Stevan Šarčević-Kaurinova kletva

Periodi samoće su izoštravali očajničku ljubav prema posetiteljki, spremnost da udovolji njenim željama, ali i potrebu za slobodom. Počela je da prihvata dolazeću bol. U početku je to bila neumitnost, nešto na šta nije mogla uticati. Kako je vreme prolazilo sve se više i češće strah od plamenog dodira mešao sa sladostrašćem i odanošću. Nedefinisano sporo proticanje vremena ju je izluđivalo, milovanja tokom poseta nisu je mogla umiriti. Postade neizdržljivo, inatila se, otimala i lomila između straha i ljubavi. NAPAD Taiko bubnjari, sve Japanac do Japanca u tradicionalnim odeždama, mahnito su skakali po ogromnoj, jarko ofarbanoj pozornici, oivičenoj isprepletanim zmajskim telima i blještećim ideogramima. Od laganog početka, preko sve jačeg i odlučnijeg ritma, udaranje je postajalo frenetično. Izvijali su se i skakutali lupajući u instrumente koji su pri svakoj promeni ritma postajali sve veći i sve glasniji. Istovetnom čarolijom njihove odežde su neprestano menjale boje, od jarkocrvene do drečavo žute. Najednom jedan od njih načini salto unazad, nastavljajući ga jednim od onih usporenih letova iz omiljenih mu kung-fu filmova, dok se samurajska odeća na njemu pretapala u tananu ninđucu maskaru, gubeći tople boje i prelivajući se u totalni mrak. Najzad ostadoše samo oči što mu se unose u lice i ruke koje zamahuju k njemu dvema katanama, u koje su se najednom pretvorile bubnjarske palice što ih je držao u šakama. Onda izbezumljene zenice stadoše da titraju i bljeskaju pretvarajući se u treperenje niza monitora i blinkanje signalnih lampica na kontrolnoj konzoli. Naglo se trgao i zakačio nešto osećajući hladno razlivanje po butini. Zaspao je! Pogled na sat mu reče da je šest i dvadeset osam. Vreme kada svi spavaju. Još pola sata do kraja smene. Spustio je pogled i tamna mrlja mu dade do znanja da je po belim pantalonama razlio nepopijenu kafu i stade da ga obuzima mrzovolja. Najednom shvati da bubnjanje nije prestalo. Bože, neko lupa na ulaznim vratima! Ako Brankica ili neko od ulizica začuje buku i dospe u hol pre njega, nadrapao ga je. Pretrčao je pogledom po monitorima. Nigde nikoga. Pogled na pokazivač infracrvenih senzora nije ništa govorio osim jedne jedine tople mrlje pred samim vratima. Kako ono beše... Aha... Prebacio je sistem kamera na prikaz ulaznih vrata. Posetilac u nevreme. Kome se toliko prijebalo da ne može da iščeka veče? Sve drolje spavaju, nijedna se neće obradovati buđenju u ranu zoru. Stresao se pri pomisli na poslednju scenu sna. Moraće da se odvikne od gledanja karate filmova, previše uti;u na njega. Najzad se slika monitora izoštrila i ukaza se slika nestrpljivog ranoranioca. Dete, klinka... Kratka kosa, muški podšišana, tetovirana... I vraški željna dokazivanja. Prizor ga je oraspoložio. Možda neće biti tako loš dan. Plavuša, verovatno prirodna. Drečavo nakarminisane usne, svetlo smeđe oči uokvirene sa previše krejona... Do grla zakopčana u barem za broj premalu motorbiciklističku jaknu. Na njoj prekratka suknjica ispod koje se nazire bleda koža, pa čipkasti kraj svilenih čarapa, a preko njih pletene helanke od polovine butina prema dole. Od kolena noge obuvene u nezgrapne čizme visokih sara i još viših potpetica. Seksi odeća, ne preterano prilagođena ciči zimi na kojoj se nalazila. Dobro za njega, klinka hoće posao. Ne zna šta je čeka. Nagledao se tih balavica koje dolaze misleći da će uz malo tucanja zarađivati dovoljno da izdržavaju svoje bezvredne porodice po izbegličkim naseljima. Srećom, klinka slađanog smeška od uveta do uveta, tananog tela i ovalnog lica bila je baš onakva kakve Branka najviše voli. Karijeru će započeti u njenom krevetu, što nikako neće biti lepo iskustvo. Ali on je bio prezadovoljan što je pred vratima 1

baš takva curica. To će obradovati gazdaricu i verovatno će ga nagraditi bogatim bonusom. Potom će sačekati najveću gužvu, izvešće balavicu u gomilu da upozna radno mesto. Počeće da je šamara, cepaće odeću sa vižljastog tela i mlatiće je kamdžijom na zadovoljstvo okupljene publike. Onda će pred radoznalim narodom dohvatiti išibano telo u nezasite ruke, milovaće je dok cura ne podivlja i zavlačiće prste u svaki otvor na mlađanom telu. Zatim će na vrat devojčice staviti pseću ogrlicu koja će joj zadugo biti jedina odeća. Naučiće da hoda četvoronoške na Brankinom povocu i da baulja kroz večernje gužve u lokalu. Navićiće se da glođe kosti koje joj budu bacane dok gospodarica obeduje. Ponekad devojke bivaju puštene da rade svoj posao, ali dobro je znao da ova devojčica neće biti te sreće. Suviše je bila po Brankicinom ukusu. Ne, to će telo biti šibano i paljeno, dojke će joj biti probijane, jezik će joj biti umoran od gospodaricinog zadovoljstva. Sretan zbog nenadane nagrade što sledi, požurio je da otvori vrata i pogled mu se susrete sa srneće tužnim pogledom rane posetiteljke. Bile su predivne, toliko duboke da nije primetio munjeviti pokret ruke. Osetio je čudan dodir na grlu, a onda je počelo da mu ponestaje vazduha. Što se više borio, sve je bilo teže udahnuti i nešto toplo mu se slivalo niz grudi. Noge ga izdadoše i poslednje što je video bile su previsoke, zlaćanim metalom potkovane potpetice. Nije mogao znati da se mnogo žestoko pripremljenih ljudi nalazi naokolo. Bio je tu i Đorđević, sakriven u jednoj od obližnjih ruina. Pažljivo je posmatrao događaje, gubeći se u razmišljanjima koja nikako nisu bila primerena situaciji. Kako je moguće da sve do tad nije primetio koliko je Milena lepa žena? Zar je bilo potrebno da se preruši u kurvu da bi shvatio da se radi o retkom primerku rasne lepotice? Sasvim drugačija od Jasmine, sitna, okretna i bledunjava, ali ništa manje ekstravagantna, samo na drugačiji način. Izigravanje dečkića je zavaravalo pogled, pa je tek sada, videvši je ženstveno odevenu i našminkanu poput šiparice, počeo da shvata Mileninu izuzetnost. Virio je između dve gomile šuta u pravcu ulaza u bordel i video je tanano telo gde se izvija dok bljesak širokog sečiva para vazduh i otvara protivnikov grkljan. Odbio je šarene vojne krpice, pancir i čizme. Jedino što je pristao da postavi preko otrcane odeće bila je tanana mrežica deflektora. Klinci su dugo izučavali Brankino obezbeđenje i znali su za toplotne senzore. Znali su i da je obezbeđenje najnemarnije između četiri i sedam sati ujutro i da je to jedino vreme kada postoji mogućnost da ne paze na skrivene kamere koje osmatraju područje podaleko izvan jazbine. Zauzeti skrovišta, nositi deflektore, navesti stražara da otvori vrata... To je uglavnom bilo sve što su isplanirali. Sve ostalo će biti pitanje sreće i brzine. Osim deflektora, iz zaliha u podrumima uzeo je samo još jednu stvar, Jugoslovenski puškomitraljez, zaostao još iz ratova za Veliku Državu. Teško i nezgrapno oružje. Nije znao zašto je baš to odabrao. Jednostavno ruka se ispružila i dohvatila ga je, uprkos obilju modernog i ubojitijeg oružja. Na sopstveno, ne baš malo čuđenje, nije osećao težinu i sa lakoćom ga je nosio upotrebljavajući samo jednu ruku. Ni dok je iskakao iz zaklona i munjevito jurnuo ka vratima nije osećao da mu smeta, kao da je i to oružje bilo neki novi, nesviknuti deo tela. Onda se najednom našao na čelu dvadesetoro balavaca u centru opustele odaje, kao da predvodi roj muva preko kristalne pepeljare. Blistavo oribano i obasjano hladnim neonskim svetlom, nije podsećalo na uzavreli prostor koji je pamtio. Onda, nešto kao bockanje iznad desne obrve. Ruka sa oružjem stade da se podiže, onako sama za sebe. Pre nego što je skrenuo začuđeni pogled za samovoljnom rukom začuo je otvaranje vrata i osetio da prst samostalno povlači obarač. Kad je najzad pogled uspeo da obuhvati zaprepaštenog brkonju u košulji i gaćama, sa puškom u rukama, kako uleće nazad u sobu iz koje je i izašao, dok se ispred njega rasprskavaju iznutrice, već 1

je osećao slično žiganje ovoga puta negde oko leve slepoočnice. Ruka je naglo počela da zakreće i menja ugao, a zatim se prst ponovo zgrčio oko obarača masivnoga oružja. Urlik iz tog pravca je jasno govorio da telo zna šta radi, iako on to nije razumevao. Zatim je nejasni svrabež stao da dolazi sa svih strana i dok je on sa čuđenjem posmatrao dečurliju koja se baca u zaklon i otvara rafalnu paljbu na sve strane, osetio je usred nejasnog peckanja snažno žarenje iznad desnog uveta. Ma, je li to njega ujela osa? Otkud osa na ovakvom mestu? Nezavisno od misli ruka je pratila svaki nejasni signal, sejući smrt oko sebe. Milena je dospela do stepeništa izvlačeći i drugu mačetu ispod jakne kada je odjeknuo prvi zaglušujući pucanj. Sa zebnjom se okrenula bojeći se da je neko od njenih momaka mrtav, ali umesto toga ugleda Đorđa, uspravnog poput boga, gde ogromnim oružjem vitla kao da u ruci ima pištolj. Nije koristio rafalnu paljbu, svaki pucanj je bio pojedinačan i ubojito precizan. Okidao je u brzim serijama, svaki put zadajući smrtonosnu ranu čuvarima koji su se pojavljivali na najnemogućijim mestima. Njeni momci, isti oni na koje je donedavno bila ponosna, ležali su na patosu besciljno rasipajući municiju i smrtonosna pojava je među njima bila toliko upečatljiva da se stresla. A onda je ugledala grupu Brankicinih siledžija pred sobom i zaletela se prema njima. Đorđe je već znao da nema ni najmanje potrebe za nišanjenjem. Jednostavno je osećao mete toliko nepogrešivo da ga je to ispunjavalo strahom. Nijedno tane nije pogodilo neku od nesretnih devojaka koje su panično pretrčavale preko terasa, Za razliku od toga dugi rafali njegovih saboraca nisu pravili nikakvu razliku između zbunjenog obezbeđenja i unezverenih balavica, koseći i jedne i druge poput zrele pšenice. Najednom snažan udarac u rame gotovo ga je izbacio iz ravnoteže. Ali to nije bio udarac u rame ruke koja je držala oružje. Ona se neprestano pomerala i okidala. Mada pometen, nije mogao a da se ne divi jedinome svom savezniku koji je, uprkos smrtonosnom rezultatu, mogao da se pohvali da nije ubio niti jednu od nesretnih klinki. Milena! Kao kovitlac je letela među unezverenim i teško naoružanim čuvarima, mašući blještavim sečivima gracioznošću mačke. Velike, krvožedne mačke. Svaki pokret bio je praćen prskanjem krvi i padanjem odsecanih udova, svaki pomeraj imao je ubistvenu svrhu. Osećao je da će je videti još mnogo puta u životu, ali nikada više ovako divlju, lepu i raspomamljenu. Bila je kao demon osvete, sekla je mačetama prateći samo njoj poznati ritam, samim čudom se provlačeći kroz kišu kuršuma kojom su je izbezumljeni protivnici zasipali. Prelepa u svojoj furioznosti, gotovo kao balerina u seriji vrtoglavih pirueta, neprijatelje je ispunjavala stravom mnogo više od sveg oružja koje ih je odozdo zasipalo smrtonosnom olovnom bujicom. Pred tom neuhvatljivom aveti Brankini silosi stadoše naglo da se povlače, a zatim bezglavo da se rasipaju po budžacima otužnog bordela. Klinci oko Đorđa poskakaše i poleteše uza stepenice obilazeći Milenu koja se lagano zaustavljala kao da se budi iz nedokučivog transa. Ni ona ni Đorđe nisu pratili svoje ljude koji su pucali po sobicama završavajući krvavi posao. Jednostavno su stajali osluškujući zvuke pokolja, gledajući se kao da prvi put vide jedno drugo. Da su toga trenutka bili negde drugde možda bi Jasmina izbledela iz Đorđetovog srca. Da nisu bili na mestu odakle je krenuo Đorđetov užas i Milenini besovi, možda bi imali vremena da zagrle jedno drugo, prepuste se trenutku i postanu sretni. Možda bi se poljubili, možda zapevali neku staru pesmu... Da je sve bilo drugačije. Ali život ne funkcioniše tako i oni nisu bili na egzotičnoj plaži, nego u epicentru krvavoga obračuna i trenutak kasnije čarolija se rasplinula. 1

Lagano, Đorđe se uspeo do uspravljene krvave boginje. Nije govorila odlagavši strašno oružje, već se sagla i sa jednog obezglavljenog leša strgla košulju. Zatim ju je iscepala u trake i njome je svom saborcu previla glavu i rame. Ruke joj behu tople i nežne, toliko ugodne i prijatne da je delovalo bizarno da su samo trenutak ranije oko sebe sejale smrt. Zajedno potom, stadoše bez reči da prolaze iz sobe u sobu po kojima su njihovi dečki već uveliko pljačkali sve što je imalo ikakvu vrednost. Skoro u svakoj od tih sobica ležalo je poneko izrešetano telo ili su plakale preplašene devojke kojima niko nije poklanjao nikakvu pažnju. Bilo je nejasno zašto ne odlaze kad nema nikoga ko bi im to zabranio, ali nisu nijednom rečju pokušali da ih pokrenu. U jednoj od tih sobica, ispred koje je u lokvi sopstvene krvi ležalo telo one plavuše lisičijega lica koju je Đorđe jako dobro upamtio još od prve posete odvratnom mestu, odevena u raskošnu satensku spavaćicu i izvaljena na ogromnom krevetu sa baldahinom, ležala je Brankica. Savršenstvo je kvarila velika krvava mrlja na stomaku. Posmatrala ih je sa mržnjom, ni ne pokušavajući da zaustavi krvarenje. Bilo je teško odrediti da li ju je pogodio neki zalutali metak, ili je, pak, neki besom zaslepljeni klinac, uprkos naređenjima, odlučio da se obračuna sa užasnom ženom. Pod je bio zastrt bogatim, rukom tkanim tepisima, a zidovi prepuni skupocenih slika, uglavnom erotskog sadržaja. Na divno izrezbarenom noćnom ormariću, kraj porcelanskog noćnoga svetla u obliku nage žene nalazili su se čaša vode, peškir i tanani korbač poput onih kakve koriste džokeji. Na krstu pričvršćenom na zid kraj samog uzglavlja bila je čeličnim okovima razapeta prelepa devojčica, ošišana do glave i detaljno depilirana. Uporno se bleskasto smeškala u Brankicinom pravcu, očito nesvesna da je ova smrtno ranjena. Telo joj je bilo zbrka ožiljaka i svežih rana, sasvim sigurno zadatih i nečim oštrijim od biča. Vosak joj je bio razliven svuda po obrijanoj glavi oko ostataka dogorele sveće na temenu, a klitoris joj je neskladno visio opterećen elegantnom utegom. Nije delovalo da primećuje njihovo prisustvo, preokupirana divljenjem prema svojoj boginji, koja je prosiktala: - Ti...Ti...Prokleto dosadno njuškalo. Jesi li sada sretan? Hoće li te usrećiti moje kurve i zalihe Plavoga Groma? Proklet bio, Proklet bio... - Grčeviti kašalj protresao joj je telo i krv joj grunu na usta. Đorđe ju je posmatrao ravnodušno. - Nikada nisam tražio Plavi Grom. - Rekao je to kao nepobitnu činjenicu. Branka podiže glavu i uputi mu otrovni pogled. Gušeći se ne uspe sakriti znatiželju. - Šta si onda, dođavola, tražio? - Iako izrečeno u besu, pitanje je zvučalo iskreno. - Ženu. Ženu koju ste ovde nazivali Ružom Istoka. - Na Đorđetovo zaprepaštenje Brankicu kao da je ta informacija razveselila. Najednom je počela da se smeje i smeh je svakim trenom postajao sve jači, sve dok nije postao bolni grohot. - Ruža Istoka! Ruža Istoka koju svi traže! Anastazija, popovi, vojska... Sada i ti! Nećete je naći, ja je tražim već dva meseca. Nestala je negde u lagumima Novog Beograda. Pobegla je od mene, prva i poslednja kojoj je to pošlo za rukom! - Gušila se u sopstvenoj krvi, ali nije delovalo da laže. Crkva i vojska. Imao je pretpostavke o tome zašto bi je oni tražili, ali kome je još mogla nedostajati? Ko je treća osoba o kojoj Branka govori? - Anastazija? Ko je Anastazija? - U stvari nije očekivao odgovor, izrekao je ovo poslednje kao pitanje samome sebi. Pa ipak, dobio je odgovor. Branka je poslednjim dahom u zluradom delirijumu zaurlala : 1

