Orden Bratstva-Jedinstva sa srebrnim vencem kojim je odlikovana fabrika cementa „Novi Popovac" 1964. godine.
Radnički savet „Naši radni ljudi pokazuju na djelu da su spremni da savladaju i najveće teškoće u svom radu. Zar, prema tome, ti trudbenici koji čine takve napore, koji s tolikim elanom i požrtvovanošću nastoje da proizvedu što više raznih proizvoda, koji s tolikom energijom grade nove fabrike, nove objekte, nove željeznice i drugo, koji pokazuju ljubav prema tim svojim fabrikama time što nastoje svim silama usavršiti oruđa za proizvodnju putem novatorstva — zar ti radni ljudi nisu sposobni da sami upravljaju tim svojim fabrikama? Naravno da jesu ... T i t o
Direktor radne organizacije dipl. ecc Đorđe Trajković Osvrnuti se na svoj razvojni put, setiti se prvih koraka i osvetliti taj put, čisto je ljudska potreba. Ta retrospektiva pruža predstavu o snazi kojom smo se uhvatili u koštac sa preprekama. Iz savladanih prepreka i vremena rađa se osećanje samosvesti i moći kojom raspolažemo. Kolektiv fabrike cementa takođe ima svoj razvojni put i knjiga, koju imate u rukama, treba da ga slikom i rečju prikaže bar u najosnovnijim crtama. Taj put karakteriše maksimalna želja za što većim tehničkim i društvenim razvojem. Naš ekonomski potencijal, u širem smislu reči, iz godine u godinu se povećava i negovanjem pravilnog gazdovanja sredstvima koja su nam poverena i odgovarajućom kulturom rada stvorićemo još bolje uslove za ambicije koje imamo u pravcu privredne ekspanzije. Ovu knjigu izdaje radni kolektiv fabrike cementa ,,Novi Popovac” kao obeležje svoje sedamdesetpetogodišnje istorije, u godini kada slavimo veliku radnu pobedu — puštanje u pogon novih kapaciteta koji će udvostručiti naš dosadašnji. Blagodareći organima samoupravljanja svih saziva, društveno- -političkim organizacijama, stručnim službama i svakom članu kolektiva posebno, postigli smo nivo razvijenosti s kojim možemo da budemo zadovoljni. No, ovo zadovoljstvo je novi podsticaj da svoj pohod nastavimo.
CEMENT KAO GRAĐEVINSKI MATERIJAL Od praiskona se između čoveka i prirode odvija stalna borba uzajamnog savlađivanja i podvlašćivanja. Počeci ljudskog života, obezbeđivanje vitalnih ljudskih potreba i udruženi život stalno su čoveku postavljali zadatak da ovladava prirodom i da se zaštiti od stihija. Tako on, radi zaštite životnog integriteta, izmišlja oruđa pomoću kojih gradi prva primitivna i kratkotrajna skloništa. Ljudski um se razvija, sredstva rada i društveni odnosi takođe, i čovek stupa na prag prve civilizacije. Izmenjeni uslovi života, pojava duhovnih potreba, pored vitalnih odražavaju se i na evoluciji građevinarstva. Zgrada se više ne pojavljuje samo kao sklonište, već i kao estetska tvorevina. Javljaju se potrebe za objektima masovne duhovne kulture, za hramove, spomenike, sportske arene i si. Od prvih građevina od materijala, koga je priroda dala, u elementarnom vidu do modernih, smelih arhitektonskih rešenja velike funkcionalnosti i razigranosti oblika i linija u prostoru, prošle su hiljade godina. Istorija građevinarstva je izraz istorije građevinskog materijala. Čovek kao prvo vezivno sredstvo u svojim građevinskim poduhvatima upotrebljava pečeni gips još 2800 godine pre naše ere, prilikom zidanja egipatskih piramida, gde je osnovni građevinski materijal bio kamen. Stari Grci su primetili da se smesa usitnjenog vulkanskog pepela sa gašenim krečom uz dodatak vode stvrdnjava i čini postojani vezivni materijal nerastvorljiv u vodi. Ovo njihovo iskustvo su usavršili neimari staroga Rima i obilno ga koristili za izgradnju vodovoda, kanala, mostova, kupola i drugih objekata. Tragajući uporno za vezivnim materijalom boljega kvaliteta, stari Rimljani su koristili vulkanske stene kojih je bilo u okolini Vezuva kod mesta Pucola, a naročito na ostrvu Santorinu u Sredozemnom Moru, i njihovim usitnjavanjem došli do takvog građevinskog materijala koji se, pomešan s peskom, sitnim kamenom i vodom, mogao oblikovati samostalno po želji građevinara, kao beton. Ova vrsta vezivnog materijala je upotrebIjena u izgradnji Panteona, koji, di-
menzijama i otporom vremenu, zadivljuje i danas. Ovakva hidraulična vezivna sredstva Srednji vek, kao vek mračnjaštva, nije nimalo usavršio i ona se upotrebljavaju sve do kraja XVIII veka. Početkom XIX veka pojavilo se nekoliko pronalazača koji su otkrili da se dobija bolje vezivno sredstvo — cement — kada se smeša gline i krečnjaka prvo ispeče a zatim samelje. Takvim postupkom dobijen je novi vezivni materijal: roman-cement, koji je ovo ime dobio na osnovu sličnosti boje sa malterom koga su upotrebljavali stari Rimljani. Pojava roman-cementa je pokazala principe za dobijanje cementa: sirovinski sastav i pečenje na visokim temperaturama. U daljim istraživanjima je dokazano da pečenje krečnjaka i gline na temperaturi sinterovanja daje klinker. Mlevenjem klinkera dobija se hidraulično vezivo visokih mehaničkih svojstava: portland-cement. Staro neimarstvo. Građevina od materijala koga je priroda ponudila — razvaline crkve u Sisevcu.
