Argus Books Online Magazine

Argus Books Online Magazine 2

Argus Books Online Magazine 3

Argus Books Online Magazine 4

Argus Books Online Magazine 5

Umesto Uvoda

Naslovna strana:
Sajam knjiga. Štand Nove
POETIKE i Argus Books&Magazines

Argus Books Online Magazine 6

Broj 8.
Novembar 2013. g.

Za Argus Books Online Magazine pišu

Lazar Janić, Sovjeta Grubešić, Miloš Živanović, Angelina
Dimitrijević, Vjećeslav Berar, Slobodan Anić, Miloš Petronijević,

Ljubiša Jovanović Katabazija, Marija Stajić, Dea Josifovski,
Stevan Šarčević, Nenad Nesh Stanković, Andrea Baskin, Nik De

Monte, Slavica Mršić Petrović, Biljana Grbin, Slobodanka
Grljušić, Vladimir Zloch, Nenad Lasica, Predrag Lasica

Argus Books Online Magazine 7

Argus Books Online Magazine 8

Lazar Janić

Kuća obrasla bršljanom

6

Blog: http://lazarjanic.blogspot.com/
Website: http://lazarjanic.wix.com/lazar-janic-writer

Laki je stajao neko vreme zamišljen. Ko je ovaj dečak, ako nije
Marko? U svakom slučaju, pomaže mu. Prošli put mu je pokazao frulu.
Njen zvuk ga je prizvao. Sada mu je pokazao knjigu i lančić. To su novi
tragovi u potrazi. Ali, šta to znači? Ovakav lančić još nije video. Treba
da prati njegov trag do nove karike u odgonetanju zagonetke. I knjiga?
Mnogo pitanja bez odgovora… Rekao mu je da čeka ovde. Dobro,
čekaće…

Okrenuo se prema stazi.
Na stazi ispred njega, na desetak koračaja, stajao je Lazar! U ruci
je držao lovačku pušku dvocevku i punio je patronama. Ali, Lazar, jer to
jeste bio on, imao je ponovo dvadesetak godina! Da, bio je ponovo
mlad. Okačio je pušku na rame i krenuo prema njemu.
Kad je već stigao na korak od njega, Laki je shvatio da ga Lazar
opet uopšte ne vidi. Išao je žustro, pravo na njega, i gledao kroz njega,
prema potoku. Laki je zakoračio korak u stranu, da se ne sudare.
Lazar je prišao potoku, skinuo pušku sa ramena, kleknuo i ostavio je
pored sebe. Onda je zahvatio sa obe šake vode, i ispljuskao se po licu.
Ostao je da kleči i gleda u vodu.
Duboko je disao i izgledao zabrinut. Klečao je dugo pored vode, ne
pomerajući se.
Laki je već hteo da se okrene i vrati u kuću, kada se Lazar,
verovatno čuvši nešto, odjednom okrenuo i pogledao pravo u njega.
Imao je izmučen izraz, izgledao je kao da se oko nečega lomi. Laki je
pomislio da ga je Lazar konačno primetio, ali, onda je video da on
gleda, nekako, kroz njega! U nešto, iza njega što se nalazilo na stazi!
Lazar je naglo ustao, dohvatio pušku i potrčao stazom. Laki više ni-
je imao vremena da se skloni, i Lazar mu se primakao na korak, licem u
lice i… Prošao kroz njega!
Bio je to jeziv i neopisiv osećaj, u tom jednom deliću sekunde kad
su se dva tela nalazila u istom pro-storu! Laki je, u tom trenutku osetio
očevu svest, misli, očaj, ali i odlučnost!
Lazar je pošao da ubije Marka!
Tu njegovu misao je osetio!
Stajao je paralizovan nekoliko trenutaka.
Zatvorio je oči, naterao sebe da broji do pet, a onda se okrenuo i
pošao za Lazarom.
Sad je video da se vreme promenilo. Bilo je hladno i u šumi je pa-
dao mrak. Požurio je uzbrdo stazom, saplićući se.

Argus Books Online Magazine 9

Sustigao ga je na desetak koraka od izlaska iz šume. Lazar je stajao
pored staze, iza drveta, i držao pušku ispred lica, cevi naslo¬njene na
granu. Nije se pomerao, čekao je kao lovac na čeki!

Laki je pogledao u pravcu u kome je Lazar nišanio. Na stazi, na
samom ulasku u šumu, stajao je dečak, visok i mršav, jednom rukom se
naslonio na drvo, a drugu stavio na grudi i široko otvorenih usta,
pokušavao da uzme vazduh, brzim kratkim, plitkim udisajima!

Marko je imao astmu, setio se Laki.
Onda je Marko počeo da traži nešto po džepovima, i dalje pokušava-
jući da diše. Nije našao.
Njegova pumpica, pomislio je Laki.
Marko se polako rušio na blatnjavu stazu. Jednom rukom i dalje se
držao za drvo, grebao noktima, pokušavajući da se uspravi.
Moram mu pomoći, pomislio je Laki.
Potrčao je prema Marku, i, stigavši, pokušao je da ga uhvati i
podigne.
Desna ruka mu je bez otpora prošla kroz Markovo telo, a leva, kojom
je hteo da ga uhvatu za ruku oslonjenu na stablo, prošla je i kroz drvo,
i on se smrzao od straha!
Marko je bio stvaran, ali on, Laki, bio je duh!
Okrenuo se prema Lazaru i povikao: „Pomozi mu! O, za ime boga,
pomozi mu!“
Lazar je nepomično stajao u mraku. Sad je spustio pušku. Nije
pucao, ali nije se ni pomerao.
Laki je zavrištao: „To je ta tvoja tajna! To je ono što nisi hteo da
napišeš u pismu!“ Onda je, posrćući, pošao prema njemu.
Tada je video. Iako je bio mrak, video je Lazarevo lice, iskrivljeno u
očaju.
Lazar je plakao!
Ali, video je još nešto!
Lazar je odložio pušku, ali je u ruci držao Markovu pumpicu...
A onda ga je čuo kako šapuće. Samo sedam reči ponavljao je u ne-
dogled. Tupo, mehanički… Laki se stresao od iznenadne jeze, kad je,
konačno, shvatio smisao tih reči!
Lazar je šaptao: „Dao sam ti Marka, ostavi sad Ale-ksu…! Dao sam ti
Marka, ostavi sad Aleksu…! Dao sam ti Marka, ostavi sad Aleksu …!“
Učinilo mu se da se, iz daljine, negde iz šume, čuo histeričan ženski
smeh… Ali, možda se to samo vetar igrao njegovim nervima!…
…Kad se probudio glave oslonjene o ruke na stolu, pored dopola ispi-
jenog satljika i čašice sa rakijom, u svojoj rodnoj kući, Laki je plakao…

15.

