Carobni sneg-A.J.-Cronin

51 Idite u Timbuktu, ako ţelite. Ali nemojte ostati ovde u Austriji. I ne mešajte se u ono što vas se ne tiče. U glasu Herr Oberholera osećala se sasvim sigurno prava ozbiljnost, odlučna opomena. Ali Luis je bio suviše zabrinut i uzbuđen u duši da bi shvatio puni značaj njegove promene. On reče što je mogao nemarnije: — Ţao mi je, Herr Oberholer, ali Timbuktu me ne zanima. A mislim i da sam rođen da se mešam u ono što me se ne tiče. No ipak vam zahvaljujem. — Onda ga odgurnu i prođe. Napolju, ostali su već bili u saonicama. Nagnuvši se nad Silviju, Karl se dugo i posednički opraštao od nje. Kao da naplaćuje danak što joj dopušta da ga ostavi na dva kratka dana. U Luisovom pogledu pokaza se pritajen bes. Nije mogao proceniti da li je ona voljan ili nevoljan saučesnik u tom zagrljaju. Prizor je bio dovoljan da mu se misli bolnije uskomešaju. Najzad su pošli. Za vreme dugačkog puta do Lahena, mada su Stiv i Koni beskrajno pričali, Luis nije ništa progovorio. Ni Silvija. Kao da su oboje bili okovani nekakvim ledenim lancima ćutanja. Luis je bio obuzet dubokim očajanjem. Voleo je tu devojku. Bila je, zamišljao je s puno ljubavi, ideal koji je celog ţivota traţio. No, ko je i šta je ona? Kći jednog pritvorno umiljatog varalice. Lagala ga je i samim tim što je ćutala. I on ljutito poče sebe ubeđivati, kao što je ranije radio, da mora pobediti tu ludu i bednu zaluđenost, potpuno je zaboraviti, zauvek se osloboditi tog svirepog bola koji mu razdire srce. Takvo je bilo njegovo raspoloţenje kad su se spustili niz poslednju padinu ka Lahenu. Mada je to bilo malo selo, ipak se duboko razlikovalo od onog osamljenog mesta koje su napustili. Bilo je ljudi na ulici; isti onaj jeftini radio drečao je iz kafane: teretni voz je glasno skretao; tu je bila stanica i ţelezničke pruge koje su se protezale u civilizaciju. Sišli su sa saonica pred kafanom, i Stiv se odmah uputi do tezge, da poruči piće. A tu je, za stolom, nagnut nad svojom večitom knjigom, sedeo Hajnrih, kočijaš koji je odvezao Luisa u gostionicu. Kad je društvo ušlo, on ih glupavo pogleda; onda se potajno osmehnu Luisu, s izvesnom uzdrţanošću.

52 — Sišli ste — reče on. — Rekao sam vam da ćete sići. Luis ćuteći klimnu glavom. — Hoćete da nešto popijete? — reče ljubazno Stiv. Stiv je uvek, u kafani bio u svom elementu. Hajnrih, prihvativši, uze još jedno pivo. Dok je pio, njegove oči, tupe, no iskusne, zaokruţile su celo društvo, prostoriju, a naročito prozor. Govorio je. Govorio je mnogo, više nego obično. Glasno je govorio o vremenu, snegu, radiju, koji se bio pokvario ali je sada popravljen, o lepoj melodiji koju je lepi popravljeni radio sada svirao. Odjednom, usred tog njegovog glasnog, glupog pričanja, nagnu se Luisu i tihim glasom koji nije bio ni glasan ni glup, brzo izgovori: — Pazite. Motre na vas. U sledećem trenutku glasno se izjašnjavao o odličnom kvalitetu piva. Luis oseti kako se sve njegove sposobnosti zgušnjavaju i očvršćuju od potresa izazvanog tom iznenadnom opomenom. On suzbi pređašnju potištenost. Toga trenutka, pošto je platio piće, Stiv je izlazio s Koni iz kafane. Voz je polazio za pet minuta. Luis sa Silvijom pođe za njima, nekoliko koraka iza njih. Na vratima gostionice, kad se skoro našao na ulici, zaustavi ga neki nagon. Ispruţivši ruku, on zaustavi Silviju u senci vrata. Potpuno nesvesni, Stiv i Koni pređoše preko ulice prema stanici. Na blagajni, tačno preko puta, oni zastadoše, i Stiv priđe šalteru da nabavi karte. Dok se to događalo, dva čoveka se naglo odvojiše od susednog zida, uz koji su bili oslonjeni, prividno nezainteresovani. Brzo priđoše kasi i uhapsiše Stiva i Koni. Sve se odigralo mirno, bez i najmanje guţve. U jednom trenutku Stiv i Koni kupovali su karte; u sledećem su ih poveli u zatvor. A u trenutku kada su blesnule lisice, četiri policajca pojaviše se iza zida, dvojica u uniformi, dvojica u civilu, i uputiše se kafani. Luis u trenutku shvati da su sada on i Silvija cilj toga zajedničkog »demarša«. Istog trenutka, krajičkom oka ugleda teretni voz koji je bio završio skretanje i pošto je spojio sve vagone, počeo da ubrzava na glavnoj pruzi. Mozak mu je munjevito radio.

53 Brzo, glasom očigledne ţurbe, reče Silviji: — Moramo pojuriti za njim. Uhvativši je za ruku, pojuri s njom preko otvorene ulice ka ţelezničkoj pruzi. Kad su izišli iz skrovišta u vratima gostionice, policajci ih primetiše, i povikavši, svi odjednom pojuriše za njima. Bilo je nemoguće stići do stanice. Luis povede Silviju do skretnice. Srećom su vrata bila otvorena. Trčali su preko šina. Silvija je trčala lako i brzo. Ali voz je naglo povećavao brzinu. Luis učini poslednji očajnički napor. Dok je voz jurio, on uskoči na poslednji vagon. Uhvati nekako ručku, i vukući svom snagom Silviju, ubaci je pored sebe. Za trenutak su visili zajedno na stepenici; onda je Luis ugura u vagon. Stropoštavši se na gomilu, leţali su tamo u toploj tami, teško dišući, osluškujući besno udaranje svojih srca, dok je lokomotiva škripala i dahćući odmicala od Lahena. Luis se prvi pomeri. Sede na slamu koja je pokrivala pod vagona. Reče kruto: — Ţao mi je što sam to morao uraditi. Ali inače bi nas zatvorili: Ona skloni pramen kose koji joj je pao preko obraza. Njene tamne, divne oči bile su upravljene na njega. — Meni treba da je ţao. Ja sam vas u sve ovo uvukla — reče prigušenim glasom. Usne su joj drhtale. — Oh, sada je sve uzaludno i beznadeţno. Videli su nas. Moţemo dići ruke od svega. Njeno očajanje omekša njegovu oštrinu i probudi u njemu isto ono neţno osećanje saţaljenja. — Nije tako beznadeţno kako izgleda. Još smo slobodni, zar ne? Koni i Stiv neće govoriti. Ne postoji ništa što bi vašeg oca moglo sprečiti da stigne u Brajncen, kako smo se dogovorili. Ako nama pođe za rukom da stignemo tamo s automobilom, mislim da ćemo ga moći prebaciti preko granice. Silvijino lice polagano se razvedri. — Vi to mislite? — promrmlja ona. — Da ga još moţemo prebaciti? — Postoji mogućnost. Pred nama je teţak posao, ali ako se potrudimo, moţda ćemo uspeti. Prvo moramo sići s ovog voza. Oni će telefonirati na sledeću stanicu, to je sigurno. Ako nas nađu ovde, bilo bi teško objasniti zašto smo u vozu.

54 Ona se osvrnu po vagonu koji je izgledao tako siguran u tom neprijateljskom svemiru. U očima joj se pojavi senka ţaljenja. Odlučno odgovori: — Uradiću sve što vi ţelite. Više nisu govorili. Ustavši, Luis priđe vratima vagona, silom ih otvori boreći se s naletom vazduha i proviri napolje. Okolina je bila turobna, snegom pokrivena, ravna. Nije imao pojma kojim pravcem putuju. Ohrabrio se kad je primetio da mrak već pada. Moţda je ostao dvadeset minuta na vratima dok su redovi telefonskih stubova proletali pred njegovim pogledom. Odjednom primeti kako voz usporava brzinu. Crte na licu mu otvrdnuše. — Voz se zaustavlja. Molim vas, pazite. Sve moramo da uradimo dobro i da uradimo brzo. Skočite kad ja skočim. I za mnom. Razumete li? Suvih usana, ona klimnu glavom. Priđe mu. I tako su neko vreme stajali u mraku koji se spuštao, a lokomotiva je usporavala, krećući se prema maloj usputnoj stanici. U srcu, Luis je proklinjao to majušno mesto — tu će ih mnogo lakše primetiti. Onda mu odjednom srce jače zakuca. Na suprotnoj strani perona stajao je putnički voz — po starinskim vagonima i lokomotivi s visokim dimnjakom, lokalni voz koji je baš polazio. Luis odmah stvori plan. U trenutku kad je voz zaklaparao i stao, on mahnu Silviji. Zajedno iskočiše, zajedno se zavukoše pod točkove koji su stajali i izađoše na drugu stranu pruge. Još trideset sekundi da stignu do lokalnog voza i mirno sednu u, neprovetren prazan kupe. Nastade period mučne neizvesnosti. Luis je škripao zubima. Zar ta grozna lokomotiva nikad neće poći? Svaki trenutak odlaganja povećavao je opasnost. Prođe kondukter i pogleda u njihov kupe. Da li se u njegovom pogledu nazirala sumnja? Moţda ih je video kad su prešli preko šina. Vrzmao se neodlučno. Upravo kad je Luis pomislio da će kondukter ući i pitati ih, lokomotiva zazviţda i voz pođe. Kad su izlazili iz stanice Luis se oprezno, krišom osvrnu. Ono što je ugledao, natera ga da se zavali na sedište sa uzdahom olakšanja. Policijska četa pretraţivala je teretni voz. Silvija ih je očigledno takođe videla. Ona reče tihim glasom: — Odabrali ste pravi momenat da se udaljimo.

55 Jurili su kroz mrak. Luis nije imao pojma kuda idu. Bilo je teško recima iskazati koliko je bila mučna ta neizvesnost u pogledu pravca kojim su krenuli, šta ako idu u Lahen? Jeza ga uhvati pri toj pomisli. Prošao je jedan sat, a onda se pojavi predgrađe nekog grada. Po mnogim ţmirkavim sijalicama Luis zaključi da to mora biti veliki grad i oseti duboko zadovoljstvo. Kad su ušli u veliku natkrivenu stanicu, on pročita naziv: Insbruk. To je bilo dovoljno. Pošto je Silviji dao znak, on otvori vrata kupea i oni siđoše na peron. Sišlo je još mnogo putnika. Drţeći se među gomilom sveta, Luis ponovo uze Silviju za mišicu i povede je prema staničnom izlazu. Napolju je padala jaka kiša, hladna susneţica. Nađoše se na nekom trgu sa dva velika hotela na dvema stranama. Kiša je zaista bila đavolska. Za nekoliko trenutaka bili su potpuno mokri. Ali Luis se nije usudio da uzme taksi, plašeći se i dalje da ih moţda prate. Išli su dalje, glavnom ulicom blistavo osvetljenom svetlošću iz radnji i kafana zamagljenih od kiše. Odjednom, u jednoj sporednoj ulici, ugleda treperavu neonsku reklamu nekog bioskopa. Sledećeg trenutka pohitaše tom uličicom i uđoše u bioskop. Bili su bezbedni u mraku bioskopa, pa je Luis mogao slobodnije disati. Nadao se da je njihov ulazak ostao neprimećen. Bio je to neki bedan bioskop sa sedištima koja su škripala pri spuštanju, izbledelim tapetama i bučnim projektorom. Program je bio ograničen na jedan kratkometraţni film. No bar su kratko vreme našli utočište. Luis potajno pogleda svoju saputnicu. Ĉak i pri nejasnoj svetlosti koja se odbijala sa platna, video je da je samrtnički bleda, pokisla i potpuno iscrpljena od umora i uzbuđenja zbog njihovog begstva. Shvatio je da je nemoguće da ostane dugo u takvom stanju, a da se ne dogodi neko zlo, i da mora naći prenoćište za noćas, i to brzo. No teškoće su bile velike. Policija je sada sigurno već upozorena, i ako se njeni ljudi uopšte sluţe mozgom, već bi trebalo da traţe Silviju i njega tu u Insbruku. Nije vredelo sanjati o tome da se sakriju u nekom hotelu. A onda, razmišljao je o daljim komplikacijama. Ako neće da se čitava ta pustolovina završi kao uţasan promašaj, mora pronaći neki način da dođe u vezu s Karlom

56 i profesorom. Gledajući u platno, Luis je napregnuto razmišljao. Nekim čudnim slučajem film je prikazivao ţivot na toplom suncu jednog ostrva na Pacifiku. Samo to je bilo dovoljno da ga navede na akciju. Sagnu se Silviji i prošaputa: — Moţete li još malo ostati ovde? Potpuno ste bezbedni. Ja idem napolje da nešto potraţim. Ona mu dobaci brz pogled, onda se zagleda napred. Klimnu glavom. Oklevao je, hteo je da kaţe nešto više, ţeleo ţarko da ume da nađe neku površnu, običnu rečenicu. Ali opet mu se učini da nema šta da kaţe. Ustade i izađe iz bioskopa. Kiša se sada pretvorila u susneţicu. Pogledavši brzo uz i niz ulicu, Luis podiţe okrovratnik na kaputu i odlučno krenu. Znao je da će biti opasno to što je namerio da uradi. No, uputi se da pronađe poštu. Pošta se nalazila u glavnoj ulici. Oborivši glavu, Luis uđe u zgradu. Priđe malom postolju pored zida i napisa telegram Hajnrihu u Ţelezničku gostionicu u Lahenu. Telegram napisan potpuno bezlično, glasio je: »SREĆNO STIGLI. MOLIM, OBAVESTITE PRIJATELJE. SASTANAK PREMA DOGOVORU. ŠALJEM LEP POKLON.« Znao je da mu je Hajnrih veoma naklonjen, a da će obećana nagrada još jače podstaći njegovu zainteresovanost. A ako poruku i ne dobije, neće biti šteta. Proţiveo je teţak trenutak kad je predavao telegram na šalteru, ali ga je primila neka dremljiva devojka koja je bila za šalterom i otpremila s mehaničkom ravnodušnošću. S osećanjem da je obavio posao Luis poţuri na ulicu. Njegov sledeći korak bio je usmeren prema jednoj jeftinoj trgovini. Tu je kupio kofer, debelu kućnu haljinu, dţemper, vuneni šal i dva kišna kaputa. Veći kišni kaput je obukao. Ostalo je strpao u kofer. Sve dotle izgledalo je da njegovo kretanje nije izazvalo nikakvu sumnju. Ohrabren, on krete na drugi, teţi deo zadatka. Noseći

