostima nikako ne bi očekivao na mestu poput ovoga. Tamo su, skoncentrisani i oprezni, sa opakim snajperskim oružjem u rukama, bili mrki momci gusto raspoređeni po terasama što su se nadvijale nad raskalašnim prizorom. Brankica je imala mnogo ozbiljnije obezbeđenje nego što bi to njen posao zahtevao. Pitao se zašto bi neko angažovao toliku vatrenu moć da sačuva nekoliko kurvi. Postojalo je tu još nešto, nešto mnogo vrednije od toga. Njegov vodič nije imao mnogo obzira prema gostima, a još manje prema zaposlenima i probijao je put kroz masu širokim zamasima ruke. Odsustvo bilo kakve reakcije je govorilo da su prisutni pod dejstvom nečega mnogo ozbiljnijeg od rakije i piva. Nije bilo vreme da se bavi time. Imao je zadatak i ostale sumnjive stvari kojih je ovde bilo na pretek ostavio je po strani. Prošli su pokraj bine na kojoj se plesačica izvijala u frenetičnom ritmu, baš u trenutku kada je elegantna gospođa iz publike strgla suknjicu sa nje. Iza bine nalazilo se vijugavo stepenište koje je vodilo na sprat i prošli su kraj trojice momaka u belim odelima. Sada je jasno video spravice kojima su bili opremljeni. Vojna oprema. Nije mu bila potrebna visoka školska sprema da shvati kako sa njima nema šale. Ćutljivi vodič je otvorio jedna vrata i ušli su u malenu prostoriju. Sa nelagodnošću je shvatio da je čuvar ostao u prostoriji skrstivši ruke i pažljivo ga posmatrajući. Ako je mislio da je dotad nešto video, prizor pred njim ga je uverio da ono dole nije bilo dostojno ni uvertire. Dve žene u sobi su se veselo smejale. Ako su i primetile da je ušao, nisu na to obratile pažnju. Zastao je na vratima, očekujući da mu se obrate. Starija je imala lice okruglo kao mesec i izrazito inteligentne oči. Tamna kosa, jako začešljana unazad i vezana u repić, otkrivala je sićušne uši. Bila je odevena u crnu bluzu militantnog kroja sa mnoštvom kopči i zakovica, čvrsto pritegnutom oko pojasa drečećim zlatnim pojasom. Braon pantalone pripijene uz bucmasto telo, lagano su se širile padajući preko komotnih cipelica. Mlađa žena je u poslu pripomagala i uglavnom je posmatrala čime se starija bavi, tek tu i tamo nameštajući ugodnije objekat prijateljičine aktivnosti. Duga, izblajhana kosa joj je u neurednim pramenovima padala preko crne košulje blago zavrnutih rukava. Lice joj je imalo nečeg lisičijeg u sebi, pa je i ovlašni pogled na nju pobuđivao oprez. Treća osoba u prostoriji bila je devojčica za koju se ne bi zakleto da je prevalila osamnaestu. Ležeći nauznak na krevetu ispred dve raspoložene žene, tananim ručicama čvrsto je obgrlila butine tik ispod kolena, pa je onako visoko podignutih i čvrsto skupljenih nogu izgledala kao živi znak pitanja. Na pamet mu je pala reč kojom bi to neko sa više stila opisao - fetusni položaj. 3

Klinka je bila gola, bledunjave kože. Očito nije provodila mnogo vremena na suncu. Grubo otesani prut kojim je starija žena neprestano zamahivala uz oštar zvižduk joj se spuštao na stražnjicu, označavajući svaki dodir sa devojčinom kožom prodornim pucnjem. Devojčica se nije oglašavala i samo po naglom treptaju i stezanju zuba primećivalo se da trpi bol. Da je zlostavljanje već dugo trajalo nije bilo nikakve sumnje. Devojčine butine i stražnjica bile su prekrivene purpurno plavim masnicama, oteklinama, ali ponajviše otvorenim gnojnim ranama. Dve žene nisu prekidale. Možda bi se umešao da se iza njega nije nalazio onaj gorila i da ispred vrata nije bilo toliko naoružanih čuvara. Gotovo da je i sam osećao bol posmatrajući nemilosrdno šibanje, no stezao je besno zube, koncentrišući se na ono zbog čega je došao. Plavuša je s vremena na vreme strpljivim pokretima pokazivala devojčici kako da se bolje otkrije i ona bi to bez roptanja učinila. Ubeđivao je sebe da se radi o sadomazo igri u kojoj su učesnici preterali, braneči time sopstvenu pasivnost. Monotoni udarci po curičinoj iscepanoj koži su ga počeli u toj meri iritirati da je gotovo, uprkos svemu, krenuo da otme prokleti prut, kada je najzad starija žena digla pogled prema njemu i predala oruđe prijateljici uz teatralni poljubac. Plavuša je nastavila gde je ova stala. Crnka je, pak, izrazito elegantnim korakom prošetala prostorijom i smestila se u stolicu kraj omalenog stočića. Iz kutije na stolu izvukla je dugačku cigaretu i zapalivši, povukla je dugi dim sa uživanjem. Ženstveno je vrhovima prstiju dohvatila cigaretu, a zatim mu uputila vickasti pogled: - Ja sam Branka, starateljica ovog skromnoga doma. Sedite inspektore...? - Đorđević. Inspektor Đorđević. - Policajčeva je prisutnost ni najmanje nije uznemirila. Sede naspram nje, iziritiran neprestanim fijukanjem iza leđa. Žena ga je neko vreme ispitivački posmatrala, zatim se nasmešila. - Kojim dobrom Đorđeviću... Inspektore Đorđeviću? - Zadnji deo rečenice je bio naglašen i ironično izgovoren. Vrlo opasno stvorenje. Dlačice na vratu su mu se kostrešile, ali je uložio maksimalan trud da ne bi planuo. Iz džepa je izvadio fotografiju ukradenu od Jasmine i položio ju je na sto. - Tražim nekoga. Zove se Katarina Janković i viđana je u vašem bordelu. Nehajan pogled na fotografiju. Bljesak u očima i trzaj bucmastog lica. Glas joj ostade smiren i podsmešljiv. - Bordel rekoste? Ne volim tu reč, deluje neprijatno. Znate, ja ovo smatram pribežištem za decu. Ovde su sigurni, nahranjeni, jednom rečju zbrinuti. Što se tiče te... Jankovićke, nikad čula za nju! - Kučka je lagala, čitalo se u napetosti glasa, u upadljivom gledanju kraj njega, u trzaju ruke. Znala je itekako dobro ko je osoba na fotografiji. Previše sigurna u sebe, previše opuštena. Zašto? Osmotrio je gorilu pred vratima, ali on je buljio u prazno i nije delovao kao neko ko se sprema da nešto preduzme. Ova žena ima neki adut u rukavu, ali šta? - Zbrinuti? Kao ova devojka na krevetu? - Sad ga je već ozbiljno nervirala. - Naravno,. Napolju lutaju gladni, izgubljeni i postaju prirodni plen Novobeogradskih bandi. Većina njih me moli da ih primim. Što se tiče male kučke, ne bih rekla da je pod mojim starateljstvom!- zadnje reči izgovorene su novim tonom. U njima je bilo zapretene pretnje. Opet je zvirnuo u pravcu čuvara, ali on se nije ni pomerio. Dok je napeto proučavao čoveka od koga je očekivao napad, iznenadi ga nagli ubod na vratu. 3

