Stevan Šarčević-Kaurinova kletva

Klinci iza njega su uprtili pajtaša i odneše ga nekud, pa su njih dvoje bili sami, ako se ne računaju tipovi u senkama što su ga vrebali kroz proklete laserske nišane. Najednom klinka se nasmešila. Nije da joj je priličilo, ali bilo mu je lakše. Izgledalo je da će se uprkos svemu nekako izvući. - Onda... Mogu da idem? - Pokušao je da joj uzvrati osmeh. - Možeš. Osim ako nisi raspoložen da pojedeš nešto. U stvari, molim te da mi se pridružiš na večeri. Kako vidim ostao si bez košulje. Pošto je ona sada na Siminoj nozi mogla bih ti dati neku iz naših zaliha. Pa? Šta kažeš? - Klinci uopšte nisu delovali kao barabe. Nastavila je da se smeši. - Vidi, ja baš i nisam reprezentativni uzorak. Možda je ipak bolje da odem. - procedi. - Malo je ljudi koje sam nešto molila. Nemoj me odbiti. - Istini za volju bio je prilično gladan. Klinka nije delovala zlovoljno i prihvatio je ponudu. Uostalom, nije imao mnogo šta da izgubi. Dva sata kasnije sedeo je oči u oči sa domaćicom odeven u neskladnu kombinaciju uniformi. Umesto ruiniranih cipela na nogama je imao glanc nove patike. Stomak mu je bio prepun konzervirane hrane kojom su domaćini raspolagali u neograničenim količinama, a pivo koje su mu neprestano dodavali bilo je luksuz koji odavno nije okusio. Saznao je dosta o veseloj bratiji, mada mu je ostalo nejasno zbog čega. Najlogičnije objašnjenje bi bilo da ga klinka gotivi. Pomalo ironično. O sličnim grupama se znalo u policijskim krugovima i neprestano je vršena potraga za njima. Uprkos tome niko nikada nije uspeo da pronađe ama baš nikakve dokaze, pa čak ni naznake o postojanju poluvojnih organizacija poput ove. Lično je verovao da se radi o još jednoj urbanoj legendi. Sad kada je policijska karijera završena, on pronalazi ono što čitave ekipe specijalaca nisu otkrile. Klinka je piljila u njegove pomodrele zanoktice. Posle poduže pauze mu se bezbrižno obratila. - P.G.H. ? - Glas joj je bio ravan poput daske. - P.G.H. ! - Odgovorio joj je kao da je upravo ispričala dobar vic. Ona podiže glavu i pogleda ga u oči. Gotovo je, pomisli. U krajnjoj liniji barem se najeo i obnovio garderobu. Nikog ne možeš optužiti što izbacuje putujuću vreću zaraze. Spremio se da ustane i napusti ugodno društvo, ali ona nije ničim pokazivala da je šokirana otkrićem. Naprotiv, smešila se. - Ne brini. Imuni smo. - Ako je sve što je dosada čuo nekako i progutao, počevši od priče da klinci trguju tehnološkim i medicinskim podacima maznutim od korporacija i to u rasponu od najsitnijih do najkrupnijih, preko verzije trgovine gde se isplate vrše u vojnoj opremi, pa sve do neverovatnih anegdota o upadima u dobro čuvane trezore i laboratorije, ovo je već bilo suviše. - Ma ko ste, bre, vi ljudi? - Prasnuo je. Bilo je jasno da ova ekipa ne može nikako da se ubroji u klasične maloletničke bande. Kao prvo, oprema koju su koristili prošla bi kao savremena u bilo kojoj vojnoj jedinici. Druga stvar koja se nikako nije mogla zanemariti je bila podzemna jazbina pretrpana najmodernijim uređajima, toliko dobro skrivena, da nijedna lokalna banda nikada nije uspela da je otkrije. Možda su instalacije bile potpuno ispravne kada su se uselili, možda su nadzorni sistemi već tada bili spremni, ali oni su svu tu opremu 5

servisirali. Neko je tu imao znanje kojim opremu održava u upotrebljivom stanju. Verovatno stariji članovi ekipe koje je tokom večere uočavao kako tiho prolaze. I pored toga, tvrdnja da je neko imun na virus zbog kojega su spaljivana čitava naselja, bila je neverovatna. Đorđetov ispad ni najmanje nije uznemirio sagovornicu. U stvari klinka je bila brbljiva i rado je pričala. - Slušaj, P.G.H., što je skraćenica za „progresivni gubitak hemoglobina“ se pojavio tokom probijanja Koridora. Razmisli kako se širio. Niko nikada nije objasnio na koji se način najednom pojavljivao u naseljima koja su bila na pravcima izgradnje, a još manje kako je nestajao čim bi stanovništvo bilo premešteno. Visokootporni virus poput P.G.H.-a bi se zadržao u tlu. Nikada se niko od radnika na trasi nije zarazio uprkos nadljudskim naporima kojima su bili podvrgnuti. Čak i da zanemarimo istoriju, volela bih da čujem kako je moguće da se bolest pojavljuje baš posvuda gde su vlast i policija zatajile. Koja je to oštrica koja čini da stanovništvo Starog Grada nikada nije bilo zaraženo, kada se na samo kilometar od njih nalaze čitava legla zaraze? Misliš li da vetrovi duvaju isključivo od Starog Grada prema novom Beogradu? - Zaustavila se. - Šta hoćeš time da kažeš? - Njena logika je bila neoboriva. Zadrhtao je pred onim što je naslućivao. - P.G.H. je bolest nastala u laboratoriji i postoji vakcina protiv nje. Ljudi koji su nastanjeni u područjima koja su istovremeno i staništa elite su potajno vakcinisani i ne mogu se zaraziti P.G.H.- om. - izdeklamova ona trijumfalno. - Budalo! Ja sam policajac i imam bolest krvi! - Ima li ikoga bližeg eliti? - Znam ko si. Rečeno mi je da si bio policajac. U stvari predloženo mi je da te upucamo. Nekako sam imala utisak da ćeš nam više koristiti živ. Naravno da si kao policajac imun na P.G.H. Ono što te čini bolesnim je lažnjak, blaga forma virusa koju ćeš u roku od par meseci izbaciti iz sebe i bez lekova. Ali mi posedujemo nešto što će tvoje telo osloboditi infekcije u roku od par dana. Ako želiš, možemo ti to dati. - Lažnjak?! - Priča je bila luda, ali u njemu je probudila divlju nadu. - Naravno, ali tu se postavlja pitanje odakle se tvoja bolest stvorila? To je retka forma virusa, kakav poseduju samo posvećeni. Bezazlena bolest precizno programirana da u svemu imitira P.G.H. ne nastaje spontano. Uz sve dužno poštovanje, evo kako ja to vidim. Nekome si se gadno zamerio i taj neko je hteo da te makne iz službe. - Branka! - Znao je kome je smetao. Znao je ko ga je zarazio. - Šta?! Koje si to ime spomenuo? - Nagla se ka njemu. - Rekoh Branka, vlasnica bordela na južnom obodu novog Beograda. Ona je... - Prokleta kučka. Ta zver je kriva za nestanak moje sestre!- Sestra! Slike su se složile poput mozaika. Odatle mu je klinka bila poznata! Neverovatno je ličila na sestru. Devojčicu koja je krvarila pod Brankinim štapom. - Nestanak tvoje sestre? - Nije bilo vreme da joj opisuje užas koji je video. 5

- Jeste. U podrumima Brankine javne kuće nalaze se neke stvari. Moćne stvari za koje bi farmaceutske kompanije mnogo platile. Sekica je otkrila prolaz koji vodi do Brankičinog skladišta. Tražila je Plavi Grom, ali umesto njega je u kutijama bila gomila dokumentacije. Proučili smo sve što je donela i shvatili da se u Brankinom posedu nalaze smese koje su sposobne da zaleče i najteže povrede, navodno pravljene po drevnim receptima. Sestra je zahtevala da se vrati i donese nam te stvari. Nagovarali smo je da to prepusti nekom iskusnijem, ali ona je želela da se dokazuje. Jednostavno nije nikome odala gde se nalazi prolaz. Pustili smo je najzad i bezbedno se vratila. Donela je gomilu flašica. Testirali smo ih i zaključili smo da je to sedativ. Vrlo moćan sedativ. Mogli smo naplatiti robu i zaboraviti Brankine tajne, ali ona je želela više. Nešto u onim dokumentima označeno kao Rebekina mast. Vratila se i treći put. Od tada je nisam videla. Moji ljudi i dalje traže prokleti prolaz, a kada ga nađu, ja neću tražiti Rebekinu mast. Potražiću Branku... - Voleo bih da ti se pridružim. Brankica je i mene poprilično zadužila. - Ako nije bolestan, sve može da se popravi. Nije kasno da potraži Jasminu i zajedno se presele negde gde nikada nisu čuli za njega. Negde daleko od ovoga ludila. Možda u neki od mirnih gradića pokraj Koridora. Možda baš tamo gde su se i upoznali. Planovi su se najednom počeli osokoljeno rojiti. On nije bolestan, nije nikada ni bio. Klinka nije pričala gluposti. - Zovem se Milena - reče mu pred kraj dana posmatrajući ga nedefinisanim pogledom. Dali su mu injekciju i prespavao je noć kod njih, baš kao i nekoliko sledećih. Milena se sve vreme motala oko njega. Dan kasnije se setio morbidne kape na glavi njihovog kompanjona, i rekao domaćici da je stvar ostala iza kontejnera kod Rajfajzena. Radilo o skupocenom infracrvenom uređaju za noćno osmatranje, objasnila mu je. Smesta je poslala jednog od momaka da pokupi igračkicu. Redovno su mu davali terapiju i četvrtog dana pomodrelost zanoktica se potpuno povukla. Petog dana odšetao je do privatne klinike u kojoj mu je potvrđeno da u krvi nema ni traga od bolesti. Bio je sebičan i nije mu palo ni na kraj pameti da se vraća do Merkatora i zahvali spasiocima. Nije više ni pomislio na devojčicu koja ga je krišom posmatrala dok spava. ISKUŠENJE Stigla je kući uvređena i umorna. Po ustaljenom redosledu je na stolu bio ogromni buket, drečavo upakovana kutija i svečano postavljeni ručak. Nasred tanjira je bila poruka: “Dolazim u 8”. Vazu je zajedno sa ružama tresnula o zid i komadići kristala se razleteše na sve strane. Oduševila se neredom i pobacala sve sa stola. Najzad se sterilna urednost sobe vratila u svoje prirodno stanje. Osmotrila je zadovoljno novonastali haos, a zatim je izbacila kutiju na hodnik. Do pola jedan se nervozno šetkala po kući, a zatim ogladnela. Skupila je upotrebljive 5

komade razbacane hrane i ručala. Zatim je zamišljeno sedela, da bi oko pola pet nesigurno otvorila vrata i pokupila izbačeni paket. Unela ga je i sumnjičavo odložila na sto. Jedno vreme ga je posmatrala, a zatim otvorila. Unutra je bila plamenocrvena haljina i par predivnih sandalica. Spustila je sa nevericom dlan na haljinu: Izgled nije varao. Svila? Trgla je ruku kao da se opekla i sela na stolicu, pa nepomično buljila u otvoreni paket. Posle pola sata ustala je i raširila haljinu preko stola. Bila je predivna. Zatim ju je obukla. Stade nameštati otvoreni prozor, da bi najzad, zadovoljna uglom pod kojim se nalazio, stala da se ogleda u njemu. Duga haljina sa bretelama, duboko otvorena na leđima. Visoki izrez sa desne strane joj se penjao do bokova, ali začudo to nije bilo nimalo neprijatno. Haljina joj je savršeno pristajala, kao da je krojena za nju. Delovalo je... Seksi... Potom je obula sandalice. Njen broj. Ugodne. Skupe. Ponovo je osmotrila odraz i osećala se poželjnom i lepom. Podigla je kosu i uvezala je gumicom na vrhu glave, ali ju je, posle kraćeg nećkanja, ponovo raspustila. Oko pola osam nestrpljivo je sedela u stolici doterana i našminkana. Radoznalost ju je izjedala. Radoznalost je ubila mačku. Tačno u dvadeset časova, precizno kao smrt, začu se odmereno kucanje. Otvorila je. Doktorica. Odlučnim pokretom je odgurnula vrata i ona se širom raskriliše. Bila je odevena u široko dvoredno štofano odelo i u široke pantalone što padaju preko cipela ravnoga đona. Široka kravata i košulja uštirkane kragne dopunjavali su dendijevski šarm. Pogled joj je klizio preko Jasmininog tela. Najednom doktoričina ruka se poput zmije ustremi u izrez Jasminine haljine i strže joj gaćice. Zatim se nonšalantno odšetala do kante za smeće i odbacila poderani veš. Potom ju je dograbila za ruku i povukla za sobom. Jasmina krenu pokušavajući nešto da izgovori, ali nije uspevala. Cupkala je za Alidom niz stepenice, za trenutak ugledala smrknuto lice baba Olge i našla se najzad na ulici. Ćutljiva žena ju je vodila ka ogromnom automobilu na kojem je visoki vozač već otvorio vrata. Sela je u udobno sedište osećajući na sebi probadajući pogled. Vrata se zatvoriše za njom. Sve vreme vožnje intrigantna saputnica je nijednom nije pogledala, niti je progovorila. Srce joj je tuklo, knedla u grlu gušila. Kola se zaustaviše. Izašla je. Položaj Alidine ruke nije joj ostavljao drugog izbora nego da je uhvati pod ruku. Sele su posred skupog restorana sa livrejisanim konobarima. Probala je mnogo nepoznatih đakonija. Pila stogodišnja vina kao da ništa drugo nije radila celog života. Posle je ruku pod ruku sa Alidom došla do kola i odvezla se kući. Na rastanku pratilja je nežno poljubi u obraz i progovori prvi put te večeri – Sutra u osam. Uznemirena dugo potom nije zaspala. Probudili su je zveketavi zvuci. Otvorivši oči ugledala je troje mladih ljudi kako spremaju sobu. Pokušala je da razgovara sa njima, ali oni su je ignorisali. Završivši posao, izađoše i zaključaše vrata za sobom. Oko podne su se vratili noseći ručak. Otišli su tiho kao što su i došli. 5

Alida je došla u osam. Veče je proteklo tiho kao i prethodni put. Kad u povratku stigoše pred Jasminin stan, Alida ju je dopratila do vrata. Već je krenula da otključava kad je osetila lagani dodir na stražnjici. Osvrnula se i susrela Alidin ledeni pogled. Ušla je u stan praćena družbenicom. Bez ikakvog prelaza Alida grubo strže haljinu sa nje. Najednom osta gola i sluđena. Doktorica joj pruži ruku. Prihvatila ju je i ispratila Alidu do kreveta. Nimalo nežno, Alida je gurnu na ležaj. Potom uštogljeno sede kraj nje i stade je milovati po kosi. Kad Jasminino drhturenje prestade, Alida je nežno dohvati za ruku i njenim joj prstima stade prevlačiti preko najintimnije tačke. Potom je oslobodi. Jasmina nije znala šta joj je činiti. Alida ju je ozbiljno posmatrala, a zatim joj je blago gurnula ruku. Kad je Jasmina nastavila da se mazi Alida se zadovoljno nasmešila. Uštinuvši je za bradavicu i nežno joj poljubivši usne, premestila se na stolicu. Namestila je kravatu, prekrstila noge, zapalila cigaretu i posmatrala Jasminu koja se gubila, sluđena i zbunjena. Grčevi ekstaze protresoše joj telo. U slatkom ludilu jedva da je nazirala kako Alida gasi cigaretu, ustaje i odlazi. Za trenutak se osetila neprijatno, a onda se prepustila prijatnom sanjarenju. Od te večeri Jasminin život je postao iščekivanje. Čekala je pospremanje sobe, donošenje ručka, izlazak u restoran i Alidin pogled dok se igra. Kao na beskrajnoj traci. U tih pet dana ni jednog jedinog trenutka nije pomislila na Đorđa. Šeste večeri njihovom stolu u restoranu prišla je bucmasta žena u crnoj bluzi. Napadno zlatni pojas odudarao je od odeće i tamne, unazad začešljane kose. Bila je u društvu plavuše koščatog lica koja je zastala na korak-dva od stola. Elegantno joj je celivala ruku, a zatim progovorila fiksirajući je sitnim očima : − Zovem se Branka. Čujem da tražite posao. NOĆ KAD SE MAMA VRATILA Tog jutra nastala je neobična užurbanost po imanju. Baka je naredila da dovedem Srnicu. Kada sam shvatila da želi da je upregne u teška kola koja su jedva vukle dve snažne kobile, gotovo sam pobesnela. Setivši se, ipak, šta je baka učinila za mene i Srnicu oćutala sam to skrnavljenje. Moja kobila je od samog početka imala ozbiljan otpor prema baki. Nevolja je počela kad je baka pokušala da namesti amove. Životinja je naglo odskočila i gotovo me srušila vukući povodac. Baku je opiranje naljutilo i šiba se naglo i besno obrušila na Srnicine bokove. Bilo je to surovo šibanje i kobila je urlala od bolova, pa sam se bacila među njih. Tako i na mene pade žestok ujed korbača, što je zaustavilo baku. Privukla sam preplašenu životinju. Kobila je drhturila krvareći iz dubokih posekotina, ali moj ju je dodir smirivao. Mazila sam je i po lagodnom meškoljenju znala sam da joj prija. Kad se životinja umirila, lako sam postavila amove. Srnica se krotko podmetala, čak počela i da vrcka zadovoljna mojom pažnjom. Čim je uprezanje završeno, počela je nestrpljivo da struže nogama. Baka je sa nevericom posmatrala kobilino ponašanje i najzad je progovorila : - Neka sam prokleta ako sam ikada u životu čula za nešto slično. Drago mi je što nismo prodali ovo ludo stvorenje. Popevši se na kola, baka lagano ošinu Srnicu kajasima na šta je ona nenadano lako povukla teška kola. Opuštenim kasom, kao da ne vuče onakav teret, kobila, vođena sigurnom bakinom rukom, otkasa do šumice, te skupismo iglice određene vrste četinara i obrasmo 5

retke i lako prepoznatljive trave. Posle smo se odvezle do močvare i tu nastade nevolja. Srnica je prepoznala mesto i nije bilo boga da je natera da uđe među trstike. Najzad smo je ostavili i pešice pošle da skupljamo cvetove lokvanja, močvarno korenje i skrivene plavičaste pečurke. Sledećih dana sa Srnicom nisam provodila mnogo vremena. Nahranila bih je, kratko bi se poigrale i vraćala bih se poslu u laboratoriji. Baka je tih dana pripremala napitke mračne vrste. Posebne kombinacije sa hipnotičkim svojstvima i napitke sposobne da zamrače bilo čiji um. Pravile smo čak i ljubavne napitke. Par dana kasnije baka je bila zadovoljna. Nisam imala nikakvu zamisao o tome šta planira sa zlokobnim smesama, ali bila sam vrlo sretna zbog čestitki na pokazanom uspehu. Posle tog napornog perioda vratila sam se lutanjima. Priljubljena uz Srnicina leđa, s vetrom u kosi, po cele dane bih jezdila unaokolo, ili učestvovala u klinačkim trkama. Pratio me glas da sam na svojoj životinji nepobediva. Sa lakoćom bih nadaleko ostavljala svakog protivnika koji bi se lakomisleno usudio da me izazove. Dani su prolazili lagodno. Srnica je imala terapijsko delovanje na mene. Na imanju dobismo prvog gosta posle dugo vremena. Pretrnula sam saznavši novost. Nisam mogla zamisliti Srnicu pod bičem nepažljivih turista. Baka je ubrzo otklonila moje strahove, govoreći da ludu kobilu izuzev mene, niko ne može da obuzda i da je gosti neće uprezati. Odranije sam poznavala našeg prvog gosta. Inspektor Radojković. Plašio me je još od vremena kada sam ga prvi put videla. Odeven u ležernu letnju odeću u punoj nakaznosti je pokazivao čime je stekao nadimak “Orangutan”. Ispod obrijane brade, negde od sredine vrata, nastavljala se neprirodna kosmatost, primetna i na njegovim šakama. Slika i prilika zveri po kojoj su ga prozvali. Radilo se o ogromnom čoveku nezgrapnog hoda i predimenzioniranih udova, neprijatnog i agresivnog ponašanja. Baka je insistirala da se strpim i da budem ljubazna. Sledećeg dana baka je otišla van Enklave. Bila sam ubeđena da je otišla da poseti mamu i bezbrižno sam se posvetila Srnici. Ponekad bi jurili preko brežuljaka ili livada, ponekad bih sa ostalom decom lagano kaskala kroz centralni deo naselja i bila ponosna na mezimčetovo odmereno ponašanje Sve ređe sam učestvovala u trkama. Niko nije smeo da se suprotstavi mojoj kobili. Miljenicu sam redovno kupala i negovala i bilo je nemoguće naći lepšu životinju. Imala je jednu, meni dragu osobinu, koja bi je na bilo kojoj drugoj farmi učinila potpuno bezvrednom. Nikome osim mene nije dozvoljavala ni da je dodirne, a kamoli pojaše. Te sam vrele letnje večeri provodila u Srnicinom odeljku i igrale bismo se do duboko u noć. Dahtala je pod mojim milovanjima prepuna sreće. Već odavno nisam koristila ni bič ni mamuze i redovno sam je negovala kremama koje sam sama spravljala. Srnicino telo bilo je glatko i mekano na dodir. Ali, ispod nežne površine pod mojim dlanom podrhtavali su snažni mišići. Trećeg dana baka se vratila dovodeći tri mlade kobile. Nestašno su vrckale i neprestano su se glasno kikotale. Nemirna i luckasta stvorenja. Tada mi je baka rekla nešto što sam potom dugo pamtila: 5

