Džoe Moler Kolonci

Žiku Ćuneta kako sa onim rancem na leđima, u dugom kaputu, zauvek
odlazi, a gde, to nismo znali niti smo razumeli. Đoletov mali šporet
brektao je goreći suvo drvo i pruće, a soba se sve više ispunjavala
nekom prijatnom toplom tugom, koja je mirisala na tamjan i na
rastanak, rastanak zauvek. Napolju je padao sneg i pokrivao naše
tragove u dvorištu, a vetar bi s vremena na vreme Ijuto fijuknuo kao
da tera teške snežne saonice po niskim krovovima otežalim od belog
prekrivača.

Pođosmo kući bez reči, ne pozdravivši se sa Đoletom
pesnikom, koji je zaspao umoran, tužan i pijan. Glavča je išao prvi, a
Mita poslednji, polako i nemo probijajući se kroz dubok sneg,
zamišljeni i tužni, kao da smo, i ne znajući, odavali poštu Žiki Ćunetu.

49

I

Raja golubar

Raja golubar bio mi je drugar. U košulji ili majici uvek je
imao po nekog goluba, koji se tu nalazio čak i dok je igrao loptu na
poljančetu ispred fabrike. Juri Raja, šutira, dribla, skače, a kad ga
neko saplete, leti prema zcmlji i, dok polako zariva nos u zelenu
travu punu guščjih govana, iz košulje mu izleće golub spasavajući
svoju pernatu glavu. I u bioskop je išao sa golubom.

A taj golub bakarlija bio je povređen, sav raščerupan
verovatno oštrim i šiljatim kljunom nekog kopca, i Raja ga nađe i
odnegova strpljivo i sa Ijubavlju koju samo golubari imaju prema
svojim krilatim drugarima.

"Što stalno nosiš sa sobom tog ranjenog bakarliju?", upitao
sam ga jednom.

"Slušaj, Džo, bolestan i ranjen golub treba da bude na
toplom i mračnom mestu, a u mojoj je košulji baš takva atmosfera.
Čim mu zarastu rane i poraste perje, puštam ga na slobodu, a dotle
je unutra". Tu on otvori košulju i pokaza mi lepog bakarhju koji je
strpljivo čekao da mu rane zacelc i poleti u nebo.

Dani su prolazili, a golub bi s vremena na vreme izvirio
između raznobojne dugmadi ili iz iscepanog dela košulje mog druga
Raje golubara i ponekad i prhnuo krilima, dajući svom "doktoru"
znak da se brzo oporavlja.

Jednom smo zajedno otišli u bioskop. Zavalili se Raja i ja
u poslednji red i gledamo neki kaubojski film.

"Ovaj sam film gledao pet puta", kaže mi Raja, čija je tetka
Mira pregledavala karte na ulazu u bioskopsku salu. "Pogledaću ga
još jednom da tebi pravim društvo".

Ja se zagledao u veliko sinemaskop-platno i pratim kako
Kirk Daglas sređuje bandu zajebanih krvoločnih

50

razbojnika, a Raja drema pored mene. Ali kad poče pucnjava i
obračun kauboja, a zvuk metaka raspršta se svuda po sali, onaj se
golub u Rajinoj košulji uplaši i izlete van. Leteo je po sali dok su se
Ijudi smejali i zviždali mu. Kino-operater čika Cajlaz upali svetlo i
prekinu film kad je bilo najinteresantnije, a moj probuđeni sanjivi
drug dade se u hvatanje goluba. Jedva ga je uhvatio i strpao u košulju,
te napustismo bioskopsku salu punu Ijutih i nezadovoljnih gledalaca.
Na velikom novom sinemaskop-platnu ostalo je zeleno-belo govno
Rajinog goluba bakarlije, koje će dugo posle toga podsećati
Paraćince na ovaj veseo i nesvakidašnji slučaj.

Bakarlija se ubrzo nakon tog događaja pridružio nekom jatu, a
Raja i ja smo na pijaci kupili jednog belog goluba pismonošu i
nameravali da po njemu pošaljemo Ijubavno pismo Marini Ciraković,
ćerki poslovođe prodavnice Kluz, u koju smo obojica bili ludo
zaljubljeni.

Eto, toliko o Raji, golubima, Ijubavi...

51

Како sam postao Džo

Konačno se setih kako sam dobio nadimak DŽO! Mislio
sam da je kroz igru, ali nije.

U vreme kada sam bio prvi razred, tamo u onoj maloj
osnovnoj školi pored fabrike, mnogo sam toga stekao i naučio.
Ponekad mislim da sam tada naučio najvažnije stvari koje su mi
mnogo značile kasnije u životu, a stek’o sam i puno drugova,
drugarica, učitelja Drenovaka, mnogo uspomena i to ime koje, eto,
kao nadimak nosim svuda sa sobom od tih vremena. A ovako se to
desilo...

Svake subote u školi imali smo časove pevanja. Ceo dan
samo pevanje. Ej, ceo dan, to jest od osam ujutru do dva po podne
pevali smo pesme. U početku nam je te časove držala učiteljica,
kojoj sam zaboravio ime, mishm da se zvala Ružica, i ona nas je
tog dana, kad smo imali pevanje, stalno terala da pevamo neku
pesmicu čiji naslov ne znam, ali išla je otprilike ovako:

Danas jeste subota,
A sutra je nedelja.
Zenićemo medveda,
Uzećemo lisicu,
Kurjakovu sestricu...

Učiteljica Ružica, koja je bogami bila u godinama, slušala
je pesmu i nešto štrikala. Kad bismo završili, ona bi nam rekla:
"Ajd’ sad ponovooooooo!". I mi bismo opet o onom mladoženji
medvedu i mladoj liji, pa dok nam se ne smuči. A njoj, toj našoj
učiteljici nikada nije bilo dosta, da li je volela lisicu, medveda ili
svadbu ili možda ono: "a sutra je

52

nedelja". Možda je htela da je cele subote radujemo tom rečenicom
da je sutra nedelja, pa je uživala slušajući.

Ali, onda dođe Drenovak, odakle - ne znamo. Bio je krut, strog
i ozbiljan pa smo mislili da je sigurno došao iz vojske ili policije, ili ko
zna odakle, ali sigurno ne iz pozorišta ili obdaništa. On nije voleo pesmu
o medvedu i lisici, već isključivo partizanske pesme, tako da je subota
sva treštala od tih tada tako popularnih borbenih pesama.

Jedne subote eto desilo se i to. Trebalo je pevati za ocenu i tako
i bi. Učitelj je po svom običaju sedeo za stolom, perorezom je šarao
vrbov prutić dok bi pogledom prozivao onog ko treba da otpeva.
Naravno, u prvim klupama sedeli su bolji đaci, a mi problematični i loši
u poslednjim. Učitelj prvo pogleda u najboljeg đaka odeljenja Anđelku
Marčetić, koja je sedela u prvoj klupi, imala uvek dve lepe velike, bele
ili crvene mašne, belu bluzu i plisiranu teget suknju, besprekorno čiste
sandale i bele dokolenice. Anđelka ustade i poče:

"Druže Tito, Ijubičice bela, tebe voli omladina cela...". Uča
delje onaj prut i zadovoljno se smeška, a zatim pogleda u Anđelku, što
je značilo "dosta" i glasno reče:

"Čista petica".
Onda bi on pogled’o sledećeg, pa sledećeg, i svi su ređali
petice, a pala bi i po koja četvorka. Dođe red i do nas iz zadnjih klupa.
Mita Čvarak ustao je na učiteljev pogled i počeo:
"Na Kozari grob do groba, traži majka sina svoga...", uplašio se
Mita pa cvili i žuri, kao da se radi o nečemu veselom. Učitelj ga pogleda
strogo i procedi:
"Dvojka".
Bane Glavča, sledeći na redu, koji je bio bariton, sav zbunjen i
uplašen poče da škripi u mešavini tenora i baritona i nekog cviljenja,
koje nije ličilo ni na šta.
"Kraj Sutjeske, ’ladne vode, barjak časti i slobode..."
"Dvojka", reče strogo učitelj i pogleda u mene.

53

Nisam znao šta da pevam. Sve pesme koje sam znao neko
jc već pevao, a ponavljanja nije smelo biti. Razmišljao sam, ali ništa
mi nije padalo na pamet. Učitelj me poglcda još jednom, videlo se
da gubi strpljenje i da mu nije do čekanja. Još koji minut do kraja
časa. U stvari, kraj poslednjeg časa, a ja nijedne pesme da se setim!
Učitelj polako ustade i lupi onim štapom po stolu:

"Počinji!", ličio mi je na nekog artiljerijskog poručnika,
koji je negde tamo, na bojnom polju, naredivao: pali!, pa se još više
zbunih. On još jednom, sada žešće, lupi onim štapićem, i to u moju
klupu, i dreknu:

"Počinji sada!!!"
Gotovo je, pomislih, ne samo da će biti kec nego će izgleda
ovaj štap da mi oboji uši u crveno. Zato je bilo bolje da počnem, pa
bilo šta. Tada je na radiju bila popularna neka >esma i, kako mi ona
odnekud pade na pamet, ja bez azmišljanja počeh više da vičem
ncgo da pevam:
ZNAŠ LI, DŽO, ŠTA JE TO DŽAMBOLAJA?
DŽAMBOLAJA, SOHIS PAJA, MOKASINA...
Pa zatim, gledajući učiteljev zaprepašćen i iznenađen izraz
na licu, malo smanjih ton, ali nastavih:
ZNAŠ LI, DŽO, ŠTA JE TO DŽAMBOLAJAAA-
ААААААА!!!
Učitelj me je posmatrao, a onda se malo odmače kao da je
hteo da me bolje vidi izdaleka, pa reče:
"Baš si ti neki Džo, znaš? Baš si ti neki Džo!"
Ja sam se pitao po kojem će uvu onaj šareni štapić da me
opauči, ali učitelj me je gledao nekako zamišljeno, kao da je samo
Bog znao o čemu je razmišljao.
"Da, da, ti si baš jedan Džo, pravi Džo. Znaš li ti, Džo, šta
si ti meni?"
"Ne znam", rekoh srećan što me još nije opaučio onim
štapom, u koji sam sve vreme gledao. Ne znam na šta sam mu ličio,
ali još manje sam znao zašto sam ja sad odjednom neki Džo i šta
sam ja to njemu...

54

"Ti si, Džo, moja muka! Je Г znaš sada, a?"
"Znam, učitelju. Ja sam Džo, vaša muka".
Onda mi on priđe i uradi ono što sam najmanje očekivao:
zagrlio me je onako kruto, kao što to čine strogi Ijudi i oni manje vični
nekom izlivu nežnosti, a drugom rukom pomilova me po kosi. Prvi put
osetio sam da učitelj miriše na nešto što je bilo mešavina duvana i nekog
lepog i prijatnog mirisa. Baš mi je nekako godio i prijao taj njegov
zagrljaj, iako sam to najmanje očekivao, ali osetih se za trenutak
sigurnim, skrivenim i zaštićenim tu pored mog strogog učitelja
Drenovaka.
"Ti si, Džo, moja muka", ponovi on još jednom, a jedva
primetni osmeh zaigra mu na licu.
Baš se ovo dobro završilo, pomislih, sad samo još zvono da
zazvoni i spašen sam. Šta ću da dobijem iz pevanja nije mi bilo važno,
znao sam da mi neće pokvariti prosek, u to sam bio siguran.
U tom zazvoni zvono i svi jurnuše napolje.
"Hej, DŽO! kaman", viknu me moj drug Mita Čvarak i ja
jurnuh napolje...
Tako ja postah Džo...

55

Мој učitelj

Kad god treba nešto da napišem, pa uđem u duel sa
gramatikom i interpunkcijom, ponovo se setim mog školovanja i,
naravno, mog strogog učitelja Drenovaka. Taj se nikada nije
smejao, ozbiljan kao da je bio direktor neke pogrebne firme, i strog,
previše strog za naše vesele i ’plašljive dečje dušice. Ponekad bi se
on i nasmejao, ali nekako preteći, da se prepadneš, da se ukenjaš od
straha, ne šalim se! A kad je bio Ijut, onda su oni najplašlji viji
obično punili i mokrili gaće u isto vreme.

