Pomilovanje za Judu

Pomilovanje za Judu

Slavica Mijatovic



Pomilovanje za Judu

Slavica Mijatovi

Priča stvorena iz večitog pitanja: zašto se ovako moralo desiti i
koja se to sila poigra sa nama dok osećamo duševni bol ? I šta je
to čudesno osećanje koje se zove “ljubav”. ( Leto 2016.)

Dok čovek ne spoji svoje osećanje sa razumom, dotle neće ni biti razuman. Odrastali smo učeći
sve o očaju, da je život patnja, da se želje ostvariti neće, da valjaju samo one knjige sa tragičnim
završetkom, itd...I onda, kada malo odrastete, nametnu vam one dežurne priče o društvu i naciji
kojoj pripadate. Mora se samo verovati u ono što vam kažu roditelji, nastavnici, sveštenici, pa i
neki zapisničari u istoriji, makar to bio i Foča starac od stotinu ljeta ili neki guslari, ''vaspitači''
naroda. Nema stanovnika na planeti koji nije čuo za novozavetnu priču o izdaji Hrista od strane
apostola Jude Iskariotskog. I verovatno, od 1000 ljudi, bar 900 veruje da je on sigurno izdajnik, i
tu se priča završava. Njegovo ime je povezano sa samim đavolom, prokleli su ga mnogi vernici
kroz svu ovu epohu od 2000 godina. A koliko li je to tužno i pogrešno? Čak i oni koji nisu pročitali
nikada ništa, gledali su film o Hristu i apostolima, bar jednom u svom životu. Uvek jedna scena se
ponavlja, jasna kao dan, da bi i malo dete shvatilo o čemu se radi. Dok traje ta čuvena večera,
Hrist govori o svom stradanju koje će se dogoditi, jer ''tako mora biti''. Govori da će ga jedan od
njih ''izdati'',ali hajde da to prevedemo na današnji rečnik ''PRIJAVITI''! Dalje scena se nastavlja
tako što su učenici preplašeni i pitaju ga'' Dal' nisam ja taj Gospode''? Sve ovo jasno govori da
oni napeto i uplašeno čekaju kome će biti upućeno NAREĐENJE! A naređeno je onome koji je
dobio so i hleb od Hrista, da to učini odmah! I taj koji je poslušao Gospoda, sigurno jeste bio
najhrabriji i verovatno najveća žrtva posle Hrista. I samim tim, što je odabran za žrtvu, dokazuje
da mu je on bio najveći prijatelj. U njega se uzdao da će to učiniti jer niko od apostola neće hteti
da pomogne Učitelju da ispuni svoju strašnu sudbinu. TO ZNAČI DA JE SAMO JUDA VEROVAO DA
ĆE HRIST USKRSNUTI. ZBOG TOGA JE POSLUŠNO OTIŠAO I ''IZDAO'' GA . Zar ga nije poljubio pred
rastanak, ohrabrujući ga? Jasno je kao dan. Hrišćanski svet nosi na duši greh zbog Jude, a ne Juda
zbog Hrista. Pod nečijom palicom ljudi žive i umiru verujući tuđim ušima i očima.

Ali ništa nije skriveno što se neće otkriti i na videlo izaći. Godine 1978. u Egiptu pronađeno je
gnostičko apokrifno jevanđelje, ispisano na 13 papirusa. Objavljeno je 2006. godine, a sastoji se
od dijaloga između Hrista i Jude. Govori o tome da je Juda bio Hristov najdraži učenik i da mu je
pomogao da se oslobodi zemaljskog tela. On mu u potaji otkriva i tajne koje mnogi od nas mogu
čitati, ali teško ih je protumačiti. Nigde u spisima nema da se Juda obesio i da je u njega ušao
đavo. Treba napomenuti da su postojali hrišćani koji su u ovu verziju priče verovali. Bilo ih je
najviše od 100. do 180. godine , kada je Irinej Lionski biskup osudio gnostička učenja i
nazvao''Jevanđelje po Judi'' izmišljenom pričom. To znači da su ti spisi bili poštovani u
ranohrišćanskom svetu, a nisu ispravljeni niti obrađeni. Osuđeni su na propast i mnogo života
je palo zbog njih.

IZ KNJIGE ''IZGUBLJENO JEVANĐELJE'' AUTOR HERBERT KROZNI

JEVANĐELJE PO JUDI ISKARIOTSKOM ( ONO ŠTO JE OSTALO OD NJEGA)

ISUS REČE UČENICIMA: NEKA BILO KOJI OD VAS KO JE DOVOLJNO JAK MEĐU LJUDSKIM BIĆIMA
DOVEDE SAVRŠENOG ČOVEKA I STANE PREDA ME. SVI REKOŠE ''JAKI SMO''. ALI NJIHOVI
DUHOVI NE USUDIŠE SE DA STANU PRED NJEGA, SVI SEM JUDE ISKARIOTSKOG.

Isus reče Judi '' Povuci se od drugih i reći ću ti tajne kraljevstva. Možeš do njih dopreti, ali ćeš
mnogo patiti.''
Isus reče Judi: ''Ti ćeš nadmašiti sve njih. Jer ti ćeš žrtvovati čoveka koji me zaodeva.''
Isus reče Judi: '' Podigni oči i pogledaj u oblak i svetlost u njemu i zvezde oko njega. Zvezda koja
vodi put je tvoja zvezda.''
Isus reče Judi: ''Dođi, da mogu da te naučim tajne koje niko nije video.Postoji veliko i bezgranično
carstvo koje oko nijednog anđela nije videlo, nijedna misao srca nikad nije spoznala i nikada nije
nazvano ničijim imenom.''

Svako vreme ima svog izdajnika. On je čvrst "oslonac"
narodu i vođama, da bi iza njegovog lika sakrili sve
što ne valja.

DEO PRVI

Opet isti san, isti neuspeli pokušaj. Pružao je ruku koju nije mogla da dohvati. Njegova
desnica tražila je spas, toliko malo je falilo da se šake spoje...Uvek ista scena, bez
novog detalja, i uvek pred zoru. Pustinja, čovek stoji nedaleko od nje, pruža joj ruku, ali
ona je paralizovana, ne može ni korak dalje. Želi da mu pomogne, oseća njegovu patnju u
sebi, svesna je da nešto od nje zavisi. Isto tako, svesna je i ko je on. Gledala je u
nesrećnog, lepog čoveka, obučenog u tamno braon tuniku, kao da je navukao vreću na
sebe. Na nogama je imao jednostavne sandale, ona obuća koja je danas poznata kao
"Rimljanke", bio je tamnoput, visok, snažne građe. Crna kosa padala mu je na ramena,
bila je prava i tanka, oči krupne i crne, obrve izrazito guste i crne, usne razvučene, kao da
se smeška, ali to je samo prividno. Njegova usne bile su skamenjene u duševnom bolu, a
duguljasto lice nosilo je po koju urezanu crtu. Iznenada je počeo da joj dolazi u san i ništa
nije govorio. Jedina komunikacija među njima bila je mislima. Sara bi svaki put u sebi
rekla: "Ti si Juda..." Njegov pogled postajao je još nesrećniji pri spominjanju tog imena.
Pružao je ruku koju nije mogla da dohvati, oboje su bili paralizovani u svetu snova, dok ih
je delilo vreme od preko dve hiljade godina.

Dešavalo se dva-tri puta sedmično i Sara je pokušala dati sve od sebe kako bi rešila ovu
enigmu. Ovog jutra je ustala teško, pogledala u sat na telefonu i brzo otvorila prozor.
Početak jula 2016. bio je dovoljno topao period za spavanje pored otvorenog prozora, ali
Sari je smetala buka sa ulice i rado bi podnosila težak vazduh u sobi. Dok je živela u
roditeljskoj kući, često je slušala opravdane kritike, da se može ugušiti tokom noći, ali
sada je sama i može mirno da odluči kako će spavati. Prošle su dve godine od kako je
napustila Niš i preselila se u Prokuplje. Morala je rešiti muku u svom životu, koja se zvala
"rad kod privatnika i mučenje za minimalnu platu", ostavila je roditelje, brata i njegovu
porodicu, čak je i dvogodišnjim blizancima ustupila svoju sobu, jer nije želela da se
vrati. Rešila je da rizikuje, makar ostala bez ičega, podigla je kredit i otvorila malu
knjižaru u Prokuplju. Bio je to prelom u trideset šestoj godini života, kada više nije umela
sebi da objasni, da li živi ili joj se to samo čini. Uz maksimalan trud i mnogo ljubavi prema
sebi i svetu knjiga, uspela je da ostvari ono čemu je težila. Biti nezavistan i smiriti dušu.
Zarađivala je za sebe, skromno i dovoljno. Nabavljala je samo jednu vrstu knjiga, one
koje su pripadale misterijama, ali i one koje su se bavile glavnom temom u današnje
vreme - kako se preobraziti i živeti pozitivno. Pratila je najnovija izdanja tako da se u

njenoj maloj radnji moglo pronaći ono što je tek izašlo iz štampe. Izlog Sarine knjižare bio
je šaren i veseo, zidovi lokala ofarbani u više boja. Svojim radom privukla je dovoljan
broj ljudi da joj dolazi i redovno kupuje knjige. Nedaleko od ulice gde je knjižara, uselila
se u garsonjeru koja je bila najveći trošak, ali pomirila se sa tim, jer drugačije nije moglo.

Mesec maj doneo je tu vrstu nemira, nešto nad čime nije mogla dominirati, jer to je san
a ne i običan. Čitala je o Judi Iskariotskom, još dosta godina ranije, bila je upoznata sa
time da je pronađeno Jevanđelje po Judi i da je to objavio Herbert Krozni. Po tom
dokumentu, koji je prevođen od 2001. do 2006. Juda je najbliskiji apostol i prijatelj Isusa
Hrista. Njegova nesreća je u tome što ga je Hrist izabrao za najgoru ulogu tokom svoje
misije, da ga navodno izda. Juda je preuzeo na sebe žrtvu koja je najveća posle Hristove.

Da li je san samo deo njene podsvesti ili nešto mnogo ozbiljnije, to nije mogla sebi
odgovoriti. Toliko je učestao da se odražavao na psihu i unutrašnji mir koji je stekla od
kada je postala svoja i nezavisna. Njegov pogled izazivao je u njoj patnju i nesavladivu
tugu, plakala je zbog njega i svoje nemoći da mu pomogne. Svaki put kada bi se našla u
pustinji pred njim, ulagala je beskonačno mnogo napora, ali nije vredelo. Nije mogla ni
korak dalje. Zašto je to tako i da li od nje zavisi, postalo je glavno pitanje u njenoj
svakodnevnici.

Ovog jutra, osećala je posebnu tegobu u glavi. Znala je da mora rešiti problem lenjosti i
potražiti pomoć. Kome? Postoji jedna osoba, niko drugi od svih koje poznaje. Astrolog
Aleksandar, retko je navraćao kod nje, ali ona je malo češće razmišljala o njemu. Često je
gledala njegov profil na društvenoj mreži, znala je da vodi jednostavan život i da je njoj
sličan. Privlačan četrdesetogodišnjak, radio je kao astrolog iz hobija, dok je pravo
zanimanje bilo komercijalista na terenu. Možda je Sara umišljala, ali osetila je njegovu
simpatiju, samo što se nikada nije dugo zadržavao...To je bilo dovoljno da ne napravi ni
korak dalje prema njemu.

"Juda, Juda...Pomozi mi da dođem do Aleksandra, a on će možda pomoći tebi. "-
razmišljala je u sebi, u nadi da će je lik iz sna čuti.

Opsednuta mislima o njemu i o mogućnosti da će učiniti neko dobro delo, poslala je taj
dan poruku astrologu.

"Izvini na smetnji, ali stvrano nemam kome da se obratim. Sanjam Judu Iskariota, često,
već dva meseca. Pruža mi ruku, stojimo u pustinji i ne možemo da se približimo jedno
drugome. Ne želim natalnu kartu, samo da me uputiš kako bih to mogla rešiti. Dosta sam
čitala o njemu, možda je uobrazilja. Ne znam šta da mislim."

Osetila je blagi drhtaj u rukama dok je prinosila prst enteru...Možda joj neće verovati,

možda je nešto primetio... Ako je dobar čovek, pomoći će joj bilo kako. Ko zna, možda ga
ovo stvarno zainteresuje.

Odogovor je stigao dok je još bila u knjižari, pred kraj radnog vremena. I to dve poruke.

"Interesantno. Sutra ću doći kod tebe, bar na kratko. Ne mogu ti sa sigurnošću reći šta bi
to moglo biti, ali svakako se mora rešiti. Pozdrav..."

"Zaboravih ovo, šta bi trebalo da mu kažeš, ako se setiš. Reci mu da se skloni, u ime Isusa
Hrista. Ako je zlo, sigurno će otići, ako je pravi on, zadržače se. "

"Hvala, Aleksandre, uradiću to. San je lucidan, uvek sam svesna da sanjam."

Bila je veoma zadovoljna sobom jer je pobedila tremu i stid, potražila je i dobila pomoć
od njega, tako lako i jednostavno. Plašila se da će joj samo kratko odgovoriti kako ne zna
ništa o tome ili nema vremena, što bi je porazilo i nateralo da se povuče. Aleksandar joj
se sviđao već nekoliko meseci, ali je suzbijala osećanja verujući da je to nemoguće
ostvariti. Nije smatrala sebe privlačnom i to ju je kočilo. Smetala joj je sitna građa i
srednja visina, smeđa talasasta kosa do ramena koju je često farbala u svetlije nijanse i
peglala je, a tamno zelene oči, izgledale su joj previše upale. Sara se sviđala drugima
zbog svoje mladolikosti, ali nije se sviđala sebi. Stidela se da poželi Aleksandra, kao da je
pomislila na neki luksuz. Nije imao izrazitu lepotu, ali bio je toliko harizmatičan i
šarmantan... Baš kao i Juda iz snova, bljeskale su mu tamne oči i crna kosa, duguljasto
lice i pravilne crte na njemu. Nije on ni previše zgodan ni visok, ali je njegova pojava bila
izrazito muška, što bi žene rekle "pravi muškarac". Ponekad bi se pojavio neobrijan i
zarastao u neurednu kosu, a bilo je podosta i belih dlaka, što je Saru privlačilo još više.