Tako je upoznao Mariju Ranitijević.
Sledećih nedelja nastavili su da se viđaju, najpre na njenoj grupnoj
izložbi u Gradskoj kući. Pozivnicu je dobio nekoliko dana ranije, a na
dan izložbe telefonom je proverila da li će doći.
Nekako u isto vreme počeo je skoro svaku noć sanjati rodnu kuću.
Nije tome pripisivao veliki značaj, osim čežnje da je vidi…
Na izložbi je blistala! U tesnoj letnjoj haljini pas-telnih boja, kose
vezane u punđu, iz koje je samo čuperak padao sa strane, blago
našminkana, smejala se sve vreme Lakijevim šalama, pokazujući zube
kao na reklami za zubnu pastu. Držala ga je blago ispod ruke dok su
posmatrali izložene slike. Laki ih je, naravno, sve komentarisao na svoj

Argus Books Online Magazine 10

ironično duhovit način. Usput ga je upoznala sa njenim poznanicima
slikarima.

Izložila je dve slike. „Bol“, sliku koju je pohvalio, i veliku sliku. Na
liniji zlatnog preseka stajala je grupa plavičastih spodoba, amorfnih li-
kova, naznačenih samo potezima četkice. Nebo je bilo tamni petrol, a
čistina ispred njih tek naznatno svetlija… Laki nije bio poznavalac sa-
vremene umetnosti. Većinu izloženih apstraktnih slika, zbrku tehnika,
boja, tema, smatrao je brljotinama! Marijine slike su mu, pomalo pris-
trasno, bile ubedljivo najbolje…

Koktel su poslužili u belim plastičnim čašama. Laki je naleteo na
male čaše sa vinjakom i odmah presuo dve u svoju čašu sa kolom.
Sendviči su bili mali trouglasto isečeni hlebovi sa parčetom sira i šnitom
čajne kobasice. Laki je pojeo količinu predviđenu za, najmanje,
dvanaest ljudi! Mariji je bilo smešno.

Posle izložbe odveo ju je na „Bermudski trougao“. Trougao kafana
„Šumatovac“ – „Lipa“ – „Grgeč“, između Radio Beograda i PGP-a.
Okupljalište novinara, književnika, javnih radnika, uglavnom, kulturne
elite Beograda. „Bermudskim trouglom“ je prostor nazvan jer onaj ko u
njega zađe, „izgubi“ se po ceo dan.

Ušli su u „Šumatovac“. Laki je tu upoznao nekoliko književnika i
novinara, Momu Kapora, Bogdana Tirnanića, i još neke dokazane boe-
me…

Pozdravio je poznanike, ali je sa Marijom seo za poseban sto.
Razgovarali su o utiscima sa izložbe, pa su prešli na ličnije teme…
Laki je Mariji ispričao gotovo sve o sebi. Onda je Mariju upitao za njene
roditelje.
„Oca, nemam, nisam ga nikad ni imala, majka mi nikad nije rekla s
kim me je začela… A majka….,“ tu je Marija malo zastala, „u stvari,
nemam ni majku, ne znam šta se s njom desilo, bila je bolesna, lečila se
u bolnici na psihijatriji, a onda nekud pobegla i nikad je nismo našli…
odgajila me baka…“
„Žao mi je,“ rekao je Laki „nije trebalo da spo-minjem...“
„Ne, u redu je, želim da znaš sve o meni.“ Gledala ga je pomalo
tužnim, ali prekrasnim očima.
Nastavili su da se viđaju tokom leta, kada se to pretvorilo u ozbiljnu
vezu. Osećao je da ga je ljubav ošinula sa milion volti…
Jedinu senku na njihovu vezu bacao je podozrivi Magdin pogled svaki
put kad bi navratio. Pokušavao je da je pridobije ljubaznošću.
Jednom prilikom, sedeli su u baštici. Bilo je divno avgustovsko
popodne, Laki i Marija su pričali o knjizi „Idiot“ Dostojevskog. Gospođa
Magda je dremala, blago se ljuljkajući u stolici. Laki je upravo iznosio
mišljenje o preteranoj naivnosti i dobroti kneza Miškina, zbog koje su ga
svi smatrali idiotom; taman se upustio u analizu tananih društvenih od-
nosa u Rusiji devetnaestog veka, kad ga je Magda iznenada prekinula:
„A, kažeš, slabo posećuješ majku u Lakićima?“
Malo se lecnuo, ali je odgovorio iskreno: „Pišem joj pisma, šaljem
novac, ali nisam bio tamo od očeve sahrane…“
Nastupila je neprijatna tišina. Magda je zatvorila oči i nastavila je da
se ljulja.
Laki se okrenuo Mariji. Nemo se čudila. Osećala se neprijatno zbog
bakine upadice. Laki je slegao ramenima, blago joj se nasmešivši i tek
što htede da nastavi priču, kad Magda progovori ne otvarajući oči.
„Bezdušno je staru majku ne posećivati, takva su današnja deca,
nezahvalna!“

Argus Books Online Magazine 11

„Ali, bako…,“ pokušala je da se umeša Marija.
„Ćuti,“ presekla ju je Magda. „Ni ti nisi bolja!“
I nastavila je da drema.
Lakiju je bilo neprijatno, ne zbog sebe. Svoju situaciju nije želeo da
objašnjava. Bilo mu je žao Marije. Najbolje godine provodi uz
nepokretnu baku. Oćutao je. Magda možda misli na sopstvenu ćerku,
koja je otišla pre mnogo godina, i nikad se više nije javila.
Prijatan razgovor se prekinuo. Laki je video da se Marija uzrujala. Još
su nešto nategnuto razgovarali i ubrzo je otišao.
Sve su nadoknadili dva dana kasnije, vodeći ljubav kod Lakija na ga-
leriji. Uostalom, pomisli Laki mrseći Marijinu kosu dok je ležala gola
pored njega, važno je da se nas dvoje razumemo. Magda je samo nežel-
jen prtljag. Ipak, moraću sa matorom da budem ljubazan. Načas je
pomislio na kneza Miškina, i učini mu se da je i sam Idiot.
Krajem leta, kad je po ko zna koji put svratio do Marije, namerio je
da odobrovolji Magdu učinivši joj uslugu. Naime, gospođa Magda je spo-
minjala svoju želju da poseti neke prijatelje u unutrašnjosti, ali zbog
bolesti, nije u stanju da putuje autobusom. Laki se ponudio da je
odveze i vrati autom zajedno sa Marijom i gospođa Magda je prihvatila…
Dogovorili su se da pođu za vikend, krajem sep-tembra…
Pokazaće se da mu je to bila vrlo tragična odluka.