Prilazi on jednom meni, tako, za vreme časa srpskog jezika
i kaže, vukući me blago za kosu, onako ovlaš, ne toliko da zaboli
koliko da me podigne iz sedećeg položaja.

"Kaži ti meni, stočice bez repa", a voleo je tako da kaže, i
to samo nama muškarcima - stočice bez repa - iako nam je onaj
repić napred uveliko rastao i počinjao neprimetno da rutavi, ali to
nije važno, neću o tome, hteo sam malo o gramatici, o tim mojim
davnim lekcijama pisanja. Dakle, pita on mene: "Kaži ti meni, kojeg
je roda imenica car Dušan?".

Ha-ha, mislim se ja, znam da je car Dušan muško, ali mora
da je neki štos u pitanju, ne bi on meni postavio tako lako pitanje,
pa opalim ko iz topa:

"Car Dušan je imenica ženskog roda".
Pljas! Šamar levom rukom u desno uvo. Slušam ja zvona i
ćutim, mislim se šta li će tek da bude sledeće pitanje. A učitelj, sav
zelen od Ijutnje, raspali:
"Zar ti hoćeš da od našeg najvećeg cara napraviš caricu
Dušanku, je li, neznalice nijedna?! Dobićeš ti keca, ne samo iz
srpskog nego i iz istorije". Htedoh ja da se bunim i objasnim da na
času srpskog mogu da dobijem samo jednog

56

кеса, i to iz srpskog, ali odustah.
"A sada, drugo pitanje za tebe, stočice bez repa", nastavi on.

"Kog je roda imenica mačka, a?"
Pokvarenjak stari, mislio sam, onim lakim pitanjem navukao

me je na tanak led, a sad mi konačno postavlja teško pitanje, ono prvo
je bilo samo mamac, a ova mačka je zamka.

"Mačkaje muškog roda", lupim ja, a i on lupi mene, ovog puta
u onaj drugi obraz i ono drugo uvo. Sada sam bio simetričan, oba uva i
oba obraza bila su mi crvena. U tom zazvoni zvono i svi jurnuše napolje,
a moji drugari Mita- Čvarak, Mika Ćora i Bane Glavča zastaše pred
vratima i prezrivo me pogledaše. Nisu mogli da mi oproste ono za cara
Dušana Silnog, ali šta sam mogao! Da je bio zaista neka imenica
muškog roda, zar bi dozvolio da ga onako naivno otruju, bar tako
istorija kaže. Ostao sam sam u učionici da stojim i gledam negde u pod,
sa crvenim ušima i pramenom kose podignutim uvis. Moj učitelj je,
paleći cigaretu, gledao bez ikakvog izraza na licu u mene i reče tiho,
kao za sebe:

"Neće ništa biti od tebe, Džo".
Baš me briga, mislio sam ja tada, važno je da se oni moji
drugari razljute, zaborave na ovog cara Dušana i da nastavimo naše
druženje i igre, a i ima li ičeg lepšeg od toga? To me je brinulo dok su
mi tople uši zvonile, a o kečevima nisam ni mislio.

P.S. Drenovak je odavno na nebu, verovatno gleda i čita sve
ovo, i možda se smeje i raduje, a možda i zaplače od sreće, ko bi ga
znao.

57

Anđelka

Anđelka Marčetić iz osnovne škole Đura Jakšić lepo je
pisala, a ja skoro da nisam ni pisao. Jednostavno, mogao sam sve
da kažem jednom rečenicom i, naravno, dobijao sam jedinice. A
ona je nekako pisala pesničkim stilom, gramatički tačno, tečno i
slikovito, pa je često pominjala i mesec i zvezde, pa uzdasi, pa ovo
pa ono, i šta ti ja znam, sve nešto tako sladunjavo i otužno. A moj
učitelj Drenovak, visok k’o bor, strog i neumoljiv, obožavao je
Anđelku Marčetić, ne zato što joj je tata bio direktor fabrike i
narodni poslanik, i ko zna šta još, a bio je mnogo toga, teško da je
to mogla da shvati moja dečačka mašta. Znači, učitelj je cenio nju,
i više od toga, obožavao ju je i stalno bi govorio:

"A sada će nam naša Anđelka pročitati svoj pismeni
zadatak na temu 'Zašto volim mog tatu', a vi, magarci nijedni, stoko
bez repa, slušajte i pamtite kako se piše pismeni iz srpskog jezika,
vi nepismene male lopuže".

I obično bi tada zavladao tajac, a Anđelka Marčetić počela
bi onako nadahnuto i kao pravi pisac tečno, i gramatički, i slikovito,
da ga tupi da ti se smuči. Te moj tata je najlepši na svetu jer je nosio
Titovu štafetu, te on je vredan i voli me, priča mi priče i dugo me,
dugo gleda svojim divnim očima boje kestena, zabrinuto i sa
Ijubavlju u isto vreme... a u njegovim velikim grudima kuca jedno
toplo srce za mene i za moju sestru i mamu... A mi slušamo,
nemamo gde, jebi ga, učitelj je uvek imao jedan veliki štap i jedan
perorez, i slušajući zaneseno Anđelkinu priču rezbario je onaj prut
i uživao, smeškajući se zadovoljno. Mi smo se pravili da smo
oduševljeni pričom svaki put kad bi učitelj digao pogled sa onog
jebenog vrbovog štapa, a čim bi se on vratio slušanju i rezbarenju,
mi smo se podrugljivo smeškali

58

Anđelki i očima podignutim uvis, zevanjem i sličnim načinima
pokazivali našu dosadu i nezainteresovanost.

"A sada, pošto nam je Anđelka ovako lepo pročitala svoj divni
književni sastav i dobila pet plus, da vidim ja vas koji ste dobili jedinice,
dignite ruke!", zapovedio bi strogo učitelj.

Uglavnom moji drugari Mita, Glavča, Slinča, Cora, Žika i ja
dignemo dva prsta, šta da se radi, kečevi k’o vrata, a napisali smo
solidne zadatke, dve-tri rečenice, nikada više, šta ima tu da se priča. Ja
napisao: "Nemam tatu, poginuo u ratu.", Mita piše: "Tata me bije k’o
idiota, kako da ga volim?"; i ostali dečaci izražavali su se slično. A naš
uča gleda nas onakve sa podignutim rukama, jer ne smemo da spustimo
ruke dok nam on ne kaže.

"Pa dobro, stoko bez repa, je Г se tako piše?! Pružite ruke, ruke
napred, svakome po deset packi".

Jebem ti, što sam mrzeo te štapove od vrbe, i to rezbarene,
sanjao sam ih godinama i budio se u pola noći, a ruke su mi od tih packi
bile tako naduvene da nisam mogao tri dana da izvadim patku i
normalno pišam kao i svaki klinac. Tako poluupišani išli bismo moji
drugari i ja do sledećeg pismenog zadatka, pa onda ponovo.

Eto zašto nisam voleo te odlikaše, što pišu odlično pismene
zadatke i dobijaju pet plus. Kako da ih voliš onako naduvenih šaka,
utrnulih od packi, i upišanih pantalona koje se suše na vetru i štipaju...
Ali, šta da se radi, svako vreme ima svoje breme, a mi klinci nosili smo
naše kako smo znali i umeli. Dobijali smo packe, vukli su nas za uši i
davali nam kečeve, ali mi smo po ceo dan igrali loptu, išli na reku da se
kupamo ili lovimo ribu i marljivo skupljali svaku paru od kusura za
bioskop. A Anđelka i ostali petičari sedeli su u kući i učili. Ako bi
ponovo trebalo da biram, izabrao bih ono prvo, ne bih se nimalo mislio.
Jeste da boli, ali i prija.

59

Buki

Uz naš kokošinjac izrasla bila neka velika travuljina i ko
bi ga znao šta je sve u njoj bilo sakriveno. Jedna kornjača se tu
udomila, izgubljena nanula gospođe debele Nate, nož skakavac
Save Robijaša što mu je ispao dok je pokušavao da nasilno poljubi
debelu Natu u mraku, kad su išli puteljkom koji je vodio pored mog
kokošinjca preko pruge. Zatim, u toj travi sa bockama, koprivom i
nekim kiselim drvetom naselilo se jedno kuče koje smo nazvali
Buki. Mita Čvarak pričao je da je kuče ispalo iz kutije za cipele
pune tek rođenih štenaca, koju je nosio pijani Sima krojač prema
reci i tu mu taj srećni Buki ispadne i zabije se uplašen i vlažan od
onih muka radanja. Čim je pao, pogledao je u nebo i video mesec.
Pitao se šta li je to što visi odozgo i umoran i prestravljen zaspao u
travi.

Kokoškama smo bacali sve i svašta: koru hleba, zrno
pšenice ili kukuruza, stari kačamak i poparu od prekjuče i slične
ostatke hrane. Nešto je doletelo i do Bukija, koji je tražio majčinu
sisu, ali vraga - nema! Nekoliko je dana sisao i pritom mislio kako
je život lep, mleko kučke Zorke toplo i slatko, a u napuštenoj štali
Sime krojača slama čista i žuta kao šareno majčino uvo. Šta je bilo
sa kučićima iz kutije, da li je još neko palo na putu za reku ili su
potonuli u viru blizu plaže Mali jaz - niko nije znao. Nije znao ni
Sima, bacio je kutiju i otišao u obližnji žbun da piša posle duge i
obilne pijanke. Kad je napuštao avliju, zatvorio je vrata za sobom,
a kučka Zorka je, kako to obično biva, tužno gledala za njim.

Mita i ja prvi smo primetili štene, dali mu ime Buki i doneli
mu mleko u jednoj praznoj kutiji od jetrene paštete. Buki je sve to
polizao i molećivim pogledom tražio još.

"Ја imam samo kiselo mleko u zemljanom grnetu", rekoh i
pođoh da donesem. Dali smo mu i kiselo mleko, ali Buki liznu i odusta.

"Ješće kad ogladni", reče Mita i zajedno otrčasmo da igramo
loptu. Sutradan pred veče setismo se Bukija i dotrčasmo da vidimo da
li je još uvek živ. Buki je ležao pored one limene konzerve, sada
potpuno prazne, i čekao valjda nas. Ponovo mleko, neki stari sir i jedno
parče hleba i masti. Buki je gledao sve to i započeo sa mlekom. I
narednog dana u velikoj travi iza mog kokošinjca čekao je gladni Buki,
a mi smo mu redovno donosili hranu. Jednom, dok smo na poljani jurili
za loptom, na igralište utrča kuče prateći čas mene, čas Mitu Ćvarka.

"Buki", viknu Mita, "to je naš Buki! Porastao psić, gledaj kako
trči!"

I eto tako je to počelo. Od tada u naredne četiri godine kad god
bismo moj drug Mita Čvarak i ja išli u školu, i po lepom vremenu i po
snežnoj vejavici, pratio nas je Buki. Toliko smo navikli na njega da ga
nismo ni primećivali. On bi se motao oko škole, deca bi mu bacala kifle,
paštetu i poneko kuvano jaje, i tako su ga upoznali svi. Čikica u školi
zadužen za čistoću i red zvao ga je Buki Kolonac jer je živeo u fabričkoj
koloniji u jednom sanduku postavljenom iza mog kokošinjca.

Godine su prolazile i mi smo završavali četvrti razred. Buki je
uvek bio tu negde i ako bi nas pri povratku kući saletelo neko kuče, on
bi nas štitio, oterao psa i onako ponosno, kao da je završio dobar posao,
išao za nama gledajući nas i očekujući pohvalu.