Kako je samo bio neoprezan! Brankica ga je toliko zaokupila svojom malom predstavom da uopšte nije obratio pažnju na nagli muk iza sebe. Skočio je i nadlanicom tresnuo plavušu. Zanela se unazad, a iz ruke joj je ispao plastični špric kakve obično koriste narkomani. Osetio je kočenje udova i mučninu. Dok je padao kao kroz maglu je video da je prokletinji razlupao nos. Dva su joj se rumena potočića iz nozdrva slivala ka usnicama. Čudeći se, prevukla je prstom preko usana. Pogledala je i shvativši, neprijatno se zakikotala. Raskalašnim pokretom gurnula je prst u usta karikaturalno imitirajući zavođenje. Uzalud se Đorđe naprezao, telo ga nije slušalo. Gledao je odurno stvorenje iz žablje perspektive preklinjući neopreznost koja ga je dovela u tu poziciju. - Šta... Šta si mi to ubrizgala kurvetino?- Procedio je crpeći poslednju trunku odlazeće snage. U vidokrug mu je ušla i druga žena. Sagla se i podigla ispušteni prut. Plavuša je prišla krevetu i nežno pomilovala devojčicu po glavi. - Hajde, dušo, vreme je. - Klinka je zakmečala, ali je disciplinovano podigla noge i ručicama obuhvatila butine. Branka je sa izrazom činovnika nastavila da joj razdire meso ravnomernim zamasima, usput poučno afektirajući : - Vidite, inspektore, vi i ja smo pomalo slični. Oboje se valjamo u ovome blatu, naravno, vi na svoj, a ja na svoj način. Ne možete ni zamisliti koliko je truda i poniženja bilo potrebno da nastane ovo mesto. Nije to malo i nemojte ni pomisliti da sam nezadovoljna postignutim, ali sam, nažalost, i dalje ovde, sa vama, ovim grubijanima i sa prljavom gomilom beznadežne sirotinje, spremne na sve ne bi li se dokopala dinara koji bi im dopunio valov makar na još jedan dan. Ponekad pomislim da je to pomalo nepravedno. Znate, postoje i drugi ljudi, ljudi koji sede u sterilnim kancelarijama i po ceo dan broje novac. Ljudi kojima pomalo zavidim. Ljudi kojima je dosadno. Ljudi koji bi sve dali da se uvaljaju u ovu kaljugu u kojoj smo vi i ja. Ljudi koji žele da osete krv, znoj i suze. Ali oni iz blata hoće da izađu čisti, da se u svoje besprekorne živote vrate isto onako bezgrešni kako su i došli. Zato sam ja ovde. Dajem im miris ulice, miris za kojim oni žude. Ne možete ni zamisliti kakvim se sve perverzijama ti fini ljudi predaju bez ijednog ljudskog osećaja. Možda je i bolje da ne znate, zar ne? Naravno, naravno... Mi smo slični. Bar vi razumete zakone naše male džungle. Znate da ne mogu dopustiti da me špijunirate. Pogledajte ovu kravu, naprimer. Pre nešto vremena moji su je ljudi uhvatili u pokušaju provale. Nažalost, to je bila već treća poseta i mnoge moje stvari je već odnela. Uglavnom Plavi Grom. To joj nije bilo dovoljno i vratila se. Vidite, od tada mnogo vremena provodim sa njom. Bijem je kad god uhvatim vremena. Kad se umorim neka od devojaka nastavi. Uostalom, nisam ni cicija. Redovno joj dajem ono po šta je došla. Plavi Grom joj pomaže da ne izgubi svest. U početku se malo opirala, posle je plakala, ali sad je dobra, lepo sarađujemo. Imam i neke koristi, nije da nemam. Gosti vole da učestvuju. Ponekad samo posmatraju, ponekad me odmene. I plate, naravno. Obećala sam joj da će umreti pod prutom. Ne mogu prekršiti obećanje, zar ne? Vidite, gangrena joj je sada već ozbiljno zahvatila guzicu. Još dan, dva i obećanje će biti održano. Vaši će je ljudi naći u nekom Novobeogradskom kontejneru. Čime li ću se zabavljati posle toga? Ali sad, kad ste već ovde, počela sam da se pitam koliko bi izdržao snažan muškarac poput vas? Deset, dvadeset dana? Možda i više. vredi probati. A možda biste i vi u tome uživali... - Ja...sam...policajac... - Procedio je grozeći se i same pomisli šta bi ta žena mogla učiniti. Najednom je preteći zakoračila ka njemu. 3

- Nisi ti ništa! Samo krpa koju ću razderati bude li gurala nos u moje poslove! Niko ne zna da si ovde. Da to iko zna, ja bih bila obaveštena. Ne možeš ni da zamisliš koji su mi ljudi u šaci! I ne sanjaš ko je sve spreman da mi se sjuri upomoć, samo da snimci iz ovih soba ne bi dospeli tamo gde ne treba! Možda, ali samo možda, mogu, ovaj jedan put da ti oprostim, ali sledeći put... Veruj mi... Saznaćeš šta je bol! Možda je ona još govorila, dok je tonuo u omamljeno crnilo sve dublje i dublje i najzad, svet je nestao. JASMINA STIŽE Jasmina je gotovo celo putovanje provela u prijatnom dremežu. Retke svesne trenutke prekraćivao joj je vozač kamiona beskrajnim pričama o ženi, deci, psu i planovima za budućnost. Bio je, uprkos prvom utisku, prijatan čovek. Kožnjak, futrola sa revolverom, vojne čizme i dugi ožiljak preko obraza činili su ga naizgled opasnim. Ispostavilo se da je vozačeva narav blaga i ljubazna. Dva puta su se zaustavljali i oba puta joj je platio obed. Put kroz opasno područje Novog Beograda je prespavala nesvesna pustare kroz koji se konvoj kretao. Saputnik ju je blago probudio tek pred skladišnom zonom na obodima Starog Grada. Takav splet okolnosti ju je doveo u bezbedno područje, a da nije ni bila svesna kroz kakve je opasnosti prošla, pa joj je i ponašanje bilo u skladu sa time. Raspitivala se kod prolaznika, kupovala u velikom radnjama, vozila se taksijem i najzad pronašla stan koji je pogodila. U stvari stan se nalazio na Novom Beogradu u neposrednom susedstvu jedne od policijskih stanica koje su činile Prsten, tako da je stan bio potpuno bezbedan. Prijatna starica koja ju je dočekala još više ju je uljuljkala u iluziji i unapred joj je platila tri meseca stanarine i troškove komunalija i telefona. Tako se smestila u Beogradu i započela sa potragom. Informacije je dobila neočekivano lako. Bilo je dovoljno da se prošeta do policijske stanice u susedstvu, pomene ime inspektora Đorđa Đorđevića, pa da dobije obaveštenje da će ga pronaći u policijskoj stanici broj 12, kao i detaljno objašnjenje kako do nje stići. Deo posla je obavila i mirno je provela prvu noć u velegradu. DVADESET I TRI DANA Probudio se sa jakim bolom u glavi i nepodnošljivom žuljanjem ispod pazuha. Za ovo drugo nije bilo preterano teško pronaći razlog, ležao je na hrpi gvožđurije u kontejneru, ali za bol u glavi je mogao tek nagađati. Najverovatnije posledica onoga što mu je ubrizgano u Brankičinoj jazbini. Bila je duboko odmakla noć i pokušao je da razazna gde se nalazi. Bio je gotovo u centru starog grada, nedaleko od Knez Mihajlove. Nije imalo smisla vraćati se kući. 3

