PLANETA IZGNANSTVA
NAUČNA FANTASTIKA URSULE LEGVIN Knjiga II Urednici Tanja Kragujević-Vujić Aleksandar Postolović Recenzent Zoran Živković Likovnografička oprema Zoran Branković KATALOGIZACIJA U PUBLIKACIJI (CIP)
Obrađeno u Narodnoj biblioteci Srbije, Beograd ISBN 86-331-0169-6
URSULA LEGVIN Planeta izgnanstva Preveli Mirjana Živković i Zoran Živković
NARODNA KNJIGA PARTIZANSKA KNJIGA
Naslov originala URSULA K. LEGUIN PLANET OF EXILE ©1969, by Ace Books, Inc.
PREGRŠT TAME
Poslednjih dana poslednje mesečeve mene jeseni vetar je duvao sa planinskih venaca kroz umiruće šume Askatevara, hladan vetar koji je mirisao na dim i sneg. Tanka i senovita, poput kakve divlje životinje, u svojim lakim krznima, devojka Roleri promicala je kroz šumu, kroz padanje uvelog lišća, dalje od zidina koje su se kamen po kamen uzdizale na brdovitom obronku Tevara i od užurbanih polja gde je u jeku bila poslednja žetva. Išla je sama i niko je nije pozvao natrag. Kretala se jedva vidljivom stazom koja je vodila prema zapadu, izbrazdana tragovima mnogobrojnih stopala koja su išla ka jugu, zaprečena mestimično palim deblima ili ogromnim nanosima lišća. Na mestu gde se staza račvala u podnožju graničnog grebena nastavila je pravo, ali pre no što je prešla desetak koraka hitro se okrenula začuvši iznenadno šuškanje koje se približavalo otpozadi. Jedan glasnik dolazio je severnim puteljkom; bose noge tapkale su po prekrivci od lišća, dok se dugačka vrpca kojom mu je bila vezana kosa vijorila za njim. Hitao je sa severa ujednačenim, teškim, dahtavim korakom; uopšte nije primetio Roleri među drvećem, već je samo promakao pored nje i otišao. Vetar ga je oduvao njegovim putem prema Tevaru zajedno sa vestima koje je nosio — oluja, propast, zima, rat... Bez znatiželje, Roleri se okrenu i nastavi svojom nejasnom stazom, koja je krivudala naviše među velikim, mrtvim, ječećim truplima sve dok joj konačno na vrhu grebena pred očima nije pukao prizor neba, a ispod neba mora. Mrtva šuma bila je odstranjena sa zapadne strane grebena. Sedeći u zaklonu jednog ogromnog panja, mogla je da gleda prema udaljenom i blistavom zapadu, ka beskrajnim sivim prostranstvima plimske ravnice; malo ispod nje, nadesno, oivičen zidinama i crvenim krovovima na svojim morskim grebenima, uzdizao se grad dalekorođenih. Visoke, svetio obojene kamene kuće spuštale su se prozor ispod prozora, krov ispod krova, niz zakošeni vrh grebena do same ivice. Izvan
zidina i ispod grebena tamo gde su oni postajali niži, južno od grada, pružale su se milje i milje pašnjaka i polja ispresecani jendecima i terasasti, slični pravilnim šarama ćilima. Od gradskih zidina na ivici grebena preko jendeka i dina, pa pravo preko obale i pola milje dugačkog poteza glatkog i sjajnog peska zaostalog posle plime, počivajući na ogromnim kamenini lucima, pružao se nasip koji je povezivao grad sa neobičnim crnim ostrvom usred peska. Hridina je štrcala crna i crno osenčena iz glatkih nizina i sjajnih zaravni peska, tmurna stena, tvrdokorna sa lucima i kulama na vrhu, tvoreći toliko nestvarno kameno delo da ga čak ni vetar ni more ne bi mogli sazdati. Da li je to bila kuća, tvrđava, kamena humka? Kakva ju je tamna veština izdubila i sagradila neverovatni most u prošlovremenu kada su dalekorođeni bili moćni i vodili rat? Roleri nikada nije obraćala mnogo pažnje na nejasne priče o čarobnjaštvu koje je pratilo pominjanje dalekorođenih, ali sada, posmatrajući to crno mesto na pesku, shvatila je da je bilo čudno — prva uistinu čudna stvar koju je ikada videla: sagrađena u prošlovremenu koje s njom nije imalo nikakve veze, rukama koje nisu bile od njenog mesa i krvi, smišljena tuđim umovima. Bila je zloslutna i privlačila ju je. Opčinjena, posmatrala je jednu sićušnu priliku koja je hodala po tom uskom nasipu, još više umanjena njegovom velikom dužinom i visinom, mala tačka ili potez tame koji puže ka crnim kulama sred sjajnog peska. Vetar je ovde bio manje hladan; sunčeva svetlost dopirala je kroz provedrice na prostranom zapadu, klizeći ulicama i krovovima ispod nje. Grad ju je privlačio svojom čudnovatošću i ne zastavši da prikupi hrabrost ili donese odluku, lakomisleno, Roleri bezbrižno i brzo side niz planinski obronak i prođe kroz visoku kapiju. I unutra je nastavila da korača bezbrižno, nehajno i lepršavo, ali to je bilo uglavnom zbog ponosa: srce joj je jako udaralo dok je koračala po sivim, potpuno ravnim kamenovima tuđinske ulice. Prelazila je pogledom sleva nadesno i zdesna nalevo, užurbano, po visokim kućama koje su sve bile sagrađene iznad tla sa oštrim krovovima i prozorima od providnog kamena — znači, ta priča je bila tačna — i po uskim komadima zemlje
ispred pojedinih kuća gde su se sjajnolisni kelem i hadunova loza, jarkocrveni i narandžasti, peli uz zidove obojene u plavo ili zeleno, živopisne među sivilom i sumornošću jesenjeg predela. U blizini istočne kapije mnoge kuće bile su prazne, dok se s njih boja ljuštila i otpadala sa kamena, a svetlucavi prozori nestali. Ali malo dalje niz ulicu i stepenice, u kućama se živelo i ona ubrzo stade da prolazi pored dalekorođenih. Pogledavali su je. Čula je da dalekorođeni gledaju pravo u oči, ali nije proveravala tu priču. Bar je niko nije zaustavio; odeća joj se nije razlikovala od njihove, a primetila je, bacajući brze poglede unaokolo, da se neki od njih nisu mnogo razlikovali od ljudi. Ali na licima koja nije gledala naslućivala je nezemaljsku tamu očiju. Odjednom, ulica kojom je išla završi se ogromnim, otvorenim prostorom, širokim i ravnim, prošaranim zlatnim i senovitim prugama zalazećeg sunca. Oko ovog trga stajale su četiri kuće, kuće veličine omanjih brda, s pročelja ukrašene velikim nizovima lukova iznad kojih se naizmenično smenjivalo sivo i providno kamenje. Samo četiri ulice vodile su na ovaj trg, a svaka se mogla zatvoriti kapijom pričvršćenom za zidove četiri velike kuće; tako je trg predstavljao tvrđavu u tvrđavi ili grad u gradu. Iznad svega toga deo jedne zgrade uzdizao se pravo u vazduh, uznoseći se tu, jarko obasjan suncem. Bilo je to moćno mesto, ali gotovo prazno. U jednom peskovitom uglu trga, i samom velikom poput polja, igralo se nekoliko dečaka dalekorođenih. Dva momčića su se žustro i vesto rvala, a skupina mlađih dečaka u postavljenim kaputima i sa kapama isto tako žustro vežbala je drvenim mačevima. Divno je bilo posmatrati rvače kako se njišu u laganom, opasnom plesu jedan oko drugog da bi se iznenada vesto i skladno dohvatili. Roleri se zaustavila i stala da promatra zajedno sa još dvoje dalekorođenih, visokih i tihih u svojim krznima. Kada se najednom veći rvač izvio unazad i opružio na mrka leda njoj se ote uzdah koji se stopi s njegovim, a zatim se ona iznenađeno i zadivljeno nasmeja. »Dobar zahvat, Jonkendi!« povika dalekorodeni pored nje, a žena s drugog
kraja borilišta pljesnu rukama. Potpuno obuzeti borbom, mlađi dečaci nastaviše da se bore, gurajući se, udarajući i parirajući. Nije znala da vradžbinari odgajaju ratnike ili da cene snagu i veštinu. Mada je čula za njihovo rvanje, uvek ih je neodređeno zamišljala kao grbave i slične paucima u mračnoj izbi za grnčarevim točkom, kako izrađuju tanane komade grnčarije i bistrokamena koji bi posle stizali u šatore ljudi. Bilo je priča i glasina, odlomaka predanja: lovac je bio »srećan kao dalekorođeni«; određena vrsta zemlje nazivala se vradžbinarska rudača jer su je vradžbinari cenili i trampili za nju. Ali bili su joj poznati samo odlomci. Mnogo pre njenog rođenja ljudi iz Askatevara odlutali su na istok i sever od svog područja. Još nijednom nije došla sa letinom do žitišta ispod brda Tevar, tako da nikada nije bila na ovoj zapadnoj granici sve do ove mesečeve faze kada su svi ljudi iz područja Askatevara zajedno pošli sa svojim stadima i porodicama da sagrade Zimski grad preko ukopanih ambara. Ona odista ništa nije znala o tuđinskoj rasi, a kada je postala svesna da je pobednik u rvanju, vitak mladić koga su zvali Jonkendi, netremice posmatra, ona okrenu glavu i povuče se u strahu i gnušanju. On joj priđe, nagog tela koje se crno presijavalo od znoja. — Dolaziš iz Tevara, zar ne? — upita on, govorom ljudi, ali polovina reči zvučala je pogrešno. Srećan zbog pobede, otirući pesak sa gipkih ruku, on joj se osmehnu. — Da. — Šta možemo ovde da učinimo za tebe? Ima li nešto što bi želela? Ona, svakako, nije mogla da gleda u njega iz takve blizine, ali njegov ton bio je i prijateljski i podrugljiv. Bio je to dečački glas i ona pomisli da je verovatno mlađi od nje. Neće dozvoliti da joj se podsmeva. — Da — reče ona hladno. — Želim da vidim onu crnu stenu na pesku. — Pođi. Nasip je otvoren. Činilo joj se da nastoji da se zagleda u njeno pognuto lice. Ona se još više okrenu od njega. — Ako te bilo ko zaustavi kaži im da te je poslao Jonkendi Li — reče on; — ili da pođem s tobom?