Ali nažalost, jednog ga dana nije više bilo. Zakasnili smo
poslednjeg dana u školu. Okretali smo se i čudili što nas Buki ne prati,
gde je, da nije bolestan ili ga neki kamion udario. Posle škole svi smo
otišli do kutije iza kokošinjca, ali Bukija nije bilo. Tražili smo ga i po
bockama oko Matejićeve šupe i kod starog obdaništa, čak smo išli i do
reke da vidimo

61

da nije bolestan i iscrpljen otišao u vrbake da ugine van naših očiju.
Nismo ga našli.

Došlo je dugo leto i svi smo bili tužni zbog Bukijevog
nestanka. Znali smo da ga nikada više ncćemo videti i svima nama
iz kolonije polazak u školu na jcsen bez vernog pratioca psa Bukija
teško će pasti.

62

Predavanje

Kad smo već kod sećanja, setih se jednog lepog školskog dana
iz vremena kratkih pantalona, krastavih laktova i kolena i prvih
saznanja da se deca zaista prave u krevetu, a ne donose ih rode. Da vam
iskreno kažem, ja sam u prvom osnovne još uvek sumnjao u to jer su
mi suviše ozbiljno izgledali i moji susedi i rođaci, a i učitelj i učiteljica,
i nisam mogao da ih zamislim u tim radnim pozama pravljenja dece.

Dakle, jednog dana u školu je došao neki lekar koji je trebalo
da nas uputi u važnost održavanja higijene i u ostale stvari vezanc za
zdravlje i reprodukciju. Mi prvenci u prvim redovima, drugenci iza nas,
a zatim oni iz trećeg i četvrtog razreda.

Taj doktor je pričao, pričao i pokazivao štapićem na neku sliku
sa čovečjim telom na tabli i razglabao medicinu do smučivanja.

"Treba prati ruke posle odlaska u klozet, a takođe treba seći
nokte makazicama i na rukama i na nogama. Kada pada sneg i kada je
hladno, treba staviti šal i ne udisati hladan ili prljav vazduh jer tako
može da se putem disajnih organa unese klica u telo i eto ti bolesti i
kašija..."

"Kaži mi ti, bato", reče on i dodirnu mi nos onim prutom kojim
je lupao sliku sa čovečjim telom na tabli. "Dakle, kaži mi ti, što stalno
zevaš levo i desno, koje sve organe imamo na čovečjem telu?" Ja ćutim,
čekam da skloni onaj prut sa mog nosa i da mi neko od mojih drugara
šapne te organe pa da ja to ovom doktoru kažem, iako on to zna. Svi
ćute ko zaliveni. Marina Ciraković, glavni petičar u prvom dva, šapnu
mi:

"Organ za disanje".

63

Eh, jebi ga, ba§ sam bio zbunjen i jedva da sam je čuo §ta
je rekla, jer se ona verovatno plašila da je doktor ne opauči onim
prutom pa je šaputala.

"Organi za sisanjel", viknem ja kao da sam se setio vrlo
važne stvari.

Ufff... jebem ti, cela sala za fiskulturu orila se od smeha.
Čak se i doktor smejao, a moj uča gledao me je strogo i preteći.

"Dobro, ajde jo§ jedan organ", reče doktor kome sve
odjednom posta zanimljivo. Ja gledam u Marinu, ali ona ćuti. Ćuti
i Anđelka Marčetić, i Bane Glavča. Mita ncšto pomera usta kao da
mi šapuće, ali ja ga ne čujem. On poku§ava ponovo i ja jedva čuh
- organi za varenje. Brže-bolje da ne zaboravim, ja opalim jasno i
glasno:

"Organi za parenje!"
Opet se čitava gomila đaka smeje, još žešće, naročito
trećenci i četvrtenci, kao, njima to najsmcšnije. Onaj doktor
takođe, trese se od smeha, a moj uča se, valjda od stida, negde
izgubio. Bio sam zbunjen, crven i postiđen. Miti pokazujem
pesnicu i jedva čekam da se cela ova komedija završi. Đole
Ciganin, domar i čistač, toliko se tresao od smeha da je školsko
zvono, koje je držao u ruci, počelo da zvoni. Postiđen, istrčao sam
napolje i sakrio se u obore iza škole.
Kasnije su me četvrtenci i trećenci zezali i dovikivali: "Ej,
Džo! Pokaži nam tvoj organ za parenje!". Ja sam im psovao sve po
spisku i gađao ih kamenjem, a oni se podrugljivo smejali i kasnije
mi udarali čvrge. Posle, kad god je bilo neko predavanje u
fiskulturnoj sali, ja sam stajao u poslednjem redu i krio se iza
čupave glave Baneta Glavče ili iza neke lepe i velike mašne od
svile...

64

Pismo Gariju Kuperu

U jednom starom koferu, spremajući se na put, nađoh jednu
razglednicu. Staru, već požutelu i začudo sačuvanu toliko dugo.
Decenijama. Bila je to razglednica koju sam napisao Gariju Kuperu.

U stvari, šta se desilo...
Moji drugovi iz detinjstva Mita, Mika, Glavča, Slinča i ja pisali
smo kao klinci pisma holivudskim filmskim glumcima tražeći sliku i
autogram. Ja sam tog davnog proleća dobio od Mite Cvarka, mog druga
iz II/3 razreda, adresu poznatog glumca vestern filmova Garija Kupera.
Uuuuuu, sanjam ja danima i zamišljam kako Gari snima neki kaubojski
film, u pauzi uzme iz džepa, tu gde mu je obarač pištolja sa koltom, moju
razglednicu pa pošto malo gurne pištolj u stranu, podigne levu obrvu i
napravi onu njegovu kaubojsku grimasu. Izvadi onu moju razglednicu,
čita, pije viski sa sodom i smeška se. He-he-he, drhtao sam od sreće pri
samoj pomisli da se to dešava tamo u dalekom Holivudu i da slavni Gari
Kuper čita kartu jednog pomoravskog klinje sa bosim i prljavim
nogama. Nema veze, otkud on zna da ja nisam prao noge nedelju dana i
da imam tri keca. To za Holivud i za Garija nije važno.
Celog leta i jeseni zamišljao sam tu scenu kako slavni glumac
čita moju razglednicu, a zatim vadi svoju sliku iz džepa košulje i na njoj
piše: "Hej, Džo, šta čekaš? Holivud je spreman. Porasti još koji inč i da
te vidim ovde. Nemoj večito da tražiš neke izgovore!". Zatim se ponovo
smeška, pali cigaretu, i dopisuje poslednje reči: "Puno pozdrava. Tvoj
Gari Kuper". Jednom su mi, dok sam tako maštao, pošle suze radosnice
toliko tople da su se pušile kao pištolj sa koltom

65

pošto је izbacio mctak.
Jednog dana, kada su mećave i vejavice već počele da

menjaju lice našeg malog grada, dobijem odgovor; zapravo, nije to
bio pravi odgovor. Pismo se vratilo jer adresa nije bila prava.
Nisam znao šta da radim: da li da se Ijutim ili bijem Mitu Cvarka,
da tražim negde drugde adresu ili da zajebem celu stvar? Bilo mi
je samo žao mog sanjarenja i zamisljanja starog, dobrog Garija
kako čita razglednicu jednog prašnjavog klinje punog mašte, tamo
iz nekog Pomoravlja. A Holivud je čekao, čekao, čekao na mene
bre!!! Ja u međuvremenu klopam mas’ i ’leba i ukradene jagode, i
u ogledalu mog predsoblja posmatram koliko sam porastao.

Jednom kod nas u kuću naišao otpravnik vozova Sima
Živac. Prvo što sam ga pitao dok je pio kafu i Ijutu prepečenicu
bilo je:

"Čika Simo, kad ide voz za Holivud?"
Jebi ga, bio sam mali i američki filmovi činili su svoje. Pa,
slušaj, imao sam pravo da maštam, što da ne, ali ove današnje
zvezde su pičkin dim u poređenju sa onima nekad... razumeš?
Mnogima ne znam ni ime. Nema više ni Garija, ni Merlin, ni Berta
Lankestera. A i ja sam sc promenio. Ne idem više bos i perem noge
skoro tri puta nedeljno, onako, dok se tuširam.
Hajd’ laku noć.

66

Pljačka bioskopa

4

Sedeo sam u tom groznom zatvoru severno od Cikaga i gledao
kako kiša pada, hiadna i tužna, jesenja. Čini mi se da prodire kroz debele
zidove i da se polako uviači u moje već hladne kosti i sigurno ide prema
srcu, već otupelom od monotonih zatvorskih svakodnevica. Šta da se
kaže? Pravi zatvorski subotnji bluz.

Osećam da će jesen biti teška u ovom prokletom zatvoru, iz
kojeg se kroz prozor osim kiše i nekih bolesnih sutona ništa drugo ne
može videti. Jedini spas je bekstvo u neka sećanja, u uspomene koje su
tu negde, u memoriji. Samo ih treba potražiti. Zatvorski ambijent
podstače me da se setim moje prve krađe - pljačke, da je tako svirepo
nazovem, iako je zapravo bila, kad se sada osvrnem i razmišljam,
obična dečija igra, ali igra koja je, eto, izgledala, pa konačno i bila ništa
drugo nego jedna obična krađa.

Sve je to ličilo na jednu dečačku pustolovinu ili avanturu,
nekako naivnu, "poštenu" i neiskvarenu zlim mislima i namerama.
Uvek sam taj svoj postupak pravdao dečijom naivnošću i siromaštvom
u kome sam rastao i proveo veći deo mladosti. Još jednom, nije tu bilo
ničeg gnusno lošeg, ogavno odvratnog ili podlog, retko da je neko sa
takvim osobinama, recimo, i bio među nama desetogodišnjacima, a
naročito ne u mom tadašnjem društvu. I pre nego što sam ušao u
razdoblje puno avantura i ko zna kakvih doživljaja, koje je život
servirao ispred mene, a ja birao ili odbijao, učinio sam ovo, koje
odvajam po svojoj lepoti i bezazlenosti, nežnosti i Ijupkosti, ukoliko
krađa zaista može biti tako nešto, opisano rečima kojima se opisuje i
veliča samo nešto plemenito, pametno i pošteno.

67

Gledao sam i ja one divne filmove, kao što su "Princ
Valijant", "Robin Hud", "Ajvanho", i kao klinac, sav drhteći od
uzbuđenja, buljio u sinemaskop-platno, tek postavljeno u mom
gradu, i uživao u viteškim osobinama i hrabrosti tih vitezova
Okruglog stola. Divio sam im se, ali sam znao da te osobine ne
cvetaju u grudima mališana moga uzrasta, koji rastu u siromašnoj
fabričkoj koloniji, željni svega i svačega, a naročito zabave i
filmova, koji su u to vreme, u stvari, bili omiljena razonoda.
Ponekad, ponesen filmom, zamišljah sebe kao viteza lutalicu,
viteza na belom konju, snažnog i poštenog, koji ide svetom čineći
plemenita dela. Pritom, nisam mislio nijednim delićem svoje
dečačke, neiskvarene pameti da ću postati ne vitez lutalica već
običan lutalica. Da, baš tako... običan lutalica koji, eto, nije nimalo
ličio na te filmske poštenjačine i heroje, a i život nije bio kao na
filmu, tešio sam se i pravdao kad god bih o tome razmišljao.

Svi moji drugari iz ranih godina voleli su filmove i to nam
je bila jedna od retkih zabava o kojoj smo sanjali. Ali, naše mame
i tate ne samo da nisu imali naročito razumevanje za tu našu
zaljubljenost u veliko platno nego, kubureći sa novčanim
problemima, nisu mogli da hrane tu našu nezasitu dečiju strast, a
nije im ni padalo na pamet da nam toliko ugađaju. Sećam se dobro,
kao da je juče bilo, da se emitovala neka serija filmova, i to
kaubojskih, sa Garijem Kuperom, Kirkom Daglasom, Odijem
Marfijem, Bertom Lankestrom... Desetak najboljih vestern
filmova, a niko od nas klinaca nije imao prebijenu paru. Sta sad? -
mislili smo mi, a mi smo bili: Bane Glavča, Mita Cvarak, Dule,
Džine, Zoki, Loh i ja. Šta sad? Pomišljali smo na sve, ali ništa što
bi rešilo taj naš "filmski problem", koji nam nije dozvoljavao ni da
spavamo mirno.