- Ona...Ona će ti doći glave ti ubilački gade! Ona... Potraži je... Bećar Salaš... To je bilo poslednje što je izgovorila u životu. Telo joj se naglo stade trzati, potom se umirila. Mržnje ni posle smrti nije nestalo iz širom otvorenih staklastih očiju. Klinka na krstu poče da jeca i Milena ju je oslobodila okova. Nastavila je da rida bacivši se na Brankino telo. Kada su se zadnji put osvrnuli napuštajući prostoriju, devojčica je i dalje celivala noge mrtve gospodarice. Milenini momci su do vrata navukli gomilu sanduka i kutija i polagano je sva roba bila odvlačena nekim samo njima znanim putevima. Na razdragane izveštaje Milena nije obraćala mnogo pažnje, ali je ipak izdala par oštrih naređenja, a zatim tužno osmotrila šest uredno poredanih leševa. Klinci nisu ostavljali svoje mrtve za sobom. Iako se Đorđe protivio, nije uspeo da se iščupa iz ruku najstarijeg člana Mileninog klana. Dograbio ga je čim su stigli u sigurno podzemlje Merkatora. Ogrebotina na glavi nije bila opasna, ali metak iz ramena se morao izvaditi. Matori je bio neka vrsta porodičnog lekara i prihvativši ga kao člana zajednice, jednostavno nije hteo ni da čuje za njegove pridike. Proveo je dva dana leškareći pored dvojice brbljivih klinaca. Matori mu je oteo svu odeću i nije mu dozvoljavao ni da mrdne, posebno posle otkrića da je metak koji mu je zakačio glavu u njoj oštetio i nekakav elektronski sklop. Nije tu bilo prisile, čiča je bio dobronameran, i najzad Đorđe je, ne želevši da ga uvredi, pristao da mu to izvadi iz glave. Uostalom, potraga je delovala završenom. Jasmina je najverovatnije već odavno mrtva, onako naivna kakvom ju je bog stvorio. Pustoš je bila prepuna zveri u ljudskome obliku i milosti u tom svetu nije bilo. Milena je ponovo navukla na sebe dečački izgled i gotovo neprestano je bila kraj njega. Obično ga je zabavljala neobaveznim ćeretanjem i često se smejala bez ikakvog vidljivog razloga. Krajem prvoga dana naglo se uozbiljila. Bila je vrlo tiha kada se oglasila, možda prvi put u životu nesigurno i frapantno ženstveno. - Kaži mi ... Misliš li možda... Ne... Kaži jesam li ja lepa? - Začuđeno je pogleda. - Da, lepa si. Jedna od najlepših žena koju sam ikada video. - To je i mislio. - A ta žena... Ruža Istoka. Da li je ona lepša od mene? - Drhtala je. - Jasmina. Njeno ime je Jasmina. Ona je vrlo lepa žena. Drugačija... Toliko različita ne samo od tebe, nego i od svih žena koje sam ikada video, da je to ponekad nestvarno. Da li je lepša od tebe? Ne verujem. Egzotičnija, Raskošnija... Nikako ne i lepša. Ti si prelepa žena Milena... - Voliš li je? - Naglo je podigla pogled. Oči su joj bile vlažne i zakrvavljene. - Ona je mnogo više od ljubavi. Ona je moj usud. - Gledao ju je u oči. - Zato me nisi hteo? - Glas joj se utišao do šapata. - Zato. - Jedno vreme je sedela nepokretno, a onda je naglo skočila da bi brzo napustila sobicu. Dečki kraj njih su spavali dubokim snom, a on do jutra nije ni oka sklopio. Kada se pojavila u ranu zoru, bila je razdragana i vesela i morao je da se divi toj hrabrosti. Krajem drugog dana Doca, kako su starog svi nazivali, morao je priznati da još nikada nije video 1

nekoga kome povrede tako brzo zaceljuju. Zaista, rana na ramenu jedva da se nazirala, pretvorivši se u sveži ožiljak, a povreda glave je tek pomalo svrbela. Milena mu je donela odeću, ali ne njegovu, za koju je uporno tvrdila da su je spalili, već crne pantalone, vojne čizme, tamnu rolku i šofersku kožnu jaknu iste nevesele boje. - Žalimo li mi to nekoga? - Pokušao je da se našali. - Naravno. Jednu pokojnu ljubav – Istresla je stvari iz neke kutije na sto. - Ovo si imao u džepovima. - Četkica za zube. Listić tableta. Načeto pakovanje ljutih bombona. Sve što je u bolnici strpao u džepove. I jedna posetnica. Podigao ju je. Pukovnik Velimir Atanacković. Mehanizovani korpus. Adresa, telefon, mail. Duboko se zamislio. Mnogo kasnije te noći, Milena mu se ponovo ušunjala u krevet. Ovoga puta nije bila odbijena. Nažalost, ni Jasmina nije bila zaboravljena. JASMINA I AZRA Ponovo zajedno, kao da se nikad nismo ni razdvajale, učiteljicu sam ponovo otkrivala poput ogoljene istine i svaki bi naš susret bio kao prvi. Najzad je našla mesto u našoj štali! Mesto za koje je rođena. Oduvek sam znala da će tako biti. Predugo je to plemenito stvorenje vegetiralo u neprikladnoj učionici prepunoj nedostojne dečurlije. Štale su bile ugodno zagrejane što je imalo imalo i loše strane – male gmižuće napasti se nikada nisu smrzavale. U vodu za kupanje životinja morala sam dodavati mnogo sredstva za odbijanje parazita. Pomalo je zaudaralo. Vaspitna ogrlica i tanani lanci su joj lepo stajali. Bila je sapeta u položaj koji sam volela. Oblih, visoko podignutih i razmaknutih kolena, otvorena mojim dodirima. Glatka i podatna. Mama nije dozvolila da je lično poživotinjim. A toliko sam sanjala o čupanju učiteljičinog jezika i lomljenju kostiju u njenim delikatnim šakama. Ljutila sam se zbog tog uskraćivanja, ali kad se prisetim da je bila omamljena, možda i nije previše važno. Ako ikad to budem učinila, želim da životinja bude svesna i da joj vidim oči. Zauzvrat, sa uživanjem sam joj počupala malje sa tela, sve do poslednje. Među nogama je bila ružičasta i rastvorena poput cvetnih latica. Uživala sam u mekoti, toploti i vlazi njene nutrine. Svaki bi dodir ispratila uzbuđenim dahtanjem.Volela sam da milujem njene krupne, čvrste dojke i da slušam jecanje. Retko sam je tukla. Jednostavno bih cimnula kariku u nosu i time je smesta umirivala. Nisam verovala u bič kao sredstvo kažnjavanja. Bič treba da bude nešto čemu životinja treba da se raduje. Znala je šta je čeka i tih je dana postala nemoguća. Razumela sam je i puštala joj na volju. Znala sam da joj mir može doneti samo jedna stvar. Noge sam joj oslobodila dan ranije i uklonila vaspitnu ogrlicu. Dezinfekovati rane na vratu bilo je lako. Mnogo je teže bilo oživljavanje umrtvljenih mišica. Masiranje, vežbe i masti po starim recepturama. Telo mora biti živo, a živci aktivni za ono što nas čeka. 1

Te sam noći nemirno spavala. Budila sam se svaki tren, čežnjivo odlazila do prozora, Bacala pogled na štale skrivene u mraku, prevlačila nestrpljivim prstima preko vrbovog pruta odavno spremljenog, pa silazila da popijem čašu vode. Osećala sam da je i ona nestrpljiva i željna najintimnijeg trenutka koji ćemo ikada podeliti. NAREĐENJA SU IZDATA Veoma zabrinut, Pukovnik Velimir Atanacković je nemirno sedeo u kancelariji. Stvari su krenule po zlu. Protojerejeva odluka o, kako je to nazvao, obnarođivanju pokreta, pokazala se, u najmanju ruku rizičnom. Možda čak i fatalnom. Doduše, sindikati su svoj deo pogodbe obavili onako kako je dogovoreno, uprkos ledenim pogledima kojim su ga streljali za vreme pregovora. Predobro su zapamtili njegovu ulogu u slamanju drugog ustanka. Radnički nemiri su pokrenuti i neredi su se počeli prevaljivati na Stari Grad. Istovremeno je neko progovorio. Zavera je provaljena i njihovi ljudi su hapšeni posvuda po zemlji. Nikakvog odlaganja više ne može biti i naređenja su bila izdata. Čak je i protojerej odobrio početak operacije i svi su bili na položajima. Nažalost morao je priznati da je baš on, rizikujući živote i svoj i tuđe, sve dosad odlagao akciju. Odabranik, za protojereja reinkarnacija svetog Georgija, za njega je bio eksperiment broj 13. Lekar reče da je uspeh bio zapanjujući, najverovatnije zbog prethodnog predoziranja Plavim Gromom, ili, što je manje verovatno, zbog retkog genetskog sklopa. To i nije bilo od prevelike važnosti. Svi subjekti pre njega, izuzev jednog jedinog kome je mozak bio gadno oštećen, preminuli su na operacionom stolu. Eksperiment br. 6 se, silom prilika, nalazio na najosetljivijem mestu. Velimir je dugo gajio nadu da će ga broj 13 zameniti. Bilo je tu i ličnih emocija, ali je mnogo važnije bilo to što se Atanacković bojao onoga što broj 6 može učiniti. Bio je sklon nekontrolisanim ispadima i mnogo je dobrih ljudi izgubljeno zbog te greške. Pa ipak izbora nije bilo - jedini način da se aktivira reprogramator bilo je da eksperta do doking slota dovede promenjena osoba. Vremena više nisu imali, jer vojna policija bila je sve bliže. Signal broja 13 je jednostavno nestao sa monitora na koti 712. Ljudi poslati da ustanove razlog iznenadnog kvara naišli su na pokolj ogromnih razmera. Subjekt nije pronađen. Lekari su sumnjali da, ako nije mrtav, verovatno je pretrpeo pogodak u glavu, što je oštetilo primopredajnik. Bio je van kontrole. Šteta, tip je bio savršena ratna mašina. Doduše, glavni je hirurg, asociran nenaloženim masakrom na debakl eksperimenta broj 6, tvrdio da su nervni spletovi loše povezani. Za razliku od njega, Atanacković je znao šta je u tom ćumezu broju trinaest učinjeno. Iskon je pokrenut bez njega. Još četiri sata i komunikacije u zemlji biće zaustavljene. Onda će uslediti udar. Nije verovao da ekipa oko Salaša nije mogla biti bolje iskorištena, ali ostavio ju je tamo kao ustupak crkvi. Oni su po svaku cenu želeli da se taj deo operacije odradi kompletno, sa sve 1

televizijskim ekipama koje već čuče u vojnim skloništima, spremni za pokret. Planirao je da sporednu akciju pokriva broj 6, a broj 13 deluje na pravcu glavnog udara. Nesretni splet okolnosti je sve promenio i ne bi želeo da bude u koži tih ljudi kad budu naleteli na kiborge koji obezbeđuju prokleto izletište. Glupa i nepotrebna žrtva. Bilo je sasvim dovoljno objaviti priču onoga klinca. Mnogo je važniji deo operacije bio u glavnom gradu. Preuzimanje vojnih baza i vladinih zgrada. Jedina uloga napada na Salaš je medijska promocija. Svejedno, kako bilo da bilo, republika će biti ukinuta i kralj će se vratiti na presto. Isteraćemo strane krvopije iz zemlje, a pustoš će ponovo biti naseljena. Žitna polja će rađati i osmesi će se vratiti na lica. U razmišljanju ga prekinu buka u predvorju. Tresak, pucanj, lomljava. Vojna policija je stigla! Prekasno, on više nije preterano bitan. Mašio se za pištolj, kad, raznoseći ulazna vrata, u prostoriju naglavačke ulete jedan od stražara. Pre no što je uspeo da izvuče oružje u sobu je savršeno mirno ušetao subjekt broj 13. Bez ikakve afektacije ili uzbuđenja relaksirano mu se obrati: - Pukovniče Atanacković, ako se niste predomislili ja bih pošao sa vama do Bećar Salaša. Naravno, onda kada vama to bude zgodno. - Spetljao se, trepćući pokušavao da odgovori, ali iz grla je dopiralo nejasno mrmljanje. Dvadesetak minuta kasnije Đorđe je sedeo u društvu pilota mrgodnoga izraza u vojnome helikopteru koji je hitao ka Bećar Salašu. Ubrzo po sletanju na brzinu je upoznao trojicu ljudi koji su činili ekipu što će kroz močvaru na južnoj strani pokušati da se probije do kontrolnog tornja. Jedan od njih je bio programer, drugi vodič koji poznaje močvare i samo jedan borac. Da li oni uopšte slute kakvo obezbeđenje čuva prokleti Salaš? POVRATAK PRSTENA Mraz mi je ošinuo lice, dok sam začuđeno, još izdaleka, primetila da imamo posetioca. Nelagodno sam privila kaput i podigla šal do očiju. Smrznuta zemlja je bolno pucala pod koracima dok sam prilazila tamnim karucama zaustavljenim pred samim ulazom u staje. Na sedištu, povrh naslagane ćebadi, bio je prebačen upleteni korbač od sirove kože. Nehajno obmotan oko tarabe blistao je lanac povezan sa alkama u bradavicama lepuškaste kobile. Ogromne, priglupe oči, oivičene dubokim podočnjacima, uplašeno su me fiksirale i to me nagna da obratim pažnju na nju. Imala je ovalno lice ukrašeno prćastim nosićem. Uzde, nehajno prebačene preko izranjavljenih leđa životinje, s jedne strane behu obmotane oko ručke kočnice, a s druge su se sjaktile od ledenica nataloženih dahom životinje na krajevima metalnih žvala iskrivljenih kobilinim pravilnim zubićima. Pojas za pričvršćivanje podlaktica bio je previše stegnut i životinja je teško disala. Okovi pričvršćeni za rude karuca vešto su joj fiksirale zglavke i bolno zakrenute ruke su je primoravale na oštro poginjanje, što ju je 1

savršeno prilagodilo specifičnoj konstrukciji vozila. Smrznuti sneg je u širokom krugu bio ugažen cupkanjem kobile koja je sve vreme bezuspešno pokušavala da se oslobodi kristala leda nahvatanih među nožnim prstima. Porumenela od mraza, dobila je onu živahnu zimsku boju koja me je veselila i podsećala na praznike i paketiće pod jelkom. Pomazila sam je po boku, prateći sveži urez biča, na šta se protresla i zazvonila praporcem među nogama. Pa opet, to nije bila Dugonoga. Stegoh jače vrbov prut i srce stade da se otima. Dolazio je trenutak istine, trenutak koji odlučuje o sreći ili o tuzi. Šta ako me razočara? Da li ću se ikada oporaviti od odbijanja posle sve tuge koju sam pregrmela zbog Srnice. Ruke zadrhtaše kad posegoh za kvakom. Mama i Sestra Anastazija su se nalazile u pročelju štale držeći se svečano. Na trenutak pomislih da je Anastazija tu zbog Dugonoge i zadrhtah. Međutim, nešto u slici predamnom nije štimalo. Anastazija, gordi Nosilac Prstena, pogla je glavu pred mamom, sva pokunjena i skrušena. Mama je, naprotiv, blistala. Uspravno stojeći uz stub ograde, delovala je višom no što jeste. Anastazija me je opazila i rekavši nešto, okrenula se i trupkajući teškim čizmama proletela je kraj mene, okrznuvši me svojom prelepom bundom. Tresnula je vratima i napolju odjeknuše pucanj biča i zvon praporca. Prišavši nasmešenoj mami zaustih da upitam šta je Sestra Anastazija htela, kada ugledah šta joj je na prstu: Prsten u obliku dvostruko obavijene zmije koja grize jedinstveni kamen, ogromni smaragd sa manom, tamnom mrljom u obliku konja što se propinje, Zinula sam od čuđenja. - Sve se vraća, Azrice, pre ili kasnije. Aginica se vratila i dugo će ostati. - rekavši to mama sa zida dohvati žičani bič. Korbač za ubijanje. Prestravljeno se zablenuh u šiljke na njegovim krajevima i kroz glavu mi sinu Srnicino grčenje one strašne večeri. - Mama, molim te... Nemoj...- Pažljivo se zagledala u mene, a onda se nasmešila. - Azrice moja, šta će biti ako se kobila počne otimati? Znaš da je više ne možemo vratiti među ljude. Shvati da ću morati da je ubijem... - Ne bičem mama... Samo ne bičem. Osetila sam peckanje u očima i nešto toplo mi skliznu niz lice. Mama me je neko vreme sa zanimanjem proučavala, a zatim je odložila bič. Iz torbice je izvadila pištolj i bučno ga je repetirala. Pomilovala me je po obrazu i pokazala rukom ka Dugonoginom odeljku. PROTOJEREJ ARSENIJE 1

Arsenije je sa gnušanjem listao drečavu brošuru što se delila na svakom ćošku. Sa njenih je stranica Ilija, u sjajnoj odori i oslonjen na pastirski štap, izvikivao proročanstvo sa vrhunca planine, dok je pastva, sa sveštenstvom na čelu, ničice padala pred snagom njegovih mudrih reči. Nekoliko stranica dalje rospije sa krilima šišmiša otimale su iz ruku rasplakanih familija devojčice odevene u travestiju srpske narodne nošnje, dok su popovi visoko uzdignutih časnih krstova proklinjali nečastivu silu. Najgore je sledilo malo dalje. Elegantno odeveni buroliki likovi, sedeći povrh karikaturalnih obrisa rimskih dvokolica, predugim su bičevima zamahivali prema golišavim seksi curicama predimenzioniranih oblina i ogromnih očiju koje, visoko podižući noge poput balerina, vuku njihove karuce. Slike te tematike su se nizale iz stranice u stranicu i jedino što se menjalo na njima bila su lica goniča, jer je svako od njih imalo karakteristične, lako uočljive crte nekog aktuelnog nosioca vlasti. Vrhunac su bile poslednje ilustracije prozračne žene nošene krilima (što su najviše asocirala na leptira) koja ispruženim prstima baca vatru na uspaničene krilate demone što beže na sve strane, a bradati sveštenici blagosiljaju uzvišenu pojavu. Oko glave anđela blistala je reč “Jasmin” ispisana nemogućim surogatom gotike i ćirilice. A tek Georgije! U kvaziholivudskom blistavom oklopu, na bucmastome konju, probija kopljem nešto što više podseća na kineskog zmaja blagostanja nego na zloćudnu aždaju. Gadljivo je odbacio šarenu sveščicu. Kad je rekao da se popularizuje priča, nije ni u kom slučaju mislio na ovakvu jeres. Nije bilo nikakve sumnje da iza te skarednosti stoji crkva i njene skrivene štamparije. Svi elementi legende bili su tu. Sumnjao je da bilo ko drugi, a da tako dobro poznaje priču, ima interesa da je obznanjuje na tako bezobziran način. Potpis crkve bio je zakamufliran, ali jasno čitljiv. Snosio je deo krivice. Nije imao vremena za bavljenje sitnicama. Bili su pritisnuti i glas o udaru je procureo. Baš kao što se i pribojavao. Drugi su odradili propagandu i marketing. Oni mlađi i sposobniji. Ona snaga što nadire potiskujući stari naraštaj. Uticaj u crkvi su sve više preuzimali novi, brzi i preduzimljivi ljudi koji su radije pretraživali internet negoli otresali prašinu sa starih letopisa. Unosili su dah novoga i možda je to bilo dobro za jednu okoštalu i stagnirajuću instituciju. Pa ipak, oni su ispuštali iz vida Neprijatelja. Kao što niko više nije posmatrao đavola kao kozoliko stvorenje okruženo sumpornim isparenjima, tako su i za Sestrinstvo verovali da je tek simbol koji označava nešto duhovno. Nešto unutrašnje. Sve je manje ljudi bilo poput njega. Onih koji su znali da je legenda doslovna i istinita. Mladi su Đavola videli u Armani odelu, a Sestrinstvo u ljudskim dušama. To možda i nije bilo sasvim pogrešno, ali je opasno zamagljivalo pravu opasnost. Sveštenstvo je postajalo praktičnije, prilagođenije modernim tokovima i usklađenije sa narodom. Stari su se memljivi temelji Crkve potresali pred njihovim naglim prodorom. Videli su stagnaciju institucije, otimanje njenih uporišta, negde od sindikata, drugde od dobrotvornih organizacija, ponajviše od vlasti. Shvatali su da gube pastvu, da je stado sve manje, a uticaj gotovo neprimetan. Starijima koji su u divljini brinuli o narodu što je bežao od užasa i gladi u zabrane manastira, možda to i nije tako izgledalo, ali onima skoncentrisanim po eparhijskim centrima to je delovalo kao katastrofa koja vodi uništenju. Bilo je dana kada se pitao kako se desilo da mu Sinod poveri tako važnu ulogu, kada su postojali i stariji po činu i energičniji zbog mladosti. Dugo se zavaravao da je istaknut zbog 1