57 kofere i izbegavajući prepune ulice, odabra mirnije delove grada. Lutao je pustim ulicama nekih pola sata, ispitujući prazne fasade zgrada za stanovanje. Najzad stiţe do jedne ulice usečene između skromnih kuća, od kojih je većina u prozoru imala oglas: sobe za izdavanje. Luis odabra nasumce jednu kuću u sredini reda. Sledećeg trenutka kucao je na vratima. Malo pričeka, a onda neka ţena otvori vrata, debela sredovečna ţena punačkog dobrodušnog lica. — Dobro veče — reče Luis, trudeći se da bude što uverljiviji. — Imam li čast da govorim lično sa gospođom? Ţelim dve sobe. Za mene i moju sestru. — Da? — Ona ga malo podozrivo odmeri, pogleda kofer, njegovo mokro i pomalo izguţvano i kaljavo odelo. — Mi smo Amerikanci — objasni joj Luis otvoreno. — Na odmoru smo u Austriji. Veliki koferi su nam na stanici. Ovo grozno vreme nam je sve oteţalo. Moja sestra čeka u kafani da ja nađem prenoćište. — Amerikanci — ponovi ona. — Imate li pasoše? — Naravno — osmehujući se Luis pruţi pasoš. Dok ga je pregledala tupim nepismenim pogledom, on ljubazno dodade: — Moja sestra ima svoj pasoš, naravno. — Pa, naravno. — Njeno tupavo lice se opusti. Ona mu se osmehnu. Na svoje olakšanje, Luis shvati da ga je primila. — Ja, ja, imam sobe, dve dobre sobe. Morate, ipak, platiti dve nedelje unapred. To je običaj. Ţelite li da vidite sobe? — Svakako. Luis uđe u kuću i pođe s njom na sprat. Ona mu pokaza dve čiste i prijatne sobe i Luis ih odmah uze, plati joj trideset šilinga, koliko je traţila, i izjavi da ide po sestru. Sada kada je drţala novac u ruci, i poslednje njene sumnje iščezoše. Posmatrala ga je materinskom brigom. — Dragi moj jadni mladiću, skroz ste mokri. Naloţiću vam vatru. I morate se okupati u toploj vodi. — I dobro večerati — predloţi on. — Bez sumnje — reče ona naglašeno. — Vi ćete shvatiti vrlinu moje kuhinje.

58 Zajedno siđoše niz stepenice. Došavši do vrata on reče: — Vraćam se za dvadeset minuta. Ţena ponovo klimnu glavom i izgubi se u kuhinji. Luis se uputi u bioskop s novim nadama. Bar su njihove trenutne teškoće bile prebrođene. Imali su hranu i krov nad glavom za jednu noć. Bili su relativne sigurni u tom zabačenom stanu. Sutra ujutro će početi iz početka. On ponovo uđe u bioskop. U prvi mah, ne opazivši Silviju, njegovo srce prestade da kuca. Onda je ugleda kako uspravno sedi na istom sedištu, kao budan straţar. On sede pored nje. — Sve sam sredio — prošaputa on. — Ĉekaćemo pet minuta, da ne skrenemo paţnju. Onda ćemo zajedno izaći. Ona se okrenu prema njemu, ozbiljno. Tuţan osmeh ukaza joj se na uglovima usana. — Moramo li otići tako brzo? — Videla sam program svega triput. nela012

59 Glava 11 Kad su stigli u stan, Luis opazi, na svoje zadovoljstvo, da je gazdarica odrţala reč. U obe sobe je gorela vatra, a u većoj je jedan stočić bio zastrt belim stolnjakom i postavljen posuđem, što je nekako obećavalo obilnu večeru. Moţda zbog toga što su bili svesni da su sobe povezane, na početku je među njima vladalo neprijatno ćutanje. Luis odlučno prekide tu tišinu. — Prvo, — reče on — okupajte se. I molim vas brzo. Onda moţete obući tu kućnu haljinu i večerati. Nije vreme za idiotske predrasude. Ne ţelim nikakvo zapalenje pluća. Namerno je govorio grubim glasom, smatrajući da će na taj način najbolje osigurati njen pristanak. Stvarno se plašio da Silvija ozbiljno ne nazebe. No, ako je očekivao da će se Silvija protiviti, to se nije dogodilo. Uopšte se nije bunila, već je skupivši ono nekoliko svojih stvari, izašla iz sobe. Kad je otišla, Luis pođe u svoju spavaću sobu, skide nakvašen kaput i prsluk, skide košulju i dobro se protrlja peškirom, stojeći ispred vatre. Zatim navuče dţemper koji je kupio. Onda se oseti bolje. Bio je očvrsnuo, zahvaljujući dugim časovima provedenim na brodskom mostu, šiban kišom, pa mu je ovaj sadašnji napor posluţio samo da podstakne njegovu ogromnu ţivotnu snagu. Otprilike za deset minuta začu kako se Silvija vraća u susednu sobu, začu gazdaričin glas u prijatnom razgovoru, začu kako se unosi večera. Onda nastade tišina. Sačeka trenutak, a onda zakuca na vrata. Mala pauza, a onda dopre njen glas koji ga je zvao da uđe. On otvori vrata, ali zastade na pragu. Silvija je stajala na gruboj prostirci pred ognjištem, umotana u prostu haljinu koju joj je kupio. Jednostavna bela boja davala je Silviji neku devičansku i potresnu lepotu. Izgledala je potpuno oporavljena, osveţena i topla od kupanja, meko počešljane kose, očiju koje više nisu bile umorne. On mirno reče: — Tako je bolje. Mnogo bolje. A sada mislim da biste ţeleli biti

60 sami. Poneću večeru u moju sobu. Silvija jako pocrvene. — To je smešno. Ovde je sve spremno. Oklevao je malo, a onda polagano uđe, i kad je ona sela, sede i on, ćuteći počeše da večeraju. Supa je bila odlična, gusta i vrela, prava seljačka supa iz toga kraja, od koje im krv nanovo prostruja ţilama. Jednom ili dvaput njene oči zatreptaše prema njemu, nerazumljivo, povlačeći se svaki put pred čvrstom nepomičnošću njegovog izraza. Najzad je, međutim, morala reći: — Divno je što ste pronašli ovo mesto. — Govorila je teško. Reči su joj bile nezgrapne i banalne, ali njena nervozna zahvalnost davala im je dublji smisao. — Ne znam kako da vam zahvalim, nikad neću moći dovoljno da vam zahvalim. Ona zastade, uzbuđeno mrveći hleb. Luis ne odgovori odmah. Biti s njom u ovakvoj prisnosti, dovoljno ga je zbunjivalo. Uz to, saznanje da ga je obmanjivala izjedalo mu je celog dana dušu. Pošto je sada sva trenutna opasnost bila otklonjena, uţivao je u nekom čudnom izopačenom zadovoljstvu da je muči, i da muči i sebe. On odgovori nemarno: — Već sam vam pre rekao da nemate na čemu da mi zahvaljujete. Sa zadovoljstvom činim sve što bi moglo pomoći vašem ocu. Ne bih mogao gledati kako pati neduţan čovek. Jedino što je primetio bilo je da se odjednom ugrizla za usnu i odvratila pogled. On nastavi: — Meni ova potera ni malo ne smeta. Ali za vas to mora biti bolno — ovo gonjenje — posle mirnog ţivota koji ste vodili u Hajdelbergu. Nastade ćutanje. Silvija je bila prebledela. S velikim naporom volje ona diţe pogled prema njemu. — Nisam ţivela u Hajdelbergu. — Ne? — Luis se pravio da je iznenađen. Ona odlučno nastavi: — Uglavnom sam ţivela u Parizu. Poslednjih nekoliko godina. Studirala sam tamo umetnost. — Ah! Student umetnosti. Kako je to divno i romantično! Ona pocrvene na tu ironiju. Mada joj je glas drhtao, ona odgovori ne trepnuvši: — Nije tako romantično kako bi se pomislilo. Mislim da nemam mnogo talenta. Imala sam vrlo malo novaca. Samo onoliko

61 koliko sam mogla zaraditi crteţima za plakate i sličnim poslovima. To je za mene bio vrlo teţak posao. — Iznenađujete me. Oprostite mi, ali pomislio bih da vam je otac, sa svojom profesorskom platom, mogao dati prilično izdrţavanje. Sada je bila bleđa nego ranije. — Ma koliko da ga volim, nisam od oca nikad dobila ni pare. Gledali su se za trenutak prazno, zaprepašćeno. Odjednom, za vreme napetosti, neko zakuca na vrata i gazdarica, ljubaznog lica, uđe noseći posluţavnik pred punim grudima i osmehujući se s ljubaznim interesovanjem. — Da li vam se svidela moja supa? Dobro. Milo mi je. Sada sam vam donela finu teleću kolenicu na bavarski način. Izvrsno. — Ona promeni tanjire uz mnogo zveckanja. — Jadna deco — da dođete tako mokri i gladni. Ali ja sam navikla na to. Moji posetioci dolaze k meni s planine po svakakvom vremenu. Imam svoje turiste. Ponekad dolaze čak i oni koji idu na ture pešačenja. No ja sam uvek srećna kad imam fine ljude. I odmah mogu reći da ste i vi takvi! Pošto je spustila pred njih ukusnu teletinu, sačeka da počnu, posmatrajući ih ţmirkavim ugasitoplavim očima. — Ne ličite mnogo jedno na drugo, vas dvoje, mada ste ipak lep par. Da čovek ne zna da ste brat i sestra, pomislio bi da ste ljubavnici. — Ona pljesnu rukama po kukovima, zabaci glavu i nasmeja se na tu svoju besmislicu. — Sada probajte moju teletinu, pa mi kaţite je li dobra. — Vrlo je dobra — reče Silvija napregnutim glasom. Pošto je gazdarica izašla, Luis se izvini uz ironičan pokret. — Ţalim što vam je tako neprijatno zbog stare gospođe. Morao sam joj ispričati tu priču, inače nas ne bi primila. To srodstvo je pristojno, uostalom. Šta mislite da li bi se Karl ljutio? — Ne. — Silvija silom procedi odgovor preko suvih usana. — Sigurno ţalite što on nije ovde umesto mene. — Mislite? — Zašto da ne? — On se kruto osmehnu. — Vi se volite. To je idealan recept za ovakav doţivljaj. Ćutala je. Lice joj je ponovo postalo napeto i turobno. Kad je

62 ugledao to bledo lice, njega obuze ţestoka griţa savesti. Zašto mu je palo na pamet da je lako povredi? On prekide tih svoju gorku ironiju i reče mirnim glasom: — Sutra ćemo kupiti automobil. Lako ćemo naći neka polovna kola u ovom gradu. Poći ćemo u Brajncen, sporednim drumom. Ako nas sreća posluţi, ne bi trebalo ništa da nas spreči da stignemo tamo do uveče. Ali ona nije ţelela da prihvati promenu razgovora. Niti ga je prestala gledati. Ovlaţivši suve usne, najzad, kao da se bori za jednu veliku odluku, stegnu ruke i čudnim glasom izjavi: — Moram vam nešto reći. Ali prvo, da vas zapitam ovo: jeste li razmišljali šta će vam se dogoditi ako nas uhvate pri ovom — ovom begstvu? — Neće nas uhvatiti. — Mogu nas uhvatiti. To je nešto što ja bolje razumem od vas. Jednostavno znam kako ti ljudi očajnički pokušavaju da uhvate moga oca. On nemarno reče: — Nećemo sada o tome razgovarati. — Ali moramo razgovaratio tome. — Govorila je promuklim glasom koji samo što je nije izdao. Za trenutak je izgledalo da će ućutati. Ali ona natera sebe da nastavi, gledajući ga netremice pravo u oči. — Znate, moj otac nije ono što vi smatrate da je, on nije politički begunac. On je lopov. Luis je sedeo nepomično. Rekla mu je to, slobodno, od svoje volje. On oseti kako ga obuzima duboka i potajna radost. Ali se ništa nije primećivalo na njegovom licu kad je nastavila: — Do danas je to bila lepa obmana. — Sada je govorila brzo, pomalo histerično, gubeći odmerenost. — Ali ja ne ţelim da se to nastavi. Vi nemate pojma kako sam sebe mrzela i prezirala što sam ćutala. Vaš slučajan dolazak me je na to naterao, i to što volim oca. Desetak puta sam ţelela da govorim; no kad god bih ga pogledala, nisam mogla. Znam da je slab i bezvredan, ali i pored sveg njegovog nitkovluka, tako je bespomoćan; on je moj otac, i kad bi ga bacili u zatvor, znam otuda ne bi ţiv izašao. Ali sada je to sve svejedno. Postoje granice preko kojih ne mogu ići, rađe bih ga

63 videla mrtvog, i njega i sebe. Sada sam došla do te granice. Ne mogu i dalje da obmanjujem vašu ljubaznost, vašu pristojnost, da vas nisko i uţasno laţem. — Ona zajeca i nastavi brzo: — Sada sam vam rekla. Morate ići. To ćete lako učiniti u toku noći. Ja ću sama pronaći put do Brajncena. Uskoro ćete zaboraviti da ste ikad upoznali mene i mog nesrećnog oca. Zavlada tišina. Onda je on uhvati za ruku. Sa čudnim i neţnim osmehom odgovori: — Sve to što traţite je nemoguće. Ja vas ne mogu zaboraviti, Silvija. Niti vas mogu pustiti da idete sami u Brajncen. Ona ga nemo pogleda očima zamagljenim od suza i promuca: — Ali posle svega što sam vam rekla! — Ja sam to već znao. Nastade duţe ćutanje. Silvija reče zaprepašćeno: — Znali ste! I ipak ste istrajali? — Naravno. — Zašto? — upita ona šapatom. Luis mirno odgovori. — Jer vas volim. U sobi ponovo zavlada potpuna tišina. Silviji usne zadrhtaše. Glas joj je bio jedva čujan. — Ali zar ne vidite da to nema smisla? Dala sam Karlu reč. To je bilo — to je bilo potrebno. — Da li ste mu dali reč zbog toga što je on to traţio da bi pomogao vašem ocu? — Da. Ali je nikad ne bih mogla pogaziti. Luisa obuze ogromna radost. Naravno da nije volela Karla! — Razumem. Usluga koju vam pruţam ne traţi nikakvu naknadu. Ona spusti glavu. Suze, tako dugo uzdrţavane, potekoše joj niz obraze. Kad je ugledao Silviju kako plače, Luisa obuze neka čudna zbunjenost. On tiho progovori: — Molim vas, ne plačite. To me boli više od bilo čega. Umesto odgovora ona spusti glavu na sto i gorko zaplaka. Kad ju je neţno pomilovao po ruci, pokušavajući da je uteši, ona reče, bolno jecajući: — Molim vas, ne dodirujte me. Samo me pustite na miru.