16.

Dok je parkirao auto na prilaznom putu prema crkvi u Lakićima, tele-
fon je dosegao signal, i u istom trenutku stigla je poruka o propuštenom
pozivu. Poziv od Mila. Okrenuo ga je.

„Pa, gde si ti, čoveče?“, pitao je Mile.
„Nisam u gradu. Vratiću se, verovatno, večeras. Moram sa tobom da
razgovaram o nečem važnom. Pozvaću te kad stignem, makar bilo i kas-
no. Molim te, budi budan…“
„Pa, znaš mene, ja ne ležem pre dva ujutru… O čemu hoćeš da
razgovaramo?“
„Dugačka je to priča. Ali, da te zainteresujem, reći ću ti samo da
sam pronašao kuću koju stalno sanjaš…“, zagonetno mu odgovori Laki.
„…Dobro. Čekaću te. Ako nisam u stanu, biću u klubu u kojem
radim,“ reče Mile.
„Radiš li i večeras?“
„Ne, ubijam vreme. Društvo, ribe, znaš već…!“
„Dobro, Mishelin, vidimo se. Moram sad još nešto da uradim. Čuvaj
se…!“ Laki prekide vezu.
Nije hteo telefonom Milu da priča o svojim sumnjama da je na neki
način uključen u prokletstvo Lakića. To je bila neverovatna priča i želeo
je da pre toga nađe neki dokaz i da ga gleda u oči dok mu bude pričao.
Sećao se kako ni on sam, sve do 1995. godine, iako je imao očevo pismo
i čuo majčina upozorenja, nije ozbiljno shvatao celu priču. Ta njegova
greška, pokazalo se, bila je fatalna, kada se, uprkos majčinim upozoren-
jima, vratio sa Marijom, u rodnu kuću, pre petnaest godina…
Parohijska crkva u Lakićima bila je građevina, podignuta pre skoro
vek i po, osnove u obliku krsta, fasade oljuštene zubom vremena. Pored
crkve bila je stara kuća, u kojoj je živeo paroh sa porodicom.
Nije bilo zvona, pa je pokucao na vrata.
Nekoliko minuta kasnije otvorio mu je čovek od tridesetak godina,
kratke kose i negovane brade, u mantiji. Znači, pomislio je Laki, Nikodi-

Argus Books Online Magazine 12

ije Stefanović, nije više među živima.
„Dobar dan,“ počeo je Laki, „zovem se Aleksa Lakić i hteo bih da

vas zamolim za pomoć. Želeo bih da rekonstruišem svoje porodično
stablo, pa bi mi u tome pomoglo ako bi mi dozvolili uvid u knjige kršte-
nih, venčanih i umrlih za ovu parohiju.“

„Dobar dan, ja sam Luka Jevremović, ovdašnji paroh,“ predstavio
se čovek, pružajući Lakiju ruku. „…Kažete Lakić, hm, jedan vaš predak
pre više od sto trideset godina zadužio je ovu parohiju. Bio je glavni do-
nator izgradnje ove crkve. Aranđel Lakić, još uvek ima svoju stolicu u
loži, na centralnom mestu… Nego, samo da uzmem klju¬čeve, otići
ćemo do crkve da Vam pokažem knjige koje imamo.“

Na trenutak paroh se vratio u kuću, ali je odmah izašao držeći u
ruci svežanj ključeva. Dok su išli prema ulazu u crkvu, Laki upita za
starog paroha Nikodija Stefanovića.

„Da, nije više na ovom svetu, upokojio se u leto 2000. godine. Imao
je osamdeset dve godine, od kojih je više od pedeset proveo na službi u
ovoj crkvi,“ pričao je Luka Jevremović. „Sad je sa svojom pastvom na
nebesima, slobodno mogu reći, većom pastvom od one koja je ostala
meni. Po zadnjem popisu, u Lakićima je ostalo manje od sto pedeset
duša, uglavnom starih osoba. I previše ima napuš¬tenih kuća i imanja, a
u ovima gde još gori vatra u ognjištu, nema mladih. Pobegli su u grad za
boljim životom…“

U crkvi je vladao polumrak i prijatna hladovina. Paroh je poveo
Lakija u malu prostoriju, desno od oltara, gde je držao knjige.
Na¬meštaj su činili mali sto, dve stolice i orman sa spisima.

„Odakle da počnemo? Ovde čuvamo knjige od osvećenja crkve,
1884. godine. Imali smo sreću, tri rata su prohujala, ali crkva nije dirnu-
ta. Mnoge crkve po Srbiji imale su goru sudbinu. U njima je sva arhiva
spaljena a često i one same. Mnogo crkava obnovljeno je u zadnjih
dvadeset godina, ali knjige nisu mogle biti rekonstruisane…“

Laki je izvadio iz džepa presavijen papir, i raširio ga. Na njemu je
bilo njegovo porodično stablo, počev od Aranđela Lakića, pa sve do
njega. Sam ga je bio napravio pre petnaest godina, posle tragičnih
događaja u majčinoj kući.

„Ovo je moje porodično stablo kakvim sam ga skicirao na osnovu
razgovora sa ljudima koji su poz-navali moje pretke. Međutim, imam
razloga da sumnjam da ono nije potpuno, odnosno da postoji još neka
grana na ovom stablu. Želeo bih da pokušam, uz pomoć vaših knjiga, da
je pronađem i dodam, kako bih kompletirao stablo. Hm, kažete da imate
knige od 1884. godine. Ko je vodio knjige ranije, pre izgradnje crkve?“

„Valjevska eparhija, ali, bojim se, da knjige nisu sačuvane, jer je
eparhija u dva navrata bila spaljena…,“ reče paroh, razgledajući
porodično stablo Lakića, koje mu je Laki pokazao.

Potom je paroh Luka Jevremović otvorio orman i izvukao tri debele
knjige tvrdih korica, požutelih od starosti.