Nosila je u glavi reči koje će primeniti u snu, a po njegovom savetu. Priznala je sebi da je
nelagodnost ispunjava pri pomisli da je onaj lik lažan, da je zlo. Šta ako se se izobliči, ako
pokaže svoje pravo lice? Hoće li uspeti da se izvuče iz košmara?

Dugo je te večeri Sara sedela na svojoj terasi i čekala da zadrema. Uzbuđenje pri pomisli
na muškarca iz jave i onog iz sna, jedva je popustilo negde iza ponoći. Nevoljno je ugasila
svetlo, imala je osećaj kao da nije sama...A san je ponovo krenuo, negde pred zoru.
Pogled prelepog čoveka bio je još tužniji, kao da ne može više izdržati svoju unutrašnju
tegobu. Sara se setila da je u snu, nije lako imati lucidni san. Odjednom se setite da
sanjate, nemate dovoljno vazduha, kao da ste u vakumu, telo vam je teško i misli
zbrkane. Umesto da mu pruži ruku i ponovo pokuša da krene prema njemu, poslala mu
je poruku mislima : "U ime Isusa Hrista, odlazi." Osetila je tugu zbog ovoga i grižu savesti,
ali nije znala da je u ovim rečima ključ za sve. Između njih se pojavila magnetna struja, i
to tako naglo, da nije uspela ni da se odupre a ni da se uspaniči. Nešto beskrajno jako

vuklo je njeno telo prema njemu, a isto tako, videla je i njega kako joj se približava. Pošto
je i dalje držao ispruženu desnicu, Sara mu pruži svoju i šake se spojiše. Koža mu je bila
hladna, ali izraz lica tako topao, čak je primetila i da se blago osmehuje. Svojim pogledom
on je deo svog duha unosio u nju, kao kada se ubacuje memorija u mašinu, i Sara nije
mogla da se pomeri, i dalje svesna da sanja. U jednom trenu videla je sve, ceo njegov
život, od detinjstva do onih dana. Slike događaja, glasovi, lica bliskih ljudi, sve, apsolutno
sve, i to ne kao film, već kao sećanje. Juda je u nju ubacio svoja sećanja. Ništa joj nije
rekao, samo je dlan svoje desnice spustio na njeno čelo. Njegov pogled govorio je više od
svih reči. On je nju molio da ispriča svetu ono što je saznala o njemu...

Jutro je donelo Sari saznanje da stvarno više nije sama. Svom silom potrudila se da bude
posvećena poslu, kao da joj se ništa novo nije desilo. Dobila je nov paket knjiga,
poruđžbinu koja je bila i po njenoj želji, ali i po želji kupaca. Prepakivala je i ukrašavala
izlog i police, uključila radio, samo da bi skrenula misli. Neće izbegavati svoju tajnu, ali za
sada nije sigurna šta treba uraditi. Poslala je Aleksandru poruku, a on uopšte nije
odgovorio, samo se stvorio u knjižari. Jasno se videlo da je njega sve ovo mnogo
zanimalo.

"Saro, to što ti se dešava nije uobrazilja. Ti moraš nešto učiniti. Dobila si zadatak."

"A šta da radim? Da dovedem televiziju i da me proglase ludom, ili da odem pred vođe
crkve i da me izbace naglavačke? Takođe bi me proglasili ludom".

"Ne, postoji bolje rešenje, lakše i dostupno svima. Napiši knjigu".

" Ja da napišem knjigu? A znam li ja to? Nee, isuviše posla imam..."

Aleksandar se nasmešio njenom ponašanju, bilo mu je simpatično odbijanje, jer je to
radila zato što je skromna i nije mnogo verovala u svoje kvalitete. Seo je za njen sto i
strpljivo sačekao dok je imala obavezu prema mušterijama. Nekoliko ljudi došlo je da
preuzme knjige koje je naručila za njih, bili su veoma zadovoljni, svakome je nabacila
osmeh na lice. Glumila je da njega skoro i ne primećuje, dok je osećala ogromno
zadovoljstvo što je tu, pa makar i da nije sama ona razlog.

"Hoćeš kafu?"- pitala ga je kada su ostali sami.

"Žurim, drugi put. Još jednom ću ti reći, pokušaj da pišeš. On će pisati kroz tebe. Videćeš,
neće ti više u san doći, rekao ti je šta je hteo."

" Ne možeš ni da zamisiš kakav je ovo osećaj...Brzinom svetlosti videla sam tuđi život,
osetila ga kao da je moj. Kao da sam odgledala film, ali nisam bila samo posmatrač..."

"Ubacio je sva svoja sećanja u tebe. Moraš se toga osloboditi, tvoje je da to izbaciš. Na
tastaturu, pa na papir, to je to. Onda ću ti ja pomoći da se to objavi."

"Pokušaću."

"Moraš. Na samom početku ćeš se uveriti da ti je mnogo lakše nego što si očekivala".

Ustao je i otišao bez pozdrava. Gledala je za njim, kako seda u auto i odlazi, i još jednom
zaključila da je mnogo čudan čovek. Ponašao se različito, iz krajnjosti u krajnjost. Bio je
sasvim ozbiljan, hladan i nezainteresovan, bio je naglo i blizak sa njom u naletima, kao da
je proveravao nešto. Možda je jednostavno takav, pomislila je i vratila se u onaj život
koji nije njen. Pogledala je na sat, vreme sporo prolazi, što nije bilo uobičajeno za njenu
svakodnevnicu. Otvorila je poruke od drugarica, zvale su je da dođe, pitale se šta joj je
kada ćuti, bila je tu poruka i od brata, slika sa blizancima. Isključila je internet i otvorila
program za pisanje. Ako tako kaže Aleksandar, onda je sigurno pametno pokušati... Nije
mu rekla da su joj na pameti lepe oči jednog dečaka, a i onog drugog...

DEO DRUGI

"Majko, samo smo se igrali! Pogledaj šta može Ješua!"

"Sad ću zvati Mariju! Potopiću vas obojicu u korito!"

Dečaci su gledali mladu ženu ispred sebe, bila je tako ljuta, ali je se nisu plašili, jer je
ličila na dete, onako niska i mršava, samo su joj oči bljeskale bezopasno. Obrisala je znoj
sa čela i svukla maramu sa glave. Ukazala se duga kosa boje lešnika, svilena i prava. Nije
mogla imati ni dvadeset pet, ali je jedna poveća bora bila urezana na čelu.

"Polazite, brzo! Pogledajte kako ste se umrljali!"

"Nećemo." - hladnokrvno je odgovorio Ješua i nastavio sa igrom u blatu. Sedeli su pokraj
bare, pravili figure od blata, dok su im i sandale i haljinice bile umazane. Njen Juda,
trudio se da prati šta mu drug radi. Bio je lepši od Ješue, dosta viši i razvijeniji od njega, a
iste godine su se rodili. Ali Ješua nije obično dete. Svojim tamno plavim očima kao da je
mogao svakoga da hipnotiše. Svaki put kada bi pravili nestašluke, rekla je u sebi, to je
samo dete, a onda bi se pokajala. Na svaku njenu primedbu, ovaj osmogodišnjak bi se
okrenuo i paralizovao je svojim pogledom. Nešto iz njega je naređivalo, bio je iznad svih.
A tako malen, sitan, musav, večito je nešto radio i smišljao, crna talasasta kosa mu je
uvek bila zamršena poput vune. Volela ga je, bio je to mali komšija, samo dete, i to sin
divnih ljudi, ali ga se i plašila.

"Pođite sa mnom, zvaću Mariju."

Dečaci su se glasno nasmejali. Spomenuti Mariju, znači spomenuti najblažu osobu na
svetu koja neće hteti ni da povisi ton na njih. A onda je sledilo zaprepašćenje, koje je prvi
put videla, ne i poslednji. Ješua je ustao sa punim šakama blata, muljao ga i prevrtao
između dlanova, duvao i nešto šaputao. Nije prošao ni minut, iz njegove ruke poleteo je
mali golub, zabeleo se kao sneg i odleteo! Bio je to pravi golub, nikakva šala i prevara!
Juda je od sreće skakutao u mestu i grlio druga, dok je žena osećala kako gubi dah i
polako je sedala na zemlju. Gušila se od stresa i mislila je da joj je došao kraj. Ješua je to
osetio, naglo se okrenuo i spustio svoj dlan na njenu glavu. Gušenje je postepeno
prestajalo, dolazila je sebi.

"Naučiću te kako da pobediš strahove". - rekao je tako smireno i ozbiljno, da nije mogla
prosuditi, priča li sa odraslom osobom ili sa detetom.

"Šta ste to uradili?"- začula je iza sebe prefinjen ženski glas, isto tako lekovit kao i Ješuin
dodir. Još je sedela na zemlji kad joj priđe komšinica Marija i kleknu kraj nje.

"Draga Ana, jesu li te opet uplašili?"

"Malo, nije strašno...Ješua je..."

"Napravio goluba od blata". - prekinula ju je Marija i pogledala sina, pomalo strogo, ali u
celoj njenoj pojavi sve je bilo ljubav. Sama ona ličila je na nestvarno biće, nosila je crveni
plašt preko haljine i crvenu maramu preko zlatno smeđe kose. Imala je teget plave oči i
bledo lice, bila je vitka i povisoka, natprosečno od ostalih žena u kraju. Ješua je njen
prvenac, i znalo se da je sigurno njeno dete, dok nikome u kraju nije bilo jasno, da li su,
drugi sin, Jakov, i dve kćeri, bili njena deca ili Josifova iz drugog braka. To nije bio starac
već sredovečan čovek prijatnog izgleda, koji je od jutra do mraka radio u svojoj stolarskoj
radnji. Nešto se šuškalo da je on njoj neki rod, to niko nije tačno znao, jer bili su dosta
tajanstveni.

"Dođi, odmori se malo kod nas, pusti dečake."

"Htela sam da ih okupam."

" Okupaćemo ih, ne brini. Neka uživaju u detinjstvu."

Marija je odvela Anu u hlad svog dvorišta, ispod masline koja je bacala senku ispred kuće.
Imali su kamene klupe i sto, ono što Ana i njen muž još nisu mogli sebi priuštiti. Josifova i
Marijina kuća nije bila previše skromna, bila je prostrana, sastojala se od više prostorija.
Od kamena i drveta, uredna i čista, bez obzira što se u njoj gajilo četvoro dece. Marija je
donela na tacni masline i kriške beskvasnog hleba koji je svakodnevno pravila. Iz
radionice čuo se zvuk Josifovog čekića. Na trenutak je izašao i pozdravio komšinicu.
"Dobro jutro, Ana, mir sa tobom!" "Dobro jutro, Josife". Osećala je veliku ljubav u
njihovom dvorištu, u njihovoj kući i od samih ljudi koji su živeli unutra. Obratila je pažnju
na Jakova, Ješuinog brata. I on je izgledao neobično, ni on se nije mogao uporediti sa
običnom decom ili ona sa njim. Igrao se sa sestrama, prenosili su kamene posude u
korito i prali ih. Sve njene misli Marija je opažala, ali je i ona primetila tegobu na
Marijinom licu.

"Ana, ti si videla da je moj sin neobičan, i znam da nikome niste rekli šta on čini, ni ti ni
Juda. I tvoj sin je izuzetan, znaš li?"

" Primetila sam...jeste i Juda je ponekad čudan."

" Imaš li ponekad osećaj da on i nije tvoje dete?"

" Bože, Marija, tačno je tako. Šta se to dešava?"

"Mnogo toga što mi ne možemo izmeniti. Dečaci su deo plana."

"Juda deo plana?!"

"Njegova sudbina povezana je sa misijom koja je predodređena Ješui. Zajedno će imati
uticaj na ovaj narod. Kada napuni dvanaestu godinu, Ješua ide u Kumran. Eseni će ga
odgajati i vaspitavati, sve do tridesete biće njihov sin. Tamo je i naš rođak, mali Jovan,
rano je ostao siroče. Pripremiće ih da budu učitelji i da uvedu narod u novo doba. Ti znaš
da smo Josif i ja u Nazarenima, ali Eseni su sve ovo započeli i moramo dati oba sina.
Jakov ide sledeće godine, ostaćemo sami sa devojčicama."

"Judu mi niko neće uzeti!"

"Neće, Eseni neće Judu. Njega će sudbina povezati sa Ješuom kada odrastu. Rastaće se,
ali ponovo će se spojiti. Ni ja ne želim sve ovo, ali sam pristala i potpisala sve u svom
životu što će mi se desiti. Odabrana sam, nije bilo izbora i slobodne volje. Svesna sam i
strašnog proročanstva, da će Mesija stradati za ljude."

"A to je Ješua! Jesam li u pravu?!"- uzbuđeno je uzviknula Ana. Bol na Marijinom licu bio
je neograničen, ali se držala dostojanstveno i nestvarno.

"Rekli su mi, još onda kada sam ga nosila u sebi. On je to "jagnje" koje će biti zaklano.
Ostaje mi uteha da je on svestan svega i da je on stariji od svih nas. Rodila sam prastaru
dušu koja je sišla dole da obavi što Bog želi. Njega ništa ne potresa, srećan je u svakom
trenutku i čeka dan kada će otići u Kumran. Više voli Nazarene, kaže da će biti sa njima
kada poraste. Zato sam blaga prema njemu, neka uživa u detinjstvu...Posle ga čeka sve
to..."

Anu je potresla Marijina ispovest, ništa više nije smela da je pita, a osećala je da ima još
mnogo toga. U hladu, ispod masline, dve žene su brisale suze i gledale u decu kako se
bezbrižno igraju. Jedno dete je sve to osetilo, kao da je čulo svaku njihovu reč, pa ih je
streljalo plavetnilom očiju, želeći da ih smiri. Josif je sve to posmatrao iz radionice i
nakupi se u njemu mnogo tuge. Bliži se dan kada će sinove dati Esenima i tako će zauvek
pristati na njihovu misiju. Jakov će pratiti brata, biće jedan od vodećih u zasnovanom
pokretu. A Juda? Bolje da njegovi roditelji ne znaju težinu zadatka koji ga čeka.