64 Drugo ništa nije moglo da se uradi. Ĉekao je i gledao je ojađeno. Onda, kako je izgledalo da njegovo prisustvo pojačava njen plač, on ustade i izađe iz sobe.

65 Glava 12 Sutrašnje jutro donelo je promenu vremena, blag vedar dan koji je obećavao mnogo sunca. Luis, koji je nemirno spavao, probudi se rano. Mirno je leţao nekoliko trenutaka, osećajući Silvijino prisustvo u susednoj sobi i brzo je ponovno razmotrio jučerašnje događaje. Osetio je veliko olakšanje. Zahvaljujući Silvijinom priznanju, ogroman teret pao mu je sa duše. Bio je spreman na pustolovinu, na sve. Skočivši s kreveta, on otvori kapke i pogledom zaokruţi izglede za taj dan. Odjednom, dok je stajao pored prozora, izraz lica mu se promeni, postade nepokretan i tvrd. Napolju na ulici, ne baš tačno preko puta, već malo niţe niz ulicu, na uglu, stajala su tri čoveka i ozbiljno razgovarala. Bili su to kondukter sa stanice Insbruk, jedan policajac u uniformi, i na kraju, na njegovo najveće zaprepašćenje — Herr Oberholer iz gostionice Hone. Pri pogledu na Oberholera, Luisovo lice se smrači od raznih osećanja, paćen od neverice pa do prave zaprepašćenosti. Kroz glavu mu prolete uspomena na njegov nedavni razgovor s malim čovekom, na njegovu opomenu. Suviše kasno shvati da Oberholer nije bio nikakav trgovački putnik, već detektiv. Dok ih je još posmatrao, njih trojica se razidoše. Oberholer, koji je upravljao operacijom, dao je poslednja uputstva, a sam je otišao. Policajac i kondukter ostadoše na ulici. U stvari, počeše da hodaju ulicom pedesetak metara dalje. Luis ih je posmatrao još nekoliko minuta, onda se okrenu, prebacujući sebi poluglasno. Uobraţavao je da se oslobodio svake potere, da je sustanar u tihom raju. Umesto toga, policija je znala, ili je bar sumnjala, da su Silvija i on u ovom kraju, u ovoj ulici, moţda baš u ovoj kući. Bila je to gorka čaša tako rano ujutro. I Oberholer! Nije mogao da pogodi kakvu igru igra detektiv. Ali je to bila, bez sumnje, po tom čudnom odugovlačenju, duboka i oštroumna igra. Prisiljen na dejstvo osećanjem vlastite nesposobnosti, pogleda brzo na sat. Još nije bilo ni osam. Ako bude imao sreće, naći će otvorenu garaţu. Po svaku cenu mora naći automobil. Bez njega,

66 neće moći ništa da urade. Zgrabivši šešir, izađe oprezno iz sobe i na prstima se uputi prema stepenicama. Ĉuo je kako se gazdarica kreće u kuhinji. Prošavši brzo kroz hodnik, stiţe do sporednik vrata kuće. Bila su otključana. Sledećeg minuta trčao je uskim putem, preskočio jedan niski zid u dnu radilišta i našao se u nekom prolazu punom praznih limenki. Taj prolaz je više ličio na uličicu, prilaz za trgovce na malo i za iznošenje smeća. Brzo prođe tom uličicom i iziđe na istočnu stranu grada. Osvrćući se oko sebe i izbegavajući jednu ili dve garaţe koje su mu bile sumnjive, najzad dođe do jedne garaţe koja je bila, mada prilično velika, nekako neodređeno propala, ali je izgledalo da je znala za bolje dane. On hrabro uđe unutra. Unutra nije bilo nikoga osim nekog čoveka u prljavom radnom odelu koji je prao jedan stari fiat. Taj čovek, krutog vojničkog drţanja uprkos pohabanom odelu, uopšte ne obrati paţnju na Luisa, kao što to rade širom celog sveta svi ljudi koji rade po garaţama. Najzad se, ipak, udostoji da digne pogled. — Mogu li razgovarati s vlasnikom? — zapita Luis. — Zašto? — dobi kratak odgovor. — Ţelim jedan automobil. Ĉovek ga odmeri od glave do pete. Da pokaţe da ga to ne zanima, podiţe crevo i ponovo usmeri mlaz vode na stari fiat. Onda reče osorno: — Ja sam vlasnik. Ali ne prodajem kola. Ništa ne prodajem. Ako hoćete sjajne konzerve ili obojene kutije, idite iza ugla do Braće Šmic — oni prodaju takve igračke. Ja sam samo mehaničar, pravi mehaničar. Ali ne isplati se — on se osvrnu oko sebe sa nekom mrţnjom — pod ovom vladom. I sam njegov glas odavao je buntovnika. — Šteta — reče Luis s naročitim naglaskom. — Veoma mi je potreban automobil. I mogu da platim. Neću nova kola, već registrovana, za svakodnevnu upotrebu, dobra, brza kola, kakva bi mogao imati u svojoj garaţi jedan pravi mehaničar. — Tako! — Vlasnik se ispravi s nehotičnim interesovanjem. — Tako dakle? — Da, tako je. Ĉovek ostavi crevo, a s njim i svoje ţestoko neprijateljstvo. Još

67 jednom pogleda Luisa — i prihvati ga. — Imam jedna kola — reče oprezno. — Ali ta bi stajala više para nego što ih vi imate. — Mislim da nije tako. — reče Luis. — Ako su to ona prava kola. — Prava kola! — ponovi mehaničar skoro podrugljivo. — Ako nađete bolja, dopustiću vam da me njima pregazite. Pogledajte. On pođe do jedne zaključane prostorije i širom otvori vrata. Unutra se nalazio jedan dugačak nizak automobil crne boje, bez sjaja, s pohabanim i pocepanim presvlakama, no šasija mu je bila savršena — opasno i opako oruđe brzine. Vlasnik ga ponosito zagleda. — Evo mojih kola. To je moje mezimče. Mercedes, avionska mašina, dva karburatora. U ratu, — on se okrenu i pijunu — bio sam u letećem cirkusu. Poznajem mašine. Ova je tako doterana da prosto peva. — On podiţe poklopac i pokaza motor u savršenom stanju, blistavi bakar, sjajni nikl. — Ovim kolima sam vozio dvesta kilometara na sat. Za vas je cena deset hiljada šilinga. Bez reči Luis izvadi novčanik, izvuče novčanice i pruţi ih čoveku. Nastade kratko ćutanje. Ĉovek, nekadašnji ratni as, sada očigledno bez novaca, zagleda se u novčanice. Lako rumenilo oboji mu obraze. — To je pravi novac. Baš ga dugo nisam video. Nerado ga primam. Ali kola su vaša. Samo zapamtite — dodade ozbiljno presavijajući novčanice — nešto vrlo vaţno: ako vas nađu s tim kolima, niste ih od mene kupili. Ukrali ste ih. Upalite ih sada, molim. Ţurim. Sa zadnjeg sedišta automobila čovek izvadi poduţi ručni pokretač, sagnu se i zavrte ga kao da se sprema da prevrne brdo. S uţasnom eksplozijom, motor oţive. Ĉinilo se kao da se garaţa trese iz temelja. — Vidite — reče bivši vlasnik automobila. — Vidim, — reče novi vlasnik automobila. Pruţi ruku i čvrsto se rukova s čovekom i sede na vozačko sedište. Već dodir papučice za gas pruţio mu je osećaj neverovatne snage. Onda ubaci u prvu brzinu. Dok je izlazio iz garaţe, mehaničar mu doviknu:

68 — Pazite, prijatelju. Ne ţelim vašu smrt. Na uglovima je kao ptica. Ako ga ne pripazite na mokrim putevima, poginućete. Jedan minut mu je bio potreban da prođe kroz uličicu i dođe do kuće. Neprimetno se pribliţio uskom prolazu, zaustavio kola iza zida što je tiše mogao i ugasio motor. U sledećem minutu uđe na sporedan ulaz i pope se u svoju sobu. Brzo ode do prozora. Ona dvojica još su stajala napolju. Koliko će još dugo tamo ostati pre nego što pokušaju neku drastičniju akciju — to je bilo potpuno neizvesno. Sada je bilo pola devet. Silvija je bila sigurno budna. On se okrenu i zakuca na njena vrata. Ona ih odmah otvori i stade pred njega, potpuno obučena. — Dobro jutro. — Pokušao je da se drţi neusiljeno. — Jeste li dobro spavali? — Sasvim dobro, hvala. — Za razliku od njenog sinoćnjeg uzbuđenja bila je zvanična, neuplakana i ozbiljna. — Jeste li doručkovali? — Nisam. — Ona zastade. — Napolju su dvojica — mislim da su policajci. Oni su mi ubili volju za jelo. On se blago osmehnu. — Ne dajte da vas ti glupaci uzbuđuju. To je naš prijatelj Oberholer, koji se pokazao u pravoj pravcatoj svetlosti. Mora da sumnja da se nalazimo u ovom nizu kuća. Ĉini mi se da je otišao po pojačanje da pretraţe ceo kraj. Pa, ako ste spremni, moţemo poći. Obećavam vam doručak na selu. — Spremna sam — odgovori Silvija ozbiljno. Trebalo mu je samo minut da gazdarici naškraba ceduljicu da ţali što tako naglo odlaze i zahvaljuje na njenoj ljubaznosti. Osećao je griţu savesti zbog te škrte učtivosti, ali obeća sebi da će se jednom vratiti i sve to iskupiti. Baš kad su izlazili na zadnja vrata, začuše jako, prodorno kucanje na prednjim vratima. Prekasno, pomisli Luis. On pomoţe Silviji da pređe preko zida, ubaci je u kola i zavrte ručicu za paljenje motora. Moţda nije znao za tu majstoriju; moţda zbog toga što je motor bio nečovečno teţak, ali vrteo je vrteo bez rezultata. Za trenutak pomisli s uţasom da motor neće da krene. Mučio se i mučio. Onda, kad mu je lice bilo obliveno znojem, motor je odjednom zatutnjao

69 kao baterija haubica. Izleteli su kao raketa. Luis nije poznavao plan grada. Njegova ideja je bila da izađe iz Insbruka. Ali u ţelji da izbegne Oberholera, napravio je gadnu nepromišljenost. Krenuvši sporednom ulicom za koju je smatrao da vodi izvan grada odjednom se našao u glavnoj ulici, gde nije bilo mogućnosti da okrene. Morao se uključiti u sporu reku vozila u prepunoj ulici. I za tili čas se našao u teškoj saobraćajnoj guţvi. Luis opsova u sebi. Niski crni automobil bio je dovoljno sumnjiv, a i onda kada je išao sporo, pravio je takvu buku da je privlačio paţnju prolaznika. Bez šešira, u dţemperu i kišnom kaputu, osećao je da je predmet nekih radoznalih pogleda. Silvija je maramicom zavezala kosu koja joj je letela. Bili su oboje tako opremljeni da verovatno nisu mogli ostati neprimećeni. Ĉekanje se oteglo u nedogled, ali posle beskrajnog zastoja i milenja kroz saobraćaj, Luis najzad potera kola otvorenim drumom. Bio je to krivudav planinski drum koji je uglavnom vodio kroz borove šume. Vozio je brzo, ne koristeći više od četvrtine gasa, nekih tridesetak kilometara, prolazeći kroz nekoliko malih sela, koja su sva izgledala kao na razglednici. Onda odjednom stigoše u jednu varošicu s pijacom i dobro snabdevenim radnjama. Ne gaseći motor Luis priđe uz jednu od najvećih radnji i upade unutra. Pojavivši se posle nekoliko minuta, pređe preko trga do susedne mlekare. Kad je izašao, dţepovi njegovog kišnog kaputa bili su krcati. Vratio se na svoje vozačko sedište kao da ga nije ni napuštao. Onda reče: — Obećao sam vam doručak na selu. Odmah ćete ga dobiti. Oprostite, ali mleko, sir i biskviti je sve što sam našao. Napeta i tiha pored njega, ona primeti: — Nije trebalo da zbog toga zaustavljate. Moţda nas prate. — Morao sam nabaviti geografsku kartu, u svakom slučaju. Bez nje bismo verovatno vozili u krug i nekako u mraku ponovo bismo naleteli na Insbruk i na čoveka koji je sebe nazvao Oberholerom. — Herr Oberholer? — ponovi ona istim onim mirnim glasom. — Vi ste ozbiljno jutros o njemu govorili? — Apsolutno. Mali trgovački putnik se sada bavi sasvim novim poslom.

