Сенке над Балканом

ВРЕМЕПЛОВ

Школски историјки часопис ученика ОШ “Душан Јерковић” Инђија

Број 1.

Март 2020.

 У овом броју
сазнаћете ко су

били Марија
Оршић, друштво
“Тула”, Мустафа
Голубић, Ђорђе

Карађорђевић,
познати уметници
тог доба и друге

значајне
личности. Наши
ученици ће вам

појаснити
ситуацију у
Југославији
између два рата.
Серија “Сенке
над Балканом”
постаће вам
много јаснија.

2

Тајно друштво “Тула“

Тајно друштво „Тула“ први пут се јавља 1918. године у Минхену. Његово постојање можемо
доделити управо осниватељу самог друштва, Валтеру Наухаус-у. Име је настало од митске земље
Туле (Хипербореје) за коју се верује да је станиште супериорне беле расе Аријеваца. Историјска
чињеница говори како је и сам Адолф Хитлер на многе начине подупирао рад овог мистичног
друштва. Почело је као студијска група, а ускоро после тога, Валтера је контактирао Рудолф фон
Зеботендорф. Њих двојица су након тога почели да прикупљају велики број немачких
аристократских мистика. При уласку у то друштво, морала је да се потпише посебна “крвна
деклерација вере” које је са собом носило симболично одсецање главе жртви.
Заклетва је, да будем тачна, ишла овако: "Потписник се овиме заклиње да, колико он зна и верује,
његовим или венама његове жене не тече ни јеврејска ни обојена крв, и међу својим прецима нема
припадника обојених раса". Циљ организације Туле био је разбијање "малога себе" – баријере која
се састоји од физичке стварности и моралних окова, како би дошли у контакт са "божанским
собом". Веровали су да се тако буди унутрашња моћ која ће развити надљудске способности које су
обележје аријевске расе. Поред сексуалних обреда, црне магије и расистичког хорског певања,
чланови Туле су учествовали у ’натприродним’ обредима призивања демона и слично. О њиховом
деловању говори се и у серији «Сенке над Балканом».

Јована Димитров 8.1

3

Maрија Оршић

Као млада девојка се прикључила круговима ватрених немачких националиста који су се залагали за
уједињење Немачке и Аустрије. У детињству је наводно комуницирала са духовима. Имала је кључну
улогу у формирању идеологије Трећег Рајха и њиховог главног симбола свастике. Њен отац се звао
Томислав, био је архитекта у Загребу. Њена мајка је из Аустрије и звала се Сабина. Била је високи члан
друштва Туле. 1919. године Карл Хаусхофер, вођа Туле позвао је окултисте на састанак на Алпима.
Након окупљања, придружиле су им се 2 жене, једна од њих је била Марија. Хаусхофер ју је те ноћи
представио као медијума између 2 света.
Трећи Рајх је очекивао од Марије да уз помоћ становника система Албадеран прочисте
становништво Земље и устоличе аријевску расу на земљи. У међувремену друштво Врил било је
укључено у истраживања базирана на анти-гравитационим експериментима Виктора Шаубергера.
Пројекат је назван "Ханебу" или "Врил пројекат".
Друштва Туле и Врил имала су исти циљ - изградњу Врил летилице - њихови мотиви су били потпуно
различити.Туле су биле фокусиране на потрагу за нечим "вишим", једино интересовање за пројекат
било им је у томе да се врате у време "када су богови шетали планетом" и науче више о спиритуалној
истини, као и експлоатацији енергије. Вриловци су желели да успоставе контакт са ванземаљцима и уче
од њих.
Последње јављање Марије Оршић, односно друштва Врил наводи се датум 11. март 1945, после чега је
она нестала.

Јанко Вукобратовић 8.1

4

Мустафа Голубић

Мустафа Голубић био је члан „Младе Босне“. Учествовао је у биткама на Церу, Колубари и у пробоју
Солунског фронта. Одликован је орденом Обилића. Упознао се са Коминтерном током студија у
Швајцарској. Његов живот и крај су прекривени тајнама.
Мустафа Голубић је један од најтајанственијих личности наше историје. Рођен је у источној
Херцеговини у граду Стоцу 24. Октобра 1889. Његов отац Мухамед умро је још док је Мустафа био
мали,али је његоива мајка Нура доживела 102 године ипреминула 1953. године.
Био је најбољли ђак основне школе у Стоцу па га је општина послала у сарајевску гимназију. Ту је
похађао 5 разреда, али пре Анексије БиХ 1906. године се са породицом сели у Београд. Исте године
постаје члан Младе Босне. У Београду је постао познат због свог чувеног скока са железничког моста
преко Саве. По Владимиру Дедијеру војвода Војислав Танкосић је наређивао својим саборцима да
скачу са моста како би доказали да су спремни за борбу.
У одреду Војислава Танкосића је почео јасно да гради свој српски национални идентитет, који се
посебно испољио током ослободилачких ратова у другој деценији 20. века. Када је избио Први
балкански рат, Голубић је ступио у Танкосићев четнички одред, с којим је учествовао и у борбама на
Мердару, где се посебно истакао. Престолонаследник Александар Kарађорђевић одликовао га је за
храброст орденом Обилића. Изашао је из рата као наредник и искусни аутор, будући да је током тих
ратова писао за часописе „Илустрована ратна кроника” и „Балкански рат у слици и речи”.
Матурирао је 1913. Године и добивши стипендију од владе у Београду одлази на студије права у
Лозану и Женеву, а онда у Париз, где ће постати члан организације Уједињење или смрт. Те године се
у Тулузу, у хотелу Сен Жерон састаје са својим пријатељрм и саборцем Владимиром Гаћиновићем.
Тада су се договорили да изврше атентат на Франца Фердинанда, који је требало да дође у посету у
Француску. Међутим, Фердинанд је променио одлуку и решио да путује у Сарајево, па припадници

5

Младе Босне прибегавају новим одлукама и договорима.
О Голубићу постоје бројне анегдоте: да је био Стаљинов близак пријатељ, да је „челичном Грузину”
набављао дуван из Херцеговине. Да јеса Стаљиновом таштом пио чај. Такође да је украо тенк у Енглеској.
Био љубавник познате глумиице Грете Гарбо. Говорило се и да је у Лиону украо нацрте новог француског
авиона. Да се јануара 1941. године представљао као обућар, под лажним именом Милорад Николић..
Kолико је био тајновита личност показује и то што његове фотографије из каснијег периода готово
немогуће пронаћи.
Због страха од присуства Мустафе Гаћиновића у Београду, Иван Стево Kрајачић га је, највероватније уз
сагласност Јосипа Броза, почетком јуна 1941. године анонимно пријавио Гестапоу. Немачка тајна служба је
7. јуна провалила у Голубићев стан на Миријевском путу, који је ту живео под лажним именом Лука Терић,
и одвела га у Бањички логор. Мучење човека, који је преживео Стаљинове чистке без огреботине, и три
деценије се спремао за такав сценарио и крај – није уродило плодом.