Ona čak nije ni odgovorila na ovo. Uzdignute glave i oborena pogleda krenula je ulicom koja je vodila sa trga prema nasipu. Niko od ovih iskeženih crnih lažnoljudi ne srne se ni usuditi da pomisli kako se ona plaši... Niko je nije sledio. Niko kao da je nije ni primećivao, prolazeći pored nje u toj kratkoj ulici. Stigla je do velikih stubova nasipa, osvrnula se, pogledala napred i zastala. Most je bio ogroman, pravi put za divove. Sa grebena izgledao je krhak, premošćujući polja, dine i pesak laganim ritmom svojih lukova; ali odavde je videla da je bio dovoljno širok da dvadeset ljudi uporedo prođe njime i vodio je pravo do nadnetih crnih dveri kulostene. Nikakva ograda nije odvajala veliki hodostup od vazdušne provalije. Zamisao da se krene njime bila je naprosto pogrešna. Ona to »nije mogla da učini; nije to bio put za ljudska stopala. Jedna bočna ulica odvede je do zapadne kapije u gradskim zidinama. Ona požuri pored dugačkih, praznih obora i staja i promače kroz kapiju, s namerom da obiđe zidine i krene kući. Ali ovde gde su stene bile niže, sa mnogim stepenicama usečenim u njih, polja u nizini ležala su utihla i pravilno razmeštena u žućkastom poslepodnevu; a tamo, preko dina pružala se široka plaža, gde bi mogla pronaći dugačke, zelene morske cvetove koje su žene iz Askatevara čuvale u svojim škrinjama, a o svetkovinama plele od njih vence kojima su uresa vale kosu. Omirisala je čudan miris mora. Nikada u životu nije koračala morskim peskom. Sunce još nije zašlo. Ona se spusti stepeništem u grebenu i krenu kroz polja, preko jendeka i dina i konačno izbi na ravan i sjajan pesak koji se prostirao unedogled prema severu, zapadu i jugu. Duvao je vetar, bledo sunce je sijalo. Veoma daleko napred, na zapadu, ona začu neki neprekidni zvuk, neki neizmeran, udaljeni glas koji je napevno mrmljao. Pod nogama joj je ležao čvrst, ravan i beskrajan pesak. Potrčala je, jer joj je trčanje pričinjavalo zadovoljstvo, a onda je zastala i pogledala uz razdragani smeh lukove nasipa koji su se, svečani i ogromni, pružali pored sićušnog, vijugavog traga njenih stopala. Opet je potrčala, pa
se opet zaustavila da bi sakupila srebrnaste školjke koje su ležale napola zakopane u pesku. Sjajan poput pregršti raznobojnih oblutaka grad dalekorođenih gnezdio se na vrhu grebena iza nje. Pre no što se umorila od slanog vetra, prostranstva i samoće, udaljila se već gotovo do stenokule, koja se sada uzdizala gusto crna između nje i sunca. Hladnoća je vrebala u toj dugačkoj senci. Ona zadrhta i stade ponovo da trči kako bi izišla iz senke, zaustavivši se tek podalje od crne mase stene. Želela je da vidi koliko je sunce nisko, koliko daleko mora da trči da bi ugledala prve talase mora. Slabašan i dubok na vetru u ušima joj odjeknu jedan glas, izvikujući nešto, dozivajući tako čudno i žurno da je zastala u mestu i pogledala unazad sa teskobom i strahom prema velikom crnom ostrvu koje se uzdizalo iz peska. Da li je to vradžbinsko mesto nju pozivalo? Na neograđenom nasipu, povrh jednog od stubova koji su uranjali u kamenito ostrvo, visoko i udaljeno tamo gore, stajala je jedna crna prilika i dozivala je. Ona se okrete i potrča, zatim zastade i osvrnu se. Obuzimao ju je užas. Sada je želela da trči, a nije. Užas ju je skolio i nije mogla da pokrene ni ruku ni nogu već je stajala drhteći, dok joj je u ušima tutnjalo. Vradžbinar crne kule pleo je svoje paukovske čarolije oko nje. Mašući rukama on je ponovo pozva prodornim, žurnim recima koje nije razumela, slabašnim na vetru poput galebovog poziva, staak, staak! Tutnjava u ušima postajala je sve jača i ona se šćućuri na pesku. Tada, odjednom, jasan i tih u njenoj glavi, jedan glas reče: — Trči. Ustani i trči. Ka ostrvu... odmah, brzo. — I pre no što je toga bila svesna, podigla se i potrčala. Tihi glas ponovo se javi kako bi je vodio. Ne gledajući kuda ide i dahćući, ona stiže do crnih stepenica isklesanih u steni i stade da se hitro uspinje njima. Na jednom okretištu crna prilika dotrča joj u susret. Ispružila je ruke da bi zatim bila napola vođena napola vučena, uz još jedno stepenište, a zatim puštena. Ona pade uza zid, jer je noge više nisu držale. Crna prilika je prihvati, pomože joj da ustane i prozbori glasom kojim joj se obratila u lobanji: — Pogledaj — reče on — eno dolazi.
Voda ispod njih se rasprskavala i ključala uz tutnjavu od koje se tresla i čvrsta stena. Voda razdvojena ostrvom ponovo se spajala bela i tutnjava i nastavljala dalje, šišteći, penušajući se i razbijajući o dugačku padinu što je vodila ka dinama, od čega se smirivala u njihanje svetlih talasa. Roleri je stajala oslonjena o zid, drhteći. Nije mogla da prestane da drhti. — Plima ovde nailazi nešto malo brže no što čovek može da trči — reče tihi glas iza nje. — A kada dođe, voda je oko dvadeset stopa duboka ovde oko hridine. Pođimo ovuda gore... Vidiš, zato smo čak ovde žive li u starim danima. Polovinu vremena ovo je ostrvo. Običavali smo da namamimo neprijateljsku vojsku ovamo na pesak malo pre plime, a ako nisu mnogo znali o plimi i oseci... Jesi li dobro? Roleri blago slegnu ramenima. Izgleda da nije razumeo taj pokret, te ona reče: — Da. — Mogla je da razume ono što govori, ali upotrebljavao je veoma mnogo reči koje nikada nije čula, a većinu ostalih je pogrešno izgovarao. — Dolaziš iz Te vara? Ona ponovo slegnu ramenima. Osećala je mučninu i želela je da plače, ali nije to učinila. Penjući se uz naredno stepenište usečeno u crnu stenu, ona raspusti kosu i zaklonjena njome na trenutak postrance odmeri lice dalekorođenog. Bilo je snažno, grubo i tamno, sa strogim, sjajnim očima, tamnim očima tuđinca. — Šta si radila na pesku? Zar te niko nije upozorio na plimu? — Nisam znala — prošaputa ona. — Vaši Stari znaju. Ili bar jesu do poslednjeg Proleća kada je tvoje pleme živelo ovde duž obale. Ljudi imaju prokleto kratka sećanja. — Ono što je rekao bilo je oporo, ali glas mu je i dalje zvučao tiho i bez oporosti. — Ovuda sada. Ne brini: nema nigde nikog. Prošlo je mnogo vremena od kada je neko od tvojih kročio na hridinu... Prođoše kroz tamna vrata i tunel i stigoše do jedne prostorije za koju je mislila daje ogromna sve dok nisu stupili u sledeću. Prođoše kroz kapiju i
otvorena dvorišta, pa duž lučnih galerija koje su se nadnosile duboko nad morem, kroz odaje i zasvođene dvorane, sva utihla, prazna prebivališta morskog vetra. More je ljuljalo svoje namreškano srebro daleko se ošamućeno, nestvarno. — Zar ovde niko ne živi? — upita ona jedva čujno. — Sada ne. — To je vaš Zimski grad? — Ne. Mi i prezimljujemo tamo. Ovo je sagrađeno kao tvrđava. U starim godinama imali smo mnogo neprijatelja... Zašto si došla na pesak ? — Želela sam da vidim... — Šta da vidiš? — Pesak. Okean. Bila sam prvo u vašem gradu, želela sam da vidim... — U redu! Nema ništa lošeg u tome. — Vodio ju je kroz tako visoke galerije da joj se za vrte lo u glavi. Kroz visoke, šiljate lukove koji su odzvanjali od leta galebova. Zatim prošavši kroz poslednji uzani hodnik izbiše ispod jedne kapije i, prešavši zveketavi most od mačmetala, dospeše do nasipa. Koračali su između kule i grada, između neba i mora, u tišini, praćeni vetrom koji ih je stalno gurao nadesno. Roleri je bilo hladno, smetala joj je visina i čudnovatost puta, prisustvo tamnoputog dalekorođenog pored nje, koji je išao ukorak s njom. Kada su ušli u grad, on iznenada reče: — Neću ti se više obratiti govorom uma. Onda sam morao. — Kada si rekao da trčim... — započe ona, pa zastade, jer nije bila sigurna o čemu on govori, ni šta se dogodilo tamo na pesku. — Pomislio sam da si jedna od naših — reče on pomalo ljutito, ali se odmah pribra. — Nisam mogao samo da stojim i promatram kako se daviš. Mada si to zaslužila. Ali ne brini. Neću to ponoviti i nisam time stekao nikakvu moć nad tobom. Bez obzira na to šta ti tvoji Stari mogu reći. Pođi stoga, slobodna si poput vazduha i neprosvećena kao i pre. Njegova oporost bila je stvarna i to zaplaši Roleri. Ljuta na sebe zbog tog straha ona upita, drhtavo ali drsko: — Da li sam takođe slobodna da
dođem ponovo? Dalekorođeni je na to pogleda. Bila je svesna, mada nije mogla da mu uzvrati pogled, da mu se izraz promenio. — Da. Jesi. Mogu li znati tvoje ime, kćeri od Askatevara? — Roleri od Voldovog roda. — Void ti je deda? Otac? Je li još živ? — Void zatvara krug pri udaranju kamena O kamen — reče ona oholo, pokušavajući da se suprotstavi njegovom držanju potpune premoći. Kako može jedan dalekorođeni, jedan lažnočovek, bez roda i ispod zakona da bude tako starog i ponosan? — Prenesi mu pozdrave od Jakoba Agata Altere. Reci mu da ću sutra doći u Tevar da govorim s njim. Zbogom, Roleri. — I on ispruži ruku u znak pozdrava sa jednakima tako da je ne razmišljajući ona učinila isto, položivši svoj otvoreni dlan naspram njegovog. Zatim se okrenula i pohitala uz strme ulice i stepenice, navukavši krznenu kapuljaču preko glave i okrenuvši se od nekolicine dalekorođenih pored kojih je prošla. Zašto tako zure u lice, poput leševa ili ribe? Toplokrvne životinje i ljudska bića ne zure na taj način jedni u druge. Prošla je kroz kapiju koja je vodila prema kopnu, osetivši silno olakšanje i žurno se uspela uz greben pri poslednjim crvenkastim sunčevim zracima, zatim naniže kroz umiruće šume, pa stazom koja je vodila do Tevara. Dok se sumrak pretapao u tamu, ona ugleda preko strništa male zvezde ognjišta iz šatora koji su okruživali nedovršenih Zimski grad na brdu. Ubrzala je korak ka toploti, večeri i ljudskom rodu. Ali čak i u velikom sestrinskom šatoru njenog roda, klečeći pored vatre i utoljujući glad kašom od mesa, medu ženama i decom, još je osećala prisustvo nečeg čudnog u svom umu. Stisnuvši desnu šaku učinilo joj se da na dlanu drži pregršt tame i to na mestu gde ju je dodirnula njegova ruka.