70 Njeni obrazi lagano postiđeno pocrveneše. Usteţući se najpre, reče odlučno: — Ĉula sam da je ona bečka firma angaţovala jednog poznatog detektiva da pronađe mog oca. Osećao je kako je boli što mu je morala to ispričati. On reče nemarno: — Ne moţemo znati sigurno, ali ja mislim da je to naš prijatelj. — Ne razumem! — Očajna, ona pritisnu ruku na čelo. — Zašto nas nije uhapsio, pokušao da nas na neki način zadrţi kad smo bili u gostionici? — Kad ga sledeći put budemo sreli, — reče turobno Luis — nameravam da mu postavim to isto pitanje. Silvija se opet povuče u sebe. U svom raspoloţenju, u celom svom ponašanju, danas je bila nekako udaljena, čudno prenapregnuta. Izgledalo je kao da je resila da se uzdrţi od svake reči, svakog pokreta. Kako je dan odmicao, Luis je sve više to osećao. Nekoliko kilometara dalje, on skrete s puta, na mali šumski proplanak i posluţi doručak na suvim borovim iglicama. A onda je zapita: — Da li sam vas na neki način uvredio? Mislio sam da je među nama sve razjašnjeno. — Pa tako i jeste. — Njene oči, kao i njen odgovor, izbegavale su ga. — Pa zašto se onda drţite tako kruto, tako kruto i hladno? Ona pocrvene, onda poblede, a u grlu joj nešto zaigra. Ali ga je gledala, netremice. — Ţao mi je ako me smatrate čudnom. Znate da sam vaša veoma zahvalna prijateljica. Na to ništa nije mogao odgovoriti, jer mu se od prikrivenog značenja njenih reči srce čudno steţe. Prestade govoriti o tome, polagano odvi geografsku kartu koju je kupio i rasprostre je na zemlju ispred njih. Pošto ju je proučio, stavi prst na ono mesto gde su se sada nalazili. — Mi smo ovde. Odmah iza ovog malog sela nalazi se Garsbad. A ovde je Brajncen. U pravoj liniji ima svega oko sto kilometara. Ako napravimo ovaj zaobilazak, zbog sigurnosti —

71 moţda će biti nekih dvesta kilometara. Moţemo ih lako prevaliti za četiri sata. Vaš otac verovatno neće stići do mraka. Ako budemo imali sreće trebalo bi da stignemo. Ona klimnu glavom. Onda onim promišljenim, mirnim glasom reče: — U međuvremenu, vi ništa ne doručkujete. — Neću da jedem, ako vi ne doručkujete. Ona mu se najzad, jedva primetno osmehnu. Onda zajedno popiše mleko, pojedoše sir i biskvite. Kad su završili, uđoše u automobil. Tu joj Luis dade geografsku kartu da mu pomaţe pri voţnji, a onda ponovo uze volan u ruke. Kola su zujala po mirnom drumu. Tu u dolini već se osećao tračak proleća. Vetar im je jedva dodirivao obraze. Mada su malo razgovarali, osećao je mučno prisustvo prigušenih osećanja. Silvija je sedela daleko od njega u svom uglu kola, nije joj čak dodirnuo ni ruku. Pa ipak je postojao taj fluid, ta treperava struja. Ni svo njeno odlučno uzdrţavanje nije moglo da je uguši. Izbegavajući glavne gradove, vozili su se kroz idilične predele Arijena i Brukena. Na maloj benzinskoj pumpi pred selom Halsenom uzeli su šezdeset litara benzina. Jednolična i odmerena voţnja i brujanje motora, uljuljalo ih je skoro u nekakav polusan. Ali odjednom, kad su zaokrenuli u dolinu Lar, Silvija mu se nagnu i reče: — Mislim da nas prate jedna kola. Luis se ispravi na sedištu i pogleda u šofersko ogledalo. Ništa se nije videlo na drumu iza njega. Ona brzo dodade: — Nisam ništa videla. Ali poslednjih pola sata čujem zvuk automobila. — Moţda je to odjek našeg motora. Ona sumnjičavo odmahnu glavom. On ponovo oslušnu. Ali ništa nije čuo osim brujanja njihovih kola. Moţda se i čula neka slaba lupa, nije umeo da kaţe. U tom stanju nesigurnosti stigoše do jedne duge nizbrdice. Luis odmah ugasi motor i dok su se spuštali bez motora, u tišini on napregnu sluh. Iza njih, kroz šuštanje njihovih guma, čuo se udaljeni motor. Luis izmenja pogled sa Silvijom.

72 — Ĉuju se neka kola. Verovatno je neki seljak. Ali bolje da se uverimo. On upali motor, ali smanji brzinu na trideset kilometara na sat. I dalje nije bilo znaka od sledećih kola, mada su čuli njihovu prigušenu buku kad su paţljivo oslušnuli. Luis odmah uspori do deset kilometara na sat. Ĉim je to uradio, ona druga kola, koja su u prvi mah bila smanjila brzinu, pojaviše se na zavoju i brzo se počeše pribliţavati. Nije to bio seljački kamion, već tamnozelena sluţbena kola u kojima su se videli sluţbenici u tamnozelenim odelima iza vetrobrana. — Policija! — mirno reče Luis. Dok je to govorio on ţestoko pritisnu gas. Crni automobil polete kao konj pod mamuzama. Za nekoliko sekundi Luis ga istera do šezdeset kilometara, grabeći dalje sve većom brzinom. Ali kola koja su ih pratila takođe su bila brza. Pošto su se sada pokazali, njihova jasna namera je bila ne da ih prate, već da ih prestignu. Jurili su devedeset kilometara na sat i u isto vreme neprekidno trubili, pretvarajući tako seoski mir u pravu ludnicu. Luis stegnu zube. Ta raketa koja im je bila za petama opet je situaciju učinila ozbiljnom. Sve je zavisilo od brzine njegovih kola, i od reči koju mu je dao vlasnik garaţe. On čvršće uhvati volan i potera najvećom brzinom. Motor je sjajno reagovao. Brzinometar se stalno kretao oko najviše tačke. Cela kola su podrhtavala kao ţivo biće. Brţe, sve brţe, leteli su dok se vetar njihovog leta nije pretvorio u pravi orkan, a drveće koje je proletalo pored druma pretvorilo se u zamagljenu treperavu liniju. Policijska kola su ih pratila moţda minut i po. Onda polagano počeše da zaostaju za njima. Kroz snaţan vetar koji mu je duvao oko ušiju Luis začu kako se utišava zavijanje sirene. Vozio je dalje, istom luđačkom brzinom. Najmanje skretanje, najmanja greška u voţnji značila je smrt, ali se on nije usudio da smanji brzinu. Silvija je sedela kao kip, ne trepćući. Najzad se kola koja su ih jurila izgubiše iz vida, a sirena se više nije čula. I dalje vozeći besomučno, Luis je gledao budnim okom. Odjednom se pred njima pojavi raskrsnica. Usporivši naglo, on

73 skrete na sporedan put. Još dva oštra zaokreta i on se nađe u mreţi krivudavih puteva, između visokih nasipa i gustih ţivih ograda. Putevi su vijugali kroz pust i blatnjav predeo i Luis je bio zadovoljan što se trenutno izgubio, mada je i dalje brzo vozio, znajući da će se i njegovi gonioci neminovno naći u istoj situaciji. No znao je da Brajncen leţi zapadno. I dok se okretao i vijugao, odlučno je vozio prema toj tački kompasa. Oko dva sata popodne stigao je do putokaza usred močvarnog predela, zaraslog u trsku, na kojem je stajalo da do Melkeburga ima pet kilometara. Luis pogleda na kartu. Melkeburg je bio grad na glavnom drumu, ne više od sto kilometara udaljen od Brajncena. Vozeći kroz sela, otarasili su se gonitelja, a sebi, po njegovom proračunu, uštedeli skoro pedeset kilometara putovanja. Luis je imao sva obaveštenja koja su mu bila potrebna. Polagano je vozio duţ močvare dok nije kraj jednog polja zaraslog u trsku pronašao jednu napuštenu štalu. U tu štalu za krave, sada napuštenu i praznu, on utera automobil, povuče kočnicu i najzad se opusti. Onda se okrenu Silviji. — U sadašnjem stanju policijske aktivnosti bolje je da se sklonimo sa druma dok je dan. Za nekoliko sati pašče mrak. Dotle moramo ostati ovde, razgovarati, spavati, pevati ili odgonetati. Ţao mi je što smo pojeli biskvite i sir. Mogli su nam koristiti. Drţeći se i dalje rezervisano, kao celog dana, ona reče nekako zamišljeno tuţno. — Lako je suočiti se sa opasnošću. Suočiti se s njom — i smejati se — to je teţe. Smem li takođe da vam kaţem kako dobro vozite kola. Nije joj mogao reći da je njegova veselost bila laţna, da se pretvarao samo da bi savladao ono raspoloţenje koje ih je oboje pritiskalo. On promeni temu. — Šta ste mislili kad smo išli onako brzo? Ona odgovori odmereno: — Samo to da ćemo zajedno poginuti, ako poginemo. To ga ućutka. Poče pretraţivati po kolima, nadajući se da će pronaći još koji biskvit. Nije bilo više nijednoga. Ali traţeći tako, odjednom uzviknu. U pregradi za stvari pronašao je jednu staru

74 harmoniku. On je značajno podiţe. — Niste znali da sam muzičar. Ovo je moj instrumenat. Nećete se ljutiti ako malo zasviram? Gledajući ga i dalje začuđeno, ona klimnu glavom. Ohrabren, on uze olupanu usnu harmoniku, odsvira nekoliko skala da je isproba, a onda sasvim tiho zasvira neku staru mornarsku pesmu koju je slušao kao dečak na pramcu očevog broda. Bio je pravi stručnjak, pošto je savladao tu jednostavnu umetnost, prekraćujući dosadne sate u mnogim stranim lukama. Slušala je, znajući u srcu da svira samo zato da bi je razonodio, ali ipak poneta melodijama starinskih pesama. Kad je najzad završio, bila je nekako iscrpljena. Ona uzdahnu. — Mora da je divno boraviti na brodu. — Bila je to simbolično izraţena njena čeţnja za spasom. — Putovati ka stranim obalama, do dalekih mesta. — Volite li more? — zapita on. — Ne znam. Nikad nisam imala priliku da ga upoznam. Moj ţivot nije bio kao vaš. Nikad nisam poznavala slobodu i čist vazduh i mir. Osim moţda kad sam bila sasvim mala i kad mi je majka bila ţiva. Ţivela sam oskudnim ţivotom. Bila sam zatvorena među visokim zidovima. Ponekad čak nisam videla ni zvezde. Ona naglo zastade, stegnu ruku na grudi kao da ţeli prigušiti tu bujicu strasnog otkrivanja same sebe. On je ćutao, razmišljajući kako je njen ţivot morao biti nesrećan i teţak. Kako se u mladosti kradomice morala seliti iz jednog stana u drugi, kako se gušila u gradskom vazduhu, stanovala sa sumnjivim ljudima, uzalud pokušavajući da potvrdi svoju mladu ličnost, plašeći se uvek novog poniţenja Kao cvet koji se probijao kroz dţunglu korova. On joj mora pomoći, bez obzira šta ga to stajalo. To je ponovo shvatio kao svoj krajnji i predodređeni cilj. Sada je skoro bio mrak. Luis upali motor što tiše, potera kola unazad iz štale i krenu na poslednju etapu njihovog putovanja. Vozeći ravnomerno, prođe kroz Melkeburg, pa zaokrenu drumom prema Brajncenu. Mada ništa nisu jeli od jutra, nije se usudio da uđe u radnju da kupi nešto za jelo. Pošto su stigli tako daleko i bili tako srećni da se otarase potere, nije ţeleo da iskušava

75 nestalnost bogova. U Maganeru, dok su prolazili preko pustog trga, ugleda jedan automat. Tu za nekoliko novčića nabavi malo čokolade i cigarete. Cigarete su bile jevtine, ali čokolada im je utolila glad. A onda, nešto pre sedam sati, pređoše preko poslednjeg breţuljka i pred sobom ugledaše u dolini njihovo odredište. Brajncen nije bio veliki grad, ali je pri svetlucanju zvezda imao neku iskonsku i čarobnu lepotu. Visoki zvonici bili su okupljeni oko široke reke, pošljunčane aleje vijugale su među tamnim senkama zidova pojačanih potpornim stubovima. Dok su gledali, zazvoniše sva zvona, a onda odjeknuše svečani otkucaji sata. Mirno su se spustili niz breţuljak i ušli u grad. Ulice su bile puste, radnje zatvorene, kafane skoro prazne. Izgledalo je kao da su još uvek zvona oglašavala da treba pogasiti vatre i da su svi dobri građani legli. S malo teškoće Luis najzad pronađe Roberts-plac, otuda krenu u Blumenštrase i zastade ispred broja 17. — Ovu je ta kuća — reče pomalo smrknuto. — A sad ćemo pokušati sreću sa Stivovim prijateljem Herr Švarcom, Ostavivši Silviju u kolima, pređe preko pločnika i zakuca na vrata broja 17. Bila je to čudna stara niska kuća, pola radnja, pola kuća za stanovanje, s obojenim zabatima i masivnom drvenarijom; vrata okovana čavlima izgledala su dovoljno debela da izdrţe opsadu. Starinski natpis od kovanog gvoţđa koji je glasio JOHAN ŠVARC, STARINE, visio je iznad vrata. Na Luisovo kucanje nekoliko minuta nije bilo odgovora. A onda, baš kad je hteo ponovo da zakuca, vrata se oprezno odškrinuše za nekoliko santimetara i jedna sluţavka proturi nos kroz vrata. — Je li Herr Švarc kod kuće? — Da, gospodine, kod kuće je. — Sluţavkin glas je pomalo drhtao. — Ţelim ga videti. Nastade pauza. — Jeste li vi gospodin koga on očekuje? Luisu srce zaigra od olakšanja. On reče brzo: — Da devojko, ja sam Herr Merid. Kaţi svom gospodaru da ja i gospođa čekamo. Kaţi mu da je hitno.