Kako se dan bližio kraju, Ana je osećala sve gori nemir. Raspremala je njihovo malo

dvorište i kamenu kućicu, Juda se igrao sa mlađom sestrom, a muž je došao kuči nakon
dugog radnog dana. Bio je veoma mlad, ispijen i uvek umoran, bio je sav preplanuo od
sunca, a crna kosa i brada, prosto su mu davale zastrašujuć izgled. Borio se za porodicu
koliko je mogao, ali život je bio pretežak. Radio je za bogate i molio se Bogu da mu podari
snage za svaki novi dan. Svake večeri klečao je na podu u sobi, zatvoren i sam. Nije znao
da jedno dete iz komšiluka sve to vidi i posmatra ga na daljinu, da čuje njegove misli.
Jednog jutra ustali su i zaprepastili se. Dve masline i smokva u dvorištu, bili su prepuni
plodova. Marija i Ješua su to posmatrali u potaji, dok je Juda pogledom tražio druga,
znajući da je on "krivac" za iznenadnu poplavu plodova.

Ana je ispričala mužu sve što je saznala od Marije. Avram je pažljivo slušao i nije se
previše iznenadio. Grlio je ženu kao da će je izgubiti, sav život svodio mu se na ljubav i
strahove. "Ne brini, neće Juda nikuda. Ako je Bog nešto rešio sa njim, moramo se
pomiriti sa tim. On nema nikakve moći, nisu nas posećivali anđeli i nismo čuli glasove sa
neba."

"Nikada mi Marija nije rekla da je nju posetio anđeo, niti sam je smela pitati."

"Nije, to je priča da bi lakše sačuvali tajnu. Ješuin otac je Esen, jedan od glavnih, imaju
titulu "Anđeli". To je njena ljubav, a ova deca su Josifova, sa prvom ženom koja je umrla.
Ješua jeste božije dete, začeto u dan kada je trebalo. Sve to su videli zvezdari. Mariju su
pripremali za to još od detinjstva. "

"Znači, Ješua ide kod oca?! Kako ti to sve znaš?"

"Rekao mi Josif... Morao sam da čuvam tajnu, i od tebe sam je krio. A nije ti Marija rekla,
ima jedna devojčica u Magdali. I nju će dovesti i odgajati Nazareni, imaće veze sa Ješuom.
I ona je rođena na neki čudan način."

"A naš Juda? Šta je on u celoj priči?"

"Nešto jeste, valjda učenik i prijatelj. Pomagaće njemu i pokretu, ništa strašno. Mi ćemo
ga odgajati da bude običan čovek, a Bog ako ima plan, već sam ti rekao..."

"Marija je već nesrećna zbog Ješue."

"Nesrećnica...Kako da ne bude? Od kako ga je ponela u utrobi, ona zajedno sa njim čeka
najcrnji dan."

Dve porodice u Nazaretu, svaka sa svojom mukom, živele su čekajući ono što im je
predodređeno. Moglo bi se reći da je Judina porodica bila spokojnija. On i Ješua su

svakodnevno išli u obližnji hram gde su učili. To je bila njihova škola, pod strogom rukom
rabina, ali su znali čitati i pisati, što je u ono vreme bila velika privilegija. Jakov i dve
Ješuine sestre išli su u drugu školu, gde su odlazila starija deca. Juda se seća rastanka sa
Jakovom. Bio je to dan kada je prvi put video Esene. Nekoliko ljudi u belim haljinama,
došli su sa kamilama i tovarom, tiho su govorili, bili su ozbiljni, izgledali strogo i
tajanstveno. Judi su upale u oči njihove ogromne, bele kapuljače. Svi su se rastajali od
Jakova, koji je ostao suzdržan, nije ni plakao ni smejao se. Josif i Marija nisu mogli sakriti
očaj, bilo je preteško rastati se od deteta, dok su Eseni tvrdili da on više nije dete. Ješua
nije bio tužan, pozdravio se sa bratom jednim zagrljajem i rekao mu da dolazi za tri
godine. Nešto je nasamo razgovarao sa Esenima u dvorištu, niko im nije smeo prići. Obe
porodice su gledale u dečaka kako ozbiljno govori odraslima, a oni ga slušaju sa
strahopoštovanjem. Juda je bio ponosan na najboljeg druga, bio mu je neko najvažniji u
životu. Sa tugom je mislio o danu kada će se rastati od njega i želeo je da vreme stane.

Od rastanka sa Jakovom, Marija se dosta povukla, nije puno izlazila napolje i nije se čuo
njen smeh dok se igrala sa decom u dvorištu. Ana je to razumela kao poruku da jedno
vreme želi biti sama. Međutim, iznenadila se kada je Marija došla pred njena vrata.
Nikada je nije videla tako ozbiljnu, odmah je shvatila da će nešto važno od nje čuti.

"Juda, idi pripremi hranu sa sestrom. Mama će se malo odmoriti sa Marijom." - rekla je
Ana sinu i uvela Mariju u njihovu skromnu kućicu. Još nisu ni progovorile a napolju je
nastala zastrašujuća galama od galopa konja, Rimljani su prolazili i sejali strah. Njihova
vojska zla izgledala je kao da stiže direktno iz najmračnijih dubina, bilo ih je mnogo.
Ana je svaki put osećala neopisivu nelagodnost kada ih vidi.

"Umirem od straha svaki put kada prolaze. A Juda, on istrči napolje da ih gleda. "

"Ne plaši se, oni su samo gomila nesretnika."- odgovorila je Marija odsutno.

A Juda je istrčao iz kuće i popeo se na drvo masline, da bi gledao vojsku, ne što to želi,
već ih je mrzeo i maštao da jednog dana ratuje protiv njih. "Kada porastem, ubijaću vas,
jednog po jednog, videćete!"- pomislio je u sebi. Imao je ratničke veštine, često je pravio
praćke i pravio od grančica drveta nešto što bi ličilo na nož. Čuo je za buntovnike Zelote,
hrabro su se borili protiv Rimljana i mnogi od njih su stradali. Carstvo ih je razapinjalo na
krst, ali pokret je i dalje opstajao.

"Ana, saznala sam nešto. Kunem ti se da nisam ranije čula. Saznala sam od Nazarena,
koja je Judina uloga u životu moga sina."

Ova je poskočila u mestu, spustila je dlan na grudi kao da će time sprečiti srce da ne
iskoči. "Šta je to?! Šta?"

"Neće stradati, budi spokojna, nećeš ga izgubiti, kao što ja moram...Juda će biti učenik i
sledbenik svoga učitelja, i na kraju, kada dođe vreme da Ješua položi život za
čovečanstvo, da ispuni misiju, tražiće od Jude da učini nešto strašno. Izdaće ga,
nagovoriće Rimljane da ga uhvate i ubiju."

"Neee"!!- vrisnula je Ana strašno i jezivo, da je Juda skočio sa drveta i brzo utrčao u kuću.

"Majko, šta se desilo?!"

"Ništa, samo sam nešto razgovarala sa Marijom. Ništa, idi slobodno. Nisi nahranio sestru,
a rekla sam ti."

"Nisam, gledao sam vojsku."

Marija je zagrlila dečaka i poljubila u kosu. On je nju toliko obožavao, da je brzo
zaboravio užasan krik svoje majke. "Ja sam je uplašila, pričala sam joj kako sam nešto
ružno sanjala. Nemoj tako da skačeš sa drveta, čula sam te kako si umalo odlomio
granu."- našalila se Marija sa njim i umirila ga. Dečak je izašao, a žene su ostale sa
svojom pričom. Ana skamenjena od užasa, nije mogla da se pomiri sa onim što je čula.

"Ako je to istina, ljuta sam na Svevišnjeg. Zašto moje dete da bude izdajnik?"

"Na žalost, Ješua je tako odlučio."

"Zaboga, Marija, pa ko je Ješua?! Oprosti mi, ja se ponekad uplašim tvog deteta! Kako
može on tako da odluči?"

Marija je brisala suze od nemoći, vilica joj se tresla. "On je...on je telo čoveka, a duh
božiji. Kako ću to da ti objasnim, on je sin samog našeg Tvorca! Što on kaže, rekao je
Bog!"

"Ali, kako to može biti!? Kako si ga rodila?! Jel on Josifov?"

"Nije, Josif i ja smo rođaci, mi ne spavamo u istim odajama. Kada sam bila mala
devojčica, sveštenici u Hramu, saznali su tajnu o mojoj sudbini i oteli su me od roditelja.
Rekli su im da su me posle mnogo godina dobili od Boga, a za uzvrat oni da daju mene
njemu. Eseni i Nazareni su ih prevarili, poslali su Josifa i slagao je kako će da me ženi, pa
su se ponadali da ja tako neću ispuniti svoju misiju. Odveli su me u Kumran, bilo mi je
petnaest godina. Tamo sam upoznala jednog od "Anđela". To je titula među Esenima za
one koji mogu da čine čuda, koji razgovaraju sa drugim svetom. Ješua ima oca, njegovo
telo smo mi začeli, ali duša njegova nije obična, ne pripada nama, pripada svim živim
bićima. "

"I taj čovek, on je tamo?"

"Jeste...ponekad se viđamo. To je moj duhovni blizanac, moja ljubav za sva vremena.
Ljubav sakrivena od sveta. Ali naš sin nije naš. On samo priča o Ocu na nebu. Sišao je
dole da nauči ljude kako da žive i izbore se protiv zla, ali moraće da strada, ne znam zašto
i ne mirim se sa tim, samo znam da je svestan toga!"

"I Judu je izabrao da ga izda?!"

"Jeste, tako mi je priznao. Šta ću? Ima devet godina a od svih nas je stariji. Teško je to
objasniti. Rastaće se jedno vreme i ponovo će biti braća, sve dok se to ne desi, do kraja."

Ana je zaćutala. Marijine krupne suze slivale su se niz obraze, bile su kao biseri. "Ni ona
nije obično ljudsko biće. Njoj ovo izlazi iz očiju...kako je to moguće?"- pomislila je u sebi,
dok je napolju galop konja i dalje sejao strah po Galileji. Mali Juda je ponovo posmatrao
vojsku zla i video sebe u budućnosti, kao jednog od Zelota.

DEO TREĆI

Sedamnaestogodišnji Juda posmatrao je sa drveta masline Rimljane, kovao planove u
sebi kako će ih ubijati, jednog po jednog, još malo, još koju godinu...Ostao je bez druga
Ješue, bez najvećeg oslonca i najvećeg čudaka kojeg je svet video. Ješua se protivio
Judinim ambicijama da bude Zelot. Kada bi videli Rimljane, Ješua ga je učio sasvim
suprotno: "Ko se mača drži, od mača će stradati. Ti nećeš biti ratnik, tebi je
predodređeno da širiš Reč"

"Ješua, ti kao da ne živiš ovde! Pogledaj, mi smo njihovi robovi. Jednom će Zeloti podići
ustanak i oterati Rimljane zauvek."

"Daleko je to vreme odavde, a za tebe imam plan da budeš srećan. Zamisli, kada bi ovim
ljudima rekli da ih volimo i kada bi im poslali osmehe! Stigla bi u njihova srca svetlost
koju nisu dobili do sada. I onda bi oni bili bolji."

Juda je odmahivao glavom i nervirao se. Duh buntovnika i ratnika nije želeo da veruje u
ovakve blesave reči. "Kako ti, tako moćan, samo pričaš o ljubavi? Zar ne bi mogao da
pošalješ vetrove na ove vojnike i pošalješ ih odakle su stigli?"

"Mogu...To nije moj zadatak. Samo Otac poznaje razloge zbog čega se sve dešava, samo
smem da činim što mi dopusti."

"Kako izgleda Otac?"

"Kao mi, ali nema ovu kost i meso."

"Jesi li ti sa neke zvezde?"

"Nije to zvezda, to je svet u koji se svi vraćaju kada napuste kost i meso. Hoćeš da ti
pokažem, ja mogu da izađem iz tela koje me oblači?"

"Ne! Plašim se, Ješua, plašim se i tebe!"

Ovo su bile učestale scene između dva dečaka, od kojih jedan i nije to bio. Ješua bi se
svaki put sažalio na druga i onda ga grlio, terao ga da se valjaju u prašini i po blatu.

"Ne smem kući prljav! Šta će nam reći majke?"

"Moja Marija neće ništa! Okupaćemo se kod nas u dvorištu. Judo, raduj se, zato si
stvoren, zato si rođen! Smej se, izgovaraj lepe reči, to Otac želi od nas. Brige pusti njemu,
on će zlu da presudi. "

Juda mu je skoro sve verovao, ali uvek bi se ono ljudsko i površno protivilo i tražilo dokaz.
Nije mu bio jasan Ješua, toliku je energiju nosio za sobom, toliko osmeha i radosti,
saosećanja sa drugima. Deci u školi je donosio hranu koju bi Marija slala od kuće, što Judi
nije bilo potpuno jasno, znao je da ne žive tako imućno. Dešavalo bi se da Ješua kazni
dosadnog ili previše strogog rabina, uspavao bi ga na času, i to jednim pogledom, tako da
su deca izlazila napolje da se igraju i vraćala bi se unutra onda kada ih on pozove. Jednim
pokretom ruke probudio bi učitelja i čas bi mogao da se nastavi. Učio je Judu da bude
plemenit prema drugima.

"Slušaj me, ja ti samo istinu govorim. Potrudi se da neprestano budeš od koristi, da
pomažeš i ljudima i životinjama u svakoj situaciji. Ako vidiš da se jagnje izgubilo kraj puta,
a vidiš stado u daljini, uzmi ga u ruke i odnesi pastiru. Ako nema stada, nosi ga kući, ne
ostavi ga samog. Pogledaj ženu kraj bunara, pomozi joj da izvuče vodu, uzvratiće ti
najlepšim osmehom, to je osmeh zahvalnosti. Sretneš li prosjaka na putu, izvadi svoju
hranu i daj mu, ako je nemaš, donesi mu sutra. Ako slep tumara, pitaj ga kuda je krenuo,
možda ga možeš odvesti. Teško je ovo ljudima objasniti, ali živimo u zajedničkom svetu i
moramo imati oči jedni za druge."

"Šta ću da radim ako vidim ranjenog vojnika Rimljanina, hoću li i njemu pomoći?"

"Hoćeš, isto kao i svom bratu! Seti se da je i on delo Oca, a Otac ne razlikuje decu...Judo,
bićeš ti ratnik, ja ti neću zabraniti, ali vidim i znam, da će to biti kratkog veka. Nas dvojica
ćemo se ponovo sresti i ti ćeš nož baciti."

