Carobni sneg-A.J.-Cronin

nela012

2 A . DŽ . K ron in Čarobni sneg N a s l o v o r i g i n a l a : A. J. Cronin ENCHANTED SNOW P r e v e l a s e n g l e s k o g L J E R K A R A D O V I C IZDAVAĈKO PREDUZEĆE »BRATSTVO JEDINSTVO« N O V I S A D — 1975.

3 Glava 1 Onoga trenutka kad je devojka ušla u voz. Merid oseti kako ga obuzima čudno uzbuđenje. Bilo je rano, tog ledenog februarskog jutra, i kroz maglu se moglo razaznati da su u stanici Seldkirhe. Probudivši se, Merid ju je gledao kako je u suprotnom uglu kupea zauzela mesto i nepomično sedela, okrenuvši malo lice od njega i ne obraćajući nikakvu paţnju na njegovo uporno ispitivačko gledanje, tako mirna i usamljena na pozadini snega i borova da je izgledala skoro kao priviđenje. Na udarac gonga voz ponovo pojuri kroz zimski predeo Tirola. Točkovi su mu tako tiho klizili po sleđenim šinama, a brektanje dveju lokomotiva bilo je tako prigušeno snegom da je izgledalo kao da se kreće bez stvarnosti. Sneg se video na sve strane, dubok i lep, očišćen sa ţelezničkih šina. Pod njegovim teretom savijale su se grane borova i krovovi signalnih stanica i sakrivale male planinske kolibe koje su se šćućurile zaklonjene planinom. Ali Luisa Merida, sada potpuno budnog, nije zanimao svetlucavi alpski prizor. Pogled mu je neprestano prolazio pored dremljive prilike njegove sestre Koni i proučavao pridošlicu s nekom čudnom i delom zbunjenom napetošću, kao u čoveka koji je istovremeno i iznenađen i prestravljen. Odjednom je osetio neku neobjašnjivu ţelju da govori, da joj se obrati. No Koni prva prekide ćutanje. Promeškoljivši se iz šćućurenog poloţaja, namršti se zbog neudobnosti, protegnu se, protrlja oči i mrzovoljno izjavi da više ne moţe spavati. — Ovaj voz će me na kraju ubiti — uzdahnu ona. — Zašto se nismo lepo vratili u Kel i uhvatili Orijent-ekspres, sam gospod zna. Ali ako se ne moţemo odmarati, mislim da bar moţemo jesti. Cimnuvši nabrekao ruksak, strpa ga na krilo, pripremajući se da neprijatno stanje iskoristi na što bolji način, i zevajući otpakova doručak — kifle i sveţi maslac, šunku i kobasice, perece i termos s toplom kafom, koji su sinoć poručili u hotelu u Minhenu. Iz otčepljenog termosa kafa divno zamirisa; ali kad mu je Koni napunila solju, Luis je mahinalno prihvati. Pošto je oklevao za

4 trenutak, odjednom se okrenu sestri i s nemom usrdnom molbom pokaza devojku koja je sedela u kupeu. Koni je iznenađeno pratila njegov pogled. Bila je zaista iznenađena tim interesovanjem, neočekivanim od nekoga ko je tako rezervisan i ćutljiv kao što je njen brat. Ona slegnu ramenima i načini onu detinju grimasu koja joj je bila tako svojstvena. No, pokoravajući se njegovoj ţelji, nagnu se prema devojci u uglu s prijateljskim pokretom. — Mi ćemo sada doručkovati. Kola za ručavanje prikačiće tek u Insbruku. Izvolite s nama? Iz početka je izgledalo da devojka nije čula, jer je i dalje sedela nepokretna i tako potpuno daleka. Ali najzad polagano okrenu glavu. — Ne, hvala — odgovori tihim glasom. Pre nego što je i shvatio, Luis poče razgovor, pokušavajući da je nagovori. — Molim vas, izvolite. Nemamo bogzna šta, ali biće nam milo da to s nama podelite. Devojčin pogled se pokrenu, prvi put, prema njemu, i u tom trenutku, kao pod dejstvom neke nepoznate sile, on oseti kako se sav stresao. Bile su široke, te oči, i plave, bistre, ledenoplave; tako daleko od njega, tako uznemirene i ispunjene takvom beskrajnom tugom. — Zbilja ne bih mogla ništa da jedem — odgovori ona. — Pa ne morate jesti — Odgovori Luis veselo. — Samo šolju kafe. Tako je hladno: ove vozove ne loţe kako treba, a mi se sve vreme penjemo, penjemo se pravo u planine. Nastade ćutanje. Njen pogled, prošavši pored njega, zaustavi se trenutak na ledenim, snegom zaodenutim vrhovima. Ona malo zadrhta. — Da, tamo je jako hladno. — Ona se s mukom pribra i silom osmehnu. — Jako ste ljubazni. Rado bih popila šolju kafe, ako imate dovoljno. Luisu srce zaigra od radosti zbog njenog prihvatanja. On joj ponudi svoju šolju iz koje još nije pio i ne obazirući se na Konino otvoreno zaprepašćenje, posmatrao ju je dok je obema rukama drţala šolju i srkala vrelu kafu. Njeni hladni obrazi malo se zagrejaše. On primeti kako joj je haljina jednostavna, od tankog

5 plavog serţa, pomalo iskrzana na rukavima. Njene male crne cipele bile su prilično iznošene. Nije imala krzneni kaput, već kaput zagasite boje od skromnog materijala. A njena torbica koja je leţala pored nje bila je od jeftinog smeđeg materijala. Luis nesvesno potraţi njen kofer da na njemu nađe njeno ime. Ali na koferu nije bilo ni nalepnice ni imena. Nastade ćutanje, čudno, neprijatno. Ali ne zadugo. Ćutanje je retko bilo dugo kad je Koni bila prisutna. Koni je bila svetska šampionka u brbljanju. Pripalivši cigaretu ona zabaci plavu kosu i skupi se na sedištu, osveţena i ţivahna kao mačkica posle čančića mleka. — Da se predstavimo — reče veselo. — Ja sam Koni Merid, a ovo je moj brat Luis. Mi smo Amerikanci. Proveli smo tri nedelje tumarajući po Evropi — znate, Strasbur i Salcburg i tako dalje, a sada idemo u Beč da se sastanemo sa jednim prijateljem, Stivom Lenardom — on je inostrani dopisnik njujorškog Dispatch-a. Radujem se Beču, ali — i mahnu prema prozoru — moram priznati da bih volela da provedem neko vreme u ovim planinama. — Ona zastade da uhvati dah. — Zaista se čovek uzbudi, zar ne, kad pogleda to divno sneţno prostranstvo? Na to postavljeno pitanje, direktno i neizbeţno, devojka u uglu je morala podići oči. Usne joj se naglo stisnuše. — Ne — odgovori ona turobno, — u tim planinama za mene nema uzbuđenja. Ponovo zavlada isto ono sporo, mučno ćutanje. U tim rečima nije bilo grubosti, već neke čudne tuge koja je produbila Meridovo interesovanje, ali je on i dalje bio u nedoumici. Međutim, Koni nije bila toliko osetljiva na napetost u vazduhu. Ona povuče dug dim cigarete. — Vi ste Engleskinja, zar ne? — Da. Mada ne ţivim u Engleskoj. Veliki deo ţivota sam provela u Evropi. Idem — idem iz Minhena. — Zbilja? — Na Koninom licu probudi se interesovanje. — Sigurno često dolazite ovamo u planine? Obrazi druge devojke se malo zarumeneše. Njena tuga dirnu Merida do dna duše i natera ga da se i protiv volje umeša. On pogledom dade sestri znak da prestane i upita:

6 — Zar ne misliš Koni da je malo prerano da postavljaš sva ta pitanja? Nije li se izraz olakšanja trenutno pokazao na licu nepoznate? Merid to ne bi umeo reći. Dok je voz s mukom napredovao, boreći se sa usponima, sve većom teškoćom ulazeći u tesnac među stenama pokrivenim snegom i korom od teških stalagtita, nalik na dugu, plavu, podzemnu, tajanstvenu pećinu, on je neprestano krišom gledao bledu siluetu preko puta. Trudio se da suzbije u srcu to ushićenje i zbrku. Nije shvatao to iznenadno raspoloţenje koje ga je, zahvaljujući nekim čudnim okolnostima i slučajem, obuzelo. On je bio praktičan čovek, čvrstih i uravnoteţenih pogleda. Smatrao je da su mu glupi, slučajni ljubavni doţivljaji potpuno strani. A ipak nije mogao smiriti kucanje svoga srca. Niti je mogao potisnuti misao da je taj susret sa tom divnom devojkom, nad koju se nadvila senka neke nepoznate nesreće, prosto predodređen. Ćutanje je potrajalo nekih pola sata. Devojka je sedela vrlo mirno, podbočivši se, pogleda odlučno upravljenog na knjigu koju je u međuvremenu izvadila iz torbe. Odjednom, dok su tako sedeli, otvoriše se vrata kupea i kondukter, koji je išao kroz hodnik pun promaje, proturi glavu kroz vrata i objavi pevajućim glasom: — Lahen, sledeća stanica. Pripremite pasoše, molim. Ne zaboravite. Pripremite sve pasoše za Lahen. — I izgubi se. Merid bi se mogao zakleti da je primetio kako su se prsti koji su drţali knjigu odjednom ukrutili. U stvari, čitavo devojčino telo odjednom se ukrutilo. Voz je postepeno usporavao. Kočnice zaškripaše i u istom trenutku devojka spusti knjigu i stavi ruku na dršku kofera. Merid pomisli da ga ţeli podiči na rešetku. On reče: — Mogu li vam pomoći? — Veliko hvala — odgovori ona jedva čujnim glasom. — Ali ja izlazim ovde u Lahenu. — Dok je govorila, pojavi se siva i napuštena dugačka stanična zgrada. Voz se iznenadno trţe, i već su stajali. Devojka odmah ustade. Izgledalo je kao da je prikupila snagu. Ledeno bleda, čvrsto drţeći kofer, oprosti se od Merida i njegove sestre letimičnim pogledom i iziđe na peron. Onda je nestala, izgubila se zaodenuta velom snega koji je padao.

7 — Prilično je hladna, zar ne? — uzviknu Koni. Merid polagano odmahnu glavom. — Nije hladna. Koni. Smrtno je uplašena. Koni zinu od čuda. — U svakom slučaju, ţurila je. Vidi, ostavila je knjigu. — To je bilo tačno. Na sedištu, zaboravljena, leţala je knjiga koju je devojka čitala. Pre nego što je Koni stigla da se umeša, Merid dohvati knjigu. Bio je to jedan nemački roman, delo Hajnriha Mana. Merid je otvori. Onda mu srce nanovo zakuca. Na prvoj stranici bilo je napisano: »Silviji Ulvin od Karla«, a ispod toga reči: »U gostionici Hone, Krigeraip Dok je Merid zurio u te napisane reči. čuo je, kao kroz maglu svojih osećanja, korake koji su dolazili hodnikom. On instinktivno zatvori knjigu i spusti je u dţep. Samo što je to učinio, uđoše dva austrijska policijska sluţbenika. Pošto su briţljivo pregledali kupe, posvetili su veliku paţnju pasošima koje im je Luis pruţio. Onda stariji reče na nemačkom: — Vi ste ovde sami? — Pa naravno — reče mirno Luis. Luis je prosto osećao kako mu policajac ispituje lice; onda zadovoljan, pokloni se učtivo i ode s drugom. — Šta su hteli? — zapita Koni radoznalo. — Oh, ništa — reče Luis, zavalivši se u ugao. — Uobičajena formalnost. Ali iza njegovog ravnodušnog ponašanja bujalo je duboko i neočekivano osećanje. I dok je voz odlazio iz stanice, točkovi su mu jednolično urezivali u mozak reči, rugajući mu se i preklinjući ga. Prvo, njeno ime se pojavilo: Silvia Ulvin, lepo ime, a onda one čudne nedokučive reči: »U gostionici Hone, Krigeraip.«

8 Glava 2 Hotel Bristol gleda na Ringštrase, na minut od opere. a njegov rang najboljeg hotela u Beču jasno se vidi po portirovim širitima. Bilo je šest sati uveče. Bilo je prošlo tri dana od one jutarnje epizode u lokalnom vozu iz Seldkirka. Sedeći uspravno na ivici sofe u ljupkom apartmanu, koji je Koni za njih odabrala, Merid je smrknuto pokušavao da se usredsredi na evropsko izdanje njujorškog Dispatch-a. Bio je sam u sobi. Visoko pozlaćeno ogledalo pokazivalo je njegovu napetu i nepomičnu dugonogu priliku. Jedna bora duboko mu se bila usekla u čelo. Tako gledano, njegovo lice imalo je neku finoću i oštrinu, kao lice čoveka koji je celog ţivota stremio jednom fizičkom idealu. Godinama se Luis mučio da postane ţilav, da očvrsne svoju telesnu građu, kako bi mogao izdrţati. Ipak mu je, kao nasledniku velike parobrodske linije, bilo potrebno malo nagovora od strane njegovog oca da kao mladić počne sluţbu i da uči postepeno parobrodarska i ţivotna pravila. Ušao je, kako kaţu, na pramcu, a izašao na krmi. Spavao je napolju, visio na poprečnicima jarbola, dok je severoistočni vetar zavijao punom snagom furije među konopcima i jedrima. Ţiveo je spartanski. Sada je kao tridesetogodišnjak i jedini direktor Brodovlasničkog društva Merid, posle očeve smrti pre dve godine, više ličio na brodskog pomoćnika nego na veoma uspešnog poslovnog čoveka. Ţene su u njegovom ţivotu igrale malu ulogu. Ne zbog toga što je bio stidljiv, ili nespretan, ili dosadan. Zbog njegove neosetljivosti prema njihovim lepim kćerima mnoge matrone iz visokog društva jele su se od nezadovoljstva. Ali ovde, na ovom evropskom putovanju, na koje je krenuo više zbog Koni nego zbog sebe, dogodilo se ono neočekivano, iznenadno, neobjašnjivo. Slučajan i prolazan susret. Devojka koju nije poznavao, koju nikad nije video, koju više nikad neće videti. No iskra je blesnula, sjajna i blistava, u njegovoj duši. Još i sada dok su ga toboţe zanimale stranice Dispatch-a, njeno lice ga je progonilo i nije mu dalo mira. I dok je tu sedeo, ljut na samog sebe, boreći se s mislima koje su