Prvi portland-cement je proizveden u Engleskoj 1844. godine. Proizvodnja portland-cementa se usavršava vrlo brzo. Doprinosima kvantitativne i kvalitativne hemijske analize je utvrđen optimalni sastav sirovinskih komponenata od kojih se može proizvoditi portland-cement. Naime, portland-cement je spoj kalcijum-oksida sa oksidima silicijuma, aluminijuma i gvožđa, koji nastaje žarenjem homogene sirovinske mase do temperature sinterovanja. Ispečena homogena sirovinska masa se zove klinker, koji se melje sa dodacima. Krajnji produkt tog mlevenja je cement. Cementa ima različitih vrsta, ali je najrasprostranjenija proizvodnja portland-cementa. Prva iskustva u proizvodnji cementa su se iz Engleske i Francuske ubrzo raširila i na ostale zemlje. U Jugoslaviji su prve fabrike cementa podignute 1854. godine u Rovinju i Kamniku, zatim 1865. godine u Beočinu i Splitu, a 1897. godine u Popovcu.
Soliter društveno-političkih organizacija na Novom Beogradu građen i od popovačkog cementa. Visok 98 m a ugrađeno je 10.500 m® betona.
Jugozapadni deo Kučajskih planina se blago spušta, utapajući se u pitomo Pomoravlje. Severoistočno od grada Paraćina, na udaljenosti od 12 km, on obrazuje obruč kroz koji se urezuje reka Crnica, praveći oko svoga toka neveliku kotlinu načičkanu sitnim posedima, njivama i baštama. Pre stotinu godina ovakva konfiguracija terena je predstavljala idiličnu sliku seoskog života. Sitna poljoprivredna proizvodnja i stočarstvo hranili su dvadesetak porodica čije su kuće bile podignute na kilometar-dva od reke Crnice i činile naselje Popovac. Ko zna dokle bi potrajala tišina mirnog i mukotrpnog seoskog života, da zemljoradnik Nikodije Pavićević-Koča nije, u otimanju od prirode, posegao u utrobu obližnjih brda i počeo da vadi stene sivkaste boje. Radoznalost i oskudno znanje su mu dozvolili toliko da pretpostavi da je to neka ruda koja se može korisno upotrebiti. Manju količinu pronađenih stena je samleo u vodenici Trifunović Danila i odneo u Beograd na ispitivanje. Njegova pretpostavka o korisnosti stene se obistinila jer su analize pokazale da stena predstavlja jednu od osnovnih komponenata za dobijanje cementa: laporac. Te, 1897. godine se sa nalazom Nikodija Pavićevića upoznao sitni industrijalac Lazar Jovanović, koji je, budući da je bio zainteresovan za proizvodnju cementa, odmah počeo da vrši probna pečenja laporca u jamastim pećima sličnim onima u kojima se i danas proizvodi kreč u nekim krajevima zemlje. Tako dobijeni materijal mleo se u vodenici za mlevenje žitarica. Ohrabren praktičnim rezultatima i uvidevši izuzetno pogodne prirodne uslove okoline Popovca, Lazar Jovanović 1898. godine ulazi smelije u investicije, otkupljuje zemljište, gradi fabričku zgradu veličine 25x15 metara i proizvodi klinker u peći dimenzije 2x2x4 metara. U vodenici-potočari samleveni poluproizvod ove peći imao je sve osobine roman-cementa. 1905. — Primitivna tehnologija se ubrzo pokazala neracionalnom, pa je 1897- POČETAK PROIZVODNJE CEMENTA U POPOVCU
pionir proizvodnje cementa u Popovcu, Lazar Jovanović morao da proda fabriku 1905. godine. Novi vlasnik je bila Beogradska trgovačka banka. Ona je uložila izvestan kapital i izgradila dve vertikalne peći tipa „Šnajder” čime je povećala proizvodnju na 25 tona dnevno, ugradila kuglične mlinove za mlevenje klinkera kao i postrojenja parnog pogona jačine 450 KS. Tehnologija proizvodnje cementa se usavršava i započinje se proizvodnja portland-cementa. 1913. — Ovakva proizvodnja održala se sve do 1913. godine kada je fabrika cementa stekla novog valsnika Francusko-srpsko akcionarsko društvo, kartel u čijem su sastavu bili, pored fabrike cementa i rudnik uglja u Sisevcu i rudnik gipsa u Lipnici. Fabrika cementa bila je vlasništvo ovog kartela sve do nacionalizacije industrije 1946. godine. Francusko-srpsko akcionarsko društvo po preuzimanju fabrike vrši rekonstrukciju : demontira vertikalne Prvi posao u pripremama za izgradnju fabrike — otkupljivanje zemljišta. Foto-kopija tapije iz 1896. godine.