76 Devojka zaplašeno pogleda Luisa, a onda se brzo pokloni i iščeze u kući. Ponovo pričekaše. Luis je bojaţljivo gledao gore-dole po ulici. Odjednom se začuše koraci i jedan postariji čovek, pognut i bradat, proviri na njih sa praga. Nastade ćutanje. Onda im se on obrati tuţnim i spokojnim glasom. — Molim vas izvolite ući. Ja sam Herr Švarc. Očekivao sam vas. U sledećem trenutku Luis i Silvija bili su u kući. Hodnik je bio mračan i mirisao je na vlagu. Vrata se iza njih zatvoriše, uz zvečanje rešetke na spuštanje. Ispunjen osećanjem da su najzad bezbedni, Luis zahvalno pruţi ruku. — Ne mogu vam reći kako smo srećni što smo vas zatekli kod kuće, Herr Švarc. Lepo je od vas što ste nas tako primili. — Molim vas, nemojte mi zahvaljivati — odgovori ozbiljno starac. — Ako sam vas primio, učinio sam samo ono što mi je naređeno. — Zatim otvori jedna vrata i paţljivo ih uvede u malu sobu. Luisovo lice odjednom se skameni. Na pohabanom sedištu, tuţno su sedeli Stiv i Koni. A pored njih, gledajući Luisa s nedokučivim izrazom lica, bio je detektiv Oberholer.

77 Glava 13 U gostionici, prethodnog dana, kad se Luis nije vratio iz Lahena, Karlov bes se opasno povećavao. Dok je bio u gostionici i imao dovoljno slobodnog vremena da ponovo razmotri događaje iz protekla dvadeset i četiri sata, osećao se kao čovek koji je poniţen i prevaren. Naročito ga je proţdiralo sećanje na borbu ispred brvnare. Stezao je pesnice i savijao mišice, posmatrajući put koji je vodio iz doline. — Đavo neka ga nosi — neprestano je tiho ponavljao. — Zašto se ne vraća? Da bi smirio svoja ranjena osećanja i prekratio čekanje, smatrao je da ima pravo da nešto popije. Naručio je liker od kima, pa onda još jedan. Pa onda redom jedan za drgim, još nekoliko. Osećao je kako mu liker prija, kako mu vraća pravo osećanje vrednosti. Karl nije često pio, ali kad je to činio, pio je neobazrivo, kao da pije vodu. Nagnut nad čašom, pored trpezarijskog prozora, primetio je Fraaulein Rudi u uglu, skoro potpuno u senci, kako ga zamišljeno posmatra. — Pa, — reče on — šta vi to kao bajagi radite? — Razmišljam. — O čemu razmišljate? — Razmišljam o nečem vaţnom. — Pih! To ništa ne znači. Ona se osmehnu svojim ozbiljnim, neodređenim osmehom, neprestano odmahujući glavom, i onako mršava ličila je na bolesnu drvenu lutku. Danas je izgledala bolesnija nego ikad. — Naprotiv, to mnogo znači. Znate, ovih dana nema šta drugo da radim. Moţda su mi zbog toga misli bistre. Da li bi vas iznenadilo ako bih vam rekla da sam o vama razmišljala? On se nasmeja. — Nimalo, Fraulein, baš nimalo. — Nemojte me pogrešno razumeti. Mislim kako ste glupi. I kako je šteta što ste tako glupi. — Ah? — obrecnu se Karl na nju začuđeno.

78 — Zašto dozvoljavate da vam ţivot bude nesrećan zbog ţene koja vas ne voli? Ţestoko crvenilo se probi kroz preplanulu boju njegovog lica — To je laţ! — To je istina. A i vi njen ţivot činite nesrećnim. Karl je opsova. Za trenutak je izgledalo da će je tresnuti praznom čašom u glavu. Ali se uzdrţa, ponovo je napuni i procedi: — Još nešto? — Da, ima još nešto. Vi ćete se napiti. I to sada kad vam je potrebno da budete što prisebniji. — Zaista! — iskrevelji se Karl. — A zašto li je potrebno da budem priseban? — To pitajte samog sebe. Ili pitajte Herr Oberholera kad ga vidite sledeći put. — Herr Oberholera? — ponovi on glupo. — To, naravno, nije njegovo ime — nastavi ona mirno. — Njegovo pravo ime je drukčije. On je iz policije. — Iz policije! — Karl jo ponovi kao papagaj. — To je još jedna prljava laţ. Rudi je bila nepokolebljiva. — Videla sam ga u Beču. On je vaţna ličnost. Na visokom poloţaju. To sam vam mogla reći pre nekoliko dana da ste bili učtivi — da ste bili bar malo učtiviji prema meni. Karl Edler je namrgođeno posmatrao devojku, trudeći se da se pribere, da pročita njene misli. — Ako je tako, imaću nešto da mu kaţem, kad dođe na večeru. — On neće doći — reče Fraulein Rudi ozbiljno. — Otišao je iz gostionice posle ručka da prati vaše prijatelje. Ali ovde su drugi policajci koji su došli na njegovo mesto. Ja nisam slepa, ni gluva, ni nema. Znam šta smerate. A sedite i pijete. U takvim prilikama onaj dugački Amerikanac ne bi pio. — Neka ga vrag nosi! — prasnu Karl. — I vas. Ne verujem vam. Ne verujem nijednu reč koja dolazi iz vaših laţljivih usta. — On skoči s klupe psujući i izlete napolje. Kad je otišao, Fraulein Rudi slegnu mršavim ramenima, pomalo tuţno. Onda, sasvim tiho, pusti svoj omiljeni gramofon. Prođe sat, pa dva. Večerala je sama. Trpezarija je bila pusta. Bračni par Sac bio

79 je otišao još pre dva dana. U gostionici osim nje nije bilo nijednog gosta. Anton se vrteo kao neki nervozan duh. Nikad nije govorio: bio je najćutljiviji čovek na zemlji. Ali nešto mu je bilo na pameti, nešto ga je mučilo. A onda, oko pola deset, stiţe Hajnrih i zatraţi Karla. — Šta je? -izapita Anton, steţući dugačke koščate prste dok mu zglobovi nisu zapucketali. — Ĉućete — reče značajno Hajnrih. Pravio se vaţan. — Ali prvo, gde je Herr Edler? U odgovor na Antonovo pitanje Karl se vrati u sobu. Išao je malo nesigurno, upravivši na Hajnriha zakrvavljen pogled. — Pa? šta ţelite? — Oprostite, Herr Edler — reče Hajnrih manje značajnim glasom. — Imam za vas poruku, telegram. Došao sam što sam brţe mogao, uz opasnost da slomim vrat. Videćete da se tu pominje nagrada. — Pokaţite mi poruku. — Ali, nagrada, Herr Edler. . . Karl istrgnu telegram iz Hajnrihove ruke. Dok ga je čitao, čelo mu se još više namršti. Besno pogleda Hajnriha. — Šta vi znate o tome? Hajnrih zaplašeno opisa podrobno šta se dogodilo na stanici u Lahenu, kako su Stiv i Koni uhapšeni, a oni drugi pobegli. Primetivši da je izazvao senzaciju, zagreja se za svoje pričanje i vrlo ţivo opisa događaj. Kad je završio, nastade ćutanje. — Dakle, — reče Karl čudnim glasom, — otišli su zajedno, ono dvoje. Uzbudivši se iznenada, Anton mu upade u reč: — Ali ovo je vrlo vaţno, Karl. Policija u Lahenu! I moram da vam kaţem, neka dvojica iz Tabua bila su danas ovde. Skijaši; rekli su da su zalutali. Ali ja sam uveren da su to bili. . . — Anton značajno mahnu rukom. — Kušuj! — Ali dobar glas moje kuće. . . ? — Kušuj! zagrme ponovo Karl. — Ja odlazim iz tvoje kuće na dobrom glasu. Moram da stignem u Brajncen. — Zagleda se u zguţvani telegram u ruci. nela012

80 — Do sutra uveče! Hoću da razgovaram s Amerikancem koji je pobegao s mojom devojkom. — Ali Herr Edlere, — pobuni se Anton — morate se čuvati policije. — Zašto da se ja čuvam policije? Ja sam pametniji od te proklete policije! — On se okrete Hajnrihu. — Slušaj! Hoću da odeš do stare brvnare u Krigeralpu. Pošto izgleda da to zna ceo svet, zašto da se to i dalje krije? Popni se i dovedi starca koga ćeš tamo naći. Kaţi mu da dolaziš od mene. Kaţi mu da sutra u zoru polazimo u Brajncen. — Ali Herr Edlere, u telegramu stoji. . . — Da, da, dobićeš tu svoju vašljivu nagradu.Ali idi smesta ili ću ti razbiti glavu. Kad je Hajnrih otišao, Karl se baci na klupu i poruči još jednu bocu likera od kima i nastavi da pije podstičući svoj usijani bes do nekakve samoljubive veličine. Proveo je celu noć u trpezariji, pothranjujući gorku mrţnju protiv Luisa i praveći pijane planove za putovanje u Brajncen. Bilo je skoro šest sati kad se Hajnrih vratio vodeći profesora. Ovoga puta Ulvin je izgledao kao da je pomalo ufitiljio, ali drţao se prividno mirno kao uvek. — Pa, dragi moj mladiću, šta ja to čujem? Postaju li nametljivi u izvesnim krugovima koji se ne pominju? Hoćemo li sada u našu malu ekspediciju? Karl okrenu svoje crvene oči profesoru i odmeri ga od glave do pete. — Kušajte. — Upotrebio je svoju omiljenu psovku. — Ja sam zaduţen za tu, kako kaţete, ekspediciju. — Preuzimam sve što je potrebno ... — Ali, dragi moj Karle ... — Nisam ja vaš dragi Karl. Niti vi moj dragi profesor. Vi ste prosto jedna stara varalica. Ne, čak ni to. Vi ste vreća koju moram predati i Brajncenu da bih se mogao oţeniti Silvijom. Zbog toga se ponašajte kao vreća. — Odjednom podiţe glas. — Ĉujete li me? Idite sa mnom, bez pitanja i bez ikakvog prokletog laskanja. Profesor dobaci brz pogled Karlu. Ćutao je. — Tako je bolje — reče Karl. — Sada se spremite. Pred nama je

81 dvadeset pet kilometara, i to pešice. Nebesa! Kad pomislim šta radim za vas, dođe mi da vam iščupam tu pokvarenu dţigericu. Uskoro je stigao doručak, koji je doneo Anton. On kao da je ţeleo da učini sve samo da se reši neprijatnih gostiju. Profesor je jeo malo, Karl nimalo. Ali je zato prilično potezao iz boce s likerom. — Sada sam spreman — izjavi isprsivši se. — Tako mi svemogućeg boga, spreman sam da pobedim svu policiju i sve Amerikance u Austriji zajedno. Pošli su oko sedam sati. Sa prozora svoje spavaće sobe Rudi ih je gledala kako odlaze, a pogled joj se skoro saţaljivo zaustavio na pognutoj profesorovoj prilici. Anton zalupi za njima vrata s olakšanjem. Bilo je blago i prijatno jutro. Proleće se već osećalo u vazduhu. Sneg se na putu mestimično topio. S vremena na vreme čuli su sa gornjih vrhova blag šum, kao da šećer pada po bubnju. No, kad bi pogledali gore, videli bi kako se šećer kreće niz brdo u iznenađujućim paperjastim potocima. To naravno nije bio šećer, već sneg, tone snega koji se topio i jurio prema donjim padinama. Bile su to lavine, koje su se mogle očekivati u toku cele iduće nedelje. Nisu pošli drumom za Lahen, već jednim zapadnim putem koji je išao dolinom. Karl je stupao nekoliko koračaja napred, ne govoreći, ostavljajući na blistavom snegu trag teških skijaških cipela. Profesor je išao za njim, pokoran i zabrinut, kao pseto. Pošto su hodali već dva sata, počeli su prolaziti pored malih drvenih kućica i usamljenih seoskih imanja na niţoj padini. Onda naiđoše na skupinu kuća koje su sačinjavale selo Taube. Karl zastade i pogleda dole na strme krovove, izjavivši: — Idemo dole. Hoću nešto da popijem. Profesor zapanjeno pogleda svog saputnika, promucavši: — Daleko od toga da i ţelim da se mešam, dragi moj mladiću. Ali mi se čini da će se opasnost da će nas videti sigurno povećati ako uđemo u selo. Zar ne bi bilo pametnije da nastavimo ovim gornjim grebenom? — Ja, ja, moţda bi bilo pametnije — ponovi Karl oponašajući ga. — Ali ja sam ţedan. Đavolski ţedan, stvarno. — Ali, Karle. . . — Kušujte. Rekao sam vam da ste vreća. Imam prijatelje u Taubeu. Svuda imam prijatelje, koji me vole i dive mi se. Ako tamo

82 ima policajaca, ja ću im pokazati. I poče da silazi u dolinu. Izbora nije bilo. Pomiren sa sudbinom i izrazom da predoseća zlo na licu, profesor pođe za njim. Selo je bilo samo jedna podugačka ulica sa crkvom na jednoj strani i gostionicom na drugoj. Ne obazirući se na crkvu Karl razmetljivo uđe u gostionicu. — Zdravo! Zdravo! — viknu tresnuvši pesnicom o tezgu. — Zar nema nikoga da mi donese piće? Jedan čovek u pregači pojavi se na Karlov poziv i odgovori na njegov razmetljiv pozdrav s ograničenom učtivošću. Profesor, bez oduševljenja, poruči pivo. Karl je pio svoj neizostavni liker. Sve bi bilo dobro da se Karl zadovoljio jednom čašom. Ali morao je popiti još jednu. No pre nego što ju je ispio, dvojica u zelenim uniformama uđoše u gostionicu i nemarno sedoše za jedan sto pored vrata. Profesor, pogledavši ih uplašeno, preblede. — Izlazimo, za ime boţje! — promrmlja on Karlu. Ali Karl, pijan od likera, bio je više, čak mnogo više nego ikad »pametniji od policije«. Nije bio oprezan. Njegovo raspoloţenje je izazivalo, traţilo nepriliku. Merio je ona dva policajca klibereći se u junačkom prkosu. Glasno reče profesoru: — Nikada ranije nisam video ovde zelene Schweinhunde.6 To je bilo tako nepotrebno, tako grozno glupo, da profesora obuze bes i uţas. Dva policajca se nisu naročito obazirala, što je samo po sebi bio sumnjiv znak. Viši, krupan čovek grubog lica, koščatog nosa i hladnih bledih očiju, reče nešto tiho svom drugu. Samo toliko. Da Karl nije bio skoro trešten pijan, ne bi ni u snu pomislio da učini to što je učinio. Još nekoliko trenutaka govorio je nadmenim, uvredljivim glasom. Onda, pokretom koji kao da je značio da mu se smučilo oglušenje policajaca koje nije mogao izazvati, baci novčić da plati za piće, pa ustade da pođe. Ali kad se uputio prema vratima, visoki policajac se diţe. — Oprostite što ću vam se predstaviti — reče on glasom 6 Svinje (nem.).