načitanosti i mudrosti. Istina je bila mnogo jednostavnija. Prevrat je mogao propasti i crkva bi u tom slučaju morala imati žrtvenog jarca koga će izručiti pobedničkoj strani. Sve je ukazivalo da Iskon klizi u pravcu sloma. Georgije je nestao, njihovi redovi su se proređivali stalnim hapšenjima, Obrenovići su oklevali. Nije se bojao izvesnosti robije koja ga čeka. Skroman život koji vodi ne može biti mnogo gori ni u zatvoru. Čak je i ovde, u hramu Svetog Save, zauzeo samo keliju u podzemlju i gotovo da odatle nije ni izbivao. Nije ga čak zanimala ni moć koju bi crkva zadobila podrškom povratku Kralja na presto. Suviše je bio star, suviše saživljen sa drevnim legendama. Kad je prihvatio ulogu u haosu, na umu je imao samo jedno - obračun sa Sestrinstvom. Videvši knjižicu, shvatio je da je priča za veći deo sveštenstva ostala tek besmislena stara legenda. Crkvu je zanimao uticaj i prestiž koji bi im prevrat bezuslovno doneo, a njemu su ostavili da se bakće glupim starim knjigama. Bila je to samo jedna zgodna krilatica, savršeno tempirana za okupljanje stada i obnavljanje vere. Samo to i ništa više. Ponovo je uzeo u ruke besmislenu sveščicu, zamislivši se nad onim što je video. Svet se prilično promenio od turskih vremena. Ko bi imao strpljenja da sasluša citiranje arhaičnog jezika kojim je zapisano Ilijino proročanstvo, ko bi uopšte razumeo šta je Ilija hteo da kaže? Ovde je jasno i razumljivo svakom plitkom i brzopletom umu sve bilo opisano. Nije bilo nejasnoća, nije bilo dvosmislenosti. Kratki brzi rezovi. Munjeviti kao današnje vreme. Uostalom, bilo je jasno da proročanstvo greši. Imena Jasmina i Đorđe su se poklapala sa legendom samo u njegovom dokonom mozgu. Dečko koji je bio snimljen najverovatnije je izmislio priču. Ali šta je sa ostalim sitnicama, pitao se ponekad, sa svim onim tragovima koji su ukazivali da Bećar Salaš nije ono za šta se izdaje? Verovatno ništa, samo zaludna igra misli u njegovoj nezadovoljenoj duši. Tek slučajni niz okolnosti koje ništa ne znače. Svejedno, sat je otkucavao. Još dva sata i desiće se što je suđeno. Nije mu ostalo još mnogo od života, odavno je prebacio sedamdesetu i možda je trebalo manje zlovoljno posmatrati dolazak novih snaga. Najzad, nije ni on oduvek bio Arsenije, a još manje protojerej. Jednom se zvao Zoran Ristić i sećao se, pomalo setno, davnih dana početka službovanja. Sa istovetnim prezirom kao što posmatraju njega i on je promatrao zagušljive i prevaziđene običaje i verovanja. Verovao je da se mnogo toga može promeniti i menjalo se, ali nikada na bolje. Uvek se iza svega što je video valjalo nešto drugo, a iza toga nešto još skrivenije i zapretenije. Tek su mu poodmakle godine otkrile da je sve bilo samo privid. Sve više u sećanja mu se vraćala mladost i te misli počeše da ga smiruju. Glava mu se lagano spustila na grudi i blaženo je zadremao, potpuno spokojan. Oluja je dolazila. KOBILA Uperivši pištolj životinji u glavu, Alida blago klimnu kćeri. Možda bi najbolje bilo bez oklevanja ispaliti metak u glavu beštije i jednom za svagda ugušiti proročanstvo, ali šta onda kazati Azri? Kako objasniti detetu da životinja o kojoj sanja godinama predstavlja strašnu opasnost po njihov način života? Ah, da proročanstvo... Ne može je ubiti... Gluposti! Kako će 1

je glupa legenda zaštititi od metka u glavu? Potajno se nadala da će se Jasmin otimati kao što to i priliči naslednici prstena. Onda bi imala dobro opravdanje da puca i sve bi bilo gotovo za tren. Možda je majka bila sujeverna i plašila se proročanstva za života, ali ja sam jača, pomisli. Ne, majko, sad sam ja gospodarica i meni će se klanjati! Šta me briga za priče o Jasmin, kćeri Suadinoj? Kako Jasmin može biti zakonita naslednica prstena, kad je prsten na mojoj ruci? Jasmin koju ne mogu dva puta ubiti! Jasmin koja će Sestrinstvo srušiti i ponovo ga uzdići! Kako će životinja poput ove uništiti Sestrinstvo? Još blesavije; kako će ga uzdići? Proces je nepovratan, Jasmin više nema razuma. Bestraga, mora se odvići od misli da je to Jasmin, žena iz proročanstava. Mora prihvatiti da je sada samo životinja.... i to predivna životinja! Doduše, grudi su joj prevelike i više je nego izvesno da će smetati pri galopu, ali doprinose skladu. Ima divno vretenasto telo, glatke i snažne mišice, baršunastu kožu. Eh, majko, da barem sad vidiš gordu Jasmin koja te u grob oterala! Bol, jurnu od stomaka ka grlu i pred oči joj iskrsnu noć kada je Azra dovela Jasmin Hodala je kao usnula, spuštena pogleda, sa garavom kosom, u divljim pramenovima rasutoj po licu. Bila je odevena u odrpanu mušku odeću zamrljanu krvlju, ali to nije moglo sakriti raskošne obline. Majka ih je prva ugledala sluteći ko je zastrašujuća žena koju Azra dovodi. Izgovorila je njeno ime i Alida je potvrdno klimnula glavom. Majka je dozvala ime tvorca i pala kao gromom ošinuta. Srčani udar, pričalo se među Sestrinstvom. Kaurinova kletva, bojala se Alida. Ali Jasmin je ugošćena, uspavana i ne može se povratiti. Terapija nepovratno potiskuje sećanja, smiruje um i razara ljudskost. Sad je tek životinja, doduše životinja vredna divljenja. Savršeno građena. Divna oblina kukova, izbačena stražnjica i snažne bedrene kosti. Kao da je sedlo dizajnirano prema njoj. Najednom Alida primeti da neželjena rođakinja neodoljivo liči na Srnicu, prethodnu Azrinu ljubimicu. Kobila kao i svaka druga. Azra je prišla životinji i stavila joj je prst na usnicu. Gest je prihvaćen i kobila poče da sisa. Dobar znak za početak druge faze kod svake kobile, ali sad je Alidu činilo nervoznom. Naslednica prstena se neće otimati, neće joj dati ni najmanjeg povoda da svrši s njom. Ne mogu je dva puta ubiti, pomisli ogorčeno. Nije važno, Jasmin će biti samo Azricina igračka. Nikada neće ugroziti teško stečeno pravo njene porodice. Devojčica je povukla ruku, pomilovala Jasmin iza uveta i oslobodila ju je veza. Alidin prst zaigra na obaraču. Sad! Ali ne, kobila je poslušno pratila Azru do okvira i mirno se podvrgla razapinjanju. Alida spusti pištolj i uzdahnuvši pogleda kćer koja je nestrpljivo stezala vrbov prut u drhtavoj ruci. - Počni Azrice. Vraćam se kroz sat vremena. - reče izlazeći iz odeljka. KROZ MOČVARU 1

Snežilo je kada su u praskozorje krenuli iz jednog od skrivenih kampova što su u nizu okruživali mračno carstvo Sestrinstva. Vodič je samouvereno birao staze koje su pre njih ugazile divlje životinje ili divlji ljudi, svejedno. Sestrinstvo se suviše pouzdavalo u blatišta. Kako su se bližili području močvare, sneg se proređivao, kao da je uzmicao pred nemilom preprekom. Zaista, i sam snežni pokrivač je postajao sve tanji, da bi se najzad ispod njega u sve većim površinama stala pomaljati ispucala kora sasušenih blatišta i crna tresetišta. Uskoro se sneg sveo na prljave beličaste krpe koje su se tu i tamo pomaljale iz senovitog sivila. Temperatura okoline se naglo promenila naviše za nekoliko stepeni, a kužni i zagušljivi vazduh koji se taložio u smrdljivim slojevima zapahnuo ih je svojom negostoljubivošću. Iz mračnih lokvi uzdizala su se isparenja u vitičastim pramenovima, a beskrajne baruštine i blatišta gubili su se u nejasnoj polusvetlosti dokle god je pogled dopirao. Sve je bledelo i nestajalo u neravnomernoj izmaglici koja je u širokim slojevima suvereno vladala tim tamnim vilajetom. Iako nisu osećali ni najmanji pokret vazduha, beskrajni paravani mrtve sasušene trske su neprestano šuštali i štektali. Nikakvog nagoveštaja života nije bilo, pa je čak i ono malo zelenila što su nazirali dopiralo od taloga mrtvih travuljina što su plutale po zejtinjavim ustajalim barama. Njihov vodič, dotada siguran u put kojim ih je vodio, vidno je usporio napredovanje, povremeno zastajkujući i oprezno ispitujući tlo, bilo nogom, bilo daleko ispred sebe ispruženim štapom. Mreže stazica, samo njemu znanih, bile su sklone promeni pozicije i sve češće bi ih zaustavljao podižući dlan, da bi dugo izučavao tlo pred sobom, pa bi tek potom, pružajući prst, davao znak ostalima da ga slede. Možda sporo i nesigurno, ali ipak su napredovali postojano i bez ozbiljnijih prepreka. Tamna odeća na njima tek je ovde pokazala svoju prednost, jer iako su na snegu bili lako uočljivi, u neosunčanom i mračnom predelu postali su gotovo nevidljivi. Za razliku od saputnika koji su bili snabdeveni laganim naoružanjem u Đorđetovim rukama je bilo teško oružje kakvo dotad nije video, plastificirano, sa matiranim metalnim površinama. Iako se prvi put susreo sa puškom te vrste, bila mu je neodređeno poznata i bez ikakve obuke je instiktivno znao sve njene mnogobrojne funkcije. U neko drugo vreme to bi smatrao neobičnim, ali otkad su počele pripreme za proboj nije imao vremena za iščuđavanje. Lagano su se probijali kroz sumorni predeo i Đorđe je tabanao bez ikakvih uznemirujućih misli, da bi odjednom više osetio nego ugledao svetlucanje; i ne samo to. Osetio je impuls, ali ne ono nepodnošljivo golicanje koje mu je pokretalo ruku sa oružjem u Brankicinoj jazbini. Nekakav ekvivalent svetlosti i toplote, ali daleko nejasniji. Osvrnuo se u pravcu odakle je to dolazilo i za trenutak mu se učini da nazire munjeviti pokret nečeg tamnog među trstikama. Nije čuo nikakav šum, ali neodredljivi osećaj se naglo pojačao, da bi trenutak kasnije zamro. Nesigurno je pogledao saputnike pokušavajući da razabere da li je još neko video isto što i on, ali oni su neuznemireno nastavljali s napredovanjem preko nesigurnih stazica. Osećaj se potpuno izgubio i zbunjen nedostatkom šuma, iako se sumnjivi pokret odigrao usred sasušene trske, odlučio je da oćuti. Bezrazložna panika im ništa dobro ne bi donela. Zaista, lagano se napredovanje družine neometano nastavilo više od sat vremena i najzad je na licu osetio lagani pokret vazduha. Bili su blizu cilja. Kroz odvratna isparenja močvare do nozdrva mu je dolazio jedini miris gori od sveprisutnog smrada truleža i raspadanja; 1

zadah civilizacije. Napredovali su i već su u daljini nazirali svetlost. Najednom, u neku ruku prijatni osećaj, ponovo se pojavio, ovoga puta praćen nejasnim uzbuđenjem. Samo trenutak kasnije odjeknuše tri brza pucnja i saputnici se skljokaše poput odbačenih vreća. Iznenadno, kao da je iz zemlje iznikao, pred njime se pojavio kiborg. Nije imao vremena da rezimira uklopljenost Armani odela u močvarni predeo, jer je jedina stvar koju vidi bila cev uperena ravno u njega. Onda su događaji počeli da slede jedan drugi poput pobesnelog karusela. Oružje mu je najednom postalo užasno teško i nikako nije uspevao da ga podigne. Toplina koja je imala mnogo zajedničkog sa radošću, počela je da se širi venama, dok mu je kiborg netremice izučavao lice. Iznenada, stvorenje je nekontrolisanim pokretom spustilo oružje. Trenutak zatim na bezdušnom licu ugledao je nešto nemoguće. Čudovište se smešilo! Ako je sve to bilo neobično, prava perverzija je tek usledila. Osećaj koji se javio u njemu! Nije to bio strah, niti mržnja. Nije to bio ni jedan jedini osećaj koji bi ljudsko biće osetilo u prisustvu kiborga. Ne, on je osetio bliskost sa nemani. Zver se iznenada okrenula i bez žurbe udaljila. Vreme kao da je stalo. Nema reči kojima se mogla opisati zbrka osećaja i misli koje su divljale u njemu. Teturao se kao udaren ogromnim čekićem, dok mu je nešto između očaja i euforije tutnjalo duboko u biću. Trebalo je prilično vremena da se povrati i registruje slabašno dozivanje nedaleko ispred sebe. Približio se izvoru jecaja, još uvek pod snažnim utiskom prethodnog događaja i shvatio je da jedan od zlehudih saboraca još uvek nije mrtav. Programer! Grudi su mu bile probijene krupnim kalibrom i sa krajeva usnica slivali su mu se tanani potočići sukrvice. Pluća! Tip je završio karijeru i bio je potpuno svestan da je pitanje trenutka kad će ispustiti dušu, ali je uporno gurao ka Đorđu u crnu plastiku zaliveni elektronski sklop pokušavajući zadnjim snagama da ga prosvetli. - Molim te... Moraš... Kontrolni toranj... Desno od konzole...- Kašalj. Krv pokulja. - Prorez, crvene boje... Ne možeš pogrešiti... - Iako je znao odgovor upitao je : - Šta ću sa kiborzima? Oni čuvaju kontrolni centar. - Odgovor je bio očekivan. - Nisu sposobni... Da te povrede..- To su mu ujedno bile zadnje reči. Trenutak kasnije jednostavno je klonuo u baru i više ga nije bilo. Zamišljeno je podigao elektroniku zbog koje je nesretnik poginuo. Niko mu nije rekao šta je u stvari cilj njihovog upada. Istini za volju, mnogo su pričali o skrivanju, o prednostima male grupe, o nečuvanosti močvare, o tajnim putevima koje je vodič odlično poznavao i to je, otprilike, bilo sve. Zapravo, ni sam nije postavljao pitanja. Cilj koji ga je vodio bio je nevezan za fantazije o revoluciji i od samog početka je bio neizmenjen. Pohod tragično preminulih vojnika bio mu je samo zgodna poštapalica, dobar način da se nađe u zabranu. On je tražio Jasminu. Bilo je više nego jasno da su postojale stvari koje mu je armija zatajila. Pogrešio je posumnjavši u Milenine reči. Ona je bila u pravu, itekako. Odnos ljudi prema njemu, nenormalne borbene sposobnosti, ogromna snaga koju je posedovao, sve je ukazivalo na ono što mu je sada bilo jasno kao dan. Bliskost se mogla osećati samo sa srodnikom. A kiborg mu u neku ruku i jeste rođak, jer on više nije u potpunosti ljudsko biće. Podaci, ukradeni iz laboratorija Geneti.Co, a zatim prodati armiji, bili su detaljna uputstva za izradu kiborga. Jedan trenutak je oklevao, iako nije imao mnogo izbora. Natrag preko nepoznatog terena i zamki živog blata, ili napred ka udaljenim svetlima. 1

Odlučio se za ovo drugo i oprezno je nastavio put, ovoga puta bez sigurnog vođstva. Nedaleko od mesta pogibije saputnika, baruština poče ustupati mesto čvršćem tlu, postepeno se uzdižući. Nije se skrivao, čak ni kada se pred njim otkrilo široko, zasneženo prostranstvo južnih predstraža Bećar Salaša. Primanje signala je učestalo. Pokušavao je da sortira varijacije u impulsima. Žiganje koje označava opasnost bilo je prisutno u vrlo blagoj formi, što je tumačio velikom udaljenošću napadača. Postojao je nejasni osećaj bola, ali prepoznavao ga je kao tuđu patnju. Najteže je objašnjiv bio neki potmuli pritisak na sva čula. Pomisli za trenutak da je u blizini kontrolnog tornja i oseća energiju odašiljanja, ali to se nije uklapao u njegovo iskustvo. Naučio je da čula primaju odašiljanje misaonih procesa živih bića i neovisno reaguju preko nervnih puteva koje nije u stanju da kontroliše. Elementi okoline kao što su vrelina, hladnoća ili energija ne deluju kao direktan atak. Ovo što oseća je žestoka opomena i mogla je poticati samo od nečeg živog, pa je postao oprezniji. Doživljavao ga je kao neki skoncentrisani utisak moći, ali o kakvoj sili se tu radilo, mogao je samo da nagađa. Umirivala ga je pomisao da bi u slučaju napada telo samostalno reagovalo, bez obzira kako on tumači signale. Nastavio je dalje. Sve vreme bio je tu još jedan osećaj, možda najsnažniji od svih. Osećaj svetla i toplote, osećaj bliskosti. Kao da se vratio kući. Usresredio se na pravce pristizanja senzacije i shvatio. Kiborzi! Nevidljivi i nečujni bilo kome osim onih sličnih njima. Jedan, pa još dva. Eno još jednoga. Nabrojao je sedam varljivih obrisa zavučenih u senke, nepokretnih, gotovo nevidljivih. Od njih mu nije pretila nikakva opasnost i produžio je pokraj zgradurine okićene gomilom najraznovrsnijih antena. Znao je da se radi o kontrolnom centru koji su tražili, ali ga se to nije naročito doticalo. Nije osećao obavezu da učini uslugu armiji koja je od njega načinila nečoveka. Tren potom misli mu se vratiše onom strahovitom pritisku. Zašto nikada niko nije ranije pokušao proboj u jazbinu Sestrinstva? Kiborzi su bili užasno oružje, ali ne baš nešto sa čime se tenkovi i avioni ne bi mogli obračunati. Zašto se toliko zaziralo od ovoga mesta, izuzev ako to nije upravo taj pritisak, umu nepoznat? Vojska bi morala znati od čega potiče. Oklevajući izvukao je spravu dobijenu od programera i zagledao se ka kontrolnom centru. Nije mu se ni najmanje dopadala pomisao da se susretne sa izvorom zračenja. Možda je upravo prokleta sprava rešenje tog problema. Kad mu se najzad misao ustalila u uzburkanom umu, naglo je skrenuo ka živopisnoj građevini. U trenutku polaganja šake na kvaku, osetio je snažan osećaj nemira, da bi trenutak kasnije shvatio da je to u refleksija osećaja kiborga što ga okružuju. Sprečavaju ga da uđe u zgradu! Ruka stade da okleva. Nije se predavao! Boreći se protiv sopstvenih nerava lagano, veoma lagano, stade otvarati vrata. Otškrinu ih i naporno zakorači. Stupivši najzad u odaju bio je oznojen kao po celodnevnom fizičkom poslu. Pritisak je nestao istog trena. Tek što je pomislio da su Kiborzi popustili, postade svestan potpune tišine u umu. Nije bilo pritiska, nije bilo žiganja, ni bola, ni toplote, ni nemira... Čitav jedan svemir se najednom rasplinuo i nastade praznina. Zateturao se kao da ga je neko tresnuo posred lica. Najednom se osećao golim golcatim. Prostorija je, izgleda, prigušivala osećaje kiborga, pa je to učinila i njemu. Osećaj je bio užasan. Kiborški pokušaji sprečavanja ulaska u prostoriju nisu bili izraz neprijateljstva, naprotiv. Oni su znali šta će se desiti! Poznavali su strahotu koju preživljava i hteli su da ga poštede tog pakla. Onda je stigao napad. Žestoki pritisak na um. Pao je na 1