Akcija kartela — foto-kopija. peći i ugrađuje prvu rotacionu peć u Srbiji firme „Krup" dimenzije 45x2 metra, ugrađuje sušaru i mlin sirovine. Ovaj tehnološki skok povećava proizvodnju cementa na oko 60 tona dnevno. Već za ovo kratko vreme se došlo do saznanja da kvalitetne sirovine, laporac i krečnjak, pružaju sigurne mogućnosti za proizvodnju cementa, a samim tim i orijentaciju vlasnika kapitala na nova ulaganja. Još početkom proizvodnje, a naročito povećanjem proizvodnih kapaciteta, vlasnici fabrike su se našli pred teškoćom oko transporta sirovine, tehnološkog goriva i cementa. Obzirom na loše saobraćajnice i nedostatak tehničkih sredstava transporta, krečnjak i laporac su prevoženi od mesta eksploatacije do fabrike stočnom zapregom. Samo za prevoz krečnjaka se koristilo 5—6 volovskih zaprega. Volovske zaprege su upotrebljavane i za prevoz uglja iz rudnika Sisevac, 14 udaljenog od fabrike cementa. Taj posao je obavljao
karavan volovskih zaprega, uzanim putem preko Vavila i Latovice do Popovca. Isto prevozno sredstvo je korišćeno i za transport cementa do Paraćina preko Davidovca, a za repro-materijal obrnuto. Takvi uslovi transporta nisu odgovarali režimu proizvodnje, što primorava vlasnika fabrike da 1917. godine izgradi put sa kamenom podlogom od Popovca do železničke stanice u Davidovcu. Samo dve godine kasnije prugom uskog koloseka 0,60 m se vezuju majdan krečnjaka — fabrika kao i fabrika — Davidovac. Za transport uglja iz rudnika Sisevac do fabrike cementa vlasnik fabrike gradi 1920. godine žičaru dužine 14,5 km. Količine uglja, koje je fabrika u to vreme trošila, bile su znatne, jer se ugalj koristio kao tehnološko gorivo a i za dobijanje potrebne parne energije. Kao vučna sredstva su uvedene tri parne lokomotive: dve na relaciji Popovao—Davidovac i jedna za prevoz krečnjaka do fabrike. Stari majdan laporca zauzimao je površinu od oko 3 hektara. Celokupna eksploatacija od iskopa do utovara bila je ručna.
Vodenica u kojoj je do izgradnje prvog industrijskog mlina mleven cement.
1928. — Potrebe za popovačkim cementom su rasle i orijentisale vlasnika fabrike na nova ulaganja. 1928. godine je ugrađena još jedna rotaciona peć firme ,,Krup” dimenzije 45x2,5 m kapaciteta 90—100 tona dnevno, tako da se ukupna proizvodnja povećava na 150 tona. U tom periodu za pogon postrojenja korišćene su dve parne mašine ukupne jačine 1450 KS. Osnovna tehničko-tehnološka karakteristika proizvodnje cementa u Popovcu ogledala se u brzoj i relativno ranoj preorijentaciji na pečenje klinkera u rotacionim pećima. Od 1913. godine ova fabrika je bila jedini proizvođač u Srbiji koji je proizvodi klinker u rotacionim pećima. Međutim, rotacione peći, instalirane u Popovcu, predstavljale su, čak i za ono vreme, male pogonske jedinice. Upotreba parne energije bila je zastarela i veoma skup energetski izvor. Za rad na eksploataciji sirovine, utovaru i istovaru kao i u samom pogonu pretežno je korišćena nekvalifikovana radna snaga . Rad u ovom Izgled najstarijeg tipa peći za proizvodnju klinkera. Memorandum kartela u čijem je vlasništvu bila fabrika cementa od 1913. godine do 1946. Lik lava je bio simbol kvaliteta cementa.