Jedne večeri, sedeći na poljani gde smo obično igrali loptu,
posmatrajući veliko zvezdano nebo, smislili smo plan kako doći do
karata i seriju od deset najboljih vestern filmova odgledati iz
udobnih loža tek renovirane bioskopske

68

sale sa sinemaskop-platnom. Trebalo je, saglasili smo se svi,
opljačkati blagajnu bioskopa i uzeti samo karte, ništa drugo, a na
blanko kartama udarili bismo pečat sa datumima koji je jedan naš
drug uzeo od svoje mame, činovnice pošte, i već smo sebe vidcli u
bioskopu. Iste smo večeri, u holu bioskopa Avala, gde se kupuju
ulaznice, napunili sve rupe za zatvaranje prozora nekim kartonima
kako bismo sutra ujutru lako otvorili te zadnje prozore, uvukli se u
predvorje, a zatim otvorili šalter blagajne i karte bi bile tu, u našim
rukama.

Sutradan rano ujutru, oko pet sati, nas četvorica najhrabrijih već
je bilo pozadi, iza bioskopske zgrade, otvarajući zadnje prozore
bioskopske čekaonice i predvorja, koje smo zakočili da se ne mogu
zatvoriti kako treba, i već smo bili tamo! Šalterski prozor blagajne brzo
je popustio pod snažnom željom provalnika, zaljubljenih u veliko
platno, i u dva skoka bili smo unutra, u maloj prostoriji blagajne. Tu
pred nama bili su Štosovi bioskopskih karata, hiljade njih, i mi smo ih
gledali oduševljeno, kao da su to sva blaga cara Solomona. I kao što
smo se i dogovorili, uzesmo samo dva štosa, po pedeset karata, znači za
nas desetoricu po deset filmova i ništa više.

Neka sada neko kaže da je to bila krađa, da je to bilo
razbojništvo, da to nije bilo jedno malo zadovoljstvo željnih očiju
maštovitih i hrabrih klinaca, kojima život nije nudio previše tih davnih
šezdesetih godina prohujalog dvadesetog veka. Sa po deset karata u
džepu šetali bismo ulicama pitajući se ima li, zaista, u ovom gradu
nekoga ko je sada srećniji od nas. Za našu tadašnju pravu sreću i
bogatstvo nije ni trebalo mnogo, samo nekoliko bioskopskih karata i
drugari koji neće odati tajnu kako smo do njih došli.

Nismo mogli a da to ne učinimo, nismo mogli da dozvolimo da
ta divna filmska predstava od deset filmova, čitav festival, prođe pored
nas, a da ništa i ne pokušamo. To ne bismo prežalili, a verujem da bismo
svake večeri stajali pred bioskopskom salom i sve one što ulaze
posmatrali sa

69

zavišću, kao Ijude kojima je, eto, život pružio takvu zabavu, takvu
raskoš i zadovoljstvo, a nama...

Svakome od nas bila je to prva "organizovana pljačka",
koje ćemo se sećati doveka, a meni je uz to ostalo još i jedno
prijatno sećanje na prava druženja i prijateljstva, puna odanosti i
iskrenosti, u divnom gradiću moga detinjstva, koji sam napustio i
otišao onim drugim putevima za koje tada nisam ni znao da
postoje, a kojima još uvek tumaram...

70

Bole, kralj pijanaca

"Šta je, bre!!! Šta ste zinuli?! Kog vraga buljite u mene, marš
bre, kuš!!!", vikao je Bole, kralj paraćinskih pijanica. Nikoga nije bilo
u njegovoj blizini, ali on je vikao i svađao se sa izmišljenim nevidljivim
prilikama koje su prolazile pored njega.

Sneg je padao i vetar duvao. Bole se osvrtao i tražio nekoga da
zapali cigaretu. Nigde nikoga, a pijancu se baš pripušilo na uiici, usred
hladnog zimskog dana punog pahulja i mraza. Kaput jc izgubio još
ranije: kad je prolazio pored česme, zakačio je rukav za zamrzlu slavinu
i tu ga je, kao neki višak, i odbacio. Lepi kaput od grombija koji je
mirisao na duvan i još uvek bio topao od kafanskog vazduha ispunjenog
pesmom i razbibrigom.

Negde kod Vladinog dela ulice, koji se zvao po nekom Vladi,
okliznuo se i pao na trotoar, zatim se pridigao i seo na sneg. Tražio je
cigaretu u snegu i, začudo, našao je. Kakav bi to kralj pijanaca bio da je
neki šeprtlja? A jak je taj Bole bio, kao bik. Jednom se kladio sa nekim
došljakom, kojeg je taman obuzeo zagrejani ambijent kafane Zlatno
burence, pa je zubima podigao kafanski sto i kad bi novajlija shvatio sa
kim ima posla, već bi izgubio pola mesečne plate... Držeći cigaretu,
gledao je u nas, dečake koji su se vraćali iz škole.

"Deco, mame vam ga steram, je Г može čika Bole da dobije
vatru? Deco, deco, imate li vatru?!"

Mi se gledamo. Samo su Mita Čvarak i Bane Slinča pušači, a
oni su već prošli pijanog Boleta i, nošeni snažnim i hladnim vetrom,
beže niz ulicu.

"Deco, vatru...", reče Bole još dva-tri puta, i videvši da nas
košava onako sitne obara i mi klizajući se odlazimo,

71

on mahnu rukom za nama i opsova nam nešto, a zatim, oslanjajući se
na stare tarabe, pokuša da ustane. One tarabe, što zbog košave koja je
duvala pravo u njih, što zbog težine pijanca, polomiše se i tresnuše u
baštu kuće Bobana golubara, uz tresku koja se pomeša sa pesmom
ledenog vetra. Bole, sav lelujav, poče da pretura po džepovima i izvadi
nešto iz jednog. Pogleda začuđeno kao da kaže: 'Pazi, otkud ti tu?', i
napravi rukama zavetrinu da upali upaljač. Cigareta se zadimi, a Bole
polako nastavi putem prcma svojoj kući blizu fabrike.

Negde blizu asfaltnog puta koji se odvajao od glavnc
džade i išao prema fabrici, on ponovo pade na neke istrulele tarabe
i njih obori sa sve kapijom. Dok se mučio da ustane, žestoko je
psovao i grdio domaćina kuće što nije napravio novu ogradu, nego
ova stara jedva odoleva vetrovima i pijancima koji tu prolaze.
Povuče dim, izduva ga uvis, pa priđe prozoru koji je gledao na
ulicu. Zakuca snažno.

"Gazdo, gazile te mečke, otišla ti ograda u kurac zajedno
sa kapijom. Mož’ sad da pokupiš ovu trulež za potpalu. Ćuješ bre?
Ej, buzdovane, izadi napolje da vidiš kakvu ogradu imaš! Trulu,
trulu ogradu imaš, i prozori ti, bre, sve izlepljeni sa lepljivu artiju.
Bedniku jedan, ubi’ se, nisu takvi za život, nisi bre ni za šta!
Razbio sam se k’o pička kad sam pao sa tom tvojom predratnom,
trulom kapitalističkom ogradom!"

Neka dečija glava prigviri na prozor i, spazivši pijanog
Boleta, dete se naivno nasmeši. Bole skinu kapu i pokloni se. Bila
je to Ljilja, ćerka čuvara stovarišta Rode, i njene tri sestre i dva
brata. Uskoro su svi bili na prozoru gledajući pijanca. Bole, pošto
je skinuo kapu, baci je uvis i zatim natrča na nju tako vešto da mu
kapa pade tačno na glavu. Onda poče da se krevelji, igra, ispušta
dim kroz nos, uši i oči, mrda ušima i valja se u snegu.

Deca su gledala tu predstavu i smejala se iz tople sobe u
sav, veseli i piskavi glas.

72

Pijanac sada poče da se kliza kao smučar, pravi pokrete kao
balerina i stade na ruke. Deca su vrištala od smeha, a Bole se polako
treznio igrajući ovu predstavu nasred ulice, i to za samo šest veselih
dečijih glavica.

Posle pola sata kreveljenja predstava se završila. Bole očisti
kačket od snega, mahnu razdraganim glavicama i pođe kući. Mile
šuster požuri da mu da kaput koji je ostavio kod česme i, sada
kompletiran, bi spreman da otvori kapiju svoje kuće i uđe.

Pre nego što je to uradio, izvadi češalj iz malog džepa na
sakou, stade pored prozora i poče da se doteruje i začešljuje. Jeste da
je bio kralj pijanaca, ali kod kuće ga je čekala žena, kraljica Vida, koje
se plašio više nego medveda. Bole bi medveda oborio, ali strogi pogled
njegove domaćice obarao je k’o od šale njegov pijani pogled. Još dva-
tri puta udahnu duboko kao da čisti pluća od mirisa rakije i dima,
istrese noge od snega i zakorači u kuću. Zapahnu ga loplina doma i
prijatan miris pite od kupusa. Bole velikim veselim očima pogleda
ženu, poljubi je u obraz i poče da skida kaput, izbegavajući njen strogi
pogled.

‘Nema ničeg lepšeg od toplog doma’, mislio je on sa
zadovoljnim osmehom na crvenom licu, ‘zato i najviše volim moju
kućicu, toplu i čistu. Naravno, odmah posle kafane’, zaključi on srećno
i okači kaput na čiviluk.

73

San jednog tapkaroša

Skupljao sam kusur od hleba, bureka, novina i cigareta
koje sam stalno kupovao, pomažući majci i očuhu, i štedeo. Zatim
bih, kad god dođe neki dobar film, kupio nekoliko karata i čekao
da ih preprodam. U to se vreme jedan od dva bioskopa u našem
gradiću popravljao, a onaj drugi radio je punom parom, često
nemajući dovoljno mesta da primi sve zaljubJjenike u široko
sinemaskop-platno, koje nam je pokazivalo izmišljotine
holivudske filmske industrije.

Ja sam tapkario i trljao ruke. Filmovi "Tačno u oodne",
"Obračun kod OK Korala", "Tihi čovek", "Vinetu", 'Slomljena
strela", pa i onaj bezobrazni švedski, pun bele golotinje malo
pošumljene tamo ispod pupka, privlačili su svet koji sebi još nije
mogao da priušti televizor u dnevnoj sobi. Skupio sam tog proleća
dobru svotu, mada bi mi ponekad glava zujala od čvrga onih
pravih, odraslih tapkaroša, kojima sam koliko-toliko kvario posao.
Iz osvete sam ih gađao kamenjem, ali znao sam da opet moram da
stanem pored njih i cupkam pred bioskopom Jadran, ponavljajući:
"Karta više, ko će kartu, još dve mi ostale!". Za onaj švedski
"Plesala je samo jedno leto" cena je kod nas tapkaroša bila dupla.
E, ako hoćeš da vidiš švedsku ševu, ima da platiš duplo.

Došlo je leto, godišnji odmori, raspust. U mojoj fioci za
donji veš, uvijena u novinu, stajala je moja zarađena ušteđevina.
Gomila starih novčanica sa onim rudarom Sirotanovićem na slici.
Puno para. Bojao sam se samo da moj pijani očuh, preturajući po
fiokama, ne otkrije to sakriveno blago i slatko izlumpuje jednu
noć u kafani Zlatno burence, ali, srećom, to se nije desilo.

74

"Hoću ii Beograd", rekoh jednog dana mojoj majci. Idem kod
rođaka Pere, mislio sam, koji je živeo na Bežaniji i koji me je voleo kao
svoje dete. Njegova žena Mica i volela me je i nije, zavisno od mesečevih
mena u koje je verovala i od karata koje je čitala. Ako bi joj gost pao na
popa, to ne valja, i ne daj bože da tad neko naiđe u njenu kuću, odmah bi
. glavački leteo napolje.