U CRVENOM ŠATORU
— Ovaj bućkuriš je hladan — zabrunda on odgurnuvši ga. A onda primeti strpljivi pogled stare Kerli dok je uzimala činiju da je podgreje i nazva sam sebe zlovoljnom, starom budalom. Ali nijedna od njegovih suprug — a samo mu je još jedna ostala — nijedna od njegovih kćeri, nijedna od žena, nije umela da skuva činiju bana onako kako je to Šakatani činila. Kakva je to kuvarica bila, pa još i mlada... njegova poslednja mlada žena. A umrla je, tamo u istočnom području, umrla je mlada dok je on nastavljao da živi i živi, čekajući da stigne gorka Zima. Prođe jedna devojka u kožnoj tunici ukrašenoj trolisnim znakom njegovog roda, verovatno unuka. Pomalo je ličila na Šakatani. On joj se obrati, mada se nije sećao njenog imena. — Jesi li ti to sinoć kasno došla, rođakinjo? Prepoznao je način na koji je okrenula glavu i osmeh. Ona je bila ta koju je uvek zadirkivao, koja je bila nehajna, drska, blage naravi, usamljenik; dete rođeno u pogrešno vreme. Kako se, do đavola, zvaše? — Donosim ti poruku, Najstariji. — Čiju poruku? — Nazvao je sebe dugačkim imenom: Gakat — abot — boltera? Ne mogu celog da se setim. — Altera? Tako dalekorođeni nazivaju svoje poglavare. Gde si videla tog čoveka? — Nije to bio čovek, Najstariji, već dalekorođeni. Šalje pozdrave i poruku da će danas doći u Tevar na razgovor sa Najstarijim. — Stvarno, sada? — reče Void, lagano klimnuvši, diveći se njenoj drskosti. — A ti si njegov glasonoša? — Ulučio je priliku da razgovara sa mnom... — Da, da. Da li si znala, rođakinjo, da među ljudima u području Permek neudata žena koja razgovara sa dalekorođenim biva... kažnjena? — Kako kažnjena?
— Nije važno. — Ljudi iz Permeka predstavljaju gomilu klobožderaca, a i briju glave. Šta oni, uostalom, znaju o dalekorođenima? Uopšte ne dolaze na obalu... Jednom sam čula u nekom šatoru da je Najstariji iz mog roda imao dalekorođenu za ženu. U drugim danima. — Istina je. U drugim danima. — Devojka stade da čeka, a Void se zagleda unazad, daleko unazad u jedno drugo vreme: prošlovreme, Proleće. Boje, davno iščezli miomirisi, cveće koje nije cvetalo već četrdeset mesečevih faza, gotovo zaboravljeni zvuk jednog glasa... — Bila je mlada. Umrla je mlada. Pre no što je uopšte Leto došlo. — Posle kraćeg vremena on dodade: — Osim toga, nije isto kada jedna nevenčana devojka govori sa nekim dalekorođenim. Postoji razlika, rođakinjo. — Zašto je to tako? Mada je bila drska, zasluživala je odgovor. — Ima više razloga, a neki od njih su važniji od ostalih. Ponajpre ovaj: dalekorođeni uzima samo jednu ženu, tako da prava žena udavši se za njega ne bi nikada rodila sinove. — Zašto ne bi, Najstariji?. Zar žene više ne razgovaraju u sestrinskom šatoru? Zar ste sve tolike neznalice? Jer ljudi i dalekorođeni ne mogu da začnu zajedničko potomstvo. Zar nikada nisi čula o tome? Ili jalovo sparivanje ili pobačaji, izobličena čudovišta koja ne dočekaju vreme rađanja. Moja žena, Arilija, koja je bila dalekorodena umrla je pri pobačaju. Kod njenog naroda nema pravila; njihove žene su poput muškaraca, udaju se za onog ko im se dopada. Ali među ljudima postoji zakon: žene ležu s ljudskim muškarcima, udaju se za ljudske muškarce, rađaju ljudsku decu! Na licu joj se pojavi izraz blage mučnine i tuge. A onda pogledavši prema gužvi i komešanju na zidinama Zimskog grada, ona reče: — Dobar zakon za žene koje imaju ljudske muškarce s kojima će leći... Izgledala je stara oko dvadeset mesečevih faza, što je značilo da je bila rođena u pogrešno vreme, usred Letnjeg ugara kada se deca nisu rađala.
Sinovi Proleća su sada dvaput ili triput stariji od nje, oženjeni, ponovo oženjeni, plodni; rođeni u Jesen još su svi deca. Ali neko rođen u Proleće uzeo bi je za treću ili četvrtu ženu; nema potrebe da se žali. Možda bi mogao da ugovori venčanje, mada je to zavisilo od njenih rodbinskih veza. — Ko ti je majka, rođakinjo? Ona pogleda pravo u njegovu kopču na opasaču i reče: — Šakatani je bila moja majka. Zar si je zaboravio? — Ne, Roleri — odgovori on posle kraćeg vremena. — Nisam. Čuj, kćeri, gde si razgovarala sa tim Alterom ? Da li mu je ime bilo Agat ? — To je bio deo njegovog imena. — Poznavao sam njegovog oca i oca njegovog oca. On je iz roda žene... dalekorođene o kojoj smo govorili. On bi možda mogao biti sin njene sestre ili sin njenog brata. — Tvoj nećak znači. Moj rođak — reče devojka i iznenada se nasmeja. Void se takođe isceri zbog groteskne logike ovog srodstva. — Srela sam ga kada sam išla da vidim okean — objasni ona — tamo na pesku. Pre toga sam videla glasnika koji je dolazio sa severa. Nijedna žena to ne zna. Ima li novosti? Da li će započeti Najezda na jug? — Možda, možda — reče Void. Ponovo je zaboravio njeno ime. — Požuri, dete, pomozi sestrama tamo na polju — reče on i zaboravivši na nju i na činiju bana koju je čekao, on teško ustade i obiđe oko svog velikog crveno obojenog šatora da baci pogled na užurbane radnike na zemljanim kućama i na zidinama Zimskog grada i iza njih prema severu. Severno nebo je ovog jutra bilo veoma plavo, vedro, hladno nad ogolelim brdima. Živo se sećao života u tim jazbinama šiljatih krovova iskopanih u zemlji: šćućurena tela stotinu spavača, starice koje se bude i pale vatre čija toplota i dim dopiru u sve njegove pore, proključale zimotrave, buka, smrad, bliska toplota zime u tim ukopinama pod smrznutim tlom. I hladna, jasna mirnoća gornjeg sveta, razvetrenog i snegom pokrivenog, kada su on i ostali mladi lovci krstarili daleko od Tevara loveći planinske zebe, korije i debele vesprije koje su pratile zamrznute reke iz najudaljenijih severnih krajeva. A tamo, pravo preko doline, iz šipražja snežnog useva dizala se
povijena bela glava snežnog demona... A pre toga, pre snega, leda i belih zveri Zime, bilo je jednom ranije vedro vreme poput ovog: vedar dan zlatnog vetra i plavog neba, hladan iznad brda. A on, još ne čovek, samo deran među deranima i ženama zagledan prema pljosnatim belim licima, crvenim perjanicama, kapama od čudnog, pernatog, sivkastog krzna; glasovi su lajali poput zveri recima koje nije razumeo, dok su ljudi iz njegovog roda i Najstariji iz Askatevara odgovarali odsečnim glasovima, nalažući pljosnatim licima da produže. A pre toga trčeći je došao jedan čovek sa severa čije je lice s jedne strane bilo spaljeno i krvavo, vičući: — Gaali, Gaali! Prošli su kroz naš bivak u Pekni!... Jasnije od bilo kog sadašnjeg glasa on začu taj promukao povik kako odzvanja kroz njegov životni vek, kroz šezdeset mesečevih faza što leže između njega i tog zagledanog, u uvo pretvorenog derana, između ovog vedrog dana i onog vedrog dana. Gde beše Pekna? Izgubljena pod kišama, snegovima; otapanja Proleća sprala su kosti masakriranih, istrulele šatore, sećanje, ime. Ovog puta neće biti masakra kada Gaali pođu prema jugu kroz područje Askatevara. Pobrinuo se za to. Bilo je i nečeg dobrog u dugom življenju i sećanju na stara zla. Nijedan klan ni porodica ljudi iz celog ovog područja nije bila ostavljena u letnjozemljama gde bi im zbog neopreznosti glave došli Gaali ili prve snežne mećave. Svi su bili ovde. Dve hiljade njih, sa mališanima rođenim u Jesen kojih je bilo poput lišća što se razleće naokolo pod nogama i ženama koje čavrljaju i pabirče na poljima poput jata ptica selica i muškarcima koji se trude da podignu kuće i zidine Zimskog grada od starog kamenja, na starim temeljima, da ulove poslednje životinje zaostale u seobi, da poseku i uskladište silno drvo iz šuma i treset iz Suve kaljuže, da prikupe i smeste hanove u velike staje i nahrane ih dok ne počne da raste zimotrava. U ovom poslu koji je već potrajao pola mesečeve faze, svi su se držali njegovih naređenja, a on se držao starog Puta čoveka. Kada Gaali budu došli zatvoriće gradske kapije; kada snežne mećave budu došle, zatvoriće vrata na zemljanicama i preživeće do Proleća. Preživeće.
On sede na tie iza svog šatora, spustivši se teško i ispruživši svoje čvornovate noge pune ožiljaka na suncu. Sunce je izgledalo sitno i bledoliko, mada je nebo bilo potpuno vedro, činilo se da je upola manje od Letnjeg sunca, manje čak i od meseca. — Sunce se smanjilo kao mesec, uskoro će doći hladnoća... — Tie je bilo natopljeno od dugotrajnih kiša koje su ih morile cele ove mesečeve faze, a tu i tamo izbrazdano malim kolotečinama ostalim posle seobe korenoga. Šta ga je ono devojka pitala: o dalekorođenima, o glasniku, da, tako je. Momak je stigao zadihan juče... da li je to bilo juče?... sa pričom o napadu Gaala na Zimski grad Tlokna, gore na severu blizu Zelenih planina. U toj priči krila se laž ili bar panika. Gaali nikada nisu napadali kamene zidine. Varvari pljosnatih noseva, u svom perju i prljavštini, hitajući put juga kao beskućne životinje pred nadolazećom Zimom... oni nisu bili u stanju da zauzmu grad. U svakom slučaju, Pekna je bila samo mali lovački bivak, ne grad opasan zidinama. Glasnik je lagao. Sve je bilo u redu. Preživeće. Gde li je samo ta glupača sa njegovim doručkom? Ovde je sada bilo toplo, ovde na suncu... Voldova osma supruga ispuza sa kotaricom bana koji se pušio, vide da je zaspao, zlovoljno uzdahnu i ponovo otpuza do ognjišta. Tog popodneva kada je dalekorođeni došao do njegovog šatora okružen strogim stražarima i svetinom koja ga je gledala ispod oka, te decom koja su mu se rugala vukući se za njim. Void se priseti onoga što je devojka rekla kroz smeh: — Tvoj nećak, moj rođak. — Stoga se on pridiže i uspravi da pozdravi dalekorođenog odvrativši pogled i ispruživši ruku u znak pozdrava sa jednakima. Tuđinac ga bez oklevanja pozdravi kao sebi ravnog. Uvek su bili nadmeni, uvek su sebe smatrali jednakima ljudima, bez obzira na to da li su u to stvarno verovali. Ovaj momak bio je visok, dobro građen, još mlad; koračao je kao poglavar. Neko bi mogao da pomisli da je čovek da nije bio tamnoput i imao tamne nezemaljske oči. — Ja sam Jakob Agat, Najstariji. — Dobrodošao u moj šator i u šatore moga roda, Altera.