Милутин Ћаћић 8.3

6

Генерал Петар Живковић

Петар Живковић је био српски високи официр, југословенски армијски генрал, политичар и фигура
краљевске диктатуре. Учествовао је у обарању династије Обреновића. Организовао је дворску
официрску клику Бела рука. Као одани присталица краља Александра био је председник владе,
министар унутрашњих полова, војксе и морнарице током Шестојануарске диктатуре. Од 1931. био је
организатор, а од 1936. председник режимске реакционалне групације Југословенске националне
странке. Од априла 1941. био је у емиграцији, као помоћник министра војске у емигратским владама.
После рата остао је у емиграцији, где је и умро. Осуђен је на смрт с групом Драгољуба Михаиловића.
Рођен је првог јануара 1879. у Неготину, а умро је трећег фебруара 1947. у Лондону. Петар Живковић
је Војну академију завршио у Београду.

Лука Димитријевић 8.1

7

Ђорђе Карађорђевић

Принц Ђорђе је био први син краља Петра I и Зорке, кћери црногорског краља Николе I. Био је
престолонаследник Краљевине Србије од 1903. до 1909. када се одрекао права на престо у корист млађег
брата Александра. После смрти краља Петра 1921. власт је и званично преузео његов млађи син,
Александар. Принц Ђорђе је ухапшен 1925. године и смештен у Специјалној психијатријској болници у
Горњој Топоници код Ниша. После убиства краља Александра 1934. у Марсељу, понадао се да ће бити
пуштен на слободу. Међутим, кнез-намесник Павле и краљица Марија нису имали жељу да га ослободе и
он је у затвору дочекао и Други светски рат
Ослободили су га Немци 1941. године, убрзо након што су окупирали Краљевину Југославију, надајући се
да ће успети да га увуку у политичку комбинаторику у окупираној Србији. Понудили су му да буде владар
окупиране Србије, што је он одлучно одбио и тако стекао поштовање народа, савезника, али и самих
комуниста. Ту понуду је прихватио генерал Милан Недић. Немци му онда нуде да се пресели у Бели двор
и тако изокола, де факто да постане нека врста владара Србије из прикрајка, што он опет одбија. Знајући
за његов углед унутар самог српског народа, Немци га остављају на миру.Када је ослобођен Београд одмах
се састао са генералом Пеком Дапчевићем, честитавши му на победи. Одбио је понуду генерала Дапчевића
да добије од државе лични аутомобил и шофера тврдећи да му је довољан и његов бицикл.
После Другог светског рата нова власт је Карађорђевиће прогласила државним непријатељима, одузела
држављанство и конфисковала имовину свим члановима династије који су били у изгнанству. Једино је
принц Ђорђе остао у Београду и живео као пензионер. У позним годинама оженио се Радмилом Радоњић.
Нису имали деце.Преминуо је у Београду, у дубокој старости, 17. октобра 1972. године. Сахрањен је у
задужбини свога оца, Цркви Светог Ђорђа на Опленцу код Тополе. Поред њега је сахрањена и његова
жена Радмила.Медији су 2010. пренели неутемељену вест да је принц Ђорђе имао ћерку Јелену и унуку
Марију Јелисавету рођену 1932. у Београду.

Михаило Грубић 8.1

8

Краљица Марија
Карађорђевић

Марија Карађорђевић (јануар 1900 — Лондон, 22. јун
1961) била је југословенска краљица, супруга краља
Александра I Ујединитеља и мајка последњег
југословенског краља, Петра II. Марија је ћерка румунског
краља Фердинанда Хоенцолерна и румунске краљице
Марије. Марија је била веома образована у својој
породици. За време Првог светског рата радила је са
мајком у болници, негујући рањенике. Пошто се звала
исто као и своја мајка, била је позната и по надимку
Мињон.

Удала се за југословенског краља Александра I
Карађорђевића 1922. године. Са њим је имала 3 сина:
краља Петра II Карађорђевићa, принца Томислава
Карађорђевићa и принца Андреја Карађорђевићa.После
Другог светског рата живела је у Енглеској у Кенту. Била је
веома омиљена у српском народу. Била је узор свим
мајкама у тадашњој Србији. Млада краљица се, са балкона,
први пут обратила српском народу речима: ,,Ја вам од срца
благодарим!" Тад је, кажу, почело њено обожавање. Одмах
после венчања с краљем Александром Карађорђевићем,
основала је фонд који је помагао сиромашну и болесну
децу, старе и немоћне, а читав њен живот у емиграцији, у
току и после Другог светског рата, био је обележен
ангажовањем у хуманитарним организацијама, као што су
Комитет Југословенског црвеног крста и Друштво ,,Свети
Јован". Преко њих слати су пакети помоћи нашем
народу,како у земљи, тако и заробљеничким логорима
широм Европе и емигрантима који су после рата долазили
у Велику Британију.

Преминула је 22. јуна 1961. у Лондону и сахрањена у
Краљевском гробљу Фрогмор у Виндзору. Њени
посмртни остаци су есхумирани и пренети у Србију 2013.
године, да би у оквиру државне сахране били сахрањени
на Опленцу.

Одлуком Вишег суда у Београду рехабилитована је 14.
априла 2014. године.

Матеја Зинаић 8.3

9

Краљ Александар

Карађорђевић

Рођен је 16. децембра 1888. на Цетињу, а умро 9.
октобра 1934. године у Марсеју. Други син краља

Петра , праунук Карађорђа и унук, по мајци,
црногорског краља Николе , кумче руског цара
Николаја . Школовао се у војној школи у Санкт

Петербургу, а потом у Београду.