Situacioni plan iz 1908. godine. Ostaci žičare izgrađene 1920. godine koja je potisnula zaprežni transport i koja je fabriku snabdevala ugljem skoro 30 godina. periodu je bio iscrpljujući, radni dan je trajao preko 12 časova, nadnice niske a uslovi rada nehigijenski. Radnici su otpuštani kad god je to odgovaralo vlasniku, nije im plaćao doprinos za socijalno osiguranje, jednom reći surova kapitalistička eksploatacija je karakterisala ondašnje radne odnose. Takvo stanje je trajalo do pred sam rat. Vihor političkih ideja između dva rata, koje je zahvatio sve napredne snage u zemlji, imao je odjeka i na područje Popovca. Preko napredne inteligencije i proletera stizale su revolucionarne misli na ovaj teren. Položaj radnika u ondašnjoj industriji nije bio ništa bolji nego u ostalim krajevima zemlje. Tridesetih godina u Popovcu je osnovana sindikalna organizacija JUGORAS a kasnije i URS. Partijske organizacije još nije bilo, ali je sindikalna nekako životarila. Učmalost provincijskog duha ograničenog sitnosopstveničkim buržoaskim pritiskom je tek-tek razgarana nekom sindikalnom akcijom. Tako je pododbor sindikalne organiza-
Posle izgradnje druge rotacione peći 1928. godine fabrika cementa je imala ovakav izgled. čije URS-a u jesen 1938. godine organizovao štrajk koji je bio povezan sa štrajkom rudara u Sisevcu. štrajk je trajao 10 dana. Radnici su zahtevali smanjenje radnog dana, poboljšanje uslova rada i povećanje nadnice. Uspeli su da se izbore za povećanje nadnice i skraćenje radnog vremena na 8 časova. Prosečna godišnja proizvodnja u periodu do 1928. godine iznosila je oko 20.000 tona, a od 1928., odnosno od ugradnje druge rotacione peći pa do 1940. oko 37.000 tona cementa. Znači, u pogledu obima proizvodnje u fabrici cementa se zapaža konstantni rast. Kroz čitav ratni period fabrika je radila bez prekida, ali bez nužnog i pravilnog održavanja postrojenja i osnovnih rezervnih delova. Takva situacija je dovela do nekontrolisanog rabaćenja i zapuštanja postrojenja što se odražavalo, u toku nekoliko godina posle rata, na obim proizvodnje. Zbog ogromnih potreba društva za cementom u periodu obnove i izgradnje, fabrička postrojenja je trebalo osposobiti za što veću proizvodnju i zalečiti sve ono što je ratni režim proizvodnje ostavio. Takve mere su sprovođene uz veliki napor pogotovu radnika na održavanju postrojenja. Materijala nije bilo dovoljno na tržištu, pa su, na primer, varioci umesto elektroda morali za varenje da upotrebljavaju žicu od raspredenih čeličnih užadi. Zastarelost mašina, veliki troškovi proizvodnje, niska produktivnost rada i nedovoljno korišćenje kapaciteta u ovom pogonu, zahtevali su veća ulaganja u održavanju i rekonstrukciju sa kojom se otpočelo 1957. godine u manjem obimu. Ovakva tendencija osposobljavanja postrojenja i poboljšanja njihovih tehničkih osobenosti se produžava sve do 1962. godine.
Prva rotaciona peć za proizvodnju klinkera u Srbiji ugrađena 1913. godine u fabriku cementa u Popovcu.
Odeljak parnog pogona ugrađenog 1913. godine i proširenog 1928. Korišćen je sve do 1963. godine. U toku 1962/1963. godine pristupa se ozbiljnijim radovima. Parna energija zamenjena je elektroenergijom, ugrađen je novi mlin cementa kapaciteta 360 tona dnevno, izgrađeno je odelenje homogenizacije sirovinskog brašna i nova hala za klinker. Čitav unutrašnji transport sirovina, materijala i polufabrikata je mehanizovan, ručno pakovanje proizvoda zamenjeno automatskim a nedostatak skladišnih objekata je rešen izgradnjom novih silosa cementa. Izvršenom rekonstrukcijom ovaj pogon je podignut na viši stepen tehničke opremljenosti, uslovi rada su poboljšani, a produktivnost rada je znatno povećana. Danas je ovaj pogon u mogućnosti da proizvodi godišnje 85.000 tona kvalitetnog cementa marke PC-350. Prenos energije je ostvarivan konopcima i kaiševima čija je ukupna dužina iznosila preko 3000 m.