Legao je na obližnju klupu i tu dočekao jutro. Namrgođenog pozornika je oterao besnim režanjem i službenom legitimacijom, da bi nedugo potom stiglo jutro, vlažno i hladnjikavo. Trudio se da deluje hladnokrvno, ispraćen ljubopitljivim pogledima kad je stigao na posao. Najzad se dokopao svoje kancelarije i presvukao u suvu i urednu odeću. Potom se odšunjao do zajedničkih prostorija da bi se umio i obrijao. Srećom bilo je još rano i niko od šefova nije primetio zbrčkanu pojavu pre nego što se doveo u red. Bes je prolazio i počeo je da sređuje misli. Trebalo je povezati i dovesti u sklad sve te razasute događaje. Odšetao je do trećeg sprata namerno izbegavajući lift i neugodna pitanja, pa nastavio do severnog krila gde se nalazio centar za obradu podataka. Momci što rade na prisluškivanju komunikacija bili su pomalo nervozni. Očito su linije na koje se najviše motrilo opet puštale reklame, Kompanijama je bilo isplatljivije plasirati ih tako nego preko medija. Svako je ovde svakoga špijunirao. Bleskasta i bucmasta Laura dočekala ga je oduševljenim pogledom, zamrljanim debelim staklom naočara nataknutih na vrh šiljatog nosa. Laurina zagrejanost za njega je bila od neprocenjive koristi kad god bi trebalo iskopati neki od poverljivih podataka iz policijskih arhiva i bila je njegov adut. Rado je učinila što je tražio i počela je da ukucava šifru za šifrom, ali malo po malo njeno oduševljenje je počelo da splašnjava, a onda je počelo da ustupa mesto zebnji i najzad ga je uplašeno pogledala. - Pobogu Đorđe, u šta si se upetljao? - Svi podaci o Bećar Salašu i Brankici definisani su kao državna tajna. Svaki daljnji prodor u sistem je bio opasan, ne samo teoretski, nego i vrlo opipljivo. Momci iz državne bezbednosti nisu bili poznati po nežnosti i Laura se svojski potrudila da izbriše sve tragove njuškanja po osetljivim podacima. Laurin strah je prešao i na Đorđa i zaista se obradovao kada je u toku prepodneva poslat na rutinski zadatak, u kontrolu izbeglica oko petlje. Rutinski zadaci se ne zadaju njuškačima po poverljivim podacima i najzad se posle ozbiljne prestravljenosti smirio. Izašao je iz stanice i uputio se ka istoku, ali smirenost nije dugo trajala. Prizor na širokom bulevaru pobrkao je sve planove. Sa istočne strane je nailazila dugačka povorka ljudi pred kojima je na dva dugačka štapa bila istaknuta Titova slika, a nad njima su se vijorile crvene zastave i trobojke odavno uginule države. Pevali su pretećim napevima staromodnu revolucionarnu pesmu, a većina ih je u rukama nosila motke ili slično ulično oružje. Sa suprotne strane poput bujice je nadirala razuđena i nedisciplinovana gomila ljudi čija lica su bila zamaskirana dvobojnim maramama i šalovima, ništa slabije naoružana. Neminovni sukob nije bilo nešto što bi ga zaplašilo. Ulični rat je bio uobičajena, svakodnevna pojava. Mrtvi su se tiho uklanjali, ranjeni bi se lečili u sumnjivim privatnim klinikama i život je tekao dalje. Anarhisti, komunisti, patriote, titoisti, navijači, nacisti... Dugačak je bio spisak militantnih bandi i policija je odavno odustala od beskorisnih pokušaja da kontroliše sukobe, a kamoli da ih zaustavi. Pojavljivali bi se po okončanju krvoprolića da popišu mrtve i pohvataju zaostale učesnike. To je bilo sve. Nešto ga je drugo prestravilo, nešto što ni u kom slučaju nije bilo uobičajeno. Između dve grupe se nalazila žena. Po njenom ponašanju je bilo potpuno jasno da ne razume šta se dešava. Zbunjeno i besciljno je tumarala tamo-vamo dok su joj se sa obe strane približavale sukobljene grupe. Možda ne bi rizikovao život zbog sluđene žene da nije bila odevena u laganu svilastu bledoružičastu haljinu na preklop sa krupnim cvetnim uzorkom i romantični šeširić sa ogromnom veštačkom ružom. Možda ga nimalo ne bi 3

zanimala sudbina te žene da je lagana haljina mogla sakriti bujno i previše poznato telo i da joj se nestašni uvojci nisu vragolasto vijorili oko glave otimani blagim vetrićem iz punđe u koju joj je bila podignuta bujna crna kosa. Možda bi je pusto da pogine, samo da to nije bila Jasmina. Pojurio je ka očekivanom mestu sudara bandi vadeći službeni revolver iz futrole pod pazuhom. Ispalio je tri metka u vazduh derući se iz sveg glasa, što je pokolebalo nadiruće mase. U međuvremenu je stigao do zbunjenog stvorenja do kojega su istovremeno pristigla i trojica huligana naoružanih motkama iz kojih su virili oštri ekseri. Odgurnuo je Jasminu istovremeno se saginjući da bi izbegao zamah palice namenjen sirotoj ženi. Dok je ona gubila ravnotežu noga mu se zarila u stomak jednoga od napadača, a zatim je iz okreta dokačio cevi revolvera drugoga po zubima. Krajičkom oka je video da je početna zbunjenost popustila i da se obe grupe pokreću prema njima. Treći nasilnik je zamahivao sa namerom da mu razbije glavu i više se nije ustezao. Hitac je idućeg trenutka probio protivnikovo rame posle čega je divlje dohvatio Jasminu za ruku i povukao je za sobom. Nije stigla da ustane i vukao ju je poput vreće, ali ipak su uspeli da se blagovremeno uklone iz vidokruga razbesnelim krdima. Horde su se sudarile i u opštoj makljaži niko nije obraćao ni najmanje pažnje na dvoje ljudi poleglih u jarku par metara dalje od mesta obračuna. Jasmina se uspravila u sedeći položaj pokušavajući da poravna iscepanu haljinu, a zatim je, shvativši da je iskidana, besno dohvatila šeširić i natukla ga na glavu ljutito šišteći : - Gospodine, pripazite malo na ponašanje! - Osvrnuo se zbunjeno ka njoj i shvatio je da ona verovatno nije svesna situacije, a još manje ko se nalazi kraj nje. Trenutak kasnije par metara od njih rasprsnuo se molotovljev koktel i Jasmina užasnuto vrisnu. Priskočivši, pokrio joj je usta dlanom. Bije bilo vreme da se privlači pažnja. Ona se otrgla i najzad pogledala u njega. Radosni izraz je objavio da ga je prepoznala, ali nije bio trenutak za svečane pozdrave. Položio joj je prst na usne, dajući joj do znanja da bude tiha, a zatim su se odšuljali sa poprišta divljeg sukoba. Kada je procenio da su dovoljno daleko i kada su tresak i dernjava do njih dopirali samo kao nerazgovetni odjek, zaustavio se i okrenuo prema njoj. Želeo je da pita odakle se stvorila u Beogradu, kako se našla usred sukoba, šta je radila sve ovo vreme i da li mu je oprostila, ali ništa od toga nije izgovorio. U stvari, uopšte se nije oglasio. Umesto toga ju je zagrlio, ljubio, ljubio... Posle su otišli do Jasmininog novog stana. Baba Olga, stanodavka, nije imala ništa protiv da se doseli kod nje, pošto joj je u ruku tutnuo mesečnu zaradu. I sve se promenilo. Došli su dani ispunjeni poljupcima, milovanjem, ljubavlju i šaptanjem. Dani puni obećanja i zakletvi. Dani koji su obećavali da nikada neće proći. Divljačnost koja je označavala njihov prvi susret zamenile su bezgranične nežnosti i ljubav su vodili smireno. Lagano, baš kao da čitavog života ništa drugo nisu radili i kao da nikada nisu bili razdvojeni. Bilo je to najlepših dvadeset i tri dana Jasmininog života. Beskrajnih, prelepih. Vreme Petra Pana i Bilbo Baginsa. Alarmi su pevali o Snežani i patuljcima, zvona crkve Svetog Marka zvonila u čast vila i anđela, a ulični huk se pretopio u čarobnu šumu kojom su njih dvoje odvažno kročili. Sve je bilo bezazlena i nesputana putenost. Bilo je to ujedno i najlepših dvadeset i tri dana Đorđetovog života, a žena kraj njega vodila ga je u plovidbu mirnim vodama. Morem koje nikada nije upoznao. Utonuo je u idilu kao Santa Marija u okean tražeći siguran put. 3