„Pošto danas nemam velikih obaveza, biće mi drago da pomognem
u prelistavanju ovih knjiga… Počećemo od 1895. godine kada je kršten
Milutin Lakić, tvoj pradeda. Ovo je knjiga u koju se upisuju krštenja. U
ovoj drugoj upisivano je upokojenje, koliko vidim, isto ćemo početi od
1895. godine, tada je umro Aleksa Lakic, tvoj čukundeda… Sva venčanja
u ovoj crkvi posle 1884. godine naći ćemo u ovoj trećoj knjizi… Ali,
pošto vidim da ćemo na ovom poslu ostati dobrih par sati, najpre, da
nam žena skuva po šoljicu kafe i da iznesem vino, da isperemo iz grla
ovu prašinu sa starih knjižurina…“, nasmeja se paroh i izađe napolje.

Argus Books Online Magazine 13

Laki se udubio u listanje knjiga, pa nije čuo kada se paroh, malo kas-
nije, vratio sa kafom i vinom. Kad su nazdravili i otpili par gutljaja slat-
kog crnog vina i Luka se pridružio potrazi.

„Moguće je da nećemo naći sve podatke o kršten-jima i smrti, neko
možda nije kršten, ili je umro na dru-gom mestu,“ objašnjavao je paroh
Luka Jevremović. „Crkvene knjige od drugog svetskog rata na¬ovamo ni-
su obavezne, važeće su matične knjige koje vode matičari u državnoj up-
ravi. A to je za ovu opštinu u Valjevu…“

Toliko smrti, pomislio je Laki par sati kasnije, dok je prelistavao,
valjda, desetu knjigu od početka potrage. Nisu našli ništa novo, poneki
podatak bi prepravljao, npr. da je Milutinov sin Velizar pokopan 1929.
godine, a ne dve godine ranije kako je mislio… Mrtvorođeno Milutinovo
dete, koje je ubilo i svoju majku na porođaju, nije bilo kršteno. Nije bilo
podatka ni o Jovanovoj smrti, jer je sahranjen u Beogradu… Ali, ničeg ni-
je bilo što bi mu pokazalo da ima još nekog iz njegove loze!

Već je hteo da se zahvali parohu i odustane, kad paroh Luka Jev-
remović, čitajući nešto iz knjige, promrmlja: „…Zanimljivo…!“

Pruži Lakiju knjigu iz koje je čitao.
„Ovo bi mogao da bude neki trag!“
Bio je to izvod iz krštenja izvesne Eleonore Da-vidović, 15. septembra
1965. godine. Godina njenog rođenja je bila 1943.
„Nije mi jasno,“ reče Laki parohu.
„Ova devojka krštena je u ovoj crkvi u svojoj dvadesetdrugoj godini
života. Nije to bilo neuobičajeno za ono vreme, mnogo ljudi nije dolazilo
u crkvu i nikada nisu kršteni. Upisani su samo u matične knjige opštine
gde su rođeni. Ova devojka je krštena u kasnijoj dobi života. Možda je
želela, ili je trebalo da se venča u crkvi. E sad, mogla je to da uradi u bi-
lo kojoj crkvi, ali je izabrala da se krsti baš ovde, u Lakićima, iako nije
odavde...“
„I šta…?,“ pitao je Laki, ne shvatajući.
„Pogledaj ime njenog oca!“ Paroh kucne prstom ispod imena u knjizi,
smeškajući se.
Nije mogao da poveruje svojim očima. Bilo je upi-sano …Jovan Lakić?!
Da li bi to mogao biti Jovan Lakić, njegov deda-stric, koji je streljan u
Beogradu 1943. godine? Ime njene majke je bilo …Gorica Davidović. Nosi-
la je majčino prezime, prirodno, ako je rođena van¬bračno, posle smrti
oca. Adresa stanovanja je bila...
Gledao je podatak o adresi tupo, ne progovarajući ni jednu reč. Ta
adresa mu je bila dobro poznata … zadnjih osamnaest godina!
Jer, to je bila adresa zgrade u Beogradu u kojoj je imao klub i na ko-
joj je stanovao!
I, što je sve objašnjavalo, bila je to i Milova adresa!

17.
Luka Jevremović nije hteo ni da čuje Lakijeve razloge da ne ostane na
ručku, koji je popadija Slavka Jevremović za njih dvojicu pripremila.
Iako je Laki žurio da se vrati u Beograd, krčanje njegovih creva, a bilo je
već četiri popodne, podsetilo ga je da ništa nije jeo još od juče u podne.
Slavka je bila vredna domaćica, a uz to i dobra kuvarica, pa on zah-
valno prionu na jelo. Kisela čorba, podvarak, mlad sir, i proš¬logodišnja
dimnjena pršuta, tanko nasečena, praznik za prazan stomak. Luka je
izneo još jednu litru istog onog vina, i oni zališe… Kad je Slavka iznela još
i vruću gibanicu, Laki više nije mogao ni da zine, a kamoli da jede.

Argus Books Online Magazine 14

Pohvalio je domaćicu za kulinarske veštine, a na navaljivanje do-
maćina da proba i gibanicu, uzeo je parče, prelomio ga na dva dela i sa
obe ruke prineo ih očima: „Jedite, oči, najedite se!“ rekao je, praćen
veselim smehom Luke i Slavke.

Luka je pričao o nameštenju u parohiji, o ljudima u Lakićima, o
teškom i siromašnom životu. Nekako, usput, on pomenu i praznoverje,
pravdajući to neobra-zovanošću i izolovanošću. U Lakiju se oglasi alarm,
te ga upita:

„Kakvo praznoverje? Veštice, vradžbine i duhovi?“
„Pa, mogu reći, sve zajedno… Ovde ima žena koje, kobajagi, skidaju
čini…,“ odgovori Luka.
„Da li poznaješ neke od tih, takozvanih, veštica?“
„Pa, hipotetički govoreći, veštice se kriju, tako da one nisu opšte
poznate. Kad nekome u kući stoka ugine, ili suša prepolovi useve, taj
obično ne ide kod veterinara, ili kopa bunare na njivama, nego za svoj
gubitak okrivi samo njemu poznatu vešticu, i pomoć trazi od vračare
koja otklanja čini. One, navodno, nisu veštice, nego beli magovi koji ot-
klanjaju zle čini. Ja, naravno, u te stvari ne verujem!“
Laki se zamisli, pa oprezno upita: „Da li ti je poznata familija Si-
monović?“
Paroh ga ozbiljno pogleda. Nastade neprijatna tišina, i Laki požali što
je pitao. Slavka se tiho izgubi iz sobe.
„Simonovića nema ovde, u Lakićima,“ poče Luka. „Ima ih, koliko je
meni poznato, tamo prema Loznici, u Nedeljicama i Brezjaku, nisu bro-
jni, možda nekoliko kuća… Ali…,“ tu zastade, premišljajući se, ali
odjednom, iznenada odlučivši, nastavi: „…Naslućujem zašto postavljaš
ovo pitanje. Ime Simonovića je, na neki način, povezano sa tvojom
porodicom, i to još od davnih vremena, još od Aranđela Lakića, i nje-
govog sina Alekse…“
Laki se u sebi zapita odakle Luki taj podatak i Luka to primeti.
„Sad ti moram reći i ono što nisam hteo, jer vidim da se čudiš.“
„Poznat mi je jedan deo naše porodične istorije i ime Simonović igra
u njoj veliku ulogu,“ reče Laki.
Luka se zamisli, pa poče da priča.
„Pitao si me za prethodnog sveštenika Nikodija Stefanovića. On je
rukopoložen za paroha u ovoj crkvi, neposredno pred Drugi svetski rat,
1941. godine. Bio je to neobičan čovek, neću da kažem loš sveš¬tenik,
taman posla, živeo je sa ovim narodom u teško vreme, najpre rat, pa
onda komunisti, u svakom slučaju, teško vreme i za njega i za crkvu. Ali,
bio je, tražim prave reči, čovek otvoren za neke stvari, koje nemaju
veze sa verom. Eto, na primer, veštičarenje. Rekao bih da je verovao u
postojanje takvih stvari…“
„Kako si to zaključio? Jesi li ga poznavao?“ pitao je Laki.
Luka je ustao, otišao do ormana, i sa njega skinuo veliku kartonsku
kutiju. Doneo ju je i stavio na sto.
„Nikodije Stefanović,“ nastavio je Luka Jevremović, otvarajući kutiju,
„napisao je knjigu od petstotina kucanih strana, pod nazivom ’Letopis
Lakićke parohije’, koju sam pronašao na jednom skrovitom mestu u
crkvi. Najpre sam mislio da je to pravi letopis. Opisuje vreme od
izgradnje crkve. Kad sam je celu pročitao, bilo mi je jasno zašto je Ni-
kodije ovu knjigu sakrio. Pored silnih, tačnih podataka o is-toriji crkve i
ovog kraja, koji imaju istorijsku vrednost, ima i delova teksta, zbog kojih
bi paroh Nikodije Stefanović bio, u najmanju ruku, raščinjen.“

Argus Books Online Magazine 15

Luka je izvadio knjigu stavio pred sebe i poklopio rukama. Onda je
pogledao Lakija.

„Moraš mi obećati da ovu knjigu nećeš obe-lodanjivati. Daću ti je, jer
ćeš u njoj naći neke tajne o svojoj familiji, koje ni u snu ne bi pret-
postavio!“

Mnogo potcenjuješ moje snove, pomisli Laki, a glasno reče: „To mogu
obećati!“

Luka mu je pružio knjigu, Laki je prihvati.
„Što više o svemu razmišljam,“ nastavi tišim glasom paroh Luka Jev-
remović, „sve više mislim da je Nikodije Stefanović ovu knjigu upravo za
tebe i na-pisao…“
18.
Na dan kada su krenuli u posetu Magdinim prijateljima, bila je strašna
omorina. Spremala se dramatična promena vremena.
Vrlo je loše spavao, imao neobične noćne more vezane za njegovu
kuću. Kao da ga je nešto upozoravalo na opasnost. Ustao je sav slomljen,
skoro bolestan, pa čak poželeo da se izvini i ne pođe na put. Ali nije. To
bi pokvarilo sve što je postigao u odobrovoljavanju gos¬pođe Magde.
Gospođa Magda je insistirala da krenu u dva popodne. Kod njenih pri-
jatelja trebalo je da prenoće i da se vrate sledeći dan.
Došao je u petnaest minuta pre dva pred njihovu kuću, u napetom i
mračnom raspoloženju. Mislio je da će se oraspoložiti kad vidi Mariju, ali
i Marija je bila ćutljiva, a gospođa Magda ozbiljna. To ga je još više
dotuklo.
Podigao je krov na autu i pomogao Magdi, unevši je sa kolica na
sedište. Kolica je sklopio i ostavio u gepeku.
Krenuli su autoputem prema Nišu, cilj im je bio neko selo u okolini
Niša. Laki ga je prethodno pronašao na auto-karti i bio je siguran da će
pogoditi put…
Marija je sedela pored njega i ćutala, dok gospođa Magda od pozadi
nije prestajala da priča. U početku joj je kulturno odgovarao, ali je
posle nekog vremena prešao u nekakvu tupost. Samo je meha¬nički
vozio, ne razmišljajući ni o čemu.
Mnogo je puta narednih petnaest godina razmišljao šta li mu se tog
dana desilo, pa je potpuno promašio put i nikada nije stigao do Magdinih
prijatelja u okolini Niša. Nije mu bilo jasno ni kojim putevima je išao, pa
je, iznenada, prepoznao da vozi pošljunčanim putem koji, izlazeći iz
šume, vodi uzbrdo prema njegovoj kući!!!
Tek sad je primetio da je napolju duvao olujni vetar, mračno nebo, i
niske oblake nad njegovom kućom na brdu.
Kao omađijan dovezao je auto pred kapiju. U tom trenutku, motor se
sam ugasio. Pokušao je ponovo da ga upali, ali starter je samo zakrčao.
Odjednom, vetar je utihnuo i nastupila je grobna tišina.
Laki se okrenuo prema Mariji. Staklasto je zurila, ne pomerajući se.
Onda se okrenuo prema Magdi. Gledala je pravo u njega mračnim i
prodornim pogledom, učinilo mu se, punim mržnje.
„Ne znam… šta se desilo…“ promucao je, „ali, ovo je moja kuća!“
„Pa, upoznaj nas onda sa porodicom!“ zapovedi Magda odlučno.
Oseti da više ne kontroliše svoje pokrete! Video je sebe kako otvara
vrata auta i izlazi. Otvorio je kapiju, okrenuo se i bez čuđenja gledao
kako je Magda sama izašla iz auta, zakoračila odlučno i prošla pored
njega, kroz kapiju u dvorište! Nisu joj trebala invalidska kolica, sa kojih
ju je on podigao i smestio na zadnje sedište, tamo u Beogradu.