— Slušam srcem — reče dalekorođeni, nagnavši Volda da se osmehne; još od vremena svoga oca nije čuo nikoga da izgovara te reči. Čudno je bilo to kako su se dalekorođeni uvek sećali starih puteva, iskopavajući stvari zapretene u prošlovremenu. Kako je mogao ovaj mladić znati za izreku koje se jedino Void i možda nekolicina najstarijih muškaraca Tevara seća? Bio je to deo čudnovatosti dalekorođenih, koju su nazivali vradžbinarstvom i zbog čega su se ljudi plašili tamnoputog naroda. Ali Void ih se nikada nije plašio. — Plemkinja tvog roda prebivala je u mojim šatorima, a ja sam mnogo puta kročio ulicama vašeg grada u Proleće. Sećam se toga. Zato izjavljujem da nijedan čovek iz Tevara neće narušiti mir među našim narodima za moga života. — Nijedan čovek iz Landina neće ga narušiti dok ja budem živ. Starog poglavara poneo je vlastiti kratki govor još dok ga je izricao; u očima mu se pojaviše suze i on sede na svoj sanduk presvučen obojenom kožom iskašlj avaj ući se i trepćući. Agat je stajao uspravno, u crnom ogrtaču, tamnih očiju na tamnom licu. Mladi lovci koji su ga čuvali vrpoljili su se, a deca su zurila došaptavajući se i tiskajući se na otvorenom kraju šatora. Jednim pokretom ruke Void ih sve otera. Šatorsko krilo bilo je spušteno, a stara Kerli zapali šatorsku vatru i ponovo otapka napolje, tako da on ostade sam sa tuđincem. — Sedi — reče on. Agat ne sede. Reče: — Slušam — i ostade da stoji. Pošto ga Void nije ponudio da sedne pred drugim ljudima, on sada nije hteo da sedne kada ga niko ne vidi. Void nije razmišljao o ovome niti je doneo odluku o tome; on je jednostavno to osećao preko kože koja je postala osetljiva tokom dugog života provedenog u vođenju ljudi i upravljanju ljudima. On uzdahnu i reče: — Ženo! — svojim pucketavim napuklim basom. Stara Kerli se ponovo pojavi, zureći. — Sedi — reče Void Agatu, koji sede prekrstivši noge pored vatre. — Odlazi — zareža Void na svoju ženu, koja nestade. Tišina. Pomno i marljivo, Void razveza spone na maloj kožnoj vreći koja mu je visila za pojasom tunike, izdvoji sićušan grumen očvrslog gesinulja, odlomi od njega još tanušniji komad, vrati grumen, ponovo sveza
vrećicu i položi otkinuti deo na vreli ugalj na ivici vatre. Mali pramen oporog zelenkastog dima stade da se uzdiže; i Void i tuđinac duboko udahnuše i zatvoriše oči. Void se nasloni o veliku katranom obloženu korpu za mokraću i reče: — Slušam. — Najstariji, dobili smo vesti sa severa. — I mi smo. Bio je glasnik juče. Da li to beše juče? — Da li je pomenuo Zimski grad u Tlokni? Starac je neko vreme samo sedeo posmatra- jući vatru, duboko dišući kao daje želeo da udahne i poslednje tragove gesina, nagrizajući unutrašnjost usana, lica (kao što je dobro znao) bezizražajnog poput parčeta drveta, praznog, senilnog. — Više bih voleo da ne donosim loše vesti — reče tuđinac mirnim, ozbiljnim glasom. — I ne donosiš. Već smo ih čuli. Veoma je teško, Altera, prepoznati istinu u pričama koje dolaze izdaleka, od drugih plemena i drugih oblasti. To je osmodnevno putovanje čak i za glasnika od Tlokne do Tevara, a dvostruko duže sa šatorima i hanom. Ko zna, Kapije Tevara moći će da se zatvore kada stigne Najezda. A vi u svom gradu koji nikada ne napuštate, jeste li sigurni da su vam kapije dovoljno jake? — Najstariji, ovog puta biće potrebne vrlo jake kapije. Tlokna je imala zidine, kapije i ratnike. Sada ih više nema. Ovo nisu glasine. Ljudi iz Lansina bili su tamo, pre deset dana; osmatrali su granice očekujući prve Gaale. Ali Gaali dolaze svi odjednom... — Altera, slušao sam... Sada ti slušaj. Ljudi se ponekad uplaše i pobegnu pre no što se neprijatelj i pojavi. I mi smo čuli svakojake priče. Ali ja sam star. Dvaput sam video Jesen, video sam dolazak Zime, video sam Gaale kako nadiru na jug. Ja ću ti reći istinu. — Slušam — prozbori tuđinac. — Gaali žive na severu, dalje i od najudaljenijeg područja ljudi koji govore našim jezikom. Oni tamo imaju velike travnate letnjozemlje, tako kaže priča, ispod planina na čijim su vrhovima reke leda. Kad prođe polovina Jeseni hladnoća i zveri snega počinju da silaze u njihove zemlje sa najudaljenijeg severa gde je uvek Zima i tada, poput naših zveri, Gaali
kreću na jug. Nose šatore, ali ne grade gradove i ne skladište žito. Proćiće kroz područje Tevar dok se zvezde Drveta podižu u smiraj dana, a pre no što se Snežna zvezda podigne na prelasku iz Jeseni u Zimu. Ako naiđu na porodice koje putuju nezaštićene, lovačke bivake, nečuvana stada ili polja, ubijaće i krasti. Ako ugledaju podignut Zimski grad i ratnike na njegovim zidinama, proćiće mašući kopljima i urlajući, a mi ćemo odapeti poneku strelu u leda poslednjih... Nastaviće dalje i zaustaviće se tek negde daleko na jugu; neki ljudi kažu da je toplije tamo gde oni provode Zimu... Ko zna? Ali to je Najezda. Ja znam. Video sam to, Altera, i video sam ih kada su se vraćali ponovo na sever u doba otapanja kada šume rastu. Oni ne napadaju kamene gradove. Oni su poput vode, vode koja hučno teče, ali koju kamen razdvoji uopšte se ne pomerivši. Tevar je kamen. Mladi dalekorođeni sedeo je zamišljeno pognute glave, dovoljno dugo da ga je Void mogao pogledati pravo u lice na trenutak. — Sve što kažeš, Najstariji, je istina, cela istina i uvek se pokazala kao takva proteklih Godina. Ali ovo je... jedno novo vreme... ja sam vođa mog naroda kao što si ti tvog. Dolazim kao poglavar poglavaru, tražeći pomoć. Veruj mi... poslušaj me, naši narodi moraju pomoći jedan drugome. Ima jedan veliki čovek među Gaalima, vođa, zovu ga Kuban ili Koban. Ujedinio je sva njihova plemena i od njih načinio vojsku. Ovi Gaali ne kradu zalutale hane uz put, oni opsedaju i zauzimaju zimske gradove u svim područjima duž obale, ubijajući ljude rođene u Proleće, porobljavajući žene, ostavljajući gaalske ratnike u svakom gradu da ga drže u svojim rukama i upravljaju njime tokom Zime. U Proleće, kada Gaali krenu ponovo na sever, oni će ostati ovde, te zemlje biće njihove zemlje... te šume, polja, letnjozemlje, gradovi i svi ljudi u njima... ono što ostane od njih... Starac nakratko pogleda u stranu, a zatim reče tvrdo, besno: — Ti govoriš, ja ne slušam. Kažeš da će moji ljudi biti potučeni, pobijeni, porobljeni. Moj narod su ljudi, a ti si dalekorođeni. Zadrži svoju crnu priču za vlastitu crnu sudbinu! — Ako su ljudi u opasnosti, mi smo još u goroj. Znaš li koliko nas ima sada u Landinu, Najstariji? Manje od dve hiljade.
— Samo toliko? Šta je sa ostalim gradovima? Tvoj narod je živeo duž obale sve do severa, kada sam bio mlad. — Nema ih više. Preživeli su došli k nama. — Rat? Bolest? Vi dalekorođeni ne poboljevate. — Teško je preživeti na svetu za koji nisi sazdan — reče Agat jezgrovito i smrknuto. — U svakom slučaju malo nas je, brojčano smo slabi: tražimo da budemo saveznici Tevara kada Gaali dođu. A doći će za tridesetak dana. — Ranije, ako su Gaali sada u Tlokni. Već kasne, sneg će pasti svakog dana. Požuriće. — Ne žuri im se, Najstariji. Dolaze polako, jer dolaze svi zajedno... pedeset, šezdeset, sedamdeset hiljada. Iznenada i u najgorem svetlu, Void uvide šta mu ovaj predočava: vide beskrajne horde kako nadiru preko planinskog prevoja, predvođeni jednim visokim poglavarom pljosnata lica, vide ljude Tlokne... ili je to bio Tevar?... kako leže poklani pod razrušenim zidinama svog grada, dok se led obrazuje preko usirene krvi... On zatrese glavom ne bi li odagnao ova prikazanja. Šta ga je to spopalo? Na trenutak je sedeo u tišini grickajući unutrašnjost usana. — Pa, čuo sam te, Altera. — Ne u potpunosti, Najstariji. — Bila je to varvarska neotesanost, ali on je bio tuđinac, ali i poglavar među svojima. Void mu dozvoli da nastavi. — Imamo vremena da se pripremimo. Ako ljudi od Askatevara i ljudi od Alakskata i Pernmeka sklope savez i prihvate našu pomoć, možemo stvoriti vlastitu vojsku. Ako čekamo s vojskom, spremni za Gaale, na severnoj granici vaša tri područja, onda bi možda cela Najezda, ne želeći da se sukobi s tolikom silom, mogla skrenuti i otići niz planinske staze ka istoku. Prema našim zapisima u dva navrata su ranijih Godina koristili istočni put. Budući da je kasno i postaje hladnije, a i više nema mnogo divljači, Gaali bi mogli skrenuti i požuriti dalje ako susretnu ljude spremne da se bore. Čini mi se da Kuban sem iznenađenja i mnoštva nema nikakvu pravu taktiku. Možemo ga odvratiti.