"Nemam para", reče kratko moja majka.
"Imam ja para, samo me ti pusti", odgovorio sam.
"Odakle ti pare?", gledala me upitno.
"Zaradio sam, a i skupljao sam od kusura", rekoh ja.
"Da nisi preprodavao bioskopske ulaznice?", upita ona, mršteći
se.
"Jesam".
"Zašto to radiš, da me brukaš? Rekle su mi neke radnice da su
te videle ispred bioskopa kako tapkariš".
"Treba mi, bre, kevo, lova! Ti nemaš, očuh nema, tetka Zaga
mi ponekad da neku siću, moram da se snalazim".
Majka me je gledala Ijutito, a onda, posle ubeđivanja dugog
nedelju dana, konačno dobijem dozvolu da odem rođaku Peri. Beograd,
autobuska stanica, autobus 36 za Bežaniju, i tamo sam.
Bilo je veče. Moja rođaka Mica pravila je krofne, a čika Pera je
ležao na otomanu u kujni.
"Da nisi opet pobeg’o od kuće?", upita me ona radoznalo,
gledajući me uporno u oči.
"Nisam, došao sam legalno, sa dozvolom majke i očuha",
rekoh.
"Uh, očuha! Ona bitanga što je proćerdala sve očevo bogatstvo
sigurno ne mari gde si ti".
"Nije baš tako, mari", pokušah da branim očuha, koga sam
uhvatio na foru: 'Da imam pravog oca, on bi me pustio u Beograd.
Hajde, očuh, pokaži da si pravi otac'. 'Ma idi gde ‘oćeš', rekao bi on,
tražeći po starim pantalonama i radničkoj bluzi neku sitninu za cigarete.
Nije našao ništa. Ja

75

mu pružih paklu niške drine. 'Odakle, obio si trafiku?'. 'Da sam obio
trafiku, uzeo bih sto pakli, već sam štedeo, prodavao karte i dobio od
tetka Zage. Imam i za voz i za trošak'. 'Dobro, idi kod onog cicije u
Beograd, napravi mu trošak. Bednik, nije doš’o kad su mi umrli otac i
majka. Idiot! A ona njegova veštica, ima dvesta kila, samo jede, gladna
vaška'. Smeškajući se, moj očuh je otvarao paklu cigareta i nije više
obraćao pažnju na mene, mogao sam da idem gde hoću.

Pera se podiže i sede na otoman.
"O, Džo, otkud ti? Kako si došao, autobusom ili nekim
teretnjakom?"
"Autobusom", rekoh i sedoh.
Rođaka Mica posu prah-šećerom nekoliko krofni i stavi ih
pred mene.
"Jedi, jadniče, onaj tvoj očuh sigurno je sve popio, ne
donosi platu kući, bije vas sigurno, a?"
Bilo je očigledno da je moja rođaka jedva čekala da to
potvrdim, volela je da me sažaljeva i da blati mog očuha, kojeg je
mrzela iz dna duše.
"Bije te, sigurno, možda te i isterao iz kuće, a? Kaži
slobodno!"
Da sam počeo da hvalim očuha, sigurno bi mi uzela one
četiri vruće krofne sa prah-šećerom i belu kafu koja se pušila ispred
mene. Zato joj udovoljih:
"Pije, bije, pare krije i u kuću ne daje. Ima i Ijubavnicu, i
dužan je u svim kafanama u gradu".
"Jadno dete, jadno dete", plakala je Mica i milovala me po
kosi dok sam jeo one krofne i pio belu kafu.
Nisu imali decu i voleli su da im dođem, a ja sam, u stvari,
voleo čika Peru, koji je bio pljunuti glumac Ckalja. Isti Čkalja!
Uživao sam i od sreće se topio kad bi me vodio Knez Mihajlovom
ulicom, a Ijudi se okretali i šaputali: 'Eno Čkalje, eno Čkalje sa
nekim dečkom, sigurno je i mali neki glumac'. U kafani bi ponekad
zaista mislili da je Čkalja, i

76

kelneri bi se cepali od smeha bez ikakvog razloga, a da naplate
limunadu i duplu Ijutu, nisu hteli ni da čuju.
"Hajdemo u varoš, čika Pero! Molim te, hajdemo da šetamo i
da nas gledaju i misle da si Čkalja. Ajde!", molio sam ga, a već je bilo
veče.
Mica je i dalje pravila krofne i preteći gledala u Peru. Pera je
bio papučić, ja sam to znao, i znao sam da moram dobro da oraspoložim
tu debelu rođaku da bismo dobili dozvolu za izlazak.
"Hajdemo do Ruskog cara, da sedimo, ja imam pare, a kad se
vratimo, pričaću vam kakve je sve grozote radio moj očuh i kako nas je
maltretirao".
Mica me je gledala podozrivo, a zatim pogleda u Peru.
"Sta je, Pcro, ‘oćeš u šetnju, a?"
"Pa, ‘oću, Mico, ako ti ništa ne treba u kući, malo bih da
prošetam sa gostom. Jadno dete, siroče, ima pijanog očuha, pa, Mico, i
on je živo biće, i on voli da se prošeta, popije 'sinalku' i malo vidi
Beograd".
"Znam te ja, Pero, u šetnju! Da nećeš možda da ga vodiš kod
one pevaljke Jefimije, a? Jefimija, kako sveto ime, a ona fufa obična.
Čula sam ja, Peroooooo... Čula sam ja šta ti misliš, glupa debela Mica
ništa ne zna, a?"
"Ma kakva Jefimija, Mico, ona ima muža i decu, i radi čak u
nekoj kafani u Rakovici. Šta će meni ona pored tebe, domaćice i fine
žene. Ne treba mi".
"Ma nemoj!", siktala je ona, "ma nemoj, znaš da radi u
Rakovici, a? Sigurno znaš i da joj je muž otiš’o u Austriju na rad,
sigurno i to znaš, propalico?!"
"Nemoj tako pred ovim siročetom! Njemu, Mico, dodijale
svađe i bitke, zato dete i došlo malo kod nas, da se odmori. Je Г tako,
Džo, kaži, je 1’ tako?"
"Tako je, dosta mi je svađa i tuče, i pijančenja i povraćanja
posle pijanke, kad ceo stan zasmrdi na kiseli alkohol".

77

Mica me je sad pogledala sažaljivo, prišla i pomilo- vala
me po glavi.

"Idite, ali ne ostavljaj dete nigde, ni u klozet kad ideš, je
Г jasno, Pero?!"

"Jasno", reče moj rođak i poče da navlači cipele. Ja sam
drhtao od sreće i uzbuđenja.

Sad ćete da vidite kad mi šetamo Kncz Mihajlovom, a svi
Ijudi gledaju u nas i kažu: 'Eno Čkalje sa nekim dečkom. Sigurno
je i on neki glumac...', a u kafanama neće da nam naplate. Jedva
sam čekao da se spremi i da podcmo u provod o kojem sam tako
dugo sanjao, cele zime, cupkajući ispred bioskopa i stalno
ponavljajući: "...Karta više, ko ćc kartu više...?!".

78

Put za Niš

Bio sam klinac, valjda deset godina. Pođem jednog dana u Niš
tetka Jovanki. U vozu sretnem Čelika, niškog boksera prve lige. Nisam
ga poznavao, ali reč po reč, i ja njemu izjavim da bih voleo da budem
bokser.

"A što baš bokser?", pita me taj legendarni niški Čelik.
"Pa volim da mi sudija podigne ruku u znak pobede, a svi
navijači u hali aplaudiraju. Uh, sve bi’ dao da mi se to desi!", pričam ja
zaneseno i dečački iskreno, a bokser i ceo kupe me gleda.
"Pa jesi li siguran da to hoćeš?", pita me Čelik.
"Jesam", odgovorim ja i gledam ga pravo u oči.
"Dalek je i težak put do toga, moj dečko. Bolje igraj tenis, trči
na kratke staze ili još bolje - igraj fudbal. Tu je i zabava veća, a lova
naročito. Mani boks. Do tog dizanja гаке uvis ima mnogo... Ne znam
da li ćeš razumeti, ima mnogo padova".
Kakvih padova? Ne razumem ja šta ti pričaš. Ja ću da budem
šampion u boksu jednog dana, razumeš? Kao Kasijus Klej! Jebaću
mamu protivniku: prvo kroše, pa onda direkt, pa aperkat pa onda pravo
u vilicu i on spava! Razmahao se ja u onom kupeu voza koji je išao za
Niš, a Čelik me gleda.
"Nisi me razumeo, dečko, nisi. Ajde, zauzmi bokserski stav",
reče on, a ja stisnuh šake ispred lica i gledam ga kao da ću ga sledećeg
trenutka lupiti u veliki pljosnati nos. Čelik lagano podiže svoju kao malj
veliku pesnicu i lupi me u pesnice, a ja njima sebe u nos i padoh.
"Nokaut!", povikaše oduševljeno putnici iz vagona, kojima je
verovatno dokurčilo moje hvalisanje i mahanje ruku kroz vazduh.

79

Čelik me uhvati za ramena i podiže.
"Je Г bolelo, momče, a?"
"Jeste", rekoh iskreno jer nisam mogao da lažem
šampiona velikih pesnica i čeličnih mišića. "Jeste, baš je bolelo".
"E to sam hteo da ti kažem", reče mi Čelik, "da do tog
dizanja ruke u pobedničku visinu treba mnogo ovakvih udaraca i
još mnogo gorih padova. Je Г sad razumeš?"
"Razumem, Čelik, razumem", priznah.
Putnici zapljeskaše rukama kao da aplaudiraju, a meni ni
dan-danas nije jasno zašto i kome su to apiaudirali. Možda i meni
i njemu. Njemu kao iskusnom učitelju, a meni kao učeniku koji je
naučio svoju lekciju.
A zeleni putnički voz jurio je pored Morave prema Nišu.

80

Večernje novosti

Pošalje mene moj očuh Steva Leskovčanin da kupim cigarete,
kiseo kupus za salatu i alevu papriku. Napolju sneg veje i pokriva one
kaljave ulice. Sve postaje belo i čisto, ali i hladno. Vetar duva i zanosi
tako gadno da ponekad uđem u ulaz neke usputne zgrade da malo
prikupim snagu, pa ponovo kroza sneg i vetar.

Konačno, kupim ja sve to pa nazad. Ona mećava još ne staje.
Čini mi se da je žešća nego malopre kada sam išao prema gradu. Saplete
me vetar na jednoj klizavici i ja tresnem u sneg. Ona glavica kupusa
odleti negde kao lopta, pa počnem da je tražim po snegu, a aleva
paprika rasipala mi se u džepu. ‘Da mi se ne oljuti patka?’, razmišljam
dok stavljam onu grudvu od kupusa u mrežu. Hajd’ sad polako kući.

Crvenih ušiju, nosa i prstiju stigoh kući i odmah grejanje pored
peći.

"Uh, jebem mu mater, Džo, zaboravio sam da ti kažem da kupiš
Novosti. Ajde brzo nazad. Pratim feljton o Draži Mihajloviću i hoću da
vidim šta je bilo dalje. Brzo nazad, dok se nisi ogrejao. Ne valja da se
dva puta smrzavaš".

Gde smem očuhu visokom dva metra i strogom k’o Džingis-
kan da kažem neću!

Polako nazad u grad. U jednom ulazu u zgradu blizu parka, dok
sam odmarao i čistio se od snega, ja reših da šoram. Ej, što su tada bile
zime! Ja šoram, a ona vruća šora se ’ladi i zaledi dok stigne na beton
ulaza. Neka baba izlazi iz lifta i kaže:

"Zašto, sinko, tu pišaš?"

81

"Ра zato, bako, što će mi se smrznuti kara ako piškim
napolju", objašnjavam ja starici.