kolena osećajući razdirući bol u slepoočnicama i svet oko njega poče da treperi. Gotovo je, pomisli, ovde se sve završava! Poslednje što mu je prostrujalo mislima bila je reč: Jasmina! I to beše jedini spas, jedina tanana nit koja ga je još uvek vezivala za ljudskost. Osećaj koji kiborzi ne poznaju i nikada ga neće osetiti. Ljubav! Ljubav ga je, sekundu pre no što mu se um potpuno raspao, vratila na noge. Ustao je teško i lagano se osvrnuo oko sebe. Konzola je bila samo jedna. Na desnoj strani je zaista bio prorez oivičen crvenim oznakama. Dovukao se do njega, izvadio karticu i uporedio ju je sa utičnicom. Odgovaralo je. Gurnu i posle oštrog kliktanja uređaj kliznu na mesto. Nije znao šta treba da očekuje. Nije se ništa dešavalo. Ne videvši nikakvu promenu izuzev slabašnog treperenja zelene lampice na konzoli, razočarano napusti kontrolni centar. PRVI GALOP Sa koliko sam samo radosti čekala ovaj dan! A sad sedim u dnevnom boravku i očajavam! Mrzela sam mamu više od ičega na svetu. Nisam mogla da podnesem pomisao da mi je ovaj svečani trenutak otet! Tek što počeh razdirati Dugonoginu put, mama ulete u odeljak i ote mi prut. Na silu me izvukla iz štale i poterala u kuću. Bila sam kao gromom pogođena. Plakanje i kukumavčenje nisu ništa pomogli. Da sam bolje pogledala, primetila bih da se životinje sa hitnjom odvode u podzemna skloništa, gosti žurno napuštaju imanje, a radnici jure naokolo sa oružjem u rukama. Ništa nisam videla! Osećala sam se uskraćenom, sprečenom da ostvarim svoj san! Dođavola! Nije me više zanimalo istraživanje dubina Dugonoginog ždrela, vlaga njene vagine ni topla nutrina čmara, ne! Sad sam htela da je otvorim drugačije. Želela sam da prodrem u njeno drhtavo ružičasto meso, rastržem joj tkivo sopstvenom rukom i konačno je učinim svojom. Ali ne! Mama je sve morala pokvariti! Ignorisala sam usplahirene ljude što su žurno promicali kućom, ulazeći i izlazeći iz nekadašnje bakine sobe koju je mama pretvorila u kancelariju. Nešto kasnije mama je prošla dobacivši mi da ide na nekakav sastanak i da se ne sekiram. Rekla je i da me mnogo voli, ali nisam joj poverovala. Još sam se neko vreme durila u opusteloj kući, a onda postadoh svesna nestvarne tišine, ne samo po sobama nego i izvan kuće. Ustadoh i pogledah kroz prozor. Imanje je bilo pusto. Nigde ni žive duše! Izađoh na dvorište i uverih se još jednom da niko ne obraća pažnju na mene. Do zamisli o pobuni nije mnogo trebalo. Odenuh kaput, stavih šal i kretoh ka stajama. Nigde nikog. Neposredno pred štalom ugledah napuštene saonice i to mi dade ideju. Zaboravila sam prvobitni naum i najednom mi više nije stalo ni do pruta, ni do sjedinjenja sa Dugonogom. Želela sam da se osvetim mami! Izvešću Dugonogu na vožnju! Neka svi vide da je moja i samo moja! Odlučno zakoračih ka štali. Ruke već položene na kvaku, u poslednjem trenutku, primetih slabašno svetlucanje u uglu dovratka. Uređaj za samouništenje je aktiviran! Zašto? Izvukoh skrivenu tastaturu i ukucah šifru. Uradivši što treba, o tome više nisam mislila. Dugonoga je i dalje bila razapeta na okviru za šibanje, licem ka patosu. Oslobodila sam je i skljokala se poput klade. - Ustaj! - Naredih zaboravivši sve čemu me je Baka naučila. Znala sam da se u obuci faze ne smeju preskakati. Znala sam da učiteljicin duh još uvek nije proteran iz životinje. Znala sam, ali nisam marila. Uspravila se na kolena, podižući na mene vlažni pogled. Nervozno je 1

trgoh za alku u nosu i ona ustade. Dohvatila sam prut i poterala je ka izlazu. Nesigurno je zakoračila, pa se zaustavila. Zalud sam je tukla, zalud grdila. Ni makac! Najzad joj prikačih povodac za alke u bradavicama i povukoh. To je delovalo i stade me pratiti. Izvela sam je iz odeljka, a zatim i iz štale. Stigosmo do saonica i počeh da uprežem. Najpre pojas oko struka, zatim idući, provučen ispod pazuha, pa sam nadovezala naramenice. Dva glavna pojasa povezala sam lancima duž bokova i pričvrstila za saonice. Fiksirala sam podlaktice za donji pojas, nadlaktice za gornji, a onda sve to prikačila za rude saonica. Dugonoga je drhtala, možda od uzbuđenja, možda zbog ciče zime, ali sve je mirno podnosila sve do postavljanja oglavka. Kad joj gurnuh žvale među zube poče je da se otima. Već upregnuta, toliko je trzala da sam se prepala, pomislivši kako će odjuriti sa saonicama i alarmirati mamu. Uspela sam nekako da je smirim i zategoh joj oko glave kaiševe. Niz Dugonogine obraze krenuše suze. Nikad još nisam čula da kobila ume da plače, ali nisam marila. Pričvrstih kajase i sedoh u sedište. Nema više načina da me mama zaustavi! Na prvi pucanj biča samo se trgla kao da ne razume šta treba činiti. Počeh da je bijem po guzici i najzad, pokušavajući bezumno da pobegne od šibanja, poče da vuče. Nastavila sam odmereno da je podstičem i prešle smo u trk. Nije razumela komande dizgina. Jurila je poput idiota uokolo po dvorištu i bilo je potrebno neko vreme da bi se prilagodila. Kad se najzad urazumila, prestala sam da mlatim i lagano poterah saonice. Tren potom shvatila sam da nešto debelo nije u redu. Iz daljine su se čuli pucnji, a široki put pred nama bio je pust. Uprkos tome, nisam se zaustavljala. Usmerila sam Dugonogu ka omiljenom sastajalištu dečurlije, šumici oslonjenoj na Južne Močvare. Ako ovde i nema nikoga, tamo će se sigurno obradovati mojoj novoj životinji. Potom pretrnuh, shvatajući da se pucnjava usložnjava. Počeh se kolebati. Da li je bezbedno ići ka močvarama? Da nije opet provalio čopor divljih pasa? Povlačeći dizgine usporih životinju, a onda prelomih! Mnogo pucanja znači mnogo ubijenih džukela. Dok stignemo, neće više ni jedne biti! Najednom iza okuke izroni grupa šarenih vozila i prolete kraj nas. Za njima se pojavilo nesvakidašnje otvoreno vozilo sa tanjirastom antenom učvršćenom niklovanim nosačem . U njemu su bila dva muškarca. Jedan je vozio, a drugi je uperio u mene ogromnu kameru kakvu nikad nisam videla. Znalo se da turisti rado snimaju životinje i ponekad bi snimke poklanjali deci. Zamislila sam sebe gde u dugim večerima prikazujem film zadivljenoj publici i počela sam blazirano, poput holivudske glumice, zamahivati bičem štepajući po Dugonogoj. Kobila ubrza trk, a turista je usporio Neko vreme smo uporedo napredovali. Neočekivano, odjeknu pucanj i snimatelj se preturio iz sedišta. Vozač je naglo skrenuo, ubrzao i vozila nestade u oblaku uskovitlanog snega. Na putu pred nama nalazilo se desetak naoružanih radnika i delovali su zaprepašteni mojom pojavom. Šarena vozila što su nas prethodno mimoišla, sad su bila razorena, a oko njih behu razbacani leševi. Kada radnici počeše da viču, pokušavajući da dohvate uzde, obuze me panika. Odvešće me mami! Ošinula sam kobilu i pojurismo. Leva ruda saonica tresnula je u jedno od rasturenih vozila i krckanje mi je obznanilo da je napukla. U magnovenju začuh seriju eksplozija i pomislih da to nije stvarno. Pa ipak, na podrumu je uređaj za samouništenje bio aktiviran. Da li je to kraj svih prelepih životinja na farmi? Ako su eksplozivne naprave istovremeno okinule u svim štalama, naše su životinje samo gomila 1

mesa prekrivena zemljom i betonom! Ne, to mora biti nešto drugo, ali šta? Iako su misli bile zbrkane, trk se nastavljao. Kada sam najzad shvatila da jurimo u pravcu sve jasnije pucnjave, već je bilo prekasno. Radnici su se svuda oko nas očajnički borili protiv poluljudskih čuvara i to je bilo nešto što nikako nisam očekivala, iako nikad nisam imala poverenja u te mračne likove. Napukla ruda je konačno popustila. Dugonoga je izgubila ravnotežu i pala na levo koleno, opasno nagnuvši saonice. Pokušala sam snažnim cimanjem da je uspravim, ali kobila više nije reagovala na komande. Ukipila se i visoko je podigla glavu osmatrajući nešto ispred sebe. Kao da nije primećivala bič koji joj je besomučno razdirao leđa, kao da je ispred nje bilo nešto što dobro poznaje. Osmotrivši je, zaprepašteno shvatih da se moja životinja smeje. Pogledom ispratih pravac Dugonoginog interesovanja i ugledah ono što je kobila čežnjivo promatrala. Zablenuta gotovo da nisam ni primetila resko škripanje kočnica iza sebe. U početku sam pomislila da je tamna pojava jedan od poluljudi. Tren potom uočila sam da njegovo odevanje odudara od jednolične uniformisanosti kiborga. Nekakva terenska odeća, umrljana blatom. Da došljak ne pripada omraženom nakotu ubedio me je bizaran detalj koji mi je pri prvom pogledu promakao. Niz lice su mu tekle suze. Ne obazirući se na kuršume, lagano je hodao pogleda uprtog u moju kobilu. Napola sam bila svesna da me neko doziva, da teško oružje iza mene štekće i desetkuje poluljude raspoređene u polukrug oko stranca, ali nisam mogla da skrenem pogled. Bio je impresivan. Privlačan i odbojan u isto vreme. Stigao je do Dugonoge, odbacio oružje i počeo joj otkopčavati okove. Hoće da mi ukrade kobilu! Skočivši na noge, stadoh ga šibati preko lica. Jedina reakcija sumanutog stvora beše bukvalno rastrzanje zaprežne oprave sa životinje. Potom je zbunjeno dohvatio slomljenu rudu saonica, a drugom rukom je zgrabio moj bič i trgao ga. Izgubila sam ravnotežu i pala u sneg. Nisam razumela odakle se mama stvorila, vrišteći poput furije. Sledeći trenutak odigrala se tragedija, koja će mi zauvek krvariti u sećanju. Mama je u skoku podigla pištolj prema došljaku. Opalila je i promašila, a on se okrenuo prema njoj sa prelomljenom rudom u rukama. Zaošteno drvo se najednom poput koplja našlo na putu maminog naleta. Vrisnula sam shvatajući neminovnost onog što će uslediti. Skamenjeno sam posmatrala kako se u mamin stomak zariva ukleti šiljak, a zatim izbija sav krvav na njenim leđima. Događaji su se potom odigravali vrtoglavom brzinom. Poluljudi su bili pobijeni i odnekud su se pojavi stranci u šarenoj odeći. Naši radnici su pobacali oružje i nekud su ih odveli. Pre no što krenuh sa došljacima poslednji put bacih pogled na poprište. Dugonoga je plakala u naručju došljaka koji je ubio mamu. Mama je ležala u lokvi krvi probijena poput leptira iz školskih zbirki, a na prstu joj je blistao prsten. Prsten u obliku zmije, dvostruko obavijene. Zmija na maminom prstu grizla je jedinstveni smaragd sa tamnom mrljom u obliku konja. 1

ISKON Iako je bilo skoro podne tog vedrog zimskog dana, u duboko ukopanoj bazi, čiji betonski zidovi nikada nisu videli dnevno svetlo, razliku između noći i dana činilo je samo svetlucanje kvarcnih časovnika vešto integrisanih u zidove podzemnog zdanja. Hladno neonsko svetlo, a još više sablasno treperenje niza ekrana činilo je pukovnika Velimira Atanackovića toliko nervoznim da je poskakivao svaki put kada bi tišinu preseklo iznenadno krčanje atmosferskih smetnji. Podigao je pogled upravo u trenutku kad se na časovniku petica pretopila u šesticu. 11.26. Još četiri minuta. Obuhvatio je pogledom oficire za vezu i bilo mu je jasno da njihova nervoza nadilazi onu koja njemu razdire utrobu. Logična posledica dvadeset i šest minuta potpune besposlenosti. Toliko je trajala radio tišina. Živci su svima opasno napeti, na samoj ivici pucanja. Neredi na ulicama su (hvala bogu i sindikatima) angažovali ozbiljan broj lojalista. Zahvaljujući tome Broj 6 je lako uveo programera u komandni centar. Uprkos strahovanjima kiborg je zadatak obavio bez incidenata. Program za okretanje informacija je ubačen. Lukav potez. Mala programska začkoljica. Umesto “štiti” ubačena je reč “napadni” i obratno. Oni koje je dotad korporacijsko obezbeđenje bezuslovno branilo, postali su iznenada meta bezosećajne likvidacije. Pobunjena masa, shvativši šta se događa, nagrnula je da pljačka prebogate korporacijske zgrade i Lojalisti su reagovali onako kako je predvideo. Oslabivši obezbeđenje javnih ličnosti, napali su svim snagama podjednako i kiborge i pljačkaše. Korporacije nisu smele biti ugrožene. Poslednja informacija pre nestanka signala bio je prizor na ekranima; ulice natopljene krvlju i zatrpane leševima. Njegovi ljudi su još uvek mirovali i snaga im se iz trena u tren sve više izjednačivala sa protivnikovom. Neprijatelji su u nametnutim uličnim sukobima ginuli u ogromnim mnoštvima. Već dvadeset i šest minuta traju borbe od kojih zavisi uspeh operacije Iskon. Pukovnik Atanacković nije bio najzadovoljniji svakom odlukom koju donosi, ali da li je imao drugog izbora? Znao je da je Eholajt u najgorim mukama ubio Ogled Broj 6 čim je stupio u kontrolni centar. Bilo je tako planirano, lično je odobrio. Mogao je narediti da kiborg ne ulazi u zonu dejstva korporacijske odbrane, ali to nije učinio. Nije smeo ostati ni jedan jedini dokaz njihovog upada tamo. Sudbina je prema programeru bila milosrdnija. Nije ni shvatio šta mu se desilo kad su kiborzi pred centrom izvršili poslednju, krišom unetu, programsku liniju na kartici koju je sam pustio u funkciju. Malo je ko znao da se Ogled Broj 6 pre operacije zvao Milan Atanacković. Malo je ko znao da mu je pukovnik Velimir Atanacković bio rođeni brat. Na trenutak se setio Ogleda Broj 13. Nije mogao sa sigurnošću predvideti funkcionisanje plana u kome je odlučujući faktor bio kiborg bez komunikacionog sklopa. Nije bilo vremena za opravke i sve je sirova improvizacija. Sa sigurnošću je znao da će ga obezbeđenje prepoznati tek po vizuelnom kontaktu. Do tog trenutka biće izložen napadu kao i bilo ko drugi, što je u misiju unosilo mnogo neizvesnosti. Nije mogao znati da je nesavršenost Ogleda Broj 13 imala neočekivane posledice. Bio je otporan na Eholajt. Trglo ga je naglo buđenje ekrana. Ukazaše se ulice, vojska, demonstranti... 1

Svi kanali su prikazivali sličnu sliku. Jedina razlika u odnosu na onu pre prekida odnosila se na broj leševa po ulicama. Sada ih je bilo mnogo više. Onda najpre prvi ekran, a sa malim kašnjenjima i ostali promeniše sliku. Klinac, kako ono beše? Odabrao je nasumice kanal i pojačao ton. Znao je već napamet celu priču... Da, zvao se Jovica... Teranje ljudi da vuku kola,.. Ministri, biznismeni i ambasadori. Sve je bilo na svom mestu. Istovremeno i izveštaji njegovih snaga počeše da pristižu. Utišao je monotono recitovanje uredno zalizanog balavca i posvetio se analizi toka operacije. Javne zgrade, vile funkcionera, sedišta korporacija... Sve isplanirano je bilo pod kontrolom, iako su se još uvek vodile žestoke borbe. Ekrani su se vratili ulicama. Svedočenje klinca je završeno. Prešao je na izdavanje naređenja ne gledajući više u ekrane. Arsenije će pozvati rodoljube da zaustave nečastive sile i njihova akcija će se obelodaniti. Zagrcnu se kada podiže pogled na izveštaje TV stanica. Gotovo svi su prikazivali debelog ministra obrazovanja u društvu dvojice namrgođenih vojnika. Gde je Arsenije?! Otkud ovaj? Naredbe su bile izričite. Nije naredio zarobljavanje, nego ubijanje. Žetvu političara! Podstaknut strahom od propasti prevrata pojačao je ton. Odahnuo je kada je shvatio da scenu prenose iz okoline Bećar Salaša. Izgleda da stvari i tamo dobro teku. Debeli sloj studijske šminke nije mogao sakriti nadutost povređenog oka, a uspaničeni glas dodatno je potvrđivao Velimirovu pretpostavku da momci sa gospo'n ministrom nisu bili preterano nežni. Izjava je bila fantastična, ništa bolje nisu mogli poželeti! Priznao je učešće u strahotama koje je dečak opisao, dopunivši balavčevu izjavu sa mnogo jezivih detalja. Protojerej je sada mirno mogao pozvati narod na ustanak. Slika se vratila ulicama i počeo je da se nervira. Crkva je dosada već morala da se oglasi. Ako se sve svede na vojni puč, neće proći mnogo, a sindikalisti će se okrenuti protiv njih. Nikako mu nije trebao građanski rat! Neizdrživo dugo su snimci pratili tok demonstracija i najzad je prelomio. Naredio je jednom od oficira da kontaktira Hram. Neplanirano i rizično, predviđeno tek za krajnju nuždu. Crkva ne sme biti javno umešana u organizovanje prevrata. Nije bilo poželjno rizikovati presretanje razgovora, ali strpljenje mu je bilo na izmaku. Odgovor koji je stigao bio je žalostan i neočekivan, ali je odstranio Velimirove strahove. Podrška neće izostati, ali moraju rešiti hijerarhijske probleme. Protojerej Arsenije je preminuo prethodne noći. Vratio se vođenju operacije bez daljnjih dilema. Celokupna akcija je funkcionisala kao švajcarski sat, nedostajali su još samo Kralj i Crkva da bi ušla u klasike koji se uče na vojnoj akademiji . Kontraudari lojalista su jenjavali, sve više ih je prelazilo na njihovu stranu. Kad je pomislio da ga ništa više ne može iznenaditi, uzvici u prostoriji skrenuše mu pažnju na ekrane. Svi do jednog su prikazivali istu sliku: zasneženi krajolik preko koga neki curetak goni u saonice upregnutu nagu ženu, leđa i stražnjice već odranih devojčicinim bičem. Dah mu zastade od snage prizora, iako je bilo jasno da se traka vrti nanovo i nanovo. Zaprega je neprestano prolazila kraj jednog te istog jasenovog stabla. Prenos se nenajavljeno prebacio u svečani ambijent Hrama. Učini mu se da je razdraganu atmosferu sa salaša prekinulo nekakvo natprirodno mračno biće, demon ili vražji sluga. Brzo se prekrstio zgrožen nenormalnošću svojih misli i pažljivo stade pratiti nastup veoma mladog sveštenika, koji je, kako izgleda, nasledio Arsenija. Nije mu se dopao. Dileme su se vratile stostruko snažnije. Isuviše je mržnje i nesklada bilo u rečima tog velikodostojnika. Vekovima daleko od Arsenijeve bogougodne blagosti. Ljubav i Bog su se u rečima novajlije prečesto mešali sa krvlju i jeresi. Umesto da propoveda oprost, pretio je Božjim gnevom. 1