(nastaviće se)

Argus Books Online Magazine 16

Argus Books Online Magazine 17

Sovjeta Avioni, pismo i
Grubešić nijanse

Penjala se strmom cestom prema kući. Taj dio je bio vlažan od
jesenje magle, ali nije bio klizav. Već napola istrulo lišće vjetar je
naslagao u hrpe na krivini prema brdu. Kuća joj je izdaleka lijepo izgle-
dala, no kada bi se približila, prozori na katu, zabrtvljeni daskama
crnim od godina i nepogoda, odvraćali su pogled. Svjetiljka kod susjeda
senzorski je najavljivala dolaske. Ulazila bi u prijatan ambijent.Soba
topla, debeli tepih ugodan za bolne noge , a kapučino pripremljen samo
za nju, krasno čokoladno mirisav, kremastoga izgleda, a i okusa.Prizor
su joj upotpunjavale mnoge knjige i razne sitnice naslagane s ljubavlju
na policu duž cijeloga zida. Kasnije, uzimala bi na dlan crveni trokrilac,
poklonjen joj od dragog rođaka koji je dijelio njezinu strast prema
maketama starih tipova aviona. Foker, albatros, spitfajer… brojala bi ih
kao dragocjenosti.

Razgovor bi počinjao kao i svake večeri: “Nije bilo pošte“. Prije
dvadesetak dana kupili su novi sandučić.Lijep, metalni, s ovalom za
časopise, reklame i slične pošiljke i crtežom trubice.Ubrzo potom stigla
je zahvalnica:“Hvala Vam što imate sandučić za poštu.“. Zna se od ko-
ga. Kao da su vidjeli kako su im se računi valjali po blatu ili vjetrom od-
neseni završavali u nečijem vrtu, a razglednice sa nekog mora gdje su
djeca ljetovala, pa u posljednji tren slali roditeljima srdačan pozdrav,
ukrašavale tuđe pragove.

Komunikacija sa rođacima i prijateljima, kao i kod svih u današnje
moderno doba, odvijala se putem mobitela, skajpa i meilova. Za ne
vjerovati je kako im je sa sandučićem pristigao nemir koga ranije nije
bilo.Činilo se obavezom da u njemu svakoga dana bude“nečega“. Prvo
joj je bilo smiješno, a potom i žalosno, kada je suprug počeo izvoditi
jutarnji pohod na ulazna vrata zveckajući ključićima na privjesku sa bu-
bamarom. Inače mu je bilo dosadno otkako ne radi. Donosila mu je
knjige iz knjižnice, pažljivo birajući, No, nije bilo baš nekog izbora. U
njihovim godinama činilo se da su sve valjane knjige pročitane. Uz-
državala se od modernizama, kada je on bio u pitanju, ali je znala da
voli pročitati i nešto krimi, ali i nešto erotično. Neki dan se pribilježila
za „50 nijansi sivog“ na opće zaprepaštenje prisutnih mladih ljudi.

Dani su prolazili,“nijanse“ nisu stizale. Pošte nije bilo. Vrijeme
računa je prošlo, nitko se nije ni reklamirao. Razmišljala je kako mu
razbiti monotoniju poslijepodneva dok ona radi.Prisjećala se njihove
strastvene zaljubljenosti, ljubljenja u haustorima i vođenja ljubavi na
svakom mogućem i nemogućem mjestu. Zaluđenost jedno drugim je
sasvim malo jenjala nakon trideset godina braka. I dalje su bili ljubo-
morni jedno na drugo. Ona mu se prijetila da će ga “ razbiti“ ako je
prevari , a on ju je tada uzimao u krilo i šalio se :“ Kako bi djeca rekla
kada bi nas sad vidjela. Fuj, matorci na gomili !“ Jedne noći dok je
razmišljala o tom praznom poštanskom sandučiću, odluči mu napisati

Argus Books Online Magazine 18

ljubavno pismo u njihovom ca. Te noći je slatko spavala, sve smijući se očekivala pisamce i trakicu
nekadašnjem stilu i tako za nju kada se bude vratila kući.
ljubavnom igrarijom osvježi-
ti nadolazeće jesenje dane, Ujutro, kada se ustala privučena mirisom kapučina, prvo je prebro-
koji nakon ljetnih sloboda jala svoje aviončiće, pomilovala dlanom crveni trokrilac i sjela na
pokraj rijeke, na plažama i omiljeno mjesto u naslonjaču, stavivši mu noge u krilo.
promenadama , donose od-
ređenu prostornu skučenost. „Nešto si lijepo sanjala „, pitao je ponukan nasmiješenošću , a ona
ga je mazila po ruci pričajući kako za njih dvoje vrijeme polagano teče i
„Dragi Gospodine, kako ima osjećaj da su se jučer upoznali. Mislila je da će trakica biti us-
prvi susret s Vama koro zavezana oko kapije i da će njezinu nasmiješenost smijeniti nje-
probudio je u meni veliku gova. Ali nije tako bilo.
strast. Stajala sam iza Vas u
minimarketu omamljena Stajao je na vratima crven u licu , namršten i ljutit.Otvoreno pismo
mirisom muškosti kakvu visilo je u ruci niz butinu.“Bolje da OVO ne čitaš“, rekao je s knedlom u
skoro nisam osjetila. Toplina grlu. Slijedio je tajac. Očekivanje reakcije. Ruka sa pismom se sporo
mi je grijala cijelo ska- podizala u njezinom pravcu. Pritisnula je ukrasni jastučić na lice i drma-
menjeno tijelo. Nisam la se cijelim tijelom, kako bi prigušila gromoglasni smijeh. U trenu se
vjerovala da je to moguće. osvijestio :“To si ti, beštijo nijedna, pisala! Ja sam mislio da nas netko
Kada ste se okrenuli i kada hoće posvađati!“, rekao je s olakšanjem.
sam vidjela Vaše usne ,
znala sam da bih sve učinila „Starimo, dušo, starimo! Priznali mi to ili ne, starimo !“ rekla je,
za Vas. Pratila sam Vas zgužvala pismo i bacila ga u smeće.
nekoliko mjeseci misleći da
je taj zanos bio samo trenu- „Što si planirao danas raditi?“
tak , neki svečani dan
poklonjen mi od nježnog VINOGRAD OD
sunčevog ljubičastog traka, KRVI I LJUBAVI
ali nije. Voljela bih Vas sres-
ti nasamo. Vi, dakako, ne Skoro svake večeri, kada se sunčeva baklja smještala u postelju iza
znate tko sam ja, jer se ni- šumovitih humova, a nebo navlačilo zvjezdani pokrivač nad zemljom,
kada nisam otvoreno otkrila, penjao bih se na terasu tu negdje oko krova, zadovoljno ispijajući čašu
ali ako kod Vas postoji želja vina i motreći sa ponosom redove mladoga vinograda što se spuštaše niz
da upoznate strastvenost blagu strminu do jezera. Kamena kuća, u kojoj sam bivao, naslijeđena
jedne zaljubljene žene, je od djeda i u nju je bila ugrađena ogromna ljubav prema baki. Još se
zavežite crvenu trakicu na vidio i osjećao taj plam u toplim zidovima ručno klesanog kamena, bi-
kapiju. Nakon toga ću jelim facetama dotegljenim negdje sa primorskog kamenoloma, solaru
pronaći mogućnost da Vam savršenog luka iznad konobe i skalama sa otvorima za murtikelu i
se javim i predložim mjesto ružmarin. Terasu je krasila puzavica, puna crvenih trubljica i zelenoga
susreta. bogatoga lišća lozice. Tu je bila i lanterna, a umjesto Ravelova „Bolera“
Zauvijek Vaša neznanka.“ slušao sam ljubavno dozivanje dva ćuka. Od oca sam naslijedio priličnu
Tako je glasilo pismo. imovinu sa pristojnom rentom, koja je omogućavala skroman život, dok
Stavila ga je u ružičastu ko- mi vinograd ne uzvrati rodom ljubav koju sam uložio u njegovo podizan-
vertu, malo namirisala i je. Sjedio sam, sretan, i uživao u životu kakvog sam oduvijek prižel-
uvečer kada se vratila kući jkivao. Moj djeda , visok sijed čovjek strogih moralnih načela , a istov-
ubacila u poštanski sandučić. remeno kreativan, luckast u smislu poimanja stvarnog i ostvarenog,
Smijuljila se dok je kačila držao je konje i volove u ovoj kamenitoj pustari usprkos proročanstvima
crvenu trakicu pokraj ,dobrostivih ali i zlokobnih ljudi, o neminovnom krahu takvoga imanja.
ključića, računajući da će on Za njega nije postojao poraz, ni kao imenica ni kao događaj.
prepoznati njezin rukopis i
uzvratiti joj istim strastven-
im pismom, a ona poslije
pristanka na „spoj“ smisliti
mjesto susreta i otići u
kupovinu nekih seksi stvarči-