"Moraš li da ideš u Kumran?"- pitao ga je nevoljno i vrlo često. Mislio je da neće podneti
rastanak od njega.

"Moram, tako je zapisano. Šalju me i dalje, u Indiju. Moram ovo ljudsko telo da
pripremim za misiju, moram puno toga da zapišem i ostavim ljudima. Ovo je moj zadatak.
Ispuniću ga i potrudiću se da sve bude sa što više osmeha i ljubavi."

Pomalo je shvatao, pomalo ne, nekada je sve razumeo, zavisi od raspoloženja...Juda je
ipak bio dečak, a onaj što se svakodnevno družio sa njim, on je tvrdio da samo stanuje

u telu "koje ga odeva".

Rastanak od njega bio je beskrajno bolan, sve do trenutka kada mu je Ješua prislonio
dlan preko srca. Bola je nestalo. A bio je to težak i sumoran dan, opet su ljudi u belim
haljinama došli, isto kao po Jakova, samo što je ovaj put otišla cela Josifova porodica.

"Vratićemo se, kada se uverimo da je sve kako treba.- rekla je Marija Ani. - Ostavljam ti
kuću na poverenje, znam da ćeš je čuvati.

"Hoću."- izgovorila je Ana kroz suze i grlila Ješuu, ljubeći ga u čelo i obraz.

"Više nisi onaj mali, prljavi, nestašni".

"Ne plači Ana, raduj se. Vratiću se svima vama, kada dođe vreme. Hvala što si mi bila
druga majka i oprosti ako sam te ponekad naljutio ili uplašio."

"Plašio si me, i to često!"- priznala mu je kroz osmeh, u želji da ga pita ko je on, mada je
osećala da je on čista ljubav i nešto mnogo iznad njih. Gledala je za njima dok su odlazili
na kamilama, Ješua je mahao i osmehivao se, kao da nešto smišlja. Odjednom vetar
zaduva i zamrsi mu dugu talasastu kosu, oči mu bljesnuše kao munja, bio je i dete i
odrastao čovek. A sa neba pade dugoočekivana kiša, po celoj Galileji. Radost meštana
bila je ogromna, a samo jedna porodica, Judina, znala je otkuda kiša iz vedra neba.

Dobre vesti stizale su od brata iz Kumrana. Marija i Josif često bi išli tamo i onda bi
donosili pozdrave Judi i njegovoj porodici. Udale su se i Josifove kćeri, ali Ješua nije
dolazio, bio je u Indiji. Dolazio je Jakov, koji je bio obučavan da živi strogim životom
monaha u Kumranu, i moglo bi se reći, da je on već tada ličio na svetitelja. Bio je visok i
mršav, imao je dugu plavkastu kosu, ali i svetlo zelene oči. Ni lice mu nije bilo previše
tamno. Bio je ozbiljan, lep i drag. Kome je prišao, taj ga je zavoleo. Udala se i Judina
sestra, imala je samo petnaest, ali u to vreme, smatralo se to starosno doba potpuno
normalno za brak. I Marija je rodila Ješuu sa samo šesnaest, Ana Judu sa sedamnaest.
Juda je bolno preživeo rastanak od sestre, mada je ona sada živela veoma blizu, mogli su
se često viđati. Osetio je beskrajnu samoću, priželjkivao je dan kada će ga Ješua pozvati
sebi. Pomagao je ocu u poslovima, išao je sa njim kod bogatih da radi, čak je pomagao
Josifu u radionici, ali iz ljubavi, ne iz koristi. Ono što je teralo Judu da ide od kuće, bila je
večita želja da se pridruži Zelotima. Razmišljao je kako da ode neopaženo, da to ne bude
bekstvo od kuće i da niko ne zna kuda će. Znao je da mesto Kariot krije mnogo Zelota. U
isto vreme osećao je grižu savesti prema ocu i majci, prema Mariji i Josifu, imali su samo
njega, ali bio je beskrajno usamljen. Izrekao je želju da ode u Kariot, samo što nije
priznao radi čega. Pokupio je svoje tunike u jednu vreću, ustao u ranu zoru dok su još
roditelji spavali i otišao. Na stolu je ostavio parče drveta, na njemu je ispisao poruku, bez

obzira što su Ana i Avram bili nepismeni. Znao je da će odneti Mariji i Josifu da im
pročitaju. "Oprostite mi što sam ovako otišao, vratiću se. Nikoga više nema, ni Ješue, ni
sestre, ni Jakova, pa ne mogu ni ja ostati ovde. Želim upoznati život i pronaći ženu.
Ktišao sam u Kariot, na neko vreme."

"Već odavno je poželeo da ide u Kariot. Nisam ni pomislila da će ovako otići." - govorila je
Ana, tužna i zbunjena u isto vreme. Judin otac je predosećao da nije u pitanju ništa drugo
do odlazak u Zelote.

"Neka ga, Ana, i treba da se osamostali, da postane čovek. Vratiće se."- tešio je ženu dok
su ga prožimale grozne slutnje. Nasamo je pričao sa Josifom, iste misli su delili.

"On je otišao da se pridruži Zelotima...Izgubio sam sina. Možda sam ga sinoć poslednji
put video živog."

"Grešiš...Zaboravljaš da se on mora pridružiti Ješui. Jedno vreme će ga držati ova ludost i
vratiće se. "

"Da li je to stvarno istina, Josife? Može li ko nagovoriti Judu da se smiri? Od malena
mašta kako će ubijati Rimljane. Govorio sam da Zeloti stradaju i da ih razapinju na grede,
ništa nije vredelo."

Spomenuti Josifu grede, bilo je nešto veoma bolno. "Te njihove sprave za
razapinjanje...toliko sam ih uradio svojom rukom. Ponekad imam osećaj da su mi šake
krvave. Nisam imao izbora, ne mogu njihove naredbe da odbijem. Ješua mi je jednom
rekao da će on stradati na taj način, hteo sam da mu uši iščupam. Vidiš, nama je gore.
Naš sin hoće da strada jer kaže da se mora ispuniti nešto. Već odavno je sa svojim pravim
ocem, putuju kroz Indiju. I neće ni tog čoveka poštedeti svojih reči o stradanju, jer on
samo govori o jednom, nebeskom Ocu."

"Šta možemo, Josife, nego da čekamo? Sve se vrti oko Ješue, oprosti ako nisam u pravu."

"Istina je to. Sve oko njega, tek će da se zavrti."

Juda je znao kuda će i kome će se javiti u Kariotu. Završio je u šumama, među
pobunjenicima protiv Rimskog carstva, započeo je novi život, koji nije ni nalik onome u
Nazaretu. Ovde nije bilo topline ni ljubavi, samo su oštrice noževa sevale, kovali su se
planovi kada i kako napasti neprijateljske vojnike. Kao što je Ješua smatrao da je njegova
misija ljubav, tako je Juda za sebe sigurao da je suđeni Zelot. Nije se plašio stradanja niti
ga je plašilo kada čuje kako su drugi izgubili živote. Ponosno je pokazivao svoje ratne
veštine, umeo je baratati noževima, bio je brz i jak, razvijao se u sve snažnijeg momka. Iz
njegovih očiju vrebala je opasnost i surovost, zbog čega je zadobio ogromno poverenje i

strahopoštovanje braće. Prošla je godina, pa još jedna, pa i treća. Juda je već imao
dvadeset i nije mogao kući, jer se za njega pročulo. Za narod bio je heroj, za vlasti lopov i
razbojnik. Ubijao je Juda Rimljane, presretao njihove karavane, pljačkao ih i stvarao veliki
problem. Postao je poznat kao Juda Iskariot, jer se o njemu samo to znalo, da je iz
Kariota.

Prošle su još i dve godine, ukupno pet od kada je Juda Iskariot napustio kuću i otišao
tamo gde su ga odveli dečački hirovi. Onda se desilo da odjednom shvati kako ni malo
nije srećan i da je sve ovo bila osveta, iskaljen bes na Rimljanima koji su im ugrožavali
živote. Gledao je svoj narod gladan i bolestan, u malim kućicama i na posedima bogatih,
gledao je mnoge razapete kako završavaju u velikim mukama jer su se pobunili protiv
okupatora. Kupilo se to u njemu i najveći dečački san bio je osvetiti se. Sada je,
dvadesetdvogodišnji Juda, počeo da sanja Ješuu. Nisu se sreli čitavu deceniju, a već pet
godina nije čuo ništa o njemu. Odjednom se desilo da ga u sred noći zaboli unutrašnjost,
i to tako jako, da bi izlazio iz svog skloništa u šumi i razmišljao do zore. Mukla noć i
šuškanje lišća, mesec i zvezde, povetarac, sve je podsećalo na nešto i na nekada, na
detinjstvo i na izgubljeni život. Oduzeo je sebi pravo na radost i ljubav, dopustio da
mrak zavlada celim duhom. Pristizale su ga reči malog Ješue, pitao se kako li on sada
izgleda. Patio je za kućom i porodicom, pokušavao da opravda sebe zašto se kaznio.
Niko ga nije oterao, živeo je skromno i mirno. Možda je uzrok i ta usamljenost, oseća je
od rastanka sa Ješuom, jer posle njega niko se nije sličan pojavio. I sada je imao problem
sa tim, nije bio sam ali se osećao usamljeno. Nije se samo pojavila čežnja za kućom i
prošlim životom već i želja za promenom. Možda je to bila potreba za povratkom
samome sebi, jer nije bila praćena bilo kakvom grižom savesti. Znao je da će svojom
sledećom životnom odlukom naljutiti sve sa kojima je živeo prošlih pet godina, mnogi od
njih će ga nazvati izdajnikom i kukavicom, i ništa ga od toga nije uzbuđivalo. Jedne noći
jednostavno je krenuo i nije se osvrtao. Poneo je svoje najosnovnije stvari, ali je nešto
veoma važno uradio, pre nego što je izašao iz šume. Odsekao je kosu nožem, brzo i
nezgrapno, samo je važno bilo promeniti izgled. Preko ramena prebacio je crveni ogrtač
sa kapuljačom, imao ga je još iz vremena kada je živeo u roditeljskoj kući. Marija mu je
donela, kao da je znala koliko će mu jednom biti potreban.

"Ogrtač Nazarena. - rekla je svojim toplim glasom - Ako ikada poželiš da stupiš u naše
redove, imaćeš ga, za početak. Čuvala sam ga za Ješuu kada poraste i zaboravila sam da
odnesem u Kumran."

Juda je u to vreme, šest-sedam godina unazad, osećao pomalo strah od crvenog ogrtača,
znao je da to nosi određenu tajanstvenost i misteriju. Poneo ga je za sobom u Kariot, kao
uspomenu na Mariju. Ove sudbonosne noći, dobro mu je došao. Nazareni u crvenim

ogrtačima i Eseni u belim haljinama, bili su miroljubljivi pokreti kojih se Rimljani nisu
plašili. Eseni su važili za travare, isceljitelje, poznavaoce nauka, a delili su se u više grupa.
Bilo je poznato da oni u Kumranu žive monaškim životom i da su poput svetaca,a dosta
odsečeni i odvojeni od Mojsijeve religije. Drugi su živeli u gradovima i selima, sklapali su
brakove i gradili svoje zajednice. Pripovedanje o miru i ljubavi bio je njihov glavni cilj, pa
niko nije strahovao da bi oni mogli biti buntovnici ili povezani sa Zelotima. Nazareni su
bili povezani sa njima, ali su živeli slobodnije i mnogo više su posvećivali pažnje na ljubav
između muškarca i žene, kao i jednakost između polova. Među Nazarenima postojale su
žene sveštenice, a njihovo učenje bilo je velika suprotnost Mojsijevom zakonu, jer su
tvrdili da ljudski rod ima i Oca i Majku, a da svaka duša ima svoju dušu bliznakinju, te da
se ove duše pronalaze iz života u život, u želji da se ponovo spoje. Nazarene i Esene
spajalo je proročanstvo o Mesiji. Doneli su ˛odluku da Jovan i Ješua provedu sve te
godine uz Esene, jer su Eseni imali manastir u stenama kraj Mrtvog mora, gde se nalazio
savršen i mir i uslovi za obuku. Čekali su da se rode i da odrastu, Ješua, Jovan i
Magdalena, da bi kroz njih promenili svet...

Kako je silazio niz brda i udaljavao se od šume gde je proveo godine, Juda je osetio malu
tugu zbog ljudi koji su ga zavoleli i bili mu kao braća. Morao je da ih napusti, sve više
svestan koliko je sigurno da će se ispuniti ono što je za njega predodređeno. Osetio je
čudesnu toplinu od ogrtača na sebi, kao da je sačuvao svu potrebnu energiju za njega,
kao da su Marijine šake bile tu prisutne. Samo je još ostalo da shvati kuda se to zaputio.
Vratiti se kući bilo je nemoguće, niti je smeo izaći pred oca i majku, niti je znao šta će
tamo.Ruke su mu bile okrvavljene i bilo je potrebno nešto mnogo, mnogo jače, bilo je
potrebno prisustvo onoga koji ga je čekao. Prvo njega da vidi i sve ostalo će doći na red.

Juda se uputio u Kumran. Nije želeo da bude Esen, već ga je draž crvenog plašta sve jače
privlačila. Nije znao da za njega počinje ostvarenje sudbine već pri prvom koraku. Puno
dana i noći delilo ga je da stigne do cilja, a svaki dan bio je iskušenje i nova
samospoznaja. Putovao je peške kao da kažnjava i pročišćava sebe, nosio stvari u
zavežljaju preko ramena, sa malo hrane i vode. Zastajkivao je kraj svakog dvorišta gde vidi
bunar, molio ljude da mu dopuste da izvuče vode, nisu ga odbijali, mislili su da je
Nazaren. Od nekih je dobijao i hranu, nudili su mu prenoćište, ali on je žurio. Dešavalo se
da hleb koji dobije pruži prosjaku kraj puta, tako da je ostajao gladan i zadovoljan sobom.
Rimljani su prolazili i njihovo prisustvo ostavljalo ga je ravnodušnim. Želja da upozna
lepšu stranu čovečanstva, brisala je iz njega mržnju i gnev. Nastavljao je učenje započeto
u detinjstvu, i sada želi posvetiti život tom učenju, jer one godine između, nisu donele
radost. Sanjao je Juda jedne noći strašan san, nije mu bio jasan niti je slutio dobro. Ličio
je na neki ubzani snimak iz filma, gde se se scene brzo smenjuju. Prvo je video sebe i
Ješuu, kako se, kao desetogodišnjaci vraćaju iz škole, a po običaju, Juda sluša dok ovaj

uvek ima nešto novo da priča.