83 hladne učtivosti. — Ja sam narednik Hubner. Moj prijatelj je kaplar Brant. Mogu li vas zauzvrat zapitati za vaše ime? Karl isturi bradu. — Hoćete li vi da idete dođavola? — Ne baš odmah — reče nosati čovek. — Prvo vas moram obavestiti da traţimo dva gospodina vašeg opisa. — Zaista. — Da, zaista. Tako slične da vas moram zamoliti da pođete s nama. Umesto odgovora Karl zamahnu pesnicom. Ona se susrete s nosem velikog policajca i obori ga. Dok je ovaj padao, njegove dugačke noge zapetljaše se u stolicu. On pade s treskom na glavu i ostade da leţi nepomično. Istoga trenutka drugi policajac skoči, izvukavši revolver iz futrole. Karl ushićeno uzviknu i opako ga tresnu u stomak. Stenjući od bola, policajac klonu. — Eto — viknu Karl. — To je moje mišljenje o policiji. Profesor je već bio napolju i Karl pođe za njim. Ali pre nego što je izišao drugi policajac se podiţe na lakat i lica iskrivljenog od bola opali nasumce iz revolvera. Karl je trčao kad ga je metak pogodio. Ruka mu automatski polete prema slabini. Ali je trčao i dalje. — Boţe! — reče on. — Taj đavo me je pogodio. Profesor ga uplašeno pogleda. — Je li teško? — Nije — reče Karl dahćući. — Da sam mu bar prosuo creva. Iako je tvrdio suprotno, Karl je s mukom išao dalje. Kad su stigli do vrha uvale, morao je zastati da povrati dah. Nakašlja se, a krv mu pojuri na usta. — To je čudno — reče on. Profesor je lomio ruke van sebe od nesigurnosti. — Da ste se samo klonili sela — jadikovao je neprestano. — Hteo sam da popijem nešto — reče glupavo Kari. — Sveti Antone, hoću još jednu čašu! Profesor se osvrnu preko ramena, očajnički razmišljajući. Za sada ih niko nije pratio. Dva policajca su bar privremeno bila van akcije. Ali verovatno su sva susedna sela bila obaveštena. Koliko je dosada video, moglo se učiniti samo jedno: moraju opet u brda, ona brda koja su ga tako dugo štitila. Uzevši Karla pod ruku, poče mu pomagati da se penju gornjim

84 putem. Pomišljao je da s ranjenikom nekako stigne do gostionice. Ali tek što su prešli jedan kilometar, uvideo je da neće moći. Karl mu je visio o ramenu kao vreća. Sada je Karl, a ne on, bio vreća. Karl najzad posrnu i pade na mekanu zemlju. — Moje noge, — nakašlja se on — vuku mi se kao sneţne ralice. Profesor primeti da je Karl prebledeo od gubitka krvi. — Dajte da vam previjem ranu. Karlov odgovor se jedva čuo. — Unutra je. Ali stalno krvari. Iskašljao je crvenu penušavu masu i prevrnuo očima nekako čudno, nedokučivo. Tada profesor shvati da Karl umire, i strese se od uţasa. Uprkos sveg svog nitkovluka, profesor nije bio naviknut na takve stvari. Na licu mu se ocrta neka detinjasta zbunjenost. Neprestano je kršio ruke. Sagnu se i promuca: — Mogu li vam nekako pomoći? — Svega mi je dosta. To je bilo poslednje što je Karl rekao. Nastade duga i mučna pauza. Sve je izgledalo glupo i neverovatno. Još pre nekoliko minuta Karl je besneo u pivari. A sada ovo. Odjednom, Karl se ponovo nakašlja. Zatim se svali postrance na nasip. Profesor ustade. Pogled mu je bio mračan i izgubljen. Nesvesno opra ruke u hladnom snegu, stade i zagleda se besciljno dole. Odjednom kao da se seti svog poloţaja. Još jednom poslednji put pogleda Karla, onda pođe stazom, sitnim, brzim korakom. Oko tri kilometra išao je putem kojim su on i Karl već išli. Tragovi Karlovih cipela izazivali su u njemu histeričnu grozu. Postepeno je shvatao da treba da se odluči. Bilo je uzaludno vraćati se u gostionicu. Niti bi mogao stići u Brajncen. Jedina njegova nada leţala je u ovim divljinama, gore. Ako preseče uzbrdo i pređe, moţda će stići do brvnare. Pri toj pomisli on naglo skrenu s puta i poče se peti prema višim padinama. Teško je gazio po mekanom snegu. Ali se probijao, mučno, posrćući kroz nanose. Postepeno se peo i pri svakom koraku povećavao je razdaljinu između sebe i onog košmara u Taubu. Kad je stigao do prvog grebena, on se ispravi, obrisa čelo s osećanjem olakšanja i osvrnu se unazad. Njegov pogled odmah

85 opazi neke male, tanke prilike, kako se polagano kreću u daljini. U isto vreme zvono na seoskoj crkvi zazvoni u znak upozorenja. Profesor oseti da ga napušta njegovo laţno osećanje sigurnosti i on se sagnu da ne bude na vidiku. Sada je zaista morao poţuriti. Presamićen, peo se ubrzanim korakom ne usuđujući se da se osvrne dok nije prošlo dobrih pola sata. A onda mu srce zastade od straha. Potera mu se bila neverovatno pribliţila. Petorica ljudi, rastureni kao lepeza brzo su se primicali. Ĉak je poznao i vođu. Bio je to Hubner, onaj krupni policijski narednik, lično. Profesor potpuno izgubi prisustvo duha. On je bio svetski čovek; ali ovo, avaj, nije bio njegov svet. S jedinom mišlju da im pobegne iz vida, poče se peti uzbrdo kao uplašeni zec. Penjanje je bilo iznenađujuće lako. Naišao je na neki krivudav put nalik na isušeno rečno korito, s grumenima sleđenog snega velikim kao obluci, koji su mu sluţili kao uporište za nogu. Povremeno bi mu naleti snega zasuli lice kao morska izmaglica. Ali se on nije obazirao na to. Niti se obazirao na viku ljudi iza njega, koja je postajala sve glasnija. Zato što je mislio samo na to kako da pobegne, promakla su mu upozorenja koja su odjekivala u toj vici. Odjednom začu uzvik koji je nadjačao ostale. — Lavina! Lavina! Magla se oko njega pojača, a s njom i kiša čestica. Slaba tutnjava nalik na grmljavinu postajala je glasnija i bliţila se. Onda se bujica snega sruči oko njega i obori ga kao da je čunj. Sada je vikao, ali njegova vika je bila isto tako beskorisna kao i njihova. Dok su ljudi beţali levo-desno od lavine koja se pribliţavala, nemilosrdno ga je valjala niz brdo utonulog ispod te bele bujice. Odjednom, kad je već izgledalo da ga ta cela masa snega koji se valja mora progutati i uništiti, on je po nekoj ćudi sreće bio odbačen i pao je postrance. Kao nekim čudom izleteo je iz glavnog toka lavine i leţao, zatrpan u nanosu, ošamućen i jedva svestan, ali potpuno nevidljiv. On zatvori oči dok je pored njega tutnjala lavina. Onda izgubi svest. Dole, na grebenu, narednik i njegova četiri čoveka ćutke su posmatrali lavinu kao opčinjeni. To su bili ljudi iz Tauba, seljaci koje je Hubner na brzinu skupio da mu pomognu u potrazi. — Pa — reče najzad jedan — to mu je kraj. — Video sam kako ga je prekrila — reče drugi, prekrstivši se,

86 obuzet strahom. — Samo trenutak, i više ga nije bilo! — Mein Gott!7 — reče treći — Kad samo pomislim da su i on i Karl nestali! — Ha! — odgovori Hubner nabusito. — Edler je uvek bio kao zao pas, rođen da bedno završi. Zasluţio je takav kraj, kad je onako udario moga druga u stomak. Ali taj stari glupi Englez, šta je njega teralo da uništi svoj ţivot? — Vikali smo da ga opomenemo. — Da, vikali smo. — Oni klimnuše ozbiljno, opravdavajući sami sebe. — Vikali, ili ne vikali, moja uprava neće biti zadovoljna — progunđa narednik. — Niti ljudi u Beču. Traţili su da dovedemo starca. Hteli su da čuju šta je sa stvarima koje je pokrao. Nastade ćutanje. Onda treći čovek primeti: — Još ga moţemo naći, mrtvog. — Nema baš mnogo izgleda ispod takvog snega — reče prvi. — Kad biste sada počeli, našli biste ga posle deset godina, sleđenog u glečeru. Sumnjam da bi ti onda rekao gde je sakrio stvari koje je pokrao. — Ipak, moramo traţiti — reče narednik. — Makar da moţemo reći da smo to uradili. Pola sata kasnije, kad se sneţna lavina stišala, oprezno se popeše padinom i počeše pretraţivati. Ali, u najboljem slučaju, bilo je to uzaludno traţenje. Svi su znali kako je besciljno to što rade; verovali su da planina ne vraća ono što jednom uzme. Ne dugo, pošto je sunce prešlo zenit, narednik nestrpljivo uzviknu: — Dosta! Nema svrhe. Vratićemo se. Moramo pokupiti Edlerov leš i odneti ga u gostionicu. Tamo će se izvršiti pregled. I tako, dok su se senke produţavale na utabanom snegu, petorica ljudi se spustiše niz brdo i učiniše ono što im je narednik naredio. 7 Mein Gott — Moj Boţe (nem.) prim. prev.

87 Glava 14 U zadnjoj sobi kuće Herr Švarca u Brajncenu, ţustri mali detektiv koji je sebe nazvao Oberholerom nije skidao pogled s Luisa. Moţda je primetio kako se oči mladog Amerikanca očajnički kreću po sobi. Ozbiljno reče: — Ne bih vam savetovao da pokušate još jedno begstvo, Herr Meride. Mislim da vam to ni najmanje ne bi koristilo. Bez naočara sa zlatnim okvirom, prodornog pogleda, izgledao je sasvim drugi čovek. Više nije bio povučen i dobroćudan, već oštar i disciplinovan, kao pravi strogi policajac. — Zapamtite kakav vam je poloţaj ovde, svi. Zapamtite da ste moji uhapšenici. Ako ne budete pazili, prebaciću vas odavde. — Njegov pogled se okrenu starinaru; njegov glas izgubi nešto od one grubosti: — U međuvremenu, Herr Švarc, molim vas odvedite gospođicu Ulvin gore u sobu koju sam joj odredio. Ne sumnjam da je umorna posle ovog malo podugačkog i teškog dana. Silvija dobaci bespomoćan, ugašen pogled Luisu. Glava joj klonu. Dok je sa Herr Švarcom prilazila vratima, Koni pokorno pogleda detektiva. — Mogu li poći s njom? Detektiv klimnu glavom bez reči. Pa i kad je ostao sam s Luisom i Stivom, ćutao je nekoliko trenutaka. A onda, sastavivši vrhove prstiju, izjavi ozbiljnim glasom: — Herr Meride, moram vas obavestiti da se nalazite u vrlo ozbiljnom poloţaju. Ovoga puta nemate posla s drţavnom policijom, kojoj ste tako vešto izmakli i napravili je crnešnom, vi sada imate posla sa mnom, sada privatnim bečkim agentom. — On upečatljivo zastaae. — Nije da vas nisam opomenuo. Opomenuo sam vas u gostionici. No vi se niste obazirali. Poznajući dobro sve okolnosti, namerno i svojevoijno postali ste saučesnik jednog teškog zločina, pa sada i više nego zločina. Herr Meride, moja je duţnost da vas obavestim da je Karl Edler jutros ubijen u Taubu dok je pomagao Dţordţu Ulvinu da pobegne. A isto tako ... — policajac

88 zastade ozbiljno — i da je Ulvina zatrpala lavina dok je beţao od policajaca. I on je mrtav. Nastade mučno ćutanje. Luis se zagleda u detektiva, zapanjen dvostrukom tragedijom. Za trenutak nije potpuno shvatao. Onda Stiv reče: — Vidiš zašto smo ovde, Luise. Kad nam je Herr Oberholer danas rekao te novosti, nije više imalo smisla da dalje od njega krijemo. Rekao sam mu da smo se dogovorili da se nađemo u Brajncenu. Mislio sam da je bolje da se ovde sastanemo i da okončamo taj prokleti posao. Luis i dalje nije govorio. Sada je mislio na Silviju i na sve ono što joj je obećao da će za nju učiniti. Posmatrajući lice svoga prijatelja i namrštivši se zabrinuto, Stiv reče: — Teško je za devojku. Volela je starca. Ali biće joj mnogo bolje bez njega. I budi ljubazan, pa nemoj zaboraviti da smo mi svi još u gadnom sosu. Luis polagano pogleda policajca: — Šta će biti s gospođicom Ulvin? Detektiv slegnu ramenima. — Plašim se da će to za nju biti prilično neprijatno. Utoliko više što joj je sada otac mrtav. Mene je prvenstveno zaposlila bečka firma. Jedan od mojih zadataka, mogu reći moj glavni zadatak, je da vratim ukradene smaragde. To je bio razlog što sam sve vreme posmatrao situaciju, a nisam preuzeo korake da uhapsim Herr Ulvina. Znao sam da je u onoj kolibi, pre nego što ste vi došli u gostionicu Hone. U stvari, jedne noći, dok je spavao, pretraţili smo kolibu i sva njegova odela i stvari. Ali smaragdi nisu bili tamo. Niti u sobama u kojima je u Beču stanovao. I one su bile pretraţene od početka do kraja. Zbog toga sam čekao na trag, na neki znak gde bi se moglo nalaziti ukradeno dobro, na mogućni dolazak saučesnika... — On zastade, slegnuvši značajno ramenima. — Sada sam uveren da su smaragdi predati nekom prikrivaču ukradenih stvari odmah posle krađe: novac je nestao; nakit nestao. I sve to zahvaljujući Herr Ulvinu. Moţete li očekivati da će moji klijenti biti naklonjeni gospođici Ulvin?