Argus Books Online Magazine 19

- Andare avanti, mio ka- kašičice, vezeni stoljnjaci i podlošci za glavu i ruke ispleteni svilenim
ro, ankora avanti. Non mon- koncem. Djeca su poslana na visoke škole i kada su se osamostalili u
tare mai - govorio mi je primorskim gradovima, počeli su pristizati unuci. Istina, nije se svima
obliven znojem dok je sa baš sviđalo provoditi ljeta kod djeda na visoravni ili jezeru, kamo je go-
radnicima kopao bunare u nio volove za jako sušnih vremena, ali meni su to bili najdraži dani u
mrtvoj zemlji. životu.“ U tebi teku moji potoci, govorio mi je. Tera vita će biti tvoja.“

Djeda je dugo argatovao I ova zemlja, i kuća , i sva sjećanja, i ljubav, i krvne rijeke postale
u Argentini, među Itali- su moje. Dok sjedim na terasi i gledam nebo govorim sam sa sobom i sa
janima, i mnoge njihove ri- djedom: „ Poklanjam ti, karo mio, zvijezdu koja ti se najviše sviđa. Sa-
ječi,običaji i pjesme pri- mo te jedno molim, nemoj da je bušiš i tražiš zlato. Šetaj s bakom po
hvaćeni su iz njegove nu- zvjezdanoj prašini, i nekada mi dođi u snove. Ili mi daj znak da si tu kraj
trine sasvim nesvjesno .Volio mene. Šapni mi u vjetru, onako, kao baki, otvori vrata, sruši čašu i
sam ga slušati kada je baki nasmij se lišćem trubljice. Znati ću da si tu.“A onda se nasmijem u su-
pod balustradom pjevao zama .Školovan čovjek ne zapomaže za duhom dječaštva i ne traži
„Vento, porta mi vja kon djedovu ruku na ramenu.
te…“ ili tako nekako, a ona
se sakrivala iza zavjese ru- Kasno je. U daljini se nazire svjetlost. Vraćaju mi se sjećanja.
mena lica poput tek is- Umjesto uzgoja konja i volova, odlučio sam zasaditi vinograd. Prvo sam
prošene djevojke. Pogledi doveo stručnjaka koji me je uvjerio da taj komad zemlje, što počinje
njihovih očiju sve su kazi- pod humom a završava na jezeru između deset bunara , desecima godi-
vali. Sjećam se kako je za- na obogaćivan balegom konja i volova, predstavlja savršen teren za uz-
djevala strukić murtikele u goj vinove loze. Klima je veoma pogodna , a za hladna vremena toplinu
prsa umjesto parfema , a u će čuvati hrpe kamenja što ih je djeda naslagao nakon klesanja faceta
pletenicu na vrhu glave up- uz ivice imanja. Nisam se dao odmah nagovoriti. Mnogim ljudima se
litala crvenu svilenu maramu ovdje sadila ,rasla i sušila loza iz nepoznatog razloga. Šetao sam,
datu joj kao ljubavni zavjet promišljao , borio se sam sa sobom, sve dok mi jedne večeri u snatrenju
od djeda prije odlaska u na terasi , u naletu iznenadnog vjetra, na rame ne doletje niotkuda
tuđinu. U škrinji od crvena svilena marama. Zavezah je za rupicu od dugmeta. Bio je to kraj
skupocjena drveta, doprem- mojoj mentalnoj iscrpljenosti.
ljenoj iz Venecije, čuvala je
zlatnike i nakit poklonjen joj Tadašnjoj, da. Sada se borim sa drugom.U noći puna mjeseca, kao
na dan vjenčanja. kroz san ali na javi, gledam kovitlac prašine u kome prepoznajem vrana
konja sa jahačicom bijele bluze crvenih šlinganih rukava i razbarušene
Prihvaćala je njegovu kose kako galopira u pjeni neobuzdanosti uz put kamenih međa do jeze-
želju za samostalnošću i us- ra. Galop toga konja širok je i snažan kao konjička regimenta. Nosi sa
koro su kao prvi pioniri na sobom svaki list, grančicu, drvo, sve živo i neživo uništava kopitama i
zapadu krenuli na visoravan, širućom samrtnom maglinom oko sebe. Pri dnu puta, kao da je u traku
bezvodno kamenito polje , mjesečine, sustiže ga bijelac , baca se na njega i jahačicu, hrvaju se,
da od njega naprave tera vi- njište i grizu kao ranjeni konji na slikama slavnih bitaka. I nestaju,
tu, zemlju života vrijednu. zajedno sa krvavim punim mjesecom. Do slijedećeg puta, kada se moja
Djedov plan se brzo ostvari- mora ponavlja, a vinograd u pjeni bijesova savija lišće i uvlači trsje.
vao, ali je baka u ovoj zabiti Dojmim, očekuje smrt. Kao i ja. Sanjam crne konje kako igraju ispred
živjela kao dijete što tek uči moje kuće. Grive im zamršene, a oči bijele. Iz njih pramenovi magle
hodati. Kada su proradili prvi izlaze i u vijugavim paralelama presjecaju mjesečinu tvoreći križ na
bunari , sve se izmijenilo. nebu. Budim se u znoju. Trčim bosonog i zovem djeda. Loza prašnjava,
Onda su došli konji, pa vo- pogrbljena, tlo ispucalo unatoč bunarima i vodenom obilju. Dižem ruke
lovi, cvijeće, djeca, u očajanju, a onda čujem u sebi…u tebi teku moji potoci..
prekrasna kuća. Mada je
imanje sličilo ranču, u kući Neko prokletstvo leži nad ovom zemljom. Netko ne dozvoljava ni-
se održavao gospodski red. U jednom korijenu oživjeti ovdje. Ukleta, jalova pustara! Meni je uspjelo
tinelu, primaćoj sobi, duže nego djedu ili vlasniku zemlje prije njega održati vinograd. Ali,
zastrtoj teškim damastnim samo do sada. Pitam se , postoji li ispod te kosine od humova do jezera,
zavjesama dominirao je put mrtvih što zadovoljštinu traže, a iznad nje put duhova što nad zem-
skupocjeni namještaj, kris- ljom zaborav uništavaju. Prevrćem po sjećanju djedova kazivanja i pris-
talne čaše i srebrene jećam se balade o djevojci ubijenog mladića iz neke davne obiteljske
osvete. Dva plemena, dvoje mladih, dvije mladosti nedoživljene u
životu, dvije ljubavi čuvane u smrti. Zaključujem da su kosti mladića