9 mu bludile, vrata apartmana se otvoriše. Prethodno se začu smeh, a onda uđoše Koni i Stiv Lenard. Izgledali su kao ljudi koji su posetili i koji još nameravaju da posete zabavna i prijatna mesta. — Gle čoveka koji dolazi u Beč i ostaje u hotelskoj sobi! — uzviknu Stiv pokazujući Merida. — Šta je s tobom, Luise? Zašto tvrdoglavo sediš tu u sobi? Propuštaš sjajan provod. — Bili smo u Kalenbergu — obavesti Koni veselo svoga brata. — Prekrasan pogled! Onda me je Stiv odveo na jedno mesto na divnu čokoladu i kolače — čini mi se da nikad u ţivotu nisam ništa bolje jela. — Proslavila se — reče Stiv. — Pojela je šest kolača, ili sedam? Ţao mi je što te moram obavestiti, Luise, da tvoja sestra nema stida. Da je silom nisam odvukao, još bi bila tamo. Ne znam šta je to; kad god sam s njom, zbog nje se bune moja najtananija osećanja; a ipak joj redovno, od šeste godine pa nadalje, kupujem poslastice i nakit. — To je ljubav — reče Koni. Stiv uzdahnu. — Ma koliko da nisam sklon da to pomislim, moţda i jeste. — Ponovo uzdahnu i udobno se smesti u naslonjaču. Bio je to lep mladić ciničnog, izveštačenog drţanja, kojim je prikrivao izvanredno prijatnu i ponekad skoro naivnu prirodu. A sada upitno pogleda Luisa. — Govoreći sa gledišta čoveka u hotelskoj sobi, — reče on — šta misliš o ovoj zemlji? — Izgleda sasvim prijatna, ono malo koliko sam video. — To je spoljašnost — reče Stiv. — Ako zaviriš iza nje. . . da li si čuo neke priče o koncentracionim logorima . . . — Da li su zaista tako strašni kako se priča? — zapita Koni. — Gori. I tako ih pretrpavaju da će se raspasti. Pristojne, inteligentne građane, učitelje i profesore, naročito — sve su pozatvarali, jer neće da se ulaguju vladi. E pa — slušaj! — reče on odjednom, ispravivši se. — Moramo poći. Opera počinje u osam, a prvo moramo večerati. Luis odmahnu rukom da ne pristaje. — Nešto mi se ne ide u operu. — Šta? Posle sve one muke da nabavim karte? Slušaj, Luise, ne znam šta te je spopalo, ali u slučaju da ne znaš, na najboljem si putu da se pretvoriš u pravog gnjavatora koji kvari društvo.

10 Luis primeti da se njegov prijatelj iskreno uzbudio. Onda pristade. — Pa, dobro, Stive, idem. — To je već bolje. — Biću gotova za minut — obeća Koni polazeći u spavaću sobu — i lepša nego ikad. Ostala je tamo dvadeset minuta, doterujući se. Ni Luis ni Stiv se nisu trudili da se presvuku. Večerali su dole u restoranu, a onda prešli pravo u operu. Kad su stigli, kuća je bila skoro puna: davala se opera »La Boheme,« koju su Bečlije uvek voleli. Predstava je bila sjajna, no Luis nije osećao nikakvo oduševljenje. Kad je orkestar počeo uvertiru, za trenutak ga je obuzela uzvišena lepota muzike: ali, mada je prizor bio ljubak, a pevanje savršeno, njegove misli su bile daleko od te sjajno osvetljene pozornice. Ma koliko da se trudio, nije se mogao usredsrediti. Uhvatio je sebe kako se osvrće po gledalištu, kao da traţi jedno izgubljeno lice. U operi je bilo mnogo lepih ţena. Svaku je pogledao. Onda je odvratio pogled. Nijedna nije bila ona. Bilo je nemoguće zaustaviti dubok, podsvestan tok njegove sudbine. Za vreme pauze, dok su šetali po foajeu, on se odjednom okrenu Lenardu. Postavio je pitanje pre nego što je bio i svestan toga. — Kaţi mi, Stive, Kakvo je to mesto koje se zove Krigeraip? Lenard, koga je Luis prekinuo sred jedne primedbe, pogleda druga u čudu. — To je planina. Zašto? — Gde? — Daleko odavde. Na granici, iza Burštega, bogu iza leđa. Stenje, sneg i glečeri. I tamo ne cvate runolist. Luis se neprimetno osmehnu, kao da se smeška nečem duboko u sebi. Izgledalo je da mu se vratilo raspoloţenje. Ostatak večeri bio je izvrsno raspoloţen. Ali uprkos Stivovim protestima, nije hteo posle opere da ide da nešto pojedu, i rano se povukao u svoju sobu. Sutradan izjutra, pre nego što se hotel potpuno probudio, Luis ostavi Koni jedno pisamce, u kome joj je kazao da neće biti u Beču nekoliko dana i savetovao joj da sa Stivom razgleda grad. Onda pođe neopaţen u Krigeraip.

11 Glava 3 Lako je bilo da se vrati u Lahen. Tu su počele njegove prve teškoće. Kad je izašao iz voza, dok je stajao na ledenom vetru na onom istom peronu na kojem je video Silviju kako nestaje, osetio je kako ga obuzima ushićenje. Ali se ono stišalo kad je video, izišavši iz stanice, da je nemoguće naći saonice. Pod nastrešicom je stajalo samo dvoje saonica, čiji su konji, zamotani u bezbroj vreća, spavali pored mangala naloţenog ugljenom. Oba vozača jednostavno su odbila da krenu na to dugačko putovanje u Krigeralp. Rekli su, slegnuvši ramenima, da bi moţda mogao nagovoriti Hajnriha da pođe, ali da oni nisu ludi i da neće ići. Na drugoj strani beţivotne ulice, prekrivene snegom, preko puta stanice, nalazila se mala kafanica iz koje je dopirao oštar zvuk jeftinog rada. Tu je bio Hajnrih, šćućuren udobno ispred vatre, s knjigom pri ruci. U početku, kad mu je Luis postavio pitanje, nije odgovorio. To je bio spor seljak, sitnih očiju i izboranog i neverovatno preplanulog lica. On odjednom pogleda iskosa, lukavo, ali ipak dobroćudno. — Daleko je to mein Herr. 1 Osam hiljada metara do Krigeralpa — a gostionica Hone — on slegnu krupnim ramenima kao i oni drugi — nije mesto za vas. — Zašto ne? — To nije kao Burgšteg, mein Herr. Nema Grand hotel. Nema igranja. Nema bara. — Vi mi ga baš preporučujete — reče Luis gledajući ga uporno. — Naterali ste me da poţelim da odem tamo više nego ikad. Hajnrih se neočekivano nasmeja. Izgledalo je kao da shvata šalu. — To je bolje — klimnu Luis glavom — ali još nešto o gostionici. — Voleo bih da stignem tamo što pre. — On izvadi iz dţepa novčanicu i pruţi je ćutke. Kad je ugledao broj na novčanici, Hajnrih razrogači oči. — To je daleko i visoko — promrmlja on. — Dva, tri sata saonicama. A sneg nailazi. — On pokaza rukom prema nebu. — 1 Mein Herr — moj gospodine (nem.) prim. prev.

12 Mnogo snega. Sve vreme pada... — On zastade, oblizavši usne, pogleda uprtog u novčanicu. To je za njega bilo suviše. Odjednom se novčanica nađe u njegovoj ruci. I uz taj pokret, kao da se oslobađa svih odgovornosti, on pusti neki grleni zvuk u znak pristanka. Ispi pivo i naglo ustade, dajući Luisu znak da se spremi da odmah pođu. Deset minuta kasnije konj je bio upregnut, i Luis i Hajnrih, pokriveni grubim ćebadima, smestiše se u saonice. Hajnrih doviknu kratku, oštru zapovest ţivotinji. Konj krete. Lahen je ostao za njima. Uskoro počeše da se penju nizom krivudavih uspona u veće nadmorske visine. Prizor je bio savršen. Iza njih je leţalo selo, šćućureno kao ptičica u belim nedrima doline, dok se pred njima, i s obeju strana, dizala neuporediva divota Dolomita. Oko njih su se lomili i rušili veliki krševiti vrhovi, s nabacanim stenama i načičkani borovima, diţući se visoko u beskrajnoj veličanstvenosti, probijajući sam nebeski svod. Na sve strane video se sneg. Sneg i tišina. Usred tog snega i tišine, osećanje beznačajnosti čoveka bilo je snaţno i uţasavajuće. Kretali su se kao mravi na licu nekog velikog ledenog svemira. Dva čoveka su malo pričala u saonicama. Izgledalo je da Hajnriha brine vreme. Stalno je pogledavao na nebo, a oko jedanaest sati, kad se nekoliko prvih probnih pahuljica pretvorilo u vejavicu, njegovi pogledi Luisu bili su puni pravdanja i prebacivanja. Nešto pre podneva stigli su do jedne male postaje, gde je Hajnrih odmorio i nahranio konja. To je bila bedna koliba, poslednje ljudsko boravište pre prostranstva Krigeralpa, i sa slabom ponudom, što se tiče hrane. Jelovnik su sačinjavali malo crnog hleba i sir. Dok su jeli, Hajnrih je tiho pričao s čovekom koji je vodio radnju. Luis nije čuo ni jednu jedinu reč, ali je tačno procenio da govore o njemu. Ma kako da je koliba bila bedna, izgledala je, kad su pošli, kao pravi raj od udobnosti u poređenju s vihorom koji im je duvao u lice. Sada su se penjali sve više, mnogo više strmim, sve uţim putem. Drveća više nije bilo; a vetar, urlajući preko pustih padina, bacao im je sneg u oči, gušeći ih i zaslepljujući tako sitnim česticama da su podsećale na oblake pare. Probijali su se s mukom. Na najgorim uzvisinama morali su izaći iz saonica i ići iza njih,

13 presamićeni, da se zaštite od orkana, a pri svakom mučnom koraku upadali bi preko kolena u tek napadali sneg. Merid nije umeo da pogodi koliko su se dugo peli; bio je tako spetljan i umotan da nije mogao izvaditi sat. Ali kasno popodne, baš kad se počeo plašiti da će ih uhvatiti mrak, našli su se pred jednom naročito strmom klisurom; tu, kao da se tajanstveno pojavila na vidiku, stajala je gostionica Hone. Bila je to dugačka kuća okruţena oronulim kolibama a nad njom su se nadvisile strme padine. I ona je bila stara, koliko je Luis mogao prosuditi po malim, uvučenim prozorima, upalim krovom i pragovima. Unutra je već gorela lampa, i svetlela je iz donjeg prozora. Luis nije ţalio što je vidi. Zgrčen i ukočen, spustio se iz saonica i zakucao na prednja vrata. Vrata otvori čovek poodmaklih srednjih godina. Trenutak je stajao nepomičan, gledajući Luisa krupnim sjajnim očima. Bio je to čudan čovek, jake telesne građe, čupave kose i brade, finog lica, pun tihog dostojanstva, uspravnog i plemenitog drţanja. Luis prvi progovori: — Mogu li dobiti sobu? Imali smo prilično teško putovanje, i bićemo srećni da dobijemo krov nad glavom. Gostioničar je za trenutak gledao uplašen. Onda se učtivo izvini. Odgovori: — Oprostite mi. Iznenadio sam se, pa vas nisam pozvao unutra. Ne očekujemo mnogo gostiju po ovakvoj mećavi. Uđite, izvolite. Odvešću vas u sobu. Unutra, gostionica je potvrdila prvi utisak starosti. Bila je to čudna stara kuća, s uskim hodnicima i strmim drvenim stepenicama ukrašenim jednostavnom rezbarijom. Luisova soba je bila mala i primitivna, ali zidovi od borovine bili su besprekorno čisti. Gostioničar spusti sveću kojom je osvetljavao put. — Nadam se da vam je udobno — reče on s istim onim rezigniranim dostojanstvom. — Večera je skoro gotova. U šest sati. Dole. Prepušten sebi, Luis se osvrnu po polumračnoj sobi, s drţanjem čoveka koji je navikao da se oseća kod kuće na najčudnijim mestima. Pošto je prebrojao nameštaj, širom otvori mali prozor uokviren olovom. Jak vetar punom snagom odmah dunu u sobu, donoseći sa sobom osećanje usamljenosti, beskrajne udaljenosti tog