Sve dok nije počelo oticanje prstiju. Krvarenje ispod noktiju ga je pomalo zbunjivalo, ali plavičasta nijansa koja mu je zahvatala nokte i bolovi u mišićima doveli su ga u histerično stanje. Promene nisu mogle proći neprimećeno i ubrzo je upućen dežurnom lekaru. P.G.H. ! Kratko, oštro, bolno. Momentalno je penzionisan. Nije imao snage da saopšti Jasmini novosti. Jednostavno se nije pojavio u njihovom domu. I to je bilo to. Život je završen. Jedino pitanje je bilo: da li sutra ili za mesec dana. PONUDA Znala sam da ocu neće biti lako, ali jednostavno me nije interesovalo. Nastavila sam da jezdim kao u snu. Kobila je skrenula na travnjak gde se, ne usporavajući, neumorno kretala, a zatim je bez ikakvog napora preskakala klupe, uokolo raspoređene. Kao da joj je to dosadilo, okrenula se i pronela me je kroz kapiju imanja. Potpuno sam zaboravila da bih trebala da je vodim. Čvrsto sam je obgrlila oko grudi i sklopljenih očiju se privila uz uznjihana leđa. Osećala sam vetar u kosi i toplotu među nogama i nikako nisam želela da se probudim. Ne znam koliko je trajalo, čak ni gde smo bili, osvestila sam se tek kada sam začula snažan zvuk pumpi i shvatila da se krećemo ka izlazu iz Enklave. Dohvatila sam uplašeno uzde i bio je dovoljan ovlašni potez da bi se Srnica zaustavila. Oprezno sam je poterala korakom, pa sam polaganim povlačenjem uzdi okrenula životinju u pravcu doma. Pritisak kolena bio je dovoljan da ponovo pojuri kao vihor i uskoro smo se našli pred kućom. Rasedlala sam je, oprala joj oznojeno telo, pa smo se dugo igrale i pevala sam joj. Dani što su usledili bili su najlepše vreme u mom životu. Svakodnevno smo obilazile Enklavu, a uskoro sam počela da primećujem zadivljene poglede prolaznika, što me je, zbog prošlosti moje porodice, itekako ispunjavalo ponosom. Kuća je nanovo počela ličiti na dom. Baka me je ispraćala i dočekivala svaki put mi dajući poneki dobar savet. Nekako je sinula. Oblačenje joj je postalo elegantno, redovno se šminkala i počeše joj navraćati prijateljice. Tokom tih poseta sve je češće tema razgovora bila Srnica, pa sam i sama počela da shvatam da je zaista izuzetna životinja. Nikada je niko nije zatražio, što je moglo značiti da ju je stari gazda zaboravio, ili da, posramljen pojavom izvanrednog grla, ne želi da prizna da ga je odbacio. Nekako tih dana sam počela da učestvujem i na trkama koje su deca iz Enklave odvajkada priređivala. Uprkos prvobitnom ismevanju sa kojim sam dočekana, pobede na trkama koje sam neprestano nizala, uskoro su promenile odnos prema meni. Zahvaljujući Srnicinim brzim nogama, od potpunog gubitnika sam postala heroj među dečurlijom. Vest o neverovatnoj životinji u vlasništvu prezrene porodice širila se Enklavom kao požar. Moja kobila je postala centar pažnje i nije trebalo mnogo čekati da bi se dogodilo neizbežno. Te je večeri Srnica bila nemoguća i kad god bih pokušala da izađem iz štalskog odeljka nestašno bi dohvatala moje čizme ili ruku, preprečavala mi put i povlačila natrag. Mazila bih omiljena mesta i kad god bih pomislila da joj je dosta, ona bi ponovo skakala, ne bi li me vratila našim igrama. Na jedvite jade sam uspela da je podmitim omiljenim bombonicama i najzad se izvukoh iz odeljka. 4

Veče je već bilo prilično odmaklo i bila sam začuđena prisustvom gosta sa kojim je baka žustro raspravljala za trpezarijskim stolom. Glavom Sestra Anastazija, Nosilac Prstena! Baka me je značajno pogledala čim sam ušla, a onda progovorila: - Imamo jako dobru ponudu za tvoju kobilu. Anastazija nudi osam životinja i mislim da bi to trebalo prihvatiti. Da li možeš da je se odrekneš? Da me je tada ošinula onim žičanim bičem ne bi me više povredila. Mislila sam da ću istog trenutka presvisnuti od tuge. - Bako...Bako...Ako moram ja ću je dati... O, bako... - Baka me je pažljivo osmotrila, pa je duboko uzdahnula : - Nisam rekla da moraš. Pitala sam da li ŽELIŠ da je se odrekneš? Gošća se nervozno vrpoljila dok je meni nešto toplo poče da se razliva kao da sam usred zimske noći sela pred razbuktali kamin. Baka mi je i dalje pažljivo proučavala lice i najzad sam uspela da promucam : - Ne bako...Ja Srnicu volim... Ne želim da ostanem bez nje. - Baka značajno klimnu glavom i okrenu se kasnoj posetiteljki. - Mislim da je to rešeno, Anastazija. Kobila nije za prodaju. - Zaprepaštenje na gošćinom koščatom licu bilo je neopisivo. - Ne možeš me odbiti Eleonora, moja unučica želi prokletu kobilu! Neće te valjda to derle sprečiti da obnoviš propalo imanje? Sa toliko životinja možeš privući mnogo gostiju! Možeš i vratiti kćer u Enklavu! Ja ću se pobrinuti da je skupština prihvati kao da se ništa nije desilo! - To derle je moja unuka i odlučila je da životinja nije za prodaju. Ne želim više da raspravljam toj temi. Popijmo nešto i pređimo na ugodniji razgovor . - Prokleti bili ti i tvoja familija Eleonora, daću ti dvadeset kobila za nju, samo je veži za moja kola i ujutro ćeš imati ergelu! Baka je upitno pogledala u mome pravcu i nije joj trebalo mnogo da shvati da mi je Srnica važnija od punih obora. - Žao mi je, ali kobila nije za prodaju.- Rekla je tonom konačne odluke. Gošća je besno tresnula šakom o sto, a lice joj pocrvene od besa. - Tu kobilu sam JA dovela u Enklavu! JA sam je obučavala i to je bio MOJ poklon naslednici mesta na Sunčanom Imanju! Nemaš nikakva prava da je zadržiš Eleonora.Nemaš pravo da takvu životinju držiš na svome neuglednom imanju! Bilo je jasno odakle je Srnica došla, međutim, nikad nisam videla baku toliko namrštenu kao tada. - Tvoja naslednica je TVOJ poklon ostavila u močvari, Anastazija. Životinju je odbacila kao stare novine. Za deset godina moje imanje će biti veliko i poštovano, ali zapitaj se šta će se desiti sa TVOJIM imanjem! Ne zaboravi pravila o odbačenim životinjama i još jednom razmisli čija je to kobila. Koliko je meni poznato još uvek je tvoja dužnost da sprovodiš 4

zakone. Ali ako nisi u stanju da to radiš, ili su ti tvoji interesi važniji od Sestrinstva, možda bih mogla da pokrenem to pitanje na sledećem sastanku skupštine. Sestra Anastazija usplahireno ustade sva zajapurena i besno izlete žustro lupajući potpeticama. Ostavila je za sobom širom otvorena vrata. Pogledala sam bakino namršteno lice shvatajući koliku je žrtvu podnela za mene. - Hvala ti bako... Mnogo ti hvala – Pogledala me je zamišljeno i rekla : - Nadam se da neću zažaliti zbog ovoga... Idi sad, spavaj. ALIDA Bila je očajna. Prevarena, iskorištena, zavedena... Đorđe je jednostavno nestao posle svega. Iz kratkog bljeska radosti gurnuta je u očaj bez kraja. Preturajući po Đorđetovim stvarima otkrila je svoju ukradenu fotografiju. Na poleđini je bio zabeležen neki telefonski broj. Našao ju je i te kako! Okrenula je broj prepuna nade, ali dobila je bolnicu. Posle mnogo nesporazuma sa dežurnom sestrom, tek su Katarinin opis i spominjanje Đorđetovog imena imali efekta. Prekopčali su je izvesnoj Doktorici Bećiri. Doktorka ju je ljubazno pozvala da svrati do ordinacije. Nije gubila vreme i očas je bila tamo. Ušla je u svetlu i uprkos velikom broju pacijenata, ugodnu prostoriju. Žena natapirane kose i snažno izražene fizionomije u belom mantilu, sa urednim bedžom medicinskog centra, sedela je za pisaćim stolom postavljenim u pročelju prostorije. Bila je veoma ljubazna i kada se predstavila izjavila joj je saučešće i zalajala u telefon, ne obraćajući pažnju na Jasminino zgražavanje. Čim je spustila slušalicu nasmešila joj se i vedrim glasom saopštila da će je doktorica primiti preko reda. Nije odgovarala na pitanja. Pacijenti su čekali. Posle blistave čekaonice zatamnjena ordinacija delovala je sumorno. Pažnju joj je privukao akt u ulju, okačen iznad pisaćeg stola pretrpanog nemogućom količinom hartije. Trenutak kasnije ugledala je pticoliko stvorenje savršeno okruglih vodnjikavo plavih očiju, ravne žućkaste kose sa jedne strane zavučene iza prevelikog uha. Stajala je kraj police sa fasciklama i uporno piljila u jednu od njih kroz cvikere nataknute na kukasti nos, neprimeren nesimetričnom i izduženom licu. Nije to bio impresivan lik, ali za Jasminu je bio toliko poznat da je gotovo vrisnula. Bila je to žena koja se pojavljivala u njenim noćnim morama! Neupadljivo odevena u kostim poslovnog tipa i košulju, nije obraćala pažnju na pridošlicu, zaneta onim preko čega joj je pogled prelazio. Potom je pažljivo odložila fasciklu i spustivši naočare pričvršćene uzicom oko vrata, ugledala je posetiteljku. Onda se nasmešila. Po dve duboke bore se najednom pojaviše sa obe strane usana i pokazaše se krupni zubi snažno izraženih očnjaka. Nemirne oči najednom zaiskriše, a obrve se neprirodno uzdigoše, dajući time ženinoj neuglednoj fizionomiji neočekivanu energičnost. - Ah, gospođica koja se najavila zbog sestre, zar ne? 4