Operacija Iskon je dolazila do kraja, a sumnje su tek počele izjedati Atanackovića. Za trenutak mu mistična vizija zaokupi maštu. Kao, Arsenije ga posmatra sa nekog oblaka, podsmešljivo i onako dvosmisleno kako samo on to ume. Kako minuti odmiču Arsenije mu sve očajnije postavlja jedno te isto pitanje : Bože Velimire, šta li će nam doneti sutrašnji dan? MILENA Duga crna haljina od sintetike, zakopčana do grla, teško da bi se u kombinaciji sa grubim cipelama na šniranje mogla nazvati pogodnom odećom za avgustovske vrućine. Milena se nenormalno znojila peglajući ogromne ženske gaće, a isparenja vlažne tkanine nimalo nisu popravljala situaciju. Kada je najzad položila i poslednji komad veša na gomilu ispeglanog rublja, nije više mogla da izdrži i otkopčala je gornje dugme haljine. Tutnjava teških koraka na stepeništu ju je pokolebala, ali vrelina je bila nepodnošljiva i dugme ostade otkopčano. Urlanje koje se približavalo nije je uznemirilo. Već se navikla. - Lenštino! Beskorisna budalo! Zar ti nisam rekla stoo puuta da se unutrašnja ivica WC školjke takođe mora izribatiii?! Trebalo bi tamo da gurnem tu tvoju našaaraanu njuušku! - Znala je da matora aludira na klanovske tetovaže i stara Milena poče da se budi. Pomisli da bi se moglo desiti da ona gurne popadijinu našaranu njušku u klozetsku šolju bude li se i dalje odnosila ovako prema njoj. Ako je iko imao našaranu njušku onda je to bila ta prenašminkana babuskara! Gotovo je eksplodirala, ali samodisciplina je nadvladala. Nije ona loše prošla. Na građevinama smrtnost je bila pola-pola, a na poljima radno vreme je leti bilo manje - više i po dvadesetak časova dnevno. Bilo bi neuviđavno tvrditi da joj je raspored naporan. Popadija jeste bila otežavajuća okolnost, ali to se dalo istrpiti uz istrenirane živce. Vrata se otvoriše. - Bezbožnice! Aaantihriste! Droooljo! Zakopčaj se, brzo! - Ogromna telesina je zagušila ulazna vrata najpre se krsteći, a zatim pokazujući masivnim prstom na nju. Uz uzdah Milena zakopča dugme razmišljajući o lakoći kojom je baba upotrebila reč drolja. Svi su znali za popadijine igre sa štalskim momkom, pa i za obilaske staklenih bašti u društvu baštovana. Lepi momci. Mladi. Spremni na sve samo da ih ne premeste na gradilište. Nasmešila se. Ne tako davno, bila je lopov, i to ne bilo kakav! Imala je dovoljno discipline da može svakog trenutka navući najuverljiviji izraz lica, baš onaj koji treba. Pet godina! Tačno je toliko prošlo otkada je ovde raspoređena. Izgledalo je kao da se snishodljivo smeši i to je umirilo popadiju. Mumlajući nejasno napustila je sobu i Milena se osloni na otvoreni prozor. Gledala je niz stazicu crkvenog dvorišta i priznala sebi da je prošla mnogo bolje od svih svojih momaka. Dobar deo njih je bilo streljano ili povešano po Starom Gradu još za vreme prvog talasa. Drugi su mobilisani i odvedeni na granice u vreme rata za nezavisnost. Nije ih se odatle mnogo vratilo, a većina onih koji su preživeli borbe sa saveznicima postalo je 1

žrtvom prečestih nesreća na gradilištima. Ostali, za koje se nadala da su živi, behu izgubljeni na dalekim poljodelskim dobrima. Najzad, Zemun je bio nadomak prestonice... Zamislila se o plodu koji je rastao u njoj. Nije Milenin muž bio nimalo loš, naprotiv. Bio je vredan, pun razumevanja, predusretljiv. Postojala je samo jedna mala začkoljica. Nikada ga nije volela. Kad se udala za njega bilo je to iz očaja, u vreme drugog talasa. Ljudi su bili živi spaljivani, zaboga! Šta je mogla uraditi?! Bila bi proglašena bludnicom! Ništa je osim udaje nije moglo spasiti! Dete koje je prihvatio nije bilo njegovo i bila mu je do groba zahvalna zbog toga. Hvala bogu, ovo koje nosi jeste. Zaista je htela da mu ga rodi. Molila je boga da dete ne prati očeva sudbina. Nekako se pribojavala da nesretno, još nerođeno biće, neće biti voljeno poput svog polubrata. Sto puta se zaklinjala da će sve učiniti da to nikada ne sazna. Jer Đorđe je bio Njegovo dete i čitav Milenin život se sada sveo na jednu noć. Na divlju, razbludnu i nikada završenu noć, noć kada su ograde pale i strast je pobedila razum. Noć koja će zauvek ostati sav Milenin život. Nije znao za svog sina. Kada je otkrila trudnoću već je iščezao. Ostalo je samo ono što je raslo u njoj i nikad nije ni pomislila da ga ubije u sebi. Čak ni kada je to značilo užasnu smrt. Onda se udala. Suprug je bio prepun razumevanja i ljubavi. Nije mu zatajila svoje stanje. Bio je isuviše zaljubljen da bi mu to smetalo. Pa ipak, nikada nisu bili dobra kombinacija. Nikada je nije pitao čime se bavila u Starome Svetu. Nikada mu nije rekla. Tavorenje mu se, naprotiv, nije mnogo razlikovalo od vegetiranja koje je zvao strašnim životom u Starom Svetu. Bio je beležnik u najvećem izbegličkom kampu u državi, možda i na svetu. Znao je satima pričati o strašnim naporima koje je činio da evidencija pristiglih beskućnika bude uredna. Nije videla mnogo razlike između toga i posla opštinskog pisara koji je sad obavljao, ali trudila se da pažljivo sluša njegove nebuloze kada bi ga uhvatila potreba za ispovedanjem. Muževljev je tatko, međutim, bio sasvim druga priča. Ponekad bi se zapitala zašto nije više nalik ocu. Matori je sve znao, iako mu nikada niko ništa nije govorio ni o poreklu njenog sina, niti o Mileninoj prošlosti. Sin ga je ubeđvao da je dete njegovo i matori je potvrdno klimao glavom, ali nju nije mogao da prevari. Nešto u vickastom pogledu govorilo je da čiča itekako pogađa kako je mladenkina trudnoća nastala. Nije on nikada ništa prebacio, naprotiv, tastov odnos sa njom je imao mnogo više topline nego onaj što ga je imao sa rođenim sinom. Tokom njihovih dugih, dokonih razgovora, u kojima nikada nijednom rečju nije pominjan Stari Svet, ona je razumela da je taj čovek mnogo više učinio za opstanak porodice nego što bi to ikada iko mogao pomisliti. Bilo joj je takođe jasno da, ako sa sigurnošću i ne zna njenu prošlost, jako dobro nagađa čime se ona još nedavno bavila. Slični se nanjuše međusobno, morala je to znati. Ožiljak na starčevom licu nije nastao pri berbi višanja. Nikako. Prošlost starca izronila je naglo, jednog jesenjeg popodneva, baš kao i Milenina. Milenin muž nije mogao znati ko je opaki posetilac na vratima, ali osetio je. Njegova ljubav prema njoj imala je dovoljnu snagu da mu nevidljivo učini vidljivim. Nažalost, kada se Đorđe iznebuha pojavio, tek onako, kao da nikad nije ni odlazio, on je u njemu video samo suparnika, ali ne i opasnost. Napao ga je, doduše samo kletvama, pre nego što je iko u kući shvatio šta se događa. Kad je istrčala iz kuhinje i shvatila u kakvoj je opasnosti, stala je kao ukopana. Dvostruki šok ju je skamenio i nije učinila baš ništa kako bi sprečila tragediju što dolazi. Refleksi iznenadnog posetioca su se počeli pokretati. Dobro je znala da ih on nikako, ni pored najbolje volje, ne može zaustaviti. A onda, kao grom iz vedra neba, među njima se 1

stvorio tast sa automatskim oružjem uperenim u levo Đorđetovo oko. To ju je povratilo i najzad se pokrenula, ostavljajući za kasnije divljenje prema čoveku koji, u svetu gde posedovanje oružja znači smrt, odnekud dohvata pušku. Matori je u stvarnosti u kojoj kiborzi više ne postoje znao sa čime se suočava i poznavao je jedini način kako ih eliminisati. Skočila je sred poprišta i zagrlila ukleto stvorenje. Osetila je da grč u Đorđetovim mišicama popušta, a zatim mu oči ponovo dobiše prirodnu boju. Progovorio je odmereno: - Oprostite, mora da sam pogrešio adresu. - Zatim se okrenuo i napustio kuću. Nije se usudila da pođe za njim uprkos euforije. Trebalo je vremena pre no što se okrenula i susrela sa starčevim pogledom prepunim shvatanja, dok ga sin prekoreva zbog skrivanja oružja, očito nesvestan da se ponovo rodio. Znao je sve matori borac. Znao je ko je otac deteta, ko je ona, a znao je dobro i to da mu je upravo spasila život. Incident nikada više nije spominjan, oružje je predato i sve se završilo uz mali ukor lokalnoga prote, Mileninog poslodavca. Ipak, mali Đorđe je otada izgubio dedu. Milenin preponosni tast nikada više nije želeo da se poigra s njime kao nekada. Naravno da Milenin muž nije primetio promenu, kao što nije primetio ni naglo zahlađenje odnosa između oca i supruge. Verovao je da je čovek koji je to popodne slučajno zakucao na vratima morao biti grdno preplašen nedoličnim i nasilnim dočekom. Život se nastavio, naizgled nepromenjen. Ujutro bi odlazila u protinu kuću u krugu crkve, obavljala zaduženja i ratovala sa popadijom. Dolazila bi predveče kući, pobrinula se za dete i obavljala bračne dužnosti, kakve bi već obavljala u krevetu. Ali u tu beskonačnu mašineriju od tog dana stigao je dah svežine. Jedan jedini tračak vedrine. Utorak! Jer svakoga od mnogih utoraka, u skrivenoj senici i tišini crkvenog dvorišta, po završetku radnog vremena On bi je dočekivao. Nikada ni sa kime nije prevarila muža, pa to nije učinila ni sa Njim. Razgovarali su, samo ponekad se smejali, ali utorkom predveče sivilo se gubilo. Kad bi se samo mogla vratiti kroz vreme, možda bi sve bilo drugačije. Kad god bi ta misao dolazila, uvek bi se setila užasa razapetog kraj Brankicinog uzglavlja i pokojne sestre, i znala je da nikada više ne želi to da preživi. Pa ipak... Utorak ju je vraćao u mladost u kojoj svega toga nije bilo, kao da je tamo bio samo on. A danas je utorak! RASPRAVA Sa prezrenjem je posmatrao omatorelog glavnokomandujućeg. Smešna, i koliko je njemu poznato, odavno ukinuta svečana uniforma, nakinđurena ordenjem i njemu malo poznatim značkicama, bila je u savršenom skladu sa zboranom njuškom i teatralnim pokretima kojima bi čiča ispraćao svaku izgovorenu reč. Imao je utisak da se na osedelim brkovima nahvatala prašina i to ga je ispunjavalo dubokim gađenjem prema tom istrošenom čoveku. Neskladni produkt prohujalih vremena koji ne bi smeo da postoji. Po licu mu, ipak, osećaje ne bi očitao ni najpažljiviji posmatrač. Izraz najbliži ravnodušnosti. One učiteljske ravnodušnosti koja pokušava da sasluša bulažnjenje deteta koje nije savladalo gradivo. Glas protivnika delovao je izveštačeno zbog naprezanja da ostavi dobar utisak. 1

- Nikako ne smemo zaboraviti zasluge generala Atanackovića... - Ražalovanog generala Atanackovića. - Prekinu ga sa hinjenom dosadom u glasu, ni za trenutak ne prestajući da monotono prebira po brojanici. Brzi pogled prestarelog oficira dade mu do znanja da je žaoka pogodila u centar, pa se uvio u uzvišenu pobožnost. Matori je bio opasan protivnik i nijednim gestom nije pokazao koliko ga je primedba potresla. - Gospodina Atanackovića koji je u to vreme imao čin generala - Mnogo mirnije no što je predvideo, glavnokomandujući nastavi izlaganje. - Svi znamo Atanackovićevu ulogu u operaciji Iskon. Najzad, sve je ovo i povezano baš sa tom operacijom – Starac ga odmeri očekujući novu zamku, ali ona je izostala. - Ali ne smemo prevideti ni šta se desilo posle toga. Kad je naša pretnja nacionalizacijom dovela savezničke trupe na granice, glavnokomandujući je bio gen... gospodin Atanacković, nije li tako bilo... Svetlosti? - Sarkastično. - Molim vas generale. Nacionalizacija nikada nije bila opcija. Birajmo reči. - U razgovor se umeša treća osoba prisutna u prostoriji. Nezahvalno, oholo stvorenje koje će da presudi. Pogladio je bradu pokušavajući da proceni protivnikove misli. Ništa, nijedne ideje, samo praznina. Ma, razmišlja li ikada taj čovek? - Ali, to je bila pretnja, koja je dovela do agresije. Da je invazija uspešno izvedena ovo bi bila republika. Hvala bogu da je Atanacković komandovao! - Oglasi se glavnokomandujući. Opasan trenutak. Mora ga prekinuti. - Da je bilo po božjoj volji, nacionalizacija bi bila izvršena. Bogu božije, kralju kraljevo! Možda je Atanacković trebao manje da gura ljude pred topove, a više brine o tome da se kraljevstvu vrati imovina! - Molim vas, dosta o nacionalizaciji. Našim prijateljima se ta reč ne bi dopala. Zašto su se uopšte zauzeli za ovog idiota? Pa ipak, nezainteresovanost koja ga je krasila davala je velike šanse da će nit izlaganja izmaći naduvenom klovnu. Sve više je cenio omatorelog protivnika koji je očito dobro znao cilj upadice. Odmerio ga je, a zatim savršeno parirao. - Gurao ljude pred topove, zar ne? Možda je doveo i savezničke avione kada ste izdali proglas, možda je to ono što ste hteli da kažete. Opšte je poznato da je Atanacković onaj čije su trupe regrutovale sav ološ iz divljine, a zatim ih obučile u rekordnom vremenu, pošto je, ovde prisutna Svetlost savetovala moratorijum na dugove! Nije li Atanacković izdejstvovao zatvaranje Koridora? Vrlo opasan protivnik! Prave reči u pravom trenutku. Ne može računati ni na šta od planiranoga. Ostaje samo uobraženost presuditelja. Tamo treba udariti. - Dugovi republike bi kraljevinu doveli do prosjačkog štapa. Možda biste vi više voleli Kralja u poderanim gaćama, ali moje je mišljenje da mu mnogo bolje stoji svečana odeća. Uostalom saveznici i nisu napali zbog moratorijuma nego uzbunjeni ugrožavanjem njihovih državljana tokom operacije Iskon. 1

- Da to je bilo njihovo opravdanje. Svi znamo da su štitili interese korporacija. Isto tako dobro znamo šta je republici donelo beskrajno popuštanje pred zahtevima. multinacionalki. Može crkva osuđvati ljude na osnovu samoga pomena složenice Stari Svet, ali taj svet je itekako postojao, stvaran i grozan za one koji su u njemu preživljavali. Da Atanacković Stari Svet nije tako dobro poznavao i u kritičnom momentu ga okrenuo protiv neprijatelja i dan danas bi trebalo oklopno vozilo za putovanje do Topčidera! Lako zaboravljate pustoš koju su multinacionalke širile oko sebe. Praznoglavo se odričete pouke! - Pustoš koje više nema, zar ne? Pretvorena je u raj zahvaljujući samopregornom zalaganju crkve! Zar nisu stara naselja obnovljena? Jesu li polja još uvek šikara, ili smo ih pretvorili u izvorište hrane? - Sudija se još jednom umešao u razgovor, ne propuštajući da pomene svoje miljenike : - Naravno uz obilatu pomoć korporacija koje toliko nipodoštavate. - Zaista nije bilo svrhe suprotstavljati se toj budali. Doduše, bilo je tačno da su ih korporacije finansirale, istina je i to da su izgradile mrežu solarnih stanica i nije bilo sporno da su im redovno isporučivali biodizel za radne mašine, ali tek posle pretnji nacionalizacijom i pritešnjeni zatvaranjem Koridora. Multinacionalke se ponašaju racionalno, biraju manju štetu. Prokleti Atanacković je stvarno mnogo toga dobrog učinio i ponekad bi mu se učinilo da ga treba ostaviti na miru. Nažalost, stvari su otišle predaleko i položaj mu je uveliko zavisio od ishoda ovog suđenja. Legenda o Sestrinstvu se opet razmahala i morala se zaustaviti svim raspoloživim sredstvima. Matori se ponovo oglasio: - Da nije bilo insistiranja Gen... Tadašnjeg generala Atanackovića da se blokada Koridora mora održati po svaku cenu nikada ne biste dobili podršku za obnovu. Tek kada im je krvotok zaustavljen pristali su da vam pomognu! Pa i vrapci na grani znaju da je cilj invazije bila deblokada Koridora! Sve je drugo bilo usputni bonus. Da nije bilo sjajne Atanackovićeve pobede sad bi stanje kraljevine bilo gore nego u vremenima republike! - Teško je reći da se 49.000 poginulih u sukobima može nazvati pobedom! - Ali i neprijatelj je imao teške gubitke! - Matori je gubio tlo pod nogama. - Da. Oni su smatrali da je 926 poginulih vojnika previše za normalne ljude. Ali ne mislim da o tome treba dalje da govorimo. Atanacković je narod ove zemlje poveo u krvavi masakr koji se slučajno završio povoljno po naše interese. To je sve. Vratimo se operaciji Iskon i događajima na Bećar Salašu. - Pa iskon je završen restauracijom kraljevine. Šta još očekujete od oficira? - Operacija Iskon je imala za cilj zatiranje Sestrinstva. Nismo li nedavno svi zajedno preslušali presretnute komunikacije između tadašnjeg pukovnika Atanackovića i njegove divizije locirane na teritoriji Bećar Salaša? Nije li on lično izdao naređenje da se poštedi osam članica Sestrinstva? - Trijumf mu se jasno nazirao u glasu. Glavnokomandujućem je glas zadrhtao. - Ali to su bila samo deca! - Zna da se uzalud batrga! Još samo finalni udarac. - Osmoro dece, od kojih je šestoro pre dve nedelje pronađeno kako u onom podrumu jaše žene kojima su iščupale jezike i izlomile šake! Šta sa time? 1

