Реч по реч - наш мали Рјечник etw

1

eTwinning 1818-2018.

Реч по реч - наш мали Рјечник

2

БАДЊАЦИ – Бадњаци морају бити два или три,
и мора се пре Божића (Бадњи дан) исећи. Кад се
вече смркне, онда домаћин унесе бадњаке у кућу
и наложи ватру. Кад уђе у кућу са бадњаком
каже: „Добро вече и честит вам Бадњи дан!― А
неки мушкарац га поспе житом и одговори му:
Дао ти Бог добру срећу.― Кад бадњак изгори,
однесу прах у башту и метну и метну га код
младе шљиве или на јабуку.

БАЈАЛИЦЕ – Бајалице су обично речи које могу
неког да отерају или да некоме нанесу зло.

БОЖИЋ – Дан пре Божића, тј. уочи Божића
народ иде и сече бадњак, а затим га пале.
Домаћица узме сламу и квочући проспе по кући,
а деца за њом пијучу и узму пар ораха и бацају
по слами. Затим вечерају и онда певају и веселе
се. Ујутру једно донесе воде и од те воде умесе
чесницу. Следећи дан пре него што седну за
ручак они пуцају из пушке и тако и ујутру кад
устану. Онда се скупе код трпезе и моле се Богу и
држе свеће у рукама, изљубе се и говоре: Мир
Божији, Христос се роди, варожанству. На трпези

eTwinning Реч по реч - наш мали Рјечник

3

стоји жито помешано са разним колачима. То
жито после дају кокошкама да носе јаја. Пре
ручка неки једу сир, неки печеницу, а неки, као
по Срему и Бачкој, могу да пију ракију. Кажу,
није грех јер нам је Божић дошао. На Божић се
обично руча са вреће и трпеза се не диже три
дана. Први дан Божића нико никоме не иде у
кућу, осим положајника. До малог Божића
говори се, кад се двојца сретну на путу, или кад
који коме дође у кућу, „Христос се роди― и
одговара се „Ваистину се роди―. Тако и кад се
пије уместо спасуј се и наздравље.

ВАСКРСЕНИЈЕ – треба свако да узме навору: за
то у Србији зађу пред васкрсеније по селима
намастирски ђаци с котарицама те дају навору за
јаја.

О Васкрсенију се туку шареним и црвенијем
јајима, т.ј. ударају врховима јаје о јаје, па које се
разбије оно узме онај који је разбио. То чине код
намастира и код цркве и непознати људи, али
треба најприје да виде јаје један другоме; јер неки
пробију јаје од оздо те исциједе жујце и бјеланце,

eTwinning Реч по реч - наш мали Рјечник

4

па налију воска да је тврђе. Другог дана
Васкрсенија (у понедјељник) ко не оде у цркву на
јутрењу, онога (н.пр. у Сријему и у Бачкој) хоће
да полију водом или да баце у воду; за то се каже
онда: данас иду годишњаци у цркву (т.ј. они који
иду само од године до године). Од Васкрсенија
до Спасова дне говори се, кад се двоје срету на
путу или ка дкоји коме дође у кућу: Ристос Васкрс
(мјесто добро јутро, помоз Бог о добар вече), и
одговара се ва истину васкрс; тако и кад се пије,
мјесто спасуј се и на здравље (васкрсење, ускрс,
вазам, велигдан).

ВИЛЕ – Виле живе по планинама. Оне су лепе и
младе. Оне нису зле, но могу да буду зле ако их
дираш. Ако играју коло и згазиш их или им
сметаш, ако их вређаш, онда ћете оне убости
можда у леву или десну руку, можда у обе руке
или у срце. Тада умиреш!

ВРЗИНО КОЛО – Срби причају да неки ђаци
(мора их бити дванаест) када заврше школе иду
на врзино коло. Врзино коле не зна се ни где је
ни шта је, Бог би га знао. Кад ђаци оду на врзино

eTwinning Реч по реч - наш мали Рјечник

5

коло, тамо читају посебне књиге и током читања
једно дете нестане. Мисле да су га однели ђаволи
или виле.

ГОЛИ СИН - голаћ, тј. војник који доборвољно
иде у рат као плаћени војник. Тако су се
називали плаћени војници у Подрињу, а реч
вероватно потиче од Ђорђа Ћурчије, славног
харамбаше. Вук Караџић претпоставља да је он
овај израз можда преузео од неког Турчина из
Градишта. Иначе, јужно од Београда су се овакви
војници обично називали бећари. Вук Караџић
наводи и да је капетан голаћа био Зека
Буљубаша, који је славно погинуо у бици на
Равњу (Засавици) 1813. године.

ГОСПОДАР – У Србији су се до 1804. само Турци
називали господарима. Од почетка Првог
српског устанка, Карађорђе, Милош Обреновић
и друге војводе које имају власт у рукама почињу
тако да се називају. У Срему и осталим крајевима
под аустријском влашћу су се чак и ситни
трговци називали господарима (за разлику од

eTwinning Реч по реч - наш мали Рјечник

6

Србије у којој се свињарски трговци називају
газдама).

ДВЕРИ – Врата на олтару у цркви, средња врата
на иконостасу.

ДВОРИШТЕ – Село са овим именом је на
обронцима Цера, у шабачкој нахији. У околини
села се налази доста топонима (географских
назива места, река..) која сведоче о боравку
Милоша Обилића у овим крајевима (Милошева
коњушница, гроб Милошеве сестре, Пустопоље -
место на које је Милошева мајка пустила овце
када је чула да је Милош погинуо...).

ДЕЧАНИ – У манастиру код Призрена живео је
дечански краљ коме је отац извадио очи и обесио
их на једном концу код градских врата. Изашао
је једном слеп из града, па га је видео Свети
Аранђео и било му је жао. Створио се у орла и
одлетео, па украо краљеве очи. Онда је краљ
прогледао и на том месту је направио манастир
Дечани.

eTwinning Реч по реч - наш мали Рјечник

7

ДОДОЛЕ – Додоле су девојке које се обуку или
покрију зеленилом као што су, на пример, лишће
или трава, цвеће. Оне излазе напоље заједно када
је велика суша и иду од куће до куће и певају
песме. Једна од њих је додола и стане испред
врата и почне да игра. Оне друге се наређају иза
ње и певају. На крају сваког стиха оне певају „ој
додо, ој додоле―. Тек онда домаћин узме корито
и напуни га водом и полива додолу док она игра.

ЗАДУЖБИНА- Највећа је задужбина начинити
намастир, или цркву, као што су српски цареви и
краљеви градили; потом је задужбина начинити
ћуприју на каквој води, или преко баре: калдрму
по рђаву путу; воду довести и начинити 6лизу
пута (и то се каже градити и начинити — себи —
задужбину); усадити или накаламити воћку
близу пута, гладног наранити, жедног напојити,
голог ођесити (но ово се каже чинити и учинити
задужбину) и т. д. Турци и данашњи дан граде и
чине све те задужбине. Млоги бегови Босански
надгледају и оправљају чесме и ћуприје по
Србији, које су њиови стари прије стотине

eTwinning Реч по реч - наш мали Рјечник

8

година градили, као н. п. Рустамбеговић из
Зворника Дугу чесму у Тршићком пољу, и други
некакав (Босански бег) Јадранску ћуприју између
Љешнице и Липнице. Такове задужбине други
не смије ни пошто оправљати, него онај чије су
од старине.

„Да ви знате наше намастире

„Славни наши цара задужбине —

„Да видите дивну Студеницу,

„Не далеко од Новог пазара,

„Задужбину цара Симеуна —

„Прву бабо саградио цркву,

„Красну славну себи задужбину.“

ЗМАЈ ОГЊЕНИ ВУК – Јунак из песама је
историјска личност, био је син слепог Гргура
Бранковића, сина Ђурђа Бранковића, српског
деспота (1427-1456). Иако су Гргура Бранковића
Турци ослепели да не би могао да завлада, његов
син је био велики јунак, а Вук Караџић цитира
народну песму у којој се пренаглашава снага

eTwinning Реч по реч - наш мали Рјечник

9

Вука Гргуровића тј. Змај Огњеног Вука. Тиме је
народ хтео да ојача отпор народа према
Турцима, нарочито после коначног пада Српске
деспотовине 1459. године.

ИВАЊ ДАН - Ивање дне. Срби приповиједају да
је Ивањ дан тако велики светац да на њега сунце
на небу трипут од страха стане. Уочи Ивања дне
је обично на неким мјестима (као нпр. у Јадру)
палити лилу око тора: нагуле чобани лиле
(брезове или трешњове) и метну у процјепове, те
начине као велике ките, па уочи Ивања дне,
пошто се смркне, запале оне процјепове и обнесу
око торова, по том неке задјену у тор те изгоре, а
неке узму чобани и изнесу на некакво брдо, гдје
дође и више чобана, те се играју. Тако се пали
лила и уочи Петрова дне. А на некијем мјестима
(као по Сријему) беру дјевојке (уочи Ивања дне)
Ивањско цвијеће те вију вијенце и мећу испред
куће по стреси или по плоту. Берући дјевојке
цвијеће пјевају различне пјесме, а особито ову:

Ивањско цвијеће Петровско,

eTwinning Реч по реч - наш мали Рјечник

10

Иван га бере те бере;

Мајци га баца у крило,

А мајка с крила на земљу –

Гдјешто метну дјевојке на Ивањ дан у лонац
земље и у њу посију неколико зрна шенице, па
на Петров дан гледају како је никла или
уклијала: ако су клице савијене као прстен, онда
веле да ће се оне године удати. Уочи Ивања дне
гдјекоје дјевојке метну бјеленце од јајета у чашу
воде те преноћи под стрехом, па на Ивањ дан
ујутру по њему некако погађају хоће ли се скоро
удати.

ЈАЊИЧАРИ – Вук Караџић цитира део песме у
којој су јањичари описани као „цареви синови―
тј. султанова војска. Они су чинили велике
злочине према домаћем становништву, због чега
је дошло и до Првог српског устанка 1804. У тој
побуни, Срби су морали да се боре против
турске војске тј. јањичара.

КЛИНЧОРБА – Када је један војник дошао баби
у кућу, он је питао може ли да му да нешто да

eTwinning Реч по реч - наш мали Рјечник

11

једе. Она му је рекла да нема ништа. Онда војник
рече да њему само треба један ексер (клин) и
вода. То је било све што му је требало за клин
чорбу. Мало по мало додавао је све више ствари у
чорбу, тако да је на крају скувао праву чорбу, са
мало соли, са мало брашна, са једним јајетом и са
мало масти. Тако је показао баби да увек можеш
да нађеш нешто да понудиш некога само ако
хоћеш.

КОЛАЧ – Када се иде код пријатеља, треба да се
донесе и колач, а такође и када се враћа кући,
треба да се понесе један колач. За то се каже:
Јужну Божићу и пријатељском колачу не ваља се
радовати. Бољи је црни колач него празна торба.

КОРЊАЧА - Србљи приповедају да је човек
умесио погачу и испекао кокош, па сео да једе, а
у тај час рупи кум његов на врата. Он онда брже
метне кокош на погачу, па поклопи чанком и
тако сакрије од кума. Кад му је кум отишао,
претворила се од тога једна корњача. Њега је
казнио Бог и он није имао ништа за вечеру.

eTwinning Реч по реч - наш мали Рјечник

12

КРЧМА – крчме су се у Србји и у Босни и
Херцеговини до скора готово само у пјесмама
спомињале, а онако их није било нигдје у земљи
осим гдјешто по варошима (као нпр. у Сарајеву)
и у Србији поред Саве и поред Дунава, или по
планинама, куд нема села. Кад ко путује преко
земље он иде на конак у село, гдје га застане
мрак, пред најбољу кућу, па пита може ли
ноћити, а домаћин му, или ко други из куће
каже: „Можеш брате с драге воље о добро
дошао!― или му каже да не може, јер нема сијена
за коње, или друго што, него га упути гдеј може
ноћити. Кад иде много људи заједно, а они се
раздијеле по кућама. Сваки ће домаћин примити
радо на конак сваког путника, угостиће га као
најбољег свога пријатеља и познаника, нпр. ако
се догоди да домаћин нема у кући ракије или
друго што, а он отиде своме сусједу, или чак у
друго село, те узме у зајам и части госта. У
гдјекојим газдинским кућама готово сваки дан
има гостију, нпр. данас поп, сјутра калуђер,
прексутра Турчин или какав просјак итд. Гдје ко

eTwinning Реч по реч - наш мали Рјечник

13

ноћи, оданде га у јутру не пуштају док не руча; а
на ужину се свраћају путници опет тако по
селима; доста пута се човјек сврати у какву кућу,
да се напије воде или да запали лулу, а жене га
питају да није гладан, и нуде га да сједе мало, да
му даду што да поужина. Многи бегови у Босни
имају уз кућу особит конак гдје дочекују госте; у
таковом конаку може човјек бити ако хоће мјесец
дана, даваће му једнако јело и зањга и за коња
(без динара, осим ако што поклони слугама кад
пође)

2)продаје на крчму (нпр. јабуке)

3)на њему је остала крчма

МОЛИТВЕНА ЧАША - Када сватови иду
девојачкој кући, отац девојке донесе нову чашу и
млада пије из те чаше за здравље. И у цркви њих
двоје пију из те чаше. Онда они који се венчају,
чувају ту чашу до смрти. Та чаша се зове
молитвена чаша.

МОРА – Једном је један човек кренуо да спава и
ноћу је имао ноћну мору. Мислили су да

eTwinning Реч по реч - наш мали Рјечник

14

вештица увек дође и стане му на груди и мучи га
и не даје му да дише. Онда он седне на белог
коња и оде код једног кројача, зато што је мислио
да може да побегне од вештице. Кад је стигао код
кројача, видео је да он има пуно посла и рекао:
„Идем ја да легнем, па ме ти пази да не дође
вештица.― Тако он легне и покрије се капутом.
После мало времена кројач чује да он вришти.
Тако кројач одмах дође до њега и види на капуту
једну белу длаку и пресече је. Човек се пробудио
и захвалио му се јер је мислио да се отарасио
вештице и кренуо је ка коњу. Онда је видео коња
мртвог. Схватила је да је вештица била у коњу и
да је то била његова длака. Кад су људи хтели да
спавају, они су стављали наопако метлу да
вештица не би долазила.

ПАНДУР - Београдски пашалук је био подељен
на кнежине, мање области. У свакој од њих је
било по неколико пандура, тј. оних који су
водили рачуна о реду у кнежини. Хватали су оне
који крше закон, али и хајдуке који су често
нападали трговце и пљачкали их. У Босни су

eTwinning Реч по реч - наш мали Рјечник

15

пандури морали да воде рачуна и о безбедности
путева.

ПИРИВАТРА – Потјера један старац (у Тршићу
гдје сам се ја родио) послије подне лисичји траг
по снијегу. Кад одмакне далеко у планину и види
да не може наћи лисице, а прикучи се ноћ, он се
врати назад и пође кући; али у том стегне мраз а
смркне се ( а он је и онако слабо видио), и тако он
познавши да не може доћи доћи кући, сврати се
у винограде и једну пударску колибу, и онако
без ватре (ваља да није имао кресива, или већ
није могао од зиме да искреше ватру и да
наложи) похода мало по њој па легне и обумре
од зиме. Сјутрадан рано пукне глас по селу да је
старац отишао у лов и да је негдје у планини
умро од зиме; и сељаци се брже боље скупе и
пођу трагом да га траже. Кад дођу у колибу нађу
га гдје лежи као мртав, одмах наложе ватру, па га
изују и почну га истиха одгријевати. Кад се
старац мало поодгрије и дође к себи, он повиче:
„Који оно јунака најприје дође, однесе ми
лисицу!― (ваља да је ону ноћ снио да је ухватио

eTwinning Реч по реч - наш мали Рјечник

16

лисицу). Пошто га добро одгрију и напоје
ракијом, метну га на носила (кажу да је повикао,
кад је видио гдеј граде носила: шта ће то људи за
Бога, још сам ја жив) и донесу у село; и од тадај га
прозову пириватра.

ПОБРАТИМ – У нашијем старијем
тријебницима (Србуљама) има особита молитва
која се чита кад се ко с ким побратими, и по томе
би се могло рећи да је у стара времена побратим
много више значио него данас. Црногорци се још
братиме у цркви, и нешто им попо чита, и
најпослије љубе крст.

У Србији пак побратими постану на различите
начине:

1) кад ко усну у какој невољи рече коме: „да си
ми по Богу брат―.

2) кад ко најави побрати кога у какој невољи.

3) кад ко побрати кога у цркви, и то највише
чине жене и дјевојке: Кад се разболи жена или
дјевојка, онда изабере каквога момка, и оде с њим
намастиру или цркви каквој, те јој ондје метне

eTwinning Реч по реч - наш мали Рјечник

17

крст (чини ми се на главу, па веже каквом
марамом), и поп јој, или калуђер, очита молитву;
по том, ако она оздрави, онда онога момка зове
братом и он њу сестром (мени се чини да је ово
бугарски обичај, јер сам ја то први пут видио у
Биограду код Бугара).

4) дружичало,

5) једномјесечићи,

6) многи се прозову побратими, а нијесу се
побратили никако; тако Србин кад не зна име
коме, а он га зовне: еј, побратиме!

Какогод што се човјеку у сну или на јави побрати
(осим цркве), тако се може и посинити и поочити,
а жена посестрити и поматерити.

ПОКЛАДЕ – 1) н.п. Бијеле, Месне, Божитње,
Петрове, Госпођине, Аранђелове итд, (у Дубр, у
кршћ) месојеђе (а што су хришћанима покладе,
оно кршћани зову пошљедњи дан од поклада).

РАСКОВНИК – То је једна трава која може да
отвори сваки заклоп. Човек је везао једну бабу

eTwinning Реч по реч - наш мали Рјечник

18

ланцем и послао је на њиву да нађе ту траву. Кад
је буде нашла, ланац ће се тада откључати и тада
ће знати да је нашла расковник.

СЕДЕФЛИЈА - Пушка која је украшена седефом.

СЕЛИШТЕ - Селиште се разликује од села по
томе што је село веће и развијеније' (има
воденицу, трговце и занатлије), док су селишта
врсте засеока. Вук Караџић наводи пример села
Коренита.

СПАХИЈА - У Србији, Босни и Херцеговини су то
најбогатији, имају своје куће и земљишне поседе.
Неки имају стро српско порекло (Љубовићи,
Видаићи, Бранковићи...) мада не помињу радо
своје српско порекло, иако знају само српски
језик. У јесен скупљају главницу (по ожењеном
мушкарцу у кући) и десетак (1/10 прихода по
кући) по селима од сељака, који обрађују њихову
земљу. Спахија обично оде у кућу
најистакнутијег сељака у селу и ту му сви из села
доносе порез. Не гледа по селу какав је род, али
ако неко каже да му није био добар род због

eTwinning Реч по реч - наш мали Рјечник

19

поплаве или града, спахија проверава код других
сељака да ли је истина и одлаже им давање, ако је
истина.

СРЕЗ - Кнежине у Београдском пашалуку су се
делиле на срезове којима су од Карађорђевог
времена владале буљубаше.

СТАРЈЕШИНА - 1) глава куће, управља свим
имањем. Има право да наређује шта ће ко у кући
да ради, продаје и купује, држи сав кућни новац,
брине се да се плате све обавезе. Први започиње
и завршава молитву Богу, он прича са гостима,
први једе са гостима, на другој софри су остали
мушкарци, па тек онда вечерају жене и деца.
Старешина не мора да буде најстарији у кући,
може син или синовац да замени остарелог оца
тј. стрица, или ако није добро управљао кућом.

2) Сеоски старешина (кнез, сеоски кмет) управља
селом или читавом нахијом. У време Карађорђа,
сваки војвода је био старешина у својој кнежини,
а старешина целе Србије је био он сам.

eTwinning Реч по реч - наш мали Рјечник

20

ТРОЈАН - Легендарни краљ о коме причају и
Поцерини, а и неки топоними по њему су
названи (Тројанов град на Церу). Тројан је био
владар који се бојао сунца. У Срему се заљубио у
једну жену коју је виђао само ноћу. Коњима би
остављао зоб, а да је време да крене су га
упозоравали и петлови. Међутим, Вук Караџић
наводи да је једном вероватно муж Тројанове
драге, сипао песак коњима и онемогућио петлове
да певају, па је Тројан закаснио да крене на
време. Бежећи, склонио се под пласт сена, али су
говеда разбуцала пласт и Тројана је растопило
сунце. Вук Караџић у Рјечнику наводи више
оваквих поучних прича.

УЈАМ - у воденици се услуга млевења жита
плаћала и ујмом, тј. воденичару се као надокнада
за млевење остављао део жита. Вук Караџић
наводи и изреке које говоре о томе да је ономе
коме се меље пшеница увек био ујам скуп, а
воденичару је увек ујам био премали.

ЧИТЛУК – у време Османског царства су
постојала села чији је господар (читлуксахибија)

eTwinning Реч по реч - наш мали Рјечник

21

узимао део прихода од сељака који су
обрађивали земљишне поседе. Поред њега,
постојао је још један господар који је узимао
деветину прихода. Овакав обичај је уведен након
што су дахије убиле београдског везира Хаџи
Мустафа паше и загосподариле. У околини Јадра
је Али паша Видаић 1802-1803. на силу
загосподарио и увео читлуке. Оваква тешка
ситуација је натерала сељаке на побуну и довела
до избијања Првог српског устанка.

ЧИТЛУКСАХИБИЈА - За разлику од спахије,
живи у селу, има субаше и тера сељаке да
обрађују што више земљу и узима им чешће.

ЧЕСНИЦА – Чесницу понајвише мијеси
домаћин на Божић ујутру од шенична брашна
као погачу. Обичај је да метну у чесницу по једну
пару или какав други новац (сребрни или
златан); па кад сједну ручати, онда изломе
чесницу, и свакоме даду по један комадић: у
чијем комадићу буде онај новац, онај кажу да ће
бити најсретнији оне године. У Херцеговини у
чесницу метну и коњски клинац (који коња има),

eTwinning Реч по реч - наш мали Рјечник

22

па у чијему комаду буде, онај је оне године
најсретнији да коње надгледа.

ЧИМБУР – Настави се вода у тигању па се
посоли; кад вода узаври, онда се на њу разбију
јаја, те се читава (не мијешају се) скухају; па се
онда вода исциједи и метне се мјесто скорупа те
се јаја као мало зачине, гдјекоји још утуку
бијелога лука те залуче.

ШЕГРТ – Шегрт је неко ко дође код мајстора на
занат, али му он каже да мора и да заложи ватру,
носи воду, сече дрва, пере кошуље, меси хлеб,
чува децу. Тај човек као да је роб. Он учи занат
тек када у кућу дође нови шегрт, па почне да
ради све што је он до тада радио. Кад мајстор иде
на пут, шегрт иде пешке испред њега и мора
његовог коња да спреми кад дођу негде да
преноће.

ШКОЛА – У данашњој Србији од прије до
године 1804. ни у сто села није било свуда једне
школе, него (који су мислили бити) попови и
калуђери учили су по намастирима код калуђера

eTwinning Реч по реч - наш мали Рјечник

23

или по селима код попова. Код свакога
намастира било је по неколико ђака, па који су
мањи они су љети чували козе, овце, јариће,
свиње, садили ипљели лук, ишли уз плуг; купили
сијено, шљиве итд, а већи су ишли с калуђерима
по писанији; а зими пошто би сви ујутру
донијели дрва и по том већи напојили
калуђерске коње, а мањи почистили собе,
скупили би се у какву собу (која се у Троноши
звала џагара) те би им ккав калуђер или ђакон
показаивао да уче чатити, или би сваки учио
код свога духовника. Многи љети забораве што
зими науче: и тако су гдјекоји учили по 4 по 5
година па још нијесу знали чатити. Попви су
обично имали по једнога или два ђака који су
такођер чували стоку, радили све послове домаће
и носили водицу по селима. Ако ли би гдје у
нахији била (или постала) школа, онда људи из
околнијех села воде дјецу мађистору и палте му
на мјесец те их он учи. У школи су дјеца морала
сједити и учити од јутра до мрака (само што
отиду те ручају); а кад уче и чате, морала су (сва

eTwinning Реч по реч - наш мали Рјечник

24

у глас) тако викати (чатећи свако своје) да се у
школи ништа није могло разабрати. У школи се
је учило по мало и писати колико је учитељ знао,
а остале су све науке биле као и по намастирима.
Како по намастирима и код попова тако и по
школама дјеца су почињала учити из руколиса
(јер буквара није било) н.п. учитељ нљпише
дјетету што ће данас учити, па кад оно научи, а
он му напише друго итд. Кад који ђак тако из
рукописа изучи бекавицу, онда узме (Славенски)
часловац, кад изучи и пречита неколико пута
псалтир, онај је већ изучио сву књигу; онда је
могао бити, ако је хтио, калуђер, мађистор,
прота, архимандрит, ако је имао доста новца и
владика. Какогод што је учитељ по својој вољи
школу отварао, тако ју је и затворио кад му је
била воља, па је ишао на друго мјесто, или се
примао какога сасвијем другога посла. Као што је
ово овако било од прије у Србији тако је и данас
у Босни и Херцеговини и по свему народу
нашему под владом турском, а слабо је боље и у
Црној Гори и у Далмацији и у Хрватској. За

eTwinning Реч по реч - наш мали Рјечник

25

владања Црнога Ђорђија у Србији биле су
постављене школе готово по свима варошима и
градовима, а и по гдјекојим селима. У Биограду
осим мале двије школе (једна за варошку дјецу
друга за турску која су се била крстила) била је
велика школа, какове Срби до онда нигдје нијесу
имали. Она је постала 1808. године; у њој је први
учитељ био покојни Иван Југовић (или Јован
Савић), послије њега Миљко Радоњић, Лазар
Воиновић, Глиша (не знам како се звао) и Симо
Милутиновић. У велику су школу примали само
момчад која су већ знала чатити и помало
писати, па су ондје учила на српском језику
историју свију народа од постања свијета до
данас, географију цијелог свијета и статистику
свију држава, права (чини ми се и Римска), нешто
мало на физике, начин како се пишу писма
(свакојака), рачун, Њемачки језик и
„наравоучителна преподаванија“. За те све науке
била су три учитеља и раздијељене су биле на
три године. Са владом Црнога Ђорђија пропала
је 1813. године и ова школа и учење књиге било

eTwinning Реч по реч - наш мали Рјечник

26

се повратило са свијем на старо. С почетком
владе Милоша Обреновића 1815. године почеле
су се школе у земљи опет множити и подизати
тако да сад које по селима које по варошима има
близу 300 малијех школа, осим овијех у Шапцу, у
Крагујевцу и у Неготину полугимназија, у
Биограду гимназија, лицеум и трговачка и
војничка школа и богословија. Трошак на мале
школе и учитеље плаћају општине, а на велике
сав народ. За мале школе штампане су којекаке
школске књиге, али су међу њима још једнако
часловац и псалтир најглавније, и по њима се
показује колико је дијете научило или шта учи,
н.п. кад које запита: „шта учиш?― оно одговори:
„часловац― или „псалтир― или „буквар―. У
Сријему, у Бачкој и у Банату још одавно имају
школе, не само по варошима него готово у
свакоме селу, и учитељима свуда плаћају
општине; али не само што су у њима часловац и
псалтир главне науке, него и друге поред њих
наштампане школске књиге тако су рђаве,
особито што се језика тиче, да се не ваља чудити

eTwinning Реч по реч - наш мали Рјечник

27

што књижевници наши свога матерњега језика
не знаду и што су га за ово сто година овако
искварили, него ваља хвалити Бога што је мало
људи у школе ишло те није још много горе
постало. У Карловцима је још одавно била
богословија, а прије неколико година постала је и
у другијем гдјекојијем епархијама, али се у тијем
школама уче науке на данашњему славенском
језику како који учитељ зна. Године 1810. постала
је у Сентандреји школа за учитеље, која је после
пренесена у Сомбор; у овој се школи науке уче
тобоже Српски, опет како који учитељ зна; али
ово све још очекује правога уредника и
управитеља. У царству Аустријскоме за сад је
најбоља Српска школа у Трсту, и то је хвала и
дика њезиноме учитељу Димитрију
Владисављевићу.

eTwinning Реч по реч - наш мали Рјечник

28

САДРЖАЈ стр.

Бадњаци ……………………………………………………………………………… 2
2
Бајалице ……………………………………………………………………………… 2
3
Божић ……………………………………………………………………………… 3
4
Васкрсеније ……………………………………………………………………………… 4
5
Задужбина ………………………………………………………………………………
5
Виле ……………………………………………………………………………… 6
6
Врзино коло……………………………………………………………………………… 6
7
Голи син ……………………………………………………………………………… 7
8
Господар ……………………………………………………………………………… 9
10
Двери ……………………………………………………………………………… 10
11
Двориште ……………………………………………………………………………… 11
12
Дечани ………………………………………………………………………………

Додоле ………………………………………………………………………………

Задужбина ………………………………………………………………………………

Змај Огњени Вук ………………………………………………………………………

Ивањдан ………………………………………………………………………………

Јањичар ………………………………………………………………………………

Клинчорба ………………………………………………………………………………

Колач ………………………………………………………………………………

Корњача ………………………………………………………………………………

Крчма ………………………………………………………………………………

eTwinning Реч по реч - наш мали Рјечник

29

Молитвена чаша ……………………………………………………………………… 12

Мора ……………………………………………………………………………… 13

Пандур ……………………………………………………………………………… 14

Пириватра ……………………………………………………………………………… 15

Побратим ……………………………………………………………………………… 16

Покладе ……………………………………………………………………………… 17

Расковник ……………………………………………………………………………… 17

Седефлија ……………………………………………………………………………… 17

Селиште ……………………………………………………………………………… 17

Спахија ……………………………………………………………………………… 18

Срез ……………………………………………………………………………… 18

Старјешина ……………………………………………………………………………… 19

Тројан ……………………………………………………………………………… 19

Ујам ……………………………………………………………………………… 20

Читлук ……………………………………………………………………………… 20

Читлуксахибија……………………………………………………………………….. 21

Чесница ……………………………………………………………………………… 21

Чимбур ……………………………………………………………………………… 21

Шегрт ……………………………………………………………………………… 22

Школа ……………………………………………………………………………… 22-27

Садржај ……………………………………………………………………………… 28-29

eTwinning Реч по реч - наш мали Рјечник

30

eTwinning пројекат „Реч по реч – наш мали Рјечник“
200 година Вуковог Српског рјечника
1818-2018

Учесници:
ОШ „Јован Дучић“ Београд
Допунска школа на српском језику – Аргау (Швајцарска)
ОШ „13. октобар“ Ћуприја
ОШ „Петефи бригада“ Кула

ОШ „Иса Бајић“ Кула

2018/2019

eTwinning Реч по реч - наш мали Рјечник