- Da... Ovaj da to sam ja... Ali nisam gospođica...Udovica, znate... - A možda biste, za početak mogli da se predstavite. - Jasmina...Jasmina Janković. - reče zbunjeno, pokušavajući da izgovori neko pitanje o Katarini. Nije uspela. Doktorica je bila prebrza. - Pa, Jasmina, da sednemo. - Previše gracioznim korakom za tako neugledno stvorenje doktorica je prišla radnom stolu i zavalila se u kožnu fotelju. Jasmina je zauzela neudobnu stolicu sa druge strane. Položivši laktove na sto i ukrstivši prste doktorica ju je pronicljivo pogledala. - Dobro... Jasmina, ispričaj mi nešto o sebi. - Ali, ja sam ovde zbog sestre, nisam vaš pacijent... - Nisi iz Beograda, zar ne? Reci mi gde si odsela? - Kao da je ne čuje doktorica je pratila sopstvene misli i nametala ih je zbunjenoj sagovornici. - Na Konjarniku, ali... - i dalje je pokušavala da se vrati na razlog posete. - Malo daleko, ali bolje i to nego ništa. Koja je adresa? - Doktorica se nije dala zbuniti. Jasmina izdeklamova adresu. - Ti i tvoja sestra... Kakvo je bilo vaše detinjstvo? Najpre zbunjeno i kolebljivo, pa sve življe i iskrenije, ohrabrena doktoričinim smeškom i živahnim klimanjem, Jasmina se raspričala o teškom detinjstvu u sirotištu, o muževljevom umiranju, o poslu u školi, čak i o maloj Azrici. Začuđeno širenje očiju ili ozbiljno sklapanje kapaka su je neprestano podsticale da nastavi sa brbljanjem i da se, ni sama ne znajući zbog čega, ispoveda o svom neveselom životu. Najednom oseti da je ispričala i previše pa se naglo zaustavi. Doktorica joj se toplo nasmešila. - Kada si me ugledala, bila si uplašena. Zašto? Poznajemo li se od ranije? - Iz snova... - Zašto je rekla istinu bilo je nejasno. Mogla je opovrgavati, lagati, ali nešto u doktoričinoj pojavi ju je u tome omelo. - Iz snova? Pa, ispričaj mi taj san. - Jasmina je trenutak oklevala, a onda dugo neispričani san provali iz nje poput bujice, donoseći svakom rečju olakšanje. - Stojim na balkonu ili terasi i skrivena iza zavese posmatram odozgo sobu uređenu u istočnjačkom stilu. Sva je u lukovima oslonjenim na naizgled korintske stubove. Na zidovima su tapiserije što prikazuju ratnike u turbanima sa zakrivljenim sabljama u rukama. Pod je od dasaka i sasvim je prekriven ćilimima živahnih boja, a u sredini sobe se nalazi niski sto okružen svilenim jastučićima. Na stolu se nalaze ibrik i fildžan. Na jednom od zidova se nalazi ikona i samo ona odudara od sveopšteg islamskoga ugođaja. Okružena je svećama i prikazuje ženu u ogrtaču, oslonjenu na pastirski štap. Uzdiže desnu ruku prema meni. Oko glave joj je oreol, a lice joj prekriva zar. Okružena je nagim devojkama okrenutim prema njoj. Nikada u stvarnom životu nisam videla ništa slično, ali ta ikona deluje stvarno. Zatim u sobu ulazi žena i seda na jastučiće polažući statuetu na stočić. Uzima malenu figuricu konja što se propinje i okreće je u rukama. Statua blista, izrađena je od bakra, ili možda zlata. 4

Iznenada se iza nje pojavljuje čovek, ali je u senci i samo ga nazirem. Prebacuje joj konopac oko vrata, pa počinje da zateže. Žena se otima, ruši sto, kafa iz ibrika se prosipa po ćilimu, statueta pada na pod... Otimanje je uzaludno, ona sve više slabi, ali san se svaki put ovde završava i ja se budim sva u znoju. - Ta žena... Koja je ubijena... To sam ja? - Po prvi put od kako su započele razgovor doktoričin glas je zadrhtao i izgubio inicijativu. Jasmina je imala osećaj kao da je puštena sa lanca, kao da se upravo oslobodila teškoga pijanstva. Ispričati tu moru je imalo terapijsko dejstvo. Bilo joj je neugodno, ali je klimnula glavom. Doktorica je delovala zabrinuto, ali samo trenutak kasnije povratila je kontrolu i sa smeškom joj se obratila : - Deluješ veoma napeto. Dobro bi ti došla masaža. - Ne čekajući odgovor ustala je od stola i prišla joj s leđa. Jasmina za trenutak požele da odbije ponudu, ali nije to učinila i doktoričine ruke se spustiše na nju. Blagi dodir toplih ruku na ramenima je bio ugodan. Sporim pokretima prstiju, koje je Jasmina osećala kao blago milovanje, lagano je odmicala ka vratu i lagani pritisak je izazivao blagu jezu. Nežni pritisci su se zatim stali vraćati ka ramenima i telo joj se doista počelo opuštati. Stezanje se neprestano smenjivalo sa blagim dodirima vrhova jagodica i Jasmina je sve više da tonula u omamljenost. Polako se isključivala i više nije bila potpuno sigurna zbog čega je tu. Dodiri su se ponavljali u monotonom, gotovo hipnotičkom ritmu i oči počeše da joj se sklapaju u ugodnoj snenosti. Zatim je sklopila oči i sasvim se prepustila nasladi, više ne misleći ni o čemu. Toliko je tuge bilo u njoj da je do pre par minuta verovala da će umreti, a sada je sve to jednostavno nestalo. Doktoričin dah na obrazu bio je neočekivan. Otvorila je oči iznenađeno i srela se sa pogledom doktoričinih polusklopljenih očiju. Smešila se, a kosa joj je zagolicala Jasminino lice. Dodir na ramenima je umirivao Jasminin sluđeni um i ponovo je sklopila oči. Nije želela da prekine slatki zaborav. Najednom, osetila je na obrazu blagi dodir doktoričinih usana koji začudo nije bio neugodan. Ničim nije pokazala da ga je osetila. Dodir, blag kao krilo leptira, stao je da klizi naniže, da bi joj se ispitivački zaustavio na vratu za trenutak narušavajući mir. Ipak je ostala nepokretna, bojeći se da bi nesmotrena reakcija mogla zaustaviti blagodet nedostatka tuge i razmišljanja. Malo pomalo su dodir na vratu i milovanje ramena dolazili u ravnotežu. Posle neugodnosti koju je za trenutak osetila, smirenost je postala još dublja. Gotovo je znala da će se ruka sa ramena lagano spustiti do izreza haljine i raskopčati dugmad i pre no što se desilo. Nije otvarala oči prepustajući se blagom sisanju vrata. Bilo je tako ugodno, tako smirujuće... Najednom oseti ruku na grlu, grubu i stežuću. Strah nagrnu iz najdubljih damara i prizor iz sna, žena koja se guši i nemoćno se otima vrati se snažnije no ikada. Razrogačila je oči i pokušala da se otme, ali stisak se pojačao. Videla je vučji osmeh uznemirujuće žene i ponovo pokušala da se otme, izazivajući još snažniji pritisak. Zavrte joj se u glavi. Umirila se i stisak je popustio, ali ruka joj je preteći ostala na vratu. Haljina se rastvorila i slobodna doktoričina ruka joj se spustila do dojke, dohvatajući vrhovima prstiju bradavicu. Jasmina oseti da joj se bradavica nevoljno ukrućuje i podilazi mračnoj strasti. Stezanje na grlu stade da se pojačava, ali ona više nije mogla da se kontroliše - telo je suludo reagovalo. Prsti koji su stezali bradavicu počeli su kružno da se pomeraju, grubo čupajući. Istovremeno ruka na vratu naizmenično je stezala, pa puštala grlo. Najzad pritisak na vratu popusti, a igra sa dojkama postade nežna. Jedno vreme milovanje je izazivalo talase vrućine u njoj, a zatim oseti vlaženje između nogu. 4