- Pa spaljene su na lomači na licu mesta... - Dakle, ovaj će se na kraju rasplakati. - To se nikada ne bi dogodilo da se Atanacković nije suprotstavio nalozima Svetog Sinoda. Zatiranje je vrlo shvatljiva stvar. - Diskusija je završena. Matori je onesposobljen za daljnje rasprave i starešina skupa im se obrati : - Gospodo, sve što je ovde rečeno već je iznošeno na prethodnim raspravama u prisustvu optuženog. Smatramo da su činjenice jasne. Donećemo odluku u roku od sedam dana. Naravno, oslobađam vas daljnjih dolazaka. Glavnokomandujući zausti da još nešto kaže, ali predomislio se i poprimajući skerletnu boju lica, nespretno pokupi papire i izjuri iz odaje. Pomalo ga je sažaljevao. Ipak je pružio dobru partiju. Ustade odmerenim pokretom, ali pre no što je zakoračio Kralj mu se obrati: - Možda bi mi se Vladika pridružio na čašici porta.- Nije voleo naziv kojim ga je oslovio. Patrijarh je bilo nekako primerenije. Pa opet, kačenje za sitnice u ovome osetljivom trenutku nije smatrao pametnim. Zašto ne bi pošao? Malo propagande u četiri oka nikad nije naodmet. Raspravu je smatrao sopstvenim trijumfom, ali želeo je biti siguran. - Naravno Vaše Kraljevsko Veličanstvo, naravno. - Pošao je uvežbanim, veličanstvenim korakom za njim, ne odobravajući njegovo nespretno geganje. Kada se stiša sva ta halabuka moraće se ozbiljno pozabaviti kraljevskim nastupom. Prošli su kroz glavni hol, zatim kroz svečane odaje. Koliko god lakrdijaš kudi i samu pomisao na nacionalizaciju, nije tako mislio kada je iz Beloga Dvora isperjašio ICM-ove razvojne laboratorije. Restauracija je koštala mnogo vremena i dvadesetak života, ali njegov mali raj je blistao. Dvolična i neuračunljiva priroda tog čoveka zadavala je mnogo glavobolje. Dileme oko Kraljevske ličnosti nimalo nisu bile umanjene ciljem njihove šetnje. Cifrasta i lepo nameštena sobica bez prozora, nalik ostavi. Zar patuljak ima skrovište za lokanje? Dok je nalivao piće u dve kristalne čaše Kralj, naizgled tek da ne bi ćutao, poče da govori neutralnim glasom : - Kako napreduju radovi na Zvezdari? Čujem da još ništa slično nije viđeno. - Ah, da, novi hram. U toku je postavljanje mramornih podova, ali naši prijatelji kasne sa dovoženjem materijala. Ako Bog da, ovog meseca završavamo. - Naši prijatelji? Ili krvopije koje su primorane da škrgućući ispunjavaju naše zahteve u strahu od ponovne blokade Koridora? - Ova izjava ga zateče nespremnog. - Vaše Veličanstvo, naši... - Nije mu dozvolio da završi i zabezeknuto uoči Kraljev, za njega nepoznat, inteligentni i prodorni pogled. - Ne brinite ovde smo potpuno sigurni iako je cela prokleta zgradurina prava zbirka prislušnih uređaja. Mnogi su ostali za ICM-om, ali možda vam je poznato da su mnogi novijeg datuma - Naravno da mu je bilo poznato! Ostaviti tog idiota bez nadzora bilo bi u najmanju ruku nesmotreno. On zna! - Pa opet, meni verni ljudi su ovo mesto detaljno očistili i postavili najmodernije deflektore koji su se mogli nabaviti na tržištu. Prema tome, ovde možemo slobodno biti iskreni. Naši prijatelji su primorani na dobročinstva i to je dobro. - Zamišljeno se osvrnuo po sobici. Koliko li je samo ovde tajnih sastanaka održano njemu iza leđa? Sastanaka o kojima nije ništa znao. Tu se nešto mora učiniti. 1

- Čujem da je zakazan Vaseljenski Sabor. - Opet je neutralno brbljao. - Da...Da...Pojavljivanje Sestrinstva je prilično uzburkalo duhove.- Odgovori mu. Izgleda da se vremena menjaju... - A taj... Atanacković... Prilično impresivan lik.- Tu smo! Sad je vreme da upotrebi diplomatsku veštinu i utiče na njega. - Pa ako je iko odgovoran za ono što se desilo, onda je to isključivo on! - Možda... Ali kada je sve izgledalo izgubljeno i kada su naši pregovarači izbacivani iz korporativnih sedišta, on je bio taj koji je zatvorio Koridor i održavao blokadu gotovo mesec dana, uprkos strahovitim gubicima. Tek kad su zemlje koje kontrolišu obilaznice odlučile da stostruko uvećaju putarine pregovori su krenuli sa mrtve tačke, dok je Atanacković krvario na granicama. Zar to može biti zaboravljeno? Zar bih se ja baškario u Dvoru da njega nije bilo? Lukavo kopile! Koristi trenutak da bi nešto izmunđario. Kakve li će bestidnosti sada tražiti? Zna da je on jedini glas koji može da prevagne i hoće to da naplati! - Da, po cenu hiljada života. Izgubili smo cvet naše mladosti. - Ovo uvek pali. - Cvet naše mladosti? Vrlo dobro znate da su njegove trupe bile sastavljene od članova najozloglašenijih gangova koji su ikada harali po pustoši. Neću ni da govorim o onima koje je pokupio iz sekti koje su činile užase gore i od onih što se pripisuju Sestrinstvu. Naravno, samo one koje je spasao od Prvog Talasa koji su izveli fanatici pod vašom komandom. - Dobar nastup! Nije ni pretpostavljao da mali pacov ume da pregovara! - Prvi Talas, Drugi Talas... Priče koje šire jeretici. Tako nešto nije nikad postojalo. Bilo je samo bunta nezadovoljnog, pobožnog naroda.- Parirao je. - Narod? Isti onaj koji ste spaljivali kada su odbijali da pođu na gradilišta? - Ma Veličanstvo, spaljivani su samo jeretici... - Sad već preteruje! - Koliko sam obavešten u te ste jeretike ubrojali i episkopa Danila. Napad na njega su izveli Vaši odredi smrti! Preživeo je samo zahvaljujući prisustvu, sasvim slučajno prisutnog, trećeg gardijskog puka. Kako to objasniti? - Ma...Ma... Nezadovoljni parohijani su se pobunili protiv nesposobnog popa... - Kako da ne. Nezadovoljni parohijani su rasterali jake policijske snage oko podruma u kome je zatečeno Sestrinstvo, zatim pola sata istovarali sprave sadističkog dizajna, da bi zatim prestrašeni policajci, koje su pod nišanom držale dobro opremljene specijalne jedinice, satima slušali vrištanje i zapomaganje pre no što su veštice javno spaljene?! Sve je to delo pobožnog naroda?! - Ma kakve veze sve to ima sa Atanackovićevom krivicom? Pobožni narod ili ljudi iz crkve, zar nije svejedno ko je eliminisao to zlo sa ovoga sveta! Ali ondašnji komandant operacije Iskon je omogućio njihovo preživljavanje! Nije to istina? - Pitam se zašto li je on izdao takvo naređenje? Da li je to možda milosrđe? - Kakvo milosrđe kada je istovremeno naredio pogrom svih političara u zemlji! 1

- Naredio je, ali tek kada je od Protojereja Arsenija dobio nepobitne dokaze da svi, od prvog do poslednjeg, ne samo da uživaju u blagodetima imanja, nego su do grla upleteni i u skrivanje njihovog postojanja. Ali setimo se da bi razlika u broju poginulih u vreme agresije verovatno bila mnogo manja da je postreljao sve zarobljenike koje su njegovi ljudi pohvatali u vreme povlačenja saveznika. Nije tajna da je streljao sopstvene ljude samo zato što im nisu davali vodu. Svi zarobljenici su po potpisivanju primirja bili oslobođeni. Koliko se sećam saveznici nisu bili tako milosrdni. Dobar deo naših žrtava su bili ljudi koji su se prethodno bili predali neprijatelju. Nije li tako? - Ali da zarobljenici nisu oslobođeni, ne bi bilo dogovora sa korporacijama! - Tačno tako. Znači milosrđe moramo otpisati. Možda su veštice pošteđene iz nekog drugog razloga? Srećom postoje tragovi u komunikaciji. One javne, između Bećar Salaša i štaba operacije, ali i one tajne, one šifrovane između Hrama Svetog Save i istog tog štaba. Nažalost zbog kodiranja ove druge su nerazumljive, ali pojačane su u vreme obračuna na Salašu. Ne bi li čovek koji je zamenio Protojereja Arsenija bio u pomalo delikatnoj situaciji, ako bi se nekako saznalo kako su se te devojčice našle u okolini manastira Blagdani, odmah posle bombardovanja toga manastira? Čuo sam već i priče da su one tamo držane dva duga meseca u podzemnim lagumima. - prokleti fićfirić! Odakle mu samo poverljive informacije kojima... Pa naravno! Danilo! Nepotrebni i suludi raskol u našim redovima dao mu je krila. Šta li će se još otkriti ako ovako nastavimo? Zaista je već previše. - Na šta Vaše Visočanstvo cilja? Svi znaju da sam Protojereja na tom mestu ja nasledio. - Bilo je krajnje vreme da se karte polože na sto. Biće šta bude! - Pitam se da li je pametno da pred Vaseljenski Sabor Episkopu Danilu dam te šifrirane poruke. Možda... Možda on zna za način kako ih dešifrovati? - Jeza ga stade podilaziti. Naravno da je izdao naređenje da se balavice poštede za ispitivanje. Sestrinstvo nije samo jahalo ljude, Zaboga, pa to je bilodruštvo travarki. Njihova znanja su neprocenjivo blago. Za sve vreme tamnovanja veštice nisu ništa odale, zalud su ih podvrgavali mukama. Pobegoše mu u vreme bombardovanja! Da neprijatelj nije pogodio tamnice nikad ne bi došli u ovu situaciju. Pogrešio je verujući da su premlade za obnovu užasa po kome su ih znali. Kad se to desilo njegovi ljudi su zakasnili. Vest se bila već pronela i taj crni đavo, Danilosa svojim je manastirskim sledbenicima, iskoristio povoljni vetar da ga optuži! Njega! Jedini način da ne bude ekskomuniciran je da odgovornost za vaskrs Sestrinstva padne na Atanackovića. Ako Danilo dobije poruke iz vremena Iskona, vladikovanje mu neće dugo trajati. Najverovatnije ni život. - Ne to ne bi bilo dobro... Za čoveka koji je zamenio protojereja Arsenija... - Paa... Danilo baš i nije patrijarh po mojoj meri. Sa njegovim idejama o dobrobiti naroda i vraćanju sindikata u život nikada ne bih znao kada će mi nezadovoljnici zalupati na vrata. A vama, naravno, moja presuda vredi nekih sitnih ustupaka, nije li tako? - Lukavo se smeškao nalickani lipicaner. - Šta Vaše Visočanstvo želi? - Kapitulirao je. Bezizlazna situacija. - Nije da želim, ali pritisci su neizdrživi. Zapadnjaci nas posmatraju kao divljake. Nažalost glasine su nedavno stigle do kraljevskih porodica. Znate li da našu Crkvu poistovećuju sa 1

Inkvizicijom? Pa molim vas, moram li to još dugo da trpim? Moram li da crvenim pred rodbinom? - Na žalost, i dalje mi nije jasna srž vaših zahteva. Možda biste malo pojasnili? - Ah naravno, samo trenutak... Baš sam rasejan... Izvukao je gomilu papira. - Evo... Sve je tu napisano. Nema više ubijanja zbog jeresi... Ukida se smrtna kazna izuzev za najteže krvne delikte... i... Kako ono? Da...Da... Crkva se odriče prava na bilo koji oblik oružanih formacija, bilo javnih, bilo tajnih... Dok je napuštao Beli Dvor patrijarh se smeškao. Da je samo slutio šta se velikodostojniku vrti po glavi, Kralj bi manje zlurado slavio pobedu nad tim “ljigavim samoživim popom”. Te su misli bile manje božanske od onih što se očekuju od dobrog pastira. Ovako nekako: Pre no što su procvrčale veštice su propevale, a dve poslednje su tamo gde i treba da budu. Danilo? Danilo će uskoro imati jedan novi, vrlo egzotičan začin u vinu, a manastiri više neće skrivati jeretike od Božjega Besa. HEROJ Mada je delio mišljenje nezadovoljnika da kraljevina baš i nije bila najsretnije rešenje, Đorđe je bio duboko ubeđen da ona ima najmanje tri velike prednosti nad Republikom. Prva je bila Cetifeks, mala žuta tabletica koju bi lekari prepisivali kod lakših oblika prehlade i gripa. Sasvim slučajno je otkrio da mala čarolija ima i sporedno dejstvo. Otklanjala je odbojnost prema alkoholu. Nije bilo jednostavno uvek dolaziti do neuglednog pakovanja u društvu u kome novac praktično ne postoji i gde se sve dobija po potrebi, odnosno za bonove. Srećom status ratnog heroja imao je i prednosti. Izgubljenu ruku baš i nije računao u bonuse, ali u kombinaciji sa ordenjem uvek je imala magično dejstvo na sažaljive apotekare. Zahvaljujući Cetifeksu i svojem patrljku, najzad se vratio staroj ljubavi koja je privremeno bila proterana. Nije problem bio u starim vučjim vremenima koja su mu se često vraćala u nemirne snove. Nije to ni bilo vreme šakala koje je proveo na granici. Bilo je i gorega od toga. Rakija mu je trebala zbog ovih vremena, vremena ovaca. Nagledao se užasa i posle paklenog prizora na Salašu kojega nije želeo ni da se seća. Ali se sećao Regimente, gomile divljaka iz pustoši, najčešće naoružanih onime s čime su se i zatekli pri regrutovanju, po nepisanom pravilu najobičnijim lovačkim oružjem. Dobro se sećao i njihove potpune promene, izliva čudnih napada patriotizma koji su ih poput teške i neizlečive bolesti zahvatali na najbesmislenijim mestima. 1

Sećao se i neprijatelja. Teško opremljenih, ugojenih, samodovoljnih jurišnika, koji iza tenkova izranjaju iz oblaka bornih otrova što guše njegove ljude bez gasnih maski. Sećao se i kako su blokirali tenkove, toga se naročito dobro sećao. Zaustavljali su se iznenada, gusenica zaglavljenih leševima njegovih saboraca. Neki od tih leševa su još uvek vrištali. Ponekad mu je u snove dolazila Stojanova četa. Našli su najpre gomilu gaća. Posle su pronašli i Stojanove ljude, žive oderane. Neki su još uvek disali. Tokom povlačenja savezničkih trupa pronašli su im i kože. Uredno usoljene, spakovane u isto tako uredan paket, otkrivene su kod rasplakanog jurišnika koji je neprestano ponavljao: “mader, mader”, šta god mu to značilo. Tamo, na granicama, zauvek je ostao najveći deo đavoljeg nakota iz pustoši. Granata je tresnula kraj njega kada je već skoro sve bilo gotovo. Jedna od poslednjih osvetničkih salvi neprijatelja u rasulu. Posle toga je došla bolnica, pa operacije. Lekari koji su tamo mesarili bili su travari mobilisani po pustoši. Ruku mu nisu spasili, ali nisu uspeli ni da ga ubiju, iako je njihova stručnost bila na nivou stopostotno prilagođenom da u tome uspeju. Bio je previše otporan i previše željan povratka. Pa opet, i to je prošlo. Vreme haosa, vreme ratova, sve je to sad ružna uspomena. Tri i po godine živi po svome ustaljenom ritmu. Kao i svi lojalni stanovnici kraljevine bez problema je dobio stan. Skroman, ali ipak raspoloživ. Da, dobio je i cimera, još jednog olupanog veterana, komplet bez noge. Proglašeni su nesposobnima i kao takvi oslobođeni radne obaveze. Zaludni, obojica su provodili vreme cirkajući brlju koju mu je cimer, ko zna otkuda, redovno donosio u zadivljujućim količinama. Flaše je odavno batalio, a piće je donosio u dve olupane kante, onakve do kojih se lako dolazilo. Bilo ih je posvuda i normalnim porodicama služile su za donošenje vode. Vodovod je dopirao tek do prve tri zgrade u naselju. Bili su sred neprepoznatljivog Novog Beograda, uredno izmalterisanih i opravljenih zgrada, sa sve parkovima, baštama i mnogo pobožnih komšija koji su ga pri svakom susretu pozdravljali, a često mu se i u nevolji nalazili, kada bi gdekoji kućni uređaj zatajio. Tehnika je, uglavnom, bila zaplenjena od dobrostojećih pristalica republike, a zatim prelazila iz ruke u ruku, i teško je bilo očekivati da će biti u savršenom stanju. Tim su stvarčicama bili dobro snabdeveni jer su ih trampili za vodovodne instalacije i sanitarnu keramiku sa stanovnicima onih delova grada do kojih, za razliku od njih, nije dolazila struja. Pustoš je vaskrsla. Gde još zgrade nisu bile naseljene, uzdizale su se džungle građevinskih skela po kojima se poput majmuna užurbano pentralo mnoštvo radnika. Posvuda su se odigravale slične scene. Stopostotna zaposlenost nije bila prazna priča. Naselje bi se u periodu između šest ujutro i šest uveče pretvaralo u obdanište. Dečurlija, koja bi se već rano izjutra rojila u nemogućem mnoštvu, koristila bi odsustvo zaposlenih roditelja i razmilela se po najnemogućijim ćoškovima naselja, nervirajući invalide i žene što su, zahvaljujući deci mlađoj od šest meseci, bile privremeno pošteđene radne obaveze. Ponekad bi tužno odmeravao decu, žaleći što nema nijednog koje bi ga nerviralo tokom nesuvislog postojanja. Dok je bilo vreme, nije ga napravio, a sa ženom nije bio već odavno. Sve su bile bogobojažljive i čestite, a pominjanje, kako su one to zvale, bluuda, terao ih je u furiozni nalet besnila. 1