"A šta je to kara, sine?", pita ona uporno. Valjda nije,
jadna, znala. Nisu to ove današnje starice, koje su pretrpele
nekoliko seksualnih revolucija, nego mnogo manje obaveštena o
slengovima koji su bili u protoku.

Izađem ja napolje i teraj dalje. Stvarno sam se smrz’o. Na
jednom kiosku nema Novosti i ja idem na drugi, kod pijace. Nema
ni tamo. Sav promrzao nađem Novosti kod autobuske stanice i
kupim ih. Onda svratim na stanični bife i tu sednem pored peći da
se ogrejem. Otvorim u Novostima stranicu gde su stripovi i uživam
dok kafanska peć pucketa.

"Šta ćete da popijete, dečko?", pita me kelner.
"Čaj sa rumom", kažem ja.
"Ne služimo deci alkohol", kaže on strogo.
"Dobro, samo čaj", kažem ja i nastavim da čitam stripove
Bena Bolta i Porodicu Tarana.
Moj očuh može da čeka, k’o ga šljivi! Što stalno
zaboravlja šta mu treba pa me po zimi tera po pet puta da idem u
varoš i kupujem mu cigarete, Novosti, rakiju za grejanje i tako
dalje! Osim toga, isterao me je iz sobe da spavam na kuhinjskom
otomanu, a ja sam do pre samo godinu dana spavao sa majkom
pored koje su mi sve ove gadne i hladne zime bile nekako toplije.
Okupator jedan i diktator, šta je trebalo mojoj majci da se udaje,
nije nam loše bilo pre..., onako smrznut Ijutio sam se na očuha
koga, iskreno govoreći, nisam mrzeo.
"Čaj, dečko, deset dinara".
Platih kelneru i nastavih da čitam dok je vatra u peći
pucketala.
Znate šta, Ijudi, to detinjstvo naučilo me je jednoj vrlo
važnoj stvari: da za sreću tada nije trebalo mnogo, majke mi moje
Desanke. Sada su pak neka druga vremena i sreća izgleda nekako
drugačije, mnogo je skuplja i ne tako topla i nezaboravna kao
nekad...

82

Put na more

Sigumo da otići na more nije nimalo jeftina stvar. Skupljao
sam novac mesecima za taj put koji će trajati samo dva dana vozom u
vagonu druge klase. To šparanje išlo je vraški sporo i ja reših da
obijem trafiku u kojoj su se prodavale cigarete, upaljači, časopisi i
raznorazne sitnice.

Bilo je veče. Legao sam na otoman u kujni i kroz prozor
posmatrao vedro nebo puno zvezda. More je bilo daleko, voz skup, a
iskrpljeni lovački ranac, koji je Icžao u uglu, treba napuniti
konzervama i dvopekom, što takođe nije bilo besplatno. To je sve
koštalo negde oko hiljadu i dvesta dinara, uključujući voznu kartu, a
ja jedva da sam imao oko trista. Ako bih štedeo novac brzinom kao
do sada, trebalo bi mi više od pet meseci i puno sreće, a za to vreme
dugo toplo leto otputovalo bi ko zna gde, dok bi jesen već počela da
farba svojim bojama gradske parkove i topole pored reke.

Trafika na uglu ulice, blizu fabrike i berbernice "Čeda
Janković", bila je jedina nada. Ustaću kad majka, očuh i sestra zaspe
i skriven u senci kestena i lipa dovući ću se k’o mladi crni mačak do
kioska punog robe. Napuniću moj ranac i sutradan ću sve to odneti
Savi Robijašu, koji će mi, nadam se, dati bar hiljadu dinara za otkup.
Stvar košta mnogo više, ali to je jedini način da se novac brzo uzme i
sedne u voz za more. Juli na moru, sanjao sam i zamišljao peskovite
plaže pune šarenih suncobrana i lepih devojaka koje se smeju.

Izvukao sam se iz kreveta kad sam čuo da je crkveno zvono
označilo ponoć i navukao farmerice i patike. Gore sam obukao crnu
majicu i kao pravi obijač pošao prema svojoj žrtvi - maloj prašnjivoj
trafici zaklonjenoj senkom drveća, na uglu ulice. Mesec mi nije
smetao, a imao sam

83

utisak da me zvezde radoznalo posmatraju začuđene mojom velikom
željom da vidim daleko plavo more. Približih se trafici i napipah
kvaku na rasklimanim vratima. Katanac zvecnu predstavivši se kao
noćni čuvar. Iz ranca izvadih mali gvozdeni pajser i prislonih ga na
okrugle metalne šarke, koje su bile zakovane zarđalim ekserima za
drvena vrata. Ekseri zaškripaše i ja primetih da šarke bez velikog
otpora popuštaju. Bilo je to pretoplo veče bez daška noćne svežine i
ja oselih komarce kako besomučno ujedaju kao da brane oronulu,
trulu trafiku od dasaka. Zapeh vukući polugu prema sebi i katanac
zvecnu o beton. Okrenuh se levo i desno imitirajući opreznost nekog
holivudskog obijača, koga sam gledao u kriminalističkim filmovima.
Fabrička kapija bila je daleko i stražari sigurno nisu ništa čuli. Bio
sam siguran da spavaju i tek, s vremena na vreme, posegnu za flašom
punom vode kako bi utolili letnju noćnu žeđ. Otvarah lagano vrata
koja su škripala kao da žalosno i molećivo zapomažu. Trafika je bila
zaista stara, trula daščara, koju je mogao da obije svako sa malo truda
i hrabrosti, i čudilo me da sam se ja toga prvi setio.

Čim sam ušao, počeh da skupljam najskuplje cigarete i
trpam ih u ranac, zatim neke upaljače, pa neki sitniš koji je bio u
fioci za novac. Pogledah obazrivo napolje, ali sem drvoreda lipa i
kestenova i njihovih senki od gustog mraka, ničega drugog nije
bilo. Lak plen, pomislih puneći ranac robom. Bio sam spreman da
pođem kad primetih da neko skoči sa poda trafike prekrivenog
kartonskim kutijama. Do vraga, prođe mi u trenutku kroz glavu, to
je onaj novi trafikant koji nema stan pa uveče zatvara trafiku, a
zatim se uvlači kroz šalter, zatvara ga rajberom i unutra spava.
Otkako ga je žena isterala iz stana, on je često spavao u trafici. Bio
je toliko uplašen da je izleteo napolje i trčeći prema portirnici
fabrike vikao glasno:

"Lopov, narode, lopov! Pljačka, lopov!"

84

Ја sam takođe počeo da bežim pa se, ni sam ne znam kako,
u onom gustom mraku i sudarismo i padosmo na vruć asfalt. On je i
dalje vrištao, više iz straha nego da oglasi prisustvo lopova, a ja
zgrabih ranac i potrčah sada u suprotnom pravcu od fabrike žureći
da se dočepam zgrade u kojoj sam stanovao i neprimetno se uvučem
u stan. Ranac sam držao čvrsto, bez namere da ga se otarasim. Znao
sam da bih onda bio otkriven jer će po natpisima i crtežima na rancu
svi znati da je moj.

Otvorih vrata stana, k’o mačka se privukoh krevetu i legoh
sav znojav i uzbuđen. Ranac nabih ispod stolice. Napolju se čula
galama fabričkih čuvara, a onaj preplašeni prodavac vikao je i
objašnjavao detalje događaja. Ja sam osećao kako mi srce snažno
bije, a po znojavom telu svrbeli su me ujcdi komaraca. Galama je
napolju trajala i probudila fabričku koloniju. Uskoro se oglasiše i
milicijska kola. Iz spavaće sobe čuh mog očuha kako ulazi u kujnu i
ide prema krevetu u kojem sam ja spavao. Zatim onako u tami, pošto
se prilagodio mraku, zgrabi onaj ranac i otvori ga. Na moje
zaprepašćenje izvadi jednu paklu drine i upaljač, otvori je, uze
cigaretu i zapali je. Gledao je prema prozoru, slušao galamu stražara
i prodavca, i pušio. Bilo je tačno dva sata po ponoći. Moj očuh nije
se micao, čuo sam samo kako uvlači dim cigarete, ona bi zasvetlela
u mraku, a zatim bi ispustio dim, polako, kao da mu nije do žurbe i
da nešto duboko razmišlja. Potom reče gledajući u mene:

"Sutra da si sve to odneo tamo gde si uzeo, i pazi da te niko
ne vidi. Nisa iz Ćićevca doći će prekosutra da kupi moju novu biciklu
pa ću da ti dam pare za more. Nije trebalo to da radiš, tvoja bi se
majka mnogo naljutila da zna". Zatim je zapalio još jednu cigaretu,
pušio i ćutao.

Znao sam da je taj moj očuh imao burnu mladost, da je radio
sve i svašta i da je već sigurno shvatio ovu moju glupu avanturu i
oprostio mi. Ponekad sam osećao snažnu mržnju prema njemu,
plašio sam ga se, bio mi je stran, tuđ,

85

opasan... Noćas, dok sam ga gledao onako u mraku, videvši mu Hce
jedino kad je uvlačio dim cigarete, izgledao mi je blizak, drag,
zaštitnički. Ustao je i pošao prema spavaćoj sobi, a zatim na samim
vratima zastao.

"Nisi ti lopov, Džo, ti si samo hteo da ideš na more, je 1’
tako?"

"Tako je, ćale", prošaptah iz mraka...

86

Francuzi dolaze

Bilo je pakleno toplo julsko veče davnih šezdesetih. Svežina
s reke koja je proticala kroz grad nije išla dalje od njenih obala, a
zvezde su s neba pretile da će sutradan biti još veća vrućina. Četiri
paraćinske poslastičarnice su žednima bez prestanka točile bozu i
limunadu, a ponekom neodlučnom i špricer. Bio sam u jednoj od
njih.

Zedan i znojav stajao sam u jednom od tih dugih redova
žednih čekajući svoju veliku hladnu čašu limunade.

Zoka Zabac, brat mog druga Daneta Zapca, nešto mlađi od
mene, lupi me po ramenu s izrazom na licu koje nije moglo da sakrije
veliku želju da mi saopšti nešto važno.

"Šta?", upitah ga.
"Francuzi!", reče on gledajući u mene svojim velikim očima.
Valjda je želeo da vidi kakvu će impresiju izazvati ta vest na mom
licu.
"Francuzi!", ponovi Zoka Žabac, okrećući se sada da vidi
kako okolina reaguje na novost.
"Francuzi, kažeš, napadaju na nas po ovoj vrućini, a?",
odgovorih mu tromo.
"Ma ne, čoveče, Francuzi zalutali, a cajkoši ih kažnjavaju pa
nikako da se sporazumeju". ,
"Kažnjavaju ih što su zalutali ili što ne znaju srpski?",
pokušavao sam da se šaiim sa Zokom koji je, izgleda, susret sa
Francuzima shvatio kao susret treće vrste.
Videlo se kako mu žila na vratu ubrzano otkucava dok je
rukama nervozno mlatarao. Potpuno sam ga razumeo, retko su
stranci nailazili u naš mali gradić na Crnici, a sad baš da nabasaju na
njega i zatraže pomoć. To je već bio doživljaj.

87

"Hajde sa mnom da objasniš Ijudima gde su i da im kažeš
da ih panduri kažnjavaju zbog parkiranja, a ne iz političkih
razloga".

Videh da se sa Zokom ne može lako, jer je čovek po svaku
cenu rešio da pomogne izgubljenim francuskim turistima, pa sam
ostavio dugački red za limunadu i bozu i pođoh sa njim.

Korzo je bio prepun pa smo se probijali kroz gužvu
hitajući prema mostu. Tamo na samom početku korzoa, gde se
most završavao a glavna ulica počinjala, dva pohcajca objašnjavala
su nešto zalutalim Francuzima, pokazujući im saobraćajni znak
koji je bio na banderi iznad njihovih glava.