Dodir je bez ikakve najave prestao. Nije otvarala oči, drhtala je izgubljena i ustreptala, iščekujući nove dodire i nova uzbuđenja, ali nisu dolazili. Najzad je zbunjeno otvorila oči. Doktorica je sedela za stolom s naočarima na nosu i prebirala je po hartijama. Bilo je to nešto najneočekivanije što je mogla zamisliti i tiho ju je pozvala – Doktorice... - Kaži, dušo. - Rečenica izgovorena toliko nezainteresovamo da je to bolelo. - Moja sestra... Ona se ovde lečila... - Ah, tvoja sestra... Pa ubila se, dušo. Bacila se kroz prozor na sedmom spratu. Bila je luda k'o struja. - Ravni ton kojim je to izgovoreno bio je toliko odbojan da se Jasmina sledila. - Kako možete... - Izgovori tiho, cedeći reči kroz stegnute zube. Vajna doktorica nijednog trenutka nije dizala pogled sa hartija pred sobom. - A nije ni čudo. Bila je obeležena vrelim gvožđem, jezik joj je bio iščupan, šake izlomljene, najverovatnije čekićem... Ah, da, i bila je svakodnevno šibana, verovatno godinama. Slušaj, čeka me pacijent, pa ako bi bila tako ljubazna... Jasmini se noge odsekoše. Nije mogla da prihvati dosadu kojom joj je saopšteno nešto tako grozno. Zbog toga Đorđe nije dozvoljavao da je vidi! Nije bilo nikakve policijske zabrane, niti viših interesa. Samo je hteo da je poštedi istine, užasne istine koju joj je ova veštica rekla kao da priča o cenama na pijaci. Još jednom ju je ošinuo nemili glas, ali sada strog i zapovednički. - Gospođice, molim vas, pacijenti me čekaju. Napustite ordinaciju. Ustala je i nespretno krenula prema vratima. Tek kada je otvorila vrata shvatila je da joj je haljina još uvek širom rastvorena i nervoznim pokretima stade da se zakopčava, ispraćena zbunjenim pogledima ljudi koji su se tiskali u prepunoj čekaonici. Bila je uvređena, zaprepaštena i zbunjena. Hodala je kao kroz izmaglicu. U autobusu se besno brecnula na matorca koji ju je hvatao za guzicu. Stigavši kući sluđeno je odgovarala na svakodnevna, uvek ista pitanja radoznale teta Olge. Stigla su tri odgovora na molbe za posao. Mnogo ljubaznih reči i završnica: posla nema. Novca je ponestajalo, a od snova nije mnogo ostalo. Kasno popodne se odšetala do željezničke stanice samo da bi saznala da nema para za kartu do kuće. Raspitivala se za konvoje, ali njihov raspored polazaka niko nije znao. Vozači, zaplašeni čestim napadima, krili su svoje kretanje preko Novog Beograda kao zmija noge. Nemirno je spavala te noći i sledeće prepodne je obilazila radnjice u Starom Gradu tražeći posao. Rezultat je bio nikakav i umorno se vratila u stan pešice. Autobus je postao luksuz koji sebi više nije mogla da priušti. Kad je otvorila vrata sobice, dah joj zastade. Ruinirana prostorija je bila oribana i ukrašena. Blistala je poput palate. Na stolu su se nalazili ogroman buket ruža u kristalnoj vazi i drečavo upakovana kutija, odmah pored svečano postavljenog ručka sa biranim jelima. Srce joj je prolupalo od sreće jer joj je prva misao bila: Đorđe! Drhtavim rukama je dohvatila šarenu ceduljicu ostavljenu pored escajga i zbunjeno pročitala poruku: “S ljubavlju, Alida.” Ko je, dođavola, Alida? Sišla je i pokucala je na teta Olgina vrata. 4

Ona joj reče da je tu bilo troje mladih ljudi koji su sređivali stan, ali je mislila da ih je ona angažovala. Vratila se i pojela je ručak. Zatim je otvorila paket. Prelepu ogrlicu je predveče prodala mračnom liku koji je dežurao u komisionu preko puta. Za put nedovoljno, ali za par dana preživljavanja više nego dosta. Iduće prepodne je otišla do policijske stanice i najzad saznala Đorđetovu adresu. Pa ipak, nije ga pronašla. Neljubazni vlasnik joj je saopštio da se odselio, a zatim zapretio da će pozvati policiju ne bude li mu se izgubila sa vrata. Kad se vratila do stana zatekla je reprizu jučerašnjeg prizora. Teta Olga se pravila nevešta. Odgovaralo joj je obnavljanje stana namenjenog rentiranju. Ovoga puta u paketu je bila ogromna uvozna bombonjera, a poruka istovetna kao i prethodni dan. Pre nego što je zaspala kroz glavu joj je prošla misao da to možda Đorđe igra neku igru. Kad je i treći put zatekla istu predstavu odlučila je da sledeći dan ostane kod kuće i sačeka misterioznu Alidu, ili ko god to bio. Celo prepodne se ništa nije desilo, a kad je najzad neko zakucao na vrata bila je to teta Olga. Saopštila joj je da je stanarinu za sledeći mesec u potpunosti isplatila doktorica Bećiri iz bolnice. Bolnica! PUSTOŠ Slutio ju je kako se šulja kroz sumračna predvorja, ne veličanstvena i herojska, nego ogavna i razdiruća. Pohodila ga je u snovima ponižavajuća, teška i zverska. Dohvatiće ga kandžastim šakama kad bude poluraspadnuta ruina, bedna uspomena na čoveka kakav je nekad bio i povešće ga u tamne bezdane onokraj snova. Osećao je hladni pogled smrti na sebi i nije imao snage da uzvrati. A mogao je hrabro nastaviti život, boriti se do poslednjeg daha, herojski poginuti braneći slabe. Ne, ne... P.G.H. Pošast stoleća. Virus što se pojavio niotkud, glupa skraćenica koja ništa ne znači. P.G.H. Prokletstvo koje se dešava nekom drugom. P.G.H. Vrišteće, gnojave, krvareće vreće, iz kojih se prolivaju govna i umiru, umiru. P.G.H. Ubica što mu već uveliko kola krvotokom. Zver koju će širiti oko sebe poput šikljajućeg vulkana sve dok ne ugine i ne oslobodi se bola... Nije izdržao. Vratio se jedinom zaboravu koji je poznavao. Rakija se pridružila otrovu u venama i nedelje su vrtoglavo prolazile u sivilu pijanstva. Gazda ga je izbacio iz stana bez mnogo diskusije. Virus je bio neopozivi razlog da obolelom sva prava budu ukinuta. Uselio se u jednu od Novobeogradskih ruševina, jedini smeštaj koji prihvata proklete i nastavio da doliva u sebe najgoru brlju koja je ikada smućkana. U početku su ga plašili klinci što lutaju onaokolo u dronjavim majicama, glava pokrivenih natraške okrenutim kačketima i sa bejzbol palicama u šakama. Vremenom je, pritešnjen u njihovo društvo shvatio da se radi o dečurliji koja pokušava da preživi. U stvari, imali su mnogo više obzira prema bližnjima nego stanari dobrostojećih naselja u kakvome je i sam donedavno živeo. 4