Posle izgradnje druge rotacione peći 1928. godine fabrika cementa je imala ovakav izgled.
Utovar sirovine bagerom čija je zapremina kašike 2,5 m3. Vrlo pogodnim tehničkim osobinama i manevarskom sposobnošću dnevni učinak ove mašine zamenjuje oko 100 radnika. Ovakvim mašinama utovaruje se radom u jednoj smeni 565.000 tona laporca i krečnjaka godišnje.
Ljudska ruka je neophodna i uz savremenu tehniku. 1951 - PROŠIRENJE KAPACITETA Tempo industrijalizacije zemlje nije se mogao zamisliti sa do tada ugrađenim kapacitetima za proizvodnju cementa. Proizvodnja cementa u Jugoslaviji je u 1949. godini iznosila svega 1.266.000 tona godišnje, a u Srbiji 276.215 tona. Elektrifikacija, stambena industrija, hidrogradnja, saobraćajnice, industrijski objekti i celokupna infrastruktura zahtevali su količine cementa koje daleko premašuju ponudu domaćih proizvođača. Motivisani ovim objektivnim razlozima državni organi su u planovima razvoja zemlje, razvoju cementne industrije dali odgovarajuće mesto. U odlučivanju za lokaciju novih proizvodnih kapaciteta Popovac je svojim bogatim rezervama kvalitetnih sirovina, pogodnostima transporta sirovina, repro-materijala i gotove robe, dugom tradicijom u proizvodnji i inicijativom radnog kolektiva imao prioritetni značaj. Predsedništvo Vlade NR Srbije 1951. godine svojim rešenjem BC br. 328 osniva državno privredno preduzeće za izgradnju i montažu nove fabrike cementa u Popovcu. Sa izgradnjom se otpočelo 1951. godine da bi celokupan posao bio završen 1956. Za izgradnju novog kapaciteta utrošena su sredstva od 71 milion dinara. Izgradnja je do 1954. godine finansirana iz budžeta, a nadalje su korišćena sredstva u vidu zajma od Opšteg investicionog fonda. Ujedno je fabrici bio dodeljen kredit za početni fond obrtnih sredstava u iznosu potrebnim za početak proizvodnje. Izgradnjom su se morali obezbediti uslovi koji prate moderni tehnološki proces proizvodnje. Postojeći površinski kopovi sirovine nisu mogli da daju dovoljnu količinu krečnjaka i laporca pa se moralo pristupiti njihovom proširenju. Za pripremu sirovine u kopovima uvodi se dubinsko
miniranje, a za utovar i transport materijala nabavljaju se snažni bageri i damperi. Mala žičara, kojom se transportovao laporac do stare fabrike, zamenjuje se železničkim transportom koji zadovoljava potrebe oba pogona. Nova tehnološka linija, po projektovanom postupku, u čiji sklop su ulazila postrojenja za drobljenje, sušenje, mlevenje i pečenje, bila je sposobna da već u prvoj godini eksploatacije da proizvodnju od 135.740 tona cementa godišnje. Za stanovništvo onoga vremena, po stupnju automatizovanosti proizvodnje i kapaciteta tehnoloških jedinica, ova postrojenja su predstavljala vidan napredak. 31. jula 1956. godine spojene su nova i stara fabrika u jedno preduzeće pod nazivom ,,Novi Popovac” fabrika cementa u Popovcu kod Paraćina po odobrenju Izvršnog veća NR Srbije br. 37 od 29. juna 1956. godine. Porast proizvodnje i proširenje tržišta su zahtevali da se uz železnički koristi i drumski transport pri plasKompozicija voza kojom se doprema sirovina iz majdana do fabrike na dalju preradu.
manu gotove robe, pa se u 1959. godini završava izgradnja puta sa betonskim kolovozom do Paraćina u dužini od 10,5 km. Proizvodnja se iz godine u godinu povećava da bi 1967. godine dostigla nivo od 352.446 tona. Tragajući za novim načinom povećanja proizvodnje 1967. godine se pristupa realizaciji projekta rekonstrukcije novog pogona kojom se prešlo na suvi postupak proizvodnje. Ugrađeni su elektrofiltri čime se smanjuje rasturanje sirovinskog brašna i povećava kapacitet a i zaštićuje okolina od zaprašivanja. Dotadašnje gorivo ugalj, čija je priprema bila dosta skupa, zamenjuje se tečnim gorivom. Sva ova ulaganja su se odrazila na novo povećanje fizičkog obima proizvodnje. Od uhodavanja postrojenja posle rekonstrukcije proizvodnja se povećava iz godine u godinu da bi 1971. godine postigla rekordni iznos od 425.000 tona cementa. Za mlevenje sirovine ugrađena su dva kuglična mlina kapaciteta od po 29 tona sirovin - skog brašna na sat. Posle izvršene rekonstrukcije ovih mlinova 1968. godine, kapacitet je povećan na oko 36 t/sat. Ukupna težina mlina (kugli i sirovine) iznosi oko 250 tona. Za pokretanje mlina služe elektromotori jačine od po 750 KS. Slična postrojenja se koriste i za mlevenje klinkera.