14 malog mesta, smeštenog na ogranku Krigeralpa, iznad sveta. Ali sve ga to nije obeshrabrilo. »Ovde sam,« pomisli on, s onim unutrašnjim tajnim ushićenjem; »ovo je moje sadašnje odredište, jer je ona, znam, takođe ovde.« Odozdo zazvoni zvono da ga podseti na večeru. On oplaknu ruke i lice u ledenoj vodi iz krčaga, obrisa ih grubim ubrusom i siđe dole. Trpezarija se pruţala polovinom duţine zgrade; bila je dugačka i niska. Uzan sto od borovine, nad kojim su se ljuljale dve lampe, okruţen jednostavnim klupama, skoro ju je potpuno ispunjavao. Kad je Luis ušao, njegovo srce, koje je lupalo od iščekivanja, odjednom zastade. Za stolom je već bilo troje. Ali Silvija nije bila tamo. Prikrivajući svoje razočarenje on se malo pokloni i sede. Ono troje prestadoše jesti i otvoreno se zagledaše u njega. U čelu stola sedela je devojka našminkanog, lepog, ali očajničkog i mrtvački bolesnog lica. Disala je prilično brzo, prigušujući kašljanje s vremena na vreme. Na sebi je imala šal skrletne boje i kratku ţućkastu suknju. Mada je njena bolest bila očigledna, još je posedovala ostatke prefinjene ljupkosti. Pored nje stajao je prenosni gramofon, a pored nogu joj je bilo majušno pseto. Pušila je, jedva dotičući jelo. Pored nje su sedeli jedan muškarac i jedna ţena, sumoran, trezven par, čije je pošteno bračno stanje bilo urezano na njihovim dosadnim neljubaznim licima. Jeli su obilno, i ubrzo prestadoše da zagledaju Luisa, usmerivši paţnju na supu. Ali devojka to nije činila. Ne skidajući očiju s Luisa, čekala je da ga posluţi mala servirka; onda pripali još jednu cigaretu i reče na sasvim dobrom engleskom: — Zdravo! — Zdravo! — reče Luis. — Lepo veče. — Divno — reče Luis bez oduševljenja. Devojka se neočekivano nasmeja, kratkim smehom koji se nekako pomeša sa njenim kašljem. Kad se povratila, ona reče: — Ne brinite. Ja samo pokušavam da budem ljubazna. Moţda

15 bi bilo bolje da se predstavim. Fraulein2 Rudi, iz Beča, kad sam kod kuće. A ovo je moj mali Bili. — Psetance sede, moleći, a oči pune preklinjanja blistale su mu nad ruţičastim jezikom. — S moje leve strane imamo Herr i Frau3 Sac iz Rozenhajma. — Pri pominjanju njihovih imena, supruţnici podigoše pogled i kruto se pokloniše Luisu, kao par mehaničkih lutaka. — Oni ne razumeju dobro engleski kao ja. Mogu da kaţem istinu o njima. Tako su uţasno dosadni. Ništa drugo ne rade, već samo jedu i skijaju se. Oboţavaju skijanje. Uče kod Karla Edlera. Svi koji dolaze ovamo oboţavaju skijanje — ili imaju malu bolest u grudima kao ja. Ja nisam jako bolesna — dodade i osmehnu se na njega svojim nenameštenim osmehom. — Samo malo bolesna u grudima. — Tako — reče Luis. U taj mah se otvoriše vrata i na njima se pojavi jedan mali čovek, ţustar i nenametljiv mali čovek u urednom plavom odelu i lepoj čistoj košulji. Imao je cvikere sa zlatnim rubom i zlatan satni lanac. Pribliţavajući se ţiyahno stolu, pokloni se Luisu uz obilje učtivih fraza i mnogo udaranja petama pre nego što je seo. — Herr Oberholer — predstavi ga Fraulein Rudi s istom ironičnom nemarnošću. — Iz Insbruka. Ne pije. Ne puši. Voli samo brda. — Ja,4 — Herr Oberholer se dobrodušno osmehnu na Luisa kroz svoja debela sočiva — zbog toga sam ovde. Za vreme odmora uvek dolazim u brda. Inače sam u gradovima. Znate, po zanimanju sam trgovački putnik. Luis klimnu glavom. Herr Oberholer zagrabi kašiku supe, obliza usne i okrenu se pokroviteljski prema Rudi. — Zašto ne jedete, draga moja? To je dobro za vas, ta supa, kad je tako hladno veče. To vam daje snagu. — Imam dovoljno snage — odgovori Rudi s neočekivanom gorčinom. — Kad se sruši ta prokleta gostionica, znaćete da sam je ja gurnula. Mali čovek se počeša, pomalo ţalostivo, po kratko podšišanoj 2 Fraulein — gospođica. 3 Frau3 Fraulein — gospođica. — gospođa (nem.). 4 Ja — da (nem.) prim. prev.

16 kosi. Ali se brzo pribra i okrenu Luisu. — A zašto ste vi došli u gostionicu Hone, dobri moj prijatelju? Zanima li vas zimski sport? — Mene svi sportovi zanimaju — reče ljubazno Luis. — Doista! Hoćete li dugo ostati? — Pa, zavisi. — A odakle ste? Moţda iz Minhena? — Ne — odgovori neodređeno Luis. — Prosto putujem po zemlji. — Razumem — osmehnu se mali čovek. Njegove oči, čudno smanjene staklima za kratkovidost, za trenutak počinuše na Luisu, a onda se ljubazno ukloniše. Nastade ćutanje. Pošto su pojeli supu, sledeće jelo, jednostavni teleći paprikaš s krompirom, uneo je gostioničar za koga je Luis sada doznao da se zove Anton. Snaţan, ozbiljan čovek, sam ih je posluţivao, zadrţavajući se u pozadini nekoliko minuta. Zatim se nečujno udaljio. Luis je gledao u svoj tanjir, potpuno svestan ujedinjene radoznalosti ostalih gostiju. Njihovi pogledi ga nimalo nisu zbunjivali. No, postepeno je osećao da se nad njega nadvija teţak oblak. Njegovo ranije ushićenje zbog dolaska bilo je iščezlo, a zamenilo ga je osećanje neuspeha i sete. Odjednom je sagledao ludost svog poloţaja. Bilo je pravo bezumlje to što je došao ovamo, što se tako usamio među tim stranim ljudima. Osećao se kao ţrtva luđačke halucinacije, fatamorgane koja ga je dovela do besciljnosti. A onda, kad je dospeo do najdubljeg ponora svoje utučenosti, vrata se ponovo širom otvoriše. Luis nagonski diţe glavu. Srce mu besomučno zalupa kao da se guši. Dve osobe uđoše u sobu. Prvi je bio snaţan mladić u debelom skijaškom odelu. Druga, Silvija Ulvin. Dok je prilazila stolu, stvarnija, lepša nego što ju je zamišljao, Luisove sumnje najzad iščezoše. Sada je znao da ga je ona ovamo privukla, ona koja je godinama ispunjavala njegov unutrašnji ţivot.

17 Glava 4 Nekoliko trenutaka Silvija nije primećivala Meridovo prisustvo. Na licu joj se odraţavala ona tuţna zabrinutost koju je imala u vozu. Pogled joj je bio oboren. Zauzevši mesto pored svog snaţnog druga, obraćala je malo paţnje drugima oko stola. Njen sused ju je svojim paţnjama zadrţavao samo za sebe, a ona je slušala njegov glasan govor i s vremena na vreme mu odgovarala tihim glasom. Posmatrajući ih uporno, Luis oseti kako ga polagano obuzima neprijateljstvo prema tom razmetljivom, nepoznatom, posedničkom tipu. Moglo mu je biti dvadeset sedam godina. Očigledno je bio švajcarac, snaţan kao bik. Na obrazu je imao tanak beo oţiljak od sablje; njegova snaţna ramena odavala su izuzetnu mišićnu snagu. Silvija iznenada podiţe oči i sudari se s Meridovim pogledom. Dejstvo je bilo neverovatno. Ona zastade usred jedne primedbe, gledajući ga netremice, kao skamenjena. Izraz zgranutosti zbog prepoznavanja ukaza joj se na licu. Onda postepeno preblede. Krv iščeze sa njenih usana, i one postadoše sasvim bezbojne. Za trenutak je izgledalo da će pasti u nesvest, no onda s mukom odvrati pogled, popi malo vode iz čaše koja je stajala pred njom i pokuša da nastavi prekinuti razgovor. Njen drug je, međutim, opazio sve što se odigralo. Ne obraćajući paţnju na njenu primedbu, okrenu se i odmeri Luisa od glave do pete, sa smišljenim, drskim neprijateljstvom. — Ja se zovem Edler — reče on, najzad, nadmenim glasom. — Karl Edler, iz Bazela. Učitelj skijanja u gostionici Hone. Luis nabode mali krompir na viljušku i mirno ga pregleda, pa ga paţljivo stavi u usta. Dok je ţvakao, proučavao je učitelja skijanja gostionice Hone. — Karl Edler iz Bazela, sjajno! Edler ţestoko pocrvene. Vratni mišići mu iskočiše. On reče besno: — Kad sam vam se predstavio, očekujem da ćete se i vi meni predstaviti. Luis je čekao taman toliko da onaj drugi pomisli da mu neće odgovoriti. Onda nemarno reče:

18 — Zovem se Luis Merid. — Amerikanac, zar ne? — Zašto da ne? Nastade ćutanje. Svi su sada za stolom posmatrali njih dvojicu. Sada je i debela Frau Sac zastala u jelu, kolutajući okruglim očima, svesna elektriciteta u vazduhu. — Moţda ste došli da naučite malo skijati? — procedi Karl kroz zube, tako da je pitanje zvučalo kao uvreda. — Moţda — odgovori hladno Luis. — Koliko naplaćujete za čas? Neočekivano, Fraulein Rudi se nasmeja. A Edlerovo lice još više pocrvene. Nije očekivao to hladno ledeno suprotstavljanje. Sam sebe je doveo u glup poloţaj. On bučno podiţe glas: — Naplaćujem mnogo manje nego što vredim. Dobio sam mnogo skijaških nagrada. To moţda ne znate? Pa, eto da znate. — Divno! — reče Luis s ledenim osmehom. — Mora da su jako pametni kad vas drţe ovde, dok za vama plaču Kicbil i Buršteg i sva ona velika mesta. — Ovde sam jer mi tako odgovara — viknu Edler besno, ustavši sa klupe, a onda se učini da ga je neki oprez iznenada naterao da se uzdrţi. Naglo sede, teško dišući, gledajući netremice Luisa. Pored njega, Silvija je sedela, i dalje bleda i nepomična. Oberholer prvi prekide napetost. Protrljavši prozor iza svojih leđa glatkom belom rukom, on proviri napolje. — Pa, — izjavi on, a njegov blagi glas kao da je umirivao svađu, — više ne pada sneg. I vetar se stišava. Ne zaboravite, Herr Edler, sutra ćete mi ukazati čast da mi odrţite jedan čas. U deset sati, čini mi se da ste rekli? Zapisao sam u svoju beleţnicu. Edler nešto progunđa. Nagnuvši se nad svoj tanjir, poče brzo da jede, govoreći Silviji uzbuđenim tihim glasom. Fraulein Rudi tiho uzdahnu i opusti svoje mršavo telo. Ako je bila razočarana zato što se svađa iznenada stišala, ona to nije pokazivala. Izvadivši petu cigaretu, osmehnu se Luisu. — To je završetak moje večere. Sada ću za desert malo svirati. Pruţivši ruku ona poče vičnom rukom navijati gramofon, odabra jednu ploču iz albuma koji je leţao pored nje i pusti ga u pokret.

19 Napetu i turobnu atmosferu sobe ispuni polagana, uzbudljiva muzika šopenovog pogrebnog marša. — Lepo! — reče Rudi Luisu. — Zar nije lepo? Taj komad jako volim. Dok je još govorila, Edler skoči. — Vi znate da ne podnosim tu ploču! Jednog dana, ako je i dalje budete puštali, naći ćete je razmrskanu! — On se ljutito okrenu i dobaci Silviji preko ramena: — Idem u radionicu. Naći ćeš me tamo kad večeraš — i okrenuvši se, oštrim korakom iziđe iz sobe. Posle njegovog odlaska nastade ćutanje, pošto je Fraulein Rudi skinula ploču s gramofona. Luis se nagnu prema njoj. — Svirajte opet — reče tiho. — I meni se sviđa. — Zaista? — Njeno bledo lice se ozari. Ona navi gramofon i pusti komad do kraja. Luis primeti da Silvija očigledno ne moţe da večera. Ona najzad spusti viljušku i diţe se. To je bio trenutak koji je dugo čekao. Kad je ustala, ustade i on i odmaknu se od stola. Izišao je sa njom iz sobe, pretekao je u malom hodniku, koji je zavijao iza stepeništa prema sporednom ulazu u gostionicu. — Gospođice Ulvin, — reče ori — ţeleo bih da razgovaram s vama. Kad je izgovorio njeno ime, ona se okrenu i nađe se licem u lice s njim, pritešnjena uza zid hodnika. Disala je brzo, teško. — Zašto me pratite? — Ne bojte se. Ţelim vam pomoći. — Ne ţelim vašu pomoć. Zašto ste sa mnom razgovarali u vozu? Zašto ste došli ovamo? — Vi ste u neprilici. Vidim. Znam. Od njegovog glasa, mirnog i ubedljivog, ona briznu u plač. — Nemate pravo da se mešate u moje stvari, nikakvo pravo. Ako mi ţelite pomoći, kao što kaţete, molim vas idite odavde. Sutra izjutra, smesta. On ozbiljno odmahnu glavom. — Ne odlazim dok vas ne izvučem iz neprilike. To je nešto što sam, čini mi se, celog ţivota očekivao. A ima i mnogo drugih stvari