- Imanje koje naslediš neće biti ova bruka koju vidiš. Kako ono zoveš svoju ludu kobilu? Srnica, je li? Vidiš tvoja Srnica će uskoro imati veliko društvo. Lično sam se potrudila da obroci novih životinja budu pripremljeni po tradicionalnim metodama Sestrinstva. Iste noći sam naučila postupak sapinjanja kobila, pa sam tek potom pospano obišla Srnicu. Poželeh laku noć baki koja je sedela u trpezariji sa našim gostom, čuvenim inspektorom Orangutanom. Premetali su nekakve papire sa kojih je Orangutan nešto prepisivao u notes. Iduće jutro je Orangutan otputovao, a baka se posvetila treningu novih životinja. Nije bilo druge nego da je odmenim u laboratoriji. Izrađivala sam rastvore i smese, sve češće koristeći gotovo zaboravljenu sveščicu ispunjenu drevnim receptima. Time obuzeta, zapustila sam svoju kobilu. Nisam imala ni snage ni volje da se zadržavam sa Srnicom duže no da joj ubacim obrok u odeljak. Primetila sam ljubimičinu deprimiranost, ali nisam imala vremena da joj se ozbiljnije posvetim. Kada je baka i drugi put otišla u nabavku sve je ostalo na meni. Kasno noću bih se rušila u krevet i umirala, da bih ujutro vaskrsavala i započinjala omrznuti redosled dnevnih obaveza. Vrativši se, baka je dovela nove ždrebice. Najednom smo imali dovoljno životinja za celodnevno dirinčenje. Srnica je postajala sve ljubomornija i neuravnoteženija, posebno kada bih se bavila mladim kobilama. Posle nedelju dana paklenog tempa, baka je unajmila tri radnice sa okolnih imanja. Iskusne žene su munjevito obavljale poslove za koje je meni trebao po ceo dan. Kad sam se najzad vratila svojoj ljubimici, bila je toliko nadurena da nije bilo načina da joj se dodvorim. Okretala bi glavu od mene, na milovanja bi se jogunasto izmicala, bombone je odbijala, a one koje bih joj silom trpala u usta smesta bi ispljunula. Danima je trajala njena pobuna i moji zaludni pokušaji da je odobrovoljim. Kad sam jedne večeri zlovoljno krenula ka izlazu iz odeljka razmišljajući o bakinom savetu da je pošteno išibam, kobila poče da zavija poput psa. Naslonjena na zid odeljka tresla se celim telom i za trenutak pomislih da je bolesna. Zabrinuto se vratih, da bi životinja najednom počela trljati lice o moje čizme. Dodir ruke kao da ju je prepao i trgla se kao ošinuta. Krupne vlažne oči se podigoše ka meni. Pomilovala sam je i uzdrhtala je. Savez je ponovo bio uspostavljen. Isto veče mama se vratila. Zastala je na ulazu i ni danas sa sigurnošću ne mogu reći da li je plakala ili se smejala. Dugo ostadosmo bez reči, čvrsto pripijene. POTRAGA Bilo je uzalud. Tetka Olga nije znala gde je Jasmina. Stan je otkazala sasvim iznenada, iako je imala više od mesec dana unapred isplaćene stanarine. Otišla je naglo i bez reči, ko bi ga znao kuda. Nije joj se ispovedala, tako mu barem reče vidno neraspoložena i reumom 5

mučena starica. Đorđetovo iskustvo je govorilo da baba nešto taji, ali koliko god pokušavao, nije uspevao da izvuče iz nje ništa više od onog što mu je rekla. Pokušao je raspitivanjem po mreži policijskih doušnika. U početku se ponadao da je na pravom tragu, ali posle nekoliko stranputica i nevolja sa makroima, ispostavilo se da je uspeh potrage nikakav. Žena poput Jasmine nije mogla proći nezapaženo, pa ipak niko nije ništa znao. Đorđa je progonio osećaj da nešto izmiče, da doušnici postaju nervozni čim se pomene Jasminino ime. Pripisavši to svojoj uzbuđenosti, brzopleto je zaključio da je Jasmina napustila Beograd. Ubrzo je nestrpljivo osmatrao pustaru kroz zamazani vetrobran čelnog kamiona u jednom od mnogobrojnih konvoja koji su mileli prema granici. Začudo, putovanje je proteklo mirno i posle predugog truckanja kroz pustoš, pred samo veče ugledao je svetla dobro poznatog naselja. Skočivši sa kamiona gotovo je potrčao ka severu gde se nalazila škola i sobica prepuna uspomena. Srce mu je divlje tuklo dok je ulazio u školsko dvorište, a pre no što je zakucao na vrata zapuštene zgradice učinilo mu se da će se srušiti. Ipak, učinio je to hrabro. Posle poduže pauze začuše se šumovi sa unutrašnje strane, zatim koraci. Najzad, posle čitave večnosti i tihog okretanja ključa u bravi, vrata se otškrinuše. Iza njih proviri bucmasto lice i pospani se pogled ravnodušno zapilji u njega. Simpatična ženica je sa neverovatno strpljivo pokušavala da razazna smisao u beskrajnom ponavljanju reči “Jasmina“. Pokušala je sa objašnjenjem o popodnevnom roditeljskom terminu, ali zamuckivanje nije prestajalo sve dok joj najzad nije sinulo. - Ah vi tražite prethodnu učiteljicu. Pa ima već gotovo tri meseca kako se odselila za Beograd. - Đorđe se bez reči okrenu i krete kroz mračno dvorište svojim dugim koracima. Kao kroz san stigao je do parkirališta da bi saznao kako konvoja prema Beogradu neće biti ni te večeri, ni u sledeća tri dana. Nije znao zašto, ali sobu je uzeo na spratu istog motela u koji je ušao i prvi put kada je posetio skorojevićko naselje. Šanker klerkgeblovskih brčića ničim nije pokazivao da ga je prepoznao. Ni ostala bratija zadriglih lica nisu obraćali nimalo pažnje na tihoga došljaka. Pošto je isplatio lihvarsku cenu smeštaja za tri dana nije mu ostalo mnogo novca za razbacivanje i te večeri nije obedovao. Međutim, za flašu rakije se našlo i zauzeo je mesto u kafanskom delu tmurnog lokala. Sedeo je gotovo cele noći glupo se zabuljivši u vrata lokala nadajući se da će se na njima pojaviti žena koju nije moguće ne primetiti. Visoka tamnoputa žena uspravnog držanja, sva u oblinama. Žena koja kroz ta vrata nikada više neće proći. Jasmina. KAURINOVA KLETVA 5

Alida je ušla u prostoriju kao da nije ni izbivala. Majka je završavala čaj, pa je umornim koracima prišla stolici i sela za sto na kome su već bile postavljene dve šoljice pokraj tanjira sa kolačićima. Namestila je kosu i duboko uzdahnula dok je majka nalivala topli napitak. - Je li gotovo? - Majčin glas nije pokazivao osećaje. - Jeste majko. Devojka je mrtva i policajac neutralisan. - Odgovori kratko - Neutralisan? Misliš mrtav?- Majka ponekad preteruje. Mora joj reći. - Ne, majko, znaš da mrzim bezrazložno ubijanje. Zarazila sam ga i nikada više neće ući u snage reda, ali postoji nešto drugo. Nešto mnogo gore od toga. Majka nije odgovorila. Odložila je posudu za čaj i sela za sto posmatrajući je bezizražajno. Tišina je najednom postala preteška. - Majko, ličim li ja na Suadu? - Majka je pažljivo osmotri. - Pljunuta si ona, kćeri. Kao sestra da si joj. - Baš ono čega se i bojala. - Jasmin je živa. - Rekla je to kao da se oslobađa tereta. Majka zaleleka i ispusti šoljicu koja se, udarivši o ivicu stola, pa zatim o pločice na podu, razbila u paramparčad. Tužno je bilo videti kako se najednom majčina odlučnost topi kao maslac na tiganju. Jedno vreme je zavladala tišina. Majka neodlučno podiže na nju zamagljeni pogled. - Samo nam je još to trebalo posle sveg zuluma tvog muža. - Pusti to sada majko. Govorim o golemom belaju. - Šta si uradila? - Pitanje je očekivala. - Šta sam mogla da uradim? Kletva kaže da je drugi put ne možemo ubiti. Prepustila sam je Brankici. Jasmin i ne zna ko je. - Ne zna? Pa kako ti znaš? - Zvučala je uznemireno. - Ona sanja. Opisala je svaki prokleti detalj one noći kada je muž ubio Suadu... - Neka je Alah milostiv. Uzalud mi pogibe sestra! Ne možeš prevariti proroka, Sestrinstvu dolazi kraj. - Alidu je nervirala teatralnost u majčinom glasu. - Smiri se majko. Brankica zna kako se postupa sa devojkama. Držaće je daleko od imanja. - Pokušavala je da umiri majku. - Možda... A možda i ne... - prizvuk straha u majčinom glasu je bio zarazan. - Niko ne sme znati da je živa, čuješ li kćeri... NIKO! - Nastade tišina. Majka se oglasi tek po predugoj i mučnoj pauzi: - Ko je ona? Znam li je? - činilo se da je radoznalost prevladala očaj. - Znaš... Azrina učiteljica... Ona o kojoj ti je pričala... - Valjda će se smiriti. - Aj,aj,aj... Krv zove krv... Zato znači... - Majka nije završila rečenicu i spustila je pogled. Zatim podiže oči i tužno je pogleda. 5

- Za ovo postoji samo jedno rešenje. - Reče podigavši glavu. Alidi se nije dopao ludački sjaj u majčinim očima. Nije valjda ozbiljna! To u očima je ličilo na začetak ludila. - Da se nisi usudila! Azrica je sve što imam! - bila je sposobna da to učini. - Kćeri moja... Kćeri moja... - Majka je počela da cmizdri. Alida nije više nalazila ništa što bi mogla reći. Nije više verovala majci. Moraće biti oprezna i dobro paziti na kćer. Odložila je šoljicu i bez reči napustila prostoriju. Majka se gubila u starim pričama. Glupost. Sumanuto pravilo o imenima. Arhaični običaj iz turskih vremena. Nije Jasmin kriva za svoje ime, još manje Azra. Bio je njihov red da ponesu ta imena i to je sve. Kaurinova Kletva! Sestra Anastazija nosi prsten koji pripada njoj! Za trenutak se pokoleba setivši se Jasmininog porekla. NE! Jedini naslednik prstena sam JA. Jasmin je sada kurva koja se nikad neće vratiti iz pustoši Novog Beograda. Zašto je nije zadavila kad ju je prvi put srela? Je li moguće da se i sama boji Kaurinove Kletve? NE! Bolje je ovako, nek' kučka bude drolja, neka nikada niko ne pomisli da je ikada bila vredna titule! Jer Anastazija nikada, baš nikada neće biti Aginica. Prsten je nosila zahvaljujući staroj legendi koja se okončava i uskoro će joj ga predati. Kada je tetku ubio muž, prsten je izgubio nosioca, ali nikada nije prestao da doziva Aginicu. Krug je zatvoren, dragoceni kamen će postati njen. Samo jedna porodica ima pravo da ga nosi! Anastazija je uzurpator kojeg će sa zadovoljstvom satrti. Mnogo je propatila, i mnogo radila. Razočarenje za razočarenjem celoga života. Od majčinih priča da je princeza, do bolnoga saznanja da to ne može biti. Udala se za budalu. Kao vrhunac kazniše je poslom koji su svagda obavljale plaćene ubice... Nema više ničega čime mogu ucenjivati njihovu porodicu, a prsten je njen. Ona će imati svoju nagradu, a nagradu će dobiti i onaj šejtan od advokata. Plaćen je da ubije Jasmin još u kolevci. Tek je dete bila, ali se dobro sećala koliko je Milojković insistirao da je baš on prava osoba koja treba da se pobrine za neželjeni nakot. Sećala se kao se vratio i uzeo novac tvrdeći da Sestrinstvo ne treba da brine. Sećala se majčinog lica kada je odlučeno da dvadeset godina prsten ne sme nositi Aganičina krv. Zadrhtala je. NE! Jasmin se neće vratiti! Prišla je telefonu i okrenula poznati broj. - Alida je... Da, stigla sam... Imam jedan posao za tebe... Nije to, to sam odradila... Naravno, tarifu ne menjamo... Ah, da... Trebalo bi posetiti advokata Milojkovića...Ma ne... Samo polako, bez žurbe... Tradicionalno... ADVOKAT MILOJKOVIĆ Umesto Jasmine u kafanu je feminiziranim korakom stupio proćelavi Đorđetov poznanik i kolebljivim pogledom maskiranim modernim cvikerima stade kružiti po lokalu. Advokat Milojković! Tren potom, mali pacov je prišao Đorđetovom stolu i spustio je svoju debelu guzicu sučelice s njim. Đorđe je već poprilično bio pod gasom i ljigava je njuška nezvanog gosta pomalo 6

treperila i izmicala jasnom zapažanju. Jedino se kiseli zadah straha širio oko njega kao kužni oblak. Milojković je nepristojno buljio u njega i ne samo to, već je počeo i da mu se obraća. - Rekli ste da ćemo se nas dvojica naći kad budem imao nešto da vam kažem. Sva sreća da sam čuo da ste ovde odseli, gospodine Đorđeviću. Eto vidite imam nešto da vam kažem, itekako imam šta da kažem! - Čuo da je odseo ovde!? Ipak nije prošao tako nezapaženo kako je izgledalo. Nije ga nimalo interesovalo šta mali pacov ima da kaže. - Slušaj me, Mi...Milojkoviću, nisam više policajac. Javi se ovdašnju po...policijsku stanicu, oni će ti pomoći. - Najednom sagovornik je spustio glavu i zaplakao. - Onda mi nema pomoći. Ni meni ni sestrama. Uskoro nas više neće biti. Najednom Đorđetova glava se razbistri, a stomak zgrči. Sestre!? Uneo se u lice očajnome stvoru: - O čemu to pričaš pacove?! - Advokat podiže pogled, dvostruko bleđi. - O sestrama Bećiri, naravno. Jasmin i Kati, o kome drugom? - prošapta zbunjeno. - Misliš na Kaću i Jasminu Janković ?! Kakvo je to prezime Bećiri? Bilo bi dobro da razložno odgovoriš jer postajem nervozan. - Janković, naravno... Muževljevo prezime. Da, da, to su one... A Bećiri... Bećiri je zlo samo. Iskonsko zlo! Molim vas, molim vas... Preti mi velika opasnost. I Jasmin, ili Jasmini ako želite da je tako zovem. A što se sestre tiče... Bolje bi joj bilo da je mrtva... Molim vas dođite u moju kancelariju što pre! Tamo provodim noći otkada sam saznao... Ali sutra ću vam sve reći, samo me izvedite... Beograd, pustara... Bilo gde, samo da sam daleko od njih... - Advokat naglo ustade od stola i neskladnim hodom napusti lokal. Ostavši sam Đorđe stade grozničavo razmišljati o naglom razvoju događaja. U svakome slučaju noćas neće mnogo uraditi. Nakupilo se suviše alkohola u venama i biće mu bolje da do Milojkovića ode kada se bude naspavao. Vratio se u sobu i u rekordno kratkom roku zaspao. Sunce je uveliko blještalo kroz musave prozore kad je otvorio oči. Bio je mamuran, ali, na svu sreću, odavno se privikao na sitnu neprijatnost. Relativno brzo je bio spreman. Spustio se stepenicama, protutnjao opustelim lokalom, gurao se uzavrelim ulicama gradića, sve dok nije stigao do Milojkovićeve zgrade. Na prvi sprat stigao je preskačući po dva stepenika i zastade pred stanom broj sedam. Tek što dodirnu kvaku, vrata se naglo otvoriše i pojavi se ogromni policajac sa kojim se one davne večeri sukobio zbog Jasmine. Bilo je previše za slučajnost. Đorđe se skameni, a ni čovek pred njim nije bio manje iznenađen. Oči su mu se širom raširiše dok je nerazumljivim mrmljanjem ispratio nagli pokret ruke ka pojasu. OPASNOST! U zadnjem trenutku Đorđe je izbegao široki zamah ogromnog lovačkog noža koji se suparniku nenadano stvorio u rukama. Povratni zamah ga je dokačio po nadlaktici i bol mu je naglo izoštrila reflekse. Ruka čoveka bila je u mrtvome uglu i Đorđetovo koleno je pronašlo najosetljiviji deo među divovim nogama. Moralo je biti bolno, ali protivnik je imao nerve od čelika. Jednostavno je nastavio da zamahuje nožekanjom tek se malo stresavši. 6

Ako nije imao snagu novostečenog neprijatelja, okretnost je bila na Đorđetovoj strani. Kao u nekom morbidnom plesu izbegavao je zamahe opake oštrice koje je pratilo nezadovoljno roktanje. Nije brojao koliko je puta izbegao ubilačke zamahe. Protivnik se zamarao stalnim pokušajima da ga dohvati. Pokreti počeše da se usporavaju, dahtanje je postajalo sve teže, a ubistveni ples je postajao sve više nalik valceru. Đorđe tokom izmicanja zapazi suparnikove nestandardne pokrete. Leva noga mu je redovno zaostajala pri pokretu desne i prilikom napredovanja svaki put se ukrštala sa ovako postavljenim suprotnim stopalom. U jednom trenutku su se našli kraj samih stepenica i ti specifični pokreti su postali fatalni za zahuktaloga džina. U trenutku kad su mu se noge ukrstile na samoj ivici stepeništa, ruka sa nožem je došla u mrtvu tačku i precizni udarac nogom u stomak, čak i ne previše jak, dovršio je neizbežni finale. Saplevši se preko sopstvene noge div se skotrljao niz stepenice, na samom dnu se protresao i najednom umirio. Đorđe se oprezno spustio tražeći pogledom ruku sa nožem. Bila je skrivena ispod tela i vrlo verovatno spremna za nagli udarac. Držao se na bezbednoj udaljenosti posmatrajući. Onda opazi da se ispod protivnikove telesine širi krvava mrlja. Naglo je prišao i okrenuo ga brzim udarcem noge. Staklasti pogled je govorio više od noža do balčaka zarivenog u grudi. Presudilo mu je sopstveno oružje na koje se dočekao prilikom pada niz stepenište. Pogledao je unaokolo i sa uzdahom je shvatio da niko neće izviriti iz sigurnoga utočišta. Lagano se vratio do stana sedam i ušao u kitnjasto uređenu kancelariju u haosu. Papiri i pribor za pisanje bili su razbacani posvuda po prostoriji. Iverje kraj prozora jasno je govorilo da je nož kojim je napadnut upotrebljavan za šiljenje garnišle koja je Milojkoviću virila sa desne strane vrata. Bio je raskrečen potrbuške na velikom rezbarenom stolu sa rukama i nogama vezanim za po jednu od njegovih nogu. Pantalone su mu ležale na podu, a sopstvene gaće nagurane među zube. Drugi kraj garnišle mu je virio iz čmara, verovatno proteran kroz utrobu povelikim čekićem što je ležao kraj stola. Teško je disao i uprkos zapušenim ustima bolno stenjao. Krvi je bilo mnogo manje nego što bi se očekivalo od tako grozne rane, ali bilo je više nego jasno da mu spasa nema. Đorđe je prišao i oslobodio Milojkoviću usta. Gad je zakmečao poput deteta i gotovo je požalio što je to uradio. - Milojkoviću, šta je bilo sa Jasminom? - Mora saznati pre no što debeljko ugine. - Pomoooziii miii....AAAA...Pomozi mi... - Više vrištanje nego odgovor. - Prvo mi kaži. Posle ću ti pomoći. - Manastir Trojstva... Protojerej Arsenije...Daće ti sve odgovore...Pomozi mi... Podigao je veliki čekić sa poda. Samo je jedan način postojao. Snažan udarac u potiljak prekratio je advokatu muke. Otkinuo je komad Milojkovićeve košulje i previo njome svoju isečenu nadlakticu. Potom je otišao do kancelarijskog toaleta i pažljivo oprao krv. Nije mu trebala optužba za dvostruko ubistvo. Pred ogledalom je sa sebe uklonio tragove borbe. Nijedan nije bio upadljiv, izuzev krvi na majici. Vratio se do kancelarije, pa se sa vešalice poslužio advokatovim sakoom. Zakopčan je sasvim lepo pokrivao krvave tragove i zavoj. Milojkoviću zasigurno više neće trebati. Bez zadržavanja je izašao iz kancelarije, pa žurno napustio zgradu. Vratio se do motela. U džepu sakoa našao je buđelar sa poprilično novca. Novac je izdvojio, presvukao se. Ostatak 6

uspomena na advokata spakovao je u poveliku tregerušu i kriomice se odšetao do kante za otpatke u pokrajnjoj uličici. Nezgodni predmeti će se tu sasvim lepo osećati. Prepodne je proveo raspitujući se za manastir Trojstva. Informacije nisu bile ohrabrujuće. Bio je lociran dvadesetak kilometara na jug, ali niko nije bio spreman da ga poveze u tom pravcu. Put do manastira je vodio kroz divljinu. Popodne je potrošio Milojkovićev novac na dobre čizme i malo ozbiljniju terensku odeću, a od podbulog vlasnika motela je za ogromnu sumu kupio kratež i pedesetak patrona sa sačmom za krupnu divljač. U kupovinu su bili uključeni ranac, GPS i mape okoline. Rano je zaspao, pošto je prethodno dugo izučavao mape. U san je utonuo trezan. Za dvadeset kilometara pešačenja kroz divljinu trebaće mu bistra glava. IZAZOV Sve je opet bilo dobro. Obori su se lagano punili, tata se vratio u maminu sobu, a baka je sve češće putovala. Dok se životu vraćao smisao, vreme raspusta je isticalo. Mama je po povratku odmenila baku u poslovima oko imanja i nije imala vremena za dokoličarenje. Bilo je kasno leto i deca bi obično izjahala do šumice gde bi sjahala u hladovini. Jahanje po vrelini nas nije privlačilo, a kobile je naprosto ubijalo. Tamo bismo razgovarali, tek da ubijemo dosadu. Životinje su takva druženja obožavale. Međusobno bi se mazile, mumlale zadovoljno, ili jednostavno ležale jedna uz drugu leno se izlažući suncu. Otkad je Srnica preuzela liderstvo među njima, ponekad su znale iznenada da krenu u neobuzdanu jurnjavu, što je u početku plašilo decu. Kako ih je Srnica redovno vraćala, uskoro su takve ludorije prihvaćene kao normalne. Da je moja kobila izuzetna životinja svima je bilo jasno, pa ipak takvo vođstvo bilo je neverovatno. Ne samo da ih je potpuno kontrolisala, nego je, kao prava gospodarica, bila i njihova zaštitnica. Svaki sumnjivi šum smesta bi joj privlačio pogled, Približavanje pasa bi je diglo na noge i postavljala bi se ljutito između njih i krda, kad bi se naoblačilo, smesta bi povela životinje u zaklon, a ukoliko bi neko dete preteralo sa šibanjem, takvu bi kobilu postavljala kraj sebe i mazila je sve dok se ne umiri. Tog dana životinje su lenstvovale na suncu. Najednom Srnica podiže glavu osmatrajući stazu kojom je prilazio jahač. Trenutak kasnije došljak viknu pozdravljajući decu. Na moje zaprepašćenje, Srnica je skočila ispuštajući urlik kakav nikada nisam čula. Kao furija se ustremila na novopridošlu kobilu i počela ju je udarati iz sve snage. Iznenađeni jahač je uzaludno pokušavao da odbrani svoju životinju nespretno mašući bičem. Dohvatila sam jedan od bičeva koje su deca razbacala uokolo i potrčala ka mestu žestokog sukoba. Došljkov bič je nekoliko puta dohvatio Srnicu i duge masnice su joj ružile telo, međutim, napadi su postajali sve bešnji. Bacila sam se pred nju, ali efekta nije bilo. Kobila me jednostavno zaobišla i nastavila da povređuje prestravljenu suparnicu. Ošinula sam je nemajući drugog izbora i to ju je najzad zaustavilo. Pogledala me je zaprepašteno i povukla 6

se par koraka. Zamahnula sam još jednom preteći bičem i to je napokon oteralo izludelo stvorenje natrag u krdo. Podigla sam pogled nameravajući da se izvinim pridošlici, ali ugledavši došljakinjino lice u trenu sam znala šta se desilo. Cilj napada nije bila životinja, već gospodarica. Kristina, naslednica Sunčanog Imanja! Prethodna Srnicina gospodarica. Ona ju je ostavila u močvari prebijenu i slomljenu. Izgleda da kobila to nije zaboravila. Smirivši životinju nadmeno me je odmerila. - Čujem da se razmećeš mojim otpacima. To neposlušno đubre je trebalo već odavno da truli u močvari. Zahvaljujući lešinarima poput tebe postoji opasnost da nekoga ozbiljno povredi. Kristina mi se nikada nije dopadala, ali sada je zaista preterala. Jedva gutajući bes pokušala sam da je urazumim. - To je dobra kobila, Kristina. Nikada se još ovako nešto nije desilo. Zaboravimo šta je bilo i pridruži nam se. - Možda bih se pridružila ostalima, ali ne i nekom ko se duva da je šampion i to na mojoj odbačenoj kobili. - Polako, Kristina! Ja nisam izgubila ni jednu trku do sada, a to što si ti napustila ovu kobilu nema veze sa time koliko je brza! - Ma nemoj? Ja sam je kaznila zbog toga što ne valja i to ću ti dokazati! Sutra, u šest popodne, čekam te na stazi, ako imaš hrabrosti da dovedeš svoje kljuse. Tako je za poslednji dan raspusta dogovorena trka. Te noći igra je bila živahnija nego ikada. Srnici nikako nije bilo dosta. vukla me je i ulagivala se, sve dok ne bih nastavila naša milovanja. Tek kada ju je pospanost savladala, dozvolila mi je da se povučem na počinak. KROZ DIVLJINU Đorđe je krenuo čim je svanulo. Leto je bilo u zenitu i želeo je da odmakne što je moguće dalje pre no što vrućina postane nesnosna. Sudeći po starim mapama, naselje je trebalo napustiti na jugoistoku, zatim do reke pratiti stari put, a tek po prelasku mosta skrenuti južno sporednim putevima. Do reke nije bilo mnogo nejasnoća, ali je na tom delu puta opasnost od prepada razbojničkih družina bila izvesnija. Pljačkaši haraju tamo gde ima plena. Bespuće između reke i manastira najverovatnije im je nezanimljivo. Ranac je uglavnom bio popunjen vodom i hranom. Privremeno je u njemu bilo skriveno i oružje. Naselje nije bilo mesto gde ga treba otvoreno pokazivati. Uskoro će se situacija promeniti i jedini način da ostane živ biće da oružje bude jasno uočljivo i blizu ruke. Osim toga je spakovao GPS, kutiju prve pomoći i ogrtač za kišu. To je uglavnom bilo sve što mu je bilo potrebno. Kako je odmicao kroz široko rasprostrto naselje, sjaj novogradnji se gubio i lagano se pretapao u ruinirane i zapuštene uličice koje su neodoljivo podsećale na Mrkvište. Svaki čas se uklanjao s puta nekom biciklisti ili zaprezi sklepanoj od odbačenih auto delova. Izmučeni, 6

