E-Mozaik 1-2020

Година I, број 1 Фебруар 2020.

Електронски часопис ученика ОШ „Јован Цвијић” Сирча

Е-Мозаик

Реч уредника

У овом броју: Поштовани читаоче,

Рецитаторска 2 Пред Тобом је први број школског електронског часописа ученика
секција 3 Основне школе „Јован Цвијић” Сирча.

Литерарни конкурс Штампана верзија нашег школског часописа Мозаик има дугу
традицију. У њему презентујемо литерарно и ликовно стваралаштво
14. октобар—Дан 3 ученика, пратимо резултате које остварујемо на такмичењима, смотрама,
сећања фестивалима, конкурсима и изложбама, говоримо о актуелним темама и
на тај начин представљамо нашу школску свакодневицу.
Кад природа покаже 4
Ове године решили смо да школски часопис унапредимо и учинимо
Чаробни штапић 4 доступнијим већем броју читалаца тако што ћемо почети да га
књижевности објављујемо у електронском облику на сајту наше школе. Надамо да ће
ово издање школског часописа под називом Е-Мозаик обогатити и
Кад порастем бићу 4 оплеменити нашу школску свакодневицу.

Стопама Светог Саве 5

Икона Светог Саве 5 Уживајте у читању!
као поклон школи
6 Данијела Васиљевић
Свет у мојим очима 6 Драгана Демић

Рекло ми је златно 6
јагње 7

Зимско јутро
Свет у мојим очима

Моје одељење 7
8
Сарадња са
Народном 8
библиотеком
„Стефан
Првовенчани’’

Моћ речи

Кутак за спортски 9 Теодора Јеленић,
тренутак 10 4. разред

English corner

Е-Мозаик

Рецитаторска секција

Талентовани ученици од петог до осмог
разреда, који ове године похађају рецитаторску секцију,
имали су у току првог полугодишта три јавна наступа.
Најпре смо обележили Дан школе. Чланови секције били
су аутори текста о Јовану Цвијићу, који је драматизован.
Креативно, маштовито и одговорно су приступили свим
задацима и показали таленат и упорност.

Ученици седмог и

осмог разреда

учествовали су у

програму поводом

ослобођења Краљева у

Првом светском рату.

Након полагања венаца и

парастоса изведен је

рецитал „Споменица”.

Стихове песама Добрице

Ерића и одломке из

књиге „Споменица”

казивали су: Стефан

Здравковић, Илија

Миленковић, Сара Васиљевић и Магдалена Јеремић.

Трећи наступ био је на Савиндан. Ученици су,
као и увек на овај дан, веома надахнуто певали, казивали
стихове, глумили. У програму су учествовали: Илија
Миленковић, Павле Игрутиновић, Борис Игрутиновић,
Николина Андрић, Леонора Раденковић, Андреј Павловић
и Виктор Николић.

2

Година I, број 1

Литерарни конкурс

У организацији Друштва за
српски језик и књижевност
Краљево и Завичајног друштва
Краљево расписан је
литерарни конкурс, на тему
„14. октобар – Дан сећања”.
Јана Весковић, ученица осмог
разреда, освојила је 3. место
на овом конкурсу.

„14. октобар - Дан сећања”

Велики рат се завршио. Србија се опоравља, али само двадесет једну годину касније
почиње нови ратни вртлог.

Немачка напада Пољску. Разбуктава се Други светски рат, најсмртоноснији сукоб у
људској историји. Разара се цео свет, деле се народи, животи се гасе. Европом већ одавно
пламти, а у Југославију стиже 1941. године. Рањива Србија поново се уплиће у ратне воде,
вирови је бацају, ломе, али она се не предаје, јер Срби су познати као народ који не признаје
пораз. Зато пружају отпор.

Рат је тешка реч која ништа добро не доноси, а много драгог односи. Ипак, оно што у
рату највише заболи јесте смрт невиних људи. Ваљда су били криви што су се у погрешно
време родили. Зар се то изабрати може? Не бирају људи ни када ће и како умрети. Други су
бирали и одредили када ће нека срца престати да куцају, очи да гледају, руке да грле. Смрт
недужних Краљевчана одређивали су безосећајни људи коју нису бирали средства да стигну
до победе. Желели су да искорене све што није било по њиховој вољи.

Тог октобра Срби су се надали да ће бити боље, трудили су се, бранили, нападали...
Немци, увређени побуном и отпором, доносе страшну одлуку. Мушкарце, жене, младе, чак и
децу изводе на стрељање. Те јесени, у Краљеву је крвнички убијено на хиљaде људи.
Окупатор је то сматрао само наређењем које је морало да се изврши. Да ли им је било
свеједно? Да ли су имали осећања? Имаше ли душу?

Четрнаестог октобра 1941. године одиграо се масакр у Краљеву. Стрељано је око три
хиљаде људи. Нису имали право на одбрану, већ на ћутање. Свакако би крај био исти. Судија
је већ донео пресуду: „За једног рањеног немачког војника педест Срба, а за погинулог
стотину!” Голорук народ се само борио за оно на шта има право, на шта сви имамо право. За
слободу! Тај дан и након пуно година јесте „Дан сећања” на невину српску крв којом је
натопљена православна земља.

Многи људи су своје животе за Србију дали, оставили иза себе сирочиће и удовице. Ти
хероји нису бирали своје судбине, дали су оно највредније, свој живот, своју младост коју су
проводили гледјући смрт у очи, слушајући одјекивање рафала.

Краљево је један он многих градова на брдовитом Балкану чије су странице историје
исписане оваквим злочином.

Јана Весковић, 8. разред

3

Е-Мозаик

Кад природа покаже своју моћ Кад порастем
бићу
Седела сам сама у својој соби. Мама, тата и бака су
гледали телевизију у дневној соби. Падала је киша.

У тренутку када сам хтела да сиђем код њих, нестала је

струја. Напољу је дивљала олуја, грмело је и севало на све Док смо мали,

стране. Била сам јако уплашена, шта ће сутра бити када сване . У маштамо о свему и
том страху сам и заспала.
свачему. Најчешће
Чим сам се пробудила, погледала сам кроз прозор. Све је маштамо о послу којим
било мокро. Више нисам могла да се играм напољу. Отворила ћемо се
сам прозор и угледала двориште пуно воде. Олуја је уништила будућности. бавити у

моју башту. Дрвеће је изгледало жалосно и јадно без своје Волео бих кад

зелене одеће, док су латице цвећа биле посуте свуда по порастем да будем
дворишту. Осетила сам јак бол у души. Жао ми је свих тих бића полицајац, јер волим
која страдају због моћи природе.
акцију. На ту помисао ме
Ми смо тако немоћни пред њеном снагом. Морамо је је навео мој рођак. То је
поштовати и не смемо је изазивати.
занимање за које треба
Када живимо у слози са њом, она може и богато да нас много спретности. Није
награди.
лако, јер се може у
Теодора Јеленић, 4. разред тренутку
изгубити

Чаробни штапић књижевности живот. Полицајци јуре и

хапсе криминалце,

наркомане и лопове. Сви

ти људи су опасни и

Књижевност је чудесна. У њој се сусрећемо са разним могу им наудити. Треба
ликовима. Она ме је чаробним штапићем одвела у чудесан свет. бити опрезан и вешт са
На првом кораку сам се сусрео са вилиним сином и оружјем.
Пуно гледам
ћерком. Неко време боравио сам у њеном огромном и дивном
граду. Вила ме је одвела на неку пољану, тамо сам срео царевог филмове у којима су
сина. Он и ја смо смислили план како да поразимо аждају и да главни ликови

ослободимо његову браћу. Аждају смо успешно савладали и полицајци. Обожавам
ослободили недужне људе. Дружио сам се са Биберчетом и полицијску униформу.
Добришом. У току пута ка алиној јазбини, Биберче и ја смо Знам да морам пуно да
смишљали план како да убијемо аждају и спасимо принцезу. Он учим и да завршим
ме је после успешне борбе са алом одвео у неку долину где су академију. Сваке суботе
текле реке. Саслушао сам разговор једне мале реке и Велике гледам Полицијску

речне мајке. Било ми је жао речицу. И ја сам, као и она, желео академију и маштам да
да одем на небо. Током велике олује указала нам се прилика да сам ја један од тих
побегнемо од страже и испунимо жељу. У томе смо успели. Пут јунака.
Нека маштања се
ме је довео до једне ливаде на којој су расли разнобојни
цветићи. Изнад ње је било љубоморно небо. Оно је од беса и и остваре. Кад наша
зависти пустило кишу и тиме желело да напакости шареној машта може да смисли
ливади. Уместо да уништи дивну ливаду, оно је себе улепшало свашта, онда живот
треба да нам то испуни.
тиме што је створило шарену дугу.
Вељко Ристић,
Маштање и читање нас воде у чаробне и дивне светове.
4. разред
Павле Игрутиновић, 5. разред

4

Година I, број 1

Стопама Светог Саве

Предраг Терзић, градоначелник Краљева, угостио је поводом Савиндана најбоље
ученике краљевачких основних и средњих школа. Истакавши да цени њихов труд, Терзић је
нагласио да жели да се одликаши, који су се окупили у свечаној сали, по завршетку
школовања врате у свој град. Светосавску награду примили су Илија Миленковић, ученик 8.
разреда основне школе, и Недељка Мицић, полазница основног образовања одраслих.

Икона Светог Саве као поклон школи

У рану зору, 26. јула давне 1963. године Скопље, главни град Македоније, погодио је
разорни земљотрес, јачине 6,9 по Рихтеровој скали. Земљотрес је проузроковао оргомну
материјалну штету, уништио је готово 80% града. Оставио без
крова над главом око 200000 становника овог града, преко 1000
људи изгубило је живот, а повређено је око 4000 људи.

У то време, у Скопљу је живео и господин Слободан
Кочовић, тада дечак основношколског узраста. Мајка му је
пореклом из Сирче, па је Слободан, након земљотреса, дошао у
мајчин родни крај како би се, бар физички, удаљио од
трагедије која је задесила његов град. У Сирчи је једно време
похађао основну школу, а потом се вратио у Скопље, где живи и
данас.

Када је, пре извесног времена, од једног уметника добио
на поклон икону Светог Саве, господин Кочовић одлучио је да ту
икону, у знак захвалности, поклони школи у којој је провео
један део свог детињства.

У понедељак, 25. новембра 2019. године, господин
Кочовић дошао је у нашу школу и уручио икону директору Ивану
Радосављевићу. Директор је, у своје име, као и у име свих
ученика и запослених у школи, захвалио господину Кочовићу на
овом вредном поклону, а икона Светог Саве добила је почасно
место у наставничкој канцеларији наше школе.

5

Е-Мозаик

Свет у мојим очима

Данашњи свет једном је ногом већ у гробу. Дуго га посматрам и резултати уопште нису сјајни.
Превише љубоморе нас окружује јер не гледамо себе већ коментаришемо понашање других.
Постали смо живи роботи. Наравно, рачунари нам некада послуже у добре сврхе, али неки су им
поклонили своју слободу. Дозвољавају да рачунари управљају њиховим животима. Допустили смо да
се криминал и вандализам умноже. Да ли је то свет у коме треба да живимо? Да ли својим понашањем
заслужујемо сву раскош и лепоту света? Све оно што су генерације пре нас мукотрпно створиле, смемо
ли сада да раскућимо? Лако је бити лош и уништавати, али бити добар, васпитан и поштен у данашње
време је права реткост. Част изузецима... Ипак, ту су и они који пожртвовано и вредно раде. Они
подупиру зид који чува све што је вредно. Треба да се угледамо на њих. Морамо бити упорни и
истрајни у ономе што желимо. Морамо сами изградити свој пут до циља, а други нам само могу у томе
помоћи. Да не спутавамо и не понижавамо друге како бисмо стекли богатство и славу. Да почнемо да
ценимо праве вредности. Осврнимо се око себе, гледајмо да живот испунимо љубављу, пријатељима,
лепим тренуцима и сећањима која ће запечатити писмо које пишемо током живота. Послушајмо
старије јер мудро зборе: „Слога кућу гради, а неслога руши!” Мењајући се, један по један набоље,
створићемо бољи свет. Живот није тако дуг да бисмо га испуњавали мржњом, завишћу, ријалити
програмима. Променимо се или ћемо брзо нестати са лица земље.
Седим између ова четири зида и гледам другове који ће за коју годину можда променити свет.
Дубоко замишљен, приводим крају овај рад, који бих могао да пишем дуго, али га не бих завршио.
Пишем, размишљам и долазим до закључка. Ако се не променимо, остаје само Богу да се молимо! Али,
заслужујемо ли онда милост?

Илија Миленковић, 8. разред

Рекло ми је златно јагње Зимско јутро

Свако има страх од нечега. Ми, деца, често причамо Свануло је зимско јутро,
како се ничега не бојимо. Одмалена сам се бојала великог пахуљице веју.
пса. Дечица су весела,
радосно се смеју.
Тај страх се појавио када сам случајно нагазила пса на Доручак је готов брзо,
реп. Он је скочио, зарежао и огребао ме по нози. Истог напољу се носић смрз’о.
тренутка сам се уплашила и побегла у кућу. Изашла сам Санке јуре, грудве лете,
напоље и видела га у дворишту. Сетила сам се како ме је радосно је свако дете.
огребао. Вриштећи сам се вратила у собу. Када сам легла да На врх брда Снешко седи
спавам, златно јагње ми је изненада ушетало у сан. Рекло ми и на децу срећно гледи.
је да сутра одем до пса, однесем му коску и помилујем га. У О, мој Боже, какво јутро,
сну ми је говорило да тај пас мене воли и да ме је огребао јер зимско, срећно и смрзнуто!
је осетио бол. Сутрадан сам решила да послушам јагње.
Полако сам пришла псу, нахранила га и помиловала. Он је Жељко Бабовић,
срећно скакутао око мене, а ја сам победила свој страх. 5. разред

Само упорношћу и одлучношћу можемо савладати страх.
Ана Трифуновић, 4. разред

6

Година I, број 1 Моје одељење

Свет у мојим очима

Осећам радост летњег јутра и радост док улазим у Пријатељи су попут
продавницу хаљина. Све ми се допадају, а могу да купим породице. За мене пријатељство
само једну.
представља приоритет, вредност и
–Девојчице, до када ћеш више да гледаш? – чујем важност.
иза себе љутит и нерасположен глас продавачице.
Ученица сам седмог
Не видим своју грешку јер је нема. Љута и
повређена одлазим у парк, мирно седам на клупу и дубоко разреда. Волим другове са којима
дишем. Сунце полако мења боју. Топли зраци се преламају делим школске дане. За осам
кроз крошње високог дрвећа. Гледам ка улици, посматрам
људе и аутомобиле. година сам их добро упознала.
Поштујемо се и увек смо ту једни
Човек из „бесног” аута кроз отворен прозор
за друге. Пријатељство нисмо
безосећајно псује жену која прелази улицу на пешачком
прелазу. Уплашена од брзе вожње и шкрипе гума, стекли преко ноћи, већ се
испустила је торбу пуну поврћа. Човек даје гас и одлази.
годинама градило, а и даље се
Насмејана бака пуна топлине и нежности седа поред
мене. Поред нас пролазе бучни тинејџери. Гасе цигарете и надограђује. Заједно делимо:
бацају их на траву, заједно са испијеним лименкама. Бака срећу, тугу, невољу и радост.
запошиње причу о неваспитаној омладини.
Срећни смо када ученик који има
– Шта је, баба, шта ти није јасно? – безобразно, са
подсмехом пита мој вршњак. лоша постигнућа поправи оцену.
Када неко од нас има породичних
– Ништа, дете, ништа – одговара разочарано бака.
Девојчица крупних плавих очију и свилене косе вуче или љубавних проблема, увек смо
мајку за рукав.
– Мама, мама... жуљју ме нове ципеле и боли ме ту да га охрабримо и кажемо му да
глава од ових шналица.
– Хајде, Ана, пожури, купила сам ти најскупље нема предаје, да се борбом долази
ципелице и потрошила много времена да ти направим
фризуру, а ти се само жалиш... до успеха. Помажемо једни
Мржња, неразумевање, некултура, нетрпељивост... другима у учењу, али имамо и
Нико никога не слуша и не поштује. Зар мора да
буде овако? Сеим се маминих речи: „Гледај и учи каква не слободног времена, које
треба да будеш!” проводимо напољу, играјући се.
Устајем са клупе и купим разбацане лименке.
Дечаци и девојчице погнуте главе прилазе и извињавају се Размењујемо ставове, знања и
баки. Схватили су грешку. Иза себе чујем срећан глас
мале девојчице коју држи мајка. Разумела је да има дивно мишљења.
дете и без шналица и скупих ципелица. Налазимо се у пубертетском
Охоли човек није стао да помогне уплашеној жени.
Он не мари за осећања других. добу. Нервознији смо, затворенији,
Кренула сам кући и у другој продавници угледала али све ће то једног дана проћи.
најлепшу хаљину. Купила сам је и срећна и задовљна
вратила сам се кући. Приметила сам да у мом одељењу

Маја Трифуновић, 8. разред има особа које само желе да
искористе, а када је другоме помоћ

потребна, то их не дотиче. Мислим

да је то једина мана појединих
ученика мог одељења. Мане је

боље искоренити сада. Када

порастемо, биће много теже.

Прави пријатељ није онај

кога најдуже знамо, већ онај који
уђе у наш живот, каже да ће бити

ту, а онда то и докаже. Ако човек
има пријатеље, онда је заиста

богат.

Магдалена Јеремић, 7. разред

7

Е-Мозаик

Сарадња са Народном библиотеком „Стефан Првовенчани’’

Наши осмаци имали су 31. октобра сјајну прилику да се друже са радницима и
сарадницима Народне библиотеке „Стефан Првовенчани". Показали су колико су овладали
знањима из географије, историје и српског језика. У пријатној атмосфери ученици су
одговарали на питања, а најуспешније су биле Маја Трифуновић и Јана Весковић. Библиотека
је за њих, као и за нашу школску библиотеку, припремила најлепше поклоне - књиге.

У недељи која је посвећена Светом Сави, дружење са дивним сарадницима из Народне
библиотеке „Стефан Првовенчани" је поновљено. Осмаци су показали колико знају о Светом
Сави и тако проверили колико су успешно савладали неке од лекција из књижевности и
историје.

Моћ речи

Речи умеју да боле и разочарају, али има и оних које нас охрабре и науче какви треба да
будемо.

Неки људи као да уживају да друге повреде, нанесу им бол, спрече их да дођу до циља...
Покушавам да будем јака и храбра у инат онима који желе да ме разочарају и оставе. Знам,
нисам ни ја савршена, али не тапшем људе по рамену и нисам лажни пријатељ.

Једног не баш лепог дана пробудила сам се и осетила сам нешто. То је био страх да ћу
остати без другара и вољених особа. Цели дан сам размишљала да ли стварно имам праве
другаре који ће ме ценити као и ја њих и да ли ће остати уз мене када ми буде тешко. Тиштиле
су ме мисли, али ни родитељима нисам ништа рекла, иако знам да све могу да им поверим.

Баш тог дана сам упознала једну девојку која је мало старија од мене. Покренуле смо тему
о свету, друштву и људима. Обе смо осећале исто. Знале смо да свет није ни бајка ни филм...
Она је разумела сваку моју мисао. Рекла ми је да је фасцинирана мојом зрелошћу и речитошћу.
Њене речи повеле су ме у други свет и у дубоко размишљање. Причале смо отворено о
проблемима и о свему што нас данас окружује. Била сам срећна и испуњена. Моћ речи ме је
дотакла, њени савети су ми се урезали у памћење и почела сам да се мењам. Овај разговор ми
је вратио веру у људе. Осетила сам се моћном и јачом. Научила сам да треба да волим, ценим и
поштујем људе. Не очекујем да они мене поштују, али желим да променим своје друштво и да их
научим да речи умеју не само да повреде, већ и да охрабре. Грубе и ружне само показују
некултуру, неваспитање и немоћ.

Не вређајте, не псујте, не свађајте се... Охрабрите људе и заједно мењајмо свет. Волимо
се, ширимо културу, веру и љубав. Речима можемо променити свет.

Лена Станковић, 8. разред

8

Година I, број 1

Кутак за спортски тренутак

У четвртак, 3. октобра 2019. године, одржан је
„Сајам спорта” у Краљеву. Неколико ученика
ОШ „Јован Цвијић” имало је прилику да посети
сајам и да се опроба у одређеним спортским
дисциплинама. Такође, ученици су добили све
потребне информације у вези са жељеним
спортовима од представника спортских
клубова који су имали своје штандове на
сајму.

У четвртак, 24. октобра 2019. године,
одржано је окружно такмичење у стоном
тенису. Ученица осмог разреда Милица
Миленковић, која је представљала нашу
школу, у финалној борби победила је
ученицу ОШ „Бане Миленковић” из Новог
Села и тако освојила прво место у укупном
пласману. Самим тим Милица Миленковић
обезбедила је пласман за учешће на
републичком такмичењу.

У четвртак, 30. јануара 2020. године, одржан
је Хуманитарни турнир за ученика првог
разреда ОШ „IV краљевачки батаљон”. Турнир
је одржан у спортској сали поменуте школе. На
овом турниру нашу школу представљали су:
Иван Васиљевић-Николић, Жељко Бабовић,
Данијел Ђокић, Милош Ћурчић, Алекса
Симеуновић и Андрија Марковић. Екипа ОШ
„Јован Цвијић” у полуфиналу изгубила је од
домаћина након извођења пенала.

9

Основна школа «Јован Цвијић» Сирча

Ана Т4р.ирфаузнроевдић,

English corner Ива4.Иргарзуртеидновић,

Е-Мозаик
Школски електронски часопис ученика

ОШ „Јован Цвијић” Сирча
Број 1

Тел/факс:
036/5446-264 и 036/5446-220

Ел. адреса:
jcsirca1893@gmail.com

Сајт школе:
http://jcsirca.nasaskola.rs/
Фејсбук страница школе:
https://www.facebook.com/

jovancvijic.sirca/

ДИРЕКТОР ШКОЛЕ
Иван Радосављевић, проф. техничког и

информатичког образовања

ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК
Данијела Васиљевић,

проф. српског језика и књижевности

ГРАФИЧКИ ДИЗАЈН
Драгана Демић,

проф. књижевности и српског језика

ИЗДАВАЧ
ОШ „Јован Цвијић” Сирча