89 — Ali ona s tim nema nikakve veze — reče Stiv. — On je potrošio novac. Vi njoj ništa ne moţete. — Ne mogu! — ponovi detektiv. — Bolje ne upotrebljavajte tu reč. Inače zlo po nju. A u ovim vremenima moglo bi biti i gore. Luis je stajao, grizući usne, mršteći čelo u dubokom i gorkom razmišljanju. Najzad kao da je doneo odluku. Polagano reče: — Koja je bila vrednost — poslednja vrednost — ukradenih smaragda? Detektiv tačno odgovori. — Otprilike četiristo hiljada šilinga. Zaloţeni su za mnogo manji iznos. Ali zbog njihovog istorijskog značaja, u knjigama moga klijenta vode se pod sumom od četiri stotine hiljada. — Koliko to iznosi u našoj valuti? — Pa — detektiv je izgledao zbunjen. — to je sto hiljada dolara. Luis sede za sto, pa izvadi naliv pero i čekovnu knjiţicu. Bez ikakvog izraza na licu napisa ček. Policajac uze ček i pregleda ga zapanjeno. Onda se njegov izraz postepeno ublaţi. Pogladi bradu, pogleda Luisa, pa ček, pa opet Luisa. — Moj dragi dobri gospodine, — izjavi s neuobičajenom ljubaznošću — ovo je kneţevski potez. To menja celu stvar, jedva je i potrebno da kaţem ... Luis ga prekinu: — Molim vas nemojte govoriti. Ja sam kupio te vaše nevidljive smaragde, to je sve. Da li ćete i dalje mučiti gospođicu Ulvin? — Kao što sam hteo reći, moj dobri gospodine Meride, vaša beskrajna plemenitost moţe imati samo jedan rezultat. Uveren sam da moji klijenti neće više navaljivati. U stvari, sada vam mogu pouzdano reći da ću za vas srediti sve zvanične teškoće. — I gospođica Ulvin će biti potpuno slobodna da napusti zemlju? — Dajem vam reč! Nastade kratko dramatično ćutanje. Onda Luis zapita: — Ţelite li još nešto od mene? Ako ne, idem u krevet.

90 — Svakako! — Mali čovek bio je izdašan u izraţavanju zahvalnosti. — Sigurno ste umorni. A u ovoj kući ima dovoljno soba. U međuvremenu, javiću se sluţbi u Beču. Nadam se — osmehnu se on — da ću sutra dobiti odlične vesti za sve na koje se te vesti odnose. Luis klimnu glavom i rekavši laku noć izađe iz sobe. Devojka ga odvede gore u jednu sobu. Skinuvši cipele i kaput, Luis ugasi svetlost i baci se na krevet, poluobučen. Toliko je bio umoran da nije mogao zaspati. Mnoštvo protivrečnih misli vrzmalo mu se po glavi. Ovo je počelo kao velika pustolovina. A završilo se besmisleno, tragičnom smrću. I sva njegova laţna hrabrost, njegovo izigravanje kavaljerstva, propalo je u sumornom brodolomu njegovog plana. Da je bio junak iz romana, preveo bi Silviju preko granice kao neki sjajan vitez. Umesto toga, u goloj stvarnosti potpisao je svoje ime na čeku i kupio njenu slobodu kao trgovac. Nemirno se prevrtao po uskom krevetu. Pomisao da je njegovo delo bilo dobro i plemenito nije mu pala na pamet. Tuţno se je rugao sam sebi. A ipak, uprkos samopreziru, nerado je morao priznati da drugo ništa nije mogao učiniti. Pred jutro je malo zadremao, i probudio se u osam sati. Dan je bio sumoran. Ustao je, obrijao se, i s pomišlju da otkrije rezultate »Oberholerovog« izlaganja, brzo siđe dole. Tu, u zadnjoj sobi, gde je okrugli sto sada bio zastrt belim stolnjakom i postavljen za doručak, sedela je Silvija. Devojka joj je sipala kafu. Ali ona se na to nije obazirala. Sedela je podbočena na sto i ukočeno gledala pred sebe. Odjednom, kao da ju je nešto podstaklo, ona se okrenu i ugleda ga kako stoji na pragu. Tuga na njenom licu nije se umanjila. Za trenutak su se gledali. — Ţao mi je — reče najzad Luis. — Zbog vašeg oca. i Karla. Reči, izgovorene s ustezanjem, bile su pune saosećanja. Ona klimnu glavom. To je bio njen jedini odgovor. Nešto u njenom drţanju kao da je stavljalo prepreku između njih, kao da se opiralo njegovom prisustvu u sobi. On je još uvek stajao na vratima. — Ne znam kakvi su vam planovi. Ali voleo bih da vam pomognem u svemu što ţelite učiniti.

91 Silvija je bezizrazno gledala. — Nemam više šta da učinim. Ja sam uništena. Ĉak ne ţele da prisustvujem istrazi. — Milo mi je — reče on mirno. Ona se još više ukruti. — Meni nije. Ţelela sam da se borim za oca. I za Karla. Oni su patili. Ja nisam. Neko se, iako ga niko za to nije molio, umešao. Ja sam sada uvijena u pamuk i izvučena iz neprijatnosti. Ĉak mi se i detektiv ruga. Gadi mi se njegovo poštovanje. Pogled joj je bio okamenjen. Dakle, znala je. I pošto je ovako reagovala, znači da je njegova pretpostavka bila tačna. On za trenutak poćuta. I protiv volje, osećao je nepravdu u njenom stavu. Onda reče: — Vi biste više voleli da idete u zatvor? Na usnama joj se ocrta još tvrdoglaviji izraz. — I da sačuvam svoje samopoštovanje. To ga duboko dirnu u ţivac. — Mislite li da je vreme za laţno junaštvo? Postoji nešto što se zove zdrav razum. Ona jako pocrvene. Sada je duboko disala, sva uzbuđena. — Ja nisam rođena da postupam po zdravom razumu. Niti da me neko kupuje ili plaća! Nastade pauza, trenutak najveće napetosti. Dok mu je srce jako udaralo, Luis začu kretanje na spratu. To se Koni pripremala da siđe na doručak. Uvređen i gladan, nije se mogao suočiti s eventualnim društvenim obavezama. Promrmljavši nešto za izvinjenje, okrenu se na peti i iziđe iz kuće. Nije prešao ni nekoliko koračaja kad nalete na detektiva, koji se brzo vraćao iz grada. — Ah! Herr Merid! — U glasu malog čoveka osećalo se likovanje. — Milo mi je što vidim da ste tako rano ustali! Naročito pošto imam za vas tako dobre vesti. Tako sjajne vesti! Moji klijenti su oduševljeni vašom plemenitošću. Odmah su obustavili istragu. Mišljenje zvaničnih organa je da je zbog jučerašnjih nesrećnih događaja prekršaj sasvim dovoljno okajan. O tome će se odrţati samo običan formalni pretres — u gostionici Hone. Ali vi ne morate prisustvovati. Ja sam to sredio.

92 — Veoma ste ljubazni — promrmlja Luis. — Zadovoljni ste? Luis prisili sebe da doda još jednu reč zahvalnosti, a onda se, klimnuvši glavom, udalji. Hodao je po gradiću, sada potpuno budan, dok su domaćice prale kućne pragove, a deca hitala u školu, šetao je iza starih oronulih zidina, pored mirne reke, gde je stoka pasta po obroncima. I ravnoteţa sa postepeno vratila u njegovu uzbuđenu dušu. Silvija je patila. Samo ju je to moralo navesti da pogrešno sudi. A on ju je voleo. Drugo ništa nije bilo vaţno. Odmah je mora naći i okončati tu njihovu beskrajnu svađu. Ubrzavši korak stiţe u kuću oko jedanaest sati. Stiv i Koni bili su u dnevnoj sobi. Ali on se nije obazirao na njihove pozive da im se pridruţi. Primetivši Herr Švarca u maloj kancelariji iza radnje, on proturi glavu kroz prozor i zapita: — Koja je soba gospođice Ulvin? Ţelim da razgovaram s njom. Starac diţe pogled s knjiga i pogladi bradu, posmatrajući Luisa sa blagom učtivošću. Razmislivši reče: — Gospođica Ulvin. Otišla je pre jedan sat. Iznenadno osećanje nesreće ščepa Luisa kao ledena ruka. — Kuda je otišla? — Otkuda ja to znam? — odgovori on učtivo. — Jedino znam da se neće vratiti. Sama mi je to rekla. Te reči smrviše Luisa. Stajao je za trenutak kao paralisan, a onda se umorno okrenu od prozora. Starac se vrati svom radu.

93 Glava 15 U Gostionici Hone ispitivanje je bilo završeno, i svedoci i sluţbenici koji su u tome sudelovali, počeli su da se razilaze. U gostionici, inače tako usamljenoj, vladala je neţeljena ţivahnost. Gomila seljaka iz Tauba i Lahena stajala je u razgovoru pred gostionicom. Dva reda bila su zakrčila prednje dvorište. »Oberholer« je stajao na tremu sa narednikom Hubnerom i kaplarom Brantom, koji je još izgledao iscrpljen i bolan od povrede stomaka. Druga tri policajca stajala su pozadi. Ĉekali su priliku da se odvezu na stanicu. Malo podalje od policajaca, gledajući ih iskosa, stajao je sredovečni par u švajcarskoj narodnoj nošnji. Bili su to Herr i Frau Edler, stisnutih pesnica, pognutih glava. Karlov brat od strica sa ţenom, jedini Karlovi rođaci. Došli su delimično da prisustvuju sahrani nesrećnog Karla, a i da preuzmu svojinu i stvari koje je njihov rođak moţda ostavio. Po opštem mišljenju, istraga je prošla na zadovoljavajući način. Bilo je mnogo glasne priče i smeha. Anton je neprestano trčkarao s pićem, srećom što su ga samo kritikovali zbog njegovog sudelovanja u ovom događaju. U Rudi, koja je gledala kroz prozor svoje spavaće sobe, taj prizor je budio neko melanholično interesovanje. Osuđenu bolešću da ţivi zarobljena na tim visinama, svaka veza sa spoljnim svetom ju je nekako naročito opčinjavala. Karlova smrt ju je čudno uzbudila. I sada, dok je posmatrala, neki čudan mir u toj gomili napolju navede je da obrati više paţnje. Unosili su grubo otesan mrtvački sanduk baš iz Karlove radionice i noseći hodnikom doneli ga u sobu gde je leţao Karl, na krevetu pod pokrovom. Rudi se i protiv svoje volje malo strese, tako da je njeno pseto, koje joj je leţalo sklupčano kraj nogu, upitno pogleda. Još i kada joj se prazna čamova kutija izgubila iz vida, i kad su se smeh i razgovor dole nastavili, sedela je pored prozora, neprekidno mirna, gledajući prema udaljenim vrhovima, a ne videći ništa. Kad je mrak

94 pao, kad su se svi ljudi razišli, ona je još tamo sedela, mršava, nepokretna prilika u razgovoru, sama sa sobom. Najzad uzdahnu i polagano se pomeri. Upalivši sveću u svojoj sobi, opra lice i ruke, pređe ruţem preko bledih usana — avetinjski pokret iz prošlosti — i mirno siđe na večeru. Anton se nije video — ona pomisli da obavlja duţnost u kuhinji; ali Edlerovi rođaci već su bili za stolom. Ĉula je da će provesti noć u gostionici i da će ujutro odneti Karlovo telo. Ne obraćajući paţnju na njen pozdrav, sumnjičavo se zagledaše u nju i nastaviše sa razgovorom. Bila je primorana da sluša. — U radionici ima šest novih pari skija — govorila je Frau Edler. — Za njih bi se mogla dobiti lepa para. — Biće nam potrebne — reče turobno njen suprug. — To sutrašnje putovanje će mnogo stajati. Zašto da ga ne pokopamo ovde? Ta tvoja ideja je ludo rasipništvo. Ţena tvrdoglavo stegnu usne. — On se mora pokopati na porodičnom groblju. Drukčije neću. Osim toga, nećemo tako loše proći. Zlatni sat je izvanredan. Dobio ga je na takmičenju. Samo taj sat vredi koliko ceo naš izdatak. Pomisli samo na njegove pehare; neki su od pravog srebra. A u ormanu ima mnogo dobrih odela. Herr Anton mora isplatiti njegovu platu za ceo mesec dana. Onda, tu su skije. Veruj mi, neće biti gubitka. — Pripazi da ne bude. Frau Edler nabode vrškom noţa veliki komad sira. — Da se najedemo dok smo ovde. Onda sutra nećemo morati da jedemo. I da ne zaboravim. Jesu li oni dokumenti potpisani? — Sve je kod mene. Potpisao mi ih je policijski narednik. Dok mi ih je potpisivao, traţio je pogledom da nešto popije. Ali ja sam se pravio kao da ne razumem. Taksena marka je tri šilinga. Ne zaboravi da mi platiš. Rudi više nije mogla izdrţati. Završivši večeru što je brţe mogla, ona ustade i udalji se od stola. Kad se vratila u sobu, pokuša da čita. Ali je bila nemirna, uzbuđena; nije mogla sabrati svoje misli. Posle nekoliko minuta ustade i priđe prozoru. Ostala je tamo nekoliko minuta, gledajući u