Možda bi i bile manje besne da je imao obe ruke, bio mlađi i da je manje smrdeo na rakiju, ali to mu nije padalo na pamet. Uostalom, bojao se svoje poluljudske prirode. Ko zna da li je uopšte bio sposoban da ostavi potomstvo? Pa ipak, u početku je sve bilo idila. Ponekad bi se s večeri sastajao komšiluk, tek onako, bez određenog povoda. Rakije je uvek bilo dovoljno, za meze je već išlo malo teže. Razgovori su tekli uobičajeno, žene, deca, poslovi, sve dok rakija ne bi počela da deluje, a nezadovoljne supruge da ronzaju. Tada bi dolazilo vreme fantazija. U umovima tih ljudi Isus je hodao zemljom, Sestrinstvo po podrumima jahalo device, Bog blagonaklono pružao ruku poslušnima, a bezimeni užas odvodio one što izbegavaju radnu obavezu, da bi ih u mračnim uličicama pekao na roštilju. Poverljivo bi se tada, u pola glasa, pominjao “Drugi Talas”, o kome nikada ništa određeno nije saznao. Znao je da rakija zna u dokonim umovima ozbiljno da pomete stvari, pa bi u takvim situacijama napuštao veselu družinu, nevoljan da sluša besmisleno baljezganje. Svet u kome je najveću nevolju činilo grebuckanje grube i džabe dobijene odeće nije delovao previše strašno. Nije u pitanju bio samo Novi Beograd. Putnici su govorili da je prostranstvo van područja Koridora naseljeno kolonistima, da se strahovitom brzinom obnavljaju napuštena naselja, a bogami izgrađuju i potpuno nova. Polja su obrađena, vinogradi orezani, a voćnjaci rađaju. Pa ipak, sve to nije bila ona druga stvar koju je smatrao superiornom prednošću Kraljevine nad Republikom. Ta druga stvar bio je utorak. Tada bi se kupao, brijao i svečano kretao ka autobuskoj stanici. Baš na prvom od tih hodočašća, postao je svestan zbog čega mu je toliko potrebna ošamućenost koju pruža rakija. Dugo je verovao da mu je osim ruke, razneta i njegova neprirodna percepcija. Otkad se vratio više nije osećao ljude, ili tačnije nije bilo zračenja njihovih osećaja. Do tog utorka... Pojavilo se najednom, sasvim neočekivano. Poznata vibracija promene raspoloženja u okolini. Za trenutak je gotovo bio siguran da je to samo neki insekt što mili po njemu. Tek kada su trojica uniformisanih ljudi, s krstolikim simbolima po crnim odorama, kraj njega sproveli nekog jadnika, pretučenog, s lisicama na rukama, shvatio je da oseća refleksiju užasnog straha. Još je izrazitije nedugo potom osetio napad besa Mileninog ljubomornog muža. Buđenje refleksa pri tome ga je ubedilo da su mu perceptori isto onako oštri kao i ranije. Uprkos tome, pokušaji obnavljanja senzacija bili su uzaludni. Trebalo mu je dugo vremena da razjasni šta je nepoznato. Sve vreme osećao je ljude oko sebe, ali ne onako kako se navikao. U vreme Starog Sveta ( Puj, puj, daleko ga bilo) život se svodio na puko preživljavanje i borbu, ali uvek je osećao živopisni kolorit senzacija. Radost, ljubav, mržnju, bes, veselje, tugu. Ali ovo... Ovo je nešto drugo. Jedan jedini osećaj, umnožen poput odjeka, mračni talas. Najsličniji pritisku koji je osetio onog jezivog dana na Bećar Salašu, ali ovog puta suprotnog predznaka. Ako je ono bila Moć, onda je ovo Nemoć. Sivi zid bespomoćnosti natkriven nad svetom, bez izlaza i bez kraja. Najednom je postao svestan da upravo ta presa pritiska njegove preosetljive živce, toliko snažna i bezlična da je telo, ne nalazeći nijedan poznat način za reakciju, poseglo za jedinim lekom koji je poznavalo; za rakijom. Čak je i veselo, živahno stvorenje kao Milena, nekada 1

eksplozija radosti, zračila istim tim mučnim sivilom, uprkos svom grčevitom nastojanju da se neprestano osmehuje. Uprkos tome redovni susreti svakog utorka davali su smisao životu. Nisu ti razgovori bili bog zna šta. Dete, posao, muž... Uglavnom je ona govorila. Iako je po svaku cenu nastojala da bude brbljiva, čula su govorila da to čini zbog njega. Posebno je bila detaljna opisujući svoje dete. Svaki jebeni detinji podvig. Ponekad bi bulaznila poredeći ga sa njime, kao da je mogla znati kakvo je dete bio! Kakve li će tek gluposti pričati o ovom detetu koje sada nosi? Svejedno, slušajući njeno brbljanje lakše je bilo prebroditi vreme do trenutka kada bi najzad došlo vreme za treću prednost Kraljevine, onu koja mu je od sve tri bila najznačajnija: Do subote! Zvezdara. Sklonište za žene. Šetnje manastirskim dvorištem. Sedenje u zagušljivoj sobici. Majka Jelisaveta je govorila da njegovo prisustvo ima umirujuće dejstvo na “Janje Božije”... Ali ovo danas ne razume. Subota je, pa ipak sedi u prašini kraj manastirskih vrata, prazno buljeći u betonski skelet Novoga Hrama dok ga uspomene progone. Jasmina se nikada nije oporavila od užasa na Bećar Salašu. Bila je prebačena u Dedinjsku bolnicu da se zaleče užasne rane. Potrajalo je, ali oporavila se. Nikad više neće izgovoriti nijednu reč, jezik joj niko nije mogao vratiti, ali uz pomoć visprenih proteza počela je pomalo da koristi ruke, i nevešti rukopis nadoknađivao je nerazumljivost grlenih zvukova. Napade plača i nekontrolisano trzanje lekari su objašnjavali užasnim šokovima koje je preživela, ali to je bilo nešto sa čime je mogao da živi... Sedi tako Đorđe, priseća se vremena nade i blene u jutro što se preliva u dan. Oseća kako otopljava, da bi ga potom sunce pržilo, pa se najzad vrela kugla, poče skrivati iza grandioznih kontura nedovršene građevine. Tri meseca! Nikad nisu imali dovoljno vremena za sebe. Svega tri meseca. Toliko su ga dobili pre no što su došli po njega. Kad se vratio dve godine kasnije, u njegovom su stanu bili nepoznati ljudi. Jasminu je njegov odlazak slomio. Brigu o njoj preuzele su časne sestre. Izvukao ju je na sopstvenu odgovornost, pozivajući se na ratne zasluge. Krvarenje iz razrezanih vena zaustavljeno je u poslednjem trenutku i dozvoljeno mu je da je posećuje uz nadzor Majke Jelisavete... Radnici se stadoše vraćati sa radne obaveze i jedan od njih sažaljivo spusti bocu rakije kraj njega. Zaokupljen mislima nije mu se ni zahvalio. Nikad! Nikad je reč koja nema izlečenja, nema popravki. Nikad je reč definitivna i teška. Tu je reč upotrebila Majka Jelisaveta kada je odškrinula manastirska vrata, ne propuštajući ga. Nije znao ko je devojka kojoj se Jasmina obradovala. Kojoj se Jasmina, kako reče Majka Jelisaveta, previše obradovala. Nije poznavao nikoga sa ovlašćenjem Sinoda koga Jasmina može poznavati. Ko je taj neko koji ju je odveo na tajno mesto koje on ne može posećivati? Koje nikad neće moći posetiti... Nikad je reč koja ga je naterala da savlada odvratnost prema rakiji. Čarobnih tabletica nije više imao. Noć je nadvladavala veče kad je, boreći se protiv gađenja, potegao i desilo se! 1

Nije bilo više slučajno otkrivene farmaceutske brane Cetifeksa i alkohol jurnu kroz izmenjeni nervni sastav. Najednom sve se promenilo i um mu se otvorio onome zbog čega je odvratnost prema alkoholu u davnoj operaciji i bila ugrađena. Iluzija je spala sa sveta kao jesenje lišće i video ga je sivog, nesretnog i pregaženog, ali video je jasnije nego ikada tužnu prošlost sa jedne strane, i još nesretniju budućnost sa druge, a između njih, najblistavije od svega, blještao je Put! Taj Put, ta prokleta magistrala koji je oduvek pratio, opet je bio pred njime, opet veličanstven i ravan. Kao onda kad je munja obasjala Jasminine bolno oštre crte lica, kada ju je ljubio kao da sutra nikada neće doći, kad ga je zapahnuo Jasminin teško objašnjivi miris, Put koji je već dugo pratio tražeći je po krivudavim, opasnim i skrovitim stazama. Pojavio se jasniji nego ikada. Cesta koja se stalno gubila i opet izranjala, svaki put sve nejasnija i sve smrtonosnija... Ali jasno je video budućnost, i najzad je znao jedino mesto na kome njih dvoje mogu pronaći mir. Dugo je išao naslepo, stalno progonjen željom da se preda, da najzad sedne i ostane tu. Predugo je staza bila prekinuta i učinilo mu se da je i samo tkanje vremena stalo. Ne, nije vreme stalo, niti je on izgubio osećaj za njega, samo... nije više postojalo. Postojala je samo siva ravan dokle god pogled doseže. Ali kroz sivu tminu vodio je put; staza koja je, privremeno skrivena, naglo izronila i on ustade snažniji no ikad. Sad nije želeo da stane. Bio je najzad siguran da Putovanje ima kraj. Neprestano se uspinjući, sve je brže pratio trag, najzad ponovo otkriven. Polako, sve brže, trčeći najzad, sledio je blještavilo pred sobom, sve do ivice provalije. Otkuda kristalno jasna vizija da je kraj puta baš ovde? Odakle sigurnost da se ovde završava potraga, a možda... Možda je to oduvek znao samo nije mogao da veruje. Svejedno, tu su. Provalija i on. Nema mesta veri i neveri, treba samo pogledati. Beznadežno i očajnički se opirao bestelesnoj sili koja je delovala tačno na vrh brade primoravajući ga da pogleda. Zatvoriću oči... Zatvoriću oči... Zatvor... Ona je bila tamo, sklopljenih veđa. Tamo, iznad provalije. Bila je to ona i nije bila ona. Lomna, nežna, divlja, blješteća snažna, pitoma... Santa leda i živi plamen. Treperila je cela i treperila je u delovima. Utelovljenje apsolutnog mira i večite potrage. Savršeno lepa... JASMINA! Plašila ga je, užasno ga je plašila... Najednom, otvorila je oči i ugleda u njima zvezdano nebo. Pružila je ruku, pošao je k njoj. U prvome momentu je počeo da propada da bi već idućeg trenutka osetio topli dodir na ruci i prostor je nestao. Lebdeli su i znao je da su zvezde i u njegovim očima. Oduvek su bile tu. PRESUDA 1

Iako vozačevo unakaženo lice nije bilo sposobno da izrazi bilo kakav osećaj, nagli pokret kojim je na radiju prebacio komunikacioni kanal na nacionalni, jasno je Atanackoviću davao do znanja da je to učinio kako bi prekinuo otrovnu tiradu balavog majora kome je, obasjano jutarnjim suncem, na reveru razmetljivo blistalo niklovano raspelo. Stara je vojničina bio jedna od mnogobrojnih grešaka zbog kojih se Velimir gorko kajao. Kao i slatkorečivi dupelizac kome su najednom porasli zubi, pa je kraj njega stezao dršku revolvera potajno se nadajući da će pokupiti dodatne poene bude li ga upucao. Dobro se sećao utegnutog cvikeraša sa paperjem od brčića, koji je usred najžešćih bitaka za Koridor dodeljen štabu, pravo sa akademije. Malecki potporučnik večito je bio užurban, zabrinut i tako pun dobrih vibracija da je to bilo mučno gledati. Pa opet, u to vreme Velimir je bio toliko zauzet borbama, da jednostavno nije imao dovoljno vremena da shvati odakle se balavac obreo na najosetljivijem mestu u najkritičnije vreme. Otrovni uticaj gnusne spodobe ga je ubedio da Drugog Talasa nije bilo i to u trenutku kada se sedma regimenta spremala da krene za Beograd. On je bio taj koji mu je nametnuo stav da se ne treba mešati u nerede oko manastira, bio je mračni glas što ga odvraća od zaustavljanja ubistvenih nereda na ulicama. Slepilo kojim ga je obavila aura heroja i nepobedivog borca držalo ga je u mraku do pre šest meseci kada je shvatio da je njegov rok upotrebe istekao. Tek tada su počele da mu se razotkrivaju zablude, koprena za koprenom, jedna po jedna, zahvaljujući unakaženom kapetanu kojem nije bilo teško da svaki dan provede slobodno vreme u turobnoj ćeliji. Povez preko oka i nedostatak desnog uveta bile su uspomene na kazamate republike. U vremenima čistki pre operacije Iskon bio je uhapšen kao zaverenik. Grozna bolest kože i večito cerenje leve strane lica bejahu, opet, posledica savezničkih bojnih otrova. Nije bio baš prijatan lik. Odbio je penzionisanje, odbio ordenje i zbog povučenosti nikada ga nije primetio. Kapetan pre Iskona, kapetan za vreme agresije, kapetan sada. Nikada ništa nije tražio, nikada ništa nije dobio. Ali znao je mnogo toga. Znao je za lomače, znao je za borbene jedinice sa krstovima na uniformama, znao je da su se manastiri odmetnuli od crkvenih vlasti sakrivajući odbegle “jeretike”. Znao je sve što je Atanacković, zaslepljen brbljanjem onog naduvenog klinca nije video. Klinca za čiji je vrtoglavi uspon od potporučnika do majora sam bio kriv. Sada je ionako prekasno da išta promeni. Posmatrao je kroz prozor suludu metamorfozu koju je Novi Beograd doživeo za, koliko li beše, možda pet, pet i po godina? Pomalo se gubio u računanju vremena. Nedavno je ta silna izgradnja za njega predstavljala napredak i pobedu, ali danas je pred njim bila sasvim druga slika. Jednolične fasade, dosadne ulice, uniformisani ljudi... Sve je to podsećalo na jednolično sivilo zatvorske zgrade. U njegovome oku sa fasada stadoše spadati turobni slojevi maltera, pa se za trenutak pojaviše ruševine pustoši, onako divlje kakve su i bile, ali prepune živahnih boja: šarenih grafita, drečavih šatora, i povrh svega, papagajskog odevanja divljih i slobodnih žitelja divljine. Sivilo ulice poče da ga guši strašnom silinom. Odvratio je pogled. Nije verovao da će ikada priznati, ali je taj osećaj bio u njemu, priznao on to ili ne. Žalio je za pustoši. Pokušavajući da izbegne sopstvene misli, stade pažljivije da sluša jednolično, optimizmom prožeto laprdanje spikera što je zvečalo sa nacionalnog kanala. “ Nadljudskim naporima Njegovog Kraljevskog Veličanstva obnovljeni su radovi na južnim prostranstvima. Pod Svetim vođstvom dragih nam Sveštenika, hiljade dobrovoljaca hitaju da 1

se pridruže radnicima što već godinama rade na raščišćavanju divljine. Hram na Zvezdari, najmonumentalnije sakralno zdanje koje će ikada biti izgrađeno na Evropskom kontinentu ulazi u finalnu fazu početkom idućeg meseca...” Gotovo je zadremao potpuno zaboravljajući kuda ga vodi ova vožnja, kad ga najednom poznato ime naglo vrati u stvarnost. Đorđe Đorđević! Eksperiment broj 13! Poslednji kiborg! ” Čuveni naš ratni heroj Đorđe Đorđević, junak bitke kod Crne Trave i veliki ratnik iz borbi za povratak Kralja, pronađen je jutros mrtav na gradilištu Novoga Hrama. Čujmo šta ima da kaže jedan od uplakanih i nesretnih ljudi koji su pronašli telo ovoga heroja...” Pauza...Pucketanje...Lupkanje... ” Pa...Ja...On...”... šaputanje... “ Mi smo radili na postavljanju mramornih podova, a jel'... išli smo po još... mramora. Pa, bio je tamo... razbijen o mramorje k'o stari tanjir...”. Prestao je da sluša. Razbijen o mramorje! Najednom, obuze ga stari osećaj, vizija koju je već negde doživeo. Arsenije ga posmatra odozgo, sa nekog oblaka, podsmešljivo, onako dvosmisleno kako samo on to ume i impresivnim glasom čita iz svoje knjižurine: “A kada Georgijevo zemaljsko obličje bude razbijeno o mramorje, Jasmin će sa Azrom ponovo uzdići Čuvarke Stada, ali začudo pod okriljem drevnog neprijatelja. Onaj ko ne spozna boje noći ne može ni svetlo dana videti. Zlo se baš kao i dobro, ubiti ne može, a sedmo uzdizanje Sestrinstva će biti doba praskozorja, vreme kada se svetlo i mrak prepliću”. Da, pomisli u sebi. Doba praskozorja, vreme sivila. Nije li Arsenije za Opit Broj 13 oduvek tvrdio da je reinkarnacija Svetog Georgija? Najednom, obuze ga neobuzdani, situaciji neprimereni nagon. Sestrinstvo? Drevni Neprijatelj? Sve je najzad shvatio, sve se razbistrilo. Niklovano raspeće kojim se zbunjeni balavac kraj njega ponosio, izgubilo je sjaj pred iznenadnom i neobuzdanom provalom smeha kojom je razveseljeni Atanacković zaglušio tiradu nacionalnog kanala. Nije prestajao da se cereka ni dok su ga zakrabuljene spodobe izvlačile na trg prepun smrknutog sveta. Nervozni popovi nisu uspevali da izgovore litanije prekidani neprestanim Atanackovićevim napadima smeha. Osvetoljubivim pritiskom ruku gurnuli su razgaljenog osuđenika na gomilu granja prislanjajući mu zatim leđa o stub. Smejući se sklopio je ruke, da bi ih dželat iziritiran njegovim kezečenjem mnogo surovije pritegao nego što je uobičajeno. Dok je žicu zatezao preko čela žrtve paljenice, nesigurnost u rukama iskusnog krvnika je postala tolika da je gotovo zaplakao. Pucketanje vatre kao da je samo dodalo galopirajući ritam grohotu koji se najzad pretvorio u urlajuće veselje plamena i smeha. UZDIZANJE Ko bi rekao da će Kristina jednom pokazati mudrost kao nijedna od stanovnica Enklave? Nikada neću zaboraviti njenu nadmenost posle one gotovo zaboravljene detinje trke. 1