i smrknuti ljudi sa kojima se mimoilazio nisu delovali samozadovoljno poput žitelja zapadne strane. Pognutih glava, žurno su prolazili kraj njega. Što je dalje odmicao ka jugoistoku, u živahne boje naselja uvlačilo se sve više sivila i čemera. Sred sumornog krajolika, pod prvim jutarnjim sunčevim zrakama blistali su aluminijumski nosači energije uparađeni tamnim izolatorima. Konstrukcija je zauzimala veliku površinu i bila je ograđena visokom žičanom ogradom. Mračni kibernetski stvor je dežurao kraj ulaza u energetsko čvorište. Nije imao nameru da izaziva podozrenje čuvara i ubrza korak pitajući se da li zujanje dopire od transformatora ili visokog napona što protiče kroz žičanu ogradu. Trend sve siromašnijih objekata, među kojima se gomilalo đubre šireći nesnosan smrad, nastavljao se do samoga izlaza iz naselja. Sumnjao je u bezbednost ubogog dela naselja, tako otvorenim prema divljini. Na obodima nije bilo uočljive straže. Obezbeđenje je zadnji put video oko energetskih postrojenja, što je govorilo o tome šta je kompanijama, čiji se transport odvijao Koridorom, bilo zaista važno. Stanovnici su se ipak pobrinuli da uljezi iz pustoši ne prilaze neopaženo. Prostor oko gradskog područja bio je crn poput školske table na kojoj je neko sivkastom kredom izvukao liniju puta koji udara ravno ka šumi. Sve rastinje na udaljenosti oko kilometra od poslednjih nastambi bilo je spaljeno. Da je ikada zamišljao pustoš, izgledala bi tako. Jutarnje hodanje je bilo prijatno i uz dobar osećaj je krenuo na neizvesno putovanje. Koraci su bili sigurni i brzo je napredovao duž izrovašenog asfalta. Ubrzo se našao na ivici šume. Trava i maslačci su naizgled nezadrživo napredovali prema naselju osvajajući spaljenu zemlju i ne sluteći da će njihovo bitisanje u jednom trenutku biti prekinuto novim požarom. Pred njime se prostiralo carstvo biljaka i insekata. Skvrčena stabla oprljenog lišća nadnosila su se nad put i ovako izbliza razaznao je da su se tu nekada nalazili voćnjaci i vinogradi. Kroz šikaru samoniklog rastinja probijale su se voćke u punom rodu i po stablima se uspinjala pitoma loza. Obradovao se tom otkriću. Dokle god ima voća, žeđ i glad neće predstavljati nepremostivu prepreku. Okrenuo se i bacio poslednji pogled na naselje. Odavde je delovalo skoro idilično. Svetli zidovi, crveni krovovi, drvene tarabe i iznad svega, kao lešinar, visoki stub primopredajnika. Bodro je nastavio kroz sve gušću šumu. Asfaltna traka je ravno presecala podivljalu vegetaciju. Dalje od kontakta sa sagorelim graničnim pojasom naselja, drveće nije bilo deformisano i ponosno se uzdizalo nad niskim rastinjem u obilju kakvo nikad ranije nije video. Oružje iz ranca premestio je za pojas i veoma brzo napredovao. Guste krošnje što su se nadnosile nad put imale su najmanje jednu prednost. Vrelina sunca nije ispijala snagu iz njega i hodao je zaštićen ogromnim suncobranom. Insekti, čija je populacija bila enormna, neprestano su ga saletali i mnogo je živaca trošio pokušavajući da ih drži na odstojanju. Uskoro se voćke stadoše proređivati i njihovo mesto stadoše zauzimati četinari i zove. Odluka da se snabde voćem za put gotovo da se kobno završila kada je naleteo na gnezdo stršljenova. Čudesnom srećom prošao je bez ijednog ujeda. To ga je naučilo da ne zalazi previše među rastinje i da se pridržava puta. Proteklo je još dva sata monotonog putovanja kada je najednom, stotinjak metara pred sobom, ugledao bljesak. Sunce se tamo odbijalo o neku metalnu površinu i to nikako nije bilo dobro. Hitro se uklonio sa puta zavlačeći se među grmlje. Proverio je punjenje sačmarice, a zatim kriomice, pokušavajući da se kreće što bešumnije, stade napredovati ka sumnjivom mestu. Nešto se upadljivo crvenelo kraj samoga puta, ali nije razaznavao šta bi 6

to moglo biti. Obišao je mesto, zašavši prilično daleko i prišao je nasuprot protezanja asfalta, sa šumovite strane. Uskoro je uvideo o čemu je reč. Jedan crveni Yugo bio je pribijen uz silno hrastovo stablo i gotovo ga obuhvatio haubom rascepljenom od siline udara. Karakteristične izmene na limariji označavale su da je preuređen za biodizel. U okolini se nije nazirao nikakav pokret. Ipak je mirovao, pokušavajući da osmotri što je moguće više. Nije primećivao ništa sumnjivo. Ptice su kričale, insekti zujali, bez ikakvog znaka ljudskog prisustva. Najzad se ohrabrio i polako je prišao uništenom vozilu. Što je bliže prilazio, sve jasnije je osećao zadah raspadanja i bilo je jasno da je tu neko našao smrt. Vozilo je bilo poharano. Sve vredno je demontirano i odnešeno. Radoznalost ga natera da potraži izvor nesnosnog smrada. Krenu ka suprotnoj strani puta, dublje u šumu. Na malom proplanku ležale su razbacane stvari koje pljačkaši očito nisu smatrali vrednim. Dokumenti, fotografije, delovi pretežno dečije odeće i razne bezimene sitnice. Podigavšii fotke ugledao je par mladih ljudi i dvoje dece, svi ukočeni u pozama za fotografisanje ispred idilične seoske kućice. Među dokumentima austrijska radna dozvola, izdata par nedelja ranije. Usud familije nije se mogao odigrati davno. Šta li ih je nateralo da krenu ovim putem? Šta uopšte tera ljude da odaberu pravac koji vodi u propast? Nastavio je prateći zadah i najednom se trgao, naletevši na dva leša. Najmučnije je bilo stanje lešina. Maltene same kosti. Nešto je sa njih oglodalo gotovo sve meso. Dece nije bilo. Da li su ostala u sigurnosti doma? Odakle dečija odeća razbacana po proplanku? Možda su pobegla pre roditeljske pogibije. Bilo je teško razabrati šta se odigralo. Da li su izgubili kontrolu nad vozilom i posle sudara naleteli na divlje zveri, ili su bili napadnuti, pa su su se zveri počastile lešinama? Ako su stradali nesretnim slučajem, pljačkaši su naknadno pokupili ono što je ostalo. To zakonski i nije krivično delo. U svakom slučaju morao je biti oprezan. Bile to zveri ili pljačkaši, nisu mogli biti daleko. Biće mu pametnije da ubuduće hoda kroz šumu, paralelno sa putem. Sledećih sat, sat i po, osim dosadnih buba ništa mu nije privuklo pažnju. Put se postojano probijao kroz šumu, bez ikakvih naznaka prisustva ljudi ili krupnih životinja. Taman što se uljuljkao da je opasnost prošla kroz snažan miris četinara do njega se probio miris dima! Zaustavio se dvoumeći se šta mu je činiti. Proći neopaženo i izbeći svaki kontakt sa nepoznatima ili se privući i osmotriti o čemu je reč? Najzad je prevagnulo uverenje da je lakše izbeći potencijalne neprijatelje ako im zna položaj i brojno stanje. Lagano je počeo da se šulja u pravcu iz koga je dim dolazio. Celim tim pravcem protezala šikara kroz koju je mogao da se kreće skriven od neželjenih pogleda. Napredovao je kroz zove i jorgovane da bi zatim žbunje nenadano, kao odsečeno, nestalo i pred njime se ukazao ogromni proplanak. Na sredini čistine nalazila se brvnara u izvanrednom stanju, okružena pažljivo negovanim voćkama i urednom baštom. Kao da to nije dovoljno bizaran prizor, društvo okupljeno na uredno ošišanom travnjaku ispred kuće bilo je morbidno neprimereno mestu. Bilo je tu dvadesetak ljudi okupljenih oko vatre nad kojom je bio okačen kotlić. Svi su bili pristojnog izgleda i da nije znao gde se nalazi, zakleo bi se da gospoda sa Dedinja priređuju piknik. Doduše, većina njih je bilo naoružano ubistvenim brzometnim oružjem, ali ni to nije bilo neočekivano. Za trenutak je poželeo da im se pridruži, ponesen arhaičnom toplinom prizora. Prevladala je misao da bi mogao da ih preplaši i nađe se pod paljbom dugih cevi koje su gospoda znalački stezala u rukama. Odlučio da se drži po strani. Izazvati nepotreban sukob je bilo više no glupo. Pa ipak, umesto da se povuče, kao hipnotisan je nastavio sa posmatranjem tog otmenog sveta. U njihovom je čavrljanju bilo toliko optimizma i veselja 6

kakvo već dugo vremena nije video. Kraj njih je bio mali plastični hladnjak iz koga su se služili pićima i očito se pripremali za zgotovljavanje ručka. Pažnju mu je privukla žena prijatnog izgleda koja je izgleda bila glavna kuvarica. Bogata svetla kosa bila joj je uređena u svečanu frizuru, a lice ukrašeno boricama smeha oko očiju i usana, bilo je simpatično i raspoloženo. Iako se bavila kuvanjem, bela letnja haljina nabranih rukava bila je besprekorna, u struku opasana keceljom cvetnog uzorka. Domaćica iz zaboravljenih vremena je stajala kraj panja pogodnog za sečenje mesa i uporno oštrila veliki kuhinjski nož. Ostatak družine se lagodno izvalio po travi i ćaskao, ponekad se glasno smejući. Svi odeveni besprekorno u svetlu odeću, kao da su pozirali za reklamu. Najednom, jedan od gospode ispali hitac sa boka i neoprezna ptica se sunovrati u neposrednoj blizini uz veselo odobravanje okupljenih. Sa ovima nije bilo šale, ma koliko bezazleno izgledali, pomisli, diveći se neverovatnom pogotku. Potom, na samoj ivici šume, uoči pokret. Ako je društvance bilo neprimereno mestu, onda su pridošlice što su se tamo pojavile bile vrhunac komedije... Ili tragedije... Kako se uzme. Iza gustoga rastinja izgegala se starica neprilagođena izgleda. Debela crna haljina, crni džemper do grla zakopčan, glava u tamnu maramu uvijena. Delovala je nestvarno. Pljunuta slika razglednice sa motivom dobre bakice, više široka nego visoka. U jednoj ruci je nosila kanister, a drugom se oslanjala o kvrgavi štap. Ispred nje je skakutalo slatko stvorenjce, devojčica, natovarena prevelikim naramkom drva. Zlatna kosica, pitome oči, bucmasti obraščići. Bakica joj se sporadično tiho obraćala. Rumenilo detetove kože je govorilo da je obnaženo već duže vremena. Na sebi nije imalo ništa od odeće. Povremeno bi se batina kojom se baba poštapala oštro ustremljivala ka nežnim bedrima mlađane saputnice. Zaobljena devojčicina stražnjica bila je rumena poput jabuke i bilo je jasno da matora ne štedi štap. Što su se njih dve više približavale, aktivnosti družine postajale su življe. Voda u kotliću je mešana, panj čišćen uz pomoć žičane četke, a prostor oko trpeze meten i doterivan. Najzad su stigle do družine uz sve češću upotrebu štapa. Devojčica je spustila drva kraj vatre i stala ih je savesno nabacivati na oganj. Bakica je odložila kanister, maramicom iz džepa obrisala zajapureno lice, a onda poterala saputnicu ka panju udarajući je štapom. Najednom. Đorđe je shvatio šta se dešava. Žena prijatnog izgleda odložila je kamen za oštrenje i pažljivo je pratila devojčicine pokrete. Dete se spustilo u klečeći položaj i položila glavu postrance na panj, otkrivajući grlo. Dalje Đorđe nije mogao da gleda. Stao se tiho povlačiti kunući sopstvenu nemoć. Samo trenutak kasnije začu glasno krkljanje. Čim se našao na udaljenosti za koju je verovao da je van dometa sluha užasne družine podigao se i potrčao u suprotnom pravcu. Nešto kasnije povratio je i u nemoćnom besu prokleo čitav svet. Blistanje u devojčicinim prelepim očima nije bilo ništa drugo nego odsjaj njenih suza! Trebalo bi da se vrati i pobije celo to ljudoždersko gnezdo! Nedugo potom stade prezirati sebe. Kada je valjalo delati pobegao je poput zeca, a ovamo sanjari o herojskim delima! Kao i svaki gubitnik! Najzad je shvatio šta se desilo porodici u Yugu. Ništa divlje zveri nisu imale sa time. Ama baš ništa... Đorđe je nastavio ka jugoistoku. Mučni osećaj koji je ostavio prizor kome je prisustvovao. činio je da gotovo ništa oko sebe ne zapaža. Da je na putu, kojim slučajem, bila postavljena 6

zaseda, ne bi se dobro proveo. Ipak je sretna zvezda bdila nad njim i putovanje nisu prekidale nikakve neugodnosti. Dugo je vremena prošlo dok se nije povratio i prisetio opreznosti. Stade osmatrati put pred sobom, a posebno čestare pokraj njega. Usput je nailazio na još mnogo olupina, ali je izgubio volju da im prilazi i obilazio bi ih u širokom luku. Nije mu se dopadala pomisao na sopstveni finale u vidu paprikaša za nečiji kotlić. Okolina poče da se menja. Najpre su četinari ustuknuli prepuštajući mesto hrastovoj šumi. Svega par kilometara daljestadoše u velikim kolonijama džikljati pečurke i paprat, a u vazduh se poče uvlačiti zapara. Kraj puta počeše se pojavljivati vrbe. Nedugo potom Đorđe ugleda široku traku reke premošćenu elegantnim kamenim lukom i dah mu zastade! Naglo se spustio u šiprag i oprezno osmotrio most. Negde na sredini prelaza nalazila se grupa teško naoružanih ljudi, kao arheotip drumskih razbojnika. Posle nešto vremena provedenog u strahu, odahnu, proknjiživši da je reakcija na njegovu pojavu izostala. Biće da ga je sreća i dalje pratila, pa ga banda nije primetila. Međutim, priredili su mu glavolomku. Kako preći reku prepunu brzaka i opasnih virova? Biti ubijen ili se zadaviti? Razlika je akademska. Nije delovalo da ima nade za uspeh pokušaja proboja oružjem za blisku borbu. Pre nego što stigne u domet sačmare, biće izrešetan. Duge cevi njegovih nesuđenih protivnika imale su daleko veći domet. Priseti se da osim kamenog mosta, navodno nizvodno, postoje i manji drveni mostovi. Da li su još uvek tamo i u kakvom su stanju niko nije znao. Terra incognita, neistražena teritorija. Na osnovu granja i lišća koje je voda nosila zaključio je da se nalazi sa prave strane puta ukoliko želi da nastavi nizvodno kraj reke, a da ostane neprimećen. Lagano krenuo niz reku. Pred njim su se prostirale trstike, ritovi i vresišta, a napredovanje se strahovito usporilo. Pokazalo se da je nalaženje prolaza kroz baruštine pipav i opasan poduhvat. U jednom trenutku mulj ga je povukao i da se nije dohvatio nisko nagnute grane vrbe nadnete nad rekom, tu bi mu bio kraj. Posle tog događaja napredovao je opreznije i mnogo sporije. Doduše postojala je staza koja je očito nekada pratila tok reke, ali se neprestano gubila u ševarju i močvari, da bi se potom ponovo pojavljivala, samo da bi ponovo utonula u neku vododerinu. Nijednog trenutka nije ispuštao obalu iz vida. Ponegde se šuma spuštala do same reke, stabala gotovo neprepoznatljivih, prekrivenih slojevima mahovine i puzavica. Na tim mestima prolaz je postajao nemoguć zaprečen obiljem mrtvih debala i tu bi zalazio duboko u šumu. Od plana da do večeri stigne u manastir nema više ni spomena! Blizina reke donela je još jednu neprijatnost. Obilje insekata koji se slepo zaleću u njega nisu bili prijatni, ali ogromni rojevi komaraca tamo nazočni činili su putovanje nesnosnim. Uvio se u kišnu kabanicu i lice uvio gazom. Bez ikakvog efekta. Najednom iza okuke reke, na suprotnoj obali, ugleda nešto od čega mu zastade dah. Beli zidovi, krovovi, tarabe! Gradić se spuštao gotovo do same suprotne obale! Zaurla iz sveg grla pokušavajući da privuče pažnju. Odgovor nije stizao. Stade pažljivije zagledati prizor. Ulice su bile zarasle u gusto šipražje, prozori zevali razbijeni, a na većini krovova zijalo je crnilo nedostajaćih crepova. Samo još jedna žrtva Koridora, varošica na pogrešnom mestu. Nikog tu više nije bilo. 6

Razočarano nastavi kroz visoke trstike, a onda zastade i radost ga preplavi! Blago zakrivljeni most nastavljao se na stazu što je nepouzdano pratila obalu. Naravno, gde bi se i nalazio most nego u blizini naselja?! Umalo je potrčao ne mogavši da obuzda osećaj trijumfa. A onda se naglo zaustavio, shvatajući poražavajuću istinu. Kraj mosta koji bi trebalo da se oslanja na drugu obalu jednostavno nije postojao. Da li ljudskim delovanjem, ili hirom prirode, više od polovine mosta je nedostajalo. Nastavio je da se probija negostoljubivim krajolikom, dok je veče počelo da se spušta. Komarci se stadoše raspomamljivati dok je magla sve gušće obavijala obalu. Naselje koje mu je na trenutak ulilo nadu odavno je ostalo za Đorđom i više nije bio sasvim načisto zašto prati krivudavi rečni tok. Samo mu je igrom slučaja pogled skrenuo ka obali kad se pojavio skroman mostić sklepan od dasaka, bez rukohvata. Nije verovao sopstvenim očima! Zastade, pa pogleda pažljivije. Daske su bile tek otesane, ekseri novi i nezahvaćeni korozijom. Most je neko nedavno podigao. To mu povrati opreznost. Ignorišući divljačke nasrtaje komaraca polegao je u ševar i pažljivo osmotrio okolinu prelaza. Nije nikoga primećivao. Ko zna s kakvom namenom je most izgrađen. Najvećom mogućom brzinom se sjurio ka prelazu i hitro prešao, ne zaustavljajući trk sve do granice šume, stotinjak metara iza neočekivanog spasa. Tek tamo se stropoštao i zadovoljno dahtao sve dok euforija nije minula. Izvadio je GPS sa unetim koordinatama manastira i zadovoljno zaključio da ne samo da nije skrenuo sa puta, nego ga je i znatno skratio prelaskom reke južnije od regularnog asfaltiranog puta. Izvadio je nešto hrane, obedovao, a zatim priuštio sebi poduži odmor trudeći se da ne zaspe. Veče je uznapredovalo i sve češće se konsultujući sa GPS-om nastavio je putovanje kroz polumrak. Manastir nije mogao biti predaleko. Tek što je povratio samopouzdanje i bodrim hodom postojano uznapredovao ka već sasvim dostižnom cilju, sledi ga grleno režanje. Sa užasom je posmatrao kako se iz visokog rastinja pred njim uzdižu tamna telesa. Plavkasto blistanje životinjskih očiju ga je preplašilo više negoli susret sa razbojnicima. Gotovo je zaboravio na oružje zataknuto za pas. Tek kada nejasne prilike počeše da se približavaju, razaznao je da se radi o čoporu divljih pasa. Predvodnik je bio ogromni rotvajler koji je delovao najopasnije. Trgao je sačmaru i nasumice ispalio prvi hitac. Pogodak je izostao. Napredovanje zveri je ipak zastalo i veći deo čopora je kolebljivo počeo da se povlači, ali ne i predvodnik. Praćen sa tri najkrupnija psa nastavio je režeći da prilazi. Đorđe je u cevi imao samo još jedno punjenje i za ponovno nabijanje neće imati vremena! Strpljivo je iščekao da se krupne životinje približe do tačke gde će krupna sačma imati najrazorniji efekat i opalio. Rezultat je bio spektakularan. Dva psa su ležala mrtva, a predvodnik i jedan od pratilaca skičeći i krvareći zbrisaše poput munje. Ostatak čopora se poveo njihovim primerom i nestadoše u polumraku. Đorđe je nabio oružje i nastavio putovanje. Posle izvesnog vremena sa nelagodom primeti da ga čopor prati. Ponegde šuštanje u šipražju, drugde tiho režanje, tek neprijatni progonitelji su mu neprestano bili na tragu. Proklete džukele su neprestano bile skrivene, ali njihovo prisustvo ga je izluđivalo. Uz takvu pratnju napredovanje se pretvorilo u neprestano osvrtanje i iščekivanje napada osvetoljubivih zveri. Živci su mu bili na samoj ivici pucanja kada je u daljini ugledao svetla. Manastir! Ako ikada stignem, pomisli. Iscrpljenost ga je sustizala i koraci behu teški. Šuma se proređivala i udaljena svetla su delovala sve blistavije. Onda više nije čuo kretanje čopora oko sebe i 6