"Ješua, kako Otac izgleda?"

"Ovako kao mi. Samo nema kost i meso."

Ta scena je ubrzo zamenjena novom, u sadašnjosti. Juda je koračao istim putem, samo
što je sada odrastao momak, a kraj njega hoda Marija, ogrnuta je u crveni plašt, nije više
onako mlada, kosa joj je proseda i bore vidljive na licu. Oči su joj uplakane, niz obraze joj
sleću kao loptice. Obraća se Judi u očaju: "Zar si morao to da učiniš, zar si morao?! On ti
je naredio, nije te naterao. Mogao si da odbiješ naredbu."

"Šta sam učinio?!"- pitao je on u krajnjem očaju i strahu. Nelagodnost je zavladala u
njemu kakvu nikada još nije osetio, ali će tek da oseti, jednog četvrtka...

"Mogao si da odbiješ, da ga nagovoriš da ne radi to!"

Pre nego što je ponovo pokušao da je pita o čemu se radi, sa njegove leve strane ukazao
se užasan, tragičan prizor. Video je ispred sebe brdo i na brdu tri raspeća. Trojica ljudi
umirali su razapeti na krstu, nije im video lica, ali je osetio neograničen strah i
uznemirenost. To nije mogao sebi da objasni jer je za sve te godine u Zelotima, bio toliko
hrabar i lišen emocija, da se nikada nije plašio ni pomisli od smrtne kazne koja stiže
buntovnike. Potom ga je, nešto kao magnet, neka vazdušna struja, brzinom svetlosti
premestila pred krst onoga u sredini. Stajao je ispod razapetog čoveka, uznemirenost i
napetost je rasla sve više, naročito kada mu je video oči. Samo jedna muška osoba ima
takve oči i takav pogled. Zanemeo je, usta su utrnula, grlo se sasušilo...Gledao je u svog
vršnjaka Ješuu, gledao je i on njega odozgo, kao da će mu svakog trena reći da se skloni.
Ješuin pogled nije ni bolan niti tužan, već je zabrinut za Judu. Očima mu je slao signal da
ide i da ne gleda njega kako umire. Telo mu je bilo raskrvavljeno, koža pocepana na više
mesta, krv kao da je u potocima lila. Juda je od žalosti pao na zemlju, nemoćan da zaurla,
nemoćan da izbije iz sebe osećaj krivice koji mu nije mogao biti jasan. Kada se probudio
bio je uplakan, razdražljiv i pod nekim nepoznatim teretom. "On će stradati, moram do
njega, što pre! Možda me Marija u snu moli da požurim! Oče, ti koji nemaš kost i meso, a
isti si kao mi, molim te da sprečiš nesreću! Ovo je moja prva molitva!"

Nije imao ni jednu jedinu novčanicu kod sebe, ni hrane a i vodu bi jedva pronalazio.
Skoro da se pomirio sa tim da će pre umreti nego što će stići do Kumrana, jer je prolazio
kilometre gde niko nije živeo. Pao je u nesvest, na drumu kuda su samo prolazili bogati
trgovci na kamilama ili sa konjima. Tako je i jedan od njih prolazio baš u to vreme, pa
spazivši čoveka na sred puta, zaustavio je konje, u nameri da ga skloni. Pitao se, da li je
ovo neka pijanica ili prosjak, ili samo nesrećnik na svom teškom putu, ostao bez hrane i

vode, treba mu pomoći. Sa velikim naporom odvukao je polumrtvog čoveka na kraj puta
i polivao ga vodom. Kada se Juda probudio, jedino o čemu je govorio, bilo je : "Moram u
Kumran...Moram u Kumran, zakasniću..."

"Imaš sreće, ja sam krenuo do Mrtvog mora! Samo da se popneš na kola brate, ne mogu
te podići. A konji su mi već uznemireni."

Dok je polako dolazio sebi, pitao se, da li je ovaj čovek dar od Boga ili najdraža osoba koju
je sreo. Gledao je u dobroćudno lice Arapina, bio je desetak godina stariji od njega, pravi
čovek, ne snoviđenje. Obuzela ga je radost kakvu godinama nije osetio, što mu je dalo
snage da ustane brže nego što je ovaj očekivao. Nije stigao ni da mu se zahvali, čovek mu
pokaza mesto među tovarom gde će se smestiti. Pružio mu je krčag sa vodom i hleb.
"Ako ideš u Kumran, rekoh ti, ja sam ti doneo sreću. Koliko dana putuješ?"

"Ne znam, ne mogu da se setim. Nisam siguran."

"Muka ti je zasenila razum. Spavaj, dobro će ti san doći. "

Kao po naredbi, Juda je zaspao, i srećan i uplašen, jer se radovao što je blizu cilja, ali ne
zna šta će se tamo desiti. Nije siguran da li je njegov drug u Kumranu ili još uvek u Indiji,
nije znao da li je uopšte živ. Odsečen od sveta u poslednjih pet godina, nije nikada ništa
čuo o najdražima.

Jutro je donelo najlepši prizor koji je ikada video. More i kraj njega obala kao da je od
svetlosti. Prvi put je video stene, čitavo naselje u stenama, toliko belim, kao da su
priviđenje. Učinilo mu se da je stigao u neki drugi svet, mada to i jeste bio sasvim
drugačiji svet od onoga odakle je stigao. Utočište Esena na obali Mrtvog mora bile su
odaje u stenama, poput pećina, poput malih kućica. Video je otvore od tih odaja, video
je prokopane rupe u kamenu, bili su to bazeni sa vodom. Eseni su imali ritual kupanja,
simbol pročišćenja, ono što će se u narednim vekovima zvati krštenje. Njihov svet
izgledao je bajkovito, ljudske oči nisu se mogle do kraja nagledati ovakve lepote. Juda je
dobio snagu da požuri i što pre zakorači među ljude u belim haljinama. Iz daleka je video
neke od njih kako se usporeno kreću, korak im lak i blag, kao da lebde, neki su namakli
bele kapuljače na glavu. Osetio je strahopoštovanje i tremu. Šta ako Ješua nije među
njima? Šta ako ga oteraju? Kako će im reći šta je radio, ubijao je ljudska bića, a kako i da
slaže? Približavao im se poput stidljivog dečaka. Poslednji put ovakvu tremu je osetio
kada bi Ješua izvodio neke od svojih čuda. Vrelo kamenje mu je usporavalo hod, sandale
su mu bile skoro uništene, polivao se vodom koju je dobio od svog dobročinitelja.
Prislonio je dlan preko srca, lupalo je radosno, stvarao se dobar predosećaj.

"Kojim dobrom, putniče?"- začuo je iza sebe muški glas i naglo se okrenuo.

"Čekao sam te. Da ne uđeš tamo sam."- rekao mu je čovek u beloj haljini, dok mu je
ogromna kapuljača bacala senku preko pola lica. Bio je Judinih godina, visok i mršav, bela
haljina ga je skoro progutala. Crne kovrđže su mu padale preko ramena, gusta kosa je bila
podeljena na sredini, ali je i njegova brada bila na sredini podeljena, lice duguljasto i
čisto, oči teget plave. Juda nikada nije zaboravio te oči, taj neverovatan pogled
nadčoveka, ili njegove mirne usne, koje su odavale spokojstvo. Počeo je da se trese od
plača, sve ono što je za čitavu deceniju bilo nagomilano u podsvesti, sve je u jednom
trenu izronilo na površinu. Prepoznao ga je, lako je shvatio pred kim stoji. I jasno mu je
bilo da je ovaj video njegov dolazak. Ješua je skinuo kapuljaču i ukazao se njegov skoro
nestvaran lik. Sve crte njegovog lica bile su toliko oštre, kao da ga je neko crtao po svom
planu. Zagrlio je Judu najjače što je mogao, dok je ovaj padao, nemoćan da oseti noge i
tlo pod nogama.

"Dobro je, ustani. Sada si sa mnom."

"Ne mogu da ustanem, želim da umrem!"

"Zašto, Judo, pa zar te moram učiti isto kao kada smo bili deca?"

Juda je klečao pred njim i nije imao snage da ga pogleda. Setio se sna, i isto tako, setio se
priče da je Ješua Mesija koji će stradati. Mnogo toga bilo je jasno, ali ne sve, kako i
zašto.

"Brate...na putu do tebe, ja sam usnio nešto...Bilo je kao stvarnost. To si bio ti, visio si na
drvenim gredama...A Marija me ukorila što te nisam spasao. Zato sam požurio, da vidim
jesi li živ i šta se sa tobom događa."- govorio je u jednom dahu, dok mu je glava bila
oborena, kao da je više ne može držati na ramenima.

Ješua je odgovorio kratko i ozbiljno: "Biće kako Otac nebeski kaže. Ni ja ne znam sve."

"A gde je tvoj otac, od ovih ovde?"

"U Indiji. Zajedno smo živeli tamo sedam godina. Još se nije vratio, uči druge. Mnogo
toga ću i ja tebe da naučim. "

Pomogao je Judi da ustane i zajedno su krenuli u čudesni svet zajednice Esena.

Umesto očekivane tišine, tamo je Juda zatekao da sve vrvi od života. Ljudi u belim
haljinama svi su ličili jedni na druge, nje se ni za koga moglo sa sigurnošću pogoditi
starosno doba. Neki su nosili kapuljače na glavi, neki ne, ali svaki je imao bradu i podužu,
ili sasvim dugu kosu. Ješua je provodio Judu kroz ovo predivno naselje i objašnjavao mu
ko šta radi, ko je u kom redu, bilo ih je više, zavisno od nivoa svesti i znanja. Neki su bili

travari, širili su i sušii razne vrste biljaka po kamenju, neki su klesali stvari iz kamena,
pravili šolje i tacne, a bilo je i onih koji su sedeli i čitali, molili se ili meditirali. Isto tako,
napolju se spremala hrana, kuvalo se voće i povrće u zemljanim posudama, pravio se
beskvasni hleb i pekao u pećima.

"Odakle im sve te biljke i hrana?"- pitao je Juda. Primetio je da ga uglavnom gledaju
radoznalo ali i da neku vrstu poštovanja ukazuju, verovatno što je u društvu njihovog
Mesije.

"Donose braća koje žive među ostalim svetom. Isto tako, i odavde odlaze u svet, kada
požele. Sada ćeš videti ono najlepše. Ima jedna velika pećina, tu uz samu obalu. Dok su
šetali do te pećine, Juda je zastao pred scenom kakvu do sada nije nikada video. Jedan
Esen ušao je u kameni bazen i potopio se u vodu, dok su napolju stajali trojica i molili se
nemo, zatvorenih očiju. Zatim je onaj izronio i ponovio potapanje još dva puta. Izašao je
iz vode, a ušao je drugi i sve se tak ponavljalo.

"Ritualno pranje. Voda je simbol naše Majke."

"Imamo li mi Majku?"

"Podrazumeva se, kao što imamo zemaljske roditelje. Ali je ovaj svet pod uticajem tame
okrenuo lice od Majke."

"A kuda me to vodiš?"

"Evo, još koji korak, tu je ulaz. U onoj pećini radi se nešto za buduća vremena."

"Prišli su ogromnoj steni, ogromnom belom brdu, koje je imalo veliki ulaz. Ješua je išao
napred, Juda za njim. Odmah mu je bilo jasno o čemu se radi, pa malo ustuknu jer je
osetio tremu. U prostranoj pećini bili su pisari. Bile su to odaje, gde su po desetinama
metara dugačkim svicima, sredovečni i stariji Eseni, pažljivo i predano pisali.

"Jesu to Anđeli?"

"Da, oni imaju titulu Anđela. Dostigli su nivo znanja i svesti, kakav bi trebao da bude svaki
čovek ako se vrati sebi. Oni mogu da čine, ono što narod kaže, čudo. Ovde satima pišu,
da bi ostavili za buduće vekove, sve o zajednici i sve ono što bi ljudi trebali da znaju o
životu." Juda je pokušao da ih izbroji, bilo ih je između dvadeset pet i trideset, ali nije
stigao jer su prekinuli pisanje i jedan po jedan im priazili. Njihova lica su bila krajnje
smirena i spokojna, tako nešto je video samo na Ješuinom licu i na Marijinom. Gledali su
gosta radoznalo i prijateljski.

"Moj brat, Juda."- ponosno ga je predstavio Ješua. Eseni se u isti mah pokloniše i

pozdraviše gosta ljubaznim osmehom. Tu se on i konačno odmorio, ponudili su mu mesto
gde će sesti, doneli vodu, hleb i masline. Na levoj i desnoj strani stajali su kameni stolovi i
klupe, kamene šolje i drvene posude, papirusi, sveće...Sve je odisalo ljubavlju i mirom.

"Iskreno mi reci, mogu li ja neko vreme ovde ostati?"

"Sve dok ne poželiš da se vratiš. Znam da je tvoja čežnja za kućom velika, i da ti je isto
tako potrebno da obnoviš dušu. Dođi, pokazaću ti gde ćeš spavati."

Odveo ga je do usamljenog mesta uz samu obalu mora, gde se nalazilo jedno veliko
kameno brdo, i na njegovom vrhu video se otvor, ulaz u odaju. Do gore bile su stepenice,
Ješua je krenuo napred, Juda za njim, i to sve vreme ispunjen nelagodnošću. Odjednom
je tako jasno shvatio, da je sve pripremljeno njemu i za njega, kao i to, da su Eseni tačno
znali ko je on. Samo njemu nije poznata uloga koju će mu dodeliti. Ješua je znao za
njegovu tegobu i vešto preskakao tu temu, jer je želeo da Juda bude srećan u godinama
koje dolaze. Nije hteo da ga osudi na na to da misli o jednom činu koji će morati da
izvede.

"Tebe ne interesuje mnogo šta Eseni rade, potreban ti je mir i jednostavan život. Ovde
postoje dve odaje, jedna je moja, druga prazna, sada je za tebe. Pre mog dolaska, tu su
dovodili najbolje Anđele. Svakog jutra moraću da idem i vraćaću se pred kraj dana, a ti
možeš raditi što želiš. Možeš doći do naselja, ostati ovde ili se šetati dalje..."

"Zar ja da živim u sobi gde su bili sveti ljudi? Znaš i sam da sam uprljao ruke, ja nosim
greh za sobom."

"Veruj mi, poznajem tvoju dušu bolje od tebe. I znam šta ti je u mislima, oteraj tu brigu
od sebe. A ovo je samo kameno brdo. Prednost je u tome što je usamljeno i tako blizu
vode. Odmaraćeš se i slušati talase mora."

"Ti misliš da ja ne vidim i ne osećam...Nećeš da mi kažeš moju ulogu u tvojoj misiji."

"Nije još vreme, ne opterećuj se time."

Ušli su unutra i Juda je ponovo osetio neku neobjašnjivu jezu. Bila je ovo soba
posebnog čoveka, nekoga ko je misterija i ko se uzdiže iznad svih, prosto se osećala
njegova prejaka energija. Bio je tu drveni krevet prekriven slamom i ljubičastim
prekrivačem, pored njega drveni sto i stolica, na stolu sveća, papirusi i mastilo. U desnom
uglu od stola bio je još jedan mali stočić i na njemu je stajala metalna posudica u kojoj se
pušio tamjan, a pored nje nešto kao glinena boca, zatvorena pri vrhu.

"Vidiš, sve mi je skromno. Drvene stvari je napravio Josif i doterao pred moj dolazak.

Ovaj pokrivač sam dobio kada sam se rodio, doneli mi zvezdari. Uz to, doneli su tamjan i
ulje miro. Još ga nisam otvorio. Ono je sačuvano za jedan dan."

Juda je primetio promenu na Ješuinom licu, nije ga takvog nikada video. Bio je to pravi
čovečiji izraz, pun emocija, neke skrivene brige...Gledao je u bočicu kao da u njoj leži
njegova jedina nevolja.

"Koji dan? Zašto si odjednom tako...drugačiji?"

"Tebi moram reći, ali moraš znati da van ovih zidova ne smeš o tome pričati."

"Brate, ja sam ti uvek bio odan. Znaš da sam sve tvoje tajne čuvao i kao dete."

"Znam, tvoja duša je i dalje dečija. Čuj me, ako si dobro razumeo ko sam ja, onda treba
da znaš i to da postoji i ženski oblik mene. Ja sam delom Bog, delom čovek. Postoji i ona
koja je rođena tri godine posle mene, a ona jeste boginja žena. Ona je kao naša Mati u
telu žene. Živi u Magdali i mislim da znam za nju oduvek. Ona je Marija, nadimak joj je
Magdalena, rodom iz Venijaminovog plemena, i već je u Nazarenima. Biće sveštenica.
Nosi taj crveni ogrtač koji je slične boje kao i njena kosa, oči su joj iste boje kao i moje, a
ima najnežniju dušu, poput novorođenčeta. "

" I šta sa njom? Jesi li je ikada video?"

"Ona je moja polovina duše, moj drugi deo. Biće moja žena, imaćemo potomke. Za sada
čekamo na to vreme i viđamo se jednom u mesecu. Ona ne sme među Esene jer se oni
bune ako žensko tamo dođe, samo su dopustili mojoj majci. Smatraju da takva lepota
može naterati požudu u nekoga. Prvi put sam je video kada sam došao iz Indije. Stigla je
na ovo mesto u pratnji roditelja i nekih Nazarena, došla je samo da me vidi, i od tada,
dolazi svakog meseca, jednom, prelazi dugačak put, putuje noćima i danima da bi me
videla. Ja ne mogu odavde, nije mi dozvoljeno. Tako mi je zapisano, moram da poštujem
Esene i njihov dogovor sa Nazarenima. Ali ona dolazi i ništa je ne može sprečiti. Kada sam
je prvi put video, spoznao sam svoj čovečiji lik u njenim zenicama, ona je ja i ja sam ona, i
ta čovečija i božanska ljubav iskušava moju volju i strpljenje. Sećam se, korašala je sporo
i sa strahom, sa radošću i nestrpljenjem, obasjana ljubavlju. Išla je prema meni i skinula
crvenu maramu sa glave. Taj trenutak obeležio je moje ljudsko postojanje i ja sam
zavoleo čoveka koji me odeva. Zavoleo sam svoju kost i meso, osetio sam se ljudski kao
nikada ranije."

"I ona i dalje dolazi? Svakog meseca!"

"Dolazi i ostaje po nekoliko dana. Zatim se vraća tamo gde su je već prozvali bludnicom.
Nju nije brige, jer ona zna ko je i ko sam ja. Videćeš je ovih dana, a videćš i Jovana i

Jakova. Oni su često u pustinji. Pojaviće se jednom."

"Radujem se da vidim Jakova! I kakve veze ima bočica sa tom, Marijom?"

"Kod Nazarena je običaj, ako se blizanačke duše spoje u sveti brak, da nevesta pred prvu
bračnu noć pomaže stopala mužu i da ih obriše svojom kosom. To čuvam za nju. Ona je
tako želela. Teško ti je u ovo da poveruješ, vidim."

"Možeš zamisliti koliko. Sve je to lepo, ništa loše nema u tvojoj ljubavi prema ženi. Nikada
je nisi spominjao, zbog toga sam iznenađen."

"Ona je oduvek moje tajna. Danas je moja ljubav, na neki način zabranjena jer nije za nas
vreme. Ja bih čekao, moja muška narav je tvrda i mogu da skamenim srce i da je
povredim, ali neću da zgazim i sebe i nju. Magdalena neće da čeka, uporno mi govori da
ne možemo ovim naljutiti ni Oca ni Majku, ako ne zapustimo misiju...I zašto bih ja tebe
zamorio svojom pričom? Dođi, da vidiš svoju sobu. "

Druga soba se nalazila na desnoj strani, nekoliko metara dugačkog, kamenog hodnika.
Imala je mali prozorčić kroz koji je prolazio zrak sunca i osvetljavao je, a ispod prozora
nalazio se drveni krevet, sto i stolica.

"Doneću ti papirus i mastilo, ako želiš da pišeš, bilo šta..."

"Hvala, ovde će mi biti mnogo lepo. Toliko sam umoran od života."

"Odmaraj se, ja moram da idem. Svake večeri govoriću ti ono što treba da znaš i što će te
činiti bogatijim iznutra. A ti zapiši, kako bi u buućim danima imao moju sačuvanu reč."

Iz Judinog zapisa

Moj dolazak na obalu Mrtvog mora jeste moje drugo rođenje. Ako bi me neko pitao ko je
čovek Ješua, ja ne bih znao da odgovorim, ali znam da u njegovim očima vidim večnost.
Svakog jutra govori mi "Dobar dan, brate, pozdravimo sunce i vodu!" Te reči su naredba
da moram sići dole, stati dole u talase i sklopiti dlanovie pa ih podići iznad glave. Sunce je
energija, a energija je Otac, voda je život a život je Majka. Nakon pozdrava doručkujemo
što mi je sinoć doneo, ali ja sam sit lepote i mira, nikada mi telo ne zahteva hranu. I onda
on odlazi, a ja hodam niz obalu, pišem, ležim ispod palmi, tražim retko bilje po
stenama...Ponekad zaspim, a svaki san je najlepši san. Retko odlazim među Esene, a ako
odem, oni su mi prijatelji, nikome ne smetam.

Ješua o ljubavi

To je jedino istinsko osećanje, samo to u našoj prirodi postoji. Sve ono što je loše, dolazi

spolja, to je uticaj tamnih sila na ljudsku slabost. Postoji mračni svet koji se odmetnuo od
svega lepog i postoji kapija kroz koju oni dolaze ovamo. Žele zavladati svetom tako što će
otrovati ljude mržnjom. Zbog toga ne treba mrzeti ljude koji su pali pod ovaj uticaj, jer bili
su slabi i nisu dozvolili da njihova istinska priroda pobedi. Mi možemo to loše u njima
pobediti, samo ako im pružimo pomoć.

O vremenu i molitvi

Ne postoji vreme, postoji samo prolaznost ljudskog tela. Stari organizam ali to nije
vreme. Za Oca postoji samo danas i sada, i to je ono što moraš znati kada nešto tražiš od
njega. Ako nešto želiš, zamisli da je to sada i tvoje misli postaće stvarnost, ako ti je to
stvarno potrebno. Ne moraš klečati i plakati gledajući u nebo, jer deo Carstva je u
nama.Prepusti brige Ocu, prepusti put Majci, i čeka odgovor. Osetićeš njihovu pažnju i
pokazaće ti put.

Susret sa Jakovom i Jovanom

Ako sam ikada ostao nem pred nečijom pojavom, to je onog dana kada sam video Jakova
i Jovana. Jakov kao da sija, čini mi se da mu auru mogu videti. Njegova duga kosa boje
sunca i zelene oči njegovo tanko telo i belo lice, ogromne šake...toliko se razlikuje od svih
ljudi koje sam sreo. A Jovan...taj njihov rođak, prorok, natprirodan čovek koji živi na vodi i
nešto malo plodova sa drveta, on je sličan Ješui, samo što su mu oči crne, kao moje. I on
blista, i on donosi sa sobom nešto neverovatno, magično. Kažu, on će narodu objaviti
dolazak Mesije i on će obavljati ritualno kupanje na reci Jordan. Svima koji to požele, ne
moraju biti Eseni. Oni znaju koja je moja misija, kao i svi ostali u zajednici, svi osim mene.
Više ne pitam Ješuu za to. Pomirio sam se i prihvatio sadašnjost.

Susret sa Magdalenom

Bilo je sveže, magično jutro, kao da su se oblaci skupljali i najavljivali kišu, ali ništa od
toga. Ješua je rano otišao, ja sam ostao sam na stepenicama, gledajući u more i
pozdravljajući sunce. Onda je došla ona. Prvo žensko biće koje sam video od dolaska u
Kumran, i drugo božansko žensko biće koje sam sreo. Zaista je bila boginja u telu devojke,
vetar ju je donosio, nisam siguran da li je hodala ili lebdela. Imala je na sebi zelenu
haljinu i crveni ogrtač, crvenu kosu do lakta, uvijenu na krajevima, modro plave oči i usne
u obliku srca. Njeno lice blistalo je, ali mislim da ona, u svojoj jednostavnosti nije bila
svesna svoje božanstvenosti i lepote. I odmah sam razumeo da ona zna ko sam ja, čak i
ona...Nije se iznenadila kada me je videla, pomilovala me je pogledom majke, takav
pogled imala je samo majka Marija. Približila mi se i nežno mi se osmehnula, kao da sam
joj brat. "Ti si Juda." "Jesam, gospo draga. Ti si Marija Magdalena. Ješua mi je

pričao da samo jedna žena dolazi ovamo." Na njenom licu ukazao se beskrajno lep
osmeh. Umalo da kleknem pred nju, ona je bila dokaz koliko se nebo spojilo sa ljudima.

"Ja dolazim ovamo da budem blizu njega. Ja to moram." Oči su joj se ovlažile suzama,
bila je to ljubav iskonska, bilo je to sve ono za šta se živi i zbog čega se borimo, osećanje
zbog kojeg spoznajemo i gubimo sebe.

"I on tebe voli, draga moja sestro Magdalena. Rekao mi je sve, ti si njegov drugi deo. "

"Ja sam ženski deo, onaj koji ne razmišlja, koji krši pravila. Trebala sam da ga čekam još
koju godinu...Ne mogu. A on bi uspeo u čekanju, on bi mogao bez mene."

Sela je pored mene, spremna da mi priča o svojoj ljubavi, čežnji i nestrpljenju.

"Takva je priroda muškarca i žene. Ali on voli što dolaziš. On te je čekao. Dok priča o tebi,
postaje pravi čovek, a takvog Ješuu nisam video nikada. "

"To je tako... Tvorci su rešili da osete kako je njihovoj deci. Kroz mene i kroz njega saznaće
svaki ljudski osećaj, mi smo most između ovog i onog sveta."

Gledali smo zalazak sunca, poluboginja i ja, a onda je došao i on. Gledao sam u pravog
čoveka, kakav nije bio ni onda kada smo se igrali u blatu. Njegove šake grlile su ženu, bio
je slab i nije ga zanimalo da li ćemo pozdraviti mesec i zvezde, hoće li mi pričati novu
priču. U njenom zagrljaju nije postojala misija, postojala je samo ljubav. Magdalena ga je
toliko čvrsto grlila, da sam pomislio kako ga želi udaviti ili utopiti u sebe. Povukao sam se,
dirnut i uništen tolikom količinom osećanja. Kako može biti jaka ljubav jedne žene.
Primetio sam da je bosa i da su joj stopala izranjavana, kao što su bila i moja nakon
dugog puta. Srce mi se steglo, povukao sam se u sobu i plakao. Budilo se ono dete u meni
koje je poznavao Ješua, ali ga je Magdalena probudila.

Čudna je ta ljubav. Sve zaboraviš ako to ovlada tobom, ništa više ne postoji. Isto ti je sve, i
jutro i veče, i noć i dan, sunce i kiša, oluja i gromovi ne smetaju ti.

DEO ČETVRTI

Godinu dana Juda je ostao u Kumranu. Bio je spreman da se vrati kući, želeo je to i želeo
je život. Obnovljen duhovno i telesno, uspeo je da prevaziđe sve tegobe iz prošlosti koja
je bila pogrešan put. Za to vreme naučio je od Ješue sve tajne neba i zemlje, sva pravila
života, sve lekcije o dobru i zlu, i sve o vremenu koje će doći. Ješua je rekao sve osim
onoga što mu je predstavljalo jedinu brigu, kakva je njegova uloga u svemu tome.
Objasnio mu je da će Jovan sa učenicima "prati" ljude na reci Jordan i učiti ih, zatim će
govoriti da Mesija dolazi, a onda će on, zajedno sa Nazarenima da dođe među narod.
Pokazaći im svoje moći, predavaće im istinsku nauku, pokušaće da probudi mir i ljubav u
njihovim srcima.

Za sve ovo vreme, dok je živeo na obali Mrtvog mora, crvenokosa devojka je dolazila,
nekoliko dana u svakom mesecu. Ješua nije mogao da je odbije i da joj kaže da ne dolazi,
da ne muči više sebe. I svaki put, Juda je gledao u ljubav koja je imala oblik jedne žene i
mogao je da se toliko saoseća sa njom, da je svaki put ona pokretala more suza iz
njegovih očiju. Obožavao je Magdalenu, i kada su se poslednji put tamo videli, pred
njegov odlazak, kleknuo je pred njene noge. "Hvala ti što si učinila i ono što niko drugi
nije uspeo. Pokazala si mi šta je ta ljubav o kojoj drugi pričaju. Bio sam kao dete zbunjen,
kao momak odmetnut od ljubavi, uništen iznutra...Ovde svi govore o toj pojavi, ali ja sam
je razumeo tek onda kada sam video tebe. Sada i ja želim da me neko zagrli i da mi kaže
koliko me voli. Ti si dokaz da postoji mati i niko mi ne može oduzeti to verovanje. "

"To jeste razlog moga postojanja...Judo, ti si moj brat. Videćemo se, za šest godina
trebalo bi. Ja ću biti uz njega, pratiću ga u stopu."

Pogledao sam u Ješuu, osećaj krivice pojavio se na njegovom licu. Gledao je u Magdalenu
kao da joj nešto duguje.

Moj drugi rastanak sa njim bio je težak ali ovaj put sve je drugačije bilo. Znali smo da će

se on vratiti za šest godina, a dotle, kako me je ubedio, ja ću živeti mirno, u ljubavi koja
mi je toliko potrebna.

Iz Judinog zapisa, nakon deset godina

-Ti, dragi čoveče, koji u ruke dobiješ ovo što ja danas pišem, znaj da sam ja onaj koji jesam, onaj što
dobi zadatak od Boga, da proda njegovog sina u Jerusalimu, u svetu ljudi, za koje je rođen i zbog
kojih je stradao. Ja sam onaj za kojeg rekoše da je demon u njega ušao i da je za trideset zlatnika
prodao svog Spasitelja. Rodili smo se iste godine, odrastali smo zajedno, znao sam za njegove moći
i onda kada su malobrojni znali da on postoji. Bio mi je brat i sva radost. Bio je plemenito dete i pravio
je probleme. Plašili su ga se roditelji koji su ga odgajali i cela okolina. Samo ja sam ostajao uz njega
u svakom trenutku, i on uz mene. Pre mene znao je šta će mi se kada desiti, kako i zašto. Pre mene
znao je šta ću osetiti i reći.

Onda me napustio, pa sam ja njemu došao. U Kumranu sam očistio dušu od svakog zla, uz njegovu
pomoć i uz milost njegove neveste Magdalene. Obećao mi je srećan život, jer bio je svestan da mi je
odredio najteži zadatak od svih sledbenika. Obećanje je brzo ispunio. Moj povratak bio je najavljen,
pa su me tog dana čekali svi, ispod naše masline. Moji roditelji, Josif i Marija, a došla je i moja sestra
sa decom. Srce mi poskočilo od beskrajne radosti kada sam ugledao dvojicu dečaka kako se igraju
pod maslinom, kao on i ja nekada. Taj dan bio je jedan od najsrećnijih u mom postojanju...Sve sam ih
zatekao žive i zatekao sam njihov oproštaj. Niko me nije pitao za Kariot, svi su bili radoznali da čuju
priče iz Kumrana. Pričao sam o Esenima, samo ne o Magdaleni, jer bih se osećao kao izdajnik.
Primetio sam da Magdalena i Marija dosta liče, kao da su majka i kćerka. Te večeri zagrlio sam
zidove svoje sobe, ali i shvatio koliko su mi čula probuđena, mogao sam više da osetim, shvatim,
razumem, i to mnogo više srcem, neko ikada ranije. Rimljani su prolazili i budili stare rane iz Kariota,
ali ja više nisam imao mesta za mržnju. Vratio sam se normalnom životu, radio sam sa ocem kod
bogatih, pomagao sam Josifu, razgovarao sa Marijom. Moja mati bila je najsrećnija na svetu, čak
sam primetio da vremenom, od mog povratka, izgleda mlađa i lepša. A meni je na red stigla ljubav.
Ono što mi je rečeno, što sam tražio, dobio sam. Upoznao sam devojku, Melhu, dok smo u vinogradu
brali grožđe i pravili vino za Rimljane. Bila je poput nas, u skromnim haljinama i puna topline, radila je
bez gorčine i pevala je neku melodiju, baš onda kada sam joj prišao. Iz dana u dan, viđali smo se,
dolazila je, priznala mi da je iz okoline, ali je pobegla od kuće. Porodica je pokušala da je uda na silu,
što nije mogla dozvoliti. Sada živi sama, nema nikoga i nema ništa. Rekla mi je da joj je nebo krov a
zemlja kuća, i da je sloboda najvažnija. "Tebe su hteli da udaju, da bi ti pobegla ovamo. To je tako za
nas napisano. Kako bi se ti udala za mene, da nisi pobegla od kuće?" Gledala me je krupnim crnim
očima, a ja sam želeo da moje lice nestane u njenoj tamnoj i raščupanoj kosi, sve na njoj bilo je meni
blisko, sve kao da je deo mene. Bila je zbunjena i stidljiva jer sam je iznenadio. Vremenom je shvatila
da i ona želi nasloniti svoju glavu na moje rame, pričao sam joj satima, pa i moj naporan rad za
bogate, postade sladak. Pričao sam joj o Kumranu, o ljubavi, o čudnom dečaku koji je odrastao uz
mene, o momku koji je moj najbolji prijatelj i koji će biti Mesija. Sve osim o Kariotu, to sam ostavio za
vreme kada sam je doveo kući. Postala je moja žena, donela je u moj dom ljubav i sreću, a moji

roditelji je nikada nisu pitali za njenu prošlost, prihvatili su je kao kćerku. Josif i Marija su se toliko
radovali mojoj sreći, da nam je Josif, u našem dvorištu, pored masline, napravio drvenu kućicu.
Svojim rukama i očinskom ljubavlju, podario nam je deo sebe kroz svako drvo i udarac čekićem.
Marija nam je podarila stvari za kuću. Zaista smo bili svi kao jedno i osećao sam koliko sam voljen, sa
svih strana. Naučio sam ženu da ujutru pozdravlja sunce, a uveče mesec, i ako nešto želi od Oca i
Majke, da traži i čeka. I da zna da je oni uvek čuju jer su oni deo nas. Melha je poželela plod naše
ljubavi, što joj se ubrzo ostvarilo. Dobili smo dve kćeri, jednu prve godine, drugu dve godine kasnije.
Upoznao sam i tu vrstu ljubavi, imao sam sve.

Moja deca su se igrala pod maslinom, i onda, kada je sve počelo...Kada je Galileja pričala o Jovanu
Esenu koji na reci Jordan poziva narod na ritual "pranja." Odmah sam otišao da se vidim sa njim i
njegovim učenicima, jedva sam uspeo stići do njega, jer je mnogo svetine bilo na obali reke. To je bilo
i moje prvo suočavanje sa istinom, "da je sve počelo". Jovan me čvrsto zagrlio i nazvao bratom, a
onda mi naredio da uđem u vodu i potopio me. Dok sam brisao vodu iz očiju, čuo sam ga kako glasno
govori:" Ne tražite carstvo nebesko na nebu, ono je u vama! Pokajte za sve prljave misli i spoznaćete
sebe. Dolazi vam najveći učitelj koji je ikada postojao, on će vam pokazati kakve moći u sebi
nosite...."

Slušajući Jovana, razmišljao sam da ga pitam šta se to meni sprema sa Mesijom, i opet sam rešio da
ćutim...Osetio sam strah i poštovanje prema njemu, ni on nije bio običan čovek. Niti je imao pravo da
mi odgovori. Ostalo mi je da čekam Njegov povratak.

Ješua se vratio...Sa njim su stigli i Nazareni, mnogo njih, pristizali su sa svih strana. Crveni ogrtači
obojili su naša sela i gradove, i nisu smetali Rimljanima, jer njihov poziv na mir i praštanje, nije plašilo
vlast. Smetali su sveštenicima iz Hrama, sledbenicima Mojsijeve vere. Nazarensko učenje o Boginji i
ljubavi, jednakosti između žene i muškarca, bilo je najveći udarac za veru. Rimljani nisu hteli da se
mešaju.

Ješua je doveo dvanaestoricu za sobom, njima je poverio sve tajne koje su i meni bile poznate još od
Kumrana. Magdalenu sam jednog jutra video u njihovom dvorištu, sedela je sa Marijom i Josifom,
ali još neko sa njima je sedeo, jedno dete. Odmah sam odjurio kod njih, oduševljen što vidim moju
sestru i boginju, onu koju sam zvao Ljubav. Hteo sam još jednom da joj se zahvalim što sam ovo što
jesam, ali mi pažnju privuklo dete, crvenokosa devojčica. Pomislih da ja preda mnom snoviđenje,
mala Magdalena, potpuno ista, samo što je mala tri ili četiri godine starosti. Njen plavi pogled bio je
isti kao i Ješuin, lepota Magdalenina.

"Upoznaj Saru-Tamar. "- rekla je Magdalena i zagrlila me sestrinski.

"Kako? Ovo je tvoje...vaše dete?"

"Jeste, naša je. Rodila sam je pre tri godine. Začeta je u Kumranu, i tako smo prekršili pravila, i dobili
nju."

"Zamisli, ni mi nismo znali da Ješua ima kćerku."- rekla mi je Marija iskreno, dok je sva blistala od
sreće. Ja sam kleknuo pred Saru-Tamar, i ona je za mene bila svetinja.

"Princezo, neka te sreća prati. Radujem se što postojiš."

Ona mi se nasmešila, kao i svako drugo dete, samo što sam imao osećaj da me nekako ispituje
pogledom.

"Pričao sam joj da ti imaš dve devojčice, tako da neće biti sama."- reče mi Josif.

"Biće mi drago, svi ćemo se radovati! Tvoj otac i ja smo se igrali, baš tamo, ispod onog drveta. Pravili
smo figure od blata i svašta smo radili, kako bi naljutili naše mame."

"I ona to radi. Igra se u blatu."- rekla mi je Magdalena, i to pomalo tajanstveno, tako da sam razumeo
šta mi želi reći. Sara je pravila ptice od blata i oživljavala ih. Nasledila je moći od oca. Kada se
upoznala sa mojom decom, Magdalena joj je zabranila da čini čuda i ona je to poslušno prihvatila.
Moja Melha bila je oduševljena Magdalenom i Sarom, mada mi je priznala da ima strah od Ješue.
"Neka mi oprosti Bog, ako je on njegov sin, ali imam strah od tog čoveka." - poverila se meni i mojoj
majci. " Ne brini, uskoro ćeš ga zavoleti. I ja sam ga se plašila dok su bili deca. Samo ti se čini, jer
on ima nešto što mi nemamo."- priznala je Ana i pokušala da je ohrabri. A Ješua je i meni postao
čudan, ponovo. I dalje je bio onako drag i širio je ljubav oko sebe, ali u nekim danima znao bi da se
uozbilji, pa smo se plašili da je ljut, sklanjali smo se od njega i ostavljali ga samog. Mnogo je trošio
energije na priču sa narodom, mnogo je pokazivao svoje moći, što je njegovo ljudsko telo dovodilo do
toga, da bude kao presušeni izvor na kraju dana. Samo što je on u sebi imao snagu koja bi se
obnavljala tokom noći i onda bi ustajao sve jači i moćniji. Sve češće sam odlazio od kuće i pratio ga,
a Magdalena je sve češće ostavljala Saru u mojoj kući, jer su ona i majka Marija, sveštenice u
Nazarenima, morale da ga prate u stopu. Postao sam Nazaren i apostol, u strahu da će me žena
napustiti, ali Melha ima nežnu dušu i razumevanje, nikada joj nije smetalo što odlazim na nekoliko
dana i vraćam se izmoren. Učio sam je da bude sledbenik naše vere i Ješuine Reči. Desilo se i to, da
su se Magdalena i Ješua venčali, po običaju kakav je u Nazarenskoj zajednici, pa je upotrebljeno i
ono miro koje je čuvao.

Gledao sam svojim očima kako bolesni postaju zdravi od njegovog dodira, kako mrtvi ustaju na
njegovu zapovest. Branio sam ga svojim telom dok su ga gađali kamenjem, smetao je sveštenicima
Hrama, plašio sam se da će ga ubiti. Njega ništa nije moglo zaustaviti. Svojim sledbenicima doneo je
preobražaj, doneo je mir i svetlost u njihove jadne živote. Ko je njega sledio, taj više nije nesrećan, te
ljude više ne brine siromaštvo niti Rimljani, nisu više bolesni i nemoćni.

Onda se dogodilo da je Jovan postao pravi pobunjenik protiv Rimljana, govorio je protiv Iroda i
njegove porodice, i vrlo brzo, ostali smo bez Jovana. Njegovo telo je obezglavljeno i to je donelo
veliku žalost mnogima. Danima Ješua nije mogao oterati tugu od sebe, mislim da je tada prvi put
osetio žalost. "Postajem pravi čovek, i to mi se ne sviđa."- priznao mi je, i to kroz suze, što me
potpuno zbunilo.

Naš narod, sinovi Izraela, sve više su pratili Ješuine Nazarene, gde god se on pojavio, mnogo,
mnogo ljudi je dolazilo. Nikada nismo čuli da je zasmetao vlastima. Odvraćao je ljude od rata, od
ustanka, od oružja. Kako je vreme prolazilo, uviđao sam po Magdaleni, ali i po Mariji majci, da njihova
radost nestaje, da gube mir, i da nema osmeha na njihovom licu. Sa apostolima nisam bio previše
blizak jer sam uvideo nešto što me je zbunilo - nisu toliko dobro razumeli učenje. Kao da su bili
pomoćnici kojima ništa nije jasno. Više me je brinulo to što vidim na Mariji i Magdaleni, i što naša
deca odrastaju bez nas. Ješua se sve više preobražavao u svetlost. Oko njega je blistala njegova
aura, i to je samo nas nekoliko moglo da vidi. Misija koja je trajala više od tri godine, sve više je
dovodila njegov izgled do onog pravog, originalnog.

Krenuo sam kući, nekoliko meseci nisam video porodicu. Prošao sam pored dvorišta Josifovog,
hranio je Saru ispred kuće. Sekao je voće za nju i prinosio njenim ustašcima kao da je beba. Ugledao
je mene i radosno skočio, zagrlio me je kao otac sina. I ja sam video da on pati i da nema onog
osmeha od ranije, nema spokoja. Znao sam da Ješua u poslednje vreme priča učenicima da će
stradati, mislio sam da možda očekuje napad iz Hrama. Josifa nisam hteo pitati zašto je takav,
prećutali smo. Polako i sigurno, osećao se dolazak nesreće. Jedna osoba je falila u celoj ovoj priči,
Jakov. Nikada se nije pojavio za sve vreme cele ove priče. Dobio sam odgovor: Jakov se vraća kada
dođe vreme, da preuzme zajednicu.Plašio me odgovor, nije slutilo na dobro. Što da preduzme?
Jasno je, neko odlazi, a taj neko je On.

Bila je zima kada mi je rekao: "Idi kući, i molim te, pazi na Saru i Josifa. Vratiću se na proleće, idemo
u Jerusalim. Trebaćeš mi tamo. " Stavio mi je ruku na rame i umesto mira, osetio sam neopisivu
tegobu.

Proleće je donelo njegov ponovni dolazak kući, i poslednji. Marija i Marija Magdalena nisu se više
smejale, a Magdalena je nosila drugo dete. Odvraćale su ga od puta za Jerusalim, govorile da
sveštenice žele njegovo uništenje. "Zar da prepustim ljude u Jerusalimu tami? Potreban sam im. I
nemojte mi više govoriti o strahovima, Bog se nikoga ne boji!"

Ja sam bio taj koji se plašio, isto kao i svi ostali bliski njemu. Bilo mi je žao Magdalene, neizdrživa mi
je bila njena patnja. Noćima nisam uspevao da zaspim, želeo sam da se izgubim u Melhinom
zagrljaju, da nestanem u njoj i zaboravim sve.

Kako sam izdao Spasitelja

Put za Jerusalim bio je uzbudljiv, naporan, i bllo nas je puno. Magdalena je hodala sporo i ja sam
pazio na nju. Ješua bi s vremena na vreme prilazio da je vidi i poljubi. Ona kao da je zavisila od
njegovog prisustva. Njegova blizina značila bi za nju život, i njegova udaljenost, odumiranje. Pitao
sam se, ako on umre, kako će ona preživeti, i u šta mi toliko žurimo? Idemo li u ponor? Žurimo li u
njegovu smrt? Šta se to dešava? Drhtao sam od jeze, predosećao loše, zapitkivao majku Mariju, i
odgovor nisam dobijao...

Ulazak u Jerusalim bio je veličanstven, mnogi stanovnici grada dočekali su nas u velikoj radosti. I ja

sam, pored svega, osetio radost, jer sam gledao Ješuu kako se smeje, kako obavija ljude svojom
svetlošću, kako dobrotom pleni sve, kako prihvataju svaku njegovu reč. Deca su mu trčala u zagrljaj,
i muškarci i žene su se gurali do njega, samo da bi ga dodirnuli. Slepi su progledali, hromi prohodali,
oživeo je devojčicu u kući jednog seljaka, oživeo je Lazara, oživeo je svakoga ko je u blizini umro
mlad. Hodao je po vodi, video sam to svojim očima. Govorio je da sve to što on ima, imamo i mi, i da
njegovim učenjem ako razumemo i prihvatimo, možemo probuditi sve te moći. On je sišao među nas
da nam to pokaže.

Trećeg dana, pozvao me Ješua na razgovor. Sa njim je dolazila i istina i presuda.

"Takvog te još nisam video? Šta se dešava? Bogu se zahvaljujem što ne smetaš vlastima ovde"

"U tome i jeste problem. Vreme nam ističe."- odgovorio je preozbiljno, oči su mu zasevale, a meni se
vilica zatresla. On želi reći nešto mnogo, mnogo strašno.

"Judo, ja sam došao u Jerusalim da stradam. Ovo telo čoveka koje me odeva, ne treba više da hoda
i govori. Moram da se preobrazim?"

" U šta? Zar opet nešto mora da se desi, što je zapisano? Zašto se ne vratimo kući? Dobićeš drugo
dete."

"Znam, ali ja sam rođen da se desi nešto drugo. Judo, ono što smo krili od tebe, to je najveća uloga u
svemu ovome. Moraš da odeš pred Pilata i kažeš mu : " Ja sam učenik Ješua Nazarena, i prijavljujem
ga da je pobunjenik. Ješua pokreće ustanak i želi bit car!"

Izmakao sam se dva- tri koraka unazad. U meni je zavladala hladnoća, ledio se svaki delić mene.
Tresao sam se u groznici, tresla mi se glava, vilica mi se ukočila, pri strašnoj istini koja je pukla preda
mnom. Zbog toga smo bili braća, zbog toga me je tako pažljivo čuvao...To je cilj zajedničkog življenja
naših porodica. Čuvao me je za kraj!

"Polako, brate, ugrej se! Razumećeš, objasniću ti."

Pokušao je da stavi ruku na moje rame, ali ja sam se izmicao, dok je uporno išao za mnom.

"Ja...ja to neću uraditi. Neću, neću , neću, ne mogu!"

"Moraš! Ja ne mogu da širim rat, a mir i moje učenje ne smeta Rimu. Kako će me drugačije razapeti.
Judo, mora moja krv da se prolije, to će biti spiranje greha sa ljudskog roda i novi početak. Onda ću
dobiti novo telo i ljudi će videti čudo, sve će to biti novi početak!"

"Početak! Umrećeš! Znaš li šta radiš!? Ubiće te raspeće! Neću!"

"Mrzim te!"

"Ne, ne mrziš me...Ti i dve Marije znate tajnu , koju ti sada otkrivam. Ja to neću osetiti ništa, neće me
boleti nijedan ubod."

I dalje sam hodao unazad, on za mnom, uporan...

"Nećeš osetiti kada ti klinom probiju ruke?! Ješua, ti nisi Mesija, ti si lud! Kajem se što sam ti verovao,
što sam ti poklonio tri godine života i celo detinjstvo! Kajem se što te poznajem i kajem se, kajem se,
kajem se....Razočarao si me, izdao si me, napravio si budalu od mene!"

Ponavljao sam ono što nisam osećao u srcu. Urlao sam od bola, to nisu bile suze već jauci. Pao sam
na zemlju, nemoćan da promenim sudbinu. Cele noći nisam prestao da plačem i očajavam, ceo moj
život srušio se i sve je izgledalo lažno. Nisam se više njemu divio, bio sam ljut, a on je govorio sve
ono za šta je smatrao da će me smiriti. Sedeo je pored moga tela koje se treslo od plača, brižno pazio
da mi se šta ne desi, jer sam mu bio potreban. Ja sam onaj grozni most koji je trebao preći, do slave
i do konačnog spajanja ovog i onog sveta. Ja sam kapija kroz koju je prošao.

Sutradan sam ležao u nekoj kućici gde su me odvukli, jer sam jedva hodao. Tresao sam se u
groznici, a obe Marije bile su uz mene. Govorile su isto što i on, da to mora i da on, koji je bogočovek,
neće osetiti ništa.

Poslednja večera

Jasno je rekao da će stradati, jasno je rekao da će ustati. Dvanaestorica su ga odvraćali, Magdalena
je oborila glavu na njegovo rame i bila tužna. Ja sam bio i dalje bolestan, zaključio sam da mi je nešto
uradio, da nemam osećaj za stvarnost. I onda sam čuo presudnu rečenicu, naredbu:

"Ja ću umočiti ovaj hleb u so. Koji hleb dobije, taj će me predati."

Dvanaestorica su se uplašili, počelo je komešanje. "Da nisam ja, da nisam ja?!"- pitali su u panici.

A onaj koji jeste, ja prvi i trinaesti, ustao sam, dok mi je srce iskakalo iz grudi, uzeo komad hleba iz
njegovih ruku, i pogledao ga pretposlednji put. Nije to bio moj brat Ješua, bilo je to neko svetlosno
biće koje mi je naređivalo, ili je on hteo da ga takvog vidim.

Noć, topao vetar, podmuklost života i sudbine...Hodao sam krivudavo, vrtelo mi se u glavi, video sam
duplo. Pilatova palata nije bila daleko. Pustili su me pred njega kada sam rekao da imam prijaviti
pobunjenika. Rekao sam ono što mi je naređeno, a ne znam tačno kako, jer nisam čuo sebe. Dadoše
mi vreću zlatnika i izguraše napolje, da idem napred a oni za mnom, grupa vojnika sa kopljima.
Čekao nas Ješua, ogrnut u crveni plašt, smiren, plavetnilo iz očiju je šaralo po nama. Apostoli su
spavali, mislim da ih je uspavao. I sadam nisam video svetlosno biće, već njega, koji mi je obeležio
život. Ponosno me je gledao, smešak mu se pojavio na licu. A ja sam plakao, gušio sam se od plača,
zagrlio sam ga i poljubio. On se nasmešio i blago me prekorio:"Judo, Judo, zar poljupcem izdaješ
Božijeg Sina?" Time je hteo da otera sumnju sa mene, jer mogli su vojnici pomisliti da sam lagao, jer
odjednom sam tužan i prisan sa njim. Poljubio me je u čelo, a neko od vojnika me odgurnu u stranu.
Apostoli se probudiše, Petar je potegao nož na jednog od vojnika, nastalo je komešanje...A ja sam
osetio strah bez granice. Trčao sam, trčao, trčao....Pobegao sam od svega, da ništa ne vidim i ne
čujem....Bacio sam vreću zlatnika, kao da je otrov...Kući, kući, samo kući da odem. Možda je on
mislio o meni i tada, jer je naišao opet neki bogati trgovac sa kamilama i sažalio se na mene.

Kući sam stigao kada se raspeće več dogodilo. Izbegao sam sve. Urlao sam od bola kada sam video
da u njihovoj kući više nikoga nema. Moji roditelji i žena su me čuli i u panici dotrčali. Odvukli su me
kući, a odmah sam saznao da je Josif sa Sarom otišao kod svoje kćerke i da im je rekao šta će se

desiti. Oni su već znali da je Ješua pogubljen i žalili su ga, a žalili su i mene. Video sam koliko su Ana
i Avram uplakani. Tek nekoliko meseci kasnije, priznali su mi da su znali šta je meni predodređeno i
da su krili, za moje dobro. Bogovi su se poigrali sa mnom, priznajem.

Te noći je padala kiša, duvali su vetrovi, a u Jerusalimu i zemlja se tresla. Predosećali smo da ima
veze sa njegovim ubistvom. Ja nisam uspeo da se smirim. Osećao sam se izdanim od Ješue i od
Oca i Majke, od celog života, od neba i zemlje. Nestajao sam, ni suza više nisam imao, samo
neograničen bol...postajao sam senka.

Sve dok se nisu pojavile priče da je on živ. Bili smo u panici, nismo znali da li da se radujemo, da se
nadamo, ili su to sledbenici njegovi izmislili. Molio sam se, dozivao i samog njega, da me čuje, da mi
se javi... Njega više preda mnom nije bilo. Pojavio se neko drugi, u našem dvorištu, pred našim
vratima. Čovek u beloj haljini, visok, zlatokos, poput anđela.

"Jakove!" - uzviknuo sam i zagrlio ga toliko čvrsto, kao da će mi taj zagrljaj doneti spasenje.

"Dobro je, brate, dobro je. Znam sve. Došao sam da vam nešto kažem."

Njegov dolazak izazvao je radost u mojoj porodici, a još više vest koju nam je doneo.

"Radujte se, nije on mrtav, Ješua je živ. Magdalena ga je prva videla, niko joj nije verovao dok se nije
pokazao pred drugima. Sve se desilo kako treba i Era može da počne. Ovim je krenula Era Ribe i
trajaće dve hiljade godina. A za mnoge, ti si izdajnik i misle da si se obesio. Živećeš, Judo, na miru,
ništa se više od tebe ne traži."

"I hoću li ga još jednom videti?"

"Ako on odluči. Ne znamo koji su njegovi planovi. Ja ću preuzeti zajednicu, a to više neće biti ni
Eseni ni Nazareni, već novi pokret, ujedinjen. Magdalena će morati da napusti zemlju, progoniće je,
žele i nju da ubiju. Marija je u Kumranu, mislim da znate ko je sa njom tamo. Josif će ostati sa svojom
decom. Pomogli ste da se promeni ljudski rod, hvala vam".

Prošla je i godina, a da još nikoga od njih nisam video. On mi nije došao a ja mu se nadam. Želim
videti brata još jednom... Nije mi ni u san došao. Da li me je stvarno voleo ili me je samo
iskoristio?Moje ime će ostati zapamćeno kao ime najvećeg izdajnika u ljudskom rodu. Ne mogu na
tome da mu se zahvalim, ne mogu da mu oprostim patnju Magdaleninu. Da li je sa njom ili ju je
ostavio, ne znam. Ja sam do sada dva puta umro, jednom kao Juda Zelot, drugi put ubio sebe. Živim
u nadi da neću nikuda morati da se krijem, i da ću ga jednom opet videti. Ja, prvi i trinaesti.-

Vreme sadašnje

Sara više nije imala snage da piše. Osetila je kako teret pada sa nje, kako je uradila nešto veoma
bitno, kao da je izmenila svet, samo što još niko za to nije znao. Više ga nije sanjala, a njegova
osećanja polako su se iz nje povlačila.

Aleksandar joj se nije javljao za ovih mesec dana dok je pisala. Poslala mu je rukopis, neka radi sa
njim šta hoće. Ona je svoje uradila i može se vratiti normalnom životu. Ne, prvo će otići na odmor.
Negde što dalje, da se vrati sebi. Ovi dani bili su teški i čudni. Sve što je čudno i liči na bajku, ne
smemo zanemariti, jer može nas progoniti dok se ne osvrnemo i potražimo odgovor. Ako se nešto
pojavilo u našem životu, a da nemamo objašnjenje u svojoj glavi, možda je rešenje u osećaju, u našoj
unutrašnjosti. Možda mnogo više znamo nego što smo svesni.