Pripremljeno sirovinsko brašno peče se u dve peći dužine od po 105 m prečnika 3x3,6 m. Rekonstrukcijom je povećan njihov kapacitet od 600 na 900 tona dnevno. Kao tehnološko gorivo koristi se mazut. Plamena ruža koja se rascvetava u rotacionoj peći dostiže temperaturu preko 1450° C, stvarajući pritom klinker minerale.
1968. godine fabrika prelazi na korišćenje tečnog goriva umesto uglja. Urgađuju se dva rezervoara za mazut, postrojenja za njegovu tehnološku pripremu i razvod do rotacionih peći. Elektrofiltri — postrojenja koja ne dozvoljavaju oblacima najfinije sirovinske prašine da uteknu iz tehnološkog procesa. Ovi „hvatači oblaka” zadržavaju 4—5 tona materijala i štite stanovništvo i biljni svet okoline od zaprašivanja.
Počinje brižljivo tkanje gvozdenih niti iz koga treba da izraste betonska odeća za 4.500 tona opreme za proizvodnju cementa. 1972- NAJVEĆI PROIZVODNI DOMET Pošto razvoj fabrike do 1968. godine, bilo u smislu proširenja bilo rekonstrukcije kapaciteta, nije bio dovoljan da zadovolji narasle potrebe potrošača, a koje nisu mogli da zadovolje ni ostali proizvođači u zemlji, počinju da se stvaraju uslovi za izgradnju nove fabrike kapaciteta peći 1000 tona klinkera dnevno, odnosno 450.000 tona cementa godišnje. Izrada elaborata, obezbeđenje finansijskih sredstava i ostale pripreme su obavljene do 1969. godine, kada je udaren kamen temeljac. Od tada kolektiv fabrike cementa, kao investitor, vodi neprestanu borbu na dva fronta: za ostvarenje visoke proizvodnje u postojećim pogonima i za finansijsko i organizaciono dinamiziranje radova na izgradnji nove tehnološke linije. Uz učešće fabrike cementa, sve aranžmane oko izgradnje novog pogona zaključilo je tadašnje Združeno preduzeće „Azbest Cement” u čijem sastavu je, pored rudnika gipsa ,,Lipnica” iz Gruže, rudnika „Nemetali” iz Vranjske banje, rudnika azbesta „Stragari-Azbest” iz Stragara, fabrike kreča „Kovilovača” iz Despotovca, bila i fabrika cementa „Novi Popovac”. Prema sklopljenim aranžmanima, finansiranje izgradnje nove fabrike obezbeđeno je prvenstveno iz vlastitih sredstava, bankarskih kredita, ino i domaćih komercijalnih kredita, finansijskog kredita federacije i finansijskog kredita potrošača. Pored domaćih sredstava plaćanja, za realizaciju celokupne investicije bilo je potrebno oko 4 miliona USA dolara. Ova sredstva su obezbeđena, najvećim delom, učešćem federacije, domaćih proizvođača radova „Đure Đakovića”, „Rade Končara”, Beogradske banke i RTB — Bor. Bankarske kredite obezbedile su Beogradska banka, Jugobanka i Jugoslovenska investiciona banka, dok je finansijsko zaokruženje investicija izvršeno preko Beogradske banke. Izgradnja fabrike poverena je ,,lnkoprogresu” kao generalnom izvođaču koji je u okviru inženjeringa angažovao tridesetak izvođača za građe-
vinske radove i za isporuku i montažu opreme. Zbog potrebe neposrednog i efikasnog vođenja poslova na sprovođenju izgradnje fabrike, samoupravni organi fabrike cementa su krajem 1969. godine doneli odluku da se svi poslovi vezani za investicije prenesu sa Združenog preduzeća na fabriku. U međuvremenu fabrika je preduzela potrebne organizaciono-kadrovske mere radi kvalitetnog i blagovremenog ostvarenja investicionog programa. Pošto investicioni program nije obuhvatio proširenje sirovinske baze, znatna aktivnost u ovom periodu posvećena je tehničkom osposobljavanju površinskih kopova za proizvodnju uvećanih količina osnovnih sirovina. U toku izgradnje posebnu teškoću su investitoru predstavljala zakašnjenja u građevinskim radovima. Suočena sa tom činjenicom, fabrika je krajem 