Kamo sreće da je Srnica jedino što bledi u vrtlozima sećanja. Nema više teta Anastazije, nema bake i mame, niti ikoga od žitelja Enklave, izuzev nas dve. Ipak ću morati da pregrmim stare uspomene. Kada za Kristinu kažem da je ispala najpametnija, onda to zaista i mislim. Za razliku od nje ja nisam bila protivnica stvaranja novog stada u onom podrumu. U to sam vreme bila zaokupljena drugim stvarima, zbog kojih nisam učestvovala u tragičnom poduhvatu. Baš tada sam počela da otkrivam da sam žena i predavala sam se tajnim igrama sa jednim dečkom iz komšiluka. Da nije bilo toga verovatno ne bi bilo ni mene. Dugo nam je trebalo da izlečimo povrede, posle očajničkog spasenja iz ruku Neprijatelja. Uništenjem tajnih štala uništene su knjige recepata koje su naši krvnici očajnički tražili. Dva meseca surovih ispitivanja nisu nas slomila i niko ništa nije odao, ali čak ni naše znanje nije bilo dovoljno da nas brzo i potpuno oporavi. Pritajene, razorenih tela i duša, prezdravljale smo upotrebljavajući veštinu koju je Neprijatelj tražio – naše znanje o travama. Da je bilo više strpljenja, da smo slušale Kristinu, možda bi sve bilo drugačije, mada, ni ovako ne mislim da je kraj sveta. Nervira me Kristinina litanija kako je ona sve ovo videla, mada se ponekad pitam nije li krv Bećirija jača u njoj nego u meni. Ili je možda preterala sa onim zabranjenim smesama koje otvaraju Vid. Mnoge stvari je predvidela, zapanjujuće tačno, baš onako kako legende govore o prvoj Bećir – Aginici. Upozoravala je na propast poduhvata obnavljanja stada, govorila mi je da ćemo samo nas dve preostati, pa je čak videla i crne haljine. Glupe haljine koje grebu i žuljaju, haljine kojih se, kako izgleda, nikada nećemo otarasiti. Klinke su okej, mada je intrigantno koliko Kristinin autoritet pred njima prevazilazi moj. Uostalom, možda je to sasvim nevažno. Samo je jedan Prsten, a on je na mome prstu! Devojčice su prilično odmakle u laboratorijskim znanjima, pa čak polagano savladavaju i Umetnost. Dobro je to jezgro budućeg Sestrinstva. Pomalo je teško prihvatiti novu nomenklaturu. Nekada smo se ježile od nje. Sveta Majka Azra i Sveta Majka Kristina! Manastir smo preuredile i sve više podseća na Enklavu, samo još neke stvari nedostaju... Životinje, na primer. Devojkama su potrebne. Bez njih, ma koliko talentovane bile, nikada neće savladati Umetnost. Časne sestre, regrutovane iz hramova i episkopija, mnogo su još imale da uče. Prošetala sam do obora i naslonila se na ogradu posmatrajući stvorenje šćućureno u uglu. Moja davno izgubljena životinja, tako usnula i sretna, budila je nostalgiju u umornoj duši. Koliko je samo radosti bilo u njoj kada me je ugledala posle toliko vremena. Jedva sam je sprečila da smesta ne strgne odeću sa sebe, pred zgroženom Majka Jelisaveti. Demonstracija je prošla zapanjujuće dobro, iako je bilo neprijatno posmatrati bradonje u mantijama. Umesto da je umire, oni su je beskrajno povređivali, baš kao što su nekada sa životinjama postupali gosti na Salašu. Uživali su u bolu tog stvorenja, ne shvatajući da je 1

Umetnost mnogo više od toga. Ipak, Dugonoga me je dovoljno volela da joj moj mig bude dovoljan podstrek za podvrgavanje svakoj njihovoj užasoj zamisli. Iako su me postupci svih crkvenjaka bez razlike odbijali, najstrašniji je bio Patrijarh Ignacije koji Dugonogu nije ni dodirnuo. Demonski osmeh, hladne oči i promišljenost svakog pokreta bili su mnogo više ispunjeni sadizmom negoli sve neljudske grozote koje su ostali činili. Nije on želeo Dugonogu. Želeo je Danila i njegove sledbenike. Beskrajnoj strpljivosti tog đavola niko nije mogao izmaći. On je bio taj koji je tražio dokaz tvrdnji o zauzdavanju duše i on je bio taj koji mi je predao Prsten. I eto nas dve; Azra i Jasmin. Tako je pisano, tako jeste. Bez nje ne bih nikada uspela, ali ona više nije ista. Mrzela sam tih pet godina otkako su mi je oduzeli. Bila je uništena, njene divne obline su omlohavile, pokreti su joj postali tromi i neskladni i nije to bilo više ono predivno stvorenje koje sam od najranijeg detinjstva priželjkivala. Bila sam umorna. Umorna psihički, ali i fizički. Ako zamisao nigde ne omane, ovde će uskoro sve vrveti od životinja, mlađih i lepših od ove ostarele i neugledne kobile. Smese za začinjavanje hrane po odmetnutim manastirima bile su u finalnoj fazi. Patrijarh mi je već dodijao svakodnevnim dolascima, ali bez njega neće biti ni manastirskih pridošlica za naše obore. Jasmin je svoju ulogu odigrala, pa ipak, uprkos svem umoru, učiniću još nešto za nju. Zaslužila je tu malu radost. Otvorila sam vrata obora osećajući težinu strašnog žičanog biča u ruci, a šiljci na njegovim krajevima blistali su u polumraku. TRI STIGMATE STEVANA ŠARČEVIĆA Koliko je čovek pokisnuo određuje činjenica sa koliko ambicije neko ulazi u noć. Ako osoba A želi stići do tačke B bez kišobrana C, desi joj se belaj po svim tačkama. Sa druge strane, osoba koja ide na važan sastanak i paor koji gleda u suvu njivu, nemaju isti stav prema kiši. I za pisanje i za čitanje je bitan stepen ambicije kojom ulazimo u knjigu. Stevan Šarčević nije čovek bez ambicije ni da pokisne za pisanje ako treba, ali je u stvaralačkim godinama kada je svestan da se gine za bitnije stvari. Tu je negde i ćorsokak raskorak u koji ume dovesti sopstvene rečenice, ali šetnja po svetu koji nam je podario zavisi više od nas samih. Prvi problem, na koji nailazimo pri čitanju romana koji neguju motive fatalizma i mistične predodređenosti, je to što se arhaizmi koji su bili obeležje vremena Nastasijevića, Komarčića, Vidakovića i Rankovića, često iskašljavaju iz jetre. Pisci, takođe, usled neshvatanja zakona tržišta, često polaze u stvaranje nekih novih "pletisanki", nelogičnih kovanica, jer su manje međ' javom, a više pod dnom. U srpskoj književnosti je već duže na snazi motiv pisca gubitnika, nasuprot salonskoj refleksiji, memoara domaćica u pokušaju i osvajanju "časnog krsta" novoprobuđenih Mišića, Putnika, Stepanovića, te njihovo izjednačavanje sa Mladićem u dojučerašnjim kosmopolitama. Računica je prosta. Pare najčešće zaobilaze pisce, a nada je ta koju poslednju udari svemirski brod na pešačkom. U stilovima je prisutno mutiranje jezičkog 1

izraza i očekivanje reakcije tipa "mora biti da je jako pametno, pošto ništa ne razumem", ali češće sve to nailazi na zevanje, usled ukrašavanja prostih rečenica kao što je "ide Pera u školu". Rezultat - "Žustro ide bledunjavi Pera u mramornu školu" je u najmanju ruku nepotreban. Šarčević robuje ovakvom maniru "kićenja" prilikom interpretacije priče, ali kada se čitalac navikne na manir viška, predstoji mu lepši deo autorovog sveta, a to je pripovedačka koherentnost od početka do samog kraja. Hrabro je na više od sto strana razvući početnu ideju koju bi većina pisaca odbacila izrazom gađenja, jer "nema dovoljno mesa, osim onog gangrenoznog". Šarčević, dakle, "skuplja koske". U ovom slučaju, on je pas koji bi mogao da vodi slepe samoproklamovane vođe naše književnosti. Biti gladan, ne znači i biti jadan, a Šarčević se dobro predstavio ovim delom, niti se trpavši, niti se strpavši na srpski kiosk "boje hrane", žute štampe koja je već ožučila pristup srpskih umetnika stvarnosti. Stil novih autora varira i češće je posledica inspiracije, nego žaoke koja zna zašto je na osinom reku. U okviru sujetnog dozivanja muza, a ne i zasnovano na tehnici da se "zagreje guza", nalazi se manevarska municija srpske B književnosti. Ne radi se pažljivo na oslikavanju scenografije vremena, jer se pisci "vade" na samima sebi dovoljan aksiom da nemaju vremena za to. Šarčević se, donekle, potrudio da ispravi takav pristup, pozicioniravši svet budućnosti u državu bez budućnosti - Srbiju, naravno. Uradio je to, ne insistirajući po svaku cenu na klasičnoj SF scenografiji, jer, ponavljam...Srbija. Šarčevićeva vizija budućnosti je svet tamnih laguma naše apokaliptične današnjice i predstavlja svetlu tačku romana "Kaurinova kletva", svojevrsno zeleno svetlo, uz dobar rad na karakterizaciji ženskih junaka. Žuto svetlo, ni napred-ni nazad ove šetnje je hvatanje u raskoraku između stila roto-romana i idejnih rešenja, koja su maštovitija od uobičajenih za palp. Neke motive možemo posmatrati i kao omaž azijskoj mangi "Akira", odnosno, filmovima "Videodrom", "Robokap", "Tetsuo", "D.O.A" (konkretno, bolest i transformacija duha i tela jednog od likova). Drugi mogu biti inspirisani klasikom erotske književnosti "Priča o devojci O", te filmovima "Duhovi mrtvih" (Vadim) i "Prvi rez" (Riči), odnosno, pričom o Kaliguli i konju (pretvaranje ljudi u životinje, te u objekte sadističkog iživljavanja). Naravno, i da je podstaknut tuđim delima, Šarčević pre svega piše svojevrsni SMSF zasnovan na šetnji kroz srpsku stvarnost. Konkretno, ne treba mu veća inspiracija nego što je raspojanost narkotika, nasilja među maloletnicima, korumpiranog sistema i sve ostale nečistoće, koja se pokušava nalepiti na čoveka u prolazu svetom, slugom kanalizacije, ne obrnuto. Šarčević nije gubitnik zalutao u sopstveni svet, nego vešt kreator radnje i dželat herojima i heroinama ljudskih slabosti, ali konstantno udaranje u nepotrebno izgrađene zidove sopstvenih rečenica, ostavlja posledice po stabilnost romana. Jedan dobar pripovedač tako se suviše uživljava u svoje likove, a to ne bi smeo sebi da dozvoli. Kada kisela kiša počne da nagriza bistu sopstvenom nedostatku ambicije, kada žena izgovori šifru "čista sam", ne bi li je otpadnik imao, a flaša zasmrdi na svoje dno, predaja autodestrukciji jeste dopadljivi kliše, ali od toga mora više, inače samo pišaju i pišaju kiše. Šarčević je veći pisac od sopstvene ambicije. Na nekoliko raskrsnica u samom romanu ostaće upaljeno crveno svetlo. U pitanju je odnos između male junakinje i njene učiteljice. Ingeniozno zamišljen na nivou transformacije, na momente prevazilazi granicu dobrog ukusa. Kada roman prođe kroz crveno, udari ga uticaj koji može proizvesti. Roman, ipak, nastavlja i u gipsu i na štakama, sve do svog uznemirujućeg, ali i efektnog kraja. U ovome možemo naći jednu od vrlina Šarčevića kao pisca. Udaranje u zid, padanje, pa ustajanje iz kloake svakodnevice, zaogrnute pod plaštom SF-a, i 1

završavanje šetnje tako što se mašina, čovek novog doba, ili kiborg pred raspadom, ipak dovuče do cilja, nije osobina gubitnika. "Kaurinova kletva" ne nosi sa sobom i kletvu po autora, niti čitaoce, nego jedan gorak, težak korak, šetnju kroz jednu od mogućih kanalizacija budućnosti. Za književnost koja tapka u istoj nečistoći poslednjih četvrt veka, ovo je, i pored grešaka, smeo pokušaj. Ako što više ljudi krene napred, neko će i izaći iz kanalizacije. U svakom slučaju, na svom putu, Šarčević hoda uspravno. Miloš Živanović JESTE LI OTPORNI NA KLETVE? Nedaleka budućnost, Vojvodina, selendra koja je probijanjem transevropskog koridora pretvorena u trgovački centar. Mlada učiteljica, Jasmina, biva otpuštena i pada u očaj. U međuvremenu pristiže velegradski policajac Đorđe, istražujući surovi zločin i među njima se rađa ljubav. Slučajno otkriva da je žrtva zločina zbog koga je stigao Jasminina rođena sestra. Njegovim povratkom u Beograd otkriva se svet elektromobila, korporacija i kiborga, ali istovremeno i svet bandi, siromaštva i bezakonja, zaražen naizgled neizlečivim virusom. Pa opet u takvom svetu deluju drevne sile. Sestrinstvo je tajni veštičji red koji vekovima unazad pruža bogatima i uticajnima mogućnost da u stvarnosti dožive svoje fantazije. U visokim krugovima su popularne i zaštićene su kroz vekove. Prateći tragove zločina Đorđe u jednom trenutku biva zaražen i gubi posao. Napušta Jasminu u strahu da je ne zarazi. Razočarana ona upada u mrežu Sestrinstva, svet prostitucije i kriminala. Međutim otkriva se da je Jasmina krvni pretedent na čelnu poziciju Sestrinstva. To joj ne olakšava položaj, naprotiv konkurencija će od nje načiniti životinju ne bi li je se oslobodila. Jer Drevna uloga Sestrinstva je pastirska – na Bećar Salašu devojke se dovode do stadijuma kad i same poveruju da su životinje. Đorđe tražeći Jasminu sve više otkriva i najzad stiže do drevnog neprijatelja Sestrinstva – do Crkve. Prema starome predanju uzdizanja Sestrinstva su ciklična. Đorđe se sve više upliće i polagano shvata da se sprema prevrat u koji su upletene vojne frakcije, sindikati, crkva, pa čak i republikom obezvlašćena kraljevska porodica. Dok crkva nalazi saveznike, unutar Sestrinstva pretedenti za vođstvo se bore oko prstena koji im obezbeđuje status. Pri tome bez pardona gaze leševe, vešto uklanjajući tragove. Prevrat se događa, ali umesto da napaćenom stanovništvu olakša život, donosi samo nove užase. Sestrinstvo se uzdiže uprkos svemu, a Đorđe i Jasmina umiru. 1

Ljubavni trougao između policajca, učiteljice i devojke koja se bori na strani Otpora. Kanibalizam. Advokat koji bira pogrešnu stranu. Gazdarica bordela koja prodaje Plavi Grom, izuzetno jaku drogu. Vojnik koji žrtvuje brata. Sveštenik koji otkriva kletvu. Mnogo raznovrsnih karaktera koji imaju isti cilj – da po svaku cenu dobiju ono što žele. Andrea Baskin O AUTORU Rođen u Subotici 1962. Završio srednju tehničku školu, započeo elektrotehnički fakultet, potom radio u nekoliko društvenih preduzeća, te je zbog nestalne prirode sve to napustio. Pisanjem se bavi od najranijih dana. Još kao osnovnoškolac dobijao neke nevažne nagrade za pisanije objavljene u školskom časopisu. Prva mu je ljubav poezija, ali je sticajem okolnosti svoje prve priče devedesetih godina prošlog veka objavio u fanzinu "Meteor". Kako se "Meteor" bavio fantastikom, to je odredilo Stevanov kasniji spisateljski put. Knjige: Zbirka poezije „Na tragu svetlosti", „ Argus", 2013 Roman “Sam, ispod šljive” sa Lazarom Janićem, Nova Poetika, 2013 Roman „Kaurinova kletva", Nova Poetika, 2014 Zbirka priča „Dolazak tame", Nera, 2014 Roman „Kolevkine hronike" sa Darkom Savićem, „ Argus", 2016 Zbirka poezije „Mehanika žrtvenog obreda", „ Amazon", 2016 Zastupljen: U zbirkama priča: „Jedan život u manje od devetsto znakova“, "Baton", „Nešto diše u mojoj torti“, „Kako sam ubio ljubav“,„Vetar po ocu“, „Suze za Velosa“, „Slavin poj“, „Antologija jugoslovenske kratke proze“, "Bosna srebrena" "Reči u vremenu", „Treći Nušić - kako smo se satirali“, „Hilandar“, "Majski susreti 2013", "Anomalija 2",„Prijedorski književni karavan", „Prsten s one strane sna", „Zbornik savremenih ljubavnih priča", „Volim da letim", „Ljubav i Smisao“, „HAARP i druge priče o teorijama zavere“, „Preobražaji“, „Kajmakčalanska 11“, "Regia fantastica",„Đavolji prst“, „Fosilni zapis“, te u Alminim zbornicima „Najkraće priče“ za 2010-tu, 2011-tu, 2012-tu, 2014-tu i 2015-tu godinu. Zbornicima poezije: „Između dva sveta“ , „Osmeh život krasi" „Izvan dometa", „Zbornik savremene ljubavne poezije", „ Ljubavi, čežnjom te zovem", „ Kapija sna ", „Vršačko pero 15 “, „Pesmodari mira “, „Garavi sokak 2015 “ U fanzinima: “Meteor”, “Terra”, “Eridan”,“Librarion” i “Raketla”, 1

U časopisima: „Znak Sagite“,"UBIQ", „Avangrad”,„Ilustrovana politika“ „Titelteka“, „Afirmator“, „Avlija“, „Sizif“, i „Marsonikon“ U E-časopisima: „Libartes“, „Arteist“, „Škrip“, „Zvezdani kolodvor“ i „Argus Magazin“ Na Web portalima: „Art Anima“ , ,ProzaOnLine“, „Književnost.org“ i „Beleg“ U Webzinima: „HellyCherry“ i „Trablmejker“ Sarađivao sa Milivojem Anđelkovićem na projektu „Naseljavanje Vizantije“ Nagrade: Treće mesto na konkursu „SCI&FI“ 2010 Treće mesto na konkursu webzina HellyCherry za aforizam, 2011. Prvo mesto na konkursu „Beleg“ 2013 Drugo mesto na konkursu "Jahači Apokalipse", SF Serbia, 2013 Drugo mesto na konkursu „Osmeh život krasi 2013" Treće mesto na "24.Srb-Yu poet festu", 2013 Treće mesto na konkursu „Nušićijada 2013“ Pohvala za najosećajniju ljubavnu pesmu, Mrkonjić Grad, 2014 Treće mesto na konkursu ,,Crne Ovce“ 2015-te za priču „Viva la revolución“ "Subotički Oskar popularnosti" 2014-te za najpopularnijeg književnika grada Subotice OBJAVLJENE RECENZIJE Zoran Užarević, „Žica", Vedran Furtula, „Iskrenja“, Slobodan Anić „Osluškivač snova", Angelina Dimitrijević „Priča o lala Lazi i njegovom salašu", Lazar Janić „Misli očešljane vetrom", „Kuća obrasla bršljanom" i „Veštičje ludilo", Slobodan Anić „Zlatna jabuka" Za izdavača Lazar Janić Glavni i odgovorni urednik Milomir Bata Cvetković Lektura Miloš Živanović Prelom Milica Joksimović Dizajn Milomir Bata Cvetković 1

Tehnički urednik Milica Joksimović ISBN: 9781310546136 Title: Kaurinova Kletva Author: Stevan Šarčević Publisher: Smashwords, Inc. CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 821.163.41-31 ŠARČEVIĆ, Stevan, 1962- Kaurinova kletva : roman Stevan Šarčević. Beograd : Nova poetika, 2014 (Beograd : Naučna KMD). - 311 str. ; 17 cm. - (Argus Books & Magazines. Edicija Romani, novele, priče ; kolo 2, knj. 4) Tiraž 500. - Str. 5-6: Jeste li otporni na kletve? / Andrea Baskin. - Str. 304-307: Tri stigmate Stevana Šarčevića / Miloš Živanović. O autoru: str. 308-309. ISBN 978-86-6317-046-9 COBISS.SR-ID 203327756 1