počeo je pažljivije da osluškuje. Psi ga više nisu pratili. Zašto? Šta je zveri odvratilo od traga? Možda i ne treba da razmišlja. Samo hodat, hodati i hodati... Vukao je noge od olova i najzad šuma poče da se pretapa u šikaru. Udaljena svetla je sve jasnije dopunjavao oreol tamnih obrisa zgrada koje je počeo nazirati. Tu je, samo još jedan mali napor i putovanje je završeno. Onda urlik, tresak, trzaj. Strahoviti bol prostrujao je živcima počev od zglavka desne ruke. Oružje je u visokom luku odletelo negde u šipražje, a on se nađe oboren neočekivanom lavinom. Teško telo nadvilo se nad njim i povrativši se, ugleda ogromne očnjake sa kojih su se cedile bale tačno nad svojim licem. Rotvajler! Iščekao je svoj trenutak! Umesto desnog oka zjapila je otvorena rana, ali drugo oko posmatralo ga je sa dubokom mržnjom. Došlo je vreme ubijanja! Nije mislio o inteligenciji tog psa, nije mislio o ostatku čopora, nije više mislio ni o Jasmini, niti o manastiru. Bio je to kraj i nikakvih slika nije bilo izuzev iskežene neprijateljeve gubice. Zatim se istovremeno desilo nekoliko stvari. Teško telo svalilo se na njega, zaglušio ga je prolom urlikanja i odjeknu reski zvuk pucnja. Gubio je svest. Da li je sve to samo poslednja uobrazilja pred smrt? - Ko si i šta tražiš ovde ?! - Ne, nije san. Neko mu se obraća. - Tražim protojereja Arsenija... Advokat Milojković... Jasmina... - Izgovori i mrak mu pade preko očiju. TRKA Iduće jutro izjahala sam do staze koja je oduvek bila mesto za pokazivanje brzih nogu naših kobila. Vest o netrpeljivosti između Kristine i mene već se pronela i mnogo se radoznalaca okupilo da vidi veliki obračun. Enklavom se krišom pronosila priča o sukobu između Sestre Anastazije i bake, a neprijateljsko zakazivanje trke je pridonelo utisku o sudbonosnom značenju događaja. Kristina je stigla sa južne strane, izazvavši pažnju prisutnih svojom životinjom. Bila je to krupna i divlja kobila, izludelog pogleda, snažnih nogu i skladnog tela sveg u ožiljcima od bezobzirnog šibanja. Kopala je nervozno, spremna da pojuri svakog trena. Delovala je snažnijom od moje životinje čiji mirni hod nije odavao nervozu. Nije me mnogo zabrinula novodošla životinja. Srnica je nebrojeno puta pokazala da se iza nežne spoljašnjosti krije šampion. Postavismo se na startnu liniju i samo trenutak potom trka poče. Srnica je pojurila kao vetar. Priljubila sam joj se uz leđa prepuštajući joj trku kao što smo to uvek činile. Nije bilo potrebe da koristim uzde. Srnica je dobro poznavala stazu i osećala sam pod sobom skladne pokrete. Nisam videla protivnicu, ali je neprestano praskanje njenog biča bilo opasno blizu. Stigosmo do okretišta. Tokom zaokreta u magnovenju ugledah besno Kristinino lice dok smo se mimoilazile. Cilj je bio nadohvat nogu kad se Srnica spotakla, uspevajući pri tome da održi ravnotežu i ne tresne rizikujući moje kosti. Pa ipak, dok se Srnicina borila da ostane uspravno, suparnica je 7

proletela kraj nas i protrčala pobednički preko linije koja je označavala cilj. Samo tren kasnije Srnica jurnu za njom. Prekasno. Prvi i poslednji put sam izgubila trku. Najvažniju trku života.Ko zna, možda bih to prihvatila sa smeškom i nikad se više ne bih setila tog događaja da je Kristina učinila što bi svako drugi učinio. Umesto da mi čestita na dobroj trci ona se nadmeno obratila brojnoj publicis: - Pogledajte. Kobila na kobili. Obe bi ih trebalo zaklati da nam više ne zagađuju vazduh kao njena majka svojim perverzijama ! Mislila sam da ću se baciti na nju, ali ona je jednostavno okrenula kobilu i podbovši je mamuzama nadmeno odjahala. Najednom su me svi prezrivo odmeravali. Sve su moje dotadašnje pobede bačene u blato! Očajno sam se bacila u sedlo i poterala životinju u kas. Dok sam odmicala putem moj bes se usmeravao na Srnicu. Kako se samo usudila da mi to učini! Bila sam odbačena i ismejana samo zato što sam imala trapavu kobilu! Nisam ni za trenutak pomislila na to da su mi sve pobede donele Srnicine brze noge. Jedino sam znala da je izgubila trku, pripisujući zasluge za sve pobede isključivo svojoj veštini. Kako smo odmicale bila sam sve bešnja. Počela sam da je bijem, ali ona je to shvatala kao igru i napredovala je ravnomernim kasom. U meni je sazrela odluka da je kaznim. Dok sam je rasedlavala pogled mi pade na žičani bič obešen kraj ulaza. Dohvatila sam ga pre no što sam je poterala u odeljak. Kobila je uletela u odeljak čim sam otvorila vrata i počela se nestašno vrpoljiti. Težak bič sam sakrila iza leđa, a Srnica se veselo kmečeći bacila na moje čizme. Snažno sam je šutnula u lice. Kobila je iznenađeno protresla glavu i podigla na mene zbunjeni pogled. Ponovo je počela da mi tare lice o čizme, i šutnula sam jače. Ovoga puta zanela se unazad i zastala tužno me pogledavši. Načinila sam korak prema njoj i vesela iskra bljesnu u očima kada se izvila očekujući milovanje. Umesto toga podigla sam groznu spravu i ošinula je iz sve snage preko leđa. Upletena žica se urezala duboko u kožu,dok su dugački šiljci prošli kroz meso do samih kostiju. Kobila nije ispustila ni glasa, ali kobile u susednim odeljcima počeše uznemireno da se oglašavaju. Zgrčila se pri udarcu, a kada sam povukla bič i šiljcima je zaderala zatresla se kao list na vetru. Ponovo sam podigla teški bič i dokačila je novim razornim udarcem. U okolnim pregradama nastade haos. Tragovi udaraca nisu bile masnice koje su ostavljali upleteni kožni bičevi. Svaki je dodir tog užasa ostavljao duboku, kao nožem urezanu ranu, a šiljci su kidali meso i uništavali tkivo. Iz kobile je liptala krv, ali meni nije bilo dosta. Mahnito sam udarala ponovo i ponovo dok se drhtavo telo pretvaralo u dronjave komade mesa. Nisam prestajala čak ni kada je Srnica pala u ugao odeljka i dalje potpuno nema, sve dok majka nije uletela u štalu privučena urlanjem životinja i otela mi bič iz drhtavih ruku. Srnica je bila pri svesti i gledala me je tužnim i vlažnim pogledom, krvareći i stvarajući rumenu baricu oko sebe. Mama je odbacila bič i srtgla je košulju sebe. Iskidavši je na široke trake hitro je prišla drhtavoj životinji previjajući ranu po ranu. Najednom nisam mogla da zaustavim plač. Izjurila sam i ridala po dvorištu do dugo u noć. Mama nikako nije izlazila iz objekta i najzad sam se povukla u sobu i plačući zaspala. 7

MANASTIR Svež jutarnji vetrić poigravao se čipkanim zavesicama na lučno zasvođenim prozorima. Nevelika prostorija u kojoj se Đorđe probudio bila je asketski uređena, a posteljina čista i uštirkana. Ležao je pokriven i odeven u vanvremenski haljetak. Pomeraj previjene ruke, što je smrdela po antiseptičkom sredstvu, doneo je bol. Primirio se i ne pomišljajući da ustane. Uto se vrata otvoriše i promoli se mladić u rizi, ili kako se već zove ta manastirska odora. Požele mu dobro jutro, a zatim priđe i zari mu iglu u mišicu. - Protiv besnila i tetanusa. - Objasni. - Već je jutro? Dobro sam odspavao. - reče samo da ne bi ćutao. - Da. Treće jutro otkako ste stigli. - Đorđe se skameni. Treće jutro? Vreme je proticalo. - Moram videti protojereja Arsenija! - vrisnuo je – Što je pre moguće! - Naravno, ali sačekajte da vam donesem odeću sa pranja. Ne verujem da će biti presretan ako ga posetite u spavaćici. Pa ipak savetovao bih vam da se pre te posete prošetate sa mnom do zajedničkih prostorija. Vreme je doručku. - rekavši to napustio je prostoriju. Đorđe se bolno uspravio u sedeći položaj. Telo mu je bilo u očajnom stanju, a ruka prednjačila. Napori putovanja kroz divljinu ostavili su itekakav trag. Za trenutak se vratiše prizori ljudožderske gozbe i stomak mu se skvrči. Uspomene rasprši pojava domaćina sa njegovom odećom, ne samo opranom i mirisnom, već i pokrpljenom. Spustio ju je na krevet. - Pred vratima sam ako vam je potreban vodič. - zaključi mirno. Oblačenje se pokazalo težim zadatkom no što je Đorđe bio naviknut. Pred vratima zateče strpljivog domaćina. - Moja ruka... Šta je sa njom? - Nadao se da nije nepopravljivo. - Samo je malo jače izgrižena. Za par dana biće kako treba. - Laknulo mu je. Hodnik je odisao drevnim mirisom, ili je barem na njega ostavljao takav utisak. Niz lučno zasvođenih prozora sa jedne strane davali su obilje svetla, a sa suprotne strane nalazio se niz vrata ka nepoznatim odajama, takođe zaobljena na gornjem delu. Tavanica je pratila stil svega ostaloga u hodniku, pa je isto tako bila izvedena sva u vizantijskim lukovima koji su se pri vrhu spajali dajući svaki put završetak u obliku krsta. Upečatljivim hodnikom popločanim azurno plavim pločama stigli su pred velika okovana vrata koja je monah odškrinuo uz očiti napor. Ušli su u veliku, ali jednostavnu prostoriju, lišenu monumentalnosti. Visoka bela tavanica oslanjala se na tamne grede, a zidovi su bili obloženi jednostavnim keramičkim pločicama. U dugim redovima bili su namešteni prosti stolovi, a kraj njih mnogo stolica. Za stolovima je sedeo popriličan broj ljudi odevenih slično kao i njegov vodič, zauzeti doručkom. Imao je utisak da svi imaju potrebu da se osame. Nigde nisu sedeli jedan kraj drugoga, između njih je uvek ostajalo nekoliko praznih stolica. Takav raspored ponavljao se svuda izuzev kod jedne grupe čija ga je prisutnost iznenadila. Za razliku od ostalih pokunjenih likova u trpezariji, ovi su sedeli jedan kraj drugoga i intenzivno međusobno razgovarali, odeveni u propisne vojne uniforme. Vodič ga je poseo za jedan od stolova i izgubio se u pokrajnjoj prostoriji. Uskoro se pojavio balansirajući dvema tacnama pretrpanim sirom, paprikama, 7

lepinjama i lukom. Jednu je postavio pred njega, zatim nešto tiho promrmljao i prihvatio se doručka. Đorđe nije osećao glad, ali je bio radoznao. - Jesu li ono pripadnici armije? - Pitanje je postavio najneutralnijim mogućim glasom. Do njega je doprlo kratko mrmljanje, nešto kao “Aha” izgubljeno između dva golema zalogaja. Radoznalost je postala još intenzivnija i ponovo se oglasio. - Šta oni rade ovde? - Odgovor je opet bio utopljen u žvakanje, ali je već bilo očito da gnjavi vodiča. - Čuvaju... Jedite. - Monah se predade intenzivnom uživanju u hrani i nije mu bilo druge nego da i sam počne sa jelom. Mada nije osećao glad, već posle prvog zalogaja apetit mu se probudio i brzo je ispraznio tacnu, mnogo pre svoga vodiča. Ovaj je završio obed, pokupio tacne sa stola i odneo ih u istu prostoriju iz koje ih je i doneo. Kada se pojavio mahnuo mu je rukom pozivajući ga da pođe za njim. Ponovo su prolazili dugim impresivnim hodnikom, pa došli do vrata gotovo istovetnih kao ona što su vodila u trpezariju. Ako je mislio da je hodnik bio zadivljujuć, onda mu je stupanje u tu prostoriju zaustavilo dah. Visoki vizantijsko plavi lukovi tavanice gubili su se u visini i sa nje su u pravcu vrata strogo gledali naslikani anđeli i sveci. Zidovi su bili prekriveni freskama što su u zbrkanom redosledu prikazivali kraljeve, svece, anđele i raspela, a svuda je dominirala duboka plava boja. U zaobljenom čelu prostorije kružno raspoređeni prozori bacali su svetlost duž prostorije na vešto osmišljeni način, tako da je delovalo kao da svi ti sveci i nasmešeni anđeli putuju na sunčanom vetru. Podni mozaik je bio veoma komplikovan i pretežno su ga sačinjavali grbovi drevnih velmoža i vladara, dičnih zaštitnika pravoslavlja. Centrom prostorije su se uzdizali gigantski pseudo grčki stubovi na koje se oslanjala tavanica. Utisku ogromnosti je nemalo doprinosilo što je prostorija bila lišena ijednoga živog stvora. Možda se u stara vremena ovde okupljao narod na bogosluženje, ali tog trena je dvorana bila prazna zbirka odjeka. Vodič mu se obratio tonom opraštanja. - Sačekajte, protojerej će uskoro stići. - Zatim je napustio dvoranu. Ogledao se, ne znajući čemu bi se više divio, da bi mu odudaranje brokata i purpura od sveprisutno dominantne plave boje privuklo pažnju. Nesklad je unosio triptih na samom pročelju prostorije naslikan između ogromnih prozora i zbog toga je delovao kao da iz njega izbija svetlost. Koliko je triptih bio čudan shvatio je tek kada je prišao dovoljno blizu da razazna detalje. Prva ikona bila je klasični prikaz svetog Georgija gde probada aždahu. Ogrtač mu se vijorio preko bogatog oklopa, oreol je blistao oko glave, desna ruka kojom zamahuje kopljem osvetnički beše uzdignuta, a beli konj se propinjao nad poraženom zveri. Sablaznost ikone nije bio Georgije, već njegov neprijatelj. Tamo gde bi trebalo da su prikazane pandže nalazile su se tanane šake, a gde je trebalo da bude razjapljena čeljust nalazilo se žensko lice. Druga ikona je bila korak dalje u blasfemiji. Predstavljala je ženu u ogrtaču pokrivenog lica i okruženu svećama, blago oslonjenu na pastirski štap. Oko glave oreol, uzdiže desnu ruku prema posmatraču. Možda to i ne bi bila jeres da pod njenim nogama nije prikazano nešto što još nikada nije video na pravoslavnoj relikviji. Nage devojke i mladići puze prema njoj, kao da je poslednja nada, poslednje svetlo. Vrhunac je bila treća ikona sa prikazom raspela. 7

Beše to retko ubedljivo oslikana patnja na krstu. Tu su anđeli, tu je sveta devica, ali na krstu nije razapet Hristos, već neka žena... Dok je pokušavao da se doseti šta bi to moglo značiti, osetio je nečije prisustvo. Kraj njega se stvorila okruglasta trbušasta spodoba. Beše zaogrnut grubim mrkim haljetkom, pritegnut oko pasa dvostruko obmotanim konopcem. Varljivo lice, okruglo kao lubenica, beše zakrabuljeno navučenom kapuljačom ispod koje su blistale znatiželjne oči. Pljosnati nos iznad debelih usnica imao je rumenu nijansu karakterističnu za ljubitelje dobre kapljice, pa se Đorđe zapitao koliko često taj čiča zaviruje u flašu. Bore oko usnica i očiju su bile duboko urezane u salo, dajući mu dobroćudni izraz, ali nasuprot utisku o bezazlenosti, stegnutost vilica i retka, dugačka brada davali su starčevom licu snažan pečat ozbiljnosti i posvećenosti. Ružičaste nožice su virile ispod peševa haljetka obuvene u plastične sandale i nestrpljivo su tapkale dok mu je prilazio. Đođe se za trenutak zapitao da li je taj matorac smešan ili strašan u svojoj arhaičnoj neprepoznatljivosti. Kad je prišao toliko blizu da bi između njih jedva muva mogla da se provuče i kad mu je sagovornikov dah potvrdio sumnje u vezi ljubavi prema vinu koju je čiča očito gajio, domaćin mu se obrati grlenim glasom: - Ja sam protojerej Arsenije i ovde me svi smatraju stručnjakom za drevna proročanstva i letopise. Vi ste Đorđe Đorđević ako se ne varam? Dobro došli. Rečeno mi je da ćete doći. Drevna proročanstva? Nije moguće da je ovoliki put prešao samo da bi mu matora pijanica prepričavala legende iz starina. - Mislite, proročanstvo vam je reklo?- glas nije odavao osećaje. - Možda, možda... Slušajte. Ne bih voleo da vas razočaram, ali za vaš dolazak mi je rečeno preko mobilnog telefona. Ali vi verujte što god vam drago, meni zaista ne smeta. Mada... Đorđe je moderno ime koje se nekada izgovaralo kao Georgije, a vaše ime čine dva Georgija, zar ne? Mogao bih to uglaviti u neko proročanstvo. - Matori se igrao s njime kao mačka sa mišem. - Slušaj pope, nisam ovde da se igram sa tobom. Rečeno mi je da mi možeš reći nešto o Jasmini Janković. Možeš li to, ili idem da je pronađem sam. Strpljenje ga je izdavalo. Ko je matorom mogao javiti za njegov dolazak? Svejedno, mogao je da pomogne i to je jedino bilo važno. Njegov je sagovornik, međutim, ostao potpuno miran. - Etikecija vam baš nije najjača strana, ali uzmimo da sam za nekoga poput vas pop. Dakle, dolazite nedugo pošto je gospodin Milojković nabijen na kolac i tražite Jasmin ... Rekoste li Janković? - Matori je delovao rastreseno. - Da, Jasmina Janković. Advokat Milojković me je uputio na vas. - Da, i to mi je rečeno. Siroti Milojković se pre smrti prilično raspričao. Možda ga je upravo to i ubilo. Jasmin je dakle napokon pronađena. Samo, prezime koje ste upotrebili nije Jasminino devojačko prezime. To je najverovatnije prezime Jasmininog pokojnog muža, ili prezime iz sirotišta. Jasmin se u stvari preziva Bećiri. Legendarni potomak Bećir Aginice. Devojčica koju smo spasili od smrti, a zatim izgubili. Izgleda da je Milojković mnogo pre nas 7

shvatio ko je ona, samo je to zadržao za sebe. Verovatno je mislio da je lukav, a koštalo ga je glave... Odgovor na vaše pitanje je : naravno da vam mogu ponešto reći o Jasmin Bećiri, ali morate imati strpljenja, jer to ime je staro ime. Vrlo staro ime. Da biste shvatili sadašnje događaje vezane za nju i zašto je crkva u sve to umešana, moramo prvo razjasniti ko je Bećir Aginica. Nažalost za to se moramo vratiti u daleku prošlost i zato se naoružajte strpljenjem jer mi je potrebno malo vremena da vam sve ispričam. Možda bismo mogli prošetati do mojih odaja, udobnije je nego ovde na promaji. - Opet to prezime Bećiri. Izgleda da je veći deo sveta impresioniran njime, ali njega je interesovalo samo kako pronaći Jasminu. Dobro, ako treba da sasluša ovu spodobu da bi to postigao, pretrpeće. Krenuo je za domaćinom koji je između dve freske otvorio vratašca toliko utopljena u islikani zid da ih sve do tog trenutka nije primetio. Našli su se u uzanom, teskobnom hodniku, u potpunosti obloženom drvetom, uključujući i sam plafon. Sa obe strane prolaza prostirali su se redovi ogromne buradi. Difuzno osvetljenje dopiralo je slabašno između plafonskih dasaka, pa je pažljivo odmeravao svaki korak. Osetio je olakšanje kada su najzad izašli i našli se u prostranom i ugodnom predvorju. Zidovi između silnih vrata i prolaza bili su ukrašeni uljima u platnu i zaprepašteno prepozna neke slike Paje Jovanovića i Olje Ivanjicki, nestale u trećem sindikalnom ustanku. Nije imao previše vremena za proučavanje zbirke jer se protojerej, ne osvrćući se, uspeo kružnim stepeništem krhkog izgleda i nestao prolazeći kroz otvor na tavanici. Prateći ga, našao se u prostoriji pretrpanoj knjigama i svicima. Uza sve zidove bile su pričvršćene police sa letopisima, a maleni sto, stolica i krevet su se jedva nazirali prekriveni raznim spisima. Protojerej Arsenije se bez ikakvoga uvoda okrenu i monotonim glasom poče da ga zasipa najsuludijom pričom koju je ikada čuo: - Prvi put se Bećir Aginica pominje 1444- te godine kao zlo koje hara po Metohiji i otima devojke i mladiće, da se više za njih nikada ne čuje. U starim zapisima postoji vremenski teško odredivo kazivanje koje govori o čoveku po imenu Janićije koji je živeo u Klini. Njegovu sedamnaestogodišnju kćer otela je Aginica, ali on se sa time nije mirio. Pratio je haračlije do Carigrada i posle gotovo godinu dana isposlovao je otkup i doveo je kćer kući, obogaljenu i nemu. Šest meseci ju je lečio, ali devojka je jedne noći pobegla od kuće. Janićije i njegovi sinovi su krenuli za njome, pa su je i stigli kod nekog rečnog prelaza. Devojka je pobesnela i napala ih je kidajući i grebući. Uprkos iznenadnom otporu počeli su je savlađivati na šta se devojka bacila u vir u kome se utopila. Par dana po tom događaju Janićije se obesio o šljivu u dvorištu, a jedan od sinova se zamonašio i zapisao je sve što je čuo od oca. Preskočićemo priču o Janićijevom putovanju i zlosretnom bavljenju u Carigradu, ali ovaj deo ću vam pročitati – Dohvatio je žurno neku knjižurinu. - Sultan imađaše stado koje on i velikaši koristiše kao zapregu u svojijem predivnima zlatnijem kočijama. Provozeći se Carigradom izazivaše divljenje sveta što bi se na ulicama zaticao, jer takve ate niko ne imađaše. Bećir Aginica, veštica i vidarka bejaše čuvarka toga stada i ono beše vazda zdravo i slušati naučeno. Ali raja nije volela videti niti zlatnijeh kočija, niti Aginicu, jer u kočije bejahu upregnute đevojke i mladići. - Posle toga se Aginica dugo ne pominje, ali 1666- te godine se opet među rajom proneo glas da se pojavila i da odvodi decu. Verovatno ste i sami zaključili da vremenski razmak između događaja o kojima govorimo čine stotine godina! Postoji još nešto bizarno u tim 7

pričama, nešto zajedničko svim pronalaženjima nestalih osoba. Pominje se već u Janićijevom slučaju, a radi se o tome da su svi bili obogaljeni i nemi... - Pope, proto ili šta već, ostavite se starih priča. Ja tražim Jasminu Janković, ili Bećiri ako je vaša pretpostavka tačna. Možete li mi pomoći ili odoh da je potražim sam kako god znam i umem! - Nestrpljivo prekide protojereja, na šta ga je ovaj prekorno odmerio i neuznemiren nastavio. - Rekoh vam da se naoružate strpljenjem. Apsolutno je važno da saznate neke stvari ako zaista želite da je nađete. Skrivalica koju pokušavate da rešite je mnogo složenija nego što zamišljate, a da bi mogli da uskladite budućnost i sadašnjost morate upoznati prošlost. Neka prezimena sa sobom nose teško nasleđe, a prezime Bećiri je u tome pogledu izuzetno. Ako već ne možete da prihvatite crkvene dogme i legendu o naslednom zlu, zar ne mislite da je jaz od tri generacije u sasvim identičnim zverstvima ipak nešto više nego puki slučaj? Ali, da nastavim. Proročanstvo Ludoga Ilije je iz razdoblja, kako mi volimo da kažemo, trećega povratka. Kao i mnogima ranije, i njemu je odvedena kćer, ali za razliku od Janićija, Ilija beše slabiji, te je odmah potom poludeo i na staranje ga dadoše u manastir. Isti taj Ilija je kasnije postao poznat po tome što je lutao selima i pričao priču, kasnije prihvaćenu kao proročanstvo. Tragično je skončao život, jer je svega godinu dana kasnije uhvaćen od Turaka i nabijen na kolac. Po turskim zapisima, na kolac ga je nabila lično Bećir Aginica, prepadnuta njegovim kazivanjima. Kako je među narodom postojao veliki strah, crkvi je odgovaralo da tu priču širi, a kasnije je predanje zapisano u letopise. Zašto li je kazivanje ludog čoveka postalo proročanstvo, to vam je na pameti, zar ne? Slično su mislili i u ono vreme. Crkveni velikodostojnici su verovali da se radio o bulažnjenju čoveka skrenute pameti. Uzrok naknadne popularnosti Ilijinog proročanstva je nešto sasvim drugo. Priča je imala duboke korene. Prenosila se od usta do usta. Istovremeno, Turci su trpeli ozbiljne poraze od zapadnih suseda i sve više su se trudili da diplomatskim sredstvima rešavaju sporove kojih nije bilo malo. Sestrinstvo čuvarki sve se više povlačilo iz javnosti i pretvorilo se u tajni kult, iako je Bećir Aginica bila realna pretnja. O vožnjama karuca, koje vuku gole devojke po ulicama Carigrada, više nije bilo ni reči. Pronošenje glasina o tajnim kultovima i o trkama dvokolica sa upregnutim ljudskim bićima nikako nije išlo u prilog Sultanovom nastojanju da slika o Otomanskoj imperiji bude civilizovana. Nasuprot Turskim težnjama, pravoslavna crkva je bila predana slabljenju Turskog uticaja i Ilijina priča je za to bila vrlo zgodno sredstvo. pa je neuobičajenom brzinom proglašena proročanstvom. Proučavajući zapise, sa sigurnošću sam zaključio da je proglašenje bilo najobičnija prevara. Ali, nije to bilo sve što sam od Ilijinih pripovesti pronašao. Zabunu oko njegovih vizija unose neka njegova druga pripovedanja. Proučavanjem zapisa shvatio sam da je njegov izmučeni um sa neverovatnom tačnošću opisao oslobođenje od Turaka, zatim golgotu preko Albanije u prvom svetskom ratu, učešće Rusa u oslobađanju Beograda u drugom svetskom ratu, i najzad čak i otcepljenje Kosova! Odrednice godina u kojima nešto treba da se desi u predanjima su svaki put obavijene enigmom, ali posle događaja opisanog u priči može se lako shvatiti da je rešenje u najvećem broju slučajeva bilo jednostavno i prilično tačno. Sve to baca sasvim drugu sliku na priču koju ćete čuti i sklon sam da poverujem da su u njoj opisani događaji koji će se stvarno desiti i to u bliskoj budućnosti. Evo kako je zapisana Ilijina priča. Otvorivši debelu knjižurinu pred sobom jedno vreme ju je nervozno listao a zatim je zadovoljno natakao naočare na nos i počeo da čita : 7