1971. godine odlučila da, u cilju sprečavanja većih šteta izazvanih zakašnjenjem, i putem direktnih ugovora radove poveri neposrednim izvođačima. Tako se 1. februara 1972. godine na gradilištu nove fabrike, u direktnom ugovornom odnosu, nalaze svi do tada angažovani izvođači, izuzev dotle generalnog izvođača „Inkoprogresa” i Građevinskog preduzeća „Gradnja” iz Beograda. Nastavak i okončanje građevinskih radova je izvelo Građevinsko preduzeće „Rad” iz Beograda. Izrada i montaža opreme obavljena je u saradnji ,,Polysius”-a iz Zapadne Nemačke i domaćih preduzeća „Đuro Đaković’ ’i „Rade Končar”. Uvoz inostrane opreme izvršilo je preduzeće za uvoz i izvoz „Invest Import” iz Beograda. Preimućstva ,,Polysius”-ovog postrojenja za proizvodnju cementa primenjenog u Popovcu nad postojećim su mnogostruke. Konstrukcija postrojenja za pečenje je takva da omogućuje maksimalnu izmenu toplote. Izmenjivači toplote — rekuperatori i zatvoren tehnološki sistem ostvaruju korišćenje viška toplote iz peći za sušenje materijala u mlinu sirovine. Takvim rešenjem su izbegnuta posebna postrojenja za sušenje i svi troškovi za njihovu izradu, rad i održavanje. Potrošnja toplote iznosi oko 800 kcal po kilogramu klinkera što proces pečenja čini izuzetno ekonomičnim, za razliku od pečenja u ranijim postroZavršni radovi na montaži uređaja.
jenjima koje zahteva potrošnju toplote preko 1000 kcal. Značajno preimućstvo novog tehnološkog procesa je šira primena pneumatskog transporta materijala u odnosu na ranije oblike transporta elevatorima i pužnicama. Ugrađene su specijalne dozirne vage koje omogućuju precizno određivanje kapaciteta odnosa sirovinskih komponenata i kontinuiteta kontrole. U dosadašnjoj tehnologiji do ovakvih parametara se dolazilo manje eg zaktno i diskontinuirano. Završni radovi na produženju i proširenju depozitne hale. Depozitna hala dužine 343 m moći će da primi rezerve sirovine za 20 dana. Na koti 18 m montirana su četiri šinska krana za prenos materijala veličine grabilice od 3,7—6,3 m3 .
Popovačka „Gazela” kojom putuje sirovina iz drobilica u depozitnu halu da bi se, posle mešanja i merenja učešća potrebnih komponenata, odvezla u narednu fazu tehnološkog postupka. Kod postrojenja za mlevenje cementa takođe ima značajnih tehnoloških novina. Zatvoren ciklus ostvaruje ekonomičnije mlevenje i dobijanje cementa različitih asortimana a sušenjem materijala u mlinu se izbegava negativan uticaj vlažnosti na proces mlevenja. Podmazivanje mašina i uređaja je centralno i potpuno automatsko. Savremeni uređaj za doziranje materijala.
Desetine hiljada radnih sati ljudi i mehanizacije, 1.615 m5 armiranog betona i 200.000 kg gvožđa je bilo potrebno da stvori dopol toranj, impozantnu građevinu visinom od 62 m pobodenom u nebo.
Centralni nervni sistem procesa pečenja je smešten u komandnoj tabli peći. Automatski prenos i registrovanje podataka pružaju mogućnost za preciznu kontrolu i brzo reagovanje u procesu rada. Neposredni uvid u proces pečenja se ostvaruje snimcima koji se prate na monitoru
Pneumex — Uređaj za pneumatski transport cementa, Na temelju od 1.200 m3 armiranog betona postavljen je džinovski mlin za mlevenje cementa. Ova čelična grdosija dugačka 14,5 i široka 4,6 metara, pokretana sa dva elektromotora ukupne snage 5.712 KS, sposobna je da samelje 150.000 kg cementa na sat. Smatra se da je ovo jedna od najvećih proizvodnih jedinica ove vrste u Evropi.
Silosi — objekti za deponovanje cementa. Snimak prikazuje nove silose čiji je ukupni kapacitet 30.000 tona i stare silose ukupnog kapaciteta 19.000 tona cementa.