"Zabranjen prolaz posle 6 sati uveče", govorio je jedan od
njih naglašavajući svaku reč jasno i glasno. Izgledali su kao da se
obraćaju grupi gluvonemih koja je napravila saobraćajni prekršaj,
a ne strancima koji ne razumeju nijednu reč našeg jezika.

Drugi policajac, koji takođe nije govorio francuski, dok je
pisao kaznu, govorio je onom prvom:

"Kaži im 150 dinara za parkiranje na nedozvoljenom
mestu i 150 za prolazak kroz grad posle šest sati uveče".

Ovo je ponavljao Francuzima ponovo jasno naglašavajući
svaku reč, kao da je verovao da će tako pomoći jadnim turistima
da shvate o čemu se priča.

Zoka me predstavi milicionerima rekavši im da sam ja
njegov drug koji uči gimnaziju i da govorim odlično francuski, što,
naravno, nije bilo sasvim tačno, ali nije bio trenutak ni da se u
takvoj situaciji to objašnjava ni Zoki, ni policiji, niti zbunjenim
Francuzima.

"Kaži im da plate kaznu za pogrešno parkiranje i za
prolazak kroz glavnu ulicu posle šest sati", reče onaj što je pisao, i
gledajući u njih dodade: "300 dinara".

Ja pogledah Francuze. Bilo mi je jasno da je pred nama
jedna porodica. Otac porodice gospodin Etjen, kome sam kasnije
saznao ime, odmah mi je ličio na Luja de Fina iz

88

filma "Policajac iz San Trapeza", njegova žena provirivala je kroz
prozor kola, a tu su bili i sin i, moram priznati, odmah sam primetio
i lepu ćerku.

Svi su bili obučeni u kratke šortseve i šarene majice. Videlo
se odmah da ih policajci nisu naročito naljutili, već nasuprot tome,
oni su se smeškali posmatrajući gomilu koja je šetala oko njih.
Umesto da se obratim njima i pokažem im moje ne baš perfektno
znanje francuskog jezika, ja sam rešio da popričam sa milicajcima
i pokušam da ih ubedim da turistima ne zagorčavaju godišnji odmor
naplaćujući im kaznu zato što prolaze kroz grad dok se mladi i lepi
Paraćinci i Paraćinke šetaju i pokazuju jedni drugima.

"Zašto Ijudi plaćaju kaznu", počeo sam da zapitku- jem,
"kad nisu parkirali kola? Samo su stali da se raspitaju i nisu ni prošli
kroz grad, već su stali tačno ispred korzoa, što je zapravo početak
glavne ulice". Policajac me je sada pogledao, odmerio i nastavio da
piše. Cinilo mi se kao da razmišlja šta da mi odgovori. Takođe me
je čitava porodica pogledala očekujući da ih nekako zaštitim, ili bar
pokušam da im pomognem u celom nesporazumu.

Policajac, koji je pisao, pošto je razmislio, ne dižući pogled
rekao mi je:

"Kaži im to što sam rekao, a ako nećeš, produži dalje i ne
pravi gužvu".

Gužva je bila svuda oko nas da se nije moglo proći i ja reših
da još malo diskutujem s vlastima, bar dok ne postane gusto, a onda
da počnem sa glasnim vežbanjem mog francuskog sa ovom
porodicom veselih Francuza obučenih u šortseve.

"Gužva je svuda oko nas, kao što vidite, a ovi turisti došli
su da vide našu lepu zemlju i stvarno nisu napravili nikakav
prekršaj, već su stali samo da pitaju za pravac kretanja ili možda za
hotel", govorio sam u dahu.

Sada mi reče onaj prvi:
"Niko te nije zvao da nam držiš predavanje i možeš

89

da ideš. Slobodan si".
Više nije imalo smisla raspravljati se sa vlašću koja je bila

u akciji, pa sam odlučio da objasnim strancima o čemu se radi.
"Bon soir, zovem se Džo. Dozvolite mi da vam kažem da

vas naša neljubazna milicija kažnjava sa 300 dinara za neke
saobraćajne prekršaje koji ncmaju veze sa stvarnošću".

Otac porodice koji mi je, rekao sam već, ličio na glumca
Luja de Fina, oduševljen što će konačno sa nekim popričati
francuski pruži mi ruku uz veliki osmeh. Predstavljajući se reče
da se zove Etjen, njegov sin Gajtan, ćerka Mirej i supruga Katrin.
Da su malo odocneli pa bi želeli da prenoće u nekom hotelu. A što
se tiče kazne, to je za njih bila zaista smešna suma, i on je izvadio
novac i platio. Meni je, naravno, bilo važno da se upoznam sa
Mirej, pa pošto pozdravih mamu i brata, po sistemu konac dclo
krasi, pružih ruku i njoj. Ona je prihvati uz srdačan osmeh i ja
osetih nežnu kožicu dugih glatkih prstića. Zamirisa mi neki divan
diskretan miris i ja sam, verovatno, dugo gledao njene krupne,
lepe kestenjaste oči i skrećući krajičkom oka pogled na onaj kratki
šareni šorts iz koga su izranjale divne, vitke preplanule noge. Njen
brat Gajtan pitao me je da li su u gradu neke demonstracije i protiv
čega tako veliki broj mladog sveta ovako, bez vike i sa osmehom,
kulturno i ponosno, demonstrira.

"Protiv rata u Vijetnamu i Alžiru, ali na jedan krajnje
kulturan način, uz osmeh i lepu reč to činimo, a ne kao u Njujorku
i Parizu", hteo sam da započnem moje fantaziranje o našoj
omladini i načinu demonstriranja. Ali odustao sam, jer ko zna da
li bi ih to začudilo, a i nisu izgledali kao Ijudi kojima bi takve priče
godile, pa im rekoh da mi to zovemo korzo, što bi Francuzi rekli
promenade, a znači šetnju, upoznavanje i druženje ovako javno,
napolju u najlepšem delu grada.

90

"Nama treba voda", reče Gajtan, kao da se odjednom setio.
On, Mirej i ja podosno u kafanu Tri grozda da napunimo termos.
Zoka nam se, naravno, pridružio sav srećan što smo usposlavili
kontakt sa francuskim turistima.

Korzoom se išlo sporo, pa smo i mi pratili taj tempo. Mirej
je išla s moje desne strane i osetih kako nam se ruke dodiruju, a njen
diskretni parfem, valjda chat noir, kao najlepši vetar udarao je u
moje lice. Gajtan je bio s moje leve strane i pričao je o svemu i
svačemu, a naročito o putovanju na kojem su upravo obišli mnoge
zemlje. Zoka je išao ili pored Mirej ili pored Gajtana u svom
upornom nastojanju da mu ništa ne promakne iako nije razumeo
nijednu reč. Ja sam koristio gužvu da desnom rukom što češće
dotaknem Mirej ili da je, ko bajagi, zagrlim i zaštitim od talasa gužve
koja je bila sve veća. Odjednom mi se učini da bi bolje bilo da je
uhvatim za ruku kao dobar domaćin i prijatelj, i da tako sigurnije
stignemo do kafane. U jednom trenutku probijajući se kroz gužvu
Mirej je zastala, i ja sam to iskoristio pa je uhvatih za ruku i blago
povukoh. Ona se nasmeši i pođe prema meni. Ramena su nam se
sudarila i ona i ja gledali smo se izbliza. Osetio sam njenu ruku kako
me steže, i kao da mi kaže: "Ne brini, tu sam". U tom trenutku
pomislio sam kako je to divan događaj. Do malopre bio sam u redu
za bozu, a sada se šetam s predivnom Mirej iz Avinjona. Imala je
najlepši osmeh koji sam do tada video, parfem koji pleni. Držao sam
njenu ruku u mojoj ruci dok smo šetali gradom u kome sam doskora
bio sam i žedan...

Iz mojih razmišljanja trgao me je Gajtan pitanjem:
"Da li ste vi, Džo, ikada bili u Francuskoj?"
"Kako da ne, dragi moj stečeni prijatelju, i možda već koliko
sutra, brate moje Ijubavnice, i to dva puta svake godine: zimi u
Grenobl na skijanje, a leti uglavnom južna Francuska ili Pariz".
Naravno, to bi bilo totalno neuverljivo, ali je kao šala moglo
da upali, pa to i rekoh, ali bez onog početka gde se

91

pominje njegova sestra. Mirej prsnu u smeh i steže mi ponovo ruku
gledajući me Ijupko i nekako blisko, možda zaljubljeno, bar sam
tada tako mislio... Gajtan kao da nije shvatio šalu, nastavio je sa
pitanjima:

"Onda sigurno imate i prijatelje, naročilo dole u južnoj
Francuskoj, tamo Ijudi vole da se druže i spremni su na šalu u
svakom trenutku".

Sada kada je atmosfera već bila stvorena, a Mirej s
vremena na vreme zastajala i pogledala me u oči kao da je htela da
kaže: "Stani da vidim koga sam ja to upoznala", ja sam nastavio:

"Prijatelje? Još pitaš! Deni Didro, Fernandel, Iv Montan,
Belmondo i da ne nabrajam dalje, a mogao bih do sutra".

Sada smo se svi smejali, čak i Zoka, koji sem imena ništa
drugo nije razumeo. Krajičkom uhvatih njegov tužan osmeh pa
shvatih da je u trenutku sreće zažalio što mu bar deo razgovora nije
bio jasan. U dobrom raspoloženju stigli smo u kafanu Tri grozda,
gde termos napunismo vodom.

Sutradan, tog toplog i pretoplog 7. jula, rano ujutro gledao
sam sa moje terase rađanje sunca i veliki plavi autoput kako beži u
daleka meni tada nepoznata prostranstva.

U svakim kolima, koja su se videla kako jure autoputem u
daljinu, prepoznavao sam veliki sitroen avinjonske registracije.
Možda lepa, mirišljava, Ijupka i slatka Mirej gleda crvene krovove
moga grada i pita se ispod koga li je onaj Džo od juče. Šta li sada
radi i seća li se sinoćne šetnje korzoom? Ko zna, možda nije ni
pomislila na mene. To u stvari nisam ni znao, znao sam samo da
ću sigurno jednom, kada me plavkasti autoputevi i vijugave čelične
pruge zavedu svojom izazovnom i opasnom igrom lutanja,
potražiti u tom dalekom Avinjonu lepu Mirej. Onako, da je samo
vidim, kao divnu uspomenu na jedno nezaboravno pretoplo julsko
veče u mojoj varošici.

92

Igranka u Jagodini

Išli smo za Jagodinu teretnim vozom koji je prevozio drva,
ugalj, repu, živinu i ko zna šta još u otvorenim i zatvorenim
vagonima Jugoslovenske železnice. Mi smo se smestili u ogroman
vagon natovaren balvanima koji su mirisali na šumu i prirodu
visokih i tajanstvenih planina Kučaja. Ti vagoni bili su bez krova,
otvoreni kao neke duboke i udobne gondole, koje su jezdile po
šinama pomoravskih pruga.

Moja dva drugara Brale Glavča i Zoran Ivča i ja već smo se
lepo uglavili i ležali na masivnim trupcima pričvršćenim debelim
čeličnim lancima i gledali u nebo koje je polako tamnelo dok se
velika nebeska pozorišna zavesa odlazećeg dana polako spuštala nad
planinom Juhor. Izvalio sam se najedan od balvana koji mi se učinio
najmekši, jer je imao zeleno ćebe od mahovine namirisano prijatnom
planinskom svežinom. Sva trojica posmatrali smo nebo, svako
zanesen svojim mislima, ćuteći kao tri nema slepa putnika teretnog
voza, koji je vučen bučnom parnjačom grabio prema lepom gradu
Jagodini, od koga smo mnogo očekivali ove majske večeri pune
bchara.

Hteo sam nešto da kažem, ali shvatih da moji drugari ne bi
ništa čuli od brektanja lokomotive i škripe šina, te strašne i glasne
pesme teretnog voza, koja je remetila pitomi mir pomoravskih njiva,
brežuljaka i vinograda na njima. A vikanje iziskuje i poseban napor:
trebalo je da se pridignem iz divne postelje od suve, meke mahovine.
Zvezde su već počele da se pojavljuju, kao da žele da se uvere da je
veče već stiglo na moravska polja kada se voz zaustavio na nekoj
sporednoj stanici da predahne ili sačeka i propusti nekog bržeg i
važnijeg kolegu na ovom čeličnom putu od dve šine.

93

Posle nekoliko trenutaka stajanja i tišine neko prozbori:
"Gde smo?"
Bio je to Brale Glavča, koji nam se pridružio po prvi put,

željan da bude učesnik i svedok jedne od čuvenih jagodinskih
igranki u zgradi gimnazije. Ivča i ja smo tamo često odlazili,
uglavnom teretnjakom JDŽ-a, jer je ta vožnja bila besplatna, a bilo
je i zanimljivo. Voz bi polako klizio pravim ravničarskim
prugama, a on i ja igrali smo karte dok bismo, zavaljeni u jednom
od tih divnih otvorenih vagona nalik na gondole, išli u susret
doživljajima kakve je teško predvideti na igrankama u jagodinskoj
gimnaziji. Tamo smo upoznali i dosta naših vršnjaka ili starijih
gimnazijalaca. Ali Braletu je to bila prva igranka u Jagodini, a i
prva u životu. Tek završavajući drugi razred srednje škole ohrabrio
se Brale Glavča, ispeglao jedinu belu košulju, uzeo od starijeg
brata već iznošene farmerice i u cipelama kojima je falila jedna
peta ležao je tu pored nas i bio spreman, ali nervozan, za doživljaj
koji je trebalo da mu pokaže put tek dolazećih momačkih uživanja.

"Gde smo?", ponovi on videvši da mi ne mrdamo sa naših
udobnih balvana obavijenih mirišljavim biljem.

"Pa nisam baš siguran... Sent Luis, predgrađe Cikaga, ili
je centar moravskog džeza varošica Jovac. Rekao bih ovo
poslednje", šalio se Ivča.

"Sta je, Glavonja, žmarci ti se razmileli po snažnom telu
od prevelikih očekivanja? Ne brini, čoveče, bar jedno desetak
Jagodinki trenutno se češlja, šminka, oblači svoje uštirkane
žipončiće i obuva baletanke samo da bi se dopale i osvojile Braleta
Glavču, poznatog lovca na rakove i ribe iz Paraćina, koji, nažalost,
i sada miriše na neodoljivi vonj usmrdelih šarana i grgeča iz
živopisnih čkalja i virova reke Misisipi, koja prolazeći kroz
Paraćin zadržava svoje devojačko ime Crnica..."

"Pričaš gluposti! Juče sam se kupao, i to sapunom i
šamponom - a ti pogledaj sebe. S tvojim cipelama nalik na

94

razbijeni splav i rukama drvoseče ne verujem da ćeš šarmirati neku
Jagodinku. Plašiće se da im ne zgnječiš baletanke tim cokulama i ne
polomiš nežne prstiće tim ručurdama od dva metra".

"Slušajte, momci, da li vam je jasno da niko od vas nema
šanse na ovoj igranci, ali šta da se radi, poveo sam vas i tu više nema
nazad. U stvari, iskreno govoreći vaše mi društvo potpuno
odgovara: pored dva klipana kao što ste vi, lakše ću doći do izražaja.
Vaijda vam je jasno zašto ste ovde, u prvoj klasi ekspresnog voza za
Jagodinu", pokušah da se ubacim u šaljivu diskusiju i zaboravim na
nervozu nastalu zastojem koji se odužio.

Zvezde su se polako i stidljivo skrivale ispod oblaka koji su
dolazili sa planine Juhor i donosili miris kiše. Osećala se svežina i
prođe nas jeza pri pomisli da bi iznenadni pljusak mogao da pokvari
naše frizure i ispeglane košulje, a da ne govorim o sakoima koje smo
pažljivo okačili na unutrašnju ogradu vagona.

"Izgleda da će kiša, ujedaju muve", reče Brale pomalo
zabrinuto.

Voz krenu i nas trojica ležeći udobno u velikim gvozdenim
gondolama Jugoslovenske državne železnice, punim balvana sa
kučajskih planina, gledasmo u nebo puno oblaka i pretnji da će se
popišati na sve naše nade i iščekivanja i upropastiti nam zabavu o
kojoj smo sanjali i spremali se za nju cele nedelje.

"Da smo se bar smestili u neki od onih zatvorenih vagona sa
kokoškama ili bikovima, možda bi bilo bolje. Ovako ćemo biti
mokri kao ribe kad budemo stigli", već je počeo da se žali Ivča. Ali
ne mari, zalizaćemo pokislu kosu kao Rudolf Valentino i svi će
pomisliti da se nova moderna frizura upravo lansira iz Pariza preko
Paraćina i Jovca...

Voz je polako ulazio u jagodinsku železničku stanicu kad se
pljusak nemilosrdno sručio na tri nedužna slepa putnika teretnog
voza, željna muzike, igre i zabave u gradu

95

koji je mirisao na rascvetale lipe i pivo. Držeći sklopljene ispeglane
sakoe, koje smo svi od nekog pozajmili, utrčali smo u železničku
stanicu punu putnika.

"Stanite da se dogovorimo", rekoh im dok su oni tresli
sada već mokre sakoe i brinuli o frizurama prilično promenjenim
od kiše. "Ovako, kratko i jasno: odavde do gimnazije nema
mnogo, možda stotinak metara. Na ulaznim vratima čeka nas
Kiza, moj drug i čian orkestra. Uvešće nas bez karte kao goste,
razumete? On ima pravo na to i pustite njega da objašnjava onima
na ulazu, nemojte da se mešate. Ako pljusak ne prestane za koji
minut, trčimo do ulaza gimnazije i onda pravo u neku učionicu ili
toalet, a posle ulazimo u salu za igru, gde nas čekaju lepe
Jagodinke i Jagodinci, koji nisu baš neki frajeri. Ali to sada nije
ni važno. Spremite se za trčanje na sto metara sa preskakanjem
bara i rupa. Nadam se da Kiza neće omanuti večeras kad vodimo
Glavču, koji nije baš neka sreća. Bar je tako bilo do sada. A sada
trk, paraćinski donžuani, i gledajte da budete brži od kiše i da vam
samo leđa pokisnu, jer njih, naravno, nećemo pokazivati nežnim
lepoticama sa žiponima i baletankama. Zamislite da je neka od
njih ispred i trk..."

Trčali smo kroz pljusak koji je ličio na Nijagarin vodopad
i pred ulaz u salu za igranku biii smo mokri kao da su nas izvadili
iz reke. Pogledasmo jedan drugog, a onda u veliko ogledalo u
predvorju, gde je već bilo dosta sličnih nama, ali suvih i sa
kišobranima. U ogledalu videsmo tri pokisla tipa, koja ne
poznasmo odmah, ali su nam odnekud bili poznati i bi nam ih žao
jer su izgledali spremni za sve samo ne za igranku.

"Gde je taj Kiza sada kad je kriza?", prozbori Glavča, koji
je večeras bio gost, nervozan i pun pitanja.

Kize nigde nije bilo. Brisali smo obraze niz koje su nam
se slivale kapi s mokre kose zureći u sve okolo ne bismo li
ugledali Kizu.

96

"Koga pa ti tražiš kad čoveka nikada nisi video?", upitah
Braleta.

"Pa gledam da vidim čoveka, člana orkestra, trubača, za koga
ste mi rekli da treba da nas uvede besplatno, koji će biti naš domaćin
i koji sigurno liči na Harija Džemsa".

"Tako je", reče mu Ivča, "udri brigu na veselje! Kad bi znao
kako smotano izgledaš tako pokisao, ti bi plakao, ne bi se zezao. Kiša
je mogla kojim slučajem da promaši cclu Jagodinu, ali tvoju glavu
nikako".

"Ma nemojte mi reći, druže Ivanoviću! S tim cokulama i
rukama kao lopate, mokar i sam do gole kože, ličiš mi na kanadskog
drvoseču upravo izvučenog sa dna Nijagare, a ni najmanje na
paraćinskog lepotana željnog provoda... Što se tiče moje glave, ona
je upadljiva i srazmerna mojoj inteligenciji, a žensku osobinu da se
sviđam nekom nikada nisam imao niti sam to cenio kod muškog roda.
Šarm je ono čime ja baratam, ti paraćinska cokulo... Je li, da li je
istina da si se sa cokulama i rodio?"

"Dosta sa tim glupim prepiranjem, treba naći Kizu u ovoj
gužvi! Pazite, čovek ima velik nos, dugu kosu, srednje je visine i
zelenih očiju".

"Ja vidim jednu osobu koja odgovara opisu. Je li taj Kiza
žensko, a?". Brale je uporno pokušavao da usiljenom šalom
odobrovolji svoju, sada već rastuću nervozu.

Dugo smo se motali po predvorju, ali Kize nigde. Džepovi
prazni - kupovina ulaznica nije dolazila u obzir. I sama pomisao da
će nam možda trebati nešto para za povratak još više nas je odvajala
od te ideje, pa smo se rešili da upitamo nckoga da li je video trubača
orkestra, nosatog, kosatog i zaboravnog Kizu. Momci koji su bili na
ulaznim vratima rekoše da je tu bio pre pola sata i da je otišao.

"Ako pokušavate da 'upadate' koristeći poznanstvo, pišite
propali pokušaj. Siti smo vas Paraćinaca žeijnih provoda bez kinte!
Beskintaši, odbijte! Idite prvo negde pa se lepo iscedite, uredite,
osušite gaće. Skupila vam se

97

mudašca kao bareni kikiriki, a oni hoće da plešu, i to besplatno. Kizo,
ej, bata Kizo, gde si? Čekaju te tri pokisla i promrzla Paraćinca da ih
uvedeš besplatno. Nemaju ni paricu u džepu, a hoće da se provedu,
hoće lepi mamini sinčići da plešu, Kizooo!", izazivao nas je omanji
ali nabijen momak, koji je sa još dvojicom kontrolisao ulaz.

Ivča, najviši među nama, priđe ovom što je provocirao i
odbrusi mu:

"Slušaj, ti kockasti balavko, mnogo si se raspričao. Juče
sam sreo jednog koji je bio tako pametan i duhovit kao ti, i znaš
šta mu se desilo?"

"A šta mu se desilo? Ah, nemoj da me plašiš, evo već mi
kaka ispada kroz nogavice", cerekao se momak sa ulaza, sada već
okružen četvoricom iz pojačanja.

Ivča ih pogleda i nastavi.
"Eno ga u ćuprijskoj bolnici u šok sobi, a vas petorica
pozovite još petoricu, pa da vam pokažem kako sam to uradio".
Momci su se cerekali zajedljivo i hvatali se za stomake,
ali niko od njih ne napusti vrata. Ivča je bio momak snažnih ruku
i ogromnih čeličnih šaka, nije znao za strah i bio je spreman da ove
nekulturne i bezobrazne lupeže razbaca po sali. Već sam video
kako mu pogled postaje leden, a velika žila na vratu nabrekla
preteći. Momci ustuknuše videći da sa njim nema šale, i gledaše
nas sa podrugljivim osmehom, ali iz sale. Trebalo je brzo
reagovati, tuča je bila samo par sekundi daleko.
"Ivčo, i ti, Brale, imam ideju! Idemo okolo, znam ovu
zgradu. Treba samo malo gimnastike i već smo unutra. Ove vratare
ostavimo za kraj, uostalom, ne izgledaju mi vredni truda". Pokušah
da ohladim moje drugare jer su već počeli da se spremaju za borbu.
"Idemo okolo, i to uza sam zid kako ne bismo još više pokisli".
Nismo ni znali da otvoreni prozori pored skela za
malterisanje vode u ženski ve-ce, pa dok smo uskakali kroz

98