- Čuvarke stada, one što zabavljaju velmože, one što jašu ljude, prekrivene tajnom i čarolijom jačom od noći, loviće po Srpskim zemljama, odlazeći bez razloga i vraćajući se nerodnih godina da uberu plen. Veštice, nevidljive i tajnovite odvodiće mlađariju za svoje zaprege nekažnjene, u svilu i kadifu odevene. Vekovi će prolaziti i Turaka više biti neće, no one će se, novim plaštom prekrivene, vraćati novim gospodarima ate da isporuče. Tek kada Srbije ne bude, u strahu velikome od moćnih i surovih gospodara, preobućiće se u vidarke i skrivene među vidarima zlo će u zavisti i nemoći gojiti. Ali kada se Srbija ponovo rodi Sestrinstvo će se u zlu uzdići, novim plaštom prekrivene. Čuvarke stada zulum će dotad još nečuven činiti. Bećir Aginica će izgubiti prsten, ali zlo neće nestati jer ni kupaca za njihova stada nestati neće. No pojaviće se Jasmin, kćer Suadina, žena rođena da vlada. Pojaviće se žena strašne sudbine, rođena kao čuvarka, i biće ubijena rukom najbližega roda. Ali, iz mrtvih Jasmin će se uzdići i nijedna čuvarka više neće moći da je ubije. Kad se vreme na dvije brojke svede, od kojijeh ona druga okrugla bude, vratiće se sveti Georgije dvostruko jači no ikad da zlu na kraj stane. Kraj sedmoga povratka će doći kada se prsten vrati Aginici. Jasmin će zatim susresti Azru koja će je izvesti na put. Kraj će pojavljivanja onakav biti kakav se nikada prije dogodio nije i zver će se prikazati u svem zlu i rugobi svojoj pre kraja. Propast Sestrinstva će započeti onim trenom kada krv privuče krv. Azra će pred Jasmin otvoriti vrata da bi ona pred Georgijem veo podigla. Raščiniće se noć i prikazaće se čuvarka onakvom zveri kakva jeste. Kada zver otkrivenu ugleda, Georgije će Bećir Aginicu probosti i tako zulumu kraj načiniti. Zlo će se Sestrinstva toga dana svetu otkriti, a svetlo dana će obasjati njihove zulume i njihova stada. Godine će blagostanja posle toga doći i rasulo će se u državi umiriti. Đorđe Đorđević je gubio strpljenje slušajući protojereja Arsenija koji je, očigledno sa uživanjem, utonuo u bajke samo njemu znane. Trebao mu je podatak koji nikako nije dobijao. Osim toga nikako mu se nije dopadalo pominjanje imena Georgije, ili kako mu starac reče arhaične verzije njegovog sopstvenog imena. Kuda li sve ovo vodi? - Priče, priče, priče. Kako će mi to, dođavola, pomoći da nađem Jasminu? Ponovo je prekinuo protojereja pokušavajući da najzad iskamči informaciju koja ga zanima. Ovoga, međutim, kao da nisu ni najmanje ometale Đorđetove upadice. - Pomoći će, verujte. Crkva ima mnogo više uticaja u obaveštenim krugovima nego što vi to mislite. Mada ne znam tačno gde se nalazi, mogu vam ukazati na najverovatnije mesto njenog boravka. Ali pre nego što dođemo do toga insistiram da me saslušate do kraja. Uprkos našem trudu, Jasmin smo izgubili pre dvadesetak godina. Sve dotle smo nadgledali događaje koji su se odvijali kako je bilo zapisano. Jasminina majka se zaista zvala Suada. Zašto je detetu dala omraženo ime samo ona zna, ali ondašnje vlasti su motrile na njih. Bila su to bezbožna vremena, vremena komunističke vlasti. Sestrinstvo je tad bilo saterano u ugao i uglavnom su sve njihove aktivnosti bile u oblasti medicine. Naime, one su oduvek bile vidarke kojima premca nema, što je odgovaralo ondašnjem režimu, pa ih nisu likvidirali. Ne mogu, uprkos odbojnosti prema komunistima, a da se ne divim lakoći kojom su se sa prokletim Sestrinstvom obračunali. Mada je u to vreme i sama crkva bila potisnuta u stanje preživljavanja, pažljivo smo pratili prezime Bećiri. Pedesetak godina kasnije počeli su ratovi koji su razderali komunističku tvorevinu i time kao da je upućena poruka koja je pokrenula čitav lanac događaja. Suada Bećiri se udala i muževljev brat je kao advokat bio angažovan da brani interese Sestrinstva. Nedugo posle Suadine udaje, zapazili smo neuobičajenu migraciju dotad raštrkanih srodnika. Najednom su sve, starim zlom povezane porodice, prodale imanja i preselile se u oblast između Kline i Istoka. Možda u tome i ne bi bilo ničeg 7

čudnog da to nije bilo mesto ratnih sukoba, mesto odakle su svi bežali. Nažalost, narod je sklon zaboravu. Proročanstvo je, baš kao i sama Aginica, zaboravljeno, a niko je se, osim Crkve, nije setio ni 1999- te, kada je tamo harao čuveni Kitaj. Ovo je izdanje Večernjih Novosti iz oktobra te godine. Ne zaboravite da se i danas priča da je u klanu glavnu reč vodila njegova sestra po ujaku, Emina, koja je, po mome slobodnom tumačenju bila tadašnja Bećir Aginica. Pred Đorđa je stavio požuteli primerak Novosti i on je sa zaprepaštenjem pročitao: “POLICIJA PRONAŠLA ŽRTVU ZLOSTAVLJANJA! U okolini Prizrena pronađena maloletna B.K. koju su Albanski Teroristi danima zlostavljali... Zlosretnoj devojci je iščupan jezik i izlomljene ruke... “ Nije ga zbunilo zlo o kome je čitao. Ratna vremena nisu bila poznata po nežnosti. Nestvaran je bio opis povreda žrtve, potpuno isti kao i one kod zlosrećne Katarine. Počeo je da se pita koliko ovaj monah zaista zna, i šta će još sve čuti od njega. Sve priče koje mu je preneo odjednom su izronile u skorašnje vreme i više nije bio siguran da je matora pijanica baš toliko zaluđena starim proročanstvima i legendama. U stvari, tek je postao svestan koliko ga je zavarala ta arhaično komična pojava. Bio je izuzetno inteligentan i verovatno vrlo opasan. Njegov izgled bio je samo dobra maska i naseo je poput novorođenčeta. Arsenije je priču nastavio sasvim spokojno gledajući ga u oči. - Pitate se odakle Kitaj i gde je nestalo prezime Bećiri, zar ne? Kitaji su bliski srodnici Bećirija, ali nikada nisu nosili Prsten koji je oznaka same Bećir Aginice. Možda za te događaje ne bismo znali da nije bilo advokata Rodoljuba Milojkovića, koji je, kao što već rekoh, bio rođeni brat Suadinog muža. Ispostavilo se da mu je brat ubio ženu zbog tajne o kojoj nije želeo da govori i posle toga je osuđen na dugogodišnju robiju koju nije odslužio. Ubijen je u zatvorskoj čarci. Nedugo posle toga, njegov brat Rodoljub zatražio je pomoć lokalnog prote u skrivanju bratove dece. Sestrinstvo bi decu, kako je tvrdio, najverovatnije likvidiralo. To je učinjeno i deca su prebačena ovamo, u manastir. Od njega smo saznali i da je prsten prešao u vlasništvo Emine Kitaj. Eto, to je deo legende koji govori da će Jasmin ubiti bliski rođak. Sestrinstvo je sve donedavno živelo u uverenju da su Jasmin i Katu upokojile i sahranile. Nažalost nismo bili jedini koji znaju za te događaje. Decu koju smo spasili, na staranje je, uz silu i pretnje, preuzela država. Sve smo učinili da ostanu pod našim okriljem, ali komunisti su bili neumoljivi. Nikada nije razjašnjeno zašto je to učinjeno tako osiono i u potpunoj tajnosti, niti koliko su znali o starim legendama. Po meni tajne i nema. Jasmin je moćan simbol. Ako su komunisti znali za legendu, u šta verujem, jednostavno su želeli pomoću nje da kontrolišu Sestrinstvo. Rekoh već da su pripadnice klana moćne isceliteljke, ali to nije sve. One poznaju i mračne tajne opojnih supstanci iskoristivih na najrazličitije načine. Lično verujem da je to uzrok zbog kojega su svi želeli kontrolu nad Sestrinstvom. Najverovatnije su Jasmini tada promenili prezime, ali to privremeno prezime je do dan danas ostalo tajna za Crkvu, sve do trenutka kada ga vi niste izgovorili. Mislim da je trag izgubljen u vreme raspada države i ratova koji su ga pratili. U svakom slučaju Crkva je pratila Sestrinstvo jer je njihovo uzdizanje uvek vezano za ratove i sukobe. Posle otcepljenja Kosova pratili smo ih sve do Bećar Salaša, njihovog novog sedišta. Naravno da nismo mogli ništa preduzeti. Njihovi su zaštitnici, kao i uvek, bili vrlo moćni, sam vrh biznisa i državnog aparata. Pa ipak, pratili smo njihovo širenje. Novac ne pada sa neba, pa su morale unovčavati znanja. Nekom bi možda bili dovoljni prihodi od jezivog turizma, ali ne i njima. Prodavale su takozvani “Plavi Grom”, jednu od svojih veštičjih 7

tajni. Za to su im bili potrebni kontakti sa kriminalnim krugovima, a to nama nije promaklo. Posebno su ojačale od kad je Princ Dobroši odslužio kaznu u Norveškoj i vratio se starom poslu. Da nije bilo vas, ni mi nikada ne bismo saznali da se Jasmin neobjašnjivo primakla nadomak Sestrinstva, a da to, u stvari, niko nije znao. U mojim mislima nema boljeg dokaza da proročanstvo živi. Koje sile su vratile Jasmin Sestrinstvu, ako ne legenda? Nažalost, vaše akcije su i Sestrinstvu otkrile Jasmin i one su je se dokopale pre nego što smo uspeli da reagujemo. Ako je Jasmin živa, a ja duboko verujem da jeste, ona je onemogućena prepuštanjem nekoj gangsterskoj organizaciji. Zašto mislim da je Jasmin još uvek živa? Ako se veštice ičega plaše onda je to Ilijino proročanstvo u kome se kaže da je Sestrinstvo drugi put ne može ubiti. Prema tome, one veruju da je posle povratka ne mogu ničim likvidirati. Protojerejeva priča dospela u Đorđu poznate vode. Kriminalci, Bećar Salaš, novac, Plavi Grom... Sve je to poznavao. - Pomenuo si Bećar Salaš pope. Šta znaš o tome? - Mesto koje ga je iritiralo. - U stvari malo toga znam. Pristup je tamo ograničen i njihovi psi tragači redovno prijavljuju svaku mogućnost otkrivanja i očas se celo mesto pretvara u bezazleno izletište. Ali po nečemu ipak znamo da su žrtve prisutne. Sećate li se da su posle kapitulacije pronađeni leševi potopljeni u močvare, navodno tamo doneseni sa Kosova, kako bi se sakrili dokazi o ratnim zločinima? Nikada nije objavljen tačan spisak gde su sve bili locirani leševi. Sećate li se kako su sve informacije o tim događajima neočekivano nestale iz medija? Mi imamo neoborive dokaze koji govore o tome da je jedan od lokaliteta močvara sa istočne strane Bećar Salaša. Seljak koji je pronašao leševe je navodno počinio samoubistvo. Uprkos moćnim zaštitnicima Sestrinstva uzbunili smo javnost i nije im ostalo ništa drugo nego da počiste za sobom, izmisle priču kojom će da umire javnost i najzad zataškaju vest. Pa ipak, zahvaljujući jednom od učesnika, znamo ko su žrtve. Svi su leševi imali jednu zajedničku karakteristiku, barem oni koji se nisu bili raspali. Svima je bio iščupan jezik i izlomljene kosti u šakama. Leševi su u tajnosti spaljeni u visokim pećima US Stila i posle toga ih nikada više niko nije spominjao. Mi ne zaboravljamo. Te povrede su viđane stotinama godina unazad i govore o novom uzdizanju Sestrinstva. - Matori je ponovo pominjao stvari koje su ga iritirale. - Zašto? Zašto uvek te povrede? - Nije izdržao da ne upita. - Još uvek ne razumete, zar ne? Šta je čovek kome oduzmete moć govora i upotrebu šaka, ako ne životinja? Životinje koje vuku gostinske karuce. Uvek se među prebogatima nađu oni koji žele nenormalne zabave, kao i nekadašnji sultani. A bogati su i najmoćniji pa Sestrinstvo uvek ima nesavladive zaštitnike. Još uvek nije znao gde tražiti Jasminu. Kriminalna organizacija je bila širok pojam i nije mnogo značio u slučaju kad se traga za jedinim živim bićem koje nešto znači. Protojerej se gubio u detaljima i najzad ga nestrpljivo prekide. - Mnogo je toga ispričano, ali ne i to gde Jasmina može biti. Znate li to, pope? - Ne, ne znam sigurno, ali znam da ste je zadnji put videli u Beogradu. Najjače uporište Sestrinstva u Beogradu je bordel na samoj ivici policijskog prstena... - Naravno, doseti se Đorđe, samo je jedan bordel imao toliko snage da prodaje Plavi Grom! Trijumfalno prekide sagovornika: 7

– Brankicin bordel! - Brankicin bordel. - Ponovi asketa. Đorđe nije imao više pitanja. Protojerej nije imao ništa što bi dodao izlaganju.. Put je čekao i gost napusti odaju. Arsenije ili Zoran, kako je protojereju bilo svetovno ime, ispratio ga je zamišljenim pogledom. Jedno vreme je nepokretno buljio u vrata kroz koja je Đorđe izašao, a zatim se laganim koracima vratio knjizi. Još jednom pogledom prelete misteriozne završne redove Ilijinog proročanstva. One koje je malopre oćutao, ne želeći da još više uznemiri i bez toga prilično sluđenog čoveka. - A kada Georgijevo zemaljsko obličje bude razbijeno o mramorje, Jasmin će sa Azrom ponovo uzdići Čuvarke Stada, ali začudo pod okriljem drevnog neprijatelja. Onaj ko ne ume boje noći spoznati, ne može ni svetlo dana videti. Zlo se, baš kao i dobro, ubiti ne može,a sedmo uzdizanje će biti doba praskozorja, vreme kada se svetlo i mrak prepliću. Lagana škripa otpozadi bila je očekivana i nije se okrenuo. Police iza njega se razmakoše, a odande je izronila visoka suvonjava prilika odevena u maskirnu uniformu. Pridošlica je lagano prišao protojereju koji nije dizao pogleda sa zastrašujućeg teksta dok mu se obraćao. - To je vaš čovek pukovniče. Ne gubite ga ni za trenutak iz vida. PUKOVNIK ATANACKOVIĆ Često se pukovnik Atanacković pitao kada će i na koji način biti pokrenuta akcija Iskon. Ovakav ishod ni u snu nije očekivao. Protojerej Arsenije je bio dobroćudan i načitan čovek, ali Atanacković ga je smatrao zanesenjakom, čak budalom. Stare priče, proročanstva... Bilo je dana kada je pomišljao da sve batali i obavi posao sam, ali sa trećinom armijskog sastava to jednostavno nije bilo moguće. Vazduhoplovstvo, artriljerija, garda, antiterorističke jedinice i delovi pešadije su i dalje bile lojalne Vladi. Uleteti u okršaj bez saveznika je bilo ravno samoubistvu. Crkva je bila svakako najmoćnija organizacija koja je pokazala interes za Atanackovićeve naume, ako ne računa spodobe koje je smatrao sastavnim delom celokupnog rasula države i sa njima se ne bi urotio ni po cenu poraza. Ponekad bi se sećao majčinih reči, ponavljanih kada bi se rasplakao u najranijem detinjstvu : - Budi čvrst, Velimire. Idu vučja vremena, ne budi jagnje... - Večito se napinjao da ne bude jagnje, ali nije želeo ni vuk da bude. Možda lisica? U stvari nije voleo prevrate. Prevrat je do ovoga i doveo. Situacija je bila, najblaže rečeno, van svake kontrole. Rano je počelo vučje doba. Imao je pet godina kada mu je otac nestao u ratovima Velike Države. Sedam godina je imao kada su mu majku odvukli iz izbegličkog konvoja da je nikad više ne vidi. Trideset i dve je imao kada je kao poručnik proglašen herojem posle sloma druge sindikalističke pobune. Sa šesdeset je želeo da upiše ime u knjigu besmrtnika. Da vrati civilizaciju na ove prostore. Ako 8

bog da to će i uraditi. Pitao se samo kakva je uloga ovog namučenog čoveka u svemu tome i šta crkva nalazi u njemu. Crkvu je zanimala vlast i nikako nije shvatao zašto su nekom poput Arsenija dali odrešene ruke u planiranju operacije. Pa opet, patrijarh je blagoslovio Arsenijeve odluke i sinod je odobrio postavljenje. Vaseljenski sabor ga je na tajnom glasanju za ili protiv operacije “Iskon” postavio za poverenika. Tu nije bilo mnogo izbora - ili će biti po njegovome, ili bez podrške Crkve. Razumeo je zašto moraju obelodaniti užase koji se dešavaju, ali ne i zašto je ceo spisak grozota počinjao i završavao se tim bogataškim izletištem. Na svakom koraku su se mogle naći i gore stvari od toga. Nacionalna mreža nije želela da objavljuje takve priče, ali u surovoj borbi za opstanak, nezavisnim izdavačima je bilo sasvim dovoljno obećati vojnu podršku i izveštači su bili spremni da pojure kroz kišu kuršuma ne bi li se domogli nekog sablasnog snimka. Šta bi tek dali za priču onoga klinca, kako se ono zvaše... Da, Jovica Bešlić... Priču koju mu je ispričala klinka sa tog Salaša. Sasvim dovoljno da preokrene javno mnenje na njihovu stranu. Pa čak i da je Salaš bio jedina perverzija koju režim pokriva, već šest meseci su posedovali prokletu napravu. Imao je vešte ljude i upad je mogao davno biti obavljen. Ipak, Protojerej nije dozvoljavao nikakvu akciju dok se ne pojavi “Pravednik “. Potajno je promatrao Arsenijevog odabranika. Mogli su proći i gore. Njegovi sistematični pokreti dok je prepakivao ranac, odmereni pregled oružja i lagani, skoro leni pokreti, odavali su čoveka od akcije. Najzad, on je došao preko kote 411, uklete tačke na kojoj su nestale tri patrole, i ne samo to. Još nije ni prezdravio, a već je spreman da krene kroz divljinu. Od kad je prvi put čuo Protojerejevu priču, pribojavao se na šta će reinkarnacija da liči. Ćata načitan poput Arsenija, ili propalica iz divljine? Svašta se moglo desiti jer priča je bila nejasna. Ova inkarnacija bi mogla biti vrlo dobra osnova za početak Iskona. Kada se “Odabrani“ odlučnim korakom pokrenuo ka izlazu, pošao je za njim glumeći slučajnost i očešao se o njega. - Kuda ste krenuli ovako opremljeni, ako nije tajna? - Prijateljski mu se obratio. - Ne verujem da želite da budete tamo. - Odgovor nije bio u istome tonu. - Slušajte, upravo krećem prema Beogradu. Ako idete u tome pravcu mogu da vas povezem. - “ Reinkarnacija“ ga je odmerio jednim sumnjičavim pogledom. Oči su mu bile duboki zdenac tuge i nepoverenja. Dopadao mu se taj čovek. - Zašto biste to uradili? - Promukli glas, malo reči, mnogo opreznosti. Ličnost kakva je bila potrebna za predstojeći haos. Zaista mu se dopadao. - Zato što ste previjeni i zato što se u pravcu kuda ste krenuli nalazi divljina. - Odatle sam i došao. - Sasvim ravnodušno. Ništa suvišno. - I... Šta ste tamo pronašli? - Nije izdržao da ga ne pecne. - Komarce, divlje pse, razbojnike, ljudoždere... Ništa naročito. - Kratko. Ljutito. Vojno vozilo je retko postajalo meta napada. Ma koliko da su odvažni, stanovnici divljine su izbegavali sukobe sa armijom. Ćutke su se truckali kroz puste predele bez ijednog neugodnog susreta. Nije se mnogo trudio da uspostavi komunikaciju sa ćudljivim 8

saputnikom koji je gotovo sve vreme puta buljio u jednu jedinu tačku pod nogama, ne obraćajući ni najmanje pažnje na predeo kojim su prolazili. Uostalom, tišina mu nije smetala. Posvetio se mislima o novom svetu koji se upravo rađao. Na cilj stigoše kasno noću i nije se mnogo obradovao kada mu se saputnik obratio u najopasnijem delu Novoga Grada : - Ovde silazim. - Zaustavio se osvrćući se u traženju pokreta ili odsjaja noćnih nišana. novobeogradske bande nisu imale obzira prema vojnim oznakama. Tiho i spretno “Odabrani” je iskočio iz vozila i bez mnogo ustezanja nestao u pokrajnjoj uličici. Čim je bio siguran da ga više ne čuje aktivirao je primopredajnik i posle početnog šuštanja i odsečnog javljanja dežurnog reče : - Pukovnik Atanacković na vezi. Kota 1-12-83, jugoistok, prema blizankama. Pošaljite patrolu. Zatim se žurno uklonio sa riskantnog područja. GREŠKA Đorđe nije imao kada planirati. U neku ruku, ovo je bio njegov svet, poznavao je skrovita mesta na kojima se trgovalo opljačkanom robom. Za skraćenu dvocevku mizerno je naplatio, ali su municija, GPS i kutija prve pomoći postigle dobru cenu. Ranac, čizme i kabanica dopunile su ponudu i obavivši transakciju imao je dovoljno novca za svoj naum. Previše je vremena izgubio, pa će morati to izvesti direktno, sa verom u sretnu zvezdu. Nije imao razloga da sumnja u sveštenikove reči, a ako je u pravu, postoji samo jedan način. Ponekad najluđi planovi najbolje uspevaju. Nije izgledalo da ga je gorila na ulazu prepoznao. Mušterije svakog dana špartaju kraj njega. Očekivao je pretres koji nije izostao. Naravno, nije nosio oružje. Prigušena svetla, plesačice, gospoda, kurve. Ružno mesto. Pa ipak, morao je biti tu, morao je odigrati igru do kraja bez obzira na moguće posledice. Zalepio se uza šank, naručio piće i navikavajući oči na slabo osvetljenje i zaglušen treštećom muzikom, poče osmatrati vesele matorce i razdragane bračne parove ispod balona i lampiona. Među njima se muvala naizgled vesela golušava dečurlija, koja su mu povremeno prilazila, skaredno se cerekajući ili ga bestidno dodirujući. Uglovi polumračne prostorije gubili su se u tami krijući morbidne prizore. Nije nigde zapažao ženu zbog koje je rizikovao. Prošetao se duž prostorije pažljivo osmatrajući. Sa strahom je zurio u sumračne ćoškove bojeći se da će prepoznati poniženo stvorenje koje se uvija u nenormalnim erotskim igrama, pa bi svaki put sa olakšanjem zaključivao da je to ipak neka druga nesretna devojka. Nije bila ni na plesnom podijumu. Po višestrukom obilasku uverio se da Jasmina nije u odaji. Podigao je pogled na momke sa snajperskim oružjem, memorišući položaje. Ako pronađe Jasminu biće pametnije prolaziti putevima nedostupnim njihovim nišanima. 8