Mašina za pakovanje cementa je uređaj sa 12 lula, koje u tačno podešeno vreme dolaze u položaj za punjenje džaka. Džak, napunjen do standardne težine (50 kg), pada na pokretnu traku koja ga nosi do mesta utovara. Kapacitet mašine je 2400 džakova na sat. Cisterne pri utovaru. Voz
.'. ^ Radi bezbednosti snabdevanja elektroenergijom izgrađen je dalekovod od trafostanice u Paraćinu dužine 7.200 m. Ovim dalekovodom snadbeva se čitava fabrika elektroenergijom preko novoizgrađene trafostanice 110'6 04 KV. Iz glavne trafostanice se elektroenergija transportuje za potrebe nove fabrike preko pet pogonskih trafostanica.
Celokupno održavanje postrojenja obavljaju stručnjaci specijalizovanih radnih jedinica.
Izgled nove fabrike
Komandna tabla mlina cementa. TEHNOLOŠKI PROCES PROIZVODNJE CEMENTA SISTEM »POLYSIUS« Proizvodnja cementa standardnih osobina zasniva se na uspostavljanju i održavanju potrebnih količinskih odnosa između kiselih i baznih sastojaka sirovine, fino mlevene i homogenizirane i pečene na temperaturi od 1400—1450°C, čime se dobija poluproizvod — klinker. Ovaj poluproizvod se melje sa određenim dodacima i konačno dobija cement. Fabrika cementa u Popovcu se obezbeđuje osnovnim sirovinama iz vlastitih površinskih kopova. U njima se, postupkom miniranja, dobijaju veliki komadi laporca i krečnjaka koji predstavljaju osnovne sirovinske komponente. Radi lakšeg manipulisanja u toku transporta, ujednačavanja sastava i daljeg tehnološkog postupka, vrši se usitnjavanje ovih stena u drobilicama (2 i 3) do frakcije veličine 0-25 mm. Ovako pripremljena sirovina se pogodnim tehničkim sredstvima transportuje u depozitnu halu. Lagerovane sirovinske komponente se kranovima prenose u odgovarajuće bunkere (4a i 4b). Pošto ove dve komponente nisu dovoljne da obezbede potreban hemijski sastav sirovine, uvodi se još jedna korektivna komponenta — silikatni pesak u bunker (4c). Automatskim uređajima se ove komponente doziraju u tačno proračunatim odnosima, i sistemom traka materijal se odnosi u mlin sirovine (5). U mlinu se vrši sušenje i mlevenje materijala. Proces mlevenja se ostvaruje rotacijom mlina i mehaničkim dejstvom čeličnih kugli prečnika od 30—90 mm na materijal. Ovakvim postupkom se postiže usitnjavanje materijala do sposobnosti da prođe 90% kroz sito sa 4900 otvora na kvadratni santimetar. Samleveni materijal pomenute finoće, a nakon separiranja, se transportnim uređajima doprema u homogenizatore (6). U homogenizatorima se ubacivanjem komprimiranog vazduha vrši konačno ujednačavanje hemijskog sastava sirovinskog brašna.
Pripremljeno sirovinsko brašno se dalje transportuje u sistem predgrejača (7) koji su tako konstruktivno postavljeni da čine dominantan objekat — dopol toranj. U sistemu predgrejača, sirovinsko brašno se zagreva toplim gasovima iz rotacione peći koji se kreću u suprotnom smeru od kretanja materijala. Korišćenjem toplih gasova iz peći rekuperira se jedan deo količine toplote koja je u njima sadržana. U rotacionoj peći (8) se obavlja glavni deo tehnološkog postupka. Pomoću visoke temperature materijal se razmekšava — sinteruje pri čemu se obavljaju hemijski procesi stvaranja klinker-minerala. Da bi se sastav klinkera zadržao onakav kakav je stvoren na temperaturi od 1450°C u peći, vrši se vazdušno hlađenje klinkera u hladnjaku tipa „rekupol” (9). Iz peći izlazi klinker
krupnijih komada koji se nakon hlađenja usitnjava i transportnim uređajima prenosi u halu za klinker (10). U nastavku procesa klinker se iz hale prebacuje u bunker (11a) ispred mina cementa. U druga dva bunkera (11b i 11c) se nalazi gips (sadra) odnosno tuf ili šljaka, koji služe kao dodaci klinkeru pri meljavi. Količinski odnosi ovih komponenata se automatski doziraju, a mlevenje obavlja u mlinu cementa (12) po principu izloženom za mlevenje sirovine. Dobijeni finalni proizvod portlandcement se pneumatskim transporterom prenosi u silose za cement (13). Odatle se prema potrebi odvodi do uređaja za pakovanje ili se tovari u rastresitom stanju direktno u cisterne.
Detalji postrojenja za mlevenje cementa — separatori i deo Uređaj za hlađenje klinkera elektrofiltra.