Као престолонаследник, принц Александар је
приступио реорганизацији војске (1909),

припремајући је за коначан обрачун с Турском. У
Првом балканском рату (1912) као заповедник
Прве армије водио је победоносне битке код
Куманова и Битоља, а у Другом (1913) битку на
Брегалници. У Првом светском рату био је
врховни заповедник српске војске у биткама на
Церу и Колубари 1914, кад је српска војска

потпуно разбила војску Аустроугарске монархије.
С војском се повукао преко Албаније (1915). Под

његовом врховном командом пробијен је
Солунски фронт (1918). Његово залагање
пресудно је утицало на уједињење Срба, Хрвата и
Словенаца у заједничку државу Краљевину СХС
(1919). Спроводио је политику тзв. интегралног
југословенства, која се показала као неуспешна.
Када је већ окончао припреме за рат, убијен је
током шетње у Кошутњаку 1868. године. У
спољној политици интензивно је радио на
склапању међудржавних одбрамбених савеза
усмерених против сила које су тежиле ревизији
Версајског споразума. Убијен је у атентату који су
извршиле хрватске усташе и пробугарски
македонски националисти. Заједно с њим тада је
убијен и француски министар спољних послова

Луј Барту.

Називан је „витешки краљ Александар
Ујединитељ“.

10

ЖРНОВ

Жрнов или Жрнован је био средњовековна тврђава смештена на највишем врху Авале. На врху су
још Римљани подигли утврђење, а касније су Срби ту сазидали тврђаву, коју су
потом Османлије прошириле и ојачале за потребе напада на Београд. У граду је према легенди столовао,
у песмама опевани, Порча од Авале.
Најстарије утврђење на месту потоњег града Жрнова подигли су Римљани да би контролисали
прилаз Сингидунуму, али и да би заштитили своје руднике које су имали на обронцима Авале стотинак
метара испод самог врха.
На месту некадашњег римског утврђења, подигли су Срби у средњем веку утврђени град Жрнов или
Жрнован који Османлије заузимају 1442. године, ојачавши му тада источни и јужни део бедема. Међутим
већ 1444. године бивају приморани сегединским миром на обнову српске деспотовине и
враћање тврђава Србима. Међу враћеним градовима поред Голупца, Крушевца и Новог Брда, нашао се и
Жрнов. После смрти Јаноша Хуњадија и Ђурђа Смедеревца 1456. године Османлије поново крећу
на Србију и 1458. године заузимају Жрнов у покушају да освоје Београд, што им не полази за руком.
После тога Ходи паша проширује тврђаву додатним бедемом и сувим шанцем створивши од Жрнова
тврђаву за узнемиравање Београда који се налазио у мађарским рукама. Од ове улоге тврђаве односно
имена Хавала, што значи сметња, који су му Османлије наденуле цела планина је добила име Авала.
Мађари су 1515. године покушали да заузму Жрнов уз помоћ артиљерије, али се тај њихов покушај
окончао потпуним поразом и губитком тешке артиљерије. Са падом Београда 1521. године Жрнов
почиње да губи свој стратешки значај.

11

Не зна се до када се тачно у Жрнову налазила војна посада, али се претпоставља да је тврђава
напуштена у XVIII веку од када је препуштена зубу времена. Доста добро очувани остаци града су 1934.
године дигнути у ваздух да би се на врху Авале подигао споменик војницима погинулим у Првом
светском рату. Комплекс споменика Незнаном Јунаку подигнут је по нацртима највећег
вајара краљевине Југославије Ивана Мештровића.
Теорије завере углавном се базирају на томе да се ради о масонској, односно уроти окултистичких
кругова окупљених око идеологије „новог светског поретка“ да се три „акупунктурне тачке српских
земаља“ – Авала, Калемегдан и Ловћен покрију новим споменицима и новим симболима. Све три тачке
су, истина, „покривене“ Мештровићевим споменицима (Авала спомеником Незнаном јунаку,
Калемегдан Победником, а Ловћен Његошевим маузолејем).

Алекса Горјановић 8.1

12

Масони у краљевини Југославији

Масони су одувек представљали тајно друштво моћних људи који су у могућности да мењају и
бирају владе, почињу или завршавају ратове. Иако није доказано мисли се да је краљ
Александар Карађорђевић био члан масона и веровало се да су многи од главних сарадника
краља Александра били чланови масона.
Такође су већина министара у влади која је образована 6. јануара 1929. били из редова масона као
на пример: Милан Сршкић, Војислав Маринковић, Станко Шврљуга, Д. Којић, Желимир Мажуранић,
Ј. Деметровић, Коста Кумануди, Ото Франгеш, Мате Дринковић, М. Костренчић, Урош Круљ, А.
Крамер, Божидар Максимовић. Неки од слободних зидара који су учествовали у припреми увођења
личног режима краља Александра, и чинили стуб прве шестојануарске владе, били су представници
крупног и најкрупнијег капитала. Они су имали јаке везе са масонским банкарским круговима у
Француској и Великој Британији.
Према једној забелешци првака Земљорадничке странке, Драгољуба Јовановића, љутња на краља
Александра код једног дела Срба била је толико јака и постојана, да су појединци, као председник
општине Прибој, Добра Стевановић, после трагедије у Марсељу, зажалили што краљ није погинуо од
српске руке, него од руке највећих српских душмана.

Александар Бандић 8.3

13

Тадија Сондермајер

Тадија Сондермајер господин који је, пре свега, био суверени владар небеских пространстава; а по свему
судећи, и човек са одличним смислом за бизнис и маркетинг. Тадија Сондермајер рођен је 19. фебруара
1892. у Београду, а његов отац, пуковник Роман Сондермајер, у то време био је први хирург српске
војске. По завршетку Друге београдске гимназије, Тадију животни пут најпре води у Немачку, где уписује
архитектонски одсек Техничког факултета.Тамо га затиче и почетак Првог балканског рата. Желећи да
помогне свом народу током тешких борби, Тадија напушта факултет и постаје добровољац Српске
војске.То беше и први у низу његових херојских чинова. Њих је наставио да ниже и када је 1916. године
по први пут ступио у авијацију. Завршивши извиђачки курс на Солунском фронту, Сондермајер
наставља да самостално вежба управљање авионом, што му убрзо доноси и звање војног пилота. Одатле
одлази због тешке болести на лечење у Француску. Тамо се као српски војни пилот добровољно
прикључио француском ваздухопловним снагама на Западном фронту, где је заправо и створена светска
војна авијација, учествујући у бројним ваздушним борбама као самостални вођа ловачке патроле у
елитној војној ескадрили „родама“ (која и данас постоји) специјализоване за дејстава против ескадриле
„летећег циркуса“ предвођених немачким асом Манфредом фон Рихтхофеном, званог Црвени Барон.
Током ваздушне битке, 21. маја 1918. године, немачки „фокери“ су се обрушили и изрешетали његов
авион који се претворио у буктињу. Преживео је обарање авиона у коме је готово изгорео задобивши
бројне опекотине, чије ће ожиљке на телу као и тетоважу на грудима чак са поносом носити до
крајаживота. Као 35-годишњи пилот заједно са војним пилотом поручником Леонидом Бајдаком
обавио је успешан етапни лет једномоторним тандем двоседом авионом Потез 25, од Париза до
Бомбаја, и назад, до Београда, од 20. априладо 2. маја 1927. године, прелетевши 14.800 km у 13 етапа,
чимесустеклинационалну и светскуславу. Каорезултатовоглетасврсталисусемеђупрвеособе у историји
које су извеле трансконтинетални лет спојивши том приликом два дела света, Европу и Азију. Током
овог историјског лета начинио је ауто-фотографију која спада међу првим селфијима у авијацији, данас
се чува у Музеју ваздухопловства у Београду.

Тамара Лемајић 8.1

14

Аутомобили у доба Краљевине Југославије

Људи су углавном користили мање камионе, уз помоћ којих су вршили транспорт. Прва
озбиљна идеја настала је 1926. године, када је Никола Добречић преговарао са Хенријем
Фордом. Уколико би дошло до договора, Краљевина Југославија би имала фабрику за монтажу
аутомобила. Године 1929. Никола Добречић и Хенри Форд склапају договор о изградњи
фабрике. Амерички послодавци су желели да немају никакве трошкове пореза и такси, што је
Краљевина Југославија прихватила. Седиште фабрике било је у Црној Гори.

Автомонтажа Триглав

Автомонтажа Триглав представља компанију за производњу путничких возила. Седиште ове
компаније било је у Љубљани. Власник компаније био је Станко Блоудек. Станко Блоудек је
био познати Југословенски спортиста, који је популаризовао спортове попут скијања, хокеја на
леду, клизања итд. МАН СГ 220 и МАН СГ 240 су модели аутобуса које је ова компанија
произвела.

15

Aлфа Ромео 6Ц 2300 Аеродинамика Спајдер

Овај аутомобил веровали или не, је настао у граду Ријеци. Постоји много митова и чињеница о овом
аутомобилу. Пре свега, овај аутомобил су конструисали браћа Јанковић. Први технички цртежи
аутомобила датирају се 1935. године, а те цртеже је нацртао један од браће Јанковић. Аутомобил је
имао мотор од шест цилиндара, три седишта и аредонимичну конструкцију.

Прага РН-ТП

Године Министарство војске и морнарице уочава да њиховој држави фале моторна возила која се

користе у војне сврхе, и по том питању је морало да се реагује. Краљевина Југославија се одлучује да

адаптира Индустрију Мотора Акционарског Друштва(ИМАД).Компанија Чешкоморавска Коблен-Данјек

предлаже Краљевини Југославији њихов камион Прага РН. Краљевина Југославија прихвата ову понуду,

затим отварају погон у ИМАД-У.1940. године погон је био скоро завршен, монтирано је око 150

камиона.1941. године израђено је око 224 камиона без гума. Прага РН-ТП је имала бензински мотор,

запремине 3,468 кубика, 72 коњске снаге, резервоар од 120 литара и максимална брзина овог камиона

била 120 литара. Михаило Врекић 8.3

16

ПОЛИТИКИН ЗАБАВНИК

Први број је изашао 28. фебруара 1939. године. Штампан је у облику дневних новина, а излазио је двапут
недељно, уторком и петком.Тренутно излази једном недељно петком. Отприлике трећина часописа је о чистим
стриповима, док се друге две баве о наукама, местима, природи, историји, музици, интересантним догађајима из
живота. Првобитну редакцијску листу чинили су нови новинари «Политике», на челу са Владиславом
Рибникаром, Душаном Дудом Тимотијевићем и Живојином Батом Вукадиновићем. Творци овог часописа су
хтели да направе часопис који ће садржати романе, приче и стрипове. За то време тај часопис је био у тренду
јер је био пун инспирација и занимљивих тема.

Добрица Ђорђевић 8.1

17

Јевреји у Краљевини Југославији

Краљевина Србија је 27. децембра 1917. године, преко Миленка Веснића, свог посланика у Паризу, упутила
званично писмо капетану Давиду Албали 1 познатом ционистичком вођи, којим је изразила подршку
српске владе и народа "васкрснућу јеврејске државе у Палестини". У историографији се сматра да је овим
Србија постала прва држава, после Велике Британије, која је Јеврејима признала право на "дом", а такодје и
на матичну државу у Палестини. При томе су разлози њеног признања били принципијелни и другачије
мотивисани него британски.
У предвечерје Другог светског рата, када је Југославија, нестанком Чехословачке, марта 1939. године, остала
без свог традиционалног испоручиоца војног материјала, једно од решења насталог проблема кнез
намесник, Павле Карађорђевић, је покушао да нађе у јачању односа са САД-ом у чему му је своје услуге
спремно понудио др Давид Албала. Иако је то остао једини финансијски учинак његове мисије, стварни
ефекат којим је резултирало његово неуморно деловање и контакти са личностима из разних сфера јавног
живота, био је немерљив.
Када је, стварањем државе Израел 14. маја 1948. године, јеврејски народ добио своју матичну земљу, многи
југословенски Јевреји су искористили прилику да се иселе, што им југословенске власти нису забрањивале.
Јевреји пореклом из Југославије, наставили су да негују везе са бившом домовином.

Нађа Кртинић 8.3

18

Радомир Рада Пашић

Радомир Пашић рођен је у Београду 1892. године, као млад се показао као проблематичан момак јер је
више пута избациван из школе. На крају је завршио школу уз помоћ свога оца, Николе Пашића, након
што га је отац послао у Париз када је кренуо Први светски рат, а разлог је био што је добио уверење о
физичкој исцрпљености, живећи у атељеу чувеног вајара Ивана Мештровића. Прича се да је трошио
ненормалне количине пара земље Србије. Оженио се Гркињом на Крфу. Тамо је почео да понавља
своја дела, па је по неким изворима колима усмртио једно дете.
Прве велике оптужбе су уследиле јер је био умешан у аферу са продајом платине са секретарем
посланства у Фрацуској Михајлом Глушевићем.Они су откупљиваљи платину, илегално пребацивали у
Швајцарску, где су продавали Немцима и Аустроугарској, за војне потребе. Платина се користила за
производњу авиона и топовску муницију. М.Глушевић је предан српским властима. Радомир се извуко
уз помоћ оца Н.Пашића.
Умро је 1964. у Београду, има два сина Николу и Владислава.

Драган Влатковић 8.1

19

ХАЗЕНАШИЦЕ
Готово целокупна дневна штампа широм целе државе објавила је 12. августа 1920. године кратку
спортску вест да је коначно и за девојке пронађена једна спортска игра, слична фудбалу. То су били
први почеци оснивања хазенашких клубова у Краљевини Југославији. Вуковар и Осијек су били међу
првим градовима у којима је јеврејска омладина основала своје хазенашке секције и већ 10. августа 1920.
године, у оквиру Првог слета јеврејске омладине Југославије у Осијеку, организована је прва јавна
утакмица између клубова из ова два града. Утакмица је наишла на добар пријем публике и у кратком
року основане су и друге хазена-секције у оквиру јеврејских организација у Винковцима, Славонском
Броду, Сарајеву, Сремској Митровици, Новом Саду и Земуну. Уочљиво је да се хазена на самом почетку
свог развоја на овим просторима ширила много брже међу јеврејском омладином. Један од разлога је
била сама средина која је сматрала да спорт није за жене. За сигурношћу можемо само да кажемо да је
прва јавна утакмица била већ горе поменута између Осијека и Вуковара, пошто само за њу постоје
подаци. Првих година углавном су се играле пријатељске утакмице чији је једини допринос био у
пропаганди и развоју хазене. Међутим, оснивањем Југословенског савеза и подсавеза за хазену 1924.
године (пре тога била је придружена Лакоатлетском савезу) сам спорт постаје организованији. Почела
су да се одржавају такмичења за првенство Југославије, која су била организована с прекидима од 1925.
до 1938. Године.
У Београду се тек на пролеће 1921. године јавио интерес за ову игру, када је Чех Карол Стањек око себе
окупио мушкарце и девојке, своје земљаке, и створио мешовити тим хазене. Први тренер је био познати
голман Светозар Кика Поповић, а прву јавну утакмицу су одиграли у Београду 26. септембра 1921.
године против Земуна.

Пошто у то време није било женских спортова, очигледно је да су хазенашице биле „беле вране“ и
пред собом су имале тежак задатак - требало се изборити са свим тада владајућим предрасудама да спорт

није за жене. Убрзо после Београда, хазена се почела нагло ширити по целој Србији. У Новом Саду,
Краљеву, Панчеву, Ужицу, Великом Бечкереку (данашњи Зрењанин) и другим великим градовима

девојке су биле одушевљене овим спортом, па и у мањим местима клубови су почели да оснивају хазена
секције.

Николина Петровић 8.3

20

РУКА СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА

Десна рука Св. Јована, којом је крстио Христа, од Севастије до Цетиња прошла јe хиљаде километара.
Малтершки витезови су је предали руском императоту Павлу 1 Романову, заједно сa делом Часног крста,
и иконом Мајке Божје Филеримске. Током Бољшевичке револуције, те светиње je спасила краљица
Марија Фјодоровна Романов, да би их 1932. митрополит кијевски, поклонио краљу Александру
Карађорђевићу, у знак захвалности за прихватање десетина хиљада руских избеглица. После
бомбардовања Београда, краљ Петар 2 Карађорђевић пренео их je нa Острог, гдe су скривене провеле
рат, a у једној полицијској рацији 1952. одузете цркви. До 1978. године рука Св. Јована Крститеља била
је у сефу Удбе, да би je митрополит Амфилохије 1993. изнео на светлост дана. Од тада je она у цркви
Цетињског манастира.

Урош Платиша 8.1

21

БУДИСТИ У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ

Будисти у краљевини Југославији су се појавили првом половином 20. века, 1920. су се доселили
Камници у Београд, где су остали до 1940. године. Ту су основали будистички храм, и заједницу свог
народа. Тада звани калмички будистички храм и калмички дом. То је био почетак ширења будизма у
јужној Европи.
У периоду од 1920. до 1923. године у Малом Мокром Лугу се налазило 400-500 будиста, од њих су 300-
400 биле избеглице и тадашњи Срби су их прозвали Кинезима.
Први будистички свештеник је био Гави Џимба (Манчуда) у храму који се до 1925. налазио у две
изнајмљене просторије у малом београдском локалу. И онда су се преселили у Метохијску улицу
почетком априла 1928. у ново-изграђени храм са новим свештеником Абушем Алексејевом, бившим
руским пуковником. Храм је завршен и свечано отворен 12.12. 1929, на земљишту које су на поклон
добили од Милоша Јаћимовића. Од тад је прорадио први будистички храм у Европи, и настала је
највећа будистичка колонија до тад. Церемонију освећења је посетио и Намђал Нимбушев који је водио
Калмике у изгнанству, који је допутовао чак из Париза да присуствује освећењу храма.
За кратко време након изградње храм је постао један од симбола и знаменитости Београда, и појавио се
у „Водичу кроз Београд“ објављеном 1930. године. Након тога 1933. године храм је посетила Калмичка
принцеза Нирдзидима Торгутска, и из Јапана је довежено много светих предмета будистичке вере, као и
1934. велика бронзана статуа Буде која је освећена у храму и много цењена. Ту се и српска влада
понудила да финансира и помаже свештеницима у храму, међутим 1942 је то све укинуто и храм је
затворен. По завршетку Другог светског рата у тој згради је отворен Дом културе и скинута купола
пагоде.

Теодора Винчић 8.1

22

ЈУГОСЛОВЕНСКА РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА НА СВЕТСКОМ ПРВЕНСТВУ У
УРУГВАЈУ

Светско првенство 1930. године било је прво званично светско првенство, којим је отворена нова
страница у фудбалској историји и уједно прво Светско певенство у којем је Југославија била учесник.
Одржано је у Уругвају од 13. до 30. Јула. Репрезентација Југославије је наступала без Хрвата у тиму.
Југославија је била највећи аутсајдер на том Светском првенству, али су упркос томе стигли чак до
полуфинала у коме су поражени од домаћина. Пошто се (сада традиционална) утакмица за треће место
није играла на овом светском првенству репрезентација САД и Југославије су одиграле утакмицу за
треће и четврто место у једном парку испред воза којим су се враћали кући.

Андрија Хемун 8.1

23

Изградња Храма Светог Саве

Храм Светог Саве у Београду највећи је српски православни храм, највећи православни храм на Балкану.
Он се налази у источном делу Светосавског трга, на општини Врачар, у Београду. Подигнут је на месту за

које се сматрало да је Коџа Синан-паша 1594. Године спалио мошти Светог Саве. Оснивача Српске
православне цркве. Изградња храма је финансирана добровољним прилозима, као и плаћањем доплатних

поштанских маркица. Недалеко од храма је перохијски дом, а ту ће се налазити и предвиђена зграда
патријаршије. Овај спомен-храм представља органски део савремене живописне силуете Београда, чинећи

једно од његових главних обележја.
Изградња храма је текла веома споро од 2002. године. Храм је још увек у изградњи, која се финансира
добротворним прилозима, и плаћањем доплатних поштанских маркица, које су приликом слања пошиљки
обавезни да плате сви грађани Србије без обзира на вероисповест, а у складу са уредбом Владе Србије.
Године 1879, док је био у Београду, један од најпознатијих представника Срба католичке вере из
Дубровника Матија Бан, први је изнео идеју подизања цркве светог Саве на Врачару. Касније, 1895. Године,
односно три стотине година након спаљивања моштију Светог Саве, у Београду је основано Друштво за
подизање храма светог Саве на Врачару, чији је циљ био да се на месту спаљивања моштију подигне храм.
Омања црква која је подигнута на месту будућег храма је касније померена да би изградња храма могла да
отпочне.
1905. године се расписује јавни конкурс за израду пројекта; свих пет приспелих радова је одбачено као
недовољно добро. Нови конкурс био расписан тек 1926. године, након завршетка Првог светског рата.
Изабран је рад архитекте Богдана Несторовића коме је 1930. године била поверена израда пројекта, као и
архитекти Александру Дероку. Изградња храма је коначно почела 1935. године. Међутим, с почетком Другог
светског рата сви радови су прекинути. Српски патријарх Гаврило је одведен у концентрациони логор
Дахау, а немачка војска је храм претворила у ауто-парк. По завршетку рата нове комунистичке власти
наставиле су да користе простор Храма као возни парк, а нешто касније, разна предузећа га користе као
магацин.

Милош Ћалић 8.3

24

Невенка Урбанова

Невенка Урбанова, рођена је 28.марта 1909.
године у Старом Бечеју, тадашњој Аустроугарској.
Са 16 година долази у Београд са огромним сном
за оно време: да стане на даске Народног
позоришта и, евентуално, постане
професионална глумица. То јој је пошло за руком
након што је прошла аудицију и постала редован
члан драмске секције. Прича каже да је, након
што су јој саопштили да је примљена, млада
Невенка трчала низ степениште позоришта
узвикујући: "Примљена сам! Примљена сам!!!" док
јој је један од професора довикивао: "Можда ћеш
се једног дана кајати!"

Међутим - није тако било. Невенка је провела
наредних тридесетак година на сцени и за то
време тумачила око 150 различитих улога. То су
махом биле улоге фаталних жена, заводница, како
је негде неко написао "високе еротске
интелигенције", те је такав био и глумицин имиџ
ван сцене, у врсти јавног живота какав је
један селебрити могао водити у Србији у првој
половини XX века.

За своје време ова глумица није била ни прелепа
нити савршене линије, али је њена харизма све то
покривала чинећи је дивом домаћег глумишта.

Невенка је умрла 2007. године, скоро достигавши
стоту. То значи да је у том тренутку била
најстарија жива српска глумица. Исто тако, то
значи да је њена каријера била на врхунцу крајем
тридесетих и да је читава генерација која би могла
да је се живо сећа у великом броју на оном свету.
Зато данас посвећујем ове редове животу
позоришне диве међуратног Београда.

Калина Зурнић 8.1

25

Бранислав Нушић у студиу Радио-Београда 1937. Оснивање радио Београда

Радио Београд, први електронски медиј на Балкану, 1.
октобра ове године улази у 91-у годину постојања.
Радио Београд први пут се огласио из радио
телеграфске станице у Раковици 1. октобра 1924.
године. У почетку се програм емитовао само уторком и
суботом, а нешто касније је било свакодневно.
Преношени су концерти, читане вести, сервисне
информације, рекламе, водостање, берзански
извештаји. Циљ радио станице, како се сматрало, мора
бити подизање „културне и народне свести, васпитања
укуса и ширење стручног знања“. Вести су припремали
новинари "Политике" и "Дневних новости", а
Београдска берза је обезбеђивала актуелне берзанске
извештаје. Музички део програма припремала је
дирекција Београдске опере. Програм су на таласу 1650
метара емитовали инжењери Михајло Симић и
Добривоје Петровић из студија у згради Прве хрватске
штедионице, у Кнез Михајловој улици број 42.
Налазио се у згради банке, преко пута данашње Српске
академије наука и уметности, док се предајник налазио
у Раковици. Неколико година касније Радио Београд
проширује домет слушаности, тако да је 1929. стигла
телеграфска порука из Зрењанина: „Београд се чује код
нас као да је усред Бечкерека“. Програм станице се
током година проширивао, па су се убрзо увели и
извештаји о стању воде који су емитовани свакога дана
у подне. У априлском бомбардовању Београда
погођена је зграда Академије наука, у којој се налазио
студио Радио Београда, тако да је станица прекинула
емитовање програма. Преузимајући Радио Београд
Немци су иселили студијске уређаје из зграде
Академије у улицу Кнеза Милиша 16. Након окупације
Београда, Радио Београд је постао радио-станица
немачке војске под именом Soldatensender
Belgrad (Војнички радио Београд) на истој
фреквенцији. Био је доступан широм Европе и
Медитерана. Када је један немачки поручник донео
мало познату 2 године стару песму Лили Марлен коју је
певала Лале Андерсен. Услед недостатка других песама,
Радио Београд је врло често пуштао ову песму.

Милица Марчетић 8.1

26

ПАТРИЈАРХ ВАРНАВА

Патријарх српски Варнава (1880. - 1937.) је био 40. патријарх Српске православне цркве, од 1930. до 1937.
године. Његово пуно име и титула гласили су: Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-
карловачки и патријарх српски господин Варнава. Варнава Росић постао је у тридесетој години живота
епископ, у четрдесетој митрополит, а у педесетој патријарх. На челу СПЦ био је само седам година, од 1930.
до 1937. године. Краљ Александар I Карађорђевић као да није знао за његове речи: „Нисам довољно
послушан да бих био заповедник“, па је веровао да је у Варнави добио послушног патријарха, који ће цркву
учинити слугом државе. Уместо тога, Варнава је од расцепкане СПЦ, новим Уставом цркве и строгим
правилима устројио СПЦ на модеран начин и успео да је одвоји од државе. Током те реорганизације
формиране су две нове епархије, Загребачка и Мукачевска, тако да је у састав Српске цркве улазило укупно 27
епархија, са викарном Скадарском епархијом у Албанији. У његово време активиран је црквени живот, тако
да је почела градња многих храмова, па је његовом иницијативом започета и изградња храма Светог Саве на
Врачару у Београду.
Био је велики пријатељ краља Александра Карађорђевића и веома га је погодила његова погибија у Марсеју.
Конкордатска криза у времену патријарха Варнаве изазвана је потписивањем споразума између Југословенске
владе и Ватикана. Конкордат је Римокатоличкој цркви давао посебне повластице на уштрб СПЦ . Баш у то
време патријарх је мистериозно тешко оболео. Сумњало се на тровање. Овоме је допринела чињеница да су
и два брата патријарха Варнаве умрла исто од тровања, као и да су два патријархова послужитеља нестала
тога дана. Међутим, ни до дан данас није званично утврђено да ли је патријарх Варнава отрован. Забринут
народ је са свештенством одржао два молитвословља за патријархово здравље. Литија после другог
молитвословља је била забрањена од стране власти. Ипак, народ је одлучио да се она одржи. Жандарми су
народ и свештенство почели да ударају пендрецима псујући им мајку српску (били су већином Хрвати) и
кидали свештеницима одежде. Тај догађај је доцније назван „крвава литија“. У јеку борбе око конкордата
патријарх Варнава умире у ноћи између 23. и 24. јула 1937. године.
Сахрана је обављена пет дана после смрти патријарха у малој цркви Светог Саве на Врачару. Под великим
притиском после смрти патријарха, влада Милана Стојадиновића је повукла спорни потпис са документа о
конкордату.

Јован Пувача 8.3

27

КОНКОРДАТ 1937.

Конкордатска криза је назив за политичку кризу у Краљевини Југославији која је избила 1937. године око
склапања конкордата са Ватиканом. У њој је главни актер била Српска православна црква, која се жестоко
противила потписивању конкордата са Римокатоличком црквом. Први нацрт уговора између Римокатоличке
цркве и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца састављен је 1922. године. Преговори око коначног текста
настављени су 1933, а завршени су 1935. године у Риму, када су у име државе Ватикан и Краљевине
Југославије коначан текст Конкордата потписали кардинал Еуђенио Пачели (потоњи папа Пије XII) и
министар правде Краљевине Људевит Ауер. По уговору Римокатоличка црква добијала је знатна права на
пољу образовања, социјалних, јавних и хуманитарних делатности.
Од пролећа 1937. свештенство и опозиција су развили тако жестоку кампању против Конкордата, да се
створила свеопшта психоза смртне опасности за српско православље. Патријарх Варнава је тврдио да се
конкордатом угрожавају начела државног суверенитета, јер се изнад државне воље ставља воља Римске курије,
која је конкордатом могла читав низ правних питања у држави решавати прописима канонског права
Римокатоличке цркве.
За 19. јул 1937. године, када је била заказана седница Скупштине о Конкордату, била је заказана и молитвена
литија за оздрављење оболелог Патријарха. Полиција је забранила скуп. Литија је требало да крене од
Саборне цркве у Београду до храма Светог Саве. Замишљена као велика манифетсација у борби против
Конкордата, литија је кренула у Кнез Михаилову улицу. У Кнез Михајловој настала је туча и рвање грађана са
полицајцима и жандармима. Интервениција полиције је била брутална.
После Владиног одустајања од конкордата и Црква је попустила у свом ставу према екскомуникацији.
Многи демонстранти су кажњавани све до фебруара 1938, када су власти извршиле аболицију оптужених. У
фебруару 1938. године за новог патријарха изабран је Гаврило Дожић.

Лука Добријевић 8.1

28

СВАДБА КРАЉА АЛЕКСАНДРА И КРАЉИЦЕ МАРИЈЕ

Краљ Александар Карађорђевић и краљица Марија венчали су се 8. јуна 1922. године, а на свадби је
присуствовало више од 20000 људи, само Бугарска није била позвана. Заправо Бугарима је био забрањен
долазак. Када се завршио Први светски рат након чега је створена и Краљевина СХС Александар
Карађорђевић био је краљ са 34 године али није имао краљицу. Питање његове женидбе убрзо је постало
озбиљно државно питање. Како венчање монарха никада није само његова лична ствар у избор супруге за
југословенског краља укључио се и политички врх новостворене државе. Главно питање је било да ли краљица
треба да буде “из народа” или је боље изабрати неку принцезу или књегињу са еврпоски дворова. Због тада
устаљеног обичаја да се владари жене Српкињама, закључено је да би боље било да се краљ Александар ожени
странкињом, како би оплеменио династију али и подига међународни углед краљевине..
Избор је пао на румунску принцезу Марију, кћерку румунског краља Фердинанда. Иначе једну од најлепших и
најобразованијих принцеза тадашње Европе. Маријина бака по мајци била је сестра руског цара Александра
III, а деда по мајци други син британске краљице Викторије. Осим румунског говорила је течно енглески,
немачки и француски језик. Иако је реч била о уговореном браку, прича каже да је принцеза пристала на удају
чим су јој показали фотографије краља Александра и одмах је почела да учи српски језик. Тако је до тренутка
поласка већ владала основама и могла је да се споразумева. Када је све било уговорено београдски званичници
су почели са припремама венчања и уређења града, организација је била поверена Браниславу Нушићу, тада
управнику Уметничког одсека Министарства просвете .
Краљица Марија побрала је симпатије српског народа оног тренутка када је са балкона Старог двора након
што је први пут дошла у своју нову домовину окупљене поздравила на српском рекавши “Ја вам од срца
благодарим.” . Краљица Марија и краљ Александар постали су узор за све еврпоске краљевске парове. Живели
су складно и повучено, а брак је крунисан тројицом синова Петром, Томиславом и Андрејем. Срећу краљице
Марије помутила су два догађаја. Први од њих догодио се 9. октобра 1934. године када је у атентату у Марсеју
убијен краљ Александар, краљица је достојанствено и немо подносила свој бол поставши са 34 године удовица
са три сина од којих је најстарији имао 11 и требало је да постане краљ. Други догађај који је неповратно
изменио краљичин живот био је почетак Другог светског рата и њен одлазак из Југославије 1941. године. Тада
је заувек напустила Југославију.

Лана Момчиловић 8.3

29

САХРАНА КРАЉА АЛЕКСАНДРА

Током државне посете Француској, у коју је отпутовао да би учврстио одбрамбени савез против
нацистичке Немачке, краљ Александар Први Карађорђевић убијен је у Марсеју, 9. октобра 1934. Његов
испраћај био је један од највећих тог времена у Европи. Ковчег са телом је транспортован из Француске
најпре до Сплита, преко Загреба, Београда све до Опленца. Стотине хиљада људи целим путем одавало
је пошту убијеном владару. Ковчег са телом краља Александра стигао је на младеновачку железничку
станицу одакле је аутомобилом пребачен на Опленац. Народ је младеновачке улице и цео друм према
Тополи посуо цвећем одајући последњу пошту краљу Југославије. Сахрана краља Александра била је
најзначајнији политички догађај тог времена. Био је у епицентру интересовања не само европске, већ и
америчке јавности. На Теразијама, уздизала се шума застава.

Андреј Петровић 8.3

30

ИВАН МЕШТРОВИЋ

Иван Мештровић био је хрватски и југословенси вајар и архитекта. Дипломирао је ликовну академију у Бечу, а
затим је био професор на ликовним академијама у Загребу. Рођен је 15. августа 1883, године у Врпољу,
Аустроугарска, али своје детинјство провео је у селу Отавице. Као дете је чувао овце. Са 16 година каменорезац
из Сплита, Харолд Белинић препознао је нјегов таленат, и узео га за шегрта.Своју прву изложбу приредио је у
Бечу 1905. године , са групом Сецесија. Године 1908. сели се у Париз, и скулптуре створене у том времену му
доносе међународну репутацију. 1911. се сели у Београд, па убрзо и у Рим, где добија награду на изложби за
дело "Видовдански дан". Током Првог Светског рата био је члан Југословенског одбора. По завршетку рата
враћа се у Југославију, где је нашао другу лљубав свог живота Олгу Кестерчанек, коју је оженио. Током Другог
светског рата, усташе су га затвориле, јер је одбио понуду Хитлера да посети Берлин. Доживео је смрт ћерке
Марте и сина Твртка, и у њихово име је направио 4 скулптуре. Умро је у својој 79. години, 16. јануара 1962. у
САД.

У његова најпознатија дела се убрајају: Гргур Нински у Сплиту, Јосип Јурај Штросмајер у Загребу, Захвалност
Француској у Београду на Калемегдану, Незнани јунак на Авали код Београда, Споменик
победнику на Калемегдану у Београду, Споменик Светозара Милетића у Новом Саду, Никола Тесла две
идентичне статуе једна у Београду а друга на Нијагари, Његошев маузолеј на Ловћену, Надежда Петровић у
Чачку, испред Гимназије и многе друге.

Миња Гогић 8.1

31

ВИДОВДАНСКИ ХРАМ

Макета Видовданског храма је пронађена у једном складишту у њујоршкој луци после Другог светског
рата. Након што је враћена у Југославију 1966. године су обављени конзерваторски радови.

Понесен идејом југословенства и косовским митом, Мештровић је израдио серију скулптура које су на
изложби у Риму 1911. године добиле златну медаљу. На тој изложби Мештровић је своје скулптуре
изложио у павиљону Краљевине Србије, а на подстицај хрватских уметника који су одбили да излажу у
угарском павиљону. “Србин и Хрват, то су два имена за један народ, само што је тај народ под именом
Србин боље сачувао своју индивидуалност, слободу и чежњу за слободом. Стога ми је то име милије”,
изјавио је Мештровић листу „Стампа“ поводом свог учешћа на изложби. Управо у Риму 1912. године
Мештровић израђује макету Видовданског храма и презентује је у Београду, у освит балканских ратова, а
потом и на Бијеналу у Венецији 1914. године.

По завршетку Првог светског рата, влада новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца била је
спремна да се упусти у грандиозни подухват и започне изградњу монументалног храма, али је део јавности
био незадовољан. У критикама је предњачио сликар и публициста, касније комунистички функционер
Моша Пијаде, па се одустало од изградње.

Храм је требао бити изграђен на месту одржавања битке на Косову, на Газиместану.

32

Мост Краља Александра

На месту на ком се данас налази Бранков мост, спајајући стари и нови део престонице, некада
је стајао Мост Краља Александра, месту на ком се данас налази Бранков мост, спајајући стари
и нови део престонице, некада је стајао Мост Краља Александра, Земунски мост или Ацин
мост, како су га Београђани звали. Староседеоци тврде да је то био најлепши мост који је
Београд икада имао. На месту данашњег моста, Сава је била најпогоднија за прелаз , па су ту,
током историје, били најчешће постављани понтонски мостови. Први прави мост у историји,
који је друмски спојио Београд и Земун, био је мост Краља Александра, који је представљао
једну од најважнијих и најпознатијих грађевина која је постојала у нашој престоници. Овај
велелепни мост био је предиван висећи колос, ослоњен на два армирано бетонска стуба,
направљен у српско византијском стилу, док су читаву конструкцију држала челична ужад.
Изграђен је по угледу на висећи мост преко реке Рајне у Келну. Према пројекту, Мост
Витешког краља Александра требао је да служи за трамвајски, колско и пешачки саобраћај.
Порушен у ратним разарањима (Други светски рат), тачније 12.04.1941. године, дизањем у
ваздух од стране војске Краљевине Југославије у априлским борбама, а у циљу спречавања
преласка немачких оружаних снага на другу страну, тако да је служио релативно кратко.

Радован Миловановић 8.3

33

Новац краљевине Југославије

Динар је била валута у Краљевини Југославији, социјалистичкој Југославији и Савезној Републици
Југославији.
До 1918. године динар је био валута Србије. Затим је постала валута Краљевине Срба,Хрвата и
Словенаца, циркулише уз круну у Хрватској,Словенији и Босни и Херцеговини, са паритетом 1
динар = 4 круне
Прве кованице и новчанице са именом Краљевине Срба,Хрвата i Словенаца издате су 1920.
године, до тада су кружили српски новчићи и новчанице. 1929. Године назив земље се променио
у Краљевину Југославију и то се рефлетковало на валуту.
Године 1931. Постављен је од девизни курс од 56,4 динара= 1 амерички долар, који је 1933.
године промењен на 44 динара. Године 1937. Успостављен je туристички курс од 250 динара = 1
британска фунта.
Никола Рунић 8.3

34

Главни уредник: Зорица Хелаћ
Техничка обрада: Зорица Хелаћ
22.03.2020. у доба Короне