Nasumično muvanje prostorijom nikoga nije zainteresovalo. Mnogo je lovaca na uživanja na sličan način krstarilo odajom. Informaciju je mogao dobiti samo ako nekoga pita. Šanker nije delovao kao pravi lik, smrknuto obezbeđenje još manje... Ponekad se stvari pobrinu same za sebe. Dok je osmatrao okolinu prišla mu je devojčica tamne kose upletene u kikice učvršćene ružičastim šnalicama. Mladost je bila morbidno naglašena maleckom ružičastom bebi dol spavaćicom, samo jednom pantljikom povezanom među dojkama. Tek iznikle maljice na otkrivenom i nebrijanom međunožju otkrivale su curicinu nezrelost. Neprimereno teška šminka na okruglastom licu kvarila je uplašeni pogled njenih ogromnih očiju. - Uzmite me, molim vas gospodine, uzmite me. - Tiho mu se obratila. Nije baš najbolje razumeo, šokiran bezazlenošću tog deteta. Mnogo je sličnih nesrećnica viđao po pretrpanim izbegličkim kampovima i nagađao je da veliki deo završava na ovakvim mestima. Pa ipak, jedno je bilo nagađati, a sasvim drugačije videti ih ovako ponižene i unakarađene. Malecka je dugo ćutanje protumačila kao odbijanje i zaplakala je. - Molim vas... Niko me nije hteo već dva dana... Gospođa će me i noćas istući. Trgao se dirnut suzama, pa joj je prihvatio šake svojim grubim rukama. - Ne plači curice, ne plači. Evo, doći ću sa tobom. - Sretno se nasmešila, pa ga je povukla za sobom, probijajući se kroz gužvu prema stepenicama. Uspeli su se i uvela ga je u sobicu, sve vrckajući bokovima. Kada je zatvorio vrata devojče se udrvenilo, a pogled joj se sludio. Najednom shvati da je nevina. Osećao se prljavo i zastade neodlučan šta mu je činiti. Malecka je bila uspaničena i ne bude li pažljiv može se desiti da alarmira obezbeđenje. Izvadio je svežanj novčanica i položio ga je na sto, obraćajući joj se vrlo nežno: - Ne boj se dete, ne boj se, neću te ni dodirnuti, ali to niko ne mora da zna. Vidiš li novac? Uzmi ga i reci gospođi da sam te uzeo. Ne tražim tebe. Tražim Jasminu Janković. - Devojčica ga je upitno pogledala, očito prvi put čuvši to ime. - Visoka, tamnoputa, uspravnog držanja. Ima naglašene jagodice i izbačeni podbradak, bujnu crnu kosu. Oči su joj pomalo izdužene, uvek hoda spuštenog pogleda, nogu okrenutih prema unutra... - Curičine oči bljesnuše. - Ruža Istoka! Vi tražite Ružu Istoka! Ali... Do nje ćete teško doći, rezervisana je danima unapred.... - Najzad, obradova se Đorđe, Jasmina je ovde! Nestrpljivo prekide sagovornicu: - Gde je ona?! Gde je ona sada?! - Klinka se trže prepadnuta njegovim povišenim tonom. - Ne smem... To ne smem da vam kažem... Rezervišite je kod barmena. - Govori devojko! Ne teraj me da te molim! - Bio je nervozan i dete je zaplakalo. - Soba 32. Ona je u sobi 32, ali nije sama ... - Izleteo je iz sobe. Previše brzo, isuviše nestrpljivo. Ispustio je iz vida da je curica bila preplašena. Da je imao strpljenja da je smiri, sve je moglo biti drugačije. Dok je unezvereno otvarao vrata, drhtureća devojčica je prišla jednom od ljudi sa snajperima i uzbuđeno je nešto objašnjavala pokazujući rukom ka sobi 32. 8

Đorđe, zablenut u svoju nanovo pronađenu ljubav, to nije video. Jasmina se nalazila među dvojicom napaljenih mužjaka, ležeći na leđima. Onaj što je orao po Jasmininoj ženskosti držao joj je noge raširenima i pritiskao ih je u akrobatski položaj oko glave, koja joj je padala unazad sa ivice kreveta okrenuta prema drugome muškarcu. Širom razjapljena usta su joj bila prepuna ogromne muškosti koja se jasno ocrtavala na njenim nadutim obrazima. Niz lice su joj se slivala dva sluzava potočića, a lice joj je bilo izmrljano istim degutantnim želatinom. Njene šake su se nervozno grčile, čvrsto stegnute u pesnice položene postrance na krevet i to je bio jedini pokret uočljiv na njoj. Sve je ostalo bilo nepokretno poput beslovesnog predmeta izloženog na izvolite vremešnim pastuvima. Najednom je otvorila oči i ugledala Đorđetovo zaprepašteno lice. Osetio je pokret iza sebe, ali šokiran prizorom koji je zatekao presporo je reagovao. Video je beli sako, pištolj za omamljivanje i čuo slabašnu detonaciju pre no što ga je nešto ubolo u vrat, bezazleno poput komarca. Onda je potonuo u mrak. Vreme je prestalo da postoji i možda bi bilo bolje da je tako i ostalo. UŽAS Dok se nesvestica razilazila kao magla pred suncem, Đorđetova podsvest je vrištala. Nešto nije bilo u redu. Percepcija nije funkcionisala kako treba. Imao je problem sa definicijom vida. Bolno oštro je zapažao detalje; muvu što se pomicala na zidu, tamne mrlje na podu, pribadače, čekić i špric položene na sto kraj njega, pa opet, uprkos preciznom zapažanju pojedinosti, nije uspevao pogledom da obuhvati celinu. Sve je bilo mozaik jasno ocrtanih sitnica. Mučilo ga je i pamćenje. Bio je svestan prošlosti kao nečega što se moralo desiti, ali kako i šta, to nikako nije pristizalo. Nešto je milelo po njemu, kao hiljade mrava i poželeo je da ih potera od sebe, da bi najednom shvatio da je nepokretan. Najzad pokuša da osmotri sebe. Nešto ga je sprečavalo da pomeri glavu, ali je ipak video sopstvene ruke i noge. Gole i pričvršćene uz nešto na čemu je sedeo. Osećaj na leđima i stražnjici je bio dodir metala. Sedeo je na nečemu, ( stolica?) a ono što je od tela osećao bilo je pričvršćeno za to. Zglavci, laktovi, kolena, pa čak i prsti, sve je bilo nepokretno. Ali, što je svet oko njega postajao bistriji, unutrašnji glas koji ga opominje sve je više bledeo, postajući sve tiši i nevažniji. Pažnju mu je privukao pokret na samoj ivici vidnog polja. Nešto krupno i tamno, nešto na čemu su sjaktile zvezdice nikla i zlata krenulo je ka njemu, da bi se najzad izoštrio blješteće zlatni pojas i bogato ukrašena kopča na njemu. Potom ugleda crnu bluzu preplavljenu zakovicama. Krila je krupne obline i znao je da se nalazi na ženi, ali nije uspevao da digne pogled dovoljno visoko da joj osmotri lice. Onda mu se pred očima stvori zategnuta površina pantalona sa jasno ocrtanim ženskim atributima. Telo je prebrzo reagovalo i omami ga navala u preponama. Nagnula se i vidik mu je ispunilo okruglo lice senzualnih usnica. Dodirnula ga je po središtu uzbuđenja i usne su joj se nasmešile, stvarajući borice. Dodir je jedno vreme klizio lako i zavodljivo, a napetost u njemu je rasla. Onda mu njena topla šaka lagano stade obuhvatati muškost. Đorđetovo telo je samo za sebe učinilo ostalo. Osetio je njen pokret, kao da se saginje da dohvati nešto što je njegovom pogledu zaklonjeno. Pulsiranje i blaženstvo mu se širilo utrobom kad mu nagli bol skrete pažnju ka ruci odakle je prostrujao. Čekić se podizao, ispod nokta je prskala krv, a oštrina koju je osećao povezala 8

se sa toplotom ženske ruke, tvoreći nešto neopisivo. Udarac je došao ponovo i ruka na njemu se stade pomerati, sve do vrtoglave erupcije. Udarci prestadoše. Opet naginjanje ka stolu. Nasmešene usne se počeše približavati sve dok nisu dodirnule njegove. Toplota usnica učini nemoguće. Strast u njemu se ponovo poče buditi pod njenom šakom i poljubac je postajao sve zahtevniji. Ponovni bol u prstima je dočekan sa dobrodošlicom. Dobijao je na intenzitetu, sinhronizujući se sa strašću poljupca i toplotom dodira. Dolazio bi do kreščenda, a zatim počinjao ispočetka dodajući sve novije u neobičnije nijanse prethodnom iskustvu. Najzad je vrhunac stigao. Boginja ga je do kraja ljubila i milovala, a onda mu se izmakla iz vidnog polja. Pogled mu pade na prste. Ispod svakog nokta bila je duboko zavučena po jedna pribadača oblivena krvlju. Prizor nije kvario osećaj blaženstva. Možda ga je čak i pojačavao. Prišla je vukući žice za sobom. Nešto mu je povredilo vrh uda. Povukla mu je podbradak i bol je obznanio da mu je žica zabijena u jezik. Onda ga je protreslo. Mozak se parao, vrelina je rastrzala telo, metal kojim je bio vezan usecao se u meso koje se nevoljno i divlje trzalo. Dok ga je strujanje drhtavog bola razaralo, obratila mu se glasom boginje. - Nisi se trebao vraćati. Ovako ti ostaje da me obožavaš kako još nikoga nisi. - Kooo... Štaaa-aa... - Hteo je da govori, ali ono što mu je proticalo kroz telo činilo je te pokušaje smešnim. - Ko sam ja? Ja sam Branka. Šta si želeo? Plavi Grom. Ko si ti? Zvaću te Igračka. To je simpatično ime. Šta si dobio? Dobio si Plavi Grom, i davaću ti ga dovoljno do samog kraja. Lepo ćemo se igrati. Jednom sam ti obećala da ću te naučiti šta je bol. Istraživaćemo ti živce sve do samih korena, dugo, jako dugo. A na kraju ćeš moliti za smrt. Posle je došao šišteći plamen da mu paleći istraži kožu. Zatim ga je milovala buketom koprive, kuvala mu stopala u loncu, lomila zglobove. Kada se umorila oslobodila mu je telo i dva muškarca u belom su ga obesila za genitalije. Mnogo kasnije bio je u dubokoj agoniji. Nije razaznavao čije mu ruke nešto ubrizgavaju u venu, pa ga trpaju u mali žičani kavez. Da li je to bilo sledeći sat, dan ili mesec, nije uspevao da odredi. Izvukla ga je iz kaveza čupajući ga za uvo. Grebala mu je opekotine, probijala kosti električnom bušilicom, donosila kavez sa pacovima koji su žderali živo meso i smišljala nebrojene nove zabave. Bol ga je razarao, ali u svoj toj patnji je bilo nečeg privlačnog. Pitao se dokle će telo trpeti, ali pratio je Gospodaricu sve dalje i sve dublje u mračnim ponorima strasti. Znao je da igra ne može trajati predugo. Znao je da će uskoro doći vrhunac. Umirujući završetak igre. Bio je u pravu, kraj mukama je dolazio, ali ne onakav kakvim ga je zamišljao. Više od buke koja je dopirala spolja, uznemirila ga je hitnja u pokretima čuvara. Izvadiše revolvere i stadoše se povlačiti. Iznenada, vrata se razleteše. Kroz dim uleteše petorica ljudi u crnom. Odjeknuše pucnji i stražari se skljokaše. Pridošlice ga bez reči izvukoše iz kaveza, dograbiše prekrivač sa stola i položiše ga na na njega. Onda su trčali noseći ga niz hodnik prekriven krvlju. Nekoliko istovetno odevenih prilika su osmatrale puste prolaze. Trenutak kasnije nesvestica se vratila. 8

BEG Prošlo je bezmalo četiri nedelje od one pometnje i sve je bilo drugačije. Nikada pre toga Brankica nije delovala uplašeno, niti su njeni telohranitelji bili toliko izgubljeni. Leto je prerano prelazilo u jesen, kiša danima nije prestajala i psi čuvari su manje budno motrili. Odluka je u Jasmini sazrela onog trenutka kad je ugledala Đorđa. U to je vreme bila tek krpa, volje i ljudskosti isteranih batinama, poniženjem i gladovanjem. A opet, bio je dovoljan jedan pogled na voljenog, pa da bude ponovo rođena. Posle upada one bande. stražara je bilo lakše podmititi no što je mogla i da pomisli. Nekoliko novčanica iz gomile nakupljene, delom skrivajunjem zarade, delom nakradene odurnim starkeljama iz džepova i novčanika. U početku je svaki čas očekivala zvuke potere za sobom, ali nije ih bilo. Uprkos satiruće ledenom vetru, kako je vreme odmicalo, u njoj se sve grčevitije budila nada. Devojke kojima je poverila plan upozoravale su je na opasnost od Novobeogradskih bandi, ali nijedna od njih nije pominjala košavu. Seksi odeća na njoj baš i nije predstavljala adekvatan odgovor na hladnoću i osećala je da joj telo lagano odumire. Kada je ugledala pečurkasti krović autobuske stanice, pomisli da je njenim mukama došao kraj. Sačekaće autobus, odvešće se do željezničke stanice, pa prvim vozom kući. Novac ušiven u postavu kaputića ulivao joj je sigurnost i već je videla sebe kako stiže, kupuje kuću, pozdravlja stare poznanike. Čak i pred smrt Đorđe je imao snagu da je trgne iz mrtvih. Bila je sigurna da je Đorđe mrtav. Nikada se niko nije izvukao iz Brankicinih kandži. Pokušavajući da se zakloni iza opako razvaljenih zidova autobuske stanice, ugleda gomilu ljudi okupljenu pred visokom žičanom ogradom petstotinjak metara dalje. Za trenutak pretrnu, setivši se priča o gangovima pljačkaša i ubica, međutim nisu pokazivali nikakvo interesovanje za nju. Bili su zaokupljeni dovikivanjem koje sa ove daljine nije mogla da razabere, upućenom ljudima koji su se nalazili unutar ograde. Shvativši potom da je oni, u stvari, i ne primećuju, počela je da se oseća potpuno bezbednom. Kada je već pomislila da će se onesvestiti od hladnoće, u daljini je ugledala autobus. Srce joj je poskočilo od radosti i zakoračila je prema njemu, da bi sa čuđenjem shvatila da se na nogostupima nalaze ljudi koji vise prikačeni sa obe strane nezgrapnog vozila. Prepun je! Neće je primiti! Ubrzala je korak. Ne zaustavljajući se, autobus nastavi prema gomili koju je sve dotad radoznalo posmatrala. Kada su se i oni pokrenuli prema vozilu, odjednom je shvatila kako su oni, u stvari, sve vreme čekali da se ukrcaju. Potrčala je, nespretno se saplićući o previsoke štikle, nikako ne razumevajući šta joj dovikuje čovek sa nogostupa autobusa. U trenutku kada je pružila ruku hvatajući se rukohvata, ugleda njegovu ruku kako se podiže i najzad je uspela da razume šta joj je dovikivao. Reč ODBIJ joj je odjekivala u ušima kada joj se cev u njegovoj ruci spustila na glavu. Pala je na asfalt. Kroz izmaglicu je razabrala let sjaktavog predmeta iza koga se vijorio pramičak dima. U visokom luku je pao na autobus i zaslepljujući plamen se razlio po konstrukciji. U poslednjim trenucima svesti razabrala je povike koji su dolazili iz razjarene mase. 8

- To su naša radna mesta! Gubite se odavde...- Potom ništa. Samo mrak. Iz nesvesti ju je povratilo cimanje i otvorila je oči. Ugledala je zbrčkano lice starice uvijeno u crnu maramu. Ugledavši Jasminin pogled, nasmešila se otkrivajući dva zuba koji su poput grebena štrčali u zjapećoj praznini ustiju. Najednom Jasmina postade svesna da joj baba skida prsten sa kažiprsta. Poslednje čega se sećala bila je slika cigle koja joj se munjevito približava. Zatim opet tama... Hladnoća je bila neizdrživa kada je došla sebi. U bolnoj glavi pulsirali su kovitlaci. Razumevanje je stiglo idućeg trenutka. Lančić, prstenje, narukvica, čak i cipele... Sve je nestalo. Stomak joj se zgrčio kad je shvatila da su isto tako nepovratno izgubljeni kaputić i torbica. Sav mukotrpno sačuvani novac je nestao! Požele da je nema, da se nikad nije ni rodila. Nažalost, nije mrtva. Mora se skloniti sa hladnoće! Teško ustade i tapkajući bosim nogama osmotri okolinu. Autobus zbog koga je nastradala bio je pocrnela i sagorela gomila lima. Oko njega razbacane cigle, krhotine i delovi odeće. Krenula je ka ogradi koju je pre tragedije tako radoznalo osmatrala. Čim se približila neko je iza ograde ispalio hitac iz revolvera i zloslutni zvižduk joj prohuja opasno blizu glave. Okrenu se. Nema mnogo izbora. Polagano je krenula natrag prema Brankinom bordelu. Zavidljivo osmotri dobro odeveni srednovečni par što joj je dolazio u susret, ruku pod ruku. Sretni i dobro situirani, kakva ona nikada neće biti, pomisli. Nade više nije imala, pa je time bilo veće iznenađenje kad joj se prijatni muški bariton obratio. - Oh sirotice mala, šta se s tobom desilo? Strašno, strašno... Ti pljačkaši... Pokušala je da se oglasi, ali bila je promrzla, ošamućena i izbezumljena Umesto odgovora, briznula je u histerično ridanje. Muškarac je skinuo svoj elegantni kaput i prišavši joj ogrnuo ga je preko nje, a zatim ju je zaštitnički zagrlio. - De, de... Živa si devojko, moglo je biti i gore. Imaš li tu nekoga? Možemo te otpratiti ako želiš...- Njegova ljubaznost je bila gotovo vanzemaljska. - Nemam... Nemam kuda... - Jedva je izgovorila i još jače zaplakala. - Ako hoćeš, možeš sa nama... Ugrejaćeš se, pojesti nešto toplo... Nije mogla da poveruje u svoju sreću. Tako ljubazni ljudi... Kako ih nije srela bar malo ranije. Sve bi bilo drugačije... Klimnula je glavom i krenula sa njima. Zgrada pred kojom su se zaustavili bila je obezbeđena dvojicom naoružanih stražara. Stan je bio ugodan, opremljen najmodernijim uređajima i pretrpan antikvarnim nameštajem. Žena je postavila večeru, a u kristalnim čašama posluženo je pravo francusko vino. Jasmina je halapljivo proždirala predivnu hranu, ne obraćajući mnogo pažnje na muškarčevo često telefoniranje. Razabirala je reči spektakl, ulaznice, umetnost... Žena je sve vreme dežurala, trudeći se da ni u čemu ne bude uskraćena. Jasmina se divila tim ljudima. Saosećajni kao da im je rod rođeni! Fina gospođa se nije ni presvukla. Rolka, crni sako, široke pantalone, elegantne čizmice... U sobi nije bilo hladno, ali je Jasmina toliko promrzla da nikako nije mogla da se oslobodi drhtavice. Pažljivom oku domaćice to nije promaklo pa ju je uputila na kupatilo. Ništa je neće bolje ugrejati od kupke u vrućoj vodi. To je bio dobar predlog i poslušala je. 8