Uličarke što u donjem vešu šetaju kao u večernjim haljinama, iste koje je donedavno revnosno privodio, pokazale su se zabrinutim i toplim osobama, kojima nije bilo teško da čiste njegove bljuvotine. Održavajule su kakav – takav red u onome što su nazivale domom. Čak su se i bledunjava, nestalna šunjajuća i mračna stvorenja, dugih noževa privezanih uz potkolenice, ponašali prijateljski i pokroviteljski. Malo se ko brinuo zbog njegove bolesti. Svi su bili osuđeni na smrt, samo je bilo pitanje trenutka kada će ona i stići. Oblik koji će poprimiti bila im je zadnja misao. Slušao je njihove priče i počeo da ih razumeva. Stade shvatati njihove razloge. Našao se u svetu mladih. Stari niti su bili dovoljno brzi, ni dovoljno jaki, ni dovoljno okretni i smrt bi ih stizala brzo i neumoljivo. Njega, opet, nikako nije dohvatala, mada mu je život bio potreban koliko i nepismenom knjiga. Ponekad bi mu dolazilo da sam sebi presudi. Prevariti smrt samoubistvom, nije li to veličanstvena ideja? Prva prilika za putovanje u večna lovišta ukazala se jedne večeri dok su se zlehudi sustanari pripremali za počinak. Kao i obično, bio je gotovo nepokretan zbog količine rakije koju je istočio u sebe. Zvonki zvuk trenja metala o metal mu ipak nije promakao. Poticao je od kišobrana koji je nadriveštica raščupane frizure, odenuta u dugačku haljinu i zagrnuta sakoom, uvek vundarala sa sobom, Tek je tada shvatio sustanarkinu opsednutost, naizgled, beskorisnim predmetom. Drška je predstavljala futrolu za dugački tanani bodež, najviše nalik maču. Iako je bio pijan k'o majka primeti da se svi mašaju oružja, ne razumevajući šta ih na to nagoni. Trenutak potom nagla promena intenziteta svetlosti privukla mu je pažnju ka ulazu gde su se najednom pojavile četiri mračne prilike. Kožne jakne, čizme motorke, farmerice. U rukama skraćene lovačke puške i pištolji. Međutim, nikad ih nisu upotrebili. Iduće sekunde na njih se furiozno sručila kompletna postavka skrovišta sekući, bodući i razbijajući. Nikada nije saznao ko su bili. Razbojnici ili tek dečurlija iz Starog Grada željna malo provoda? Nikad ih više niko nije spominjao i jedina uspomena su bile čizme i jakne kojima su se sustanari ponovili i nešto novog oružja ispod trulog patosa. To ga je ubedilo da mu je novi dom bezbedan koliko i bilo koja vila na Dedinju. Utoliko je bio nespremniji za iduće iznenađenje. Jedne od beskonačnih večeri osetio je drmusanje, pa panično trzanje. Kad je najzad uspeo da otvori oči, ugledao je izbezumljeno lice sustanara koji je pokušavao da ga podigne. - Beži budalo, beži! On dolazi! – Potom se osvrnuo i pokušao još jednom da ga podigne. Najzad je izgubio strpljenje i odjurio jednim od tajnih prolaza što su vodili u podzemlje. Bezuspešno je pokušavao da pokrene olovne noge, dok se duga senka na ulazu ukrupnjavala, zakriljujući postepeno razvalinu, sve dok se svetlost nije potpuno izgubila pred tamom. Najzad se pojavila i osoba koja je bacala senku: dežmekasti srednjovečni dendi u havajskoj košulji, sandalama i svetlim pantalonama. Glava mu beše pokrivena slamnatim šeširom, a u ruci je čvrsto stezao poveliku torbu. Ugledavši ga, široko lice je razvukao u najprijatniji osmeh, pa je, naprežući nožice, požurio prema njemu. - Tako mi je drago da sam našao stanara ovog cenjenog doma da vam to ne mogu rečima opisati, dragi prijatelju! Molim vas posvetite mi malo svog dragocenog vremena. - Tip je mleo bez kraja i početka. Očito i ne očekujući odgovor nastavi: - Znate li važnost redovne higijene usta? Da li razumete da samo jedno zapaljenje zuba može da se raširi u takvoj meri da može napasti, pa čak i probiti kosti vaše vilice, da bi najzad bio ugrožen i sam život? - Stade iz torbetine vaditi šarene papire koji su potvrđivali 4

važnost pranja zuba. Zatim je psovao trgovačke putnike koji nude otrovne paste za zube, za razliku od njegovih ekoloških i fenomenalnih zdravstvenih preparata. Uzalud je pokušavao da ga ubedi da nema novca, očito ga to nije previše zanimalo. Tirada nikako nije prestajala. Nezaustavljivu bujicu je pratilo neprestano pojavljivanje raznih predmeta iz tašne, da bi se najzad pojavile tri tube izvanredne zubne paste Chemodentas, foto aparat, jastuče za pečate i gomila papira zvaničnoga izgleda. Zatim, najednom, prijatnost zameni lukavost. -Ali najbolje, naajboolje u svemu tome je da se u zamenu za ovo neprocenjivo blago ne morate odreći ni jedne jedine stvari u svome posedu! Dovoljno je da načinimo jednu fotografiju i da ostavite otisak prsta evo... ovde. - Prineo mu je jedan od dokumenata i on ga obuhvati pogledom. Varijacija hipoteke, ali umesto nekretnine založio bi sopstvene organe; pluća, jetru, srce i još mnogo toga. Suma na koju se zaduživao bila je dovoljna da kupi elektromobil u nekoj od superluksuznih prodavnica Staroga Grada. Najzad je preneraženi podlac shvatio da klijent ume da čita. Naglo je spakovao prnje i napustio sklonište. Nije ga mnogo iznenadilo naknadno saznanje da su, iako ih on nije zapazio, u pratnji te spodobe bila tri kiborga. Nikada više nije video čudnog svata, a život je tekao dalje. Mutno i nestvarno. Ponekad je povraćao krv i neosetno se spojio sa svojim novim okruženjem. Kurve, lopovi, ubice, prevaranti i avanturisti svih boja prigrlili su ga kao starog poznanika. Đorđetove predstave o dobru i zlu su izgubile jasnoću, topeći se i prelivajući kroz pijane snove. Alkohol je tekao prepljavljujući krv u venama i sve je manje bio svestan sebe. Jasmina se vraćala tek u čestim delirijumima i umesto miševa belih, njeno je telo prolazilo budnim snoviđenjima. Uznemiravao je vrištanjem skitnice, ali oni su na ludilo već svikli. Okretali bi se na drugu stranu i nastavili da spavaju kao da ništa nije bilo. Ponekad, kada bi postajao svestan, pitao se kako to da ništa ne nedostaje, kako je moguće da ga niko nije opljačkao dok je pijan spavao dubokim snom, džepova otvorenih svakoj barabi. Odgovor se nametao sam po sebi. Bio je deo beznađa i potpadao pod moralni kodeks besprizornika. Čuvali su jedni druge, jer nikada nisu mogli znati kada će zaštita trebati njima. Ni jednoga trenutka svih tih predugih meseci se nije zapitao zašto je čitav, zašto bolest ne napreduje, zašto ne dolazi da mu razori telo. Samo je postojao i to je bilo to On. Sve do te noći. Bio je bolestan, mučnina ga je razarala i desilo se najgore što mu se moglo desiti. Bio je trezan. U od boga zaboravljenoj uličici bilo je mračno kao u rogu. Sedeo je tu već satima i oči su mu se sasvim dobro privikle na mrak. Mislio je o Jasmini. Nevezano, rastresito, ali ipak o njoj. Pre toga mislio je o drugim stvarima. O beznađu, o majci, o vremenu kad je bio komandir... U blizini odjeknuše dva pucnja. Nije to bilo neuobičajeno, ali ipak preblizu. Zatim lomljava, teški topot nogu... Podigao je pogled i pomislio je da je u delirijumu. Tri zelene tačke praćene krupnom senkom jurile su ka njemu. U prvi mah se prepao demona, robota, marsovaca i ko zna čega sve još ne, ali je trenutak kasnije obris već prolazio pokraj njega dobijajući na ljudskosti. Nešto je imao na glavi, nešto poput svetlećih cevi i nije obraćao pažnju na njega. Zatim pucanj, meso, krv i krhotine kostiju koje pršte. Došljak pade poput prošca ispuštajući akten tašnu. Zelene cevi se uperiše prema njemu i začu krkljanje : - Pomozi...mi... - To mu je bilo poznato. Bio je obučen da pomaže ljudima u nevolji i obuka se iznenada probudila. Zanemario je bol u nozi i povukao čoveka prema sebi. Neko je pucao 4