95 noć. Odjednom se prenu. Napolju, u mraku, primeti priliku nekog čoveka koji se s teškom mukom kretao prema gostionici. Prilika je posrtala prema njenom prozoru, kao da je podsvesno privlači svetlost, a onda pade na prozorsku dasku. Rudi najpre pomisli da je ugledala avet. Ali nijedna avet ne bi mogla biti tako iscrpljena, tako ljudski bedna kao ova. Najeţivši se od uţasa, ona u tom izguţvanom strašilu poznade čoveka koji je otišao s Karlom one kobne noći. Bio je to profesor, uskrsnuo, ž i v ! Sledećeg trenutka podiţe prozor i svom svojom slabom snagom pomoţe mu da uđe u sobu. Kad je bespomoćno klonuo na stolicu, ona zatvori prozor i spusti roletne. Dišući brzo, okrenu se i poče ga trljati da ga povrati. Trljala mu je ruke i lice bez rezultata. Bio je skroz mokar. Ne obazirući se ni na šta, ona mu skide odelo, zamota ga u ćebe i silom mu nali konjak među zube. On postepeno otvori oči i zagleda se u nju. — Hvala vam — reče zadihano. — To mi je bilo potrebno. Još nije verovala rođenim očima. — Mislila sam — svi ovde misle — da ste mrtvi. — I ja sam to mislio — reče on iznemoglo. — A moţda i jesam. Oprostite mi, smem li vas zamoliti za još malo konjaka? Ona mu pruţi ostatak konjaka sa stočića s lekovima. Kad joj je opet zahvalio, uzdahnu, stresavši se, i reče isprekidano: — Oborila me je lavina. Takav doţivljaj ne bih nikome preporučio. Koliko sam leţao pokopan, ne umem vam reći. Ali sam se najzad izvukao. Bio sam skroz promrzao. No ipak mi je pošlo za rukom da stignem do brvnare. Ali to ništa nije vredelo. Nisam imao hrane, ni ogreva, ni presvlake. Ceo dan sam leţao i drhtao. Nisam više mogao da izdrţim. Ĉinilo mi se da ću umreti u toj uţasnoj samoći. Odlučio sam da se vratim ovamo po svaku cenu. I tako... i tako sam došao. U toj jednostavnoj i ţalosnoj izjavi bilo je nekog čudnog dostojanstva. Bilo je nečeg dirljivog u tom novom profesorovom liku, lišenom svakog lukavstva, ranjenom i poraţenom. Rudi je bila dirnuta. Ona nagonski pruţi ruku u znak saosećanja. — Srećom ste došli. Uskoro će vam biti bolje. Kad nešto pojedete. I kad se dobro naspavate.

96 On se zagleda u nju praznim pogledom. — A šta onda? Zatvor. Moţda mislite da je to pravo mesto za mene. — Ne, ne — pobuni se ona. — Pomoći ću vam. — Vi? — Da — klimnu ona ţivahno glavom.— Ali prvo vas moram nahraniti. Ĉekajte! S tom zapovešću izađe iz sobe. Za čas se vratila, noseći veliku zdelu supe s knedlama od mesa, nešto hleba, sira i jabuka. — Tako je bilo lako — osmehnu mu se ubedljivo, dok je sve to iznosila pred njega. — Nikoga nema dole. Baš nikoga. On nije odgovorio. Ali oči mu zasuziše kad je ugledao hranu. Posmatrala ga je dok je jeo, uzbuđena, a mozak joj je radio podstaknut nekim skoro materinskim osećanjem. Kad je završio, profesor je nesumnjivo bolje izgledao, i sa senkom one njegove stare umilnosti, izjavi: — Ponovo vam moram zahvaliti, moja draga mlada damo. Zbog vaše ljubaznosti više nego ikad ţalim zbog onog zatvora. Ona polagano reče: — Zašto ste tako sigurni da morate u zatvor? On bespomoćno slegnu ramenima. — Sada više neću preći granicu. Rudi ga je paţljivo posmatrala, širom otvorenih očiju. — Znam kako je moţete preći. On još jednom uzdahnu. — Ĉini mi se da sam tu priču već jednom čuo. — Od mene ne. — Govorila je ozbiljno. — Iskreno vam kaţem da imate priliku da pređete granicu, priliku koju vam šalje samo nebo. — Ali kako? Ona se nagnu, obraćajući mu se sa velikom ozbiljnošću. — Slušajte! Sutra Karlovi rođaci prebacuju Karlovo telo u Švajcarsku. Mrtvački sanduk stigao je danas popodne i sada je zakovan. Dokumenti potvrđeni, prenos obezbeđen. Sve je uređeno — nikakve brige. Na granici — nikakav pregled. Ništa. Sutra

97 popodne taj mrtvački sanduk će sigurno stići u Menasle. — Ona prekide, rečito mahnuvši rukama. — Moj boţe! — reče profesor, gledajući je zaprepašćeno. — Zašto da ne? — razmišljala je ona polagano. — Vi ste već mrtvi. Ostanite još malo mrtvi. Samo — zauzmite Karlovo mesto. Zajedno ćemo lako obaviti te sitne detalje oko razmene. Karl će biti pokopan ovde. Pomoću alatke iz radionice urediću da imate vazduha. Pa to je tako jednostavno. Vaše vaskrsenje je odgođeno, to je sve, dok ne stignete u Menasle. Ostao je bez reči pred njenim sjajnim plamom. Ali, najzad, drhćućim glasom reče: — Ne bih to mogao podneti. — Ali morate. — Odmahivala je glavom, mirno ga nagovarajući. — Zašto da se bojite glupe mrtvačke opreme, kad vam ona pomaţe da ţivite? Zar nije postojao neki stari momak koji je svake noći spavao u mrtvačkom sanduku? Kako bih ja to rado učinila samo kad bih ... — Ona ućuta, a teška tuga zamagli joj lice. — Kad biste samo šta? — Kad bih samo mogla ţiveti. Nastade pauza. — Bolesni ste — reče profesor čudnim glasom. Ona se osmehnu. — Da, veoma bolesna. Neću ozdraviti. Ali zašto brinuti? Uskoro ću i ja poći na svoje malo putovanje, u svom malom drvenom sanduku. — Ona se osmehnu. — Ali ja neću izaći iz njega. Zbog toga me zabavlja da se malo poigravam sa smrću. Nastade još dublja tišina. Profesor nije skidao pogleda s nje. Bio je duboko dirnut svim onim što mu je rekla. — Vi ste dobar čovek — reče joj tihim glasom. I on, koji je bio tako izdašan u rečima, sada nije umeo da pronađe nijednu reč. — Slaţete se, onda? — Slaţem se! — Postao je sasvim drukčiji čovek, lišen one ništavne prevlake. — Pod jednim uslovom. — A koji je to vaš uslov? On donese najveću odluku, kakvu nikad u ţivotu nije doneo.

98 — Da odete u Beč, u stan u kome sam stanovao na Feliksplacu. Ja ću vam dati adresu. Tamo ima nešto što ţelim da pripadne vama. — Ali šta? On mirno reče: — Komad sapuna za brijanje. — Hvala vam. — Ona se nasmeja sasvim veselo. — Vi svakako ne mislite da mi je to potrebno. Profesor se nije nasmejao. — To bi većina ljudi mislila. To su mislili i policajci — kad su pretresali stan. Samo komad sapuna za brijanje! Ostavljen u ormariću u kupatilu! Ni od kakve koristi! Ali vi, moja mala prijateljice, vi ćete uzeti taj komadić sapuna. U njemu ćete naći nešto sasvim neočekivano, nešto od čega ćete se obogatiti, nešto što će vam omogućiti da uzmete najbolje lekare, da idete u najbolja lečilišta na celom svetu, drukčija od ove bedne gostionice. To je zaista nešto što će vam vratiti ţivot. Uzmite. To vam poklanjam. Bila je na najboljem putu da odbije, da mu kaţe kako je njegova plemenitost uzaludna, kad je nešto zadrţa. Duboko je razmišljala, nedokučivog i setnog lica. Onda odjednom pruţi ruku. — Hvala vam. Prihvatam. Mi smo među sobom sve sredili. — Sasvim sredili — ponovi on. Rudi se opet osmehnu na njega. — A sada lezite malo na moj krevet. Onda ću vas uzeti pod ruku, pa ćemo zajedno u onu sobu. On je pokorno pogleda i brzo se uvuče u krevet. Ona ga pokri prekrivačem. Kako je bio umoran, odmah je zaspao. Rudi je sedela i pazila na njega.

99 Glava 16 Sutradan izjutra Edlerovi su rano ustali. Isto tako i Fraulein Rudi. Dok je izlazila iz gostionice, Frau Edler se hrapavim glasom prepirala s Antonom oko Karlove plate i računa. Njeno raspoloţenje se nije popravilo kad je ugledala Rudi, koja se pojavila u prednjem dvorištu, baš kad su mrtvački sanduk iznosili na saonice. — Gruss Gottl — uzviknu Frau Edler. — šta vas dovodi ovamo? — Ţelim da se nadišem jutarnjeg vazduha — reče učtivo Rudi. Frau Edler je odmeri s mrzovoljnom nenaklonošću. Mrmljajući tiho, poţuri muţa da se popne u saonice. Trenutak je petljala oko njih, ţaleći se što su tako male i grdeći vozača zbog ćebadi, a onda mu dade znak da pođe. — Zbogom — doviknu Rudi povorci koja je odlazila. — I srećno. — Ona mahnu rukom u znak oproštaja. Njena čudna, izgubljena, sitna prilika u praznom dvorištu, ocrtavala se hladno na ţivoj svetlosti svitanja. — Srećno, uistinu — odgovori Frau Edler iz saonica Odjednom dobaci muţu sumnjičav pogled. — šta je time mislila? — Otkuda da to znam, kog’ đavola? Njeno bledo lice pocrvene. — Ne viči na mene, čoveče. Znam te ja dobro. Poče bračna svađa koja se nastavila celim putem do Tauba. Tu su privremeno zaključili primirje, dok su ispratili saonice i prenos do jednog rasklimatanog teretnjaka, koji je čekao kod gostionice. U tom vozilu, koje je na jednoj strani bilo otvoreno, pošli su u Brajncen, stisnuti pored šofera, dok je mrtvački sanduk s Karlovim ostacima bio pozadi. Nije to bilo dugo putovanje, i prošlo je prijatnije nego voţnja saonicama, jer su nastavili razgovor o pokojnikovim stvarima. Naročito je sat bio predmet mnogih razmišljanja i ponosito je pokazan šoferu teretnjaka. Ovaj izrazi mišljenje da vredi celo jedno blago, najmanje hiljadu šilinga. — Mein Gott! — uzviknu Frau Edler, strpavši dragoceni

100 predmet u tašnu. — Zar tako mnogo? Šofer je bio svetski čovek. On naširoko objasni: — To je zbog cene zlata, koja se vrtoglavo penje. Kao raketa. Frau Edler ništa ne reče, već dobaci pogled suprugu da mu pokaţe da će se porodične obaveze isplatiti bolje nego što su očekivali. Tako su stigli do Brajncena, dovezli se do mosta i zaustavili kod crveno-bele rampe. Most je bio pod jakom straţom. Bila je tu skoro cela pešadijska četa pored uobičajene granične policije. Međunarodna zategnutost se u međuvremenu povećala. Nikome nije bilo dozvoljeno da pređe granicu bez paţljivog pretresa i ispitivanja. Posle čekanja od oko dvadeset minuta, dva policajca im se pribliţiše. — Šta tu imate? — zapita jedan. — Izvolite moja dokumenta, pa ćete videti šta imamo — mrzovoljno reče Herr Edler. — Nije lepo što pošten svet mora da čeka i da samo više plaća za kamion. — Ćutite — reče drugi policajac, momak šiljatog nosa i tankih usana. — Ili ćete čekati duţe nego što mislite. On istrgnu dokumenta od Edlera, i dok mu je drug gledao preko ramena, paţljivo ih pregleda. Najzad reče: — Vi, dakle, trgujete mrtvom robom, izgleda, šta nameravate s tim lešom? Frau Edler se umeša piskavim glasom: — Da vam kaţem — mi smo švajcarci, i dobri građani. Nismo došli ovamo da nas vređaju. — Vi mene vređate, ţeno — reče drugi policajac. — Takvim licem. Frau Edler pobesne. — To lice mi je dao Bog. Više mi se sviđa od vaših cevastih nogu. — Dosta — reče drugi. — Ovo je ozbiljno i vaţno. Moramo pogledati u mrtvački sanduk. Imamo samo vašu reč. Unutra moţe da bude krijumčareno oruţje, municija, svašta. S teškim naporom Edler suzdrţa svoju besnu ţenu. — Radite šta hoćete — reče on. — Samo pazite da ne učinite