— Ljudi od Pernmeka i Alakskata već su u svojim Zimskim gradovima, poput nas. Zar još nisi upoznao Put ljudi? Zimi se ne vode bitke. — Saopšti taj zakon Gaalima, Najstariji! Radi po svome, ali veruj mojim recima! — Dalekorođeni ustade, nagnan na to jačinom svoje molbe i upozorenja. Voldu ga bi žao, kao što mu je često bilo žao mladića koji još nije video kako se strast i namere stalno iznova troše, kako njihovi životi i postupci bivaju proćerdani između želje i straha. — Saslušao sam te — reče on nepopustljivo i učtivo. — Najstariji mog naroda čuće ono što si rekao. — Mogu li onda doći sutra da čujem... — Sutra, narednog dana... — Trideset dana, Najstariji! Najviše trideset dana! Altera, Gaali će doći i otići. Zima će doći i neće proći. Kakvo dobro čeka ratnika pobednika ako se vrati u nezavršenu kuću, kada se zemlja pretvori u led? Kada budemo spremni za Zimu brinućemo o Gaalima... Sada ponovo sedi. — On opet posegnu u vrećicu kako bi uzeo novi mali grumen gesina za njihov oproštajni dim. — Da li je i tvoj otac bio Agat? Poznavao sam ga dok je bio mlad. A jedna od mojih bezvrednih kćeri reče mi da te je srela dok je hodala po pesku. Dalekorođeni prilično brzo podiže pogled, a zatim reče: — Da, tako smo se sreli. Na pesku usred plime.
PRAVO IME SUNCA
Šta izaziva plime i oseke duž obale, veliko dnevno nadolaženje i povlačenje od petnaest do pedeset stopa vode? Nijedan od Najstarijih iz grada Tevara ne bi mogao da odgovori na to pitanje. Ali svako dete u Landinu bi moglo: uzrok plime i oseke jeste mesec, privlačna sila meseca... A mesec i zemlja kruže jedno oko drugog, gizdavi krug kome je potrebno četiri stotine dana da bi se zatvorio, jedna mesečeva faza. A zajedno, dve planete kruže oko sunca, u velikom i svečanom okretnom plesu usred ništavila. Taj ples traje šezdeset mesečevih faza, dvadeset četiri hiljade dana, jedan životni vek, jednu Godinu. A ime središta i sunca — ime sunca glasi Eltanin Gama Drakonis. Pre no što je zašao pod sive grančice šume, Jakob Agat podiže pogled prema suncu koje je tonulo u sumaglicu iznad zapadnog lanca brda i u svom umu nazva ga njegovim pravim imenom, koje je označavalo da ono nije naprosto sunce, već jedno sunce: jedna zvezda među zvezdama. Glas nekog zaigranog deteta odjeknu iza njega na padinama brda Tevar, podsetivši ga na podsmešljiva lica koja su ga posmatrala ispod oka, na podrugljive šapate koji su skrivali strah, povike iza leđa: — Došao je dalekorođeni! Dođite da ga vidite! — Agat, sam pod drvećem, pođe brže, pokušavajući da pretekne poniženje. Bio je ponižen medu šatorima Tevara, i obrvalo ga je osećanje izdvojenosti. Proživevši ceo svoj dotadašnji život u maloj zajednici svojih sunarodnika, gde je znao svako ime, lice i srce, bilo mu je teško da se suoči sa strancima. Naročito sa neprijateljskim strancima različitog soja, kada su bili u gomili, na vlastitom terenu. Obuze ga sada strah i poniženje te tako zastade na trenutak. Neka sam proklet ako još odem tamo! pomisli on. Neka stara luda čini po svome, neka sedi, puši i suši se na dimu u svom smrdljivom šatoru dok Gaali ne dodu. Neprosvećeni, zatucani, prljavi, bledoliki, žutooki varvari, tvrdoglavi hilfovi, nek' svi sagorel — Altera!
Devojka je bila pošla za njim. Stajala je nekoliko jardi iza njega na stazi, šake položene na izbrazdano belo truplo drveta basuk. Žute oči plamtele su od uzbuđenja i ruganja na glatkom belilu njenog lica. Agat je nepomično stajao. — Altera? — ponovi ona svojim laganim, slatkim glasom, gledajući postrance. — Sta želiš? Ona se malo povuče. — Ja sam Roleri — reče ona. — Na pesku... — Znam ko si. A znaš li ti ko sam ja? Ja sam lažnočovek, dalekorođeni. Ako te tvoji saplemenici vide sa mnom oni će ili mene kastrirati ili tebe obredno silovati: ne znam koja pravila kod vas važe. A sada, vrati se natrag. — Moj narod ne radi to. A ti i ja smo i inače u srodstvu — reče ona tvrdoglavo, ali nesigurnim tonom. On se okrete da pođe. — Sestra tvoje majke umrla je u našim šatorima... — Na našu sramotu — reče on i produži. Nije pošla za njim. Kada je na račvalištu krenuo levom stazom uzbrdo on se zaustavi i pogleda unazad. Ništa se nije micalo u celoj umirućoj šumi, sem jedne okasnele korenoge tamo dole među uvelim lišćem; gonjena tegobnom biljnom upornošću vukla se, ostavljajući urezan tanušan trag iza sebe. Rasni ponos branio mu je da oseti bilo kakav sram zbog načina na koji se poneo prema devojci, a u stvari osećao je olakšanje i vratilo mu se pouzdanje. Moraće da se navikne na uvrede hilfova i da prenebregava njihovu zatucanost. Oni tu nisu mogli ništa da promene; bio je to njihov vlastiti način izražavanja upornosti, bila je to njihova priroda. Stari poglavar pokazao se, prema vlastitim merilima, odista predusretljiv i strpljiv. On, Jakob Agat, mora biti isto tako strpljiv i isto tako uporan jer sudba njegovog naroda, život čovečanstva na ovom svetu zavisio je od toga šta će učiniti i šta neće učiniti ova plemena hilfova tokom sledećih trideset dana. Pre no što se podigne mesečev srp, istorija jedne rase koja traje već šest stotina
mesečevih faza, deset Godina, dvadeset pokolenja, duga borba, dugi napori i muke mogli bi završiti ukoliko ne bi imao sreće, ukoliko ne bude strpljiv. Suvo, bezlisno, polomljenih grana, ogromno drveće stajalo je zbijeno i u pravilnim redovima nizalo se miljama po ovim brdima, korenja usahnulog u zemlji. Bilo je spremno da padne pod naletom severnog vetra, da preleži pod mrazom i snegom hiljade dana i noći, da trune u dugom, dugom otapanju Proleća, da obogati svojom neizmernom smrću zemlju u kojoj, veoma duboko, veoma duboko usnulo sada leži zapreteno njihovo semenje. Strpljenja, strpljenja... Praćen vetrom spustio se niz svetle kamene ulice Landina do trga i prošavši pored đaka koji su vežbali u areni, uđe u nadsvođenu zgradu sa kulama koja je nosila starinski naziv: Dvorana Lige. Poput ostalih zgrada oko trga i ova je bila sagrađena pre pet Godina kada je Landin predstavljao prestonicu jednog snažnog i naprednog malog naroda, u vreme snage. Ceo prvi sprat zauzimala je prostrana dvorana za sastanke. Svuda unaokolo na sivim zidovima stajali su veliki tanani crteži urešeni zlatom. Na istočnom zidu jedno stilizovano sunce koje je okružavalo devet planeta sučeljavalo se sa ustrojstvom na zapadnom zidu od sedam planeta koje oko svog sunca kruže po veoma izduženim elipsama. Treća planeta svakog sistema bila je dvostruka sa umetnutim kristalom. Iznad vrata i na udaljenom kraju, kružni brojčanici časovnika sa krhkim i ukrašenim kazaljkama pokazivali su da je tog dana bio tri stotine devedeset prvi dan četrdeset pete mesečeve faze desete lokalne godine kolonije na Gami Drakonis III. Takode su pokazivali da je dve stotine i drugi dan hiljadu četiristo pete godine Lige svih svetova; kao i daje na matičnom svetu dvanaesti avgust. Većina ljudi sumnjala je da Liga svih svetova još postoji, a nekolicina paradoksalista rado je volela da raspravlja o tome da li je ikada uopšte i bilo matičnog sveta. Ali časovnici, ovde, u velikoj skupštini i dole ispod zemlje u Arhivi, koji neprekidno rade već šest stotina godina Lige, neumoljivo su pokazivah' svojim poreklom i svojom postojanošću da je Liga postojala, baš
kao i matični svet, rodno mesto rase čoveka. Strpljivo su merili časove jedne planete izgubljene u ponoru tame i godina. Strpljenja, strpljenja... Ostali Alterani čekali su ga gore u biblioteci ili su ubrzo pristigli okupivši se oko ognjišta u kome je gorelo naplavljeno drvo: njih desetoro ukupno. Seiko i Ala Pasfal palile su jasne mlaznice i podešavale ih na najslabije. Iako Agat baš ništa nije rekao, njegov prijatelj Huru Pilotson pridružio mu se pored vatre i obratio: — Ne dozvoli da te slome, Jakobe. Stado glupih, tvrdoglavih nomada: nikada neće naučiti. — Zar sam odašiljao? — Ne, svakako da ne — zakikota se Huru. Bio je hitar, slabašan, stidljiv momak, odan Jakobu Agatu. Njih dvojica, baš kao i svako unaokolo, pa i svi u Landinu dobro su znali da je on homoseksualac dok Agat to nije. Svako je u Landinu sve znao i iskrenost, mada mučna i teška, predstavljala je jedino moguće rešenje tog problema prekomerne komunikacije. — Stvar je u tome što si previše očekivao kada si krenuo. Vidi se da si razočaran. Ali ne dozvoli da te slome, Jakobe. Oni su samo hilfovi. Videvši da i ostali slušaju, Agat glasno reče: — Kazao sam starcu šta sam nameravao; on je pak rekao da će obavestiti njihov savet. Koliko od toga je razumeo i koliko je poverovao, ne znam. — Ako je uopšte saslušao i to je više no što sam se nadala — reče Ala Pasfal, koščata i krhka, plavocrne kože i sede kose koja je kao kruna stajala nad njenim izmoždenim licem. — Void je na ovom svetu podjednako dugo kao i ja — ako ne i duže. Ne očekujte od njega da pozdravlja dobrodošlicom ratove i promene. — Ali trebalo bi da nam bude sklon: oženio se jednom ljudskom ženom — reče Dermat. — Da, mojom rođakom Arilijom, Jakobovom tetkom: egzotični primerak u Voldovom ženskom zoološkom vrtu. Sećam se prosidben — reče Ala Pasfal; njene reči prigušiše svaku nadu u Dermatu.
— Nije doneo baš nikakvu odluku o tome da nam pomogne? Da li si mu saopštio svoj plan da odeš do granice i presretneš Gaale? — promuca Jonkendi Li, naprasito i razočarano. Bio je veoma mlad i nadao se jednom dobrom ratu sa marširanjem i trubama. Kao i ostali. Bilo je to bolje nego umreti od gladi ili živ izgoreti. — Daj im vremena. Odlučiće — reče Agat ozbiljno mladiću. — Kako te je Void primio? — upita Seiko Esmit. Bila je poslednja iz velike porodice. Samo su sinovi prvog vode kolonije nosili to ime Esmit. S njom će se ono ugasiti. Bila je Agatovih godina, lepa i nežna žena, nervozna, srdita, puna potiskivanja. Kada bi se Alterani sastajali, njene oči uvek su počivale na Agatu. Bez obzira na to ko je govorio, ona je posmatrala Agata. — Primio me je kao sebi ravnog. Ala Pasfal klimnu odobravajući i reče: — Uvek je imao više pameti od ostalih svojih muškaraca. — Ali Seiko nastavi: — A ostali? Da li si mogao jednostavno proći kroz njihov bivak? — Seiko je uvek bila u stanju da iščeprka poniženje koje je doživeo bez obzira na to koliko duboko ga je sakrio i zaboravio na njega. Njegova rođaka na sto načina, njegova sestra, drugarica, ljubavnica, prijateljica, posedovala je sposobnost da istog časa shvati svaku njegovu slabost i svaki bol koji je osetio, a njena naklonost i sažaljenje obuhvatali su ga poput zamke. Bili su suviše bliski. Suviše bliski, Huru, stara Ala, Seiko, svi oni. Izdvojenost koja ga je danas obeshrabrila takođe mu je načas dočarala udaljenost, samoću, možda je čak probudila čežnju u njemu. Seiko ga pogleda, posmatrajući ga jasnim, mekim, tamnim očima, osetljivim za svako njegovo raspoloženje, reč. Devojka hilf, Roleri, još ga nijednom nije pogledala, još im se nikada oči nisu srele. Uvek je gledala postrance, mimo njega, svetlucavim, zlatastim, tuđinskim očima. — Nisu me zaustavljali — odvrati on okratko Seiki. — Možda ću sutra odlučiti o našem predlogu. Ili prekosutra. Kako je prošlo poslepodnevno opskrbljivanje Hridine? — Razgovor postade uopšten, mada je stalno težio da se usredsredi i ponovo vrati na Jakoba Agata. Bio je mlađi od većine njih, a sve desetoro Alterana imalo je ravnopravan položaj tokom
desetogodišnjeg članstva u savetu, ali on je očigledno i opštepriznato predstavljao njihovog vođu, njihov stožer. Nije se mogao razabrati nikakav poseban razlog za to, sem ako posredi nije bila otresitost kojom se kretao i govorio; da li se autoritet ispoljava u čoveku ili u ljudima koji ga okružuju? Posledice toga, međutim, iskazivale su se u njemu kao izvesna napetost i sumornost, što je predstavljalo ishod teškog bremena odgovornosti koji je dugo nosio i koji je svakim danom postajao sve teži. — Potkrala mu se jedna omaška — reče on Pilotsonu, dok su Seiko i ostale žene saveta pripravljale i služile u malim šoljama topli, svetkovinski napitak zvani čij, koji se dobij ao potapanjem u toplu vodu lišća basuke. — Toliko sam se silno trudio da ubedim starca da Gaali stvarno predstavljaju opasnost, da mi se čini da sam odašiljao za trenutak. Ne govorimo; ali izgledao je kao da je video duha. — Poseduješ veoma moćnu čulnu projekciju, a slabu kontrolu kada si napet. Verovatno i jeste video duha. — Tako dugo nismo dolazili u dodir sa hilfovima: ovde smo pustili korenje, prokleto smo izdvojeni. Ne mogu se uzdati u svoju kontrolu. Prvo sam se mentalno obratio toj devojci dole na plaži, zatim sam projektovao Voldu: okomice se na nas kao na vradžbinare ako se to nastavi, onako kako su to učinili prvih Godina... moramo ih nagnati da nam veruju. A vremena je tako malo. Da smo bar nešto ranije saznali za Gaale! — Pa — reče Pilotson na svoj obazriv način — budući da uz obalu nema više ljudskih naselja, samo zahvaljujući tvojoj dalekovidosti, što si poslao izviđače na sever, uopšte imamo neko upozorenje. U tvoje zdravlje, Seiko — dodade on, prihvatajući malu solju s vrelim napitkom koji mu je ponudila. Agat uze poslednju solju s njenog poslužavnika i iskapi je. Sveže pripremljen čij bio je začinjen blagim podsticajnikom čula, tako da je namah živo postao svestan njegove oštrine, čiste toplote u svom grlu, Seikinog prodornog pogleda, prazne, velike, vatrom osvetljene, odaje i sumraka s one strane prozora. Šolja u njegovoj ruci, od plavog porculana, bila je veoma stara, poticala je iz pete Godine. Ručno štampane knjige u
sanducima ispod prozora bile su stare. Čak je i staklo u prozorskim okvirima bilo staro. Sav njihov raskoš, sve ono što ih je činilo civilizovanima, sve što ih je održavalo Alteranima, bilo je staro. Za vreme Agatovog života i mnogo pre toga nije bilo energije ili slobodnog vremena za tanano i složeno potvrđivanje čovekovog umeća i duha. Sve u čemu su sada bili vični bilo je puko očuvanje, životarenje. Postepeno, iz Godine u Godinu, tokom bar deset pokolenja broj im se smanjivao; veoma postepeno, ali uvek se rađalo nekoliko dece manje. Osipali su se, sužavao im se životni prostor. Stari snovi o prevlasti bili su potpuno zaboravljeni. Vraćali su se... ako Zima i neprijateljska plemena hilfova ne bi prvi iskoristili njihovu slabost... u staro središte, prvu koloniju, Landin. Učili su decu starim znanjima i starim putevima, ali ničem novom. Živeli su sve poniznije, počinjući da cene jednostavnost više od složenosti, mir više od borbe, hrabrost više od uspeha. Povlačili su se. Zureći u šoljicu u svojoj ruci, Agat vide u njenoj jasnoj, čistoj providnosti, savršenu veštinu kojom je napravljena i krhkost njene tvari, svojevrsno oličenje u malom njegovog naroda. Vazduh s one strane visokih prozora bio je takođe providno plav. Ali hladan: plavi sumrak, ogroman i studen. Stari užas njegovog detinjstva preplavi Agata, užas o kojem je, kada je odrastao, ovako razmišljao: ovaj svet na kojem je rođen, na kome su njegov otac i dedovi već dvadeset tri pokolenja bili rađani, nije predstavljao njegov dom. Njegova vrsta bila je tuđinska. Duboko u sebi, uvek su bili svesni toga. Oni su bili dalekorođeni. I malopomalo, kraljevskom sporošću, biljnom upornošću procesa evolucije, ovaj svet ih je ubijao... odbacivao je nakalemljeno. Možda su bili i previše podložni ovom procesu, suviše voljni da izumru. Ali vrsta podložnosti... njihova gvozdena potčinjenost zakonima Lige... predstavljala je njihovu snagu od samog početka i još su bili snažni, svaki od njih. Ali nisu posedovali ni znanje, ni veštinu da se bore protiv jalovosti i pobačaja koji su smanjivali njihova pokolenja, jer nije sva mudrost bila zapisana u knjigama Lige i iz dana u dan i iz Godine u Godinu uvek bi se pomalo znanja gubilo; istisnula bi ga neka neposredno korisnija
informacija u vezi sa svakodnevnim postojanjem ovde i sada. I na kraju, nisu čak bili u stanju ni da razumeju mnogo od onoga što su im knjige govorile. Sta je sada stvarno ostalo od njihovog nasleđa? Ako bi ikada brod, kao u starim nadanjima i pričama, sleteo okružen vatrom sa zvezda, da li bi ljudi koji bi izišli iz njega prepoznali u njima ljude? Ali nikakav brod nije došao, niti će doći. Izumreće; njihovo ovdašnje prisustvo, njihovo dugo izgnanstvo i borba na ovom svetu, biće svršeni, slomljeni poput komada suve ilovače. On veoma pažljivo spusti šoljicu na poslužavnik i otra znoj sa čela. Seiko ga je posmatrala. On se naglo okrete od nje i stade da sluša Jonkedija, Dermata i Pilotsona. Sred te sumorne plime zlih slutnji, načas se prisetio, nevažno na izgled, ali kao objašnjenja i znaka, lagane, okretne, preplašene prilike devojke Roleri, kako podiže ruku ka njemu iz tamnog, morem zarobljenog kamenja.
VISOKI MLADIĆI
Zvuk udaranja kamena o kamen, težak i potmuo, odzvanjao je među krovovima i nezavršenim zidinama Zimskog grada do visokih crvenih šatora podignutih svuda oko njega. Ak ak ak ak, zvuk se dugo čuo, sve dok mu se iznenada ne pridruži u kontrapunktu novo udaranje, kadak ak ak kadak. Stiže još jedan zvuk, nešto viši, stvarajući trostruki ritam, zatim još jedan, pa još jedan, još, sve dok merenje nije postalo nemoguće u odzvanjanju stalnog zvuka, lavini visokog suvog udaranja jednog kamena o drugi u kome je svaki pojedinačni udarački ritam postajao potisnut, neraspoznatljiv. Dok se zvuklavina neprekidno nastavljao, Najstariji čovek među ljudima Askatevara lagano iziđe iz svog šatora i krenu prolazom između šatora i vatri na kojima se kuvalo i sa kojih se dim uzdizao kroz zakošenu svetlost poznog popodneva kasne jeseni. Ukrućen i nezgrapan starac sam prođe bivakom svog naroda i uđe kroz kapiju Zimskog grada; uputio se krivudavom stazom ili ulicom među drvenim krovovima kuća nalik na šatore koje nisu imale bočne zidove iznad zemlje i stiže do praznog prostora u središtu vrhova krovova. Tamo je sedelo stotinak muškaraca brada priljubljenih uz kolena, udarajući kamen o kamen, udarajući u hipnotičkom bestonskom transu dobovanja. Void sede, zatvorivši krug. On podiže manji od dva, vodom istrošena, kamena ispred sebe i sa zadovoljavajućom težinom spusti ga na onaj veći: Klak! Klak! Klak! Sleva i zdesna od njega lupa se nastavljala i nastavljala, zvečeća grmljavina nasumične buke, kroz koju se s vremena na vreme nakratko mogao razaznati odlomak izvesnog određenog ritma. Ritma bi potom nestalo, zatim bi se ponovo vratio, slučajno osmišljavanje buke. Void ga pri povratku uhvati, stopi se s njim i zadrža ga. Sada je on predvodio dobovanje. A onda njegov sused s leve strane čija su se dva kamena skladno podizala i spuštala; zatim sused zdesna, pa drugi s naspramne strane koji su složno udarali. Dobovanje se jasno razdvojilo od
buke, potčinilo je, nagnalo sve sučeljene glasove da se pokore njegovom jedinstvenom, neprekidnom ritmu, saglasju, teškim otkucajima srca ljudi iz Askatevara koji su udarali i udarali. Bila je to sva njihova muzika, sav njihova ples. Konačno jedan čovek poskoči i krenu ka središtu prstena. Bio je do pojasa nag, sa crnim prugama iscrtanim po rukama i nogama, dok mu je kosa predstavljala crni oblak oko lica. Ritam postade lakši, a zatim oslabi i zamre. Tišina. — Glasnik sa severa doneo je vesti da Gaali idu duž obale i nadiru sa velikom silom. Došli su do Tlokne. Da li ste svi čuli za ovo? Žamor potvrđivanja. — Sada saslušajte čoveka koji je sazvao ovo udaranje kamena o kamen — objavi šaman-vesnik; Void teško ustade. Stajao je na svom mestu, zagledavši se pravo pred sebe, ogroman, pun ožiljaka, nepokretan, stara gromada od čoveka. — Jedan dalekorođeni došao je u moj šator — reče on konačno svojim dubokim glasom, oslabljenim od starosti. — On je njihov poglavar u Landinu. Rekao je da je dalekorođenih malo preostalo i zatražio je pomoć ljudi. Začu se mrmljanje svih starešina klanova i porodica koji su sedeli nepokretno, sa kolenima uz bradu, u krugu. Iznad kruga, iznad drvenih vrhova krovova oko njih, veoma visoko u hladnoj, zlatnoj svetlosti, kružila je jedna bela ptica, vesnik zime. — Dalekorođeni je kazao da Najezda ne dolazi po klanovima i plemenima, već svi u jednoj hordi, mnoge hiljade predvođene velikim poglavicom. — Otkud on zna? — zareža neko. Za tevarsko udaranje kamena o kamen protokol nije bio strog; Tevarom nikada nisu vladali šamani kao što je to bio slučaj sa nekim drugim plemenima. — Slao je izviđače na sever! — režanjem odvrati Void. — Rekao je da Gaali opsedaju Zimske gradove i pokoravaju ih. To je rekao i glasnik iz Tlokne. Dalekorođeni kaže da ratnici Tevara treba da se udruže sa dalekorođenima i da, sa ljudima Permeka i
Alakskata, odu na sever našeg područja i skrenu Najezdu u stranu na Planinski trag. To je rekao i ja sam ga čuo. Da li ste svi čuli? Potvrđivanje nije bilo jednoglasno; zavladalo je komešanje, a onda je poglavar jednog klana skočio na noge. — Najstariji, iz tvojih usta uvek slušamo istinu. Ali kada je jedan dalekorođeni govorio istinu? Kada su ljudi slušali dalekorođene? Ne čujem ništa od onog što je taj dalekorođeni rekao. Pa šta ako njegov grad nestane u najezdi. U njemu ni sada nema ljudi! Neka nestanu, a mi ljudi ćemo tada preuzeti njihovo područje. Govornik, Valmek, bio je krupan, tamnokos čovek, veoma govorljiv; Voldu se nikada nije dopadao, te je ta odbojnost uticala i na njegov odgovor. — Čuo sam Valmeka. Ne prvi put. Da li su dalekorođeni ljudi ili ne: ko zna? Možda su pali sa neba kao što kaže priča. Možda nisu. Ove Godine niko nije pao sa neba... Liče na ljude; bore se kao ljudi. Njihove žene su kao naše žene, to vam ja kažem! Poseduju i izvesnu mudrost. Bilo bi bolje da ih poslušamo... — Njegova opaska o ženama dalekorođenih nagna ih sve da se iscere dok su sedeli u svečanom krugu, ali on požele da je nije izrekao. Bilo je glupo podsećati ih na njegove stare veze sa tudincima. 1 bilo je pogrešno... ona mu je ipak bila supruga... On sede, zbunjen, što je značilo da neće više govoriti. Na neke od ostalih muškaraca, međutim, glasnikova priča i Agatovo upozorenje ostavili su dovoljan utisak da se suprotstave onima koji su umanjivali značaj ili izražavali nepoverenje u novosti. Jedan od Voldovih prolećnih sinova, Umaksuman koji je voleo pohode i borbu, smesta se složi sa Agatovim planom o odlasku do granice. — To je trik kojim bi naše ljude odvukli u severni deo područja gde bi ih zarobio prvi sneg, dok bi dalekorođeni pokrali ovde stoku i žene i opljačkali žitnice. Oni nisu ljudi, u njima nema ničeg dobrog! — osu Valmek tiradu kad mu se za to ukazao tako dobar povod. — To je ono što su oduvek želeli, naše žene. Nije ni čudo da se proređuju i izumiru, kada im se rađaju sama čudovišta. Žele naše žene kako bi podizali ljudsku decu kao svoju! — Ovo je bio jedan od mladih glava porodice, veoma uzbuđen. — Aah — zabrunda Void, kome se smučilo od
ove zbrke pogrešnih obaveštenja, ali ostao je da sedi i prepustio Umaksumanu da uzme momku meru. — A šta ako je dalekorođeni govorio istinu? — nastavi Umaksuman. — Šta ako Gaali prođu kroz naše područje svi zajedno, na hiljade njih? Da li smo spremni da im se suprotstavimo? — Ali zidine nisu dovršene, kapije nisu podignute, poslednja letina nije prikupljena — reče jedan stariji čovek. Ovo je, više od nepoverenja prema tuđincima, predstavljalo srž spora. Ako sposobni muškarci krenu na sever, mogu li žene, deca i starci završiti ceo posao oko sređivanja Zimskog grada pre no što stigne Zima? Možda da, a možda i ne. Bio je to prevelik ulog koji je trebalo staviti na reč jednog dalekorođenog. Sam Void još nije bio doneo nikakvu odluku i gledao je da se prikloni onoj koju će doneti Najstariji. Dopadao mu se Agat dalekorođeni i pretpostavljao je da ovaj nije bio ni varalica ni lažov; ali ko to zna. Svi ljudi su, ponekad, tuđi jedni drugima, ne samo tuđinci. Nisi mogao biti siguran. Možda Gaali dolaze kao vojska. Jedino je bilo izvesno da Zima dolazi. Koji će neprijatelj biti prvi? Najstariji su bili za to da se ništa ne preduzima, ali Umaksumanova klika odnela je prevagu bar u toj meri da se glasnici pošalju u dva susedna područja, Alaksakat i Pernmek, da vide šta tamo kažu o planu za zajedničku odbranu. To je jedino i odlučeno. Šaman je oslobodio mršavog hana koga je uhvatio za slučaj da se donese odluka o ratovanju koju je valjalo zapečatiti kamenovanjem i Najstariji se raziđoše. Void je sedeo u svom šatoru sa muškarcima svoga roda nad toplim loncem dobrog bana, kada napolju nastade neko komešanje. Umaksuman iziđe, poviče ostalima da se raziđu i ponovo se vrati u veliki šator iza Agata dalekorođenog. — Dobro došao, Altera — reče starac i okrznuvši prepredenim pogledom svoja dva unuka dodade: — Hoćeš li nam se pridružiti u jelu ? Voleo je da iznenađuje ljude; oduvek je to voleo. Zato je u minulim danima uvek bežao k dalekorođenima. Ovaj potez ga je oslobodio iznutra, odagnao mu neodređeni sram koji ga je tištio od kada je pred ostalim
muškarcima govorio o dalekorodenoj devojci koja mu je pre toliko vremena bila supruga. Agat, miran i ozbiljan kao i ranije, prihvati ponudu; poslužio se taman toliko kako bi pokazao da je ozbiljno shvatio ukazano gostoprimstvo; sačekao je da svi završe sa obedom i Ukvetova žena žurno, pokupi ostatke, a zatim reče: — Najstariji, slušam. — Nema bogzna šta da čuješ — odvrati Void i podrignu. — Glasnici idu do Pernmeka i Alakskata. Ali malo ih je za rat. Iz dana u dan je sve hladnije: bezbednost je unutra, pod krovovima. Mi ne hodimo po prošlovremenu kao tvoj narod, ali znamo kakav je oduvek bio i jeste Put čoveka i držimo se toga. — Vaš Put je dobar — reče dalekorođeni. — Toliko dobar, možda, da su ga i Gaali naučili. Proteklih Zima bili ste jači od Gaala jer su vaši klanovi bili ujedinjeni protiv njih. Sada su i Gaali naučili da snaga leži u brojnosti. — Ako su te vesti tačne — reče Ukvet, jedan od Voldovih unuka, iako stariji od Voldovog sina Umaksumana. Agat ga bez reči pogleda. Ukvet istog časa odvrati oči od tog prodornog, tamnog pogleda. — Ako nisu tačne, zašto onda Gaali tako kasno dolaze na jug? Da li su ikada ranije čekali da se letina pokupi? — Ko zna? — reče Void. — Prošle Godine došli su mnogo pre no što se podigla Snežna zvezda, sećam se toga. Ali ko se seća pretprošlih Godina? — Možda idu preko planina — reče drugi unuk — i uopšte neće proći kroz Askatevar. — Glasnik je rekao da su preuzeli Tloknu — reče oštro Umaksuman — a Tlokna se nalazi severno od Tevara na njihovom putu duž obale. Zašto ne verujemo ovim vestima, zašto ništa ne preduzimamo? — Jer muškarci koji se bore Zimi ne dočekaju Proleće — progunđa Void.
— Ali ako dođu... — Ako dođu, borićemo se. Nastade kratka pauza. Agat prvi put ne uputi pogled nijednom od njih, već mu tamne oči ostaše oborene kao u čoveka. — Ljudi kažu — primeti Ukvet podrugljivim glasom zbog osećanja pobede — da dalekorođeni poseduju čudne moći. Ja ne znam baš ništa o tome; rođen sam u letnjozemljama i pre ove mesečeve faze nisam video dalekorođene, a kamoli da sam jeo s nekim. Ali ako su vradžbinari i poseduju takve moći, zašto bi im bila potrebna naša pomoć protiv Gaala? — Ne čujem te! — zagrme Void, zajapurenog lica i iskolačenih očiju. Ukvet se udari po licu. Besan zbog ove drskosti prema šatorskom gostu i zbog svoje zbunjenosti i neodlučnosti koja ga je nagnala da se spori sa obe strane, Void sede teško dišući, zureći zažarenog pogleda u mladog čoveka koji je skrivao lice. — Govorim — reče konačno Void, čiji je glas još bio jak i dubok, na trenutak lišen promuklosti od starosti. — Govorim: slušajte! Glasnici će poći duž obalnog puta dok ne naiđu na Najezdu. A za njima, na dva dana iza njih, ali ne dalje od granica našeg područja, pratiće ih ratnici: svi muškarci rođeni između sredine Proleća i Letnjeg ugara. Ako Gaali nastupaju kao vojska, ratnici će ih odvući na istok prema planinama; ako ne, vratiće se u Tevar. Umaksuman se glasno nasmeja i reče: — Najstariji, samo nas ti vodiš od svih ljudi! Void zabrunda, podrignu i sede: — Mada ćeš ti voditi ratnike — reče on strogo Umaksumanu. Agat, koji neko vreme nije govorio, reče na svoj miran način. — Moj narod može poslati tri stotine pedeset ljudi. Poći ćemo starim putem uz obalu i pridružiti se vašim ljudima na granici Askatevara. — On ustade i pruži ruku. Zlovoljan što je bio uvučen u ovu obavezu i još uzbuđenih osećanja, Void se napravi da ga ne primećuje. U tren oka Umaksuman skoči na noge i njegova ruka se nađe uz ruku dalekorođenog. Na trenutak su
stajali osvetljeni sjajem plamena nalik na dan i noć. Agat tamnoput, tamnook, mrk, Umaksuman bledoput, svetlih očiju, blistav. Odluka je doneta i Void je znao da je može nametnuti ostalima. Najstarijima. Takođe je znao da je to poslednja odluka koju je doneo. Mogao ih je poslati u rat: ali u oba slučaja Umaksuman će se vratiti kao voda ratnika, te stoga i kao najjači voda među ljudima Askatevara. Voldov potez predstavljao je njegovu abdikaciju. Umaksuman će biti mlad poglavar. On će zatvarati krug pri udaranju kamena o kamen, on će predvoditi lovce u Zimu, pohode u Proleće, velika lutanja za dugih Letnjih dana. Njegova Godina upravo je počinjala... — Pođite — zareza Void na sve u šatoru. — Sazovi udaranje kamena o kamen za sutra, Umaksumane. Reci šamanu da uhvati hana, debelog, sa dosta krvi u sebi. — Nije se obratio Agatu. Oni iziđoše, svi visoki mladići. Ostao je zgureno da sedi na ukočenoj zadnjici uz vatru, zureći u žute plamenove kao da zuri u srce jednog izgubljenog sjaja, nepovratnu toplotu Leta.
SUMRAK U ŠUMAMA
Dalekorođeni iziđe iz Umaksumanovog šatora i na minut zastade u razgovoru sa mladim poglavarom; obojica su gledali prema severu, gotovo spuštenih očnih kapaka kojima su se branili od udara sivog vetra. Agat je šarao ispruženom rukom kao da govori o planinama. Nalet vetra odnese rečdve od onoga što je govorio do Roleri koja je posmatrajući stajala na stazi što je vodila do gradske kapije. Kada ga je čula da govori drhtaj prođe njome, mala plima straha i tame kroz vene; prisetila se kako se taj glas javio u njenom umu, njenom telu, zovući je k sebi. Posle toga poput izobličenog odjeka u njeno sećanje izbi oštra zapovest, opipljiva poput šamara, kada se na šumskoj stazi okrenuo ka njoj govoreći joj da ide, da ode od njega. Sasvim iznenada ona spusti korpe koje je nosila. Danas su se selili iz crvenih šatora njenog nomadskog detinjstva u ograđen prostor šiljatih krovova i podzemnih dvorana, tunela i prolaza Zimskog grada; sve njene sestrerođake, tetke i nećakinje, vrzmale su se, dovikivale i trčkarale goredole po stazama, ulazile u šatore i izlazile iz njih i prolazile kroz kapije noseći krzna, kutije i grane koje su joj cepale odeću, zakačinjale kapuljaču. Ona ostavi korpe pored staze i ode prema šumi. — Roleri! Roooleri! — vikali su glasovi koji su uvek vikali za njom, optužujući, dozivajući, krešteći iza njenih leđa. Uopšte se nije okrenula, već je nastavila putem. Čim je zašla dovoljno u šumu ona poče da trči. Kada se svi glasovi izgubiše u šuštećoj, ječećoj tišini vetrom napadnutog drveća i kada je ništa više nije podsećalo na bivak njenog naroda, sem slabog, oporog mirisa spaljenog drveta koji je raznosio vetar, ona uspori. Tu i tamo velika pala debla preprečila bi se po stazi, tako da se morala penjati preko njih ili puzati ispod, dok su joj krute, mrtve grane cepale odeću i kačile se za kapuljaču. Šuma nije bila bezbedna na ovom vetru; čak i sada, negde daleko uz greben ona začu prigušeni tresak drveta koje je padalo pod naletom vetra. Nije marila za to. Osećala se kao da ponovo
odlazi na onaj sivi pesak, stoji nepomično, potpuno nepomično i promatra zapenušani zid vode visok trideset stopa kako se obrušava na nju... Kao što je naglo krenula, tako je i stala i stajala je mirno na smrknutoj stazi. Vetar je duvao, prestajao, pa opet duvao. Mračno nebo pomicalo se i spuštalo nad mrežom bezlisnih grana. Ovde je već napola pao mrak. Sav bes i odlučnost iščileše iz devojke ostavivši je da stoji u svojevrsnoj zaplašenoj ukočenosti, povijenih ramena pod naletima vetra. Nešto belo promače ispred nje i ona viknu, ali se ne pomeri. Belo kretanje se ponovi, a zatim se umiri iznad nje na jednoj krzavoj grani: neka velika zver ili ptica, krilata, potpuno bela, bela iznad i ispod, sa kratkim, oštrim povijenim kljunom koji se otvarao i zatvarao i sa netremičnim, srebrnastim očima. Držeći se za granu s četiri gole kandže stvorenje je zurilo odozgo u nju, a ona odozdo u njega i nijedno se nije micalo. Srebrnaste oči uopšte nisu treptale. Odjednom, velika bela krila se raširiše, šira od čovekove visine i zalepršaše među granama lomeći ih. Stvorenje zamaha svojim belim krilima i zakriča, a onda ga nelet vetra podiže u vazduh i ono stade da krči sebi put kroz grane ka uskomešanim oblacima. — Olujonosac — prozbori Agat stojeći na stazi nekoliko jardi iza nje. — Smatra se da donose mećave. Veliko srebrnasto stvorenje odnese joj svu pamet. Mali potok suza koji je pratio sva jaka osećanja u njenoj rasi zaslepi je za trenutak. Nameravala je da stoji i ismeje ga, da mu se naruga kada je zapazila zlovolju pod njegovom lakom nadmenošću za vreme dok su ga ljudi u Tevaru omalovažavali, ophodeći se prema njemu kao što dolikuje, kao prema biću niže rase. Ali belo stvorenje, olujonosac, uplašilo ju je i ona je briznula u plač, dok je zurila pravo u njega kao što je zurila i u to stvorenje: — Mrzim te, ti nisi čovek, mrzim te! Suze prestaše da teku, ona odvrati pogled i oboje ostaše da stoje bez reči izvesno vreme. — Roleri — začu se miran glas — pogledaj me. Nije poslušala. On se približi, a ona se povuče, plačući. — Ne dodiruj me! — povika ona glasom nalik na olujonoščevo kričanje, izobličenog lica.
— Priberi se — reče on. — Evo: uhvati me za ruku, uhvati! — On je ščepa dok se borila da se izvuče i uhvati je za oba zglavka. Opet su stajali bez pokreta. — Pusti me — reče ona konačno normalnim glasom. On je smesta oslobodi. Ona duboko udahnu. — Govorio si... čula sam te kako govoriš u meni. Tamo dole na pesku. Možeš li to da ponoviš? On ju je posmatrao, na oprezi i miran. Zatim klimnu. — Da. Ali rekao sam ti tada da to više nikada neću učiniti. — Još te čujem. Osećam tvoj glas. — Ona položi ruke preko ušiju. — Znam... žao mi je. Nisam znao da si hilf... Tevaranka, kada sam te pozvao. To je protivzakonito. I u svakom slučaju nije trebalo da uspe... — Šta je to hilf? — Tako vas zovemo. — Kako sebe zovete? — Ljudi. Ona se osvrnu oko njih po ječećoj, sumračnoj šumi, sivim prohodima i uskomešanom pokrovu oblaka. Ovaj sivi svet u pokretu bio je veoma čudan, ali ona se više nije bojala. Njegov dodir, stvarni dodir njegovih šaka koji je potirao postojano, neopipljivo osećanje njegove prisutnosti, podario joj je mir koji je bivao postojaniji tokom njihovog razgovora. Ona tada shvati da je bila napola van sebe poslednjeg dana i noći. — Može li tvoj narod to da čini... da govori na taj način? — Poneki mogu. To je veština koja se može naučiti. Potrebna je vežba. Dođi, sedi malo. Prepala si se. — Bio je uvek grub, ali sada se osećao prisenak, nagoveštaj nečeg sasvim različitog u njegovom glasu. Kao da je hitnja kojom ju je pozvao na pesku bila pretočena u beskrajno obuzdan, nesvestan priziv, posezanje. Sedoše na palo drvo basuka, nekoliko jardi od staze. Ona primeti da se on drugačije kreće i seda od ljudi njene rase; uvežbanost njegovog tela, ukupnost kretnji, bili su sasvim malo, ali potpuno različiti. Naročito je bila svesna njegovih tamnih šaka, priljubljenih između
kolena. On nastavi: — Tvoj narod je mogao naučiti govor uma da je hteo. Ali nikada nisu, nazivaju to vradžbinarstvom, mislim... Naše knjige kažu da smo mi sami to naučili od neke druge rase, veoma davno, na svetu zvanom Rokanon. To je, kako veština, tako i nadarenost. — Možeš li čuti moj um kad zaželiš? — To je zabranjeno — reče on tako neopozivo da se raspršio njen strah u vezi s tim. — Nauči me toj veštini — reče ona odjednom detinjasto. — Bila bi nam potrebna cela Zima. — Da li je tebi bila potrebna cela Jesen? — I deo Leta — nasmeši se on blago. — Šta znači hilf? — To je reč iz našeg starog jezika. Znači »visoko inteligentni oblik života«. — Gde je taj drugi svet? — Pa... ima ih mnogo. Tamo gore. S one strane sunca i meseca. — Onda znači da ste ipak pali s neba? Zašto? Kako ste dospeli s one strane sunca na ovdašnju morsku obalu? — Ispričaću ti ako te zanima, ali to nije samo priča, Roleri. Ima mnogo toga što ne razumemo, ali ono što znamo o našoj istoriji, pouzdano je. — Slušam — prošaputa ona obrednu frazu, pod utiskom, ali ne potpuno predano. — Pa, postojalo je mnogo svetova tamo među zvezdama i mnogo vrsta ljudi na njima. Pravili su brodove koji su bili u stanju da plove kroz tamu između svetova i putovali su unaokolo trgujući i istražujući. Ujedinili su se u Ligu kao što se vaši klanovi ujedinjuju jedni s drugima da bi stvorili područje. Ali postojao je neprijatelj Lige svih svetova. Neprijatelj koji dolazi izdaleka. Ne znam koliko daleko. Knjige su bile pisane za ljude koji su znali više od nas... Uvek je koristio reči koje su zvučale kao reči, ali ništa nisu značile. Roleri se pitala šta je to brod, šta je knjiga. Ali ozbiljan, čežnjiv ton kojim je pričao svoju priču delovao je na nju i ona ga je zadivljeno slušala.