i uskoro će taj neko biti ovde da dovrši posao. Pomerio se i gurnuo ga ispod gomile smeća koje je oko sebe širilo nepodnošljiv smrad. Tri obrisa se pojaviše na početku ulice. Visoke vitke senke koje se kreću bez ikakve žurbe. Profesionalci! Poče da razaznaje detalje. Obrijane glave i minđuše u ušima su sablasno svetlucale u mraku tvoreći kontrast odbljescima sa hromiranih pištolja u njihovim rukama. Razaznavao je vezene košulje, uzane kravate, Armani odela, kožne rukavice i uglancane cipele. Zastadoše pred njim. Vođa se okrenuo prema njemu ukrstivši ruke na grudima, prstiju na orozima oba pištolja. Pažljivi pogled pridošlice poče da kruži. Zastrašujući pogled se vrati na njega. - Gde razbojnik? Gde otišao? - Rusi! Naglasak je potvrdio Đorđetove najcrnje strahove. Jedan od došljaka podigao je torbu koju je begunac ispustio. Pomislio je da je gotov, ali vođa je i dalje netremice piljio u njega, da bi izvukao iz džepa flašu i pružio je prema njemu. - Gde razbojnik? Gde otišao?– Pokazao je rukom prema suprotnom kraju ulice moleći boga da nije ćorsokak. Tip koji je podigao torbu nešto je rekao visokom ispitivaču i ovaj se okrenuo ka njemu izučavajući akten tašnu. Nešto su se tiho došaptavali, a onda su krenuli u pravcu iz koga su i došli. Najednom vođa se okrete i krenu prema njemu. Zažmurio je očekujući hitac, ali umesto toga nešto ga je lako udarilo po butini. Otvorio je oči i u krilu je ugledao flašu. Podigao je pogled i ugledao nipodoštavajući osmeh – Vodka – reče mu ravnodušno. Uskoro su mu se izgubili iz vida. Odvrnuo je čep i povukao dobar gutljaj. Slabije od brlje, ali dobro. Povukao je još jednom i misli mu se razbistriše. Izvukao je momka ispod đubreta i skinuo mu suludu navlaku sa očiju. Bio je u nesvesti. Košulju sa sebe je iscepao u trake. Dečko je gadno krvario. Zavio mu je nogu najbolje što je znao. Zatim je našao neke letve i fiksirao koleno. Dok se time bavio primeti da dečko na sebi ima borbeni pancir i skupocene kineske vojne cokule. Koga je on to uzeo da spašava? Nije to bila oprema dostupna na ulici. Onda je potisnuo strahove. Ko kod bio, ovde će iskrvariti ne bude li ga sklonio. Dohvatio ga je za grabanc i povukao za sobom sa mišlju da bi najbolje bilo da ga odvuče do matore Erike. Jest' malo šandrcnuta,ali veštica zna oko rana. Od truckanja klinac se osvesti i zakuka: - Vodi me do Merkatora, molim te, tamo mogu da mi pomognu. - Budalo, do Merkatora ima dva kilometra. Šta ako nas Rusi pronađu? - Možemo ti ponuditi što god poželiš, samo me odvedi tamo. Molim te k'o boga. - Nemate vi šta meni treba... Ali odvućiću te tamo... Za džabe! Na Đorđetovo veliko olakšanje klinac je nanovo izgubio svest i zatvorio labrnju. Okrenuo je ka severu i povukao, trudeći se da koliko-toliko drži pravac po ravnim delovima puta. To je bilo najviše što je mogao da učini. Povremeno je naginjao bocu i to je pomagalo. Zamislio se oko mesta prema kojem su napredovali. 4

Vrlo zloglasno mesto. Mesto koje je svako normalan obilazio u širokom luku, za ovog klinca je spas. Ko je on? U šta li sam se upustio? Za okolinu Merkatora su se pronosile najneverovatnije glasine, počevši od vampira i vukodlaka, preko priča o marsovcima što otimaju ljude, pa sve do onih realnijih u kojima se tvrdi da je negde tamo jazbina odmetnutih kibernetskih ratnika. U svakom slučaju odatle se malo ko vratio da ispriča istinu. Začudo ulice su bile puste. Pokoji pas lutalica, tu i tamo dve- tri šunjajuće senke koje bi se uklanjale čim bi ih ugledale. Sve u svemu, u razumnom roku je stigao do ruinirane zgrade. Klinac je bio komiran i zapitao se šta bi sledeće trebalo da uradi, kada je preneraženo shvatio da mu na grudima počivaju tri crvene svetlucave tačke. Prokleti laserski nišani! Besmislen način da pogine. Ispustio je dečka i visoko podigao ruke da bi trenutak kasnije iz mraka izronile dve senke. Tačke na grudima su i dalje bile tamo. Nije ni disao, a kamoli se pomerao. - Ko si ti dođavola! I šta radiš ovde – Kako su prilazili sve je jasnije razaznavao delove hajtek vojne opreme i pretpostavio je da su iz istog legla kao i klinac kojega je vukao. - Polako, momci. Dečko je rekao da ga dovučem ovamo i ja sam to uradio...Pa ako nemate ništa protiv ja odoh... - Momak je podigao pušku prema njemu. - Ne ideš ti nikuda... - Započe, a onda je prepoznao ranjenika. - Simo! Oh, Simo, pobogu... Ovamo! Sima je ranjen! - Situacija se ozbiljno kvarila. I drugi tip je uperio oružje u njega i nimalo mu se nije dopadao razvoj događaja. Taman je pomislio da će noćas pronaći smrt i dokrajčiti agoniju u kojoj se batrgao, kada se klinac kojega je dovukao dozvao svesti i bolnim glasom krkljavo progovorio, ne mogavši bolje natempirati trenutak: - Nije uspelo... Otkriven sam... Podaci... Sakrio me ov...čov...- Opet komiran. Izgleda da su dečki shvatili poruku, jer skloniše oružje i spustiše se kraj kompanjona. Posebno mu se dopao momenat kada je jedan od njih mahnuo, posle čega su se tragovi laserskih nišana izgubili. Pokušao je da iskoristi trenutak i tiho se povuče, našta se gotovo sudario sa malenom koštunjavom brinetom, građenom poput dečaka, koja se najednom stvorila iza njega. Odeća joj je bila minimalna : Pancir, kratke pantalone, vojničke čizme i široka traka što oivičava kratko podšišanu kosu. Usne nakarminisane drečavo zeleno. Od korena nosa pa sve do dela gde počinje kosa bila je tetovirana uzorkom bodljikave žice što se proteže preko sredine čela. Istovetnu tetovažu je imala i na obrazima, počevši od ivica očiju boje lešnika. Bila mu je neodređeno poznata, mada je bio siguran da se nikada u životu nisu sreli. Gledala je u njega inteligentnim i odlučnim pogledom. Bilo je više nego jasno da je devojčica rođena za vođu. - Pomogao si našem čoveku. Šta tražiš zauzvrat? - Bila je to iskrena ponuda. U curicinom glasu nije bilo ni lukavstva ni nesigurnosti. - Ništa... Osim da ne pucate u mene. - Oči su joj bljesnule. Nije bio siguran da li je ljuta ili samo iznenađena. Za svaki slučaj povukao se par koraka. 5