20 koje moram da otkrijem pre nego što pođem. Jedno je Karl. Ko je on? Ona ga pogleda pravo u oči, i duboko, odlučno udahnu. — Karl je dobar mladić, najbolji na svetu. Mi smo vereni — reče. On se zagleda u nju, najpre jedva shvatajući šta je rekla. Ĉinilo mu se kao da ga je tresnula posred čela. — Molim vas, odlazite — ponovi ona istim onim upornim šapatom. — Jedino što vas molim to je da odete. Više od toga ne moţete učiniti za mene. I pre nego je stigao da odgovori, ona šmugnu niz hodnik prema sporednim vratima i nestade. Luis je za trenutak zamišljeno gledao u prazna vrata kroz koja je prošla. Zatim savlada grozničavu ţelju da pođe za njom, okrenu se i polagano krete uz stepenice u svoju sobu. Karl, njen verenik — ta pomisao ga je nagrizala. Dok je stajao i ljutito razmišljao, pade mu u oči da je red u njegovom koferu poremećen. On se sagnu i brzo pregleda sadrţinu. Ništa nije bilo odneto, ali je kofer bio sistematski pregledan. Ustavši, Luis se osvrnu po sobi, drţeći sveću visoko, kako bi osvetlio i najtamnije uglove. U tom trenutku, dok je stajao i jasno se ocrtavao, začu se oštar prasak stakla i udaljeni pucanj. Jedan metak mu prosvira pored uva i uz tup odjek zabi se iza njega u zid. Da padne na kolena i zalupi teške kapke bio je posao od jedne sekunde. Onda ustade i paţljivo ih zatvori rezom. Procenio je da je pucanj došao iz udaljenosti od najmanje stotinak metara. Dobar pogodak, pomisli smrknuto. Moţda će kasnije imati priliku da čestita dobrom strelcu. Sada je znao da ništa ne moţe učiniti. Da se lomi po mraku, po smetovima na tom nepoznatom terenu, bila bi prava ludost. Usana razvučenih u slab osmeh, on pređe na drugu stranu sobe i pomoću noţa izvadi metak iz mekog drveta. Poznao je tip. Bio je to stari vojnički mauzer. Razgledajući spljošteni komad olova koji mu je leţao na dlanu ruke, on pomisli: »Bar imam uspomenu na jednu vrlo prijatnu posetu. Ali ne idem kući. Još ne.«

21 Glava 5 Sledeći dan osvanuo je vedar i prekrasan. Probudivši se rano, posle lakog sna, Luis odmaknu stolicu koju je bio prislonio na vrata i širom otvori kapke koji su mu sinoć spasli ţivot. Zora je bila onako lepa kakve je viđao u tropskim morima, nebo neţno prozračno, a sunce koje se dizalo, bojilo je sjajnim rumenilom planine pod paperjastim snegom. Srce je igralo od takvog jutra. I ispunivši pluća tim opojnim vazduhom, osećao je kako mu raspoloţenje raste. Situacija između Karla i Silvije izgledala je manje strašna, manje nepopravljiva. Bilo je nečega iza toga što je još morao dokučit i . . . Obrijao se, napravio primitivan tuš od sunđera i hladne vode, navukao dţemper, debele pantalone i teške cipele, pa sišao na doručak. U trpezariji nije bilo nikoga osim Hajnriha, kočijaša kcji ga je juče dovezao, i male kelnerice Ane. Ukopan iza ibrika kafe i pola vekne raţenog hleba, Hajnrih je opet bio prijatno raspoloţen. Kad je Luis zauzeo mesto preko puta, i dok ga je Ana posluţivala kafom i hlebom, Hajnrih se osmehnu. — Vraćate se sa mnom? — upita mahnuvši glavom prema prozoru, kroz koji je mogao videti svoje saonice, i već upregnutog konja, kako stoje i čekaju. — Drugi put — odgovori Luis. — Bolje da pođete sada — progunđa Hajnrih u kafu. — Mogli biste da se stropoštate niz liticu. I da nastradate. — Volim da se stropoštavam — odgovori Luis odsekavši komad hleba. — A i nemam običaj da stradam. Hpjnrih ponovo zašišta, što je trebalo da bude smeh. Ali kad Luis, pokrenuvši razgovor, pokuša da nešto izvuče iz njega, njegovo lice se zatvori i navuče svoj stari izraz seljačke prepredenosti. Ako je i imao šta da kaţe, bilo je jasno da nije hteo. Međutim, Luis oseti da Hajnrih moţe biti od koristi. Kad je ustao da pođe, on mu u ruku stavi još jednu novčanicu. — To je za slučaj da vas zamole da dođete po moj leš. Ceneći novac i šalu, Hajnrih poče da se previja od smeha.

22 Povrativši se, izjavi: — Vi ste plemeniti, Herr Amerikanac. Budite oprezni. Vaša šala moţe ispasti istinitija nego što mislite. Pošto je doručkovao, a Hajnrih otišao, Luis odluči da se vrati u sobu. Ĉinilo mu se da bi njegovo prisustvo dole moglo sprečiti normalan tok događaja. Zbog toga se ponovo pope gore i smesti se da posmatra sa svoga prozora, koji je pruţao idealan vidik na dvorište gostionice i sve njene prilaze. Dugo se ništa nije dogodilo, osim što su Hajnrihove saonice polagano iščezavale i najzad nestale. Ali oko deset sati izađe Edler, u društvu s Oberholerom. Bio je to čas skijanja malog čoveka, ali je po Karlovom izrazu izgledalo da učitelj baš ne ţeli da ga odrţi. No bez obzira na to čime se bavio u slobodnom vremenu, njegova sluţba očigledno je nametala izvesne ovozemaljske obaveze. Njih dvojica se uputiše u jednu sporednu kuću, Edlerovu radionicu, ponovo se pojaviše, sada na skijama, i krenuše prema niţim padinama zapadno od gostionice. Prošlo je pola sata. Luis se već skoro pomirio s neuspehom, kad se tačno ispod njega pojavi Silvija, i on odjednom oseti kako ga obuzima uzbuđenje. Napeto ju je posmatrao dok je prelazila do ostave za skije, odabrala svoje sa naslona ispod strehe i brzo ih pričvrstila. Onda je prebacila preko ramena mali ruksak, brzo se osvrnula oko sebe da se uveri da je niko ne posmatra i iščezla iza ugla sporedne zgrade. Luis odmah skoči na noge. Silvija je jasno pokazala da je krenula nekuda s određenom namerom. On odluči da ta njena namera bude i njegova. Trebalo mu je svega minut da odjuri u Edlerovu praznu radionicu. Nekoliko pari skija bilo je nabacano kraj prozora. Luis odabra jedne dobre trkačke skije od hikorija, prilično uzane, norveški model, kakve je uvek upotrebljavao u Kanadi. Pomisli da su to Edlerove trkačke skije, jer su bile građene za čoveka baš te visine. Nije zastao da do tančina razmisli o svom postupku. Sporazum moţe doći kasnije. Sa skijama na nogama, s lakim štapovima od bambusa u rukama, s vunenom trakom, koju je našao na klupi, oko glave, on pojuri. Osećanje telesnog zadovoljstva proţimalo ga je dok su ivice

23 njegovih skija udarale po ustalasanoj površini brašnjavog snega. Luis je bio skijaški trkač, stručnjak u toj teškoj veštini. Njegovo mršavo, čvrsto telo, bez grama prekomerne teţine, bilo je kao stvoreno za te vrtoglave nadmorske visine. Silvija je bila odmakla više od kilometra i jurila je pravo prema vrhu grebena. Cilj ju je zvao tako neodloţno, očigledno, da se nijednom nije osvrnula. Ipak je smatrao da je pametno da ne bude na domaku njenog vida, dok je prati. Zato pođe uzbrdo pod višim uglom. Penjanje je bilo teško, čak opasno. Luis je jurio pola sata tom gornjom paralelnom linijom: onda, neočekivano, vrtoglavo, savlada poslednji greben i pred sobom ugleda ustalasanu zaravan, veliko belo more snega koje se talasalo kilometrima. Daleko ispred njega, kao tamna mrlja, kao lastavica koja jedri kroz tu belu pustoš između vrhova brda, bila je Silvija. Dok je još gledao, zaklanjajući oči rukama, ona iščeze na horizontu. Luis velikom brzinom pojuri za njom. Kompas mu nije bio potreban. Njen trag bio je jasan i prav na belom snegu. Prošlo je pola sata — jedan sat. Što je lov duţe trajao, sve je više raslo uzbuđenje u njegovoj krvi. Odjednom mu srce zaigra. Pred njim se na zaokretu otvori poslednji vidik; a tamo, smeštena pored poslednjeg strmog nagiba te ničije zemlje, stajala je mala brvnara. Silvijin trag je vodio tamo. Luis duboko uzdahnu. To je dakle bilo njeno odredište, cilj njenog trčanja brzinom strele. On oprezno krete prema brvnari. Kad se pribliţio, video je da je to primitivna kućica od posečenih borovih stabala, trula i trošna, prilično stara alpska brvnara. Mada je očigledno dugo bila zanemarena, sada se jasno videlo da u njoj neko stanuje, jer se iz zarđalog dimnjaka uzdizao tanak dim. No desetak metara, od kuće, Luis odbaci skije i zabi ih uspravno u sneg. Onda se polagano pribliţi prozorčetu na brvnari. Da, tu je bila. Sedela je za grubim stolom, i iz otvorenog ruksaka vadila nešto jela; hladno pile, dve vekne hleba, nekoliko pomorandţi i jabuka. A preko puta nje sedeo je jedan stariji, ćelav čovek, pomalo deţmekast, skoro dostojanstvenog drţanja. Slušao je dobrodušno nešto što mu je pričala, klimajući glavom s vremena na vreme, dok mu je pogled skretao do hrane.

24 Luis nije ţeleo da igra špijuna. Naglo se okrenu od prozora, priđe vratima, otvori ih i uđe u kolibu. Prekinuta u pričanju, Silvija se okrenu i zapanjeno ga pogleda, a zenice joj se raširiše. Zarumenjena od jurnjave, u dţemperu u kome su joj se ocrtavale linije Ĉvrstih grudi, nikad nije izgledala lepša. Za trenutak su svi ćutali. — Vi! — reče ona s očajničkim pokretom, onda se okrenu svom sagovorniku. — Oče, to je on, čovek o kome sam ti pričala. Stariji čovek je dobrodušno gledao Luisa. Iza te dobrodušnosti nazirao se neodređeni nagoveštaj paţljivog ispitivanja. Ali je to bilo uspešno prikriveno, čak šaljivo, onim blagim, učtivim očinskim drţanjem. On pruţi ruku, srdačno se osmehnuvši. — Gospodin Merid! — reče on. — Da, da, mislio sam da ste to sigurno vi. Upravo smo ovog trenutka pričali o vama. Morate mi dopustiti da vam se za uzvrat predstavim. — On se podiţe s dirljivim dostojanstvom. — Ja sam profesor Ulvin, doskora iz Hajdelberga. Luis prihvati pruţenu ruku: bila je vlaţna i meka. — Milo mi je što sam vas upoznao, gospodine. — Hvala, hvala, dragi moj mladiću. Mom starom srcu godi vaša spontanost. Silvija mi je rekla, ako smem izneti temu našeg razgovora bez uvrede, nešto o vašoj ţelji da nam pomognete u ovom sadašnjem nezgodnom poloţaju — iako je ona moţda pokazala izvestan prirodni otpor, ja se sa svoje strane ne protivim da je razmotrim. Uh, uh! Zaboravljam lepo ponašanje. Molim vas, izvolite sesti. Mogu li vam ponuditi da malo prezalogajite? Naše zalihe su vrlo skromne. Molimo vas najljubaznije da se posluţite onim što imamo. Luis sede, odbivši ponudu da nešto pojede. Mada se Silvija i dalje drţala ukočeno, kod profesora je bilo nečega prijatnog, prave kulture, koja je blaţila pritvornu srdačnost njegovog ponašanja. — Vi ste Amerikanac, kako sam čuo, gospodine Meride. Putujete za razonodu po ovoj jadnoj, neprosvećenoj zemlji. Kako vam zavidim na tome što moţete doći i otići, »toj dragocenoj slobodi«, kako je pisao pesnik Kouper. Ali da se vratimo svojoj temi. Oprostićete mi što ću i dalje jesti dok razgovaramo. Zbog jučerašnje

25 oluje, hrana mi je bila nekako neredovnija i ograničenija nego što bi poţeleo čovek obične ljudske prirode. Silvija, draga moja, ţao mi je što nisi mogla naći bolje voće. Ovo je jadno! — Dobacivši poslednju primedbu svojoj kćeri pomalo svadljivo, poče paţljivo guliti pomorandţu i nastavi: — Laskam sebi, gospodine Meride, da umem dobro da ocenim karakter čoveka. Za mene ljudi na licu nose pasoš, i sa tog razloga, ma kako on izgledao naivan, spreman sam da vam verujem. — On ozbiljno zastade i izjavi veoma svečanim glasom: — Gospodine Meride, ţelim da vam kaţem da sam begunac. Nastade ćutanje. Profesor stavi krišku pomorandţe u usta, a onda se tuţno osmehnu Luisu. — Žrtva — moţda bi to bila bolja reč, gospodine Meride — ţrtva sadašnjeg političkog reţima. Rekao sam vam da sam profesor. Donedavna sam imao katedru za englesku knjiţevnost na Univerzitetu u Hajdelbergu. Ah, bili su to srećni dani, dok je još bila ţiva moja ljubljena ţena, kad bismo uveče šetali pored Nekara, koji je polagano tekao, sa Silvijom, našim detetom, koja nam je bila do kolena. Mogu reći da su me moji studenti voleli i poštovali, bio sam poznat i cenjen zbog širine i slobodoumnosti svojih ideja. Ali avaj, zemaljska taštino! To slobodoumlje, tu čovečnost nisu prihvatile vlasti, kad je sadašnji reţim došao na kormilo! Tu Silvija umorno mahnu rukom u znak protesta. — Oče, ne s m e š . . . On je utiša prekornim pogledom. — Kao što sam rekao, kad me je moja kći prekinula — dolaskom totalitarne drţave, moj ţivot je postepeno postao neizdrţljiv. Najzad sam izbačen iz sluţbe i, ako smem upotrebiti taj izraz, ucenjen. Moja draga Silvija, koja je uvek bila moja glavna potpora i podrška, pobegla je sa mnom u Minhen. Tu smo bili osumnjičeni i zatvoreni, ali smo srećom uspeli pobeći i doći ovamo na ovo udaljeno mesto, kuda je u boljim vremenima moja kći svake godine dolazila na skijanje i gde zaista ima mnogo divnih prijatelja. On ponovo zastade, i raširivši ruke, nastavi vrlo upečatljivo: — Gospodine Meride, sada je skoro tri nedelje kako ja, čovek od kulture i poloţaja, ţivim ovde u ovoj odvratnoj kolibi, ţivotarim na

