Ursula Le Gvin - Planeta izgnanstva

— Dugo se Liga pripremala za borbu s tim neprijateljem. Jači svetovi pomagali su slabijima da se naoružaju protiv neprijatelja, da se pripreme. Pomalo nalik na ovo naše pripremanje za susret sa Gaalima ovde. Jedna od veština koju su učili, bila je slušanje misli, znam to, a bilo je tu i oružja, knjige pominju vatre koje su mogle da sagore čitave planete i razore zvezde... I tako, u to vreme moj narod je stigao sa svog matičnog sveta na ovaj. Nije ih bilo mnogo. Nameravali su da se sprijatelje sa tvojim narodima i otkriju da li ovi žele da budu svet Lige i pridruže se protiv neprijatelja. Ali neprijatelj je došao. Brod koji je doveo moj narod vratio se odakle je pošao, kako bi pomogao u ratu; neki su se vratili s njim, ponevši sa sobom i... dalekozborac putem koga su mogli da razgovaraju sa drugim svetovima. Ali drugi su ostali ovde ili da pomognu ovom svetu ako bi neprijatelj stigao ovamo ili zato što se nisu mogli vratiti: ne znamo. Njihovi zapisi kažu jedino da je brod otišao. Belo metalno koplje, duže od jednog celog grada, koje stoji uspravno na pramenu vatre. Postoje slike. Mislim da su verovali kako će se brod uskoro vratiti... To je bilo pre deset Godina. — Kakav je bio ishod rata sa neprijateljem? — Ne znamo. Ne znamo ništa o onome što se dogodilo od dana kada je brod otišao. Neki od nas pretpostavljaju da rat mora da je bio izgubljen, a drugi da je dobijen, ali na jedvite jade i da je nekolicina ovde ostavljenih ljudi zaboravljena tokom godina vojevanja. Ko zna? Ako preživimo, jednog dana ćemo otkriti, ako niko nikada ne dode, napravićemo brod i otići da otkrijemo... — Bio je pun čežnje, ironičan. Roleri se vrtelo u glavi od tih bezdana vremena, prostora i nerazumevanja. — S tim je teško živeti — reče ona posle nekog vremena. Agat se nasmeja kao da je iznenađen. — Ne... to nam podstiče ponos. Ono što je teško jeste preživeti na svetu kome ne pripadaš. Pre pet Godina bili smo veliki narod. Pogledaj nas sada. — Priča se da dalekorođeni nikada ne boluju, je li to istina? — Da. Ne dobivamo vaše bolesti, a nismo doneli svoje. Ali krvarimo kada se posečemo, znaš... a i starimo, umiremo poput ljudskih bića...

— Pa naravno — reče ona s odvratnošću. On napusti dotadašnji sarkazam. — Naša nevolja je u tome što ne rađamo dovoljno dece. Toliko pobačaja i mrtvorođenih, a tako malo ih se rodi. — Čula sam za to. Razmišljala sam. Čudno se ponašate. Začinjete decu u bilo koje doba godine, čak i za vreme zimskih ugara... zašto je to tako? — Ništa mi tu ne možemo, takvi smo. — On se ponovo nasmeja, posmatrajući je, ali ona je sada bila veoma ozbiljna. — Ja sam rođena u nevreme, za vreme Letnjeg ugara — reče ona. — I kod nas se to dešava, ali veoma retko; shvataš... kada se Zima završi biću prestara da rodim Prolećno dete. Nikada neću imati sina. Jednog od ovih dana neki starac će me uzeti za petu ženu, a zimski ugar je započeo, kada dođe Proleće biću stara... Tako ću umreti bez dece. Za ženu je bolje da se uopšte ne rodi nego da se rodi u nevreme kao što je to bilo sa mnom... I još nešto, je li istina što kažu, da dalekorođeni imaju samo po jednu ženu? On klimnu. Očigledno je to za njega imalo isto značenje kao za nju sleganje ramenima. — Pa, onda nije ni čudo što izumirete! On se nasmeši, ali ona je navaljivala: — Mnogo žena... mnogo sinova. Da si Tevaranin već bi imao petoro ili desetoro dece! Imaš li koje? — Ne, nisam oženjen. — Ali zar nikada nisi bio sa ženom! — Pa, jesam — reče on, a zatim odsečnije: — Svakako! Ali kada želimo decu, venčavamo se. — Da si jedan od nas... — Ali ja nisam jedan od vas — reče on. Tišina dugo potraja. Konačno on reče, prilično nežno: — Nisu navike i običaji ti koji prave razlike. Ne znamo šta nije u redu, ali problem je u semenu. Neki lekari su mislili da je to zbog toga stoje ovo sunce drugačije od sunca pod kojim je rođena naša rasa, da ono utiče na nas, menja malopomalo seme u nama. A ta promena je pogubna.

Ponovo među njima zavlada tišina izvesno vreme. — Kakav je bio taj drugi svet... tvoj dom? — Postoje pesme koje ga opisuju — reče on, ali kada ga ona stidljivo upita staje to pesma, on ne odgovori. Posle izvesnog vremena reče: — Kod kuće, svet je bio bliži svom suncu i cela godina nije iznosila koliko jedna mesečeva faza. Tako kažu knjige. Pomisli samo, cela Zima traje samo devedeset dana... — To ih oboje nagna da se nasmeju. — Ne bi imao vremena ni vatru da zapališ — reče Roleri. Prava tama uranjala je u mračnu šumu. Staza pred njima postala je nerazlučiva, majušan prošek među drvećem koji je nalevo vodio ka njenom gradu, a nadesno ka njegovom. Ovde, između, bio je samo vetar, suton, samoća. Noć se brzo spuštala. Noć, zima, rat, vreme umiranja. — Plašim se Zime — reče ona veoma tiho. — Svi se plašimo — reče on. — Kakva li će biti?... Poznavali smo samo sunčevu svetlost. Niko među njenima nikada nije prodro u njenu neustrašivu, nehajnu samoću uma; nemajući vršnjake, a i hotimice se izdvajajući, uvek je bila potpuno sama, išla svojim putem i nije joj bilo nimalo stalo ni do koga. Ali sada kada je svet postao siv i ništa sem smrti nije bilo izvesno, sada kada je prvi put upoznala strah, srela je njega, tamnu priliku blizu kulostene iznad mora i začula glas koji joj je prozborio u krvi. — Zašto me nikada ne pogledaš? — upita on. — Pogledaću — reče ona — ako ti to želiš. — Ali nije to učinila, mada je znala da njegov čudan, senovit pogled počiva na njoj. Konačno ona ispruži ruku i on je prihvati. — Oči su ti zlatne — reče on. — Želim, želim... Ali da znaju da smo zajedno, čak i sada... — Tvoj narod? — Tvoji. Moji ne mare za to. — A moji ne moraju da saznaju. — Oboje su gotovo šaputali, ali užurbano, bez zastajkivanja.

— Roleri. za dve noći od sada odlazim na sever. — Znam. — Kada se vratim... — Ali ako se ne vratiš! — viknu devojka, pod pritiskom užasa koji ju je obuzeo sa krajem Jeseni, straha od hladnoće, smrti. Držao ju je uza se tiho joj govoreći da će se vratiti. Dok je govorio osećala je otkucaje njegovog srca kao i otkucaje svoga. — Želim da ostanem s torbom — reče ona, dok je on govorio: — Želim da ostanem s tobom. Oko njih je bilo tamno. Kada su ustali lagano se uputiše u sivkastu tminu. Pošla je s njim, prema njegovom gradu. — Kuda možemo da odemo? — reče on gorko se nasmejavši. — Ovo nije kao ljubav u Leto... Postoji zaklon za lovce tamo niz greben... Nedostajaćeš im u Tevaru. — Ne — prošaputa ona — neću im nedostajati.

SNEG

Glasnici su razaslati; sutra će ljudi Askatevara krenuti ka severu po širokom, nejasnom, utrtom putu koji je razdvajao njihovo područje, dok će mala grupa iz Landina poći starim putem uz obalu. Poput Agata i Umaksuman je procenio da je bolje da se dve sile drže razdvojene do veče pred borbu. Povezivao ih je samo Voldov autoritet; Većina Umaksumanovih ljudi, mada veterani iz mnogih sukoba i okršaja od pre zimskog mira, bili su nevoljni da pođu u ovaj rat u nevreme; a jedna poveća klika i to u njegovom rodu, toliko je prezirala ovaj savez sa dalekorođenima da su bili spremni da pričinjavaju svakojake nevolje. Ukvet i ostali otvoreno su rekli da kada budu završili sa Gaalima svršiće i sa vradžbinarima. Agat se nije obazirao na ovo, predviđajući da će pobeda izmeniti, a poraz okončati njihove predrasude; ali Umaksuman koji nije gledao toliko unapred bio je zabrinut. Naši izviđači držače vas sve vreme na oku. Konačno, Gaali nas možda neće čekati na granici. Dugačka dolina ispod Vrholitice bila bi pogodna za bitku — reče Umaksuman svojim blistavim osmehom. — Srećno, Altera! Srećno tebi, Umaksumane. — Rastali su se kao prijatelji, ispod blatom obložene kamene kapije Zimskog grada. Dok se Agat okretao nešto zaleprša u sumračnom poslepodnevnom vazduhu s one strane luka, jedna talasava, lelujava kretnja. On podiže pogled zbunjen, a zatim se okrenu natrag. — Pogledaj. Domorodac iziđe iz zidina i stade pored njega na trenutak, ugledavši prvi put ono o čemu govore priče staraca. Agat je držao ispruženu ruku sa dlanom okrenutim naviše. Treperava bela čestica dodirnu mu zglavak i nestade. Dugačka ledina strništa i iskorištenih pašnjaka, potok, tamni početak šume i udaljena brda ka jugu i zapadu, sve ovo kao da je sasvim lako podrhtavalo, kao da se povlačilo, kada su retke pahulje pale s niskog neba, kovitlajući se i pomalo koso padajući, mada nije bilo vetra.

Dečji glasovi uzbuđeno su cičali iza njih među visokim, šiljatim, drvenim krovovima. Sneg je manji no što sam zamišljao — reče konačno Umaksuman sanjalački. Mislio sam da će biti hladnije. Vazduh kao da je topliji nego ranije... — Agat se trže iz zlokobne i čarobne opčinjenosti uskovitlanog padanja snega. — Do skorog susreta na severu — reče on i zaštitivši vrat podizanjem krznenog okovratnika od čudnog, istraživačkog dodira sićušnih pahulja, krenu stazom ka Landinu. Zašavši na pola kilometra u šumu on ugleda jedva označenu bočnu stazu koja je vodila do lovačkog zaklona i prolazeći pored nje oseti kao da mu žilama struji tečna svetlost. — Hajde, hajde — reče on sebi, nestrpljiv usled ponovljenog gubitka samokontrole. Raskrstio je do kraja sa ćelom stvari u kratkim razmacima koje je danas imao za razmišljanje. Sinoć je bilo sinoć. U redu, to je bilo to i ništa više. Pored činjenice da je ona bila, ipak, hilf a on ljudsko biće, te stoga cela stvar nije imala budućnosti, bilo je budalasto i zbog drugih stvari. Od kada je prvi put ugledao njeno lice, na crnim stepenicama iznad plime, mislio je na nju i žudeo da je vidi, kao kakav junoša koji čezne za prvom devojkom; a ako je postojalo išta što je mrzeo bila je to glupost, jogunasta glupost neobuzdane strasti. Ona je navodila ljude da preduzimaju slepe rizike, da se kockaju odista važnim stvarima zbog jednog jedinog trenutka požude, da gube kontrolu nad onim što čine. I tako, baš da bi sačuvao kontrolu pošao je sinoć s njom; bilo je to najpametnije što je mogao učiniti da bi se stvari sredile. Tako je to sebi još jednom ponovio, hodajući veoma brzo, visoko uzdignute glave, dok je redak sneg poigravao oko njega. Noćas će je ponovo sresti, iz istog razloga. Pri pomisli na to, bujica tople svetlosti i bolna radost prostrujaše mu telom i umom; nije se obazreo na to. Sutra će biti na putu ka severu i ako se vrati, imaće dovoljno vremena da objasni devojci kako slične noći više neće biti moguće, kako više neće biti zajedničkog ležanja na njegovom krznenom ogrtaču u zaklonu u srcu šume, sa zvezdama nad glavom, hladnoćom i dubokom tišinom svuda unaokolo... ne, ne više... Potpuna sreća koju mu je pružila stade da raste u njemu poput

plime u kojoj su se gubile sve misli. On prestade da sebi bilo šta govori. Hodao je žurno dugačkim koracima kroz sve veću tamu šume i dok je koračao, tiho je pevušio, nesvestan da to čini, neku staru ljubavnu pesmu svoje izgnane rase. Sneg se jedva probijao kroz granje. Vrlo rano počelo je da se smračuje, mislio je približavajući se mestu gde se staza račvala i to je bila poslednja njegova misao kada ga nešto ščepa za članak u pola koraka i baci ga napred. Dočekao se na ruke i već se bio napola pridigao kada senka s njegove leve strane postade čovek, srebrnasto beo u sumraku, koji ga obori pre no što se uspravio. Pometen zvonjavom u ušima, Agat stade da se otima nečemu što ga je držalo i ponovo pokuša da ustane. Postao je sasvim ošamućen i nije razumeo šta se dešava, mada je imao utisak da se to već ranije dogodilo, kao i da se uopšte ne događa. Bilo je još nekoliko srebrnastih ljudi sa prugama po rukama i nogama koji su ga držali za ruke dok je jedan drugi došao i udario ga nečim preko usta. Osetio je bol, tama je bila puna bola i besa. Divljim i veštim okretanjem celog tela on se oslobodio srebrnastih ljudi, zakačivši jednog pesnicom ispod vilice i odbacivši ga sa poprišta okršaja: ali bilo ih je sve više i više i drugi put nije uspeo da se oslobodi. Udarali su ga, a kada je lice zaklonio rukama i zagnjurio ga u blatnjavu stazu stali su da ga mlate po bokovima. Ležao je priljubljen uz blagosloveno, bezopasno blato, pokušavajući da se sakrije, kada začu nekoga ko je veoma čudno disao. Kroz tu buku takođe je čuo Umaksumanov glas. Čak i on, znači... Ali bilo mu je svejedno, samo da odu i ostave ga. Smrkavalo se vrlo rano. Bilo je mračno: potpuno mračno. Pokušao je da puzi napred. Želeo je da stigne kući svojim ljudima koji bi mu pomogli. Bilo je toliko mračno da nije video svoje šake. Bešumno i neviđeno u potpunom crnilu sneg je padao na njega i oko njega na blato i plesnivo lišće. Želeo je da stigne kući. Bilo mu je veoma hladno. Pokušao je da ustane, ali za njega nije postojao ni istok ni zapad i obrvan bolom on spusti glavu na ruku. — Dođi — pokušao je da pozove govorom uma Alterana, ali bilo je teško dozvati toliko daleko u tamu. Izgledalo je lakše mirno ležati upravo ovde. Ničeg lakšeg.

U jednoj visokoj kamenoj kući u Landinu, kraj vatre u kojoj je gorelo naplavljeno drvo, Ala Pasfal iznenada podiže glavu sa knjige. Imala je jasan utisak da joj Jakob Agat odašilje, ali nikakva poruka nije stigla. Bilo je to čudno. Postojalo je premnogo čudnih nusproizvoda, posledica i neobjašnjivosti u vezi sa govorom uma; mnogi ljudi ovde u Landinu nisu ga nikada naučili, a i oni koji jesu upotrebljavali su ga veoma retko. Severnije, u koloniji Atlantika koristili su govor uma mnogo slobodnije. Ona sama bila je izbeglica iz Atlantike i sećala se kako je za vreme Zime njenog detinjstva sve vreme razgovarala sa ostalima na taj način. A posle smrti njene majke i oca od gladi, celu jednu mesečevu fazu kasnije, stalno iznova, osećala je kako odašilju k njoj, osećala je njihovo prisustvo u svom umu — ali bez poruke, bez reči, tišina. — Jakobe! — Oslovila ga je, dugo i snažno, ali odgovora nije bilo. U isto vreme u oružarnici, proveravajući još jednom zalihe za ekspediciju, Huru Pilotson odjednom dade maha nelagodnosti koja ga je tištala celog dana i povika: — Šta, do đavola, Agat radi! Dosta kasni — potvrdi jedan od momaka iz oružarnice. — Da li je opet otišao u Tevar? Utvrđuje odnose sa bledolikima — reče Pilotson, neveselo se zakikota, a zatim namrgodi. — U redu, hajde da proverimo krznene kapute. U isto vreme, u sobi obloženoj drvetom nalik na saten boje slonovače Seiko Esmit brižnu u bešumni plač, kršeći ruke i boreći se da mu ne odašilje, da ga ne oslovi, čak i da ne izgovori glasno njegovo ime: — Jakob! U isto vreme Rolerin um za trenutak preplavi potpuna tama. Ona jednostavno čučnu i ostade nepokretna tamo gde se zatekla. Nalazila se u zaklonu za lovce. Mislila je da je njeno odsustvo i veoma kasni povratak prošao sinoć nezapaženo usled zbrke oko prelaska iz šatora u ograđen prostor rodovskih kuća grada. Ali danas je bilo drugačije; ponovo je uspostavljen red i njen odlazak bio bi primećen. Stoga je otišla još za videla kao što je to često činila, verujući da niko neće na to obratiti naročitu pažnju; uputila se zaobilaznim putem do zaklona, sklupčala se tamo u svom

krznu i čekala da padne mrak kada će on konačno doći. Sneg je počeo da pada; gledajući ga, prispavalo joj se; posmatrala ga je pitajući se pospano šta će raditi sutra. Jer on će otići. A svi iz njenog klana znaće da je odsustvovala celu noć. Ali to je bilo sutra. Već će se nekako samo od sebe srediti. Sada je noćas, noćas... i ona zadrema, ali iznenada se probudi i silno trže; šćućuri se na trenutak dok joj je um bio prazan, taman. Zatim se naglo uspravi i sa kremenom i kutijom kresiva zapali fenjer u kotarici koju je ponela sa sobom. Pri njegovom slabom sjaju uputila se nizbrdo dok nije nabasala na stazu, gde je zastala, a potom zavila ka zapadu. Jednom se zaustavi i reče: — Altera... — šapatom. Šuma je bila potpuno tiha u noći. Nastavila je dok ga nije našla, kako leži preko staze. Sneg, koji je sada gušće padao, šarao je prigušeni sjaj fenjera, hvatao se za tlo umesto da se topi i već je svojim belilom prekrio njegov iscepani kaput, pa čak i kosu. Njegova ruka, koju je prvu dotakla, bila je hladna i ona shvati da je mrtav. Sede na mokro, snegom uokvireno blato pored njega i položi mu glavu na svoja kolena. On se pokrenu i zacvile što povrati Roleri. Prestade da glupim pokretima skida prašnjavi sneg sa njegove kose i okovratnika i čitav minut ostade ukočeno da sedi. Zatim ga ponovo spusti, ustade, automatski pokušavši da otre lepljivu krv sa ruke i uz pomoć fenjera poče da se osvrće oko staze tražeći nešto. Nađe ono što joj je bilo potrebno i dade se na posao. Meka, slaba sunčeva svetlost iskošeno se slivala u sobu. U toj toplini bilo je teško probuditi se i on nastavi da klizi nazad u vode sna, u duboko jezero bez plima i oseka. Ali svetlost bi ga uvek vraćala; najzad se probudio, ugledavši visoke, sive zidove oko sebe i kosinu sunčeve svetlosti kroz staklo. Ležao je mirno dok je snop vodenozlatne svetlosti bledeo i vraćao se, klizio sa poda i sjedinjavao se na udaljenijem zidu, penjući se više, crveneći. Ala Pasfal uđe i videvši da je budan dade znak nekome iza sebe da ostane napolju. Zatvori vrata i kleknu pored njega. Alteranske kuće bile su oskudno nameštene; spavali su na slamaricama na podu sa prekrivkama, a kao stolice su uglavnom koristili tanke jastuke. Tako je Ala klečala i

posmatrala Agata, smežuranog, crnog lica, jako osvetljenog crvenkastim snopom sunca. Na njenom licu nije se moglo pročitati sažaljenje dok ga je posmatrala. Premnogo toga je podnela, kao suviše mlada da bi ikada duboko iz nje izbili milosrđe i obzir, a u starosti je bila potpuno nepodložna sažaljenju. Malo je zatresla glavom s jedne na drugu stranu dok je meko rekla: — Jakobe... Šta si učinio? On otkri da ga glava boli kada je pokušao da govori, te kako nije imao pravog odgovora ostade nem. — Šta si učinio... — Kako sam stigao kući? — upita on konačno, tako jadno oblikujući reči razbijenim ustima da ona podiže ruku kako bi ga zaustavila. — Pitaš: kako si stigao ovamo? Ona te je donela. Hilf devojka. Napravila je neku vrstu nosiljke od grana i svog krzna, zavila te u to i vukla te preko grebena do kopnene kapije. Po noći i snegu. Na njoj ništa nije ostalo sem rublja... morala je da iscepa tuniku kako bi te zavezala. Ti hilfovi su žilaviji od kože u koju se oblače. Reče da joj je sneg olakšao da te vuče... Više nema snega. To je bilo preksinoć. Sve u svemu dobro si se odmorio. Ona mu nasu solju vode iz krčaga i pomože mu da pije. Nagnuto nad njim lice joj je izgledalo veoma staro, meko od starosti. Ona mu reče govorom uma, sa nevericom. Kako si mogao to da učiniš? Uvek si bio ponosan čovek, Jakobel On odgovori na isti način, bez reči. Prevedeno u reči ono što joj je rekao glasilo je: Ne mogu više bez nje. Starica fizički ustuknu od siline njegove strasti i kao da se brani glasno progovori: — Kakvo si samo vreme izabrao da se upustiš u ljubav, u romansu! Sada kada svi zavise od tebe... On ponovi ono što je rekao, jer to je bila istina i sve što joj je mogao reći. Ona ga grubo oslovi govorom uma. Ali ti je nećeš oženiti, tako da se moraš naučiti da budeš bez nje. On jedino odvrati. Ne. Ona ponovo zakratko sede na pete. Kad joj se um ponovo otvori prema njegovom, bilo je to puno gorčine. Dobro, nastavi, uostalom svejedno je. U

ovom času šta god da učinimo, bilo ko od nas, sam ili svi skupa, pogrešno je. Ne možemo uraditi ono što je ispravno, ono što donosi sreću. Možemo samo nastaviti da izvršavamo samoubistvo, malopomalo, jedan po jedan. Dok svi ne nestanemo, dok Alt ere ne nestane, dok svi izgnanici ne budu mrtvi... Ala — upade joj on glasno u reč, potresen njenim očajanjem — Iju... ljudi su otišli... ? Koji ljudi? Naša vojska? — izgovori ona sarkastično. — Da li su odmarširali juče na sever... bez tebe? — Pilotson... — Da ih je Pilotson ikuda poveo to bi onda bilo da napadnu Tevar. Da te osvete. .luče je bio lud od besa. — A oni... — Hilfovi? Ne, svakako da nisu otišli. Kada je obelodanjeno da se Voldova kćer iskrada da bi spavala sa jednim dalekorođenim u šumi, Voldova klika je bila ismejana i iskazano joj je nepoverenje... to ti je valjda jasno? Svakako, lakše je videti stvar naposletku; ali trebalo je da pomislim... — Za ime božje, Ala. — U redu. Niko nije otišao na sever. Sedimo ovde i čekamo da Gaali stignu kada im se prohte. Jakob Agat ležao je veoma mirno, upirući se da ne padne naglavce, unazad u prazninu koja je ležala ispod njega. Bila je to prazna i stvarna provalija njegovog vlastitog ponosa: samozavaravajuća nadmenost iz koje su proizlazili svi njegovi postupci: laž. Ako potone, ne mari. Ali šta će biti sa njegovim narodom koga je on izdao ? Ala ga oslovi posle kraćeg vremena: Jakobe, to je ionako bila vrlo mala nada. Učinio si što si mogao. Čovek i nečovek ne mogu delati zajedno. Sest stotina zemaljskih godina pogrešaka trebalo je to da ti kažu. Tvoja ludost predstavljala je samo izgovor za to. Da se nisu okomili na nas zbog toga morali bi uskoro nešto drugo da izmisle. Oni su naši neprijatelji isto koliko i Gaali. Ili Zima. Ili sve ostalo na ovoj planeti koja nas ne želi. Možemo

sklopiti savez samo međusobno. Prepušteni smo sami sebi. Nikada ne pruži ruku nijednom stvorenju koje pripada ovom svetu. On odvrati svoj um od njenog, nesposoban da podnese konačnost njenog očajanja. Pokušao je da leži zatvoren u sebe, povučen, ali nešto ga je neprekidno brinulo, opterećivalo mu savest, dok mu iznenada ne postade jasno te promuca naprežući se da ustane: — Gde je ona? Niste je valjda poslali nazad... Odevena u belu alteransku odoru, Roleri je sedela prekrštenih nogu, malo dalje od njega nego što je Ala sedela. Ala beše otišla; Roleri je sedela tamo nečim zaposlena, kako se činilo popravljajući sandalu. Izgledalo je da nije primetila da je govorio; možda je govorio samo u snu. Ali ona onda reče svojim lakim glasom: — Ta starica te je uznemirila. Mogla je da pričeka. Šta sad možeš učiniti?... Mislim da niko od njih ne zna da napravi ni šest koraka bez tebe. Poslednje rumenilo sunčeve svetlosti sjalo je zatamnjenom raskoši na zidu iza nje. Sedela je smirenog lica, oborenih očiju kao i uvek, udubljena u popravljanje sandale. I krivica i bol iščileše u njenom prisustvu i poprimiše svoje odgovarajuće razmere. Sa njom, bio je ono što jeste. On izgovori glasno njeno ime. Oh, spavaj sada; boli te kad govoriš — reče ona uz iskru svog bojažljivog ruganja. Hoćeš li ostati? — upita on. Da. Kao moja žena — bio je uporan, sveden usled potrebe i bola na golu suštinu. Zamišljao je da bi je njeni ubili kada bi im se vratila, a nije bio siguran šta bi joj njegovi mogli učiniti. Predstavljao je njenu jedinu odbranu i želeo je da ta odbrana bude pouzdana. Ona pognu glavu kao da prihvata, no nije dobro poznavao njene kretnje da bi mogao biti siguran. Razmišljao je malo o njenoj sadašnjoj mirnoći. Ovo malo vremena što ju je spoznavao uvek je bila brza u pokretima i iskazivanju osećanja. Ali to je uistinu bilo malo vremena... Dok je sedela

tamo radeći njena mirnoća uđe u njega i sa njom je osećao kako snaga počinje da mu se vraća.

NAJEZDA

Iznad vrhova krovova jarko je gorela zvezda čije uzdizanje je nagoveštavalo početak Zime; bila je isto onako neveselo jarka kao što je se Void sećao iz svog dečaštva pre šezdeset mesečevih faza. Čak se i veliki, vitki mesečev srp na naspramnoj strani neba činio bledim od Snežne zvezde. Nova mesečeva faza je počela, kao i novo godišnje doba. Ali ne s povoljnim znamenjem. Da li je bilo tačno ono što su dalekorođeni obično govorili, da je mesec svet poput Askatevara i drugih područja, mada bez živih stvorenja; a zvezde svetovi, gde su ljudi i zveri živeli i gde su se leta i zime smenjivali?... Kakva bi vrsta ljudi prebivala na Snežnoj zvezdi? Užasna bića, bela kao sneg, sa bledim, bezusnim ustima i užarenim očima, nahrupiše kroz Voldovu maštu. On zatrese glavom i pokuša da obrati pažnju na ono što su ostali Najstariji govorili. Glasnici su se vratili posle samo pet dana sa različitim glasinama sa severa; i Najstariji su zapalili vatru u velikom dvorištu Tevara i održali su udaranje kamena o kamen. Void je došao poslednji i zatvorio je krug, jer se niko drugi nije usuđivao da to učini; ali to nije imalo značaja, bilo je za njega ponižavajuće. Jer rat koji je objavio nije odvojevan, ljudi koje je poslao nisu otišli, a savez koji je sklopio bio je raskinut. Pored njega, isto tako tih kao i on, sedeo je Umaksuman. Ostali su vikali i svađali se što ih nikuda nije vodilo. Šta su očekivali? Nikakav ritam nije proisticao iz udaranja kamena o kamen, već se sve svršilo na lupi i neslaganju. Posle toga, da li su mogli da očekuju da se u bilo čemu slože ? Budale, budale, mislio je Void, zureći u vatru koja je bila predaleko da bi ga zagrejala. Ostali su bili uglavnom mlađarija, mogli su da zadrže toplotu mladošću i vičući jedan na drugog. Ali on je bio starac koga krzna nisu grejala kada je bio napolju ispod blistave Snežne zvezde na zimskom vetru. Noge su ga sada bolele od zime, u grudima je osećao smetnje i nije znao niti ga se ticalo zbog čega se svi oni svađaju.

Umaksuman iznenada skoči na noge. — Slušajte! — reče on, i grmljavina njegovog glasa (To je nasledio od mene, pomisli Void) obuzda ih, mada su se još čula mrmljanja i ruganja. Do sada, mada je svima bilo jasno šta se dogodilo, o neposrednom razlogu ili izgovoru za njihovu svađu sa Lansinom još nije bilo govora van zidina Voldove rodovske kuće; jednostavno je bilo objavljeno da Umaksuman neće predvoditi vojsku u napad, da neće biti napada, da će možda doći do napada dalekorođenih. Oni iz ostalih kuća koji nisu ništa znali o Roleri ili Agatu znali su šta je stvarni povod: borba za moć između klika u najmoćnijem klanu. To se prikriveno provlačilo kroz svačiji govor u današnjem udaranju kamena o kamen, čiji je povod bio, nominalno, da li se prema dalekorođenima treba odnositi kao prema neprijateljima kada ih sretnu van zidina. Tada progovori Umaksuman: — Slušajte Najstariji od Tevara! Kažete ovo, kažete ono, ali ništa vam više nije ostalo da kažete. Gaali dolaze: za tri dana biće ovde. Ućutite i naoštrite koplja, čuvajte kapije i zidine, jer neprijatelj dolazi, idu na nas... shvatate! — On ispruži ruku ka severu i mnogi se okrenuše i zagledaše tamo gde je pokazao, kao da očekuju horde Najezde da prodru tog trenutka kroz zid, toliko je žestok bio Umaksumanov govor. — Zašto nisi čuvao kapiju kroz koju je izišla tvoja rođakinja, Umaksumane? Sada je izrečeno. — Ona je i tvoja rođakinja, Ukvete — reče Umaksuman gnevno. Jedan od njih bio je Voldov sin, drugi njegov unuk; govorili su o njegovoj kćeri. Prvi put u životu Void je upoznao stid, opipljiv, bespomoćan stid pred svim najboljim ljudima svog naroda. Sedeo je nepomično, pognute glave. — Da, jeste; ali zahvaljujući meni naš rod nije osramoćen! Ja i moja braća izbili smo zube s prljavog lica onog s kojim je legla i taman sam hteo da ga kastriram kao što se kastriraju mužjaci životinja, ali onda si nas ti, Umaksumane, zaustavio. Zaustavio si nas svojim bezumnim govorom...

— Zaustavio sam te da nam dalekorođeni ne bi postali neprijatelji kao i Gaali, ti budalo! Ona je dovoljno stara da spava sa čovekom ako to želi, a ovo nije... — On nije čovek, rođače, a ja nisam budala! — Jesi budala, Ukvete, jer si ovo iskoristio kao mogućnost da izazoveš svađu sa dalekorođenima i tako si proigrao našu jedinu priliku da skrenemo Gaale! — Ne čujem te, lažljivče, izdajnice! Sreli su se uz poklič u sredini kruga, sa isukanim sekirama. Void ustade. Ljudi koji su sedeli blizu njega podigoše poglede očekujući da će on, kao Najstariji i kao poglavar klana, sprečiti borbu. Ali on to nije učinio. Okrenuo se od prekinutog kruga i u tišini, ukrućeno vukući svoje nezgrapne noge ode niz prolaz između visokih, strmih krovova, ispod nadnetih streha, do kuće svog roda. Tegobno se spustio niz zemljane stepenice u zagušljivu toplotu ogromne ukopane odaje. Dečaci i žene stadoše da ga zapitkuju da li je udaranje kamena o kamen završeno i zašto je došao sam. — Umaksuman i Ukvet se bore — reče on da bi ih se oslobodio i sede pored vatre, nogu smeštenih tik uz vatrenu jamu. Ovo neće na dobro izići. Ništa dobro više ni iz čega neće izići. Kada su uplakane žene unele telo njegovog unuka Ukveta, debeo trag krvi kapao je za njima iz lobanje prepolovljene sekirom, a on je samo i dalje nastavio da zuri ne pokrenuvši se i ne progovorivši ni reči. — Umaksuman ga je ubio, njegov rođak, njegov brat — vrištala je Ukvetova žena na Volda, koji uopšte nije podigao glavu. Konačno je polagano pogledao unaokolo ka njima poput neke stare životinje koju su opkolili lovci i rekao promuklim glasom: — Ćutite... zar ne možete da ćutite... Sledećeg dana ponovo je padao sneg. Sahranili su .Ukveta, prvog mrtvaca Zime, a sneg je pao na lice leša pre no što je grob bio zatrpan. Void je tada i kasnije mislio na Umaksumana, otpadnika, samog u brdima, na snegu. Šta je bilo bolje?

Jezik mu je bio otežao i nije želeo da govori. Ostao je pored vatre i ponekad nije bio siguran da li je napolju dan ili noć. Nije dobro spavao; nekako se činilo da se stalno budi. Upravo se budio kada je napolju, iznad površine, započela buka. Žene utrčaše vrišteći iz pobočnih soba, podižući u naručja svoje mališane rođene u Jesen. — Gaali, Gaali! — kreštale su. Ostale su bile tihe onako kako dolikuje ženama velike kuće, sredile su nered i sele da čekaju. Nijedan muškarac nije došao po Volda. Znao je da više nije bio poglavar; ali zar više nije bio muškarac? Mora li ostati uz vatru sa bebama i ženama, u rupi u tlu? Podneo je javnu sramotu, ali nije mogao da podnese gubitak samopoštovanja; tresući se pomalo on ustade i stade da premeće po svojoj staroj obojenoj škrinji tražeći kožnu odeću i teško koplje, koplje kojim je ubio snežnog demona bez ičije pomoći, jednom vrlo davno. Sada je bio ukočen i težak i od tada su prošla mnoga blistava doba, ali bio je isti čovek, onaj isti koji je ubijao tim kopljem u snegu jedne druge zime. Zar nije bio isti čovek? Nisu smeli da ga ostave ovde pored vatre, kada je neprijatelj došao. Glupave žene iz njegovog roda okupiše se oko njega cvileći, te ga pometoše i razljutiše. Ali stara Kerli ih je sve odvukla, vratila mu koplje koje mu je jedna od njih oduzela i pričvrstila mu uz vrat kep od sivog krzna korija koji mu je jesenas izradila. Postojala je bar jedna koja je znala šta znači biti muškarac. Posmatrala ga je bez reči i on je osećao njen žaloban ponos. Tako je otišao veoma uspravnog držanja. Ona je bila zlovoljna starica, a on budalasti starac, ali ponos je sačuvan. Ispeo se napolje u hladno, jasno podne i odmah začuo s one strane zidina povike na nepoznatom jeziku. Muškarci su bili okupljeni na četvrtastom uzdignuću iznad dimnjare kuće odsutnosti. Oslobodiše mu prolaz kada se pomolio na vrhu merdevina. Dahtao je i tresao se tako da u prvi mah ništa nije mogao da vidi. Tada ugleda. Načas zaboravi na sve drugo opčinjen neverovatnim prizorom.

Dolina koja je krivudala sa severa ka jugu duž podnožja brda Tevar do rečne doline istočno od šume bila je ispunjena — ispunjena poput reke za vreme poplava, vrvela je, prenatrpana ljudima. Kretali su se ka jugu, sporo, neuredno, poput tamne bujice, koja se širila i skupljala, zaustavljala i kretala uz poklike, povike, dozivanja, škripu, fijukanje bičeva, promuklo njakanje hanova, plač beba, nemelodično pojanje onih koji su vukli travoise; blesak boje iz smotanog crvenog šatora od pusta, sa obojenih grivni jedne žene, jednog crvenog pera, vrha koplja; smrad, buka, kretanje — stalno kretanje, kretanje ka jugu, Najezda. Ali u svom prošlovremenu nikada nije bilo ovakve Najezde, nikada ih nije bilo ovoliko zajedno. Dokle god je pogled sezao uz dolinu koja se širila prema severu dolazilo ih je još više, a iza ovih još, i opet još. A to su bile samo žene, mališani i prtljag... Spram te spore bujice ljudi Zimski grad od Tevara nije bio ništa. Tek oblutak na ivici nabujale reke. U prvi mah Void oseti mučninu, zatim skupi hrabrost i reče: — Ovo je divno... — I bilo je, ta seoba svih naroda severa. Bilo mu je milo što je to video. Čovek pored njega, jedan Najstariji, Anveld od roda Siokmana, slegnu ramenima i mirno odgovori: — Ali to je naš kraj. — Ako se ovde zaustave. — Ovi neće. Ali iza njih dolaze ratnici. Bili su toliko snažni, toliko brojčano nadmoćni, da su im ratnici išli pozadi... — Biće im noćas potrebne naše zalihe i naša stada da nahrane sve ove — nastavi Anveld. — Čim ovi prođu, napašće. — Pošalji, onda, naše žene i decu u brda prema zapadu. Ovaj grad predstavlja samo zamku protiv takve jedne sile. — Slušam — reče Anveld i slegnu ramenima u znak da se slaže. — Odmah... brzo... pre no što nas Gaali opkole. — Ovo je rečeno i saslušano. Ali ostali kažu da ne možemo poslati žene napolje da se same brane dok mi ostajemo u zaklonu zidina. — Pođimo onda s njima — zareza Void. — Zar muškarci Tevara ne mogu da donesu odluku?

— Nemaju vođu — reče Anveld. — Slede čas ovog muškarca, čas onog, pa nijednog. — Reći nešto više značilo bi da krivi Volda i njegove rođake; nije rekao ništa više sem: — Ostaćemo ovde i čekaćemo da nas unište. — Idem da pošaljem svoje žene napolje — reče Void, razljućen Anveldovom hladnom bespomoćnošću, i napusti veličanstven prizor Najezde, da bi se spustio niz merdevine i otišao da kaže ljudima svog roda da se spasu dok postoji makar mala mogućnost za to. Mislio je da pođe s njima. Jer nije imalo svrhe voditi tako neravnopravnu borbu, a neki, bar neki od ljudi iz Tevara moraju preživeti. Ali mladi muškarci iz njegovog klana nisu se složili i nisu želeli da poslušaju njegovo naređenje. Ostaće i boriće se. — Ali izginućete — reče Void — a vaše žene i deca mogli bi slobodno otići... ako ne budu ovde s vama. — Jezik mu je opet bio odebljao. Jedva su se strpeli da završi. — Pobedićemo Gaale — reče jedan mladi unuk. — Mi smo ratnici! — Tevar je snažan grad, Najstariji — reče drugi, uverljivo mu laskajući. — Rekao si nam i učio si nas da ga dobro sagradimo. — Odoleće Zimi — reče Void. — Ali ne i mnoštvu od deset hiljada ratnika. Radije bih da vidim svoje žene kako umiru od zime u golim brdima, nego kako žive kao naložnice i robinje Gaala. — Ali nisu ga slušali, već su samo čekali da završi sa pričom. On ponovo iziđe, ali bio je suviše klonuo da bi se opet popeo uz merdevine do izdignuća. Pronašao je sebi mesto za čekanje van puta onih koji su dolazili i odlazili uskim prolazima: jednu nišu pored potpornog stuba južnog zida, nedaleko od kapije. Da se popeo na kosi stub od blata i cigle mogao je da pogleda preko zida i posmatra Najezdu kako prolazi; kada bi vetar prodro ispod kepa mogao je da čučne, brade uz kolena i tako se zakloni u uglu. Izvesno vreme tu ga je i sunce grejalo. Šćućurio se na njegovoj toploti i nije mnogo razmišljao. Jednom ili dvaput pogledao je sunce, sunce Zime, staro, slabo u svom poznom dobu.

Zimske trave, kratkovečne, naglo procvetale sićušne biljke, koje će rasti između mećave i sredine Zime, kada se sneg nije topio i ništa nije živelo do snežnih useva bez korena, već su nicale kroz izgaženo tlo ispod zida. Uvek je nešto živelo, svako stvorenje je čekalo svoje vreme tokom velike Godine, cvetajući i umirući da bi ponovo čekalo. Protekoše dugi časovi. Čuo se plač i vika u severozapadnom uglu zidina. Ljudi su protrčavali putevima malog grada, prolazima dovoljno širokim za jednog čoveka i ispod streha koje su stršile. Zatim je grmljavina povika bila Voldu iza leda i van kapije s njegove leve strane. Visoka drvena sklizna kapija, koja se podizala iznutra pomoću dugačkih koluturnika, škripala je u svom okviru. Udarali su o nju ovnom. Void se s mukom podiže; tako se ukočio sedeći tamo na hladnoći da nije osećao noge. Na trenutak se osloni o koplje, zatim se osloni leđima o stub i pripravi koplje, ne za bacanje već za upotrebu na maloj udaljenosti. Gaali mora da su upotrebljavali lestve, jer već su bili u gradu na severnoj strani; mogao je to da utvrdi po buci. Iznad krovova promače jedno prejako hitnuto koplje. Kapija ponovo zaškripa. U starim danima nisu imali lestve i ovnove, nisu dolazili u hiljadama već kao odrpana plemena, kukavički varvarska, koja su bežala prema jugu ispred Zime, ne ostajući da žive i umru na vlastitom području kao što su to činili pravi ljudi... Naiđe jedan širokog, belog lica i crvenog pera u rogu, blatom namazane kose, trčeći da otvori kapiju iznutra. Void istupi jedan korak i reče: — Stani tamo! — Gaal se osvrnu, a starac zari svoje šest stopa dugačko koplje gvozdenog vrha u neprijateljev bok ispod rebara. Još je pokušavao da ga izvuče iz drhtavog tela kada, iza njega, kapija grada poče da se raspada. Bio je to strašan prizor, drvo koje se raspada poput istrulele kože, prednji deo debelog balvana koji se pomalja. Void ostavi svoje koplje u Gaalovom stomaku i otrča prolazom, tromo, spotičući se, prema kući svoga roda. Šiljati, drveni krovovi grada goreli su ispred njega.

U TUĐINSKOM GRADU

Najčudnija stvar u svoj čudnovatosti ove kuće bio je crtež na zidu velike odaje u prizemlju. Kada je Agat otišao i odaje postale samrtno mirne stajala je zureći u ovu sliku dok slika nije postala svet, a ona zid. A taj svet bio je mreža: duboka mreža, poput isprepletenih grana u šumama, poput izukrštanih vodenih struja, srebrnasta, siva, crna prošarana zelenim, ružičastim i žutim kao sunce. Kada je neko posmatrao njihovu duboku mrežu video je u njoj, kroz nju, utkano u nju i spleteno, male i velike šare i obličja, životinje, drveće, trave, muškarce i žene i ostala bića, od kojih su neka ličila na dalekorođene, a neka ne; i čudne oblike, kutije postavljene na okrugle nogare, ptice, sekire, srebrna koplja, vatrena pera, lica koja to nisu bila, kamenje s krilima i jedno drvo čije lišće su bile zvezde. Šta je to? — upita ona dalekorodenu ženu koju je Agat zamolio da pazi na nju, njegovu rođakinju. Ova uzvrati ljubazno, ali bilo je očigledno da ju je to stajalo truda: — Crtež, slika... tvoj narod pravi slike, zar ne? Da, pomalo. O čemu govori? O drugim svetovima i našem domu. Vidiš ljude na njoj... Naslikao ju je odavno, prve Godine našeg izgnanstva, jedan od Esmitovih sinova. Šta je ono? — upre prstom Roleri, sa pristojne udaljenosti. Zgrada... velika dvorana Lige na svetu zvanom Davenant. A ono? Vazkol. Slušam ponovo — reče učtivo Roleri, ovde se sve vreme ophodila najučtivije što je znala, ali kada joj se učini da Seiko Esmit nije razumela tu učtivu frazu, ona upita: — Šta je to vazkol ? Dalekorođena žena napući malo usne i reče nemarno: — Jedna... stvar u kojoj se vozi, poput... pa, vi čak ne koristite ni točkove, kako da ti objasnim? Videla si naša kola na točkove? Da? Pa, ovo su bila kola u kojima se vozilo, s tim što su letela po nebu!

— Može li tvoj narod danas napraviti takva kola? — upita Roleri iz čiste znatiželje, ali Seiko pogrešno protumači pitanje. Ogorčeno odvrati: — Ne. Kako smo mogli ovde da održimo takve veštine, kada nam Zakon zabranjuje da se uzdignemo iznad vašeg nivoa? Za šest stotina godina vaš narod nije uspeo da shvati upotrebu točkova! Usamljena na ovom čudnom mestu, izgnana od svojih i sada sama bez Agata, Roleri se plašila. Seiko Esmit, svake osobe i svake stvari koju je srela. Ali nije htela da dopusti da je omalovažava jedna ljubomorna žena i to starija žena. Ona reče: — Pitam da bih naučila. Ali mislim da tvoj narod nije ovde već šest stotina godina. — Šest stotina naših godina je ovdašnjih deset Godina. — Trenutak kasnije Seiko Esmit nastavi: — Shvataš, mi ne znamo sve o vazkolima kao ni o mnogim drugim stvarima koje su nekada pripadale našem narodu, jer kada su naši preci došli ovamo položili su zakletvu da će se pridržavati zakona Lige, koji im je zabranjivao da upotrebljavaju mnoge stvari koje su bile različite od stvari što ih je koristio domorodački narod. To se nazivalo kulturni embargo. S vremenom bismo vas naučili kako da pravite stvari kao što su kola sa točkovima, ali brod je otišao. Nekolicina nas je ostala ovde, od Lige nije bilo ni glasa, a u to vreme smo medu vašim narodima imali mnogo neprijatelja. Bilo nam je teško da se pridržavamo Zakona, a i da zadržimo ono što smo imali i znali. Tako smo možda izgubili mnogo veštine i znanja. Ne znamo. Bio je to čudan Zakon — promrmlja Roleri. Stvoren je za vaše dobro... ne naše — reče Seiko svojim užurbanim glasom sa tvrdim upadljivim naglaskom dalekorođenih kao što je bio i Agatov. — U kanonima Lige, koje smo proučavali kao deca, napisano je: — Nikakva religija niti kongruenca ne srne se širiti, nikakva tehnika niti teorija ne srne biti podučavana, ni kakav kulturni milje niti obrazac ne srne se izvesti, paraverbalni govor ne srne se koristiti sa neupućenima visokointeligentnim oblicima života, na bilo kojoj kolonijskoj planeti sve dok oblasno veće ne presudi uz pristanak ili sa plenumom da je jedna takva planeta spremna za kontrolu ili za članstvo...

To znači, shvataš, da je trebalo da živimo upravo onako kako vi živite. A ako to ne bismo, značilo bi da smo prekršili vlastiti Zakon. Nama nije naudio — reče Roleri — ni vama koristio. Ne možeš prosuđivati o nama — reče Seiko s hladnim gnevom; zatim ponovo ovlada sobom. — Poslovi čekaju. Hoćeš li poći? Roleri pokorno krenu za Seiko. Ali još jednom baci pogled na crtež dok su odlazile. Posedovao je veću celovitost od bilo kog predme: ta koji je ikada videla. Njegova tmurna, srebrnasta, rastrojavajuća složenost uticala je na nju poput Agatovog prisustva; a kada je on bio s njom, plašila se njega, ali ničeg drugog. Ničeg, nikog. Borci Landina su otišli. Polagali su neku nadu u gerilske napade i zasede, u požurivanje Gaala prema jugozapadu, ka manje agresivnim žrtvama. Bila je to puka nada; i žene su radile na pripremanju grada za opsadu. Seiko i Roleri javile su se u dvoranu Lige na velikom trgu i bile su dodeljene da ispomažu oko stada hana sa dugačkih polja južno od grada. Dvadeset žena ode zajedno; svaka koja je kao i ona napustila dvoranu dobila je jedno pakovanje hleba i hanskog sira, jer će biti odsutne celog dana. Kako je stočne hrane bilo malo stada su bila daleko na jugu između plaže i obalskih grebena. Žene su pešačile oko osam milja na jug, a zatim su krenule natrag, krivudavo skupljajući i terajući mala, tiha kudrava stvorenja u sve većem i većem broju. Roleri je sada sagledala žene dalekorođenih u novoj svetlosti. Izgledale su nežne, detinjaste u svojoj mekoj, lakoj odeći, brzo su govorile i brzo mislile. Ali ovde su bile napolju, na ledom oivičenom strništu brda, u krznima i pantalonama kao žene, ljudi, terajući spora, kudrava stada ka severnom vetru, radeći zajedno, mudro i odlučno. Bile su sposobni goniči, izgledalo je kao da predvode, a ne teraju životinje, kao da su imale neku vlast nad njima. Stigle su do puta ka morskoj kapiji posle zalaska sunca, šačica žena u kudravom moru kaskanja, životinja visokih bedara. Kada se na vidiku pojaviše zidine Landina jedna žena podiže glas i zapeva. Roleri nikada nije čula da glas igra ovu igru sa visinom i ritmom. Oči joj zatreptaše, u grlu oseti bol, a stopala stadoše da daju ritam te muzike po

tamnom putu. Pevanje se prenosilo od glasa do glasa goredole po putu; pevale su o izgubljenom domu koji nikada nisu upoznale, o istkanoj odeći i ušivenim draguljima na njoj, o ratnicima ubijenim u ratu; bila je tu i pesma o devojci koja je poludela od ljubavi i skočila u more: — O, talasi kotrljaju se daleko pred plimom... — Slatkih glasova, pretakajući tugu u pesmu, došle su sa stadima, dvadeset žena koje su hodale po vetrovitoj tami. Naišla je plima, mekana tmina povrh dina s njihove leve strane. Baklje na visokim zidinama svetlele su pred njima, stvarajući od grada Izgnanstva ostrvo svetlosti. Sada se sva hrana u Landinu strogo racionalisala. Ljudi su jeli zajedno u jednoj od velikih zgrada oko trga ili ako su želeli nosili su svoja sledovanja kućama. Žene koje su gonile stada, zakasnile su. Posle žurne večere u čudnoj zgradi zvanoj pazorište Roleri ode sa Seiko Esmit u kuću žene Ale Rasfal. Radije bi otišla u Agatovu praznu kuću i bila tamo sama, ali činila je sve što se od nje tražilo. Više nije bila devojčica i više nije bila slobodna. Bila je žena jednog Alterana i zatvorenik na izdržavanju kazne. Prvi put u životu ona je poslušala. U ognjištu nije gorela vatra, pa ipak je visoka soba bila topla; svetiljke bez fitilja gorele su u staklenim kavezima na zidu. U ovoj kući velikoj kao što je bila kuća celog jednog roda u Tevaru, živela je sama jedna starica. Kako li su podnosili usamljenost? I kako su održavali toplotu i svetlost Leta unutar zidina? Preko cele Godine živeli su u tim kućama, ceo život, nikada nisu lutali, nikada živeli u šatorima napolju u brdima, u prostranim letnjozemljama, lutajući... Roleri uspravi uspavanu glavu i baci pogled na staricu, Pasfal, da bi videla je li opazila njenu pospanost. Jeste. Starica je sve videla; i mrzela je Roleri. Kao i svi ostali Alterani, ti Najstariji od dalekorođenih. Mrzeli su je jer su ljubomorno voleli Jakoba Agata; jer ju je uzeo za ženu; jer je ona bila ljudsko biće, a oni nisu. Jedan od njih je govorio nešto o Tevaru, nešto vrlo čudno u šta nije mogla da poveruje.

Ona obori pogled, ali strah mora da se pokazao na njenom licu, jer je jedan od muškaraca, Dermat Altera, prestao da sluša ostale i rekao joj: — Roleri, zar nisi znala da je Tevar izgubljen? — Slušam — prošaputa ona. — Naši ljudi požuruju Gaale sa zapada celog dana — objasni dalekorođeni. — Kada su gaalski ratnici napali Tevar, mi smo napali njihove nosioce prtljaga i bivake koje su podizale njihove žene istočno od šume. To je neke od njih odvuklo, tako da je izvestan broj Tevarana umakao... ali su se oni i naši ljudi raštrkali. Neki su sada ovde; u stvari, ne znamo šta je sa ostalima, sem da je noć hladna i da su napolju u brdima... Roleri je sedela bez reči. Bila je vrlo umorna i nije razumela. Zimski grad je zauzet, uništen. Može li to biti istina? Napustila je svoj narod; sada su svi bili mrtvi ili bez doma u brdima ove zimske noći. Ostala je sama. Tuđinci su govorili i govorili svojim teškim glasovima. Na trenutak Roleri je imala privid za koji je znala da je privid, da joj se na šakama i zglobovima uhvatila tanka skrama krvi. Osetila je izvesnu mučninu, ali više nije bila pospana; povremeno je imala utisak kako ulazi u granično područje, prvi stepen Odsutnosti. Jasne, hladne oči starice, veštice Pasfal, zurile su u nju. Nije mogla da se pokrene. Nije znala kuda da ide. Svi su bili mrtvi. Zatim nastupi promena. Ličilo je na neku malu svetlost daleko u tami. Ona reče glasno, mada tako blago da su je samo oni najbliži čuli: — Agat dolazi ovamo. — Da li ti se obraća umom? — upita oštro Ala Pasfal. Roleri se na trenutak zagleda u vazduh pored starice koje se plašila; nije je videla: — On dolazi ovamo — ponovi ona. — On verovatno ne odašilje, Ala — reče jedan koga su zvali Pilotson. — Oni su u postojanoj vezi do izvesnog stepena. — Gluposti, Huru. Zašto gluposti? Rekao nam je da je veoma snažno odašiljao ka njoj na plaži i da se probio; mora da je prirodna. I to je uspostavilo vezu. Događalo se to i ranije.

Među ljudskim parovima, da — reče starica. — Neobučeno dete ne može da prima ili odašilje paraverbalnu poruku, Huru; prirodni je najreda stvar na svetu. A ovo je hilf, ne ljudsko biće! Roleri je u međuvremenu ustala, skliznula iz kruga i otišla do vrata. Otvorila ih je. Napolju je bila prazna tama i hladnoća. Pogledala je uz ulicu i za trenutak razaznala nekog čoveka kako dolazi niz nju iscrpljen, laganim korakom. On uđe u snop žute svetlosti koji je dopirao kroz otvorena vrata, ispruživši ruku da bi dohvatio njenu i bez daha, izgovori njeno ime. Njegov osmeh pokaza da mu nedostaju tri prednja zuba; oko glave mu je bio obavijen pocrneo zavoj pod krznenom kapom; bio je posiveo od umora i bola. Bio je napolju u brdima od kada su Gaali ušli u područje Askatevara, pre tri dana i dve noći. — Daj mi malo vode da popijem — reče on meko Roleri, a zatim ude na svetlost, dok su se ostali okupljali oko njega. Roleri pronađe prostoriju za kuvanje i u njoj metalni pisak sa cvetom na vrhu koji se okreće da bi iz piska tekla voda; u Agatovoj kući nalazio se isti takav uređaj. Nigde nije videla nikakve činije ili šolje, stoga uhvati vodu u zadignutu kožnu tuniku i tako je odnese svom mužu u drugu prostoriju. On dostojanstveno ispi iz njene tunike. Ostali su samo zurili, a Pasfal oštro reče: — U kredencu ima šolja. — Ali ona više nije bila veštica; njena zloba je splasla poput proćerdane strele. Roleri kleknu pored Agata i začu njegov glas.

GERILCI

Vreme je ponovo otoplilo posle prvog snega. Bilo je sunca, malo kiše, severozapadnog vetra, blagog mraza noću, onoliko koliko ga je bilo i cele poslednje mesečeve faze s Jeseni. Zima nije bila toliko drugačija od onoga što je ranije bilo; bilo je pomalo teško verovati izveštajima o prethodnim Godinama koji su govorili o snežnim padavinama od deset stopa i o čitavim mesečevim fazama tokom kojih se led nikada nije topio. Možda to dolazi kasnije. Problem su sada bili Gaali... Gotovo ne obraćajući pažnju na Agatove gerilce, mada je naneo izvesne ozbiljne rane bočnim delovima njihove vojske, severnjaci su se u brzom maršu slivali kroz područje Askatevara, ulogorili se istočno od šume i sada, trećeg dana, opsedali Zimski grad. Međutim, nisu ga uništavali; očigledno su pokušavali da spasu od vatre ambare, kao i stada i možda žene. Ubijali su jedino muškarce. Možda su, kao što je bilo javljeno, pokušavali da zaposednu mesto i ostave ga na upravu nekolicini svojih ljudi. Kada dođe Proleće Gaali koji će se vraćati s juga mogli bi da marširaju iz grada u grad carstva. Nisu se ponašali kao hilfovi, pomisli Agat dok je ležao sakriven ispod ogromnog palog drveta, čekajući da njegova mala vojska zauzme položaje za vlastiti napad na Tevar. Bio je na otvorenom, boreći se i krijući se, već dva dana i noći. Bolelo ga je polomljeno rebro od batina koje je dobio u šumi, mada je bio dobro povezan, kao i plitka rana na glavi koju mu je juče zadala gaalska praćka; ali kako je bio imun na infekcije rane su veoma brzo zarastale i Agata nije brinulo ništa što bi bilo manje ozbiljno od presečene arterije. Oborio ga je tek udarac koji je zadobio po glavi. Bio je žedan tog trenutka i pomalo ukočen, ali um mu je bio prijatno budan kada se silom prilika na ovaj način odmorio. Ovo planiranje nije ličilo na hilfove. Hilfovi nisu poimali ni vreme ni prostor linearno što je predstavljalo carsku povlasticu njegove vlastite vrste. Vreme je za njih bilo svet i lj ka koja obasjava naredni korak napred i korak pozadi — ostalo je bilo neprobojna

tama. Vreme je bilo ovaj dan, baš ovaj dan ogromne Godine. Nisu imali istorijski rečnik; postojalo je samo danas i »prošlovreme«. Gledali su unapred, najviše do narednog godišnjeg doba. Nisu gledali dole preko vremena već su bili u njemu poput svetiljke u noći, poput srca u telu. A tako je bilo i sa prostorom: prostor za njih nije predstavljao površinu na kojoj se iscrtavaju granice, već područje, srcezemlja, usredsređena na pojedinca, klan i pleme. Oko područja postojale su oblasti koje su svetlele kada bi im se neko približio i tamnele kada bi se udaljavao; što dalje, to slabije. Ali nije bilo linija, ni ograničenja. Ovo planiranje, ovaj pokušaj da se zadrži osvojeno mesto kroz prostor i vreme, bilo je netipično; pokazivalo je — šta? Autonomnu promenu u hilfovskom kulturnom ustrojstvu ili zarazu dobijenu od starih severnih kolonija i napada čoveka? Bilo bi to prvi put, razmišljao je zlobno Agat, da su usvojili neku našu ideju. A mi ćemo zauzvrat da usvojimo njihove prehlade. A to će nas sve pobiti; kao što bi i naše ideje mogle njih... U njemu je postojala duboka i uglavnom nesvesna ogorčenost na Tevarane koji su mu razbili glavu, polomili rebra i razvrgli savez; i koje je sada morao da gleda kako ginu u svom malom, glupom, blatnjavom gradu. Bio je nemoćan da se bori protiv njih, a sada je bio gotovo nemoćan da se bori za njih. Mrzeo ih je što se zbog njih osećao bespomoćan. U tom času — upravo onda kada je Roleri kretala nazad put Landina iza stada — začu se sušanj u prašini od suvog lišća, u udubljenju iza njega. Pre no što je zvuk iščezao on podiže svoj napunjen pištolj sa strelicama ka udubljenju. Eksplozivi su bili zabranjeni Zakonom kulturnog embarga koji je postao osnovni etos izgnanika; ali neka domorodačka plemena, u ranim Godinama borbe, koristila su otrovna koplja i strelice. Pošto ih je ovo oslobodilo tabua, doktori Landina stvorili su neke vrlo delotvorne otrove koji su još bili u upotrebi za vreme lova ili borbe. Bilo je tu ošamućivača, paralizatora, sporih i brzih ubica; ovaj je bio smrtonosan i bilo mu je potrebno pet sekundi da zgrči nervni sistem neke velike životinje kao što je bio jedan Gaal. Mehanizam pištolja za strelice bio je zgodan i jednostavan,

precizan na udaljenosti do nešto više od pedeset metara. — Iziđi — pozva Agat prema utihlom udubljenju i njegove još natečene usne razvukoše se u osmeh. Kada se sve uzme u obzir, bio je spreman da ubije hilfa. — Altera? Hilf se ispravi u punoj visini među mrtvim, sivim grmovima udubljenja, spuštenih ruku niz bokove. Bio je to Umaksuman. — Do đavola! — reče Agat spuštajući pištolj, ali ne sasvim. Potisnuta žestina protrese ga na trenutak spastičkim drhtajem. — Altera — reče Tevaranin promuklo — u šatoru moga oca bili smo prijatelji. — A posle... u šumi? Domorodac je bez reči stajao, velika, krupna prilika, blatne svetle kose, lica glinenog od gladi i iscrpljenosti. — Čuo sam tvoj glas sa ostalima. Ako ste morali da osvetite čast svoje sestre, mogli ste to da učinite jedan po jedan. — Agatov prst još je bio na okidaču; ali kada je Umaksuman odgovorio, izraz mu se izmenio. Nije se ni nadao odgovoru. — Nisam bio sa ostalima. Pratio sam ih i zaustavio. Pre pet dana ubio sam Ukveta, svog nećakabrata, koji ih je predvodio. Od tada sam u brdima. Agat zakoči pištolj i skloni pogled. — Dođi ovamo gore — reče on posle izvesnog vremena. Tek tada obojica shvatiše da uspravno stoje i glasno razgovaraju u ovim brdima punim gaalskih izviđača. Agat se dugo, bezglasno nasmeja kada Umaksuman zajedno s njim skliznu u nišu ispod debla. — Prijatelj, neprijatelj, zar je važno — reče on. — Evo. — On dodade hilfu komad hleba iz svoje torbe. — Roleri je moja žena od pre tri dana. Umaksuman bez reči uze hleb i stade da ga jede kao izgladneo čovek. — Kada zviznu tamo sleva, ući ćemo unutra svi zajedno, pravo prema onoj pukotini u zidinama na severnom uglu i projurićemo gradom da bismo pokupili svakog Tevaranina na koga naiđemo. Gaali nas traže oko močvara gde smo jutros bili, ne ovde. To je jedino moguće vreme da uđemo u grad. Želiš da pođeš?

Umaksuman klimnu. — Jesi li naoružan? Umaksuman podiže sekiru. Jedan do drugoga, bez reči, šćućureni, posmatrali su zapaljene krovove, zbrku i šikljanje pokreta u razrušenim prolazima malog grada na brdu nasuprot njima. Sivo nebo zaklanjalo je sunčevu svetlost; vetar je donosio opor miris dima. S njihove leve strane oglasi se zvižduk. Padine brda zapadno i severno od Tevara oživeše od ljudi, malih, raštrkanih obličja koja su pognuto trčala nadole u ravnicu pa uz obronak, uspinjući se preko razrušenog zida i prodirući u razvaljeni, pometeni grad. Kada su se ljudi Landina sastali na zidinama udružili su se u vodove od pet do dvadeset ljudi; a ti vodovi držali su se zajedno, bilo u napadanju na grupe gaalskih pljačkaša sa pištoljima za strelice, bolama i noževima ili u okupljanju tevaranskih žena i dece koje su pronašli ili pak u prodiranju ka. kapiji sa njima. Kretali su se tako brzo i sigurno kao da su uvežbavali upad; zaokupljeni suzbijanjem poslednjeg otpora u gradu, Gaali su bili zatečeni. Agat i Umaksuman držali su korak i jedna grupa od osam do deset ljudi im se pridružila dok su trčali kroz trg udaranja kamena o kamen, pa niz uski tunelski prolaz do jednog manjeg trga gde se sjuriše u jednu od velikih rodovskih kuća. Jedan za drugim poskakaše niz zemljano stepenište u tamnu unutrašnjost. Bledoliki ljudi sa crvenim perima upletenim u kosu nalik na rog naiđoše vrišteći i mašući sekirama, braneći svoj plen. Strelica iz Agatovog pištolja pogodi jednog pravo u otvorena usta; on vide kako je Umaksuman otkinuo jednom Gaalu ruku iz ramena kao što drvoseča odseca granu sa drveta. Zatim nastupi tišina. Žene se šćućuriše u tišini i polutami. Jedna beba neprekidno je plakala. — Pođite s nama! — povika Agat. Neke žene krenuše ka njemu, ali kada ga ugledaše, stadoše. Umaksuman se pojavi pored njega na prigušenoj svetlosti vrata, sa nekim teškim teretom na leđima. — Pođite, ponesite decu! — zagrme on i na zvuk njegovog poznatog glasa svi se pokrenuše. Agat ih prikupi na stepeništu gde ih ljudi opkoliše kako bi ih zaštitili, a zatim dade znak.

Provališe iz rodovske kuće i uputiše se ka kapiji. Nijedan Gaal nije pokušao da spreči njihov beg — tu čudnu gomilu žena, dece, muškaraca, koju je predvodio Agat štiteći gaalskom sekirom Umaksumana i njegov veliki, njišući teret prebačen preko ramena — starog poglavara, njegovog oca Volda. Uspeše da prođu kroz kapiju, projuriše kroz špalir Gaala u starom bivaku i sa ostalim takvim letećim vodovima landinskih muškaraca i sa izbeglicama ispred njih i iza njih, raštrkaše se po šumi. Ceo trk kroz Tevar trajao je oko pet minuta. U šumi nije bilo sigurno. Gaalski izviđači i njihove čete bile su rasute duž puta za Landin. Izbeglice i spasioci raspršiše se na pojedince ili parove prema jugu kroz šumu. Agat ostade sa Umaksumanom, koji nije mogao da se brani noseći starca. Probijali su se kroz šikaru. Ne naidoše ni na jednog neprijatelja među sivim prolazima i uzdignućima, palim deblima, zapletenim mrtvim granama i sasušenim žbunjem. Negde daleko iza njih neki ženski glas je vrištao i vrištao. Dugo im je bilo potrebno da stignu južno i zapadno u polukrugu kroz šumu, preko grebena, pa opet nazad na sever i konačno do Landina. Kada Umaksuman više nije mogao dalje, Void je hodao, ali mogao je da ide samo vrlo sporo. Kada su izišli ispod drveća najzad ugledaše svetla grada Izgnanstva kako se šire u vetrovitoj tami iznad mora. Napola vukući starca izboriše se duž padine brda i stigoše do kopnene kapije. — Hilfovi dolaze! — oglasiše se stražari pre no što su im se jasno ukazali, uočivši Umaksumanovu svetlu kosu. Zatim ugledaše Agata i povikaše: — Altera, Altera! Iziđoše mu u susret i unese ga u grad, ljudi koji su se borili uz njega, slušali njegova naređenja, spasli mu glavu za ova tri dana gerilskog ratovanja u šumama i brdima. Učinili su šta su mogli, njih četiri stotine protiv neprijatelja koji se rojio poput nepreglednih migracija zveri — petnaest hiljada muškaraca, Agat je nagađao. Petnaest hiljada ratnika, između šezdeset ili sedamdeset hiljada Gaala ukupno, sa šatorima, loncima, travoisima i hanima, krznenim

prostirkama i sekirama, grivnama i kolevkama, kremenim kutijama, svim svojim oskudnim posedom, strahom od Zime i neutaživom glađu. Video je gaalske žene u logorištima kako skupljaju mrtve lišajeve sa debala i jedu ih. Izgledalo je neverovatno da taj mali grad Izgnanstva još stoji, nedirnut ovom bujicom nasilja i gladi, sa upaljenim bakljama iznad kapija od gvozda i izrezbarenog drveta i sa ljudima koji mu žele dobrodošlicu. Pokušavajući da ispriča priču o tri poslednja dana, on reče: — Zaobišli smo iza njihovih redova, juče posle podne. — Reči nisu zvučale stvarno; kao ni ova topla soba, lica muškaraca i žena koja je poznavao celog života i koja su ga slušala. — Tlo... tlo iza njih, gde je cela migracija prošla nekom od uskih dolina... ličilo je na tlo posle odrona zemlje. Sirova prljavština. Ništa. Sve izgaženo u prašinu, u ništa... — Kako mogu da napreduju? Šta jedu? — promrmlja Huru. — Zimske zalihe iz gradova koje osvoje. Zemlja je sva ogoljena do sada, usevi su pokupljeni, velika divljač preselila se na jug. Moraju da pljačkaju svaki grad na svom putu i da desetkuju stada hana ili da pomru od gladi pre no što napuste snežne zemlje. — Znači, doći će ovamo — reče mirno jedan od Alterana. — Mislim da hoće. Sutra ili prekosutra. — Ovo je bila istina, ali nestvarna. On prede rukom preko lica, osećajući prljavštinu. ukrućenost i nezaceljene, ispucale usne. Osećao je da mora podneti izveštaj upravi ovog grada, ali sada je bio toliko umoran da ništa više nije mogao reći kao što nije ni čuo šta oni govore. On se okrenu ka Roleri koja je bez reči klečala pored njega. Ne podižući ćilibarne oči, ona reče veoma nežno: — Trebalo bi da podeš kući, Altera. Nije na nju mislio tokom svih tih beskrajnih časova borbe, trčanja, pucanja i skrivanja po šumama. Poznavao ju je dve nedelje; razgovarao je s njom iole duže možda tri puta; legao je s njom jedanput; uzeo je za ženu u Dvorani zakona u rano jutro pre tri dana i sat kasnije otišao sa gerilcima. Nije znao mnogo o njoj, a ona čak nije pripadala njegovoj vrsti. A za nekoliko dana verovatno će oboje biti mrtvi. On se bezglasno nasmeja i

nežno spusti svoju ruku na njenu: — Da, povedi me kući — reče on. Tiho, pažljivo, tuđinski, ona ustade i ostade da ga čeka dok se opraštao od ostalih. Rekao joj je da su Void i Umaksuman, sa oko dve stotine njenih sunarodnika, pobegli ili bili spašeni iz razrušenog zimskog grada i da su se sada nalazili u delu za izbeglice u Landinu. Nije tražila da pođe k njima. Dok su koračali zajedno strmom ulicom iz Aline kuće ka njegovoj, ona upita: — Zašto si upao u Tevar da spasiš te ljude? — Zašto? — pitanje mu se učini čudnim. — Jer se oni sami ne bi spasli. — To nije razlog, Altera. Izgledala je kao krotka, stidljiva domorodačka žena koja izvršava zapovesti svoga muža. U stvari, on je učio, bila je tvrdoglava, svojevoljna i veoma gorda. Govorila je nežno, ali je rekla tačno ono što je mislila. — To je razlog, Roleri. Ne možeš samo sedeti tamo i gledati kako ta kopilad lagano istrebljuje tvoj narod. U svakom slučaju, želeo sam da se borim... da uzvratim... — Ali tvoj grad: kako ćete hraniti te ljude koje ste doveli ovamo? Ako vas Gaali opsednu, ili posle toga, tokom Zime? — Imamo dovoljno. Hrana nas ne brine. Sve što nam je potrebno to su muškarci. On se malo zatetura od premorenosti. Ali sveza, hladna noć razbistri mu um i on oseti nadolaženje jednog malog izvora radosti koji nije iskusio već dugo. Na izvestan način je osećao da mu je ovo malo olakšanje, ovu lakoću duha, podarilo njeno prisustvo. Tako dugo za sve je on bio odgovoran. Ona strankinja, tuđinka, drugačije krvi i uma, nije delila njegovu moć, savest, znanje ili izgnanstvo. Nije baš ništa imala zajedničko s njim, ali ga je srela, sjedinila se s njim potpuno odmah premostivši bezdan njihove ogromne različitosti: kao da ih je ta razlika, to što su bili strani jedno drugom nagnala da se sretnu i da ih je, sjedinivši oslobodila. Oni uđoše kroz njegova nezaključana prednja vrata. U visokoj, uskoj kući od grubo obrađenog kamena nije gorela svetlost. Ona je stajala ovde već tri Godine, sto osamdeset mesečevih faza; njegov pradeda se rodio u

njoj i njegov deda i otac i on sam. Bila mu je bliska kao i vlastito telo. Ulazak u nju sa njom, nomadskom ženom čiji su jedini dom bili ovaj ili onaj šator na ovoj ili onoj padini brda ili krcate jazbine ispod snega, pruži mu naročito zadovoljstvo. Osetio je nežnost prema njoj koju jedva da je znao da iskaže. Bez ikakve namere on izgovori njeno ime, ne glasno već paraverbalno. Istog časa ona se okrenu ka njemu u tami dvorane; zagleda se u njegovo lice kroz tamu. Oko njih su kuća i grad bili tihi. U svom umu on je začu kako izgovara njegovo ime, poput šapata u noći, poput dodira preko provalije. — Odašiljala si mi — reče on glasno, uzbuđeno, začuđeno. Ona ništa ne reče, ali on još jednom začu u svom umu, u svojoj krvi i nervima, njen um kako poseže ka njemu: Agate, Agate...

STARI POGLAVAR

Stari poglavar bio je žilav. Preživeo je kap, potres mozga, iscrpljenost, izlaganje opasnosti i nesreću sa neokrnjenom voljom i gotovo neokrnjenom inteligencijom. Neke stvari nije razumeo, a druge mu nisu uvek bile prisutne u umu. Bio je veoma zadovoljan što je napustio zagušljivu tamu rodovske kuće; sedenje pored vatre napravilo je od njega pravu ženu; to mu je bilo sasvim jasno. Dopadao mu se — uvek mu se dopadao — ovaj kameni, suncem obasjan, vetrometan grad dalekorođenih, podignut pre no što je rođen iko sada živ, a još je nepromenjen stajao na istom mestu. Bio je to grad mnogo bolje sagrađen od Tevara. Što se tiče Tevara nije uvek bio načisto. Ponekad se sećao povika, krovova u plamenu, raskomadanih leševa sa povađenom utrobom njegovih sinova i unuka. Ponekad se nije sećao. U njemu je bila veoma jaka želja da preživi. Ostale izbeglice su pristizale; neki od njih bili su iz opljačkanih zimskih gradova na severu; sve u svemu bilo je sada oko tri stotine pripadnika Voldove rase u gradu dalekorođenih. Izgledalo je tako čudno biti slab, malobrojan, živeti od milostinje odbačenih, da neki Tevarani, pogotovo sredovečni muškarci, nisu mogli to da podnesu. Sedeli su u Odsutnosti, prekrštenih nogu, ženica suženih u tačku, kao da su se trljali gesinskim uljem. I neke žene koje su videle svoje muževe isečene na komade po ulicama i pored tevarskih ognjišta ili koje su izgubile decu, od žalosti su se razbolele ili zapale u Odsutnost. Ali za Volda propast tevarskog sveta predstavljala je samo deo propasti njegovog vlastitog života. Znajući da je prešao već veliki deo puta do smrti, gledao je krajnje blagonaklono na svaki dan i na sve mlade muškarce, bilo ljude bilo dalekorodene: oni su bili ti koji su morali da nastave borbu. Sunčeva svetlost sijala je sada na kamenim ulicama, blistala na oslikanim pročeljima kuća, mada se duž neba iznad dina na severu protezala neodređena, prljava mrlja. Na velikom trgu, ispred kuće koju su

nazivali pazorište i gde su bili smešteni svi ljudi, Volda pozdravi jedan dalekorođeni. Bio mu je potreban trenutak da prepozna Jakoba Agata. Zatim se malo zahihota i reče: — Altera! Nekada si bio lep momak. Sada ličiš na Pernmeka šamana sa izvađenim prednjim zubima. Gde je... (nije se sećao njenog imena) gde je moja rođakinja? — U mojoj kući, Najstariji. — To je sramota — reče Void. Nije ga bilo briga da lije uvredio Agata. Agat je sada, svakako, bio njegov gospodar i vođa; ali ostajala je činjenica da je bilo sramotno držati naložnicu u vlastitom šatoru ili kući. Dalekorođeni ili ne, Agat bi trebalo da ima obzira prema osnovnim društvenim normama ponašanja. — Ona je moja žena. Je li to sramotno ? — Pogrešno čujem, uši su mi stare — reče Void oprezno. — Ona je moja žena. Void podiže pogled i prvi put susrete Aga-1,ove oči. Voldove oči behu tamnožute poput zimskog sunca, a ispod iskošenih kapaka nisu se nazirale beonjače. Agatove oči bile su tamne kao i dužica i ženica, sa belim uglovima na tamnom licu: čudne oči sa kojima je trebalo ukrstiti pogled, neprirodne. Void odvrati pogled. Velike kamene kuće dalekorođenih uzdizale su se svuda oko njega, čiste, svetle i drevne na suncu. — Uzeo sam ženu od vas, dalekorođeni — reče on konačno — ali nikada nisam pomislio na to da ćete vi uzeti i jednu od mene. Voldova kćer udata za lažnočoveka, da ostane bez sinova. — Nemaš razloga za tugu — reče mladi dalekorođeni ne pomerivši se, čvrst kao stena. — Ravan sam ti, Volde. Po svemu, sem po godinama. Jednom si imao ženu dalekorođenih. Sada si dobio dalekorođenog za zeta. Ako si prvo od toga dvoga želeo onda ovo drugo možeš progutati. — Teško je — reče starac ozbiljno i jednostavno. Nastade pauza. — Nismo jednaki, Jakobe Agate. Moj narod je mrtav ili slomljen. Ti si poglavar, gospodar. Ja nisam. Ali ja sam čovek, a ti nisi. Po čemu smo onda slični?

— Bar među nama nema ljutnje, mržnje — reče Agat, još se ne pomerivši. Void ga postrance pogleda i konačno, lagano, slegnu ramenima u znak slaganja. — Dobro, onda možemo zajedno umreti — reče dalekorođeni uz svoj iznenadni smeh. Nikada ne možete znati kada će se dalekorođeni nasmejati. — Mislim da će Gaali napasti za nekoliko sati, Najstariji. — Za nekoliko...? — Uskoro. Možda kada sunce odskoči. — Stajali su pored prazne arene. Jedan lagani disk stajao je napušten pored njihovih stopala. Agat ga podiže i bez ikakve namere, poput kakvog dečarca, baci ga preko arene. Pogledavši gde je pao, reče: — Ima ih otprilike dvadesetorica na jednog našeg. Stoga, ako se prebace preko zidina ili prođu kroz kapiju... Šaljem svu decu rođenu u Jesen i njihove majke na Hridinu. Sa podignutim pokretnim mostovima nema načina da se ona zauzme, a tamo ima vode i zaliha dovoljno da potraju približno jednu mesečevu fazu skupini od pet stotina ljudi. Sa ženama treba da pođe i nekolicina muškaraca. Da li bi izabrao trojicu ili četvoricu tvojih i prikupio žene sa malom decom te ih poveo tamo? Moraju imati poglavara. Da li ti se ovaj plan dopada? — Da. Ali ja ostajem ovde — reče starac. — Dobro, Najstariji — reče Agat bez i nagoveštaja neslaganja, a njegovo strogo, mlado lice puno ožiljaka ostade nepomično. — Molim te odaberi ljude koji će poći s tvojim ženama i decom. Trebalo bi uskoro da krenu. Kemper će izvesti našu grupu. — Poći ću s njima — reče Void potpuno istim glasom; na Agatu se moglo primetiti da ga je ova izjava ipak malo pomela. Znači bilo je moguće pomesti ga. Ali složio se bez reči. Ono po čemu se razlikovao od Volda bilo je ljubazno pretvaranje, svakako — kakav je razlog imao da se suprotstavlja čoveku na umoru koji više ni među svojim saplemenicima nije bio poglavar? — Ali on nastavi s tim bez obzira na to kako je Void budalasto odgovarao. Zaista je bio stena. Nije bilo mnogo takvih ljudi. — Moj

gospodaru, moj sine, moj druže — reče starac cereći se i položivši ruku na Agatovo rame — pošalji me tamo gde želiš da budem. Više od mene nema koristi, sve što mogu da učinim jeste da umrem. Tvoja crna stena liči na neko opako mesto za umiranje, ali obaviću to tamo ako želiš... — U svakom slučaju pošalji nekolicinu muškaraca da ostanu sa ženama — reče Agat, — Dobre, pouzdane momke koji su u stanju da spreče paniku među ženama. Ja moram da odem gore do kopnene kapije, Najstariji. Hoćeš da podeš? Agat, okretan i brz, ode. Oslanjajući se o jedno dalekorođensko koplje od sjajnog metala Void je lagano napredovao svojim putem uz ulice i stepenice. Ali kada se našao tek na pola puta morao je da zastane kako bi povratio dah, a tada shvati da treba da se vrati i pošalje mlade majke i njihove mališane na ostrvo, kao što je Agat zatražio. On se okrete i krenu nizbrdo. Kada je video kako struže nogama po kamenju shvati da treba da posluša Agata i pođe sa ženama na crno ostrvo, jer bi ovde samo bio na teretu. Svetle ulice bile su prazne sem što bi povremeno, žureći negde, prošao koji dalekorođeni. Svi su bili spremni ili su se pripremali za svoja rrlesta ili zaduženja. Da su ljudi iz klana Tevara bili spremni, da su odmarširali na sever da sretnu Gaale, da su ranije gledali napred u vreme što dolazi kao što to Agat izgleda čini... Nije čudo što ljudi dalekorodene nazivaju vradžbinarima. Ali sa druge strane Agatova je greška što nisu odmarširali. Dozvolio je da se žena ispreči medu saveznicima. Da je on, Void, znao da je devojka ikada ponovo razgovarala s Agatom, naredio bi da je ubiju iza šatora i njeno telo bace u more, a Tevar bi možda još stajao... Ona iziđe kroz vrata jedne visoke, kamene kuće i ugledavši Volda, stade. Primetio je da iako je pričvrstila kosu pozadi kao što to čine udate žene, još nosi kožnu tuniku i kratke pantalone sa utisnutim trolisnim dnevnim cvetom, klanovskom oznakom njegova roda. Nisu se gledali u oči. Ona nije govorila. Void najzad reče — jer prošlost je bila prošlost, a on je Agata nazvao »sinom«: — Ideš li na crno ostrvo ili ostaješ ovde,

rođakinjo? — Ostajem ovde, Najstariji. — Agat me šalje na to crno ostrvo — reče on, pomalo dvosmisleno, premeštajući svoju ukočenu telesinu dok je stajao tu na hladnom suncu, u svom okrvavljenom krznu, oslanjajući se na koplje. — Mislim da se Agat boji da žene neće hteti da podu ako ih ti ne povedeš, ti ili Umaksuman. A Umaksuman predvodi naše ratnike koji štite severni zid. Izgubila je svu svoju poletnost, svoju nehajnu, umiljatu drskost; bila je užurbana i blaga. Odmah se prisetio njene živosti kada je bila dete, jedino dete u svim letnjozemljama, Šakatanina kćer, rođena u nevreme. — Znači sada si Alterina žena? — reče on i ova pomisao koja isprednjači ispred sećanja na nju kao divlje, nasmejano dete, ponovo ga zbuni tako da nije čuo šta je odgovorila. — Zašto svi iz grada ne pođemo na ostrvo ako je neosvojivo? — Nema dovoljno vode, Najstariji. Gaali bi se naselili u gradu, a mi bismo pomrli na steni. Mogao je da vidi, preko krovova Dvorane Lige, odsev nasipa. Nastupila je plima; talasi su bleskali s one strane crnog bedema tvrđave na ostrvu. — Kuća podignuta iznad mora nije kuća za ljude — reče on ozbiljno. — Suviše je blizu tlu ispod mora... Počuj me sada, ima nešto što sam želeo da kažem Ariliji... Agatu. Čekaj. Šta to beše, zaboravio sam. Ne mogu da čujem svoj um... — Razmišljao je, ali ništa mu nije došlo. — Pa, nije važno. Misli starca su poput prašine. Zbogom, kćeri. On nastavi, vukući noge, zamišljeno, preko trga do pazorišta gde naredi mladim majkama da sakupe decu i pođu. Zatim povede svoj poslednji pohod — gomila zaplašenih žena i male, uplakane dece, krenu za njim, kao i tri mlađa muškarca, preko prostranog, vrtoglavog vazdušnog puta do crne i užasne kuće. Tamo je bilo hladno i tiho. U visokim, zasvodenim odajama nije bilo uopšte zvuka sem zvuka mora koje kao da je usisavalo i gutalo donje stenje.

Njegov narod se zbio sav u jednu ogromnu prostoriju. Poželeo je da je stara Kerli tu, bila bi od pomoći, ali ona je ležala mrtva u Tevaru ili u šumama. Par hrabrijih žena pokrenu najzad i ostale; pronašle su žito za spravljanje bana, vodu da se on skuva, drvo da zagreju vodu. Kada su žene i deca dalekorođenih stigli u pratnji desetorice muškaraca, Tevarani su mogli da im ponude toplo jelo. Sada je ovde, u tvrđavi, bilo pet ili šest stotina ljudi koji su je dobrano ispunili tako da je odzvanjala od glasova, a posvuda su po tlu puzali mališani; ličilo je gotovo na žensku stranu rodovske kuće u Zimskom gradu. Ali kroz uske prozore, kroz providnu stenu koja je štitila od vetra, pogled se probijao naniže i naniže do vode koja je udarala po stenama ispod, do talasa koji su se pušili na vetm. Vetar je menjao pravac i prljavština na severnom nebu pretvori se u izmaglicu, tako da je oko malog, bledog sunca počivao veliki, bledi krug: snegokrug. To je bilo ono, to je želeo da kaže Agatu. Pašče sneg. Ne susnežica kao prošli put, već sneg, zimski sneg... Mećava... Reč koju nije čuo ili izrekao tako dugo natera ga da se čudno oseća. Da bi umro, znači, mora se vratiti preko ogoljenog, nepromenjenog predela njegovog dečaštva, mora ponovo ući u beli svet oluja. Još je stajao kod prozora, ali nije video bučnu vodu ispod. Sećao se Zime. Mnogo je vredelo Gaalima što su zauzeli Tevar i što će zauzeti Landin. Noćas i sutra mogu se gostiti hanima i žitom. Koliko će daleko stići kada sneg počne da pada? Pravi sneg, mećava koja poravnava šume i ispunjava doline, a i vetrovi koji slede, vraški studeni. Razbežaće se kada se taj neprijatelj sjuri niz puteve na njih! Suviše dugo su ostali na severu. Void se iznenada glasno zakikota i okrete od prozora iza kojeg je tamnelo. Nadživeo je svoje poglavarstvo, svoje sinove, svoju korisnost i morao je da umre na steni u moru; ali imao je velike saveznike, veliki ratnici su ga služili — veći od Agata ili bilo kog čoveka. Oluja i Zima borili su se za njega i on će nadživeti svoje neprijatelje. Otišao je zamišljeno do ognjišta, razvezao vrećicu sa gesinom, spustio jedan komad na ugljevlje i udahnuo duboko tri puta. Posle toga se razdra:

— Pa, žene! Da li je meso spremno? — Žene ga pokorno poslužiše i on zadovoljno poče da jede.

OPSADA GRADA

Celog prvog dana opsade Roleri je radila sa onima koji su snabdevali muškarce na zidinama i krovovima kopljima — dugačkim, grubim, neobrađenim trskama od trave holn koji su težili oko dve funte, a na jednom kraju bili stesani u izduženi šiljak. Dobro usmereno koplje je moglo da ubije, a čak izbačena iz neveštih ruku kiša kopalja predstavljala je dobro sredstvo za zastrašivanje grupa Gaala koje bi pokušale da prislone lestve uz kopneni deo zakrivljenog zida. Uznela je svežnjeve tih kopalja uz beskrajan niz stepenica, predala ih kao jedna karika u lancu do naredne na drugom stepeništu, trčala je s njima kroz vetrovite ulice, a ruke su joj bridele od bockavog iverja tankog kao vlas. Ali sada, od svitanja vukla je kamenje za katapulte, sprave za bacanje kamenja slične ogromnim praćkama koje su bile postavljene unutar kopnene kapije. Kada su se Gaali okupili kod kapije kako bi upotrebili svoje ovnove, veliko kamenje se uz zviždanje i lupu obrušavalo na njih i stalno ih iznova raspršivalo. Ali za potrebe katapulta valjalo je sakupiti ogromnu gomilu kamenja. Dečaci su polugama vadili kamenje iz obližnjih ulica, a njena posada žena, nosila je osam do deset odjednom u malim kutijama sa okruglim nogama do ljudi koji su radili na katapultima. Osam žena vuklo je zajedno spregnuto kanapima. Teška kutija sa svojim mrtvim teretom kamenja izgledala je nepokretna, sve dok, na kraju, kada bi sve povukle, njene okrugle noge ne bi iznenada stale da se okreću; vukle bi je uzbrdo do kapije u jednom zaletu, dok se iza njih razlegalo kloparanje i truckanje, ispraznile je, pa zastale dahćući na trenutak, otklonile kosu s očiju i krenule nazad vukući bučno prazna kola po još kamenja. Radile su to celo jutro. Kamenje i konopci izazvali su plikove na Rolerinim tvrdim šakama. Otkinula je četvrtaste komade sa svoje tanke kožne suknje i pričvrstila ih preko dlanova sa remenovima sandala; pomoglo je, tako da su se i druge žene ugledale na nju. — Volela bih da niste zaboravile kako se prave vazkoli — doviknu ona Seiko Esmit dok su se bučno spuštale ulicom vukući nezgrapna kola koja su

se truckala iza njih. Seiko nije odgovorila; možda nije ni čula. Radila je ovaj naporan posao — izgledalo je da nema slabića medu dalekorođenima — ali napetost pod kojom su bili primećivala se na Seiki; radila je kao u transu. Jednom kada su prišle kapiji, Gaali započeše da ispaljuju buktinje koje su padale pušeći se i tinjajući na kamenje i ciglene krovove. Seiko se borila sa konopcima poput zveri u stupici, skrivajući glavu kada bi plameni predmeti preletali preko njih. — Padaju napolje, ovaj grad se neće zapaliti — reče Roleri nežno, ali Seiko okrenuvši glavu u stranu da ne bi gledala, uzvrati: — Bojim se vatre, bojim se vatre... Ali kada je jedan mladi muškarac sa samostrelom bio odbačen sa svog uskog ispusta na zidu pogođen posred lica kamenom iz gaalske praćke i kada se razbio o tie pored njih, oborivši dve upregnute žene i uprskavši njihove suknje svojom krvlju i mozgom, Seiko je bila ta koja mu je prišla i položila tu razmrskanu glavu sebi na kolena, šapćući zbogom mrtvom čoveku. — Bio je iz tvog roda? — upita Roleri kada se Seiko ponovo upregnu i one nastaviše. Alteranka odgovori: — Svi smo iz istog roda u gradu. Bio je to Jonkendi Li, najmlađi u veću. Mladi rvač iz arene na velikom trgu koji je sijao u znoju i likovanju i koji joj je kazao da slobodno šeta gradom kuda god poželi. Bio je prvi dalekorođeni koji joj se obratio. Nije videla Jakoba Agata od preksinoć, jer je svaka osoba, čovek ili dalekorođeni, koja je ostala u Landinu imala svoje zaduženje i mesto, a Agatovo je bilo da se svuda nade, da održi grad sa hiljadu pet stotina ljudi protiv sile od petnaest hiljada. Što se dan više bližio kraju umor i glad umanjivali su joj snagu i on poče da joj se privida, opružen na krvavom kamenju dole na drugoj glavnoj tački napada, morskoj kapiji iznad stena. Žene koje su vukle sa njom prestale su sa radom da bi pojele hleb i sušeno voće što ga je doneo jedan veseo momak koji je vukao kola sa okruglim nogama puna hrane; jedna ozbiljna mala devojka koja je s mukom vukla kožu s vodom dade im da piju. Ovo je okrepilo Roleri. Bila je ubeđena da će svi umreti, jer je videla, sa vrhova krovova, kako se okolna brda crne od neprijatelja: nije im bilo kraja, a jedva da su počeli sa opsadom. Takođe je

bila sigurna da Agat ne može biti ubijen i da će i ona živeti dok on bude živeo. Kakve veze ima smrt sa njim? On je bio život; njen život. Sedela je na kaldrmi ulice s uživanjem žvaćući tvrd hleb. Sakaćenja, nasilje, mučenje i užas okružavali su je sa svih strana na udaljenosti bačenog kamena, ali ona je sedela žvaćući hleb. Tako dugo dok budu uzvraćali svom raspoloživom snagom, svim svojim srcem kao što su do sada činili, bili su zaštićeni bar od straha. Ali nedugo potom uslediše teški trenuci. Dok su vukle svoj pretežak teret prema kapiji, zvuk kloparanja kola kao i ostali zvuči behu ugušeni neverovatnim urlikanjem s druge strane kapije, tutnjavom nalik na zemljotres, tako dubokom i bučnom da se osećala i u kostima, a ne samo u ušima. I kapija poskoči na gvozdenim šarkama, zatrese se. Tada ugleda Agata, na trenutak. Trčao je predvodeći veliku grupu muškaraca naoružanih lukovima, strelama i pištoljima za strelice iz nižeg dela grada i uzvikujući naređenja drugoj grupi na zidinama dok je hitao. Sve žene se raspršiše dobivši naređenje da se sklone bliže centru grada. Hau, haiu haul razli se glas gomile na kopnenoj kapiji, buka toliko jaka da se činilo kako je sama brda stvaraju i da će podići i stresti grad sa stene u more. Vetar je bio britko hladan. Grupa joj se raspala, svuda je vladala pometnja. Nije imala čime da uposli ruke. Spuštao se mrak. Dan još nije bio toliko star, još nije bilo vreme za tamu. Iznenada ona shvati da će, u stvari, umreti, poverova u smrt; stajala je nepokretna i tiho plakala, tamo u praznoj ulici između visokih, praznih kuća. U jednoj bočnoj ulici nekoliko dečaka vadilo je kamenje i nosilo ih dole za podizanje barikada koje su bile izgrađene preko četiri ulice što su vodile na glavni trg, podupirući kapije. Ona im se pridruži da bi se ugrejala, da bi nešto radila. Radili su ćuteći, njih petšest, obavljali su posao pretežak za njih. — Sneg — reče jedan od njih blizu nje, prekinuvši rad. Ona podiže pogled sa kamena koji je gurala stopu po stopu niz ulicu i ugleda bele pahulje kako se kovitlaju ispred nje i svakog časa postaju sve gušće. Svi se