Argus Books Online Magazine 20

negdje ispod moga vinograda sam nogu i krenuo drvenim škriputavim skalama na tavan . Ispod vijenca
i da vjerovatno neka loza suhe murtikele pronašao sam spremište i pušku iz moga sna. Zamotana u
korijenjem dira nekada voštano platno, srebrena cijev i zlatni okovi blješte pod tavanskim ok-
voljene ruke ili grli ogoljela nom. Spreman sam uhvatiti se u koštac sa nepoznatim silama. Strah me
ramena. Suparnica je i molim djeda da mi pomogne. Ne čujem ga, ali ga osjećam u sebi.
djevojačke duše mora umri-
jeti, suština je ovih - Ja sam potok tvojih potoka – ponavljam.
događanja, uvjeren sam. Jeka u meni odgovara: “Ti si potok mojih potoka! Mi smo nabujala ri-
Tražio sam u djedovoj jeka! Matica svih matica!”
biblioteci spise koji bi pot- “Ne priznajem mijene kada nije vrijeme za njih. Ne dam moje ze-
vrdili moju teoriju, ali ne leno za tvoje sivo, obraćam se nepoznatom, nevidljivom. Ne dam moje
nađoh ništa osim niza malih mokro za tvoje suho, ne dam moju pamet za tvoje ludilo, ne dam moj
notesa uvezanih u brokatnu vinograd za tvoje ništavilo, ne dam život moje zemlje za tvoja mrtva
tkaninu i u njima zapise o sjećanja.Tvoja ljubav će trajati dok je svijeta u svakoj čestici svemira. I
ljepoti bake i djedovoj ljub- njegova. Osjećaš li da se i on bori protiv tvog strašnog zemaljskog
avi, te nespretne crteže pohoda? Okani ga se !“ Odgovora, naravno, nema.
ponekog drveta, cvijeta i Čekam pun mjesec. Staložen sam. Čitam djedove pjesme iz male
ćubaste ševe. Baka je doda- knjižice pisane crvenom tintom kićenim rukopisom. Konačno nalazim ri-
vala ispresani cvijet i namir- ječi pouke o djevojci u bijeloj bluzi, crvenih šlinganih rukava što jaši bi-
isanu maramicu sa jesnog konja po punom mjesecu: „Ne vjeruj joj ako ti poškropljena
zajedničkim inicijalima i da- krvlju…“, piše crnim slovima i potom se rukopis prekida. Ali ja čujem u
tumom vjenčanja ili upoz- glavi: pucaj, mio karo, pucaj…
navanja. Evo ga, griva nalik talasima morske trave. Čekam u zasjedi ,
Otvorio sam bocu vina natežem zlatni oroz i pucam u crnu izmaglicu praćenu topotom i bije-
ophrvan mislima i strahom lom, bijesnom pjenom. Konj se propinje, pretvara u krvavi oblak što kiši
od mogućeg i nemogućeg. po vinogradu , škropi mu lišće i čokote, ispucala zemlja upija crvenu
Od stvarnih vidljivih neprili- tekućinu. Nigdje raspletenih kosa, ni šlinganih rukava. Bjelca jede
ka čovjek se može obraniti, mjesečina kao crna udovica. Sve postaje mrak .Mjesec se crveni i nes-
ali nadprirodne sile nisu pri- taje .Sve se događa u bljesku vremena. Pipam put pred sobom i dolazim
rodne sile da bi ih se svojim do vrata. Još čekam. Dugo. Nitko se ne vraća. Samo dva ćuka vode ljub-
rukama ili glavom mogle av na daljinu.
odagnati. Prijalo mi je vino Drijemam na trošnoj stolici ispred kućnog praga smiren tišinom i mir-
u koje je djeda dodavao pa- isima divljeg bilja sa huma. U krilu mi djedova puška.Jutro mami
par i ružmarin , te sam s svjetlost i toplinu. Budi me sasvim. Da li je proživljena noć bila san?
olakšanjem prihvatio noć u Gledam vinograd i divim mu se. Zeleni redovi postrