Džoe Moler Kolonci

prozor, čusmo uplašene krike i grdnju devojaka koje su popravljale
frizure i karmin pred ogledalom. Brzo smo se izgubili u
polumračnim hodnicima, a onda smo ušli u prvu učionicu. Bili smo
unutra, nema sumnje. Upadanje kroz prozor bilo je uspešno i bučno,
ali još uvek smo bili mokri, a sadajoš i prljavi. Primetismo da je
jedna od kancelarija bila otvorena pa polako uđosmo i počesmo sa
pripremama za nastup. Prijatni zvuci orkestra čuli su se iz sale, i mi
počesmo polako da menjamo raspoloženje i doterujemo svoj izgled.

"Cao, ćao, Bambina, devojko mila, dok kiša pada...", pevao
je Kiza na bini, a parovi su igrali sasvim priljubljeni. Svetlo je bilo
prigušeno i nije se primećivalo da je napolju pljuštalo.

"Eno Kize", primetih poluglasno. "Nije čovek ni mogao da
dođe, pa vidite da uveliko radi..."

"Peva neku pesmu, i to o kiši. Ej, možemo li mi danas da se
otarasimo kiše, bar zakratko ovde na igranci!", protestovao je
Glavča. "Što ne peva onu '0 sole mio', makar dok se ne osušimo, pa
posle može da se vrati na ovu sa Bambinom na kiši... Baš smo neki
baksuzi i ugursuzi, i to pokisli..."

"Prestani, Glavonja, da se stalno buniš! Gledaj da nađeš
neku koja bi pristala da igra s tobom, tako neodoljivim i vlažnim...
Možda ona tamo sa debelim cvikerima što se smeška. Još je i
razroka, tako da bi sigurno pogrešio ako bi pokušao da pogodiš
kome je uputila osmeh. Ha-ha, sigurno tebi jer joj tvoja glavata
markantnost sigurno nije promakla, a pošto kod ostalih prisutnih
nema šanse, igra na tebe. Budi siguran da će te njen zaljubljeni
razroki pogled pratiti cele večeri".

"Meni baš ne izgleda loše", reče Brale, sada već ozbiljnije
gledajući u pravcu plave devojke sa konjskim repom i debelim
naočarima.

"Deluje mi intelektualno, produhovljeno, krotko,
simpatično, i vidi se da ima ukusa čim gleda ovamo, to jest u

99

mene .
Gledali smo kako Brale prilazi devojci i nismo mogli da

verujemo da je na svojoj prvoj igranci već skupio dovoljno
hrabrosti da joj priđe, ili je to bila samo velika želja da se otarasi
nas i potraži žensko društvo, ili da nas možda impresionira
svojom odlučnošću.

Devojka je gledala u Braleta, a zatim pogleda u sat pa mu
nešto reče. Ivča se iza mene cerekao.

"Ha-ha-ha, pa šta bi drugo Glavonja i pitao, nego 'koliko
je sati?'. Ha-ha-ha, a onda će ono ofucano: 'Da li se mi znamo
odnekud?', pa onda 'kako se zoveš?' i 'odakle si?'. Sve sama davno
prevaziđena, dosadna pitanja. Slušaj, Džo, trebalo je da mu
održimo predavanje pre igranke kako se prilazi devojci, kako se
pita za igru, kako se predstavlja. Znaš, sve one sisteme koji uvek
pale, a koje jadni lovac na šarane, najobičniji Glavča som nikada
nije ni čuo. Trebalo je sve to da mu ispričamo. Da tražimo da nam
ponovi pre nego što ga povedosmo na ovu njemu prvu igranku.
Razumeš, Džo, pogrešili smo u pripremama. Sada jadni Glavonja
guta knedle i ne zna šta da kaže".

"Ivčo, naš jadni ribar ne gubi vreme, niti se bavi
retorikom. Pogledaj..."

Otvorenih usta gledali smo Braleta kako nedaleko od nas
igra tango s devojkom sa konjskim repom. Sada smo izbliza mogli
da primetimo da devojka ima izuzetno lepo telo, divne pokrete,
ponašanje. Blago se smešila posmatrajući našeg druga, koji je ko
zna šta pričao...

Ivča i ja zabezeknuti, bez reči, ukočeni, stajali smo nasred
sale za igru i posmatrali našeg druga i devojku sa kojom je igrao.
Ko zna kako i zašto, ali izgledala nam je sve lepše i lepše.

Put your head on my shoulder - pevao je Kiza tihu i
romantičnu pesmu Pola Enke, kao stvorenu za ovu priliku. Svetlo
je postajalo slabije, a gužva veća. Ivča se nije čuo i izgleda da ga
je njegov urođeni smisao za humor sasvim

100

napustio sada kada bi mu dobro došao kao uteha i opuštanje...
Gledao je nekako nezainteresovano, ili se bar trudio da tako
izgleda.

Ja pogledah po sali. Nije bilo teško shvatiti da su sve lepe
devojke već igrale s nekim, sem jedne prislonjene na stub u blagoj
senci velike zavese, koja je razdvajala pozornicu od dela za igru.
Stajala je i gledala. Bila je suviše lepa da bi biki sama, pomislih.
Obično se od ovolike lepote muškarci uplaše, utrne im hrabrost, a
strah im parališe volju pa traže neki izgovor za bckstvo u prazan,
pasivan prostor.

"Džo, ona sa crvenkastom kosom gleda u tebe", prošapta mi
Ivča. "Izgleda da ću jedino ja da ostanem bez partnerke večeras",
završi on primedbu i uzdahnu, praveći se da sažaljeva samog sebe.

"Slušaj, čoveče, tcbi i ne treba partnerka", rekoh mu u šali,
"čuvaj snagu za one na vratima. Po svemu sudeći izgleda da su
primetili da smo u sali i sigurno će nas sačekati na izlazu. Ali dotle,
druže moj, ima još vremena, zato ne brini, dolaze tvoji trcnuci. Ja
odoh do onog stuba u senci, gde prelepa Afrodita čeka svog Apolona.
Kako ti se sviđa komparacija, a? Prezirem ove Jagodince, uvukao im
se neki strah u muda i ne mogu da priđu lepoj i tajanstveno
usamljenoj lepotici u polutami, koja u svojoj strpljivoj čežnji čeka
mene, paraćinskog pustolova, da dođem u gondoli Jugoslovenske
železnice i osvojim njeno, Ijubavi željno srce. A ti, druže moj, kao
što ti rekoh, štedi snagu i čuvaj mi leđa od ovih zavidjivih i
Ijubomornih žutokljunaca dok budem otimao ovaj njihov dragulj što
svetluca iz senke. Naravno da znam sve fazone o prilaženju. Ne treba
da me podsećaš, toliko puta sam ih upotrebio da je to postala rutina.
Možda da pokušam sa onim isprobanim fazonom, koji sam
usavršavao na paraćinskom korzou, strankinje nisu mogle da odole.
Padale su na tu foru, burazeru. Njihova sujeta bila je zadovoljena, a
ego lepšeg pola otvarao bi nesebično riznicu svih slasti bez
nećkanja... Dakle, kako beše? Ah da,

101

'dozvolite mi, lepotice, da na žeravici vaših prelepih očiju pripalim
cigaretu' ili onu drugu, ništa manje dobru: 'lepotice, pozdravio vas je
moj prijatelj režiser Veljko Bulajić i pila da li imate vremena za
njegov najnoviji film Samo jednom se Ijubi...' ili... nije važno. Dok
se budcm približavao loj izazovnoj lepoti, možda će i nešto
originalnije da mi padne na pamet".

Odlazio sam dok je moj drug tužno gledao u mene grčeći
desnu šaku i njom lagano, kao bokser u ringu, nervozno udarao
levu šaku. Išao sam polako. Kiza je verovatno iscrpeo svoj
repertoar, pa je ponovo počinjao pesmom "Cao Bambina". Nije
loše, pomislih. Voleo sam tu pesmu i često sam je pevušio. Ovo
je zaista bio pravi trenutak za nju. Pesma je bila kao stvorena za
romantično upoznavanje na kiši.

Prilazio sam, a njene lepe plave oči gledale su me.
Zavlačio sam ruke u džepove pomalo nervozno i primetih da su
mi i pantalone i gaće vlažne. Neka jeza prostrujila je kroz mene.
Lepša je nego što sam mislio kad sam je ugledao u polutami senke
u kojoj je stajala. Lepa figura, natapirana crvenkasta kosa, divna
crvena usta, miris Ijubičice i upitan pogled - stajala je preda
mnom.

"Koliko je sati?", promrmljah.
Ona se nasmeši, podiže lepu i nežnu ruku, na kojoj je
stajao satić sa crvenim lakiranim kaišem.
"Nema još devet, ali biće uskoro".
"Da se mi ne znamo odnekud?", izustih skoro mucajući.
Istog trenutka setih se Glavče i Ivčinih komentara i bio sam Ijut
na samoga sebe. Gde su odjednom nestale sve one lepe fraze, koje
gode u ovakvim prilikama? Ono što sam hteo da kažem nisam
rekao, a kazao upravo ono što nisam hteo, i što sam zapravo
duboko prezirao.
"Mi se ne znamo, ali možemo da se upoznamo. Zovem se
Caca, a ti?"

102

"Ја sam Džo, u slvari, tako me zovu oni koji me dobro znaju".
"Džo? Nikad čula. Ali zvuči lepo i neobično".
"Da li igraš? Ovo jc moja pesma".
"Ma nemoj!", nasmeja se ona. "'Cao Bambina' je i moja
pesma. Volim Modunja".
Ona pruži ruke za igru, ja ih prihvatih, zbunjen i srećan. Bila
je gužva i mi zaigrasmo utapajući se u grupu parova romantično
zagrljenih, koji su igrali u polumraku sale daleko od podijuma za
muzičare, odakle je Kiza poručivao "Cao Bambina, devojko moja...".
"Zovem se Caca, a li?", šumelo mi je u ušima dok sam u tami
gledao njcn divan osmeh, koji nije nestajao s lica. Laganoje privukoh
bliže i primetih da me je svojom desnom rukom prigrlila. Još jednom
udahnuh divan miris parfema od Ijubičice.

***

U otvorenom vagonu ležali smo i gledali nebo, ovog puta bez
oblaka i kiše. Kao da se sve što je trebalo da se dogodi dogodilo.
Sada je sve mirno i spokojno, čak su i zvezde mirno završavale svoju
noćnu smenu, i pomalo ležerno dočekivale jutro.

Teretnjak je lagano išao prema jugu, i dalje prema Moravi.
Zamišljeni, gledali smo u nebo misleći svako svoju misao. Svež
vazduh nagoveštavao je jutro, a mi u dnu vagona koji je mirisao
možda na iste one balvane sa planine ili na neku drugu četinarsku
svežinu nataloženu na dnu, samo je sada bio topliji i pokrivao nas je
nekom senkom. Dugo smo tako ćutali sklopljenih ili otvorenih očiju,
zane- seni i iscrpljeni. Ivča je držao vlažnu maramicu na levom oku,
a desnim je gledao u zvezde.

"Dragi moj Ivčo", počeo je Brale da razbija tišinu, već
dosadnu i tešku na dnu vagona, "gledao si zvezde kad

103

smo dolazili. Video si zvezde kad smo bili na igranci, i evo sada
ponovo posmatraš zvezde. Baš te nešto hoće te nebeske sijalice. A ta
uspomena na levom oku potrajaće ti bar dve nedelje, dragi moj
Ivanoviću, stari moravski vuče, Soni Listone Pomoravlja. Doduše, i
Kasijus Klej bi više izvukao u tuči sa desetoricom naduvenih
lokalnih siledžija".

Ivča je ćutao ne odgovarajući Braletu ni rečju. Svi smo
znali da smo jedino zahvaljujući njegovim snažnim pesnicama i
leđima, koja nisu bila manja od frižidera kod Slave kasapina, i
glavi, kojom je u dvorištu gimnazije razbijao cigle stavljene na
postolje, jeftino prošli. Bacajući kuglu i disk, dižući tegove u
Atletskom klubu "Morava" ojačao je ruke, a mišići na grudima i
ledima izglcdali su poput gomile veknica, tvrdih kao kamen. Bio
sam ponosan, a verujem i Brale, što sam imao takvog druga koji
mc nikada neće ostaviti na cedilu, ma kakva bila neprilika, i da ga
naše, ponekad neukusne i neslane šale nikada istinski neće
naljutiti. Njegova dobrota bila je srazmerna njegovoj snazi, pa i
veća.

Ležao je tu pored nas, taj naš golijat pun snage i dobrote.
Mi smo tad možda prvi put shvatili koliko je bogatstvo i divota
imati takvog druga, nesebičnog, snažnog i dobrog.

Ležao je pored nas i verovatno vraćao unazad događaje
sa igranke raščlanjujući svaku scenu ove divne i nezaboravne
večeri. Time smo se bavili i Brale i ja, sećajući se devojaka sa
kojima smo plesali. Sada već daleko iza nas, svetla Jagodine jedva
da su se videla, kao da je i sama utonula u san umorna od bučne
subotnje večeri. Tamo su ostale naše partnerke, mirišljave, u lepim
haljinama i sa divnim frizurama. Verovatno su već spavale ili su
možda i one, gledajući zvezde kroz prozor, premotavale film
upravo završenih događaja, blago i setno se osmehujući. Jagodina
je konačno nestala sa vidika i retke svetiljke seoskih stanica
promicale su kroz noć.

104

"Dobro si srcdio onog nosonju sa vrata. Pao je na kolena i
ličio jc na muslimana spremnog na molitvu. Pokušavao je jadnik da
ustane, ali mu nikako nije polazilo za rukom. Čuo sam jasno kad si
onog pegavog lupio glavom u čelo. Pukao je kao lubenica. Koliko li
je tek on zvezdica izbrojao! Siguran sam da ove noći neće imati
problema sa spavanjem, a ni sledećih par dana. Džo je sređivao onog
dugačkog kicoša, koji je tako grozničavo pazio da u tuči slučajno ne
isprlja odelo, a ja onog pederčića, koji je pošao da zove pomoć".

"Hej, Ijudi, nikada nisam video toliko dobrih udaraca za
tako kratko vreme, niti toliko nokdauna u samo jednoj jedinoj rundi.
Ali posle malo dublje analize tuče dolazim do zaključka da je bilo
nedovoljno momaka za jednu ozbiljniju makljažu i mali je bio u
pravu što je pošao po pomoć. Bar da ih je bilo još, recimo, petorica.
To bi već bilo ozbiljnije. Ali Kiza, tvoj prijatelj, sve je pokvario kad
je došao sa onim bokserom iz kablova, mislim da se zvao Mehović.
U onoj gužvi neko i tog mirotvorca Mehu opauči, a on, uzvraćajući,
greškom lupi Ivču, onako usred tuče, dok su pucale vilice, nozdrve i
arkade.

'Izvini, Paraćinac, nisam hteo, mame mi mile! Nisam te
video u mraku, pitaj Kizu, mame mi, časna bokserska reč!',
izvinjavao se Meha. Ha-ha, nisam znao da i to postoji: časna
bokserska reč. 'Ncmoj da mi uzmeš za zlo, Paraćinac'.

Vidi Ivča da je čoveku bilo teško i da ga ubija griža savesti.
Da mu olakša osećaj krivice, on mu lupi kroše, i dok je bokser leteo
ka uglačanom podu slučajno izabranog ringa misleći da ga je lupila
kaćuša, naš drug mu je sarkastično dobacivao:

'Evo, da te ne grize savest. Sad smo kvit'".
"Znaš, Ivčo, to nije bilo fer. Nije trebalo da lupiš
dobronamernog boksera Mehu. Nije on čovek kriv što nas oni momci
nisu voleli. Nismo im bili simpatični jer smo ušli

105

ne kupivši ulaznice. Poied toga drznuli smo se da im maznemo najbolje
ženske".

"Ha-ha, takav doživljaj", smejao se sav srećan Brale,
naglas analizirajući doživljaje sa subotnje igranke. Ivča se sada
pridiže, otkri oko i pogleda u maramicu kao da traži tragove krvi,
pa reče, pogledavši Glavču:

"Slušaj, Glavonja, ako je onaj akrep sa cvikerima najbolja
ženska, onda sam ja Ursula Anders. Odmori malo, čoveče, suviše
si emotivan, a izgleda nisi ni mnogo energijc potrošio u tuči. U
stvari, jedva smo te stigli, čoveče! Bežao si kao da nismo mi bili
njih, nego oni nas. Ajde odspavaj, mamina lepa glavice... A što se
tiče datih mi komplimenata, baš ti hvala. Lepo rečeno, razmišljaj
o tome da postaneš sportski reporter. To bi ti baš odgovaralo".

U daljini su se nazirali visoki dimnjaci fabrike stakla i
velike topole poređane kao kolona divova krenulih u šctnju. Tri
drugara, lenjo se dižući, pogledaše prema železnickoj stanici u
koju je teretnjak upravo ulazio. Duga platforma za istovar uglja
bila je najzgodnije mesto za iskakanje. Voz je smanjivao brzinu i
tri druga ne čekajući da sasvim stane iskočili su jedan za drugim,
nestajući u plavičastoj magli prolećnog jutra, koje je tek pristiglo
na peron.

106

Žika Ćuprija

Poznavao sam svojevremeno jednog Žiku Ćupriju. Mali, živac,
hrabar i brz u luči. Imao je tolika muda da dođe u susedni grad i, onako
neugledan kakav je bio, igra sa najboljom ribom na igranci. Gadna, a
pomalo i simpatična vremena bila: ako žcnska odbije ples, zna se -
šamarčina. Ipak, Žika Ćuprija izigravao je džentlmena i obično bi
devojku, ako bi ga odbila, pre šljage Ijubazno upitao: "Hoćeš levom ili
desnom rukom?".

Ponekad bi se po nekoliko nas skupilo da pokaže Žiki na čijem
je terenu, ali, jebem li ga kako, razbacao bi nas taj Ćuprija po podu sale
za igru kao kugla čunjeve. Kasnije se izgubio negde u inostranstvu,
otišao da "radi". Viđali su ga sa Ljubom Zemuncem, a pre toga i sa onim
Markovićem što ga Korzikanci ukokaše u Parizu.

Bio sam nesto mladi od te gcneracije, ali cenio sam i Žiku i
nekog Džineta, i još poneki hrabri ološ tih naših gradića kraj Morave.
Prilikom jedne Žikine posete našem gradu, sedmorica nas opkolili smo
ga u sporednoj i mračnoj ulici dok je devojku pratio kući posle igranke.
Napravili mi obruč oko njega, stegli pesnice i željno čekamo da
najhrabriji od nas navali. Žika Ćuprija mrtav-’ladan, gleda nas kao da
nismo došli da ga bijemo nego da mu prodajemo bostan. Drži desnu ruku
u džepu i gleda. Ne, nije tada bilo noževa skakavaca, a o pištoljima ni
pomena, ali mi se zamislili pa jedan upita:

"Šta to držiš u džepu, Ćuprijo?"
"Držim kurac, zagrejao sam ga za ovu vašu Paraćinku, pa da se
ne ohladi, a vas ću da sredim ovom drugom rukom, ne brinite brigu".

107

Počnemo mi onako spontano da se smejemo, a i on sa
nama. Otpratismo onu malu kući, pa sa tim Žikom Cuprijom,
kojeg smo hteli da bijemo, nazad na igranku.

Lepa neka mangupska vremena, a šta je dalje bilo sa tim
hrabrim momkom iz Ćuprije, nikada nisam saznao, ali ono što
zasigurno znam jeste da se on ne može uporediti sa ovim
današnjim klincima, koji potežu spravu za ubijanje samo zbog
ružnog pogleda. Bilo bi to nepravedno prema starom lafu Žiki.

Pozdrav svima vama, novim mangupima i krimosima,
željnim avanture i krvi. Druga ste vi vrsta bagre, sa mnogo
manje šmeka i stila od Žike iz Ćuprije! Uh, što bih voleo da sa
njim izmenim neku reč, sećanje, a možda i koji kroše u
kombinaciji sa aperkatom, tek toliko da se setimo starih, dobrih,
mangupskih vremena, provedenih kraj jedne reke tamo u starom
kraju...

108

Žarko, Loli i ja

Eh, bilo pa prošlo. Bilo je i biće, i opet će proći. A onda će opet
doći i nestati. Sedimo Loli Kostić i ja ispred Radničkog kultumog i
sportskog doma Tito i gledamo neke nove klince koji se spremaju za
utakmicu.

"Je li, Loli, ti si uvek igrao beka, a ja sam bio golman, i uvek smo
igrali za isti tim. Borac iz Paraćina?"

"Jeste, bre, bilo pre tri’es’ godina, i više".
Loli gleda one dečake kako se zagrevaju pa pogleda u svoje noge,
a zatim i u mojc. Šta li misli, pitam se i pripaljujem cigarctu. Verovatno
upoređuje ove klince sa nama, oni deca, a mi već osedeli.
"Nego, Loli, scćaš li se kad smo krali pare od Zarka pekara? Ti
bi ispod one barake od drveta, gde se prodavao ’leb, kifle i burek, zapalio
vatru, počelo bi da se dimi, ja bih počeo da vičem: požar! a jadni Žarko,
sa svojim toliko velikim nosom da je njime mogao burek da seče, izašao
bi napolje i gasio vatru. Nije mi jasno kako nikad nije shvatio šta se
dešava, uvek bi punio kantu na česmi, bacao vodu na vatru i stalno
psovao nekog ko je kao bacio pikavac i zapalio vatru. Ja bih, čim on sa
punom kantom istrči iz barake, ušao i iz fiokc uzeo par papimatih
novčanica i dva parčeta bureka. Onda bismo mu pomogli da ugasi vatru,
a on bi nam za nagradu dao po jedan jogurt. Dobar je bio Žare, k’o ’leba,
dobar i ružan. Zezali smo ga da mu nož za burek ne treba, a on bi nas
ubeđivao da, čak i kad bi higijenski uslovi dozvoljavali, on ne bi mogao
nosom da iseče burek. Ubeđivao nas je kao da smo mi to ozbiljno mislili
i pretio da će da nas tuži roditeljima. Stvamo je bio dobar, nikad nas nije
tužio. Kasnije bismo mi otišli sa parama, burecima i jogurtima pod most
i tamojeli. Gledali smo pecaroše, pili smojogurt i jeli vruć burek, brojeći
pare. Baš smo bili zaguljeni klinci. Najboljeg

109

prodavca hleba u gradu pljačkali smo bez milosti i još ga vređali i
podsmevaii mu se".

"Koliko li smo ga puta opljačkali na tu foru sa
požarom?", upita Loli zagledan u one klince što su se u novim
dresovima i kopačkama zagrevali pred utakmicu.

"Pa jedno pet, šest puta", pokušah ja da brojim
čeprkajući po sećanju. "Da, tako nešto. Pet-šest puta".

"I je Г ti ikada bilo žao Žarka nosatog?", upita me Loli
gledajući me sa nekim upitnim osmehom.

"Iskreno da ti kažem, nisam ni mislio na to, sigurno ga
nisam žalio. Nekako nikada nisam ni voleo nekog toliko da bih
ga žalio. Znaš, moj teča Ceda, kad su mu izjavljivali saučešće i
govorili mu pred sahranu: 'Žao nam je, majstor-Čedo, što ti se sin
udavio i sažaljevamo te', on se zdravio onako tužan, ali jak iako
u velikoj žalosti, i procedio bi kroz zube kao da psuje: Teško
onome koga sažaljevaju'. Ja sam gledao teča Čedu i razmišljao:
mora da mu je mnogo teško čim ga sažaljeva toliko Ijudi. Tako i
Žarka, nisam ga žalio jer sam mislio: biće mu teško kao i mom
teči, a opet, šta je to za njega, neka sića i dva bureka. Jeo bih ja,
moj Loli, burek, pio jogurt i mislio koji ćemo film da gledamo te
večeri, a na Žarka sam i zaboravio".

Dečaci u novoj sportskoj opremi izađoše na teren i
utakmica poče. Loli se zaneo gledajući, a meni su krčala creva.
Skoknuh do neke nove pekare preko puta igrališta, koju je
otvorio neki Joša iz Svajcarske, i kupih bva bureka i jogurte.
Sedeli smo na drvenim tribinama stadiona i gledali utakmicu
jedući burek i pijući hladan jogurt.

Loli je pratio utakmicu, ja nisam. Nikada nisam bio
veliki gledalac ili navijač, voleo sam da učestvujem, da me
gledaju. I zato sada, dok je Loli polagano grizao onaj burek i pio
jogurt, ko zna zašto, ja sam razmišljao o Žarku, njegovoj novoj
bicikli marke Rog i o onoj staroj baraci, u kojoj se prodavao
najbolji burek u gradu.

Sunce je za Juhorom zalazilo, a neki novi klinci igrali su
neku novu utakmicu...

110

Teofil Simić

Skoro sam pisao pismo mom drugu Teofilu Simiću, sa kojim sam
kao klinac pecao ribu na Crnici. Nisam ga poslao, nekako mi ne deluje
lepo da pošaljem jedno pomalo tužno pismo mom bolesnom drugu u
Australiji, ko zna kako će on to da shvati. A bili smo pravi drugovi. Imao
je neke vesele oči i osmeh da se ugreješ i da ti uvek posle toga nedostaje,
da ti fali, čoveče, taj osmeh, kao nešto vrlo važno, neophodno, drago...

Svake smo nedelje rano ujutro išli na pecanje iz one naše kolonije
pored fabrike stakla. Sa slamnatim šeširima na glavama pošli bismo gore
uz reku noseći čeliri pecaljke da bismo, valjda, nahvatali četiri puta više
ribe, ali obično se dešavalo da smo upecali četiri puta manje, ne znam
kako, jednostavno tako. Hodajući tako prema reci sa onim šeširima od
slame i pecaljkama izgledali smo možda kao Tom Sojer i Haklberi Fin,
koji su pošli u svoju Misisipi avanturu. A taj naš Misisipi, Teofilov i moj,
bio je na velikom proširenju reke daleko iznad fabrike. Tu su bili najbolji
i najdeblji šarani, kao da su se gojili od debele hladovine velikih topola i
hrastova koji su stajali pokraj reke i čuvali sav taj sladunjavi mir i lepotu
obale i tog dela Crnice, koji smo zvali Veliki jaz.

Pecamo mi tako, a on meni kaže:
"Džo, daj da ti namestim glistu na udicu, ti uvek to zabrljaš". I on
to uradi vrlo pedantno i sa uživanjem. "A na onu drugu udicu staviću ti
mušicu, pa riba neka bira", i udari me onako drugarski po ramenu.
Ponekad, a to ponekad bilo je često, ne bismo upecali ništa, išli
smo nazad snuždeni, navučenih šešira na oči, i zaobilazili mesta gde bi
neko od naših drugara mogao da nas

111

vidi. Osećao je on da sam tužan i želeo je da me uteši.
"Ej, Džo, jebeš pecanje, VAŽNO JE DRUGARSTVO!"
Ha-ha-ha, smejali smo se ulazeći u grad bez ijedne ribe u

torbi i mokrih pantalona do pojasa.
Da, važno je drugarstvo. Cesto sam se u belom svelu

sećao toga, a onda kad me uhvati neka topla tuga i zaželim se tih
druženja i tih mojih drugara rasutih po svetu ili ostalih tamo među
topolama detinjstva, onda sam ga totalno najebao.

Imao sam običaj da se popnem na vrh zgrade u kojoj sam
dugo živeo u Bruklinu, na onaj najviši deo zgrade iznad samog
lifta, tamo gde je postavljena TV antena, pa gledajući negde
daleko u plavu i magličastu daljinu, da vičem koliko mogu, i više
od toga:

"Teofileeee, Baneeee, Mitoooooo, Mikooooo, Mitkoooo,
Ćorooooo, gde ste, majke vam ga steram?! Gde ste se, bre,
izgubili, golubari, švaleri, fudbaleri, ribari, drugariiiiiiii
mojiiiiii!!! Gde ste?!"

A onda bih čučnuo, zario glavu u šake i dugo bih tako
stajao sam i plakao...

Silazeći kasnije sa terase i odlazeći u moj stan sećao sam
se Teofila, njegovog osmeha i njegovih reči: "Džo,
DRUGARSTVO JE NAJVAŽNIJE!".

Bio je toliko u pravu da je to teško podneti.

Evo i tog pisma:

Dragi Teofile,

E, moj Teofile Simiću, nisi ni pomislio na vreme kada
smo ono lovili ribe po čkaljama i virovima naše paraćinske reke
Crnice, mirisali na ter koji je obližnja fabrika stakla ispuštala u
reku ne obazirući se na nas, i naravno na ribu koju smo sa toliko
volje hvatali. Htedoh da kažem, tada

112

као klinci nismo ni pomišljali da ćeš li zaglaviti u dalekoj
Australiji, a ja ovde u Americi. Zamišljam te ponekad kako tamo
po tom vrućem prostranstvu loviš, šta bi drugo, sigurno ne
kengure, nego kao i pre, ribu. To smo i ja i ti voleli i pecali, i
vraćali se kući sa ribama nanizanim na onc vrbove prutove koje
smo pored reke sekii. To ’oću da ti kažem, zamišljam te i sanjam
ponekad kako pecaš ribu u dalekom svetu, kao da to nisi mogao
na onoj našoj Crnici, čistoj i lepoj bar uzvodno od fabrike, gde je
još nisu zagadili. Skoro sam opet razmišljao o tim našim
dečačkim pecanjima i suze mi pođoše kad pomislim da se to
nikada neće ponoviti i da ti tamo u dalekoj Australiji bol boluješ
i, ko zna, možda i ne vidiš ponovo ono naše brdo i reku, i one
čkalje kod Velikog jaza, gde smo nekada najbolje šarane hvatali.
Pišeš mi da si oboleo i da te leči neki poznati doktor Keri, koji je
napisao deset knjiga o toj tvojoj bolesti i još piše, nikako da iscrpe
temu. Šta da ti kažem na to, ništa. Sem možda da se maneš te
medicine i odeš negde u čistinu, gde nema ni doktora, ni knjiga
ni bolnica, i u toj divljini i čistoti potražiš lek za tvoju ranu o kojoj
se i jedanaesta knjiga piše.
Da te ne gnjavim time, Teofile, a da ti pišem o nečemu drugom,
ne znam da li ću moći za dugo, s obzirom da stalno mislim o tome kako
smo hvatali ribc po čkaljama i virovima kao klinci, a kasnije i kao
srednjoškolci, pa posle onako mirišljavi na ribu i ustajalu vodu izlazili
uveče na korzo i gledali one naše lepe devojčice, kakve su samo mogle
da budu tih davnih sedamdesetih. Navalimo se na neku banderu,
zapalimo cigaretu i posmatramo devojčice kako šetaju.
A ti si tamo daleko, dovvnunder, kao što ovde kažu. A opet ću ja
o tome, jer nemoj da mi zameriš, ne mogu a da ti ne kažem da pobegneš
iz te bolnice gde na tebi isprobavaju sve te lekove i metode i ko zna šta,
a ti strpljivo čekaš da se čudo desi. Beži, Teofile, kako znaš, ili, brate
moj, idi u stari kraj pa se lepo odmori, napi’ hladne vode sa izvora rekc

113

Grze i gledaj kako zalazi sunce nad planinom Juhor. Ovom narodu to
ovde ne bi pomoglo, jer on i nije bolestan od iste boljke od koje si ti, ali
za tebe bi to bio lek. Ona sredina može da leči samo nas obolele od
nostalgije i pratećih teško podnošljivih bolesti. Tvoj doktor Keli, ili kako
ono reče da se zove, svaka mu čas’ čim je o jednoj istoj bolesti napisao
deset knjiga i sada piše jedanaestu, a ti si mu kao neko zamorče, moj
Teofile, brate i druže iz onih naivnih mladih godina. Mislim da on
profitira na tebi i naučno i onako novčano, jcr zato je i učio školu: da
umc da izvuče koristi iz toga, a usput nekoga i izleči. Mani se ti njega,
put pod noge pa u stari kraj, među svoje drugarc i rođake, i ne brini, proći
će ta boljka kao loš san. Nemoj da prođeš kao Zika Meksikanac iz
Ćuprije, koji je ovde u Njujorku totalno zaglavio i završio na najgori
način, znaš već na šta mislim, da ne izgleda da te plašim. Patio je
godinama za rodnim krajem, odlazio na aerodrom i gledao JAT-ove
avione kako se zaleću i odleću, slušao naše pesme i plakao, a noću sanjao
kako ga Ceda berberin podšišuje dok igraju šah i piju kafu. Našli su ga,
jadnog, u stanu posle nekoliko dana, puklo mu srce, brate, od tuge. A nije
hteo da se vrati dok nešto ne učini, dok ne uspe, i vidiš kako je uspeo.
Zato, beži, brate moj rođeni, pa ću i ja za tobom. Čeka na nas onaj jaz
tamo na reci Crnici i veruj mi, tamo je lek i za mene, a naročito za tebe,
brate moj i druže bolesni. Tu ćemo kao i pre da pecamo i pričamo o svim
ovim događajima što su se do sada desili, a uveče ćemo sedeti ispred
kafane Tri grozda i, pijuckajući rizling, posmatrati one naše lepe
drugarice iz osnovne škole ili gimnazije kako idu u pazar ili šetaju unuke.
Šta da se radi, prošle su godine i to je neminovnost, ali, druže moj, ne
ostavljaj kosti tamo u dalekoj Australiji da ih kenguri preskaču, nego
nazad, ti znaš dobro da se kod nas diše punim plućima i sve nekako
miriše i prija.

Skoro sam se posvađao sa jednim šupkoljupcem ili
čmaroljupcem, pederčinom jednom iz Pančeva, koji mi je

114

pričao priče o prednostima zapadne civilizacije i kako je sloboda
ovdc na američkom kontinentu za sve ista i da je, eto, i njemu
ovde dozvoljcno da se oženi muškarcem i usvoji dete i slične
gluposti. Tamo su ga, kaže, ismevali, maltretirali, a deca su za
njim vikala "ua peder!", a ovde ga poštuju, šupkoljupca jednog.
Ne bi bilo fer kad bih rekao, a i ti to znaš, druže, da ovde nije
valjalo. To bi bila isto tako velika laž kao i kad bih rekao da je
mnogo dobro, ali mi smo nešto drugo, nama su se muda uplela u
te naše vrbe pored reke pa nas vuku nazad. Tu smo u vrbacima
kraj reke ostavili kao najveće blago najlepše uspomene i otišli u
beli svet tragajući za svetlucavim dijamantima zapadnjačkih
rudnika, koje nikada ne nađosmo. Miriše nam još uvek koža na
onaj ter iz fabrike i sanjamo berbere iz naše ulice kako nam kuvaju
kafu. I pričaju o fudbalu. Od loga se ne može pobeći, od toga se
može samo vratiti, korak nazad, korak veliki, Teofile,
prekookeanski.
Eto toliko, ribaru i šahisto, i švalerčino i golubare, i pustolove i
moj druže, Teofilu Simiću. Za rastanak i kraj ovog pisma imam samo
jcdnu reč: beži.

P.S. Ja te čekam kod Velikog jaza.

Tvoj drug Džo

115

Susret sa Markom

Strašna zapara ovde u Bruklinu. Farbam neke obalne
stubove na bruklinskoj strani i preznojavam se. Plavičasta magla
od izduvnih gasova, pomešanih sa teškom vlagom, spušta se sa
mosta nadole, kao neki nevidljivi dželat koji davi bedne,
izmorcne, farbom isprskane molere. Davi i steže svoju smrdljivu
omču od otrovnih gasova. Davi polako. Pa još ove specijalne
zajebane masnc farbe, koje dokrajčuju pluća, već puna kafanskog
dima i šlajma. od nikada do kraja izlečenih molerskih bronhitisa
i duvanskog dima.

Farbam i gledam Marka, poslovođu, mog bivšeg pajtaša
iz pariskih dana. Bio je nekada persona, kaskader, statista, žigolo
po otmenim kvartovima Pariza, ali i po onim manje otmenim.

...Marka sam znao još kao klinac. On je među prvima,
davnih šezdesetih, napustio naš mali grad na Moravi, i u potrazi
za avanturama, obreo se u francuskoj prestonici. Otišao je tiho,
kao da se iskrada, kao da beži, jer tako se lada odlazilo. Plašili se
ovoga što ostavljaju i onoga što ih tamo, u tuđini viđenoj jedino
na filmu čeka.

Jednog dana, godinu-dve kasnije, vratio se velikim
francuskim kolima sitroenom ajkulom sa pariskim
registracijama, u elegantnom belom odelu i sa naočarima za
sunce. Pravi Belmondo, mislili smo mi mnogo mlađi od njega i
zapitkivali ga sve i svašta. U letnjoj bašti pored reke, dok je
muzika tiho svirala, on nam je pričao pariske doživljaje,
smeškajući se, i pokazivao zlatan zub, tabakeru, zlatan sat,
upaljač, ključeve od kola. Pušio je "žitan" i često podizao desnu
obrvu, držeći cigaru na uglu usnica i imitirajući Belmonda. Mi
smo gledali u njega kao u nekog ko je, eto, uspeo da pobegne od
dosadne i prašnjave

116

moravske provincije, i zavideli smo mu i divili se u isti mah.
Tog istog leta upoznao je Lelu Prokić, najlepšu devojku u gradu.
Vozikao ju je u onoj ogromnoj francuskoj ajkuli od kola. Ona bi ga
gledala zaljubljeno, a on bi nam u šali udarao čvrge, plaćao limunade i
izigravao Belmonda, pušio krajičkom usta i vrteo ključeve od kola. Te
ključeve od kola u stvari nikada nije ni ispuštao iz ruku, njihovo
zveckanje čulo bi se i u tišini bioskopske sale, dok je grlio lepu Lelu, čije
su okice zaljubljeno svetlucale u mraku. Dolazio je kasnije skoro svakog
leta, uvek nekim drugim velikim kolima, i uvek je vozio neku tek stasalu
gradsku lepoticu.
Godine su prolazile, a mi nismo više bili klinci. Dobijali smo
nekako prve pasoše i odmah u školskom atlasu tražili geografsku karlu
Francuske i taj famozni Pariz, koji je tamo stajao i čekao samo nas.
Upirući prstom u francusku prestonicu, govorili bismo: "Tamo je naš
Marko, moravski Belmondo, najuspešniji čovek iz našeg gradića".
Zamišljao sam kako će se iznenaditi kad me bude video tamo, kako će
me dočekati onaj njegov divni veliki osmeh, a kola i stan, sve ćemo to
deliti.
Jednog toplog julskog dana našao sam se na pariskoj stanici Gar
d’Lion, sa jednom torbom, dvadeset dolara u džepu i željom da nadem
svog zemljaka, koji će me uvesti u svet visokog pariskog društva.
Njegove priče o Alenu Delonu, Sasi Distelu, Brižit Bardo, Ivu Montanu
još su mi čučale u ušima i ja zakoračih na parisku kaldrmu, tražeći svog
Marka. Danima sam obilazio kafane gde se skupljaju naši i raspitivao se
za njega.
"Je Г to onaj moler, onaj jadnik što su ga skoro pustili iz
zatvora?", upita me jedan Ciga iz Kragujevca, kome sam opisivao svog
prijatelja u jednoj kafani punoj mirisa užeglog zejtina i kiselog kupusa.
"Ma kakav moler!", ubeđivao sam ga ja. "On je uspela ličnost,
glumi, vozi velika kola, nosi belo odelo,

117

poznaje ličnosti iz visokog društva".
"Pa što ga onda tražiš po ovim našim birtijama? Idi, sine, u

Mulen Ruž, Foli Beržer, Maksim, tamo je pariski krem, uspele bate i seke
francuske prestonice, a ovde, u kafani Adriatik, možeš da nađeš samo
dno ovog grada. Patos, sinko, mame mi ciganske ako te lažem. Nego,
mislim da si se ti prevario, znam ja tog molera i probisveta, živi sa nekom
fufom u potkrovlju jedne zgrade obeležene za rušenje, u dvadesetom
arondismanu. Velja Mesar zna njegovu adresu, a on ima radnju tu blizu,
iza ugla".

Odoh Velji. On me je gledao pomalo sažaljivo, a zatim poče:
"Znam ga, taj tvoj Paraćinac, lopuža i moler, mnoge je ojadio i
prefarbao. Evo ti adresa pa se i ti usreći. Nadam se da nemaš mnogo para,
da ne može da te opljačka, ali zajebaće te on već nekako, to mu je u krvi".
Na dobijenoj adresi vrata mi je otvorila mala crnka sa prozirnim
gaćicama i velikim golim grudima. Stajala je ispred mene, onako gola, i
ravnodušno me gledala. Iza nje, u dubini polumračne sobe, isto tako go
stajao je Marko i peškirom brisao karu.
"Vi verovatno tražiti Marko?", upita ona.
"Jeste, tražiti Marko", odgovorih zbunjeno.
"Marko, tebe tražiti jedan dečko", obavesti ga ona, i dalje
gledajući i mereći me od glave do torbe koju sam spustio na pod hodnika.
Marko se još uvek brisao i upirao pogled prema vratima,
pokušavajući da razazna ko to tamo u mraku hodnika, iza otvorenih
vrata, traži njega. Vezivao se onim istim peškirom i lagano prilazio.
"Otkud ti, Džo? Dale ti komunjare pasoš, a? A li odmah požurio
u Pariz!"
Pružio mi je ruku da se pozdravimo i ja je prihvatih, jer nije
imalo smisla ne prihvatiti, iako sam znao da je do malopre ’vatao za
vaginu ovu fuficu i brisao se dole. Šta sam

118

mogao? Spazih na stolici njegovo belo odelo. Ležalo je prijavo i
zgužvano.
On sam delovao je nekako drugačije, nije to bio onaj Marko koga
sam znao iz starog kraja, koji se u belom odelu i sa naočarima za sunce
šepurio po našem gradiću, vrteći stalno one zveckave ključeve
francuskih kola, dok mu najlepše devojke daruju poglede pune obećanja.
Bio je to sada neko drugi, i u jednom trenutku pomislih da sam zalutao,
da ovo nije Marko, već neki tip, ргорао i izgubljen u pariskom
predgrađu, koga izdržava ružna pegava crnka sa velikim sisama, tankim
nogama, skoro bez dupeta i rutom do pupka. Šta ću sad, pomislih.
"Ajde uđi, sedi, odmori se. Dobro došao u Pariz. Pa hajde, čoveče,
pomeri se, nije bre sve tako crno kao što izgleda", ubeđivao me je Marko.
"Silvi, otvori jednu flašu vina da proslavimo dolazak mog druga. Ha-ha-
ha, do juče je bio klinac, pecao ribe i plivao u onoj kaljavoj reci, igrao
fudbal i trčao za neki klub, kao da ga neko juri, a sada, gle: izrastao i
odmah jurnuo u svet. Hajde živeli, Džo, i dobro došao!!!"
On diže čašu sa vinom i nazdravismo. Silvi se sada tuširala, a
vrata malog kupatila bila su otvorena i njeno dupence i velike sise izviri
vali su naizmenično, kao da hoće da se igraju sa nama. Pili smo vino, a
Marko naseče i neke kobasice, pretpostavljajući da sam mrtav gladan.
Dobar je taj naš običaj iz starog kraja da gosta poslužiš pićem i hranom.
Gutao sam kobasice i pio ono kiselo vino. Marko me je pogledao, a onda
pogleda i u pravcu kupatila i reče:
"Slušaj, Džo, Silvi nije loša. Malo je histerična i luckasta, ali
dobra je, nema srca da me izbaci, a ja pre neki dan izašao iz ćorke. Upao
sam bio u neka govna, neki me Korzikanci gadno prešli, zastrašili,
uplašili, pretili mi, napali me. Prodao sam kola, iselio se iz stana i, evo,
sada počinjem ispočetka, po ko zna koji put. Došao si u najgore vreme,
ali gde ima za jednog, biće i za dvojicu, kako kažu u našem

119

kraju".
Ipak, Marko nije tako loš, mislio sam; iako ga je život

trenutno šutnuo, on pokušava da mi pomogne.
Celog sam leta ostao kod njega, radili smo tu i tamo kod

nekih naših koji su održavali zgrade i čekali da odnekud naiđu
bolja i srećnija vremena. Onda je on u nekom restoranu upoznao
jednu Grkinju. Njen otac bio je vlasnik ekskluzivnog restorana
Sirtaki na Monparnasu, a ona željna dobrog Ijubavnika i provoda
bez granica. Takvog čoveka našla je u Marku, a ja sam tu bio
suvišan. Čim je saznala za tu njegovu vezu, Silvi nas je obojicu
izbacila iz stana, pošto se napila jedne večeri.

Marko i ja, sa kartonskim koferima, stajali smo ispred
jedne telefonske govornice i zvali Grkinju da je pitamo za
prenoćište.

"Ti, Mark, dođi, a tvoj drug mi ne treba", čuo sam kako
dopire iz slušalice telefonskog aparata. "Ne, ne, samo ti dođi..."

On joj je nešto objašnjavao, ali izgleda bez uspeha.
Marko spusti slušalicu i okrenu se meni:

"Slušaj, Džo, pozovi me sutra, gledaću da ti nađem nešto.
Ja sada idem kod Grkinje. Jebi ga, neće te... Pokušao sam da joj
objasnim, ali nije htela da čuje".

Odlazio sam polako bulevarom Rospaj ne znajući ni gde
idem, a on je taksijem otišao u Grkinjin lep stan u latinskom
kvartu. Iskreno, očekivao sam da će zbog drugarstva da odjebe
Grkinju i da zajedno, kao stari pajtaši, potražimo neki jeftin hotel,
ali se, nažalost, to nije dogodilo. Taksi je odavno odvezao Marka,
kiša je počinjala, a ja sam išao tražeći neki park i skrivenu klupu
gde ću dočekati jutro.

Tako smo se rastali Marko i ja. U Parizu se više nismo
videli.

Sreo sam ga posle mnogo godina, ovde u Njujorku, i, eto,
desilo se da zajedno radimo, kao nekada davno u Parizu. Ali ni
sada, opet, to nije više bio onaj "Belmondo", žigolo,

120

niti ona pariska pička koja me je ostavila kao klinca od
osamnaest godina na mračnom, pustom bulevaru Rospaj, dok je
prva prohladna jesenja kiša prskala.
Posle nekoliko meseci Grkinja je izbacila Marka na isti način
kao i Silvija, pa se i on našao na ulici. To mi je pričao ovde, u Bruklinu,
kad smo se, iznenađeni, sreli posle mnogo godina.
"Upoznao sam tada Živanu i oženio se. Jedino je Živana mogla
da podnese tipa kakav sam ja, a čim su stigla deca, ja sam se promenio.
Očvrsnuo sam boreći se na onoj tvrdoj, džombastoj pariskoj kaldrmi, i
nije bilo mrdanja. Onda, jcdnog dana, rešismo da dođemo u Njujork,
gde je Živanin otac živeo sa njcnom maćehom. Ubrzo joj umre otac, a
i maćeha nije dugo čekala, pa i ona za njim. Mi se tako, dragi moj Džo,
uselimo u njihovu kuću u Grin stritu, ovde u ovom zajebanom
Bruklinu".
Te večeri Marko je pričao o svemu i svačemu, i ja shvatih da je
sada porodični čovek i da uglavnom razmišlja o deci, ženi, kući i
sličnim porodičnim preokupacijama. Ja sam još uvek bio ptica selica i
nimalo mu nisam zavideo na porodičnom životu u koji je zauvek ušao.
Tu vrstu života ja sam video kao ropstvo i zamku u kojoj su umirale sve
one lepote slobodnog života. Posmatrao sam ga i nisam mu zamerao što
je one noći otišao taksijem da spava u toplom krevetu one razvratne
Grkinje, ostavivši me na kiši, samog i bez ikakvog iskustva, da se nosim
sa životom koji mi je pripremao još mnogo noći na tvrdim klupama
pariskih parkova. Ništa nisam hteo da ga pitam. Pustio sam ga da mi
priča, da se nesvesno pravda, da traži u mom ravnodušnom pogledu
razumevanje i praštanje.
Na kraju, kada smo već odocnili, podigoh čašu i nazdravih mu:
"Hajd’, u zdravlje i u sećanje na one divne dane pored reke
Crnice u Paraćinu, gde smo i ti i ja, moj dragi Marko, bili neki drugi
momci, koje ova borba po svetu još

121

nije iskvarila i izmorila".
"Živeli!", reče on gledajući me nekako setno.
Ispismo do dna čaša i rastasmo se.
"Vidimo se sutra, Džo", reče mi on tada i ode ne okrećući

se.
"OK, moj Marko", jedva promumlah.

122

Uvek tvoja...

Dok se zapirala u lavoru, ja sam gledao kroz prozor njene
sobice, smeštene u krovu jedne stare zgrade.

Sa’ ću ja, nemoj da se okrećeš, hoću da te iznenadim".
Nisam obraćao pažnju. Izgovorila je još par rečenica,
obećavajući divan provod i toplu Ijubav, a ja sam bio toliko umoran i
hteo sam jedino da legnem na kauč i zaspim. Ona je u toj sobici imala
samo kauč, neki zeleni, oljušteni i izgrebani krcdenac, šifonjer od
orahovine čija su vrata stajala rasklimano i pretila da padnu. Sto je bio
pored prozora, dve stolice i taj lavor koji je skinula sa jedne hoklice i
zapirala se. Mirisaio je na neki bebi sapun i dunje koje su stajale na
šifonjeru.
"Sa’ ću ja, nemoj da se okrećeš".
Vidim i osećam po njenom glasu da se trudi da mi ulepša
moju iznenadnu posetu vojnika na odsustvu.
U meni su se borili težak umor od dugog puta i želja za
dubokim snom, a i želja za malo nežnosti sa Mirom na njenom uskom
kauču. Kroz prozor sam video sive zgrade radničke kolonije fabrike
štofa "Branko Krsmanović". Ljudi su izlazili i ulazili u prljave i
neokrečene ulaze, a deca igrala školice ispred zgrada. Veče je već
polako padalo i umorni dan odlazio je na počinak. Ima li smisla
razočarati Miru, dok ona prospe lavor sa vodom u neki kanal na ulici
i vrati se, da ja lepo odremam na kauču? Skinuh se i ostah u onom
vojničkom donjem vešu i legoh. San me je već bio uvukao u svoje
duboke tople hodnike i ja polako počeh da tonem, kao ptica koja leti
nadole, sve brže i brže. Osetih njeno toplo telo kako leže pored mene,
ali već sam duboko uplovio u onu drugu stranu jave.

123

"Vojniče moj", čuh kao kroz neku daleku i retku maglu
koja odnekud dopire. "Vojniče moj snažni, uberi ove lepe
kruškice, pomiluj me po pupku, pomiluj malo niže".

Čuo sam i spavao u isto vreme. Ona se pripi, onako naga,
mirišući na taj dečiji sapun i mlado telo željno igre. Spavali smo
do zore. Negde oko četiri sata ona ustade i ukoči stari budilnik da
ne zvoni. Poljubi me u obraz i poče da se sprema za posao. Čuh i
lonče u kome vri kafa, a taj miris ulepša onaj mali ćumez od stana.
Ja se okrenuh na drugu stranu, prema zidu, željan još malo sna.

Nisam primetio kada je otišla na posao. Ustah i sedoh na
krevet. Na stolici кгај kreveta stajala je šoljica kafe, čaša vode,
ratluk i kutija cigareta, i mala cedulja sa rečima: "Volim te
bezgranično, uvek tvoja Mira".

Posle služenja vojske, moj životni brod, pun goriva i
mapa svih mogućih kontinenata, krenuo je na put, dug pul, možda
i predug.

Jedne zime, posle mnogo godina, provodio sam odmor u
starom kraju. Dok sam, šepureći se i razmećući novcem u nekom
kafiću, glasno privlačio pažnju okoline, spazih nju - Miru. Čistila
je stolove i sklanjala šolje za kafu. Nije me prepoznala, nije me ni
očekivala, nije me možda više ni biio u njenim sećanjima. Ko
zna? Setih se onog vojničkog odsustva od pre mnogo godina, koje
sam proveo u njenoj sobici u potkrovlju, one šolje sa kafom,
ratlukom i paklom cigareta. Ono što je pisalo na ceduljici nikada
nisam zaboravio: "Volim te bezgranično, uvek tvoja...". A ta
"uvek moja" Mira brisala je stolove i skupljala šoljice za kafu u
jednom sasvim običnom kafiću i nije više bila mlada, baš kao ni
ja.

"Jeste li završili sa kafom?", upita me, spremna da
pospremi sto.

"Jesam, popio sam kafu", rekoh i htedoh da dodam: 'I to
odavno, pre mnogo godina, zar se ne sećaš, Miro?', ali ostah nem
pred tim još uvek lepim i dragim licem.

124

Odlazila је noseći poslužavnik pun čaša i šoljica, a ja sam
gledao za njom. "Uvek tvoja..." - odzvanjalo mi je u ušima, a neki
setan osećaj kvario mi je ono bahato, veselo i pijano raspoloženje.

125

U Karnegi holu*

"Sećaš li se, Džo", pitala me je nedavno Tanja Rodić kad
sam je sreo u Karnegi holu na koncertu jedne naše pijanistkinje.
"Dakle, sećaš li se, Džo, kad smo bili mali, u obdaništu, pa nas
drugarica Zdenka postavi posle ručka, pred spavanje, na noše?
Sećaš li se?"

"Sećam se ja, sećam se, Tanja. A što ti to sada pade na
pamet, šta te to sad podseti na noše, na to fabričko obdanište i to
kako sedimo, piškimo i kakimo pred spavanje?"

"Pa baš zato, Džo. Stojim ovde, pored tebe, dok traje
pauza, pijemo sodu sa nekim alkoholom, a meni se pripiškilo. I
onda me to, dragi moj Džo, asociralo na te noše. Sedimo tako
nas desetak, a ti nekako uvek do mene, i pipkaš onu tvoju
stvarčicu. ’Ej, Džo, baš si bio sladak, pipkaš se ti, pa ’ajd, rekoh,
i ja da se pipkam. Kad može Džo, mogu i ja. I baš nam je bilo
lepo, je Г da?"

"Sećam se, sećam", kažem ja. "A onda ti mene, Tanja,
pitaš: 'Je li, Džo, a zašto ti imaš pače, a ja ribicu?'. To si me
pitala".

"Jeste, lepo se sećam da sam te to pitala".
"A šta sam ti ja rekao, Tanja?"
"Neću da ti kažem, bio si bezobrazan. Cak si i tada bio
bezobrazan, Džo, mada si mi se, moram priznati, sviđao. Uvek
sam sedela u tom toplom ve-ceu do tebe".
"Bio sam bezobrazan, hm. Šta li sam ti to rekao?"
"Pa rekao si, ako baš hoćeš da te podsetim, rekao si:
'Zato, Tanja, da, kad porastemo, možemo da se jebemo'. Ha- ha!"
Tanja se smejala, a i meni je to sećanje bilo simpatično.

126

"Е, ра šta si očekivala, živeli smo u toj prokletoj siromašnoj
radničkoj koloniji, i šta smo, lepa moja Tanjuškice, mogli da vidimo,
čujemo i saznamo, nego takve stvari? Mada, veruj mi, ja sam tada
sumnjao da to Ijudi stvarno rade. Nisam mogao da zamislim one naše
ozbiljne tetke i ujne i komšije i sav onaj odrastao svet da je toliko
bezobrazan i da to radi. Tada mi je to bilo neozbiijno iako se nisam
baš ubijao razmišljajući o tome".

"E, moj Džo, o čemu mi Srbi pričamo u Karnegi holu!"
"Pa Srbi su uvek Srbi, Tanjice, bilo gde da su, u Karnegi holu,
u nckom molu na bejzbolu ili na Južnome polu. Nego, idi piški, idem
i ja. Pauza traje još pet minuta. I nemoj da se pipkaš, nemoj, ha-ha..."
"Nemoj ni ti, Džo, zakasnićemo na koncert".
"Da, Tanjice, ovde sve nekud žurimo, a tada, kad smo sedeli na
tim nošama, baš smo imali vremena i baš nam je bilo lepo".
"Jeste", reče Tanja i otrča u ženski toalet.
Ja pogledah okolo i, spazivši znak na drugom kraju hodnika,
pođoh prema muškom...

* Karnegi hol - njujorška koncertna dvorana

127

Majstor Pera

"Šta ćemo sad? Ostali smo, konačno, bez prebijene pare.
Šta činiti, crni Pero?"

Pera gleda u kapu koju je tek skinuo, ulazeći mrtav pijan
u kuću. Deca i žena sede za stolom kao neke sudije i gledaju
pijanog Peru, koji je za dve noći potrošio čitavu platu i na kraju
došao kući bez para.

"Pa, dokle ćemo ovako? Šta da radimo? Da se zadužujem
opet od komšiluka i da mi se svi smeju?!"

Pera se opet napio, igrale mu pevaljkc na stolu u kafani
Zlatno burence, a sad pred kućnim sudom sedi i smrdi na alkohol
i duvan i češe se po glavi.

"Dokle ćeš da piješ?", pita ga i najmiađi sin Zoki. "Tata,
opet si se mnogo napio, popio si sve pare od plate. Šta ćemo sad
da radimo?". I drugi sin nešto kaza, a dve devojčice od tri i četiri
godine sede i gledaju pijanog oca.

"Kuku, Pero, nesrećo jedna, zašto to uradi?! Što propi sve
pare?!"

"Pa ja sam takav. Takav sam ti ja, Rado, od kako znam
za sebe".

"Nesreća jedna. Gde ja tebe da nađem, gde za tebe,
pijanduro, da se udam, a mogla sam mnogo bolje da prođem!
Tražio me i Obrad traktorista, čak i jedan pomoćnik geometra iz
Ražnja. Sad bi’ bila gazdarica, a ne puka sirotinja, žena
pijanice...", tu se ona rasplaka. I one dve devojčice zaplakaše sa
majkom, Ijutito gledajući u oca.

"Šta ću, takav sam. Kad god uđem u tu prokletu kafanu,
ja se, Rado, promenim. Lepo pre dva dana primim koverat sa
platom, stavim u unutrašnji džep i kažem sam sebi, mrtve mi
majke Radojke, kažem sam sebi: Ti si, Petre, ženjen čovek sa
četiri deteta, dva muška i dva ženska. Žena domaćica, imamo

128

mali stan i avliju sa šupom. Idem ja sad pravo kući pa lepo u
subotu i nedelju idcmo da kupujemo deci knjige i tašne za školu,
i curicama haljinice i čarapice i sve što treba, ide jesen'. I tako ja
idem, a onaj Lajoš, Mađar, što se stalno besi u javnom kupatilu pa
ga uvek nekako skinu sa konopca i povrate, sretne me i kaže:
'Pero, samo se jednom živi, ajd’ u tu čast da popijemo po jednu'.
Kako da odbijem Lajoša, nesrećnika jednog? Ni kuče ni mače
nema, nemam srce. I uđemo mi u Burence. I šta dalje da ti pričam,
pevaljke uvek znaju pravu pesmu, piće, klopa i pesma do zore.
Popi’ ja, Rado, sve te sveske i torbe za školu i ovim devojčicama
haljinice. I eto, šta ću sad? Da idem da se besim kao Lajoš, je Г to
hoćete? Nisam ja da živim, nisam ja zaslužio ovako divnu
porodicu, ovakvu domaćicu i ovakvu dečicu... Idem da se besim,
ne, neću više da živim! Stidim se da živim, stidim se. Evo skidam
kaiš i sad ću da se besim".

Pera prebacuje kaiš preko jednog klina na zidu i vezuje
omču.

"Stid me je da živim, ’oću da se obesim..."
Žena i deca briznu u plač i ne daju mu da se obesi. Vuku
ga po kući, a on zapeo pa hoće.
"Nemoj, crni Pero, da se ubijaš! Šta ću ja sa ovoliku decu
sama?!", plače, ma vrišti Rada. Deca zapomažu, a komšije se već
okupljaju.
"Nemoj, Pero, jebeš pare! Majstor si ti, zaradićeš ponovo.
Šta je bre para, hartija, a ti tvoj život da daš za hartiju, a? Nisi valjda
lud?!", teši Peru čika Mile limar i tapše ga po ramenu. "Pogledaj
kako divnu porodicu imaš, bre! Dečica, pa žena, pa imaš i puno
rođaka, pa baš ’oćeš sve da ih ražalostiš, nemoj! Ajde obećaj!", viče
čika Mile.
"Obećaj nam da nećeš da se besiš, tato!", viču i deca.
"Ne ostavljaj nas, Pero, šta ćemo sami na ovaj svet?!",
vrišti žena Rada.
Pera sede za sto i razgleda narod oko sebe.
"Pa dobro, neću. Ali da mi obećate da će da budete dobri!
Ajde, obećajte mi!"

129

"Bićemo dobri", obećavaju deca i žena. Pera ih sav srećan
i pijan grli i Ijubi, a od alkohola i sreće plače.

U tom naiđe Lajoš, Mađar.
"Šta se ovo dešava ovde? Je li, narode, kakva je ovo
gužva?"
"Ništa naročito", objašnjava čika Mile, "Pera hoće da se
besi".
"Pa je Г se obesio?", pita Lajoš razrogačenih očiju.
"Ma nije, vidiš ga valjda kako stoji i plače?"
"Pero, brate, šta se desilo?"
"Nisam se obesio, a baš sam hteo, ali eto nisam".
"Alal ti vera! Uspeo si da pobediš ono što ja često nisam
mogao - želju da zauvek zaspim, razumeš? To ponekad toliko
želim, ali me uvek neka budala skine sa konopca. Ali koga briga za
Lajoša, ni kuče ni mače ja nemam, a Lucika me odavno ostavila. A
ti imaš, brc, tako lepu porodicu, dečicu. Alal ti vera! Idemo da
proslavimo to u neku kafanu. Idemo, Lajoš plaća".
Pera pogleda u ženu i decu pa im reče:
"Sa’ ću ja da se vratim. Idem sa čika Lajošem da ga
ispratim i odmah dolazim".
I tako oni odoše u kafanu, a narod se raziđe. Tako je to
obično oko prvog u mesecu, kad Ijudi prime plate u sivim radničkim
kolonijama tamo po našoj Srbijici. Ne može da se kaže da nije bilo
zanimljivo.
A za Peru pitate? Davno je to bilo. Sad je on sa ženom u
Kanadi. Tamo provede šest meseci dok je toplo, bude prvo kod
starije ćerke u Torontu, pa onda kod mlađe u Montrealu. A kad
zaduvaju oni kanadski ledenjaci, onda Pera i žena mu brišu dole kod
sinova u San Dijego. Sećanja na radničku koloniju i te pijanke
svakog mcseca oko prvog kad se primi plata, ostala su kao davne
slike koje nikada neće izbledeti. Ponekad se i napije oko prvog u
mesecu, koliko da oseti onu toplinu davnih dana u kojima se
dešavalo ili nešto lepo ili nešto ružno, ali se dešavalo, tamo u toj
koloniji.

130

Razgovor sa Glavčom

U piceriji kod Rcja sedim i čitam, po ko zna koji put, pismo
Baneta Glavče, mog druga iz Paraćina. Ljudi ulaze i izlaze, neki
sede, jedu picu i čitaju novine ili knjigu, a ja ponovo čitam ovo
pismo. Održao Glavča obećanje: "...Pisaću ti, Džo, i to više
puta...", obećao mi je jednom u kafani, malo zagrejan, baš kao i ja.
Tada mi je Bane Glavča pričao da fabriku stakla prodaju nekom
belosvetskom biznismenu za jedan dolar ili jedan evro, jebem li
ga, ne sećam se, a nije ni važno, uglavnom - jedan neki kurac.

"Srpsku fabriku stakla prodaju za jedan evro, Džol", kaže
mi on tada i gleda me kao da očekuje da sad i on i ja odemo i
prebijemo tu barabu koja se toliko okomila na našu fabriku, gde su
nam roditelji radili, a nas uspavljivala pesma mašina što proizvode
staklo, koja nije znala da stane ni noću. Sećam se da su ncki
Makedonci, koji su tu dolazili na obuku i praksu pre nego što su u
Skoplju počeli da prave istu takvu fabriku stakla, zvali ovu našu,
paraćinsku, "Smrtska fabrika stakla" umesto "Srpska fabrika
stakla", kako joj je, inače, i bilo ime.

Nema zezanja, nije bilo nimalo lako raditi u njoj, i narod i
radnici radili su tu i gradili je. Sećam se moje majke, koja bi
dolazeći iz druge smene, sva promrzla, stavljala veliki panj u
furunu da se ogrejemo, i cele noći plakala jer su je promrzline na
nogama bolele. Veliki crveni krugovi, kao plihovi, šarali su joj i
ruke i noge i boleli tako gadno da sam je do duboko u noć slušao
kako jeca. Radila je u onim velikim, još nedovršenim fabričkim
halama, kojima ni vrata ni prozore nisu stigli da nameste jer se
žurilo sa proizvodnjom, a i koga je bilo briga što će radnici,
"staklarci", onako gadno da izmrznu tih, nekada tako hladnih zima.

131

Drhti moja majka u krevctu, ona peć bukti, a ja nikako da
zaspim.

"Zašto plačeš?", pitam je ja, a znam da je to od
promrzlina, da je veliki crveni pečati na nogama i rukama bole i
da ne može da spava, već se trese i cvili. Sami, u našem malom
stanu pored fabrike, čekali smo da još jedna strašna zima prođe i
stiskali se jedno uz drugo.

"Kevo, znaš, kad porastem, postaću doktor pa ću ti
izlečiti i ruke i noge i neće te više boleti", rekao bih joj.

"Dobro, dobro, ajde sad spavaj", govorila je ona i nalazila
malo snage da me pomiluje, dok je napolju zavijala neka prgava
i hladna moravska košava.

"A sada, kažeš, prodaju fabriku za jedan evro? Jc li,
Glavčo?", kažem mu ja, tek da nastavimo sa pričom koja nam se
umrsila u pijane misli.

"Zamisli to, Džo, za jedan evro!"
"Bar da dodaju još jedan evro, pa da bude za dva evra",
kažem ja.
"A zašto?", pita me tada Bane i gleda začuđeno.
"Zbog onih gadnih PROMRZLINA, moj Glavčo..."
"Kakvih promrzlina?"
"Nije važno, druže, ajd’ živeli!!!"
Podignem čašu i okrećem 1 ice da Bane Glavča ne vidi
toplu suzu koju nisam mogao da zaustavim. Jebem ti ta sećanja,
uvek me izjebu na kraju.
Sklopih ono pismo pažljivo, kao neku dragocenu hartiju,
i stavih ga u džep.
Da, zbog tih gadnih promrzlina, moj druže Glavčo...

132

FOTOGRAFIJE

KOLONCI



KOLONCI U ONDANIŠTU SA VASPITAČICA

ĐACI OŠ ĐURA JAKŠIĆ-ODELJENJ

ČETVRTI RAZRED OŠ ĐURA JAKŠIĆ SA UČIT

KOLONCI: GLAVČA, ZOKA, DRAGAN, SREJA, L

KOLONCI

STOJE: MILE, MIRKO, ANDREJA, LOLI, ZOKA, BOŠKO, VOJIN
SEDE: BANE GLAVĆA, DANE, MONE, RADE, ZOKI, MITA I BANE

ТЕТКА ANA MELCER (DESNO) SA KOMŠIKOM

NEŠTO STARIJI KOLONCI: BRACA SA DRUŠTVOM
(POSLE PAUZE ZA RUČAK)

STAKLARCI ISPRED ULAZ

FOTOGRAFIJE

KOLONIJA

BERBERNICA ČEDE JANKOVIĆA KOD KAPUE

ULAZ U FABRIKU STAKLA

STARA KOLONIJA - IZGLED 60-ih

STARA KOLONIJA-IZGLED 60-ih –

DEO KOLONIJE KOD PRUG