26 ovo malo bedne hrane što mi moja kći i Herr Edler donose, ţivim kao pravi zločinac. Pitam vas, iskreno i otvoreno, dragi moj mladiću, zar to ne pridobija vašu simpatiju? Luis se zagleda u starog čoveka, koji se uprkos svom krupnom telu, iznošenom odelu, debelom, bledom, neizbrijanom licu drţao s izvesnim odglumljenim dostojanstvom. Sve ono što je Stiv Lenard pričao o političkim beguncima i uţasima koncentracionih logora prolete Luisu kroz glavu. On polagano reče: — Meni se sve čini, gospodine, da ste vi gadno nastradali. Zar ne moţete doći u vezu s vašim konzulatom? Profesor tuţno slegnu ramenima. — Zvanična intervencija, dragi moj mladiću, to je kobno zavaravanje ljudi koji su napustili svoju otadţbinu. To bi sigurno potvrdilo naredbu za moju smrt. Ne bi me spasio od zatvora. A vi svakako znate šta se sve moţe dogoditi prekonoć u tim zatvoreničkim logorima — batine kundakom — metak u leđa — prividno uverljivo saopštenje »ubijen pri pokušaju bekstva«! Ne, ne. U ovom slučaju moram se osloniti sam na sebe i na odvaţnost i sud prijatelja. — Pa šta onda nameravate učiniti? — zapita Merid. Profesor se nagnu preko stola, brzo utiša ţivahnost i ponovo se blago osmehnu: — Nameravam da odem odavde, dragi moj gospodine Meride. Ne smem to odlagati. Ne zbog neudobnosti — to bih mogao izdrţati, ali ako duţe ostanem, mreţa će se stezati, i ja ću biti ulovljen. Moram preći preko granice u Švajcarsku. Kad jednom budem tamo, ostalo je lako. U Parizu mogu biti za nekoliko dana, slobodan. Ali ono prvo, da dođem u Švajcarsku, to je stvarna teškoća.— i prava opasnost. Herr Edler, poštovanja dostojan mladić, koji je, kao što verovatno znate, veren s mojom kćeri, smislio je plan. I mi nameravamo da odmah s njim počnemo. Ali potrebna nam je pomoć; očajnički potrebna. Zbog toga vaš dolazak predstavlja tako srećnu okolnost. I zbog toga vam se tako bez ustezanja predajem. Pre nego što je Luis mogao odgovoriti, Silvija se nagnu i preklinjući dodirnu profesorovu ruku. — Oče, ne moţeš da upetljaš gospodina Merida u sve to.

27 Molim te, nemoj. Uspećemo i sami. Za njega je suviše — suviše opasno da se u to upušta. — Meni se čini da je za mene isto tako opasno da iz toga — istupim — reče Luis. — Sinoć me neko umalo nije pogodio iz puške. Profesor se osmehnu izvinjavajući se. — Plašim se da je to mogao biti Karl. Glupak! On nas brani sa toliko oduševljenja. Za ime boţje, nemojte dopustiti da vas to odvrati od ţelje da nam pomognete. — Naprotiv, — reče mirno Luis — to mi je pomoglo da odlučim. Od sada sam vam na sluţbi. — Dragi moj mladiću! — uzviknu vatreno profesor. On se podiţe i stiskajući Luisovu ruku obema rukama, podiţe oči nebu. — Znao sam od trenutka kad sam vas ugledao da vas je samo proviđenje poslalo u pomoć! Luis izvuče ruku što je brţe mogao iz nespretnog stiska. Mada mu se sviđao mali čovek, njegova slatkorečivost pomalo je laţno zvučala. Ono što je ţeleo učiniti, učinio bi za Silviju, i ni za kog drugog. Nagonski, Luis se okrenu prema njoj. — Hoćemo li se i nas dvoje rukovati — zapita — pošto ćemo biti saradnici? — To ću učiniti zbog oca! — Dok se s njim rukovala, on primeti da drhće i da su joj oči preplašene i postiđene. I kad ju je pogledao, jedna suza se preli i kliznu joj niz obraz. Profesor nije primetio suzu. Zadovoljan izgledom na Luisovu saradnju, marljivo navali na hranu, mrmljajući od zadovoljstva.

28 Glava 6 Kad su se te večeri u gostionici gosti skupili na večeru, Edler je bio uţasno natmuren. Bio je očigledno obavešten o onome što se toga dana dogodilo. Nagnut nad tanjir, za sve vreme večere mučno je ćutao. Moţda zbog Edlerove ćutljivosti, ostali su imali prilike da slobodnije razgovaraju. Naročito je Oberholer bio pun priča. Udostojio je društvo detaljnim opisom svog jutarnjeg časa; onda se sa poverljivim osmehom okrenu Luisu. — A gde ste vi bili celog dana, prijatelju moj? — Oh, tu i tamo, lutao sam. Oberholerov osmeh se raširi. — To ste već jednom kazali. Vi uvek lutate amo-tamo. Da li vam se desilo nešto zanimljivo za vreme vašeg jutarnjeg obilaska? Luis upravi bezizrazan pogled onome ko mu je postavio pitanje — Šta biste očekivali, Herr Oberholer? — Nikad se ne zna. — Oberholer se veselo nasmeja. — U ovim planinama dešavaju se značajne stvari. — Sledećeg puta ću paziti budnim okom — reče ozbiljno Luis. — i ako naiđem na nešto značajno, obavestiću vas. — Tako je, to je dobro. — Mali trgovački putnik zašišta razveseljeno. — Ĉak i ja — i ja pazim budnim okom. Prosto neverovatno kako otvorene oči brane da se čovek ne uvali u neku nepriliku. Fraulein Rudi ote se uzvik koji je ličio na uzdah. — Ja bih volela da uletim u nepriliku. Da li neko ţeli večeras da igra? — Ona se osvrnu po društvu. Izgledala je umorna i bolesna. — Provela sam teţak dan. Svi su bili otišli. Ni ţive duše da porazgovaramo. Kako bi bilo da se posle večere malo zabavimo? Frau Sac besno diţe pogled s tanjira. — Kad večeram, idem da spavam. — Naravno — reče Rudi. — Karl, moţda ste vi raspoloţeni da malo igramo? Kad je Edler mrzovoljno promrmljao da neće, ona se okrenu

29 Luisu. — Vidite, niko ne ţeli da igra. Šteta. Ali da promislimo. Moţda hoćete da igramo karte — piket — na primer? Ja volim da igram piket. Luis baci pogled na Edlera. Ljubazno reče: — Oprostite, Fraulein, moţda drugi put. Rudi slegnu mršavim ramenima, pripali još jednu cigaretu i tiho se zakašlja, uvlačeći dim. — Šta čovek da radi? — reče blago. — Samo uzalud nagvaţda. — Njeno drţanje je bilo tako očajno da se Silvija prenu iz svoje nepomičnosti i brzo se sagnu. — Ja ću igrati jednu partiju karata, Fraulein. Mršavo Rudino lice se ozari. — Ljubazni ste, draga prijateljice. Hajdemo brzo da uzmemo karte — pre nego što Frau Sac počne da hrče. Kad su počele igrati, Edler ustade, i bez reči izađe. Malo kasnije Luis se uputi za njim. Dva čoveka se sastadoše u radionici učitelja skijanja. — Pa, — reče Edler, gledajući ga osorno — izgleda, na kraju krajeva, da traţite nepriliku. — To sam vam rekao. — Onda mi dozvolite da vam kaţem da ste na pravom mestu gde ćete je naći. Danas popodne sam bio kod Ulvina u brvnari. Da budem jasan: njegova je ţelja, ne moja, da pođete s nama. Luis se nasloni na tezgu. Edlerovo ponašanje, i ona nadmena drskost, zgadi mu se. Ali je paţljivo krio svoja osećanja. Mladi Švajcarac, ohol i nasrtljiv, siguran u svoju snagu, bio je tip koji je on poznavao i sa kakvim je mnogo puta imao posla. — Neke stvari morate znati — nastavi Edler istim praskavim glasom. — Na prvom mestu, tu je Silvija: Kad stari stigne u Švajcarsku, nas dvoje ćemo se venčati. — Ţelite li da vam unapred čestitam? — reče Luis nemarnim glasom. Edler jako pocrvene. — Ţelim da pripazite šta radite. Ja to ne radim radi zdravlja. Videćete da je to dosta opasno, i bez ikakvog šegačenja sa mnom. — Znači, baš opasno? — reče blago Luis. — Gore. Traţe Ulvina: još kako ga traţe. Do sada smo imali

30 sreću. Niko ne zna gde je on. Ali svakoga časa očekujem teškoće. — On ispod oka pogleda Luisa. — Juče sam mislio da ste došli po njega. — Zbog toga ste pucali? Kiseo osmeh preli se preko Karlovog lica. — Kakvo pucanje? Ja sam se uvalio do guše. Moglo bi biti još mnogo pucnjave pre nego što završimo. Da li me sada razumete? — Onoliko koliko mi dozvoljava moja ograničena inteligencija. — Onda vi dozvolite malo više vašoj Inteligenciji. Sutra uveče ćemo pokušati. Neko kao što ste vi, moţda bi nam mogao biti od koristi. Znate, neće biti lako. — Ja ne volim kad sve ide lako. Karl se opet neprimetno osmehnu. Izvadi komad voska za skije iz dţepa i poče crtati na glatkoj površini tezge. — Gledajte! — Govorio je odlučno. — Ova linija, to je švajcarska granica. Ova druga linija gore, to je nemačka granica. Mi smo ovde, u uglu, zaglavljeni u planine između njih. Imamo dva načina da iziđemo: gornji put i donji put. Donji put preko granice je jednostavan — pored ovog malog grada Brajncena, a onda sedamdeset kilometara dobrim putem do Ciriha. Tako jednostavno! Samo, nije tako jednostavno. Svaki policajac na svakom drumu pazi na Herr Ulvina. A u Brajcenu je bilo više zelenih kaputa nego kuća. Gornji put nije jednostavan. To je najgori uspon na planinu. To znači — ići tačno preko Krigeralpa putem kojim malo ko ide. To takođe znači ići noću. Ali kad stignemo na granicu, ako nas ne ubiju, straţe toliko ne paze, i odmah bezbedno stiţemo u Švajcarsku. — Znači, to je vaš plan? — Da. Za sutra u noć. Ĉekali smo mesečinu. To je neophodno, ako nećemo da slomimo vrat. Ali više ne moţemo čekati. Uskoro dolazi fen, topao vetar koji pokreće lavine. Volite li lavine, Herr Amerikanac? — Ništa kao to. Edler se prezrivo nasmeja. Luis poţele da ga tresne u vilicu zbog njegove nadmenosti. — Videćemo šta ćete napraviti s Krigeralpom. Moţda ćete izgledati malo drukčije kad s vama završim.

31 Dok je govorio vrata se otvoriše i Silvija se pojavi na pragu. Dok je stajala, spuštenih ruku, pomalo pognuta, nije pogledala ni u jednog od njih dvojice, mada su joj oči bile pune strepnje. Kad ju je ugledao, Karl skoči. Priđe joj, zagrli je oko struka s razmetljivom milošću. Neprestano gledajući Luisa, primeti, s naglašenom neţnošću: — Pa, draga moja, da li si dobila partiju'? — Ne — reče Silvija čudnim glasom. — Mislim da sam izgubila.

32 Glava 7 Sledeći dan je odmicao tmurno i teško. Kad je noć pala, mesec je povremeno sijao, sakriven debelim slojevima plovećih oblaka. Luis je prosto osećao preteću mećavu dok je u osam sati, u zakazani sat, prolazio kroz dvorište kojim je brisao vetar, a zatim ušao u skijašku kućicu. Karl je već bio tamo i pomogao Silviji da na svoje skije pričvrsti koţu morskog psa — kako se ne bi klizala na strmijim padinama. Izgledao je neobično napet i dobaci Luisu mračan pogled kad je ovaj ušao. — Zakasnili ste. Luis se ne obazre na tu primedbu. On reče kao uzgred: — Diţe se vetar. Jeste li videli nebo? Ne izgleda mi baš sjajno. — Ništa ne izgleda sjajno — progunđa Edler — kad čovek ţeli da ostane. — Vi znate šta radite, pretpostavljam. Ali mi se čini da uslovi nisu povoljni. — Tu ja presuđujem — reče Karl. — Idemo, bilo kako bilo. Luis se dalje nije bunio. Kad se ispravio, pošto je uredio skije, on se ohrabrujuće osmehnu Silviji. Ona mu ne uzvrati osmeh, ali ovaj put ne skrenu pogled. Pogleda ga pravo u oči, pa reče: — Lepo je od vas što idete. Pomoć nam je potrebna, ocu, na visokom prelazu. On je na skijama teţak i nezgrapan. Ali ni sada još nije suviše kasno da se vratite. Luis ne odgovori. Ali se i dalje osmehivao. Ona okrenu glavu. Pošli su jedno za drugim, predvođeni Karlom. Kao što je Luis i prorekao, na grebenu ih dočeka jak vetar. Ali Karl je išao ţestokim tempom. Brzo su napredovali i u deset sati stigli do brvnare. Tu ih je čekao profesor, dobro utopljen u kaputu i šalu, s blagim, no pomalo zabrinutim osmehom na belom licu. — Dragi moji mladići! — reče blaţeno. — I najdraţa Silvija. To je prava odanost. Vidite da sam spreman, ja, jadni begunac. Moja jadna kućica počišćena je i uređena, moja svetiljka ugašena, moja bedra opasana.

33 — U tom kaputu ne moţete krenuti — reče Karl. — Ovo nije turistički izlet. — Ali dragi moj dobri Karle, plašim se da će mi na planini biti hladno! — Neka bude! Bolje nego da vam se kaput uplete među noge i da nas povučete u provaliju. Profesor je izgledao tako neutešan da Luis oseti griţu savesti. Dok se starac mučio da skine kaput, on pruţi ruku. — Dozvolite mi da vam ga ponesem. Privezaću ga za ruksak. Karl prostrelja očima Luisa, i nešto promrmlja u sebi. Priđe prozoru i pogleda napolje. Mada je vetar zviţdao oko kolibe, nebo se trenutno bilo razvedrilo. Okrenuvši se on reče: — Zašto traćimo vreme? — Namrgodi se na profesora koji je, predavši kaput, stajao sa ćuftastim rukama stisnutim na trbuhu. — Ţelite li večeru od sedam raznih jela pre polaska? Mi moţda čekate deputaciju da vas zamoli da se vratite u Hajdelberg? — Ne, dragi mladiću — odgovori profesor neočekivano podsmešljivo. — Ĉekam iz jednog sasvim drugog razloga. Nadao sam se da ću moći izmoliti jednu kratku molitvu Stvoritelju. Podvig u koji se upuštamo opasan je. Dopustite da zamolimo dragog Boga da nas blagoslovi da ga uspešno završimo. Bio je to čudan, zbunjujući prizor. Dok su svete reči tečno klizile sa starčevih usana, Luis oseti kako u njemu raste osećanje neprijatnosti. Je li to bila poboţnost ili čisto podrugivanje? Nije umeo reći. Silvija je slušala snuţdenog, nesrećnog lica. No Ulvinovo lice je bilo potpuno ushićeno, a oči blistale od vatrene poboţnosti. Najzad je bio gotov. On obrisa nos. — Povedite nas, prijatelju moj — reče sa svetačkom rezignacijom. — Ma šta se desilo, ja sam spreman. Luis dohvati konopac koji je leţao na stolu. Oni jedan za drugim iziđoše iz kolibe i uputiše se u onaj pravi deo pustolovine. Prelaz kojim su ţeleli da pređu vodio je preko severoistočnog obronka Krigeralpa. Najpre su se strmo peli do kraja niţeg grebena, a onda krenuli preko dugačke zaleđene površine, prekrivene tankim slojem smrznutog snega. Mesec, pun, još je jasno sijao, pa je oko njih bilo svetlo kao usred dana. Luis je znao koliko zavise od te

34 svetlosti. Iza i ispod njih brvnara je leţala kao mali brodić na velikoj površini beline. Iznad njih se dizao masiv Alpa. Odmorili su se pre prvog glečera i povezali se uţetom — najpre Karl, onda Silvija, zatim Luis, pa profesor. Onoga trenutka kad su počeli da se spuštaju preko glečera, Luis je shvatio zašto se Edler tako malo protivio njegovom dolasku. Profesor, kao što je Silvija rekla, nije bio vešt na skijama. Na pravom ledu s mukom je milio za njima, i Luis je doslovno morao da ga vuče preko padine. Bio je to teţak posao. Luis stegnu zube i uloţi svu svoju snagu da se izbori sa teţinom koja je bila iza njega na kraju konopca. Posle prvog glečera naiđe trenutak predaha, dok su klizali preko uskog ledenog klanca zatrpanog nanosom snega. Onda stigoše do drugog glečera. Da bi prešli preko njega, morali su skinuti skije i prebaciti ih preko ramena, što je bio još jedan teret više. Mučno su prelazili preko te površine. Karl, na čelu, zabadao je budak u led, praveći uporišta za noge na strmini. Sada su bili visoko, i vetar ih je snaţno napadao. Penjali su se moţda desetak minuta. Onda, kad su naišli na najstrmiji deo uspona, mesec odjednom zađe. Ranije se mesečina gasila svega za nekoliko kratkih trenutaka. Sada je bilo drukčije. Svetlost je nestala kao kad se ugasi sveća. Svi zastadoše u mestu, kao da su iznenada oslepeli. U duši im se rodi iznenadna sumnja. Ali sumnja je kratko trajala. Po obrazima osetiše udarce, kao od neţnih krila. To je počinjao sneg. Ĉak i na udaljenosti od desetak metara Luis je čuo Karla kako psuje. I on sam je bio besan. Znao je šta znači sneg. Prokleti Karl, pomisli on, trebalo je bolje da poznaje ovdašnje vremenske prilike. Napredujući neprimetno po pahuljastom mraku, vodeći profesora kao konja na uzdi, stigao je do mesta gde je, pod slabim zaklonom ledenih stalaktita, stajao Edler sa Silvijom. — Neće potrajati — presrete ga Karl nasrtljivo, što je Luis protumačio kao odbranu. — Ovako će biti mnogo bolje na drugoj strani. To je pršić. Brzo ćemo preći preko granice. — U međuvremenu bolje da se sklonimo — reče mirno Luis. Odvezavši profesorov kaput, napravi od njega prekrivač i pokri starca i Silviju. Svi se zbiše ispod leda. Bilo je uţasno hladno. Vetar

35 je brisao preko glečera kao oštrica noţa. Sneg je gušće padao. Edler, izigravajući ravnodušnost, pokuša da pripali cigaretu. Triput mu nije uspelo. On promrmlja psovku i baci poslednju šibicu. Još je bio mrak, a pahuljice su se kovitlale sve brţe i brţe. Luis pogleda Silviju. Njeno lice, jedva primetno u tami, bilo je zgrčeno od hladnoće. Pri dodiru njenog tela, osetio je da drhti. Poţele da prihvati njenu malu ledenu ruku. Iznenada izjavi: — Ovde ne moţemo ostati još dugo. — Do đavola! — reče ljutito Karl. — čekaćemo ovde dok prestane sneg. Onda idemo dalje. Luis pogleda sjajnu skazaljku na ručnom satu. — Ĉekaćemo ovde tačno trideset minuta. Ako i onda još bude padao sneg, nećemo dalje. Vratićemo se. — Nećemo se vratiti. Preko ovog prelaza moramo preći noću. Inače ne moţemo neprimećeni preko preko granice. — Moţemo preći kao leševi — upade profesor zvokoćući zubima. — Noge su mi skroz promrzle. — Ja nisam planinar. Ja sam mornar — reče Luis sa kratkom i jasnom odlučnošću. — Ali svakom čoveku koji ima makar i pola oka, naš poloţaj je savršeno jasan: ako ovde ostanemo, mi ćemo se smrznuti. Ako idemo slepo, po ovom vihoru, sunovratićemo se u ponor. Ponavljam, ako se vreme ne raščisti, vraćamo se u kolibu. Nastade napregnuto ćutanje. Luis opazi bes u Karlovom pogledu. Nekoliko sekundi osećao se u vazduhu sukob. Onda Edler promrmlja nešto nerazumljivo, olakša svoja osećanja, tresnuvši grumen leda teškom cipelom. Dvadeset pet minuta kasnije Luis ustade. Reče samo jednu reč: — Natrag! Bio je to čudan obrt u njihovom spoljašnjem redu. U jednom trenutkii krize, vodstvo je neosetno prešlo na Luisa. Karl, zasada, nije pruţao otpor. Povukao se ćutke dok je Luis nameštao konopac. Počeo je povratak preko glečera. Bio je to opasan poduhvat po noći crnoj kao katran i s mećavom koja je besnela oko njih. Ali Luis je umeo da se snalazi u prostoru i imao je osećanje za pravac kao svaki mornar. Dugi časovi na morskoj straţi izoštrili su mu vid i po mraku. Odredio je pravac

36 prema vetru. Još jedan podsticaj bila mu je pomisao da Edler iza njega sigurno ţeli da mu slomi vrat. Srećno su se spustili preko dve ledene prepreke, ponovo zavezali skije i pošli preko klanca zavejanog snegom. Odjednom, dok je jurio preko sveţeg snega, Luis oseti kako se kora ispod njega lomi. Doviknuvši ostalima da paze, besno odskoči. Nekim čudom, zaustavi se na čvrstom snegu. Ali istoga trenutka, konopac se zategnu kao tetiva na luku od strele. Još pre nego što je osetio da se konopac zategnuo, znao je da je Silvija propala u pukotinu. Nagonski, on se baci napred. Nagnut na suprotnu stranu od pukotine, on se okrenu i čvrsto ukopa noge u sneg. Onda poče vući konopac. Začu Edlera kako viče s druge strane, viče da se konopac prekinuo, dovikuje neku zbrku od upozorenja i pravca. Luis se nije obazirao. Svi njegovi napori bili su očajnički usmereni na to da izvuče Silviju. Srce mu je došlo u podgrlac dok je neprekidno vukao konopac. Poznavao je opasnosti takvog iznenadnog pada, naglog i neočekivanog udara o sneg tvrd kao kamen. Tako se moţe slomiti noga. Pa i nešto gore desiti. Slušao je kako su skijaši koji su tako pali bili izvučeni s razbijenom lobanjom. Poslednjim potezom konopca izvukao ju je na površinu. Slomljen neizdrţivom strepnjom, on pusti konopac i zagrli je. — Da li ste povređeni? Bila mu je tako blizu, tako blizu da je osećao blago dizanje i spuštanje njenih grudi pored sebe. Njene oči, široke i sa tamnim zenicama, gledale su njegove. Tako su ostali trenutak; onda se ona iznenadno odmače. — Dobro mi je — prošaputa spustivši pogled. — Nije to bilo ništa. Pre nego što je stigao da odgovori, Karl i profesor stigoše, pošto su zaobišli naprsnuti sneg. Karl je nešto besno gunđao. — Šta to, dođavola, radite? Zašto me niste čekali? Zar ne shvatate? Samo jedan korak, i oboje biste zauvek nestali u toj pukotini. Luis ništa ne odgovori. Okrenu se, pa nastavi nizbrdo, probijajući se preko klanca. U roku od pola sata spustili su se na

37 zaravan. Za još dva sata stigli su u kolibu. Zora je već pucala. Celu noć su proveli napolju, a ishod je bio pravi promašaj. Profesor je bio potpuno iscrpljen. Kao neki izguţvani Sneško Belić baci se na stolicu. Luis ga na brzinu pogleda, zapali šibicu u peći i stavi čajnik da zagreje vodu. Nije bilo dovoljno goriva. On izađe iz kolibe da skupi malo drva. U zavetrini iza kolibe, gde je stajalo naslagano drvo, on se sagnu da uzme treske za potpalu, kad odjednom oseti kako Edler stoji iza njega. Karl je bio izišao za njim. Luis se polagano ispravi. Izraz na Karlovom licu bio je zao. Usne su mu bile zategnute preko zuba. Disao je teško. — Izgleda da smatrate da vi rukovodite. Grešite. Luis oprezno odmahnu glavom. — Ovoga puta ne. Umesto odgovora Karl nasrnu i opasno zamahnu ka Luisovoj vilici. Bio je to surov, snaţan zamah. No Luis je opazio šta se sprema, pa se odmaknu. U trenutku kad je Karlova pesnica zviznula pored njegovog uva, on ljutito i hladno pomisli na ono dvoje u kolibi. — Obuzdajte se — reče on brzo, odlučnim glasom. — Ne budite budala. — Ali Karl, oborene glave, i mlateći pesnicama, polete kao besan bik. Luis spusti drva koja je pokupio i sačeka nasrtaj Švajcarca. Od prvog do poslednjeg poznavao je taj stil borbe, jer ju je upoznao mnogo puta, u mnogim stranim lukama. Sada je bilo skoro smešno koliko mu je to bilo lako. Izmicao se svim udarcima koje je Karl pokušavao da mu zada. Svaki taj udarac mogao je doći sa milje udaljenosti. A onda, kad se Švajcarac okrenuo i ponoru sjurio, on sačeka svoj trenutak i zadade ovome jedan brz udarac u bradu. Udarac nije imao veći zamah od dvadesetak sentimetara, ali je proleteo kao raketa i bio je savršeno proračunat. Kad je njegova pesnica udarila Karlovu bradu, teţina celog njegovog tela dočekala je punu snagu Karlovog naleta. Sudar je bio kratak i oštar. Začuđen izraz zamagli Edlerove oči. On pade na kolena i prevrnu se, onesvešćen. Luis protrlja zglavke prstiju o promočen dţemper. Sagnuvši se,

38 uze grudu snega i poče masirati Karlov vrat. — Hajde — reče on uverljivo, kad je ovaj počeo pokazivati znake poboljšanja. — Dobro je. Bila je to samo mala nezgoda. Vratite se u kolibu kao da se ništa nije desilo. Karl ustade tupo. Za trenutak je izgledalo kao da ţeli početi iznova. Ali nešto u Luisovim očima, neki hladan, prigušen sjaj, u protivurečnosti s njegovim mirnim govorom, umiri ga. On ustade i otetura se u kolibu. Trenutak kasnije uđe i Luis. Uskoro je voda u čajniku već vrila, a bokal s kakaom se pušio na stolu. Svi su popili po lončić vrele tečnosti. Silvija je gledala u stranu, drţala se usiljeno, pokorno. Edler je, ćuteći pored prozora, lečio svoju tugu. Profesor, čije je mokro odelo bilo naslagano u gomili pored njega, sedeo je šćućuren u ćebetu pored peći. Odjednom ţestoko kinu. Onda, pošto je dohvatio maramicu, glasno stade da jadikuje: — Mislio sam da ću dosad već biti u Švajcarskoj. Zahvaljujući petljanju među ledenjacima, sad sam uhvatio jedinstveno neprijatan nazeb. — On zastade. — Trebalo bi da se okupam u slačici. Samo nemam kupatila — i, naravno, nemam slačicu. Oh, boţe — oh, boţe! Vaš kakao je divan, Luise. Ali šta ne bih dao za kapljicu viskija. Luis pokuša da ohrabri starca. — Gore glavu, profesore. Nema smisla da se ţalostimo zbog toga što nam je prvi pokušaj propao. Moramo se pribrati i naći pravo rešenje. — Vi ga dajte, pošto ste tako mudri — reče Karl, skinuvši ruku s otečene vilice. — De, de, dragi mladiću, — odgovori profesor — ne prenagljujte. Na kraju krajeva, ja sam ovde glavni oštećeni. Već je dosta gadno biti begunac. A biti begunac sa nazebom — ćih! — to prevazilazi snage smrtnog čoveka. — Budite samo smešni! Budite najsmešniji čovek koji je ikad izašao iz Hajdelberga. To neće više dugo trajati. Ne moţemo više kriti šta smeramo duţe od nekoliko dana. Znam da će nas progoniti, isto kao što se zovem Edler. Odjednom, u tišini koja je sledila te reči, začu se glasno kucanje

39 na vratima. U kolibi se svi ukočiše. Luis doviknu: — Ko je tamo? Kucanje se ponovi. Luis priđe i otvori vrata. Pošto je to učinio, vetar ubaci dvoje ljudi u kolibu. Luis uzviknu. To dvoje su bili Stiv Lenard i njegova sestra Koni. nela012

40 Glava 8 — Pa, — Koni saţe u tu jednu reč obilje dugo prigušivanog negodovanja. — Kako si to sjajno izveo, Luise Meride! Otišao tek tako, bez jedne jedine reči! Nismo verovali da si ti napisao ono pisamce. Mislili smo da su te pokupili nacisti... Karl, koji je posmatrao pridošlice, mršteći se zabrinuto, odjednom upade, rekavši Luisu: — Ko su ovi ljudi? — Moja sestra — i jedan stari prijatelj. — Kako su došli ovamo — u kolibu? Koni prihvati pitanje. — Gostioničar nam je rekao da ćemo vas moţda naći ovde. Progovorio je pošto je Stiv na njega malo uticao. Ali, Luise, trebalo bi da nam ti objasniš... U nekoliko kratkih i jasnih reči Luis objasni situaciju. Kad je završio, Koni se nagonski okrenu Silviji. — Ţao mi je, draga moja. Nisam imala pojma! Da ste nam bar sve to rekli u vozu, sve bismo učinili da vam pomognemo. Stiv je posmatrao profesora začuđenim pogledom. — Zar se nas dvojica nismo negde upoznali? — zapita on — Vaše lice mi je tako poznato. — Ne, dragi moj mladiću, mislim da nismo. — Smešno, ali — pa, to ne treba da nas muči. Luise, da čujemo šta ti misliš. Luis se malo namršti. — Ja mislim ovako — reče on. — Od dva puta, pokušali smo uteći jednim, i nismo uspeli. To znači da moramo pokušati drugim. To predstavlja veću opasnost da će nas uhvatiti, ali manje izgleda da će profesor slomiti vrat. — Hvala vam, dragi mladiću, — reče skromno profesor. — Dira me vaša briga za moje vratne pršljenove. Luis nastavi: — Nema smisla putovati u gomili. To je suviše opasno. I kad budemo pošli, moramo ići brzo. To znači imati automobil, i to dobar. Evo moga plana: Ti i Koni nam moţete pomoći, Stive.

41 Odmah odlazite odavde — natrag u Beč, ako ţelite. To je prvo. U Beču nabavite automobil, jak. Sa kolima dođite do onog malog mesta na granici. — Iz dţepa izvuče geografsku kartu koju je uzeo u gostionici i rasprostre je pred njima na stolu, pokazavši granicu. — Evo ga. Brajncen. Tu ćemo se naći. Udaljen je od Lahena svega deset kilometara, bogu iza leđa, pa mi izgreda da ćemo moći tamo da projurimo. Stiv tresnu pesnicom o sto. — Brajncen! Poznajem to mesto, pusti da ti objasnim. To je jedva selo, a granica je na drumu preko jednog mosta. Da ti kaţem još nešto. Imam prijatelje u jednom malom mestu blizu Brajncena. Luis spusti pogled na geografsku kartu. — Još bolje. Dok vas dvoje budete putovali automobilom, mi ostali moţemo sankama, pa čak i pešice u toku noći. Tamo ćemo se sastati u zakazano vreme. — A šta onda? — upade ţustro Karl. — I ja poznajem Brajncen. Straţe na mostu su na obe strane udvostručene. I mašinske puške na gotovs. Vi govorite o tome da ćemo projuriti. Nebesa! Tu se ne bi provukla ni mačka, pa da ima i deset ţivota. — Ne ţuri — reče Stiv. — Ima u Brajncenu više nego što ti misliš. Rekao sam da imam tamo prijatelje. Imam jednog vrlo dobrog prijatelja, Johana Švarca. On ima trgovinu starinama, a iznad radnje ima sobe za izdavanje. To je pametan tip, a osim toga, znam da će sve učiniti za mene. Pre dve godine učinio sam mu jednu uslugu. Da ti kaţem istinu, on pomaţe ljudima da beţe preko granice. I tako, ako se budemo sastali kao što kaţe Luis, prevešću vas preko. A kad budete na drugoj strani, do Ciriha nemate više od pola sata. Profesor uljudno promrmlja da pristaje. — Sjajno, dragi moj mladiću — dodade ljubazno. — Moram priznati da u taj novi plan imam poverenja. Pa, zbilja, ako već moram stavljati na kocku svoju ništavnu ličnost, onda, posle noćašnjeg iskustva, više volim da to doţivim udobno. — To je onda u redu. — A zatim progovori Koni, neočekivano i slatko. — Uz jedan uslov: Silvija, iz mnogih razloga, ide s nama u Beč.

42 Nastade ćutanje. — Zašto bi Silvija išla s njima? — poţali se Karl Ulvinu. — Ona mora ostati i poći s nama. — Da ide sve do Brajncena! — reče Koni. — Po mraku! Preko onog snega! Ovako umorna! Svakako kaţem — ne. Potrebna joj je briga i paţnja. I sve će to imati. — Ona zaštitnički zagrli Silviju oko ramena. — Nemam ništa protiv — reče profesor. — Samo da se mi sastanemo u starinarskoj radnji dobrog Herr Švarca u selu Brajncenu. Šta da kaţemo, kad? Stiv pogleda Luisa. — Da kaţemo sutra uveče u deset sati — odgovori Luis. — Dogovoreno. Karl mahnu rukom da pokaţe svoje gađenje. Lica smrknutog od besa i sumnje, okrenu se prozoru, a onda priđe Silviji i reče grubo: — Sneg je prestao da pada. Ako si umorna, kao što kaţu, hajde da se vratimo u gostionicu. — Dobra ideja — reče naglo Koni. — Idem i ja. Hoću nešto da doručkujem i da se malo naspavam. Naročito pošto popodne putujemo u Beč. Karl duboko uzdahnu, onda odgovori prigušenim glasom: — Naravno, biću srećan da vas ispratim. Ta neotesana ironija nije delovala na Koni. Pomagala je Silviji da navuče debeo dţemper. Trenutak kasnije njih troje napustiće kolibu.

43 Glava 9 Pošto su otišli, profesor se prijatno osmehnu Stivu i Luisu, protrlja ruke, pa se opet prijatno osmehnu. — Gospodo, veliki Taljeran je jednom izjavio da je najveći čovekov neprijatelj prazan stomak. Ĉini mi se da bi trebalo da doručkujemo. Trebalo je, zaista, da to ranije predloţim — reče smeškajući se zadovoljno i dobrodušno. — Ali poznajući zalihe moje ostave, shvatio sam — na moje beskrajno ţaljenje — da bi one bile dovoljne za troje, ali ne i za šestoro. Naravno, kako kaţe Ciceron, potreba je otac razboritosti. — Dok je govorio, Ulvin priđe malom kredencu i kao kakav vešt mađioničar poče vaditi iz kredenca jedan po jedan predmet njima na uviđaj. — Vidite, gospodo, da su moje zalihe zaista mršave. Stavka jedan jaje. Stavka dva, još jedno jaje. Stavka tri, ostaci kese brašna. Stavka četiri, mrvice u kutiji za kafu. Stavka pet bedni ostaci tegle maslaca. Da, dragi moji mladići, moţda vam to izgleda ţalosno. Ali ko zna? Uz veštinu i strpljenje još vas mogu iznenaditi. Moţda vi ne znate, ali u starom dobrom Hajdelbergu sam bio nešto kao stručnjak za tajne divne kuvarske umetnosti. Moje salate su bile poznate na celom Univerzitetu. Kakvi začini! Uveravam vas da su bile savršene! Okrenuvši se od kredenca, profesor poče raditi pored peći, razbi jaja i sasu brašno u zdelu za mešanje, nasu kafu u lonac. Za sve vreme se osmehivao, pričao i ljupko zabavljao. Uskoro je izneo veliku gomilu palačinki i lonac kakve-takve kafe, čim je to sve završio, privuče stolicu stolu i poče najvećom brzinom da proba proizvode svoga kuvanja. Tek kad je dovoljno napunio usta, domahnu im, pozivajući ih da sednu. — Sedite, gospodo, molim vas — reče izvinjavajući se. — Morate mi oprostiti moju očitu ţurbu, to je manje zbog apetita nego zbog nazeba koji mi preti. Što ono kaţe pesnik Berns: »Nahrani nazeb, a izgladni koliku.« Predlaţem da poslušamo njegov savet. Počeli su zajedno doručkovati, i nekoliko minuta vladalo je ćutanje. Međutim, sve vreme Stiv je netremice posmatrao profesora, čela namrštenog od teške nedoumice. — Znate, profesore, — reče on najzad — zaista me zbunjujete.

44 — Zbunjujem! — Starac dobaci Stivu pogled ispod oka. — Jedino ako nemate negde dvojnika, ja sam vas već video. Zakleo bih se! Ali gde je to bilo, ne znam! Profesor stavi poslednju palačinku u usta, obliza prste i umilno se osmehnu Stivu. — Dragi moj mladiću, ne brinite. Zašto naprezati nesigurne niti sećanja? Ne sumnjam da postoje druga lica, oblici tela i fizionomije, u krugu vaših poznanika, koji liče na moju ništavnu osobu. Nos, ako smem da se tako izrazim, ma kom imenu pripadao, podjednako bi mirisao. Ali ako to nije moj nos, zašto da to onda priznam. Luis bi se zakleo da je profesor prepredeno namignuo na njega. Ali, ako je to i učinio, to je bio tek treptaj očnog kapka, a Ulvin nastavi, umilnije nego ikad. — A sada, dragi mladići, preostao nam je sat-dva pre nego što pođete u gostionicu, šta kaţete — samo da nas prođe vreme — na malu partiju karata? — Karata? — reče Stiv. — Pa, nije loša ideja. Hoćemo li poker? — Poker — ponovi blago profesor. — Pa, pa! To je jedna od onih uţasnih kockarskih igara. Igrao sam ga, moram priznati, u retkim prilikama. Ali vi, gospodine Lenarde, vi ste sigurno pravi stručnjak? — Oh, snalazim se. — Pa, hajde onda da odigramo jednu partijicu — osmehnu se prijatno profesor. — Nemam ništa protiv toga da malo rizikujem. On izvadi špil pohabanih karata. Tanjiri od doručka bili su odmaknuti, i igra je počela, šibice su upotrebili kao ţetone, a pošto je profesor tako uzbuđeno navaljivao, vrednost svakog ţetona izdašno je određena na jedan dolar. Na stolu još nije bilo ničeg tako niskog kao što je novac. Profesor je naizgled bio novajlija. Igrao je kao bezazleno dete. Postavljao je učtiva pitanja kad moţe vući kartu. Ulagao je šibice s blaţenom rasipnom izdašnošću. Njegove primedbe terale su Stiva da se ceri, a Luisa da se jedva neprimetno čudno osmehuje. No karte koje je drţao uvek su bile bolje od ostalih. Taj Stivov osmeh postao je manje veseo kad je profesor, i pored svojih očitih budalaština, nastavio na najveće iznenađenje da i dalje dobija. Luis se rano povukao, pa je igra uglavnom tekla kao dvoboj

45 između Stiva i profesora. Stiv se ljutio što gubi. I posle jednog sata, njegovo cerekanje se pretvorilo u izraz bola. — Pa, nek me đavo nosi — reče tuţno, dok je bacao karte. — Nikad nisam video takve karte. Izgubio sam dvesta šilinga! — Početnička sreća, dragi mladiću — prijatno se osmehnu profesor. — Duboko ţalim što je ona poništila vašu očiglednu veštinu. — Kako bi bilo da sada prestanemo — predloţi Luis. — Nikako — reče Stiv. — Moram povratiti gubitak, pa makar umro. Profesor ponovo dobroćudno podeli karte. Kad je Stiv podigao karte, oči mu iznenada blesnuše, pa se opet smiriše. Luis to primeti i zaključi da Stiv ima dobre karte. U svakom slučaju, njegove karte su bile slabe. Baci ih i onda poče s interesovanjem da posmatra igru. Stiv, s izveštačenom nemarnošću, baci dva ţetona. Profesor učini isto. Stiv ponovo baci dve šibice. Isto tako i profesor. Onda Stiv tri. Profesor je platio. Sada je igra napredovala onako kako je Stiv ţeleo. On zauze neki nemaran stav, kao da je spreman na najgore. — Još deset. — Vrlo dobro, mladiću moj. — I još deset. — Kako hoćete. S najvećom teškoćom Stiv priguši osmeh zadovoljstva. Izvuče novčanik iz dţepa, izvadi snop novčanica i baci ih na sto. — Nemam više ţetona, ali i ovo moţe da odigra. — Dragi mladiću — pobuni se blago profesor, upravivši uţagren pogled prema novčanicama. — Hrabri ste kao lav. Plašim se da ćete me upropastiti. Novčanice i ţetoni predstavljali su privlačnu gomilu nasred stola. Stiv je u svakom slučaju smatrao da je bilo dosta. Klimnuvši glavom pokaza da je dosta. On pokaza karte — Ĉetiri kralja, profesore. Ţao mi je što sam morao to da vam pričinim. Profesor se osmehnu, mireći se sa sudbinom. Njegovi beli prsti milovali su karte. Skoro izvinjavajući se on ih poloţi na sto. Ĉetiri keca.

46 — Prokletstvo! — prošaputa Stiv jedva čujno. Osmeh mu se ukoči na licu i ostade tako kao bled mesec. Pokuša da govori, ali nije mogao. S teškom mukom proguta, kao da mu je nešto zastalo u grlu. Izgledao je tako smešan, tako potpuno uništen, da Luis poče u sebi da se trese od smeha. U međuvremenu profesor je uglađeno kupio svoj dobitak. — Hvala, dragi mladiću, što ste me naučili ovoj igri. Moram priznati da sam uţivao. Moţda bih mogao postati igrač pokera ako biste mi dali nekoliko časova iz vašeg nesumnjivog iskustva. A sada mislim da će se peć ugasiti. Mislim da vi mladići nećete imati ništa protiv da donesete malo drva. Stiv s naporom ustade od stola i izađe iz kolibe. Kad je trenutak kasnije Luis pošao za njim, zatekao je pobeđenog ratnika kako razgovara sam sa sobom nad gomilom drva. — Voleo bih da znam gde sam ga već ranije video — reče on. — Moţda na nekoj partiji pokera — reče Luis, sagnuvši se da dohvati naramak drva za peć. Stiv tuţno pogleda svoga prijatelja i podbočivši se rukom, namrgođen nastavi duboko razmišljati. Prolazili su minuti: onda se odjednom udari po bedru i ţestoko, uzbuđeno viknu: — Znam! Spustivši se sa drva na kojima je sedeo, priđe Luisu, dršćući od uzbuđenja. — Znao sam da s njim nešto nije u redu. Samo običan stari naučnik iz Hajdelberga! Samo bedni politički begunac? Nos, ma kako se nazivao, oseća isti miris! On je varalica, međunarodni varalica! Njegova fotografija je bila u svim novinama u Austriji. Prošlog meseca je opljačkao u Beču smaragde u vrednosti od sto hiljada šilinga. Ne jure njega nacisti. Policija ga juri. Nastade mrtva tišina. Luis spusti drva koja je drţao, a na licu mu se odjednom pojavi napetost. — Jesi li siguran? — Jesam li siguran? Apsolutno. Uvukao se i u sluţbu kao činovnik, a otuda izašao s plenom. Ti moţda ne poznaješ tu bečku firmu? To je stara firma koja daje zajmove na hipoteke. Po pravilu, ne rade s pokretnostima. Ali ovoga puta su primili nekoliko

47 smaragda, poznate minđuše od smaragda — nekad su pripadale kraljevskoj kući — od jedne stare porodice, čije je imanje bilo pod hipotekom. Upravo te dragocene smaragde je ukrao Ulvin. Njegovo lice bilo je izlepljeno po celom gradu. Ucenjen je; policija ga nedeljama juri! Ponovo zavlada napeto ćutanje. Mada je odvajkada poznavao Stivovu naglost, Luis je znao da Stiv jednostavno ovoga puta ne greši. Silvijin otac je lopov — zločinac koji ga je pridobio da mu pomogne pod laţnim izgovorima. Cela situacija je bila zasnovana na prevari, jeftinoj obmani, na koju je Silvija prećutno pristala. Luis je dugo stajao oborene glave; onda se naglo, odlučno ispravi. — Hajdemo unutra, Stive — reče on. — Videćemo šta će reći. U kolibi zatekoše profesora, u košulji, bez cipela i čarapa, kako natapa noge u lavoru vruće vode. To je bio veoma ljudski prizor. — Uđite, dragi mladići — nasmeja se profesor. — Ĉinim sve što najbolje mogu bez slačice. Zar nisam prava slika domaće sreće? Ah! Kad bi samo jedan od vas dvojice umeo da kuva! Luis ništa ne odgovori. Kao obično starčeva veselost čudno ga je razoruţavala. Ipak nije hteo odugovlačiti. Prišavši profesorovom kaputu, koji je visio na kuki na vratima, izvuče špil karata iz dţepa. Paţljivo pregleda karte. Bile su obeleţene. On direktno pogleda Ulvina. — Jeste li ove karte doneli sa univerziteta? Nastade pauza. Ulvinovo lice nije napuštao osmeh. Moţda je postao umilniji. — Svakako, mladiću. Uvek s njima putujem. — To sam i mislio — klimnu Luis glavom. — Sigurno im mnogo nedostajete u Hajdelbergu, je li? Profesor je video da su obavešteni o njemu. Njemu na čast, nije ni trepnuo. Samo se još slađe osmehivao. — Neutešni su, dragi mladiću. Upravitelj — to je stari gospodin s dugačkom, vrlo dugačkom sedom bradom — i prslukom koji je sav ispolivan — pivo ga je potpuno upropastilo... — Ne budite smešni, Ulvine. Vi ste ukrali one smaragde u Beču, zar ne? Profesorove zelenkaste oči malo zatreptaše. Inače se ne pomeri.

48 — Jesam, dragi mladiću. Ukrao sam neke stare poznate minđuše. Vešto delo, moram priznati. Jedno od najveštijih koje sam ikad izveo. — Znači da ste to i ranije radili? — Mnogo puta, dragi mladiću. Ponekad s više uspeha, ponekad s manje. — Vi ste varalica? — Savršeno tačno. — Profesor izvadi cigaretu iz dţepa prsluka i mirno je pripali. — Mnogo godina sam ţiveo bogatim i raznolikim ţivotom zločinca. Počeo sam jednom zaista lepom proneverom u Engleskoj. Onda sam došao u Francusku. Bio sam — da kaţem srećan, u jednoj banci u Parizu. Dugo sam obrađivao Rivijeru. Imao sam sopstveni sistem za kockarskim stolovima. Onda sam izveo neke sjajne coups5 u Švajcarskoj, Nemačkoj, Austriji. Moţda se niste setili, ali sam zbog svoje savršene metode zaista zasluţio nadimak profesora. Imao sam i nedaće, naravno; zašto da ne? Ali uglavnom sam proţiveo prijatan, probitačan i uzbudljiv ţivot. — A vaša kći? — zapita Luis oštrim glasom. — Sudeluje li ona u tim probitačnim pustolovinama? Ulvin odjednom pocrvene. Krv pojuri u njegovo bledo lice. On dobaci Luisu brz, gadan pogled. — Ne! — reče odlučno. — Silvija je došla k meni samo zbog toga što sam bio u nevolji. Ona je jedina čista tačka moga ţivota. I vi to znate. Luis odjednom oseti snaţno olakšanje. Zagleda se u ćelavog starog varalicu, koji je, pošto je povratio onu svoju umilnost, mirno sedeo i pušio, dok mu je u očima treperio neki nepokolebivi prkos. No i pored toga bilo je u njemu nečeg molećivog. Luis reče polagano: — Treba da vas predamo policiji. Ali vi znate da mi to nećemo učiniti. — On zastade. — Ako vas prebacimo u Švajcarsku, morate vratiti ukradene smaragde. Profesor slegnu ramenom i isceri se. — Voleo bih da mogu, mladiću moj. Ali otišli su, nestali, a ono što sam dobio, potrošeno je. Znate, u trgovini ukradenim stvarima 5 Coup — potez, delo — (fr.) — prev.

49 — ako smem upotrebiti takav prost izraz — dobija se samo jedan deo vrednosti nakita. — Kako bi bilo da vas pretraţimo, da budemo sigurni? — Izvolite, ako hoćete, dragi mladići. Pretraţite ovu celu groznu sobu. Ali, na moju časnu reč, drago kamenje nije kod mene. Bilo je ubeđenja u tim rečima koje su ovoga puta govorile istinu. Luis uzdahnu: — Izgleda da vam moramo verovati. Ali ako vas izvučemo iz svega ovog sosa, moraćete učiniti jedno: moraćete ići pravim putem. Neka vam bog pomogne ako to ne učinite. Ulvin sagnu glavu, ozbiljno, zahvalno. — Dragi mladiću, vi nemate pojma kako me te vaše ljubazne reči ohrabruju i nadahnjuju. Odavno sam ţeleo takvu mogućnost, priliku da se okrenem novim vidicima, da sagradim novi ţivot iz ruševina starog. Ustavši, profesor zgrabi Luisovu ruku čemu se ovaj protivio, i ţestoko je stegnu. S istim ţarom stegnu Stivovu ruku: Nastade neprijatno ćutanje. Nijedan od njih dvojice nije znao kako ih je starac pridobio. No bili su tu, pobeđeni njegovom neodoljivošću i udruţeni s njim. Luis pogleda na sat. — Pa, — reče Stivu — bolje da se vratimo u gostionicu. Polazimo za tri sata. Bosonog, stari profesor ih isprati do vrata. — Zbogom, dragi mladići, i neka vas prati moj blagoslov. — Trebaće nam — reče Stiv tajanstveno. — I ne pokušavajte nikakve smicalice dok se ne sastanemo u Brajncenu, ili ću vas više. nego blagosloviti. Prošli su pola puta do gostionice kad Stiv ponovo progovori. Potpuno preneraţen, namršten, on ozbiljno odmahnu glavom. — Znaš, Luise, moţda je pokvaren, ali u tom starcu ima nečeg što te pridobija. — Luis klimnu glavom. Stiv se odjednom trţe, sav crven u licu. — Hej! — viknu besno. — Zaboravio sam da uzmem od njega svoj novac.

50 Glava 10 Dva sata kasnije u gostionici su bile završene pripreme za odlazak Koni, Silvije i Stiva. Saonice su stajale pred vratima; poneli su i nešto hrane; i Luis je bio spreman. U poslednjem trenutku odlučio je da isprati društvo do Lahena. Nije umeo da objasni zašto je to učinio. Njegova osećanja prema Silviji bila su u previranju, njegova duša u vrtlogu protivrečnih sumnji. No prosto zbog toga što je čeznuo da bude pored nje još nekoliko sati, preuzeo je to mučno putovanje do stanice. Kad je silazio iz svoje sobe, već zamotan u šal i u kaputu, naiđe na prepreku. Oberholer, mali trgovački putnik, sedeo je na najniţoj stepenici. Kad je ugledao Luisa, osmehnu se onim svojim blagim nenametljivim osmehom, ali se ne potrudi da se makne s puta. — Dobar dan — reče on. — Ne izlazite valjda ponovo? — Izlazim — reče Luis. — Ali već ste bili u dugoj ekspediciji u planini — prebaci mu Oberholer. — Pogibeljnoj, ako čovek moţe reći, neprijatnoj ekspediciji. Vi svakako ne ţelite da opet izazivate proviđenje. Da Luis nije bio toliko zauzet svojim mislima, primetio bi čudnu upornost u Oberholerovom ponašanju. Ovako, rasejano ga pogleda. — Vi ste divan mladić — nastavi Oberholer blago i razborito. — Mada vas poznajem kratko vreme, sviđate mi se. Ne bih voleo da vam se dogodi nešto loše. — Šta to loše? — Ko zna? — Oberholer prezrivo mahnu rukom. — Ovo je nesigurna klima, nesigurno mesto, a na ljude se ne moţete osloniti. Dobri moj mladi Amerikanče, iskreno se bojim za vas. Luis reče: — Pripaziću na to. — I pokuša da prođe. Ali Oberholer ustade i opet mu prepreči put. A kad je ustao, izgledalo je kao da se otarasio one blagosti i podrugljivosti. Iza naočara oči su mu gledale prodorno. Stojeći tik uz Luisa, reče odmerenim, zabrinutim glasom: — Ne šalim se, Herr Meride. Ozbiljno vas savetujem. Vodite odavde sestru i prijatelja, što pre. Idite u Pariz, u Berlin, u Njujork.