Dok se sklopljenih očiju opuštala pod toplim mlazom, glavom joj prolete da će uskoro opet biti na ulici, sred ludila. Sama i bez ičega. Koji izlaz je imala osim da se vrati Brankici? Otvorivši oči ugleda dobrotvorku na vratima. Radoznalo ju je posmatrala, ruku prekrštenih na grudima. Pretrnu. Ništa na ovom svetu nije besplatno. Možda će biti zadovoljna njome. I to je bolje nego se vratiti Brankici. Spustila je pogled. - Ti devojko voliš umetnost, zar ne? - pitanje je bilo neprimereno situaciji. Potvrdno klimnu glavom i začuđeno podiže pogled. Zašto ne? Umetnost je dobra koliko i bilo šta drugo, samo da se ne vraća Brankici. Smaragdno zelene oči domaćice su se smešile. Tople vode ponestade i Jasmina zavrnu slavinu. Ogrnula se peškirom i zakoračila prema ćutljivoj ženi. Lagano rastvaranje peškira je očekivala. Igra, samo još jedna igra, tek još jedan običan posao. Kurvanjski, doduše, ali svejedno! Sve, sve, samo ne natrag! Gospođa je poče ljubiti. Radoznale ruke počeše da klize. Njezin muškarac se pojavio iza nje. Okove koje je nosio shvatila je kao još jednu igru. Mirno je prihvatila da joj ih postave na članke i oko vrata. Šamare posle toga nije razumela. Još manje je razumela zašto je kao vreću vuku niz stepenice do podruma. Mlakim aplauzom dočekalo ih je tridesetak svečano odevenih ljudi. Zvuci Vivaldijevog proleća dopirali su odnekud, valjda iz nekih skrivenih zvučnika. Pokušavajući da ustane osetila je prvi užasni dodir električne palice. Telo joj se protreslo u šoku i pokušavavala je da izbegne iritirjuće dodire koji su neprestano pristizali. Sputana lancima, nije imala drugog izbora, nego da puzi pred parom što ju je nemilice gonio. Dodiri su se ponavljali u nedogled i najzad je nateraše na vrištanje. Gosti počeše oduševljeno da aplaudiraju. Približavala se publici vešto vođena dodirima palice, čas sa jedne, čas sa druge strane. Najzad se zaustavila, ostajući četvoronoške. Osetila je da joj nešto lepe na stražnjicu ali nije podizala glavu. Tren potom telo poče da prožima vatrena jeza i u bolnim trzajima se uspravi na kolena. Nikako nije prestajalo terajući je da se trese bez prestanka. Kao što je počelo, tako je i prestalo. Domaćica, joj se pojavi u vidokrugu držeći u ruci kutiju za kojom su se vukle žice. Pritisnula je nešto na njoj i jeza se vratila. Kroz maglu je do nje dopiralo tapšanje. Kad je najzad prestalo nemoćno se spustila u četvoronožni položaj. Osećala je kroz nadolazeću nesvesticu da joj skidaju ono sa stražnjice. Neko iz publike joj je podigao glavu i udario joj je šamar, zatim i drugi. Zavrćući joj uvo pljunuo joj je u lice. Gospođa kraj njega mu se pridruži u pljuvanju, a zatim joj naredi da otvori usta. Ujed palice na stražnjici natera je da posluša. Pljuvanju se pridružilo još gostiju, pokušavajući da pogode Jasminina razjapljena usta. Ubrzo im je igra dosadila i počeše je šamarati, po obrazima, dojkama, pa po čitavom telu. Posle čitave večnosti i to im je dosadilo. Pričvrstili su je za krst na sredini odaje. Šibanje je bilo zabava koju su mnogi isprobali i tek ju je blagoslovena nesvest spasila daljnjeg bola. Noć je provela prikovana za krevet. Ujutro su je okupali, tucali, nahranili i vezali u kuhinji. Predveče su je odveli pred publiku. Sve je to tek umetnički performans, stilizovani prikaz besmisla sveta, tako joj rekoše. Trebalo bi da bude ponosna, i to su joj rekli, ali bol nije ostavljao previše mesta za ponos. Nastupi su prolazili u neopisivoj agoniji, dan za danom. Gotovo da nije primećivala da se broj posetilaca programa svakodnevno smanjuje da bi najzad presahao. Svakog gosta za tri dana dosta. Posle tog debakla umetničkom paru je dosadila predstava i prodali su je bandi maloletnika, velikodušno im ustupajući i okove. Klinci su u vidu komune naseljavali ruiniranu zgradurinu, 8

poodavno napuštenu. Ružna jazbina. Predstavljali su se kao patriote i non stop trabunjali o oslobođenju srpskih zemalja, ali posle par dana je shvatila da nisu ništa drugo nego gomila drumskih razbojnika što presreću konvoje. Okovali su je polegnutu u jednom uglu i neprestano je poput zečeva neviđenom energijom na smenu silovali. Posle umetničkih eksperimenata, to i nije bilo preterano strašno, mada, istini za volju, zamorno. Osećala se užasno prljavo jer im nikada nije palo na pamet da je oslobode ili operu, a ni hladnoća nije bila za potcenjivanje. Odeću već odavno nije posedovala. Kao što nije ništa posedovala, čak ni samu sebe. Bila je samo igračka koju su momci kupili. Među samozvanim patriotama postojale su i dve cure, Vesna i Nevenka, ljubomorne i osvetoljubive kučke. Momci su svu energiju ispucavali na Jasmini i dve gracije su se osećale zapostavljenima. Naravno da su je mrzele iz dna duše i koristile su svaki trenutak nasamo sa Jasminom da kinje i zlostavljaju. Nesreća je bila u tome da je ekipa često odlazila u pljačku. To je bilo vreme bola. Tako su ga tepajući nazivale dve veštice dok bi je tukle po jeziku pletaćim iglama ili joj pekle vrat cigaretama. Trudile su se da povrede ostanu skrivene kako momci ne bi provalili njihove male zabave. Zaplašena pretnjama, Jasmina se nikada nije usudila da ih oda, a one su uvek imale sveže ideje po pitanju njenih patnji. Nije imala pojma koliko je sve to trajalo. Jednostavno je bila stvar bačena u ćošak koju je svako mogao upotrebiti kako mu se prohte, pa vreme nije igralo nikakvu ulogu u bitisanju. Pred svaku pljačku ekipa je, podgrejana rakijom i heroinom, nadugačko i naširoko blebetala. Iz njihovih priča se jasno moglo razabrati da im informacije o satnici prolaska prodaju sami vlasnici robe prevožene u napadanim konvojima. Bogato osigurane robe, naravno... Te večeri razgovor ju je posebno uzbudio. Konvoj na koji su kretali te noći išao je prema Segedinu. Njen pravac! Kasnije su momci otišli. Vreme je prolazilo monotono sve dok dve veštice ne počeše zlokobno da se keze. Nevenka joj je obećavala nezaboravnu noć kikoćući se i motajući se oko plamenika. Taman kad su bile najveselije i Vesna se mučila da kuvarskim rukavicama dohvati belo usijana klješta, uz strašan tresak u prostoriju uleteše trojica pripadnika bande obliveni krvlju. Dernjali su se, molili zbunjene klinke za pomoć... Pre no što je Vesna uspela da odloži vrela klješta, za klincima uđoše četvorica tipova u kožnjacima i bez mnogo filozofiranja ih sve pobiše. Kada se zjapeća cev revolvera okrenula u njenom pravcu Jasmina pomisli da je patnjama došao kraj. Hitac nije odjeknuo. Pridošlice se okrenuše i napustiše prostoriju. Jasmina je blenula za njima i tek kada je ostala sama iz grla joj se zaori jezivo vrištanje. Zaćutala je kad se jedan od pridošlica vratio. Pogledao ju je nakratko, a onda počeo da pretura po neurednim stolovima. Pronašavši ključeve od okova bez reči ju je oslobodio. - Pomozite mi. - Zacvilela je. Čovek ju je pogledao izraza kao da će je zgromiti. Zatim se smrknuto lice opusti. Zvučao je tužno kad joj se obratio. - Žao mi je ali ne mogu ti pomoći. Konvoj me čeka. Zapravo, nisam se trebao ni vraćati ... - Povedite me sa sobom! 8

- Da te povedemo? Znaš li uopšte kuda idemo? Znaš li kakve nas opasnosti čekaju na putu? Zašto bi iko poželeo da pođe sa nama? - Znam! Moj dom vam je usput. - Podigao je pogled i zaustio da kaže nešto, ali se predomislio i dugo su se gledali u oči. Onda kao da je nešto prelomio u sebi, stao je pomno da je izučava. Za trenutak je pomislila da će ponovo biti silovana, ali umesto toga on je sa leševa razbacanih po odaji počeo nervoznim pokretima da skida odeću. Bacio je to ka njoj. - Obuci se devojko, napolju je hladno! Izašao je i sačekao ispred razvaljenih vrata. OPASNO ODLAGANJE Protojerej Arsenije podiže pogled sa letopisa iz 1632-ge trgnut naglim otvaranjem vrata. Ka njemu je, nevešto namrštenog lica, trijumfalno marširao Velimir Atanacković. Nestrpljivi čovek prepun poleta kao da je dvadesetogodišnjak, iako je prebacio pedesetu. Ratnik i sanjar, prepun besa i nestrpljenja, apsolutno nesposoban za samokontrolu. Pa ipak plemenit i pošten kao preslikan iz viteških vremena. Arsenije je verovao da je sudbina predodredila Velimira za predvodnika događaja koji će uslediti, ali ga je ponekad izluđivao nestrpljenjem. Gubio je ogromnu energiju obuzdavajući Velimirove ishitrene odluke. Očekivao ga je još otkad mu je hirovito najavio svoj dolazak pozivom prepunim tajnovitosti. Arsenije je strahovao da pukovnik opet povlači neki od svojih nemogućih poteza. - Protojereju, moramo brzo delati, Vaš čovek je van igre – saopšti mu Velimir zadihano između dva duga koraka. Nešto se steglo u Arsenijevom stomaku. - Mrtav je? - Procedi. - Ne, . Na korak je od smrti, ali se još uvek bori za život... - Hvala svevišnjem. - Odahnu Arsenije i odmaknu se od stola. - Moramo napasti odmah. Moji ljudi su bili prinuđeni da upadnu u bordel i Sestrinstvo je opomenuto. Napadnimo pre no što se organizuju. - Stezanje u stomaku se nepodnošljivo intenzivno vratilo. Šta je taj idiot opet naradio? - Poslao si uniformisane ljude u jazbinu Sestrinstva? - Prasnu. Pred tom provalom besa pukovnik ustuknu i trijumfa nestade sa lica. - Ne.. Nikako... Bili su u civilu, ali... Predstava mora početi... Ja znam da je... - Predstava?! Ti misliš da je ovo PREDSTAVA?! Eh, pa režiser ove predstave je iznad tvoje moći razumevanja Velimire! Prestani da me nerviraš i pusti da stvari teku svojim tokom. Kad bude vreme mi ćemo udariti brzo i konačno, ali to vreme još nije došlo. - Dobro je, nije uradio ništa što bi moglo biti fatalno. - Ali... Devojka... Otišla je iz bordela... Moj čovek ju je pratio, ali je uhapšen u nekom obračunu radnika i štrajkbrehera. Od tada joj se gubi svaki trag... 9

- Da te parafraziram, Velimire. Predstava je na kraju prvog čina. Svi likovi su na sceni i prepusti Svevišnjem da vodi dramu onako kako ju je zamislio. Niko ne isteruje publiku posle prvog čina! Sačekajmo završetak pauze i početak drugog čina. Georgije se mora oporaviti kako bi odigrao svoju ulogu. Što se Jasmin tiče, ne brini, i ona ima svoju ulogu. - Ali trebaće meseci da se Đorđević oporavi! Ko zna šta se dotle sve može desiti. - Što god da se desi, biće. Nije na nama da sudimo Božjem naumu. Strpljenja Velimire, znaćeš kada treba udariti. Kao što rekoh, još nije vreme! - Zašto ne upotrebimo svedočenje klinca, onoga Jovice? Dobićemo silnu podršku i ako to koordiniramo sa trenutkom udara, narod će biti na našoj strani. - Zato Velimire što to nije Božiji naum! Zato što će nam sve iskliznuti iz šaka ako budemo brzali i najzad i najviše zbog toga što JA tako kažem! Pukovnik se okrete na peti i ljutito odmaršira, besno tresnuvši vratima pri izlasku. Smiriće se on već, pomisli protojerej. Nije imao snage da nastavi izučavanje letopisa. Razvoj događaja je i za njega bio neočekivan. Pa ipak, odlaganje je dobro došlo. Pregovori sa Obrenovićima su zapali u krizu i trebaće vremena da se dovede u red. Vekovnim rodbinskim vezama povezani su sa Evropskim kraljevskim porodicama. Biće teško pridobiti ih. Teško, ali ne i nemoguće. Nije znao nikoga ko bi odbio povratak na tron. Bez njih bi Iskon vrlo brzo bio osuđen na propast. Postoji vreme čekanja, vreme borbe i vreme lukavstva. Vreme čekanja se odužilo i pribojavao se prevelikog broja ljudi upućenih u planove. Samo jedan pogrešan potez, samo jedna preglasna reč i sve će se završiti i pre no što je počelo. Što se tiče ispovesti onog deteta, ono će biti upotrebljeno da ublaži udarac, baš onako kako je i bilo planirano. Trgnu se pomislivši kako je Sestrinstvu, onako disciplinovanom kakvo jeste, promaklo da spreči sopstveno derište da izbrblja vekovima čuvane tajne. Ako one nisu uspele, kako on može da spreči odjekivanje planova? Tako šarolika gomila zna sve o njima! Zebnja mu preplavi misli i samo što ne potrča za Atanackovićem da bi mu odobrio početak operacije. Trebalo je vremena i snage da obuzda taj iznenadni nagon. Ne, treba sačekati bez obzira na rizik. Odlučno je stegao zube zablenuvši se u vrata. OPET U ŠKOLI Polugodište je počelo neveselo i tmurno. Jovica se otuđio i postao mi je stran. Kao da me je izbegavao. Nedostajala su mi naša druženja, ali nisam navaljivala. Nametanje je delovalo neprimereno.. Kao uz inat i učiteljica se negde odselila. Govorilo se da se nikada neće vratiti, ali ja u to nisam mogla da poverujem. Oduvek sam osećala da postoji tajna nit koja nas neraskidivo povezuje. Zavisila sam od pogleda njenih blistavih očiju, tako vlažnih i toplih, prečesto usmerenih na mene. Njen je nežni, pomalo promukli glas bio melem za moje uši, a uspravno 9

držanje i ponosito uzdignuta glava moja najveća radost. Nisam mogla zamisliti život bez njene živahne i razdragane prisutnosti. Ni nalik svojoj zameni, toj mršavoj kalašturi čiji su niklovani cvikeri i kreštavi glas asocirali na sovuljagu. Kako mi je samo nedostajala celog tog predugog i sumornog polugodišta. To nije bio jedini razlog mog nezadovoljstva. Plakala sam te jeseni. Srnica je uginula ispraćena zaludnim jesenjim suncem. Kratka rečenica preko telefona, bez emocija, saopštena ravnim bakinim glasom. Siroticu sam svojom ishitrenom surovošću najverovatnije ja ubila. Sve bi bilo drugačije, samo da sam još jednom mogla da osetim učiteljičinu vragolastu veselost. Kad bi se samo još jednom, jedra i vesela, oslonila svojim snažnim bokovima o katedru. Da još jednom vidim kako joj se suknja zadiže visoko nad obla kolena. Kada bi se samo još jednom sagla po ispalu kredu i pokazala mi bujne dojke, istoga bih trena zaboravila Srnicu. Dok sam ja sanjarila, vreme je prolazilo i zima je stigla. Ledena se kraljica vratila da bi zavladala ravnicom. Tuga u meni dosezala je neslućene dubine, kad sam je tog jutra ugledala kako sedi na stepeništu, ruku zagnjurenih u šake. Izdaleka sam je prepoznala. Jednu i jedinu! Voljenu i nepreboljenu! Moju učiteljicu! Pomislih da će mi srce iz grudi iskočiti. Nije dizala glavu i to me je zabrinulo. Šta ako je i ona poput Jovice postala nezainteresovana? Oprezno joj priđoh. Nije me primećivala. Ramena su joj se tresla, lice sakrilo među šakama. Položih joj ruku na glavu i ona podiže pogled. Plakala je. Nežno je pomilovah po kosi. Nije se pomerila, samo me je posmatrala svojim bademastim očima kao da zuri kroz mene. Dugo sam je tako milovala, bez reči, bez otpora. Onda sam joj pružila ruku. Prihvatila je i povedoh je tamo gde joj je oduvek i bilo mesto. PONOVO ROĐEN Bezvoljno je iskoračio u tmurno i maglovito zimsko jutro. Zastao je neodlučno, a zatim, nemajući šta drugo da uradi, načini prvi korak. Drugo stopalo je automatski krenulo za prvim. Koraci se stadoše nizati bez određenog cilja. Zastao je i osvrnuo se oko sebe. Klik – klik. Oči kamere primiše raskoš Starog Grada. Duša mu je bila gola poput grana moćnih platana što su se nadvijali nad njim. Kao da je surovi jesenji vetar odneo i osećaje skupa s lišćem. Beli plašt uokolo asocirao ga je na svečanost. Kao dete požele da oseti sneg pod stopalima. Skrenuo je sa očišćene staze. Škrip – škrip – škrip. Koraci se nastaviše. Hodao je bez osećaja za vreme, a onda se osvrnu. Hod mu je bio besciljan, ali tragovi koje je ostavljao bili su duboki i oštro ucrtani. Razveselila ga je haotičnost kojom su njegove stope kvarile jezivo blistavu simetriju snežnog prekrivača. Nije ga brinulo što će trag koji je ostavljao za sobom nestati sa prvim suncem. Bio je to onaj posebni trenutak kada čuda postaju moguća. Neko vreme je radosno tabanao po snegu, a onda, nenajavljeno, u lutanju poče da se pojavljuje pravac. Vratio se stazi prateći nagoveštaj. Svaki sledeći korak postajao je snažniji, sve određeniji i sve sigurniji. 9

Gotovo i nije zapažao razmicanje gomile prepotentnog poslovnog sveta, niti lampione i šarene sijalice povešane između kandelabera i terasa. Njihov praznik ga nije zanimao. Osećao je da stiže jedan drugačiji praznik, praznik koji mu je izmicao čitavog besmislenog života. Ljigava pijavica što pije krv kamatama i lihvarskim maržama lomila se pred njime kao more što se o oštre hridine razbija i napredovao je neometen. Nije tu pripadao, pa ipak nije bilo uobičajenog prezira stanovnika prestonice prema ostatku sveta. Uklanjali su se pred skromno odevenim čovekom smrknuta pogleda. Prepoznali su ga, iako toga nisu bili svesni. U njihov je život stizao poput mračnog anđela noseći na krilima oluju koja će zbrisati njihov idilični svet. Nisu svi osećali isto, tek im je u damare udarala snaga kojom je zračio. Oni prezreni, svi oni nakaradno uniformisani radnici što za mizerne dnevnice brinu o bajkovitom Starom Gradu i oni koji svako jutro pristižu iz slamova da znojem i suzama podupru krhku ravnotežu rajskog naselja, doživljavali su ga poput prolećnoga sunca što budi očajničku nadu. Pratili su ga s novom svetlošću u očima, zaustavljajući za trenutak svoje poslove. Ali sve ga se to ni najmanje nije doticalo. Niko, pa ni on sam, nije znao kuda se zaputio s takvom rešenošću. Samo su noge znale sve odmereno vukući za sobom ostatak tela. Stražari na proboju su sluđeno buljili u njega ne znajući šta treba da učine. Da je dolazio sa strane pustoši bez pardona bi otvorili rafalnu paljbu, ne bi li zaustavili neumoljivo napredovanje, ali on je išao u suprotnome pravcu. Napuštao je Stari Grad. Ni te ruine nisu bile njegov svet, pa opet, skriveni pogledi stanovnika bili su privučeni oreolom koji se širio njegovim napredovanjem. Na putu je stajalo desetak mračnih spodoba. Ako ih je i primetio, nije poremetio ritam svojih ujednačenih koraka. Klak – klak. Tiho, oštro. Preteće. Otvaranje skakavca. Podigao je pogled i oni su ga prepoznali. Put se ponovo otvorio pred njim. Nastavio je. Banda se preplašeno povlačila. Što dalje od tog opasnog stvorenja! Donedavno je razoreno telo bilo okean bola i patnje. Strahote koje su mu učinjene postale su pusta agonija. Operacije u beskrajnom nizu nad njim izvršene nanosile su mu nove slojeve strahovitog bola i želeo je smrt više od svega na svetu. Dugo je vegetirao u neljudskom stanju pišajući i serući po sebi, urlajući poput životinje. Povlačenje bola nije poništilo duševnu smrt. Objašnjenja lekara o platini, iridijumu, novim nervnim spletovima, silikonima i ojačanim mišicama bila su mu nebitna. Nagoveštaji o nadljudskim mogućnostima potpuno besmisleni. Zatvorio je svoj prostor u zid ćutanja i provodio mesece buljeći u plafon. Dolazio je neki nevaspitani oficir i podsetio ga da se zove Đorđe Đorđević. Gnjavio ga pričama o revoluciji i promenama. Dolazio je i neki ludi sveštenik, dosađivao mu pričajući nezanimljive legende u kojima je Đorđe Đorđević glavni junak. Svi su ostavljali posetnice. Nije ih ni pogledao. A jutros, sneg koji je ugledao na prozoru kao da ga je opčinio. Jednostavno je ustao, zatražio odeću, automatski potrpao stvari iz ladica u džepove i napustio bolnicu. Od tog trenutka je hodao i kada su se pred njime pojavili klinci sa vojnim snajperima u rukama razumeo je sopstvenu nesuvislu potrebu da hoda. Tu mu je bio cilj. Oni su ga istovremeno i prepoznali i nisu. Jezoviti utisak koji je ostavljao delovao je na njih kao udar groma. Lagumi pod Merkatorom otvorili su se i hod se nastavio. Aura oko njega je odbijala teško naoružane 9

čuvare poput vatre. Onda se poput oluje na njega vrišteći sručilo stvorenje prema kome je sve vreme nesmiljeno hodao. - Vratio si se, bože, došao si! - Pokušavao je da se oslobodi vižljastog tela što se prilepilo za njega. To mu nikako nije polazilo za rukom. Oči boje lešnika blistale su na prvom stvoru koji nije bio prestravljen njegovom pojavom. Milena! Beše odevena toplije, ali ništa manje ekstravagantno. Pancir i vojničke čizme upotpunjene maskirnim vojnim pantalonama i smešnom bundicom, upolje okrenutom, pritisnutom sa dve fišeklije ukrštenima preko grudi. Tanani struk utegla je širokim oficirskim opasačem. Na bilo kome drugom ta bi odeća delovala komično, ali ne i na njoj. Savršeno se uklapala uz drečavo zeleno nakarminisane usne i bogato tetoviranu bledunjavu put. Kada je uspeo da se oslobodi zagrljaja, Milena stade pred njega širom otvorenih očiju. Malene su joj usnice načinile “O” u naivnom iščuđavanju, ali to nije bila ona divljačna klinka, predvodnica visokotehnološke bande. Postala je Žena. Poželjna, živahna i prelepa žena. Za trenutak je pomislio da je ovo trebalo da se desi mnogo ranije, mnogo pre nego što je upoznao svoje prokletstvo. Sad je bilo prekasno za njega. Srećom ne i za nju. Pokolebao se za trenutak, možda je trebalo da je ostavi izvan stvari što su morale biti urađene. Bila je mlada, puna života i negde ju je čekao neko ko će joj pružiti što on nikada neće nijednoj ženi. Onda se u njega vratilo hladno rasuđivanje. Bezobzirno je izdeklamovao: - Znam šta se desilo sa tvojom sestrom. - Glas mu je bio ledeno hladan. - Promenio si se... Drugačiji si...- Razočarenje... Tuga... Sve je stalo u tih par reči. Oči su joj se ispunile setom, a ramena joj padoše kao pod teškim teretom. Seli su za sto i stavila je pred njega rakiju. Trenutak kasnije je uz čuđenje shvatio da se nešto zaista promenilo. Ništa nije moglo jasnije da mu da do znanja da je drugačiji nego žestoka odvratnost kojom mu je miris rakije stegao želudac. Naglo je odgurnuo čašu od sebe tresući se od gađenja. Milena ga je zainteresovano posmatrala, ali nije komentarisala odbojnu reakciju. Uzdahnuo je i ispričao sve o užasu koji je počinjen nad njenom sestrom. Najpre je plakala, posle ridala. Onda joj je do mozga doprla činjenica da je Đorđe posmatrao agoniju. Podivljala je! Neverovatnim skokom našla se na stolu i počela je da šutira. Čizme na Mileninim nogama nisu bile ni najmanje naivne i svetlaci mu zaigraše pred očima. Krv koja je potekla iz razbijenih usta povrati joj razum. Smirila se, pomogla mu da zaustavi krvarenje i ponovo sela naspram njega. Oči joj se ispuniše hladnoćom. - Zašto sada? Zašto ne kada si prvi put došao? - Pitala je. Reče da mu je potrebna pomoć. Ispričao joj je za grozote koje su učinjene njemu. Ispričao je i za vojnu bolnicu. - Vojna bolnica! Isuse, znam šta su ti uradili! Znam zašto si drugačiji! - Oči sagovornice su bljesnule, a onda se raspričala. Ono što je govorila bilo mu je donekle poznato. Sećao se provale u “Geneti.Co” i tajanstvenih podataka na demontiranim hard diskovima. Sećao se potere i klasifikacije slučaja. A1. Ubiti po viđenju, uništiti tragove. Nikad počinioci nisu nađeni, podaci su zauvek nestali, javnost nikada ništa nije saznala i slučaj je zatvoren. Ali Milenina priča je bila drugačija. Bila je to pripovest o grupici očajne, vrlo pametne dečurlije. Priča o klincima u surovome okruženju, o deci potkovanoj tehničkim znanjima dovoljnim da razbiju šifre bezbednosnog sistema “Geneti.Co”, a zatim uteknu sa dragocenim plenom. Bila je to priča o skrivanju pred surovom poterom svih mogućih bandi, policije i armije. Nije bilo stvora u okolini koji ih nije progonio. U toku potere koja ih je 9

desetkovala pronašli su ovo mesto, sredili ga i čekali da oluja prođe. Bili su u pravu, jer posle sile uvek dolaze pregovori. Mračni predstavnici neke armijske frakcije su ponudili najbolju cenu koja je uključivala i vojnu opremu što ga je zaprepastila kad se prvi put susreo s njima. Ali poenta priče nije bila u tome. Ona je znala šta su podaci multinacionalke prodati armiji. Bila je sigurna da je to znanje upotrebljeno pri lečenju kome je bio podvrgnut. Nije bio siguran može li joj verovati. Bila je premlada, još uvek je živela u bajkama. Možda i nije želeo da joj poveruje. Bilo bi to, ipak, previše za njega. Zato su prešli na planiranje. Prolaz kojim je Milenina sestra prodrla u Brankicinu jazbinu nikad nije pronađen i suptilni planovi su otpali u startu. Zato je plan bio sirov, nasilan i brz. Odložili su akciju za sledeće jutro. Morali su biti spremni. Dan je protekao gotovo opušteno. Klinci bili dobro organizovani, pripreme su bile rutinske i detaljne kao u vojnoj jedinici. Raspoloženje je bilo kao da ne idu u krvavi obračun nego na piknik. Pa ipak, izbegavali su ga. Nije to bilo neprijateljstvo, više kao obilaženje konektora kada su ruke vlažne. Odbojnost je važila je za sve, osim za Milenu. Ona je stalno ćeretala, smeškala se i uvek se nalazila neposredno uz njega. To veče su svi bili premoreni užurbanim pripremama i rano su polegali. Svi osim stražara. Probudila ga je usred noći prišuljavši se i legavši kraj njega. Odbio ju je nežno i bespogovorno. Zaplakala je i vratila se u svoj krevet. PROPAST U početku je malo toga shvatala. Bilo joj je hladno, mučila ju je vrtoglavica i bio je mrak. U ustima je osećala nesnosnu bol, a udove nije mogla da pomakne. Nije bila sigurna šta se dogodilo. Probudila se bolnog vrata i odumrlih šaka, sa nepodnošljivim pečenjem u jeziku. Bradavice, nos - sve je bolelo. Da li je doživela saobraćajku? Šake su bolno pulsirale. Posle nekog vremena postala je svesna da su joj ruke podignute visoko nad glavom. Pokušala je da ih pomakne, ali nešto ju je sprečavalo. Ni sa nogama nije bilo bolje. U početku je uporno pokušavala da ih pomeri, ali je svaki pomeraj izazivao strašne bolove u vratu. Prihvatila je najzad da je najbolje biti nepomičan. Uprkos mraku i omamljenosti donekle je shvatala okolinu. Prvo je razaznala da su joj oči prekrivene i laknu joj što nije slepa. Zatim je razumela zašto joj je hladno i zašto telo drhturi. Bila je potpuno gola. Ispod nje ledeni, najverovatnije betonski pod. Pored toga, sedela je u vodi. A ruke... Ruke su joj nekako pričvršćene na zid o koji se oslanja, govorili su živci. Najzad je shvatila o čemu je reč. Bila je okovana. Ali, zar nije bila jednom oslobođena. Zar je sve sanjala? Zar nije danima putovala sa onim ćutljivim ljudima, zar nije drhtala ispod kamiona dok su razbojnici pucali po blokiranom konvoju, zar nije izljubila momke koji su joj čak i novac ostavili? I zašto su joj oči povezane? Možda Vesna i Nevenka igraju neku novu 9

igru? Nije mogla da razluči gde se nalazi, gde se završava san, a gde počinje stvarnost. Ne, u vreme boravka u jazbini dečurlije šake je nisu ovako bolele. Osećala je kosu vrlo kratko podsečenom, mada je znala da je donedavno bila duga i raskošna. Da nije opet završila kod onih sumanutih umetnika? Pokušaće da se pokrene... Bol! Užasna bol! Podmukla dok je nepokretna, jeziva kad se pokrene! Najzad se doseti da bi trebalo pozvati upomoć. Pokušala je da vikne. Začudo nije mogla da artikuliše nijednu reč. Pomislila je da je u pitanju omamljenost koja ju je obuzela, pa je i dalje uporno pokušavala. Ispuštala je tek besmisleno urlanje. Malo pomalo stizalo je shvatanje; Nema jezika! Bol je samo zaludni refleks živaca na patrljku odakle je iščupan. Šok potisnu sve ostale misli. Prestala je da urla u grozničavoj pobuni uma. Onda začu tresak vrata i korake. Neko dolazi! Žestoko je zvecnulo i do nje je dopro gotovo zaboravljeni šum vode. Strahovito je žedna. Sve dotad toga nije bila svesna. Osetila je surovo ispucale usne i suvo grlo. Vode! Vode! Telo joj se trzalo u pravcu svežine koju je osećala, ili uobražavala da oseća. Ignorisala je bolove koje svaki pokret izaziva. Najednom joj na usne počeše padati kapi sveže vode. Usplahireno podiže glavu željno hvatajući. Posle nekoliko blaženih kapljica osetila je na usnama čašu i voda joj nežno poteče niz suvo grlo. Kada dodira nestade poče da skiči, moleći za još. Uzalud. Koraci su se odmakli i osluškivala je izazovne zvuke ceđenja vode. Potom opet koračanje. Nešto vlažno je dodirnu po stražnjici i vode u kojoj sedi nestade. Neko ju je obrisao, pomisli. Onda hladan dodir na pregibu ruke, nešto poput trljanja ili brisanja. Pauza. Ubod, strujanje nečega kroz venu. Daju joj injekciju! Branka ju je pronašla! Drogira je! Kažnjava je! Dok su se misli kovitlale, tama je pristizala. Lepljiva i neizbežna. Sveta nestade. *** Budi se. Hladnoća, bol, utrnulost. Tama. Strah pojačava to što joj je svaki pokret praćen neshvatljivim bolom u vratu. Pokušava da analizira. Posle mučnog razmišljanja i mnogo vremena shvata da su joj noge čvrsto privezane za vrat i da ono što se tamo nalazi izaziva bol čim se pokrene. Pokuša da se seti kako se tu našla. Sećala se finog restorana, šofera u crnom, sobice... Da! Ta ravnodušna žena što je posmatra dok se dodiruje! Ona je ovo uradila! Vezala ju je i naslađuje se njenim strahom! Kako se ono zvaše? Ne može da se seti... Doktorica? Tako nekako. Shvativši da nema smisla boriti se protiv neminovnog, kolena poče da koristi kao oslonac za podbradak i to je bila najveća udobnost koju je sebi mogla da dozvoli. Nije shvatala kako se našla u tom suludom položaju, ali je morala da se smiri kako se ne bi i dalje povređivala. Po prihvatanju istine poželela je da zaspi, ali joj to, uprkos mraku i užasnoj monotoniji, nije uspevalo. Zašto san ne dolazi? Onda se vrata otvoriše. Doktorica! Čula je korake, puštanje vode, dodir čaše na usnama. Posle je dobila inekciju i san je došao. *** Probudila se drhtureći. Bol! Nepokretna je. Nešto se desilo, nešto što je zaboravila! Jesu li se to noćas ona i Đorđe napili? Zašto je pri pomeranju nogu boli vrat? Đorđe! Đorđe! Gde si? Ništa. Nema nikoga. Tišina, mrak. Sama je. Nemoćna. Nepokretna. Doći će Đorđe. Pomoći će joj i smejaće se svemu ovome, mora da je nešto sasvim jednostavno. Nešto svakodnevno, samo to ovako mamurna ne shvata. Vreme tiho prolazi. Kroz teški zadah memle i vlage provlači se oštra nota hemije i meša se sa zadahom urina i izmeta. Nešto sa stanom nije u redu. Samo da ovo prođe, očistiće ona to. Ima da miriše kao đurđevak. Samo 9

da se Đorđe vrati. Utroba joj se grčila od smrada, ali u jednom neodredljivom trenutku okolina je dobila na običnosti i više joj nije smetalo. Vrata se otvoriše. Đorđe! Ne... To su ženski koraci... Baba Olga! Pokuša da je dozove, reči nisu dolazile, ali koraci su se približavali.. Iznenada na koži oseti ledeni dodir. Neočekivano iskustvo ju je potpuno sludelo. Celo telo se trglo izazivajući bol u vratu i užasnuto je vrisnula, više zbog preneraženosti nego od bola. Ali šok je delovao otrežnjujuće i ponovo je počela da gospodari mislima. Znala je tačno ko je, Znala je da su Đorđe i Baba Olga daleka prošlost. Setila se bega iz pakla velegrada, uveravala je sebe da se radi samo o nesretnom spletu okolosti i da ju je najzad neko pronašao. Pokušavala je da se zahvali očekujući da će je namernik osloboditi. Zbog nečega se to nije dešavalo. Kada je vlažni dodir nastavio da se pokreće, shvatila je da joj pridošlica pere telo. Razaznavala je bockavi dodir tkanine ili sunđera, pa se setila da je nuždu obavljala pod sobom. Ophrvao ju je talas stida i pomislila je da spasilac želi da ukloni smrad i fekalije pre no što je oslobodi stega. Dodir je prijao. Lagan i nežan. Od uzbuđenja se naježila. Za trenutak bi se dodir prekidao posle čega bi čula zvuke ceđenja, a svaki je nastavak sve više budio zadovoljstvo. Kada je došao do bolnih grudiju, dotadašnjem blagom prevlačenju pridružilo se ugodno stezanje i zadovoljstvo je preraslo u uzbuđenje. Pridošlica nije žurio. Naslutio je Jasminine osećaje, pa joj je dojke sve jače stezao. Najzad se počeo igrati bradavicama i najednom Jasmini postade jasno da su probijene i da je kroz njih nešto provučeno. Za trenutak se trgla, ali bilo je previše uzbudljivo. Zaboravila je oslobađanje i prepustila se lakim dodirima. Nije znala koliko je igra trajala. Uzbuđenje se nije stišavalo. Naprotiv slatka drhtavica ju je sve više obuzimala. Gotovo je zaplakala kad se koraci stadoše odmicati. Potom joj je posetilac dao injekciju i san ju je ophrvao. *** Probudila se sa vrtoglavicom sred tame. Šake i usta su je boleli, a udovi bili nepokretni. Nije shvatala. Kako će stići na časove? Deca je čekaju! Da li prolaze minuti, sati ili dani nije znala. Jednostavno je sedela i čekala, a da nije znala šta. Vremenom razazna da je gola i da sedi uz neki zid. Na vlagu što se uvlači u kosti i hladnoću koja grubim dodirom povređuje leđa nekako se navikla, ali tama ju je plašila. Svakim novim trenutkom (satom, danom?) sve se teže prisećala prošlih događaja, tek bi ponekad, projurivši kroz um kao bljesak, događaj ili slika probudili uspavano pamćenje. Kada ju je u jednom trenu nagon poterao i pomokrila se pod sebe shvatila je poreklo ledene barice pod sobom. Ophrvalo ju je snažno gađenje. Kako će ovakva u očionicu? Vreme je prolazilo, sve se pretvorilo u nekakvu izmaglicu. Sedela je prazna, nepokretna i budna. Kao da je oduvek bilo ovako. Zašto ne može da spava? Mozak nasumice, bez ikakvog redosleda izbacuje kaledioskopske slike; Učionica, dete, mrak, bol, radoznalost. Tajne, deca, ljubav, policajac. alkohol, imanje. Vožnja. Bol? Da bol. Ljubav...Bol...Strast? Radoznalost... Bol... Strast... Vreme je i dalje prolazilo. Nije spavala. Telo joj se kočilo, a um se zatvorio. Misli su sve manje bile povezane, pa ipak, osećala se bolje. Pečenje u ustima se povlačilo, a šake prestadoše da pulsiraju. Onda začu otvaranje vrata i intenzivne pokrete. Hoće li je primetiti? Hoće li je osloboditi? Poče da kmeči i da se trza, sve dok ne oseti miris sapuna i vlažni dodir na koži. Ućutala je. Kupanje je neko vreme neometano trajalo, pa oseti dodir peškira. Pridošlica ju je odsečno trljao budeći utrnule mišice i umrtvljene živce. Zajecala je od bola, ali trljanje se nemilosrdno nastavljalo podstičući odumrle živce. Bolovi su postajali nepodnošljivi, grčila se, trzala i činilo se da tome nema kraja. Potom se koraci udaljiše. Ophrvana bolom u mišicama, izgubi 9

pojam o događanju i tek osetivši prst na usni, shvati da se pridošlica vratio. Primorao ju je da otvori usta i nešto slatkasto-kiselo joj pade na nepce. - Nemoj progutati, to je energetska pilula i treba polagano da je sisaš. - Taj glas!. Od naglog šoka pilula kliznu niz grlo i zakašlja se. Najednom joj se na obraz spusti žestok šamar. Zatim još jedan, pa čitava serija nemilosrdnih ćuški. Pratio ih je ljutiti, piskutavi glasić. - Naučiću ja tebe poslušnosti. Rekla sam da sisaš! Slankasti ukus krvi na usnama ju je prepao. Dohvaćena je za bradu, naterana da otvori usta i nova bombonica pade na povređenu usnu. - S I S A J ! - To je bio glas deteta! Najednom je sve znala! To se dete igralo njenim telom! Sklopila je natečene usne. Ukus je postajao sve intenzivniji svakim novim trenom. Znala je ime te devojčice. Azra, Azrica... - Vidiš da možeš. Ako me budeš slušala lepo ćemo se slagati. - Koraci se stadoše odmicati. Bonbonicu je disciplinovano držala u ustima i bolovi u mišicama naglo počeše da slabe. Gotovo ispljunu slatkastu stvar, možda je ona izvor omamljenosti što je obuzima. Prisetivši se šamaranja, predomislila se. To zaista nije trebalo... Možda sam sama kriva... Ne, ne, pa ja sam učiteljica... Ona je dete... Ona je učenica... Misli se izgubiše i utonu u mrak. *** Probudila se svesna da uspomene beže poput lahora. Znala je da nečega za pamćenje ima, ali se nije mogla prisetiti šta. Jedno vreme se snažno borila. Pokušavala je histeričnim naprezanjem volje setiti se nečega i kada bi joj to pošlo za rukom, grčevito bi se držala svake sitnice koja bi mukotrpno isplivala. Kako je vreme prolazilo borba je slabila i postajala sve bezizglednija. Sve je manje bilo svesti da je pre mraka nečega bilo. Najzad je imala samo osećaj da nije oduvek bilo ovako. Krajnjim naporom se držala te misli kao davljenik za slamčicu u pobesneloj reci. Ponekad je plakala, ni sama ne shvatajući zbog čega. Trebala joj je uteha. Ponekad bi čeznula da neko zaluta, pronađe je i uz nevericu oslobodi beznađa u kome se neobjašnjivo našla. Potom bi je obuzimala depresija. Šta ako je sve istina, ako spasa nema i ovde će skončati sama, nepokretna, bez svetlosti i bez zvuka? Onda bi sebe, uz gnušanje, doživljavala kao nakazu i odbijala pomisao na ičiju pojavu u njenom mikrokosmosu. Samo da ne bude ničim uznemiravana. San... San dolazi... - Nemojte nas zaključavati Upravniče! Nemojte nas ostavljati u mraku! Bićemo poslušne! Sve! Sve! Usne, noge, bol u preponama! Šta god vam treba, samo nas ne ostavljajte u mraku! Kaća! Kaća!... *** Na jezivi način mrak i samoća su joj izoštravali čula, pa je osetljivost na svaku promenu u prostoriji postala manijakalna. U početku je razaznavala komešanje u susednim prostorijama. Nedugo potom jasno je prepoznavala kapanje vode negde napolju. Osećala je 9

lagano sleganje zida iza sebe i postajala svesna sijaset stvari koje su joj donedavno bile nepoznate. Sve je jasnije razaznavala migoljenje insekata u neposrednoj blizini. Užasavala se buba, pa ju je i sama pomisao da bi je mogle dotaknuti uznemiravala. Proganjalo ju je uverenje da će sve biti u redu dokle god se mali gmazovi drže podalje. Večnosti su prolazile, a šuštanje je bivalo sve bliže i bliže. Sve je češće na koži osećala slabašni pokret vazduha uskovitlan krilcima sve hrabrijih uljeza. Um je imao svoje puteve koje Jasmina više nije usmeravala. - Striko, kuda nas vodiš, striko? Ko je ubio mamu, striko? Zašto ne smemo ostati? U večnosti što otkucava usamljenost pobeđuje. Misli lutaju, menjaju se. Poče da oseća divlju potrebu za prisustvom, proganjala ju je čežnja za dodirom. Da je uteši u hladnoći, da je uveri da je još živa. Kada je prvi put osetila lagani ubod na unutrašnjoj strani butine reakcija je bila neizmerno zadovoljstvo. Sretno je mumlala hrabreći malog prijatelja. Žarenje koje je osećala pružalo joj je smirenje. Prepustila se prodiranju časteći malog ljubavnika sopstvenom krvlju. Vreme je prolazilo i uskoro je imala mnogo malih drugara. Telo ju je na mnogo mesta svrbelo, a na drugima se prijatno žarilo pod gladnim rilicama. Pomirila se sa sudbinom i više ništa na ovom svetu nije bilo važno. Bila je hraniteljka male družine. Telo je sve manje osećala, i žarenje je ostalo jedini osećaj koji je posedovala. Jasminina izoštrena čula naglo su otvaranje vrata doživela poput eksplozije. Koraci odjeknuše kao tutanj ratnih bubnjeva. Potom oseti nad sobom pokret i mali prijatelji se razbežaše. - Dobro jutro, Dugonoga! - Poznavala je taj glasić. Bio je razdragan i prijateljski, mada ga se prisećala kao zapovedničkog i odsečnog. Tren potom osetila je dodir među nogama. Nije ni pokušavala da skupi kolena, znala je koliko će zaboleti pokret. Došljakinjini prsti su pratili liniju venerinog brega i taj je dodir govorio da joj je intima ćosava, bez ijedne dlačice. To ju je uzbuđivalo. Trznu se pomislivši da ju je ta ista ruka onako surovo išamarala. Pa opet, sada je njen dodir bio nežan, lagan i uzbudljiv. Poče da joj rastvara usmine i da mazi najosetljiviju tačku. Kako je blaženstvo u Jasmini raslo sve se jasnije vraćala uspomena na bridenje obraza pod žestokim ćuškama. Najednom to više nije bilo ni strašno ni bolno. Delovalo je kao tek još jedna nežnost istih ovih izluđujućih prstića. Grčevi je protresoše na vrhuncu sladostrašća, ali milovanje nije prestajalo. Nastavljalo se i nastavljalo izazivajući orgazam za orgazmom dugo, predugo, nepodnošljivo. *** Posle toga vreme se pokrenulo. Merila ga je napetim osluškivanjem i iščekivanjem. Sve je manje mislila, sve više osećala. Živela je za trenutak. Prošlost i budućnost su bile nejasne. Možda ih nije ni bilo. Pojavili su se reperi za koje se grčevito hvatala. Dumbaranje sopstvenog srca, škripa vratnica i zvuk koraka. Spoznala je glas i dodir. Osećala je nežni prelazak vlažne krpe preko tela, uživala u izluđujućim milovanjima, slušala pesmice islamskog ritma i gutala slađane bombonice. Ponekad bi pomislila da posetiteljicu poznaje sa nekog drugog mesta, iz jednog sasvim drugačijeg sveta, ali misao bi se gubila prognana njenim nežnim glasom. Na tren bi joj se javljalo da ima neko ime i kad bi ga se setila možda bi sve bilo drugačije, ali sećanja su se gubila pod posetiteljkinim laganim dodirima. Bila je 9

blagodet koja je pružala i blaženstvo i bol, sila koja uklanja nečist oko nje i ruka koja je hrani. Bila je glas koji umiruje i najzad vesnik što joj otkriva sopstveno ime. - Dugonoga moja, krasotice moja Dugonoga, Dugonoga, Dugonoga... Sve je teže podnosila duge periode samoće i sve se više radovala posetama. Kroz dodire je mnogo toga o sebi otkrila. Bila je glatka poput bebice, a kroz bradavice i nosnice joj beše nešto provučeno i to se moglo bolno trgnuti kad prijateljica nije njome zadovoljna. Noge su joj kratkim lancima bile povezane sa bockavom ogrlicom na vratu. Tečnost jakog mirisa što je pekao kao vrag služio je lečenju rana. Nije bila svesna ni vremena, ni tame, ni hladnoće. Čak ni bola. Sve je bilo sasvim normalno, baš kao i prijateljičine posete. *** - Imaš divne noge, duge, oble, snažne... Prelepe... Zar nije šteta što su sapete? Želiš li da ih oslobodimo? Da oslobodimo lepotu lanaca? - reče joj prijateljica negde sred tog bezvremena. Srce joj se stade otimati! Neočekivana mogućnost gotovo ju je obeznanila. Od uzbuđenja nije mogla da diše i poče da krklja gušeći se. Klimala je glavom frenetično, dugo, jako, strahujući da ne bude pogrešno shvaćena. Posle preduge pauze stigao je odgovor, čudan i nerazumljiv. - Oslobodiću te, ali to moraš da platiš. Jesi li spremna da mi platiš? Nije shvatala. Platiti? Odavno je izgubila razumevanje posedovanja. Svejedno, klimnu glavom. - Platićeš mi jednim satom, samo jednim satom života. Da li je to previše? Nije se više sećala šta je sat, samo da je to nekakvo proticanje vremena. Vreme joj nije mnogo značilo. Sloboda jeste. Nezamisliva, slatka, sanjana. Klimnula je glavom, dajući do znanja da pristaje. Radost u glasu je obznanio da je dogovor sklopljen : - Dobro, jer ovo je nešto što moraš želeti. Za nedelju dana oslobodiću ti noge, ali ti ćeš mi pokloniti sat života. Zauzvrat, ja ću tebi pokloniti bič i patnju. Šibaću te, Dugonoga, punih sat vremena bez prestanka. Pretvoriću ti telo u živu ranu, a ti ćeš se radovati bolu i nećeš se nijedanput oglasiti. Time ćeš dokazati koliko me poštuješ. Posle toga ću ti rane posuti solju i telo će ti goreti. Tek ću ti onda dozvoliti da vrištiš do mile volje. Biću kraj tebe i posmatraću. Ali pazi dobro: začujem li ijedan jedini glas pre vremena, okovi će biti vraćeni. Dugonoga moja... Biće nam divno, divno... Ljubimče moje... Izgovorivši to napustila ju je. U večnosti pred Dugonogom nada i strah su se smenjivali. Sloboda da opruži noge bilo je nešto nezamislivo, nedostižna blagodet. Nije joj bilo jasno otkud, ali je nekako sasvim jasno mogla da predoseti dodir biča. Dodir koji je tek trebalo da usledi. Trzala se u agoniji, plakala u samoći, drhtala. U tim košmarima je prošlo vreme do sledeće posete. Dogovor više nije spominjan, ali nežnosti kojima je obasipana bile su vrelije i lepše nego ikad. Strastvene, radosne, željne. Milovanja koja su je smirivala, uljuljkivala i uveravala da će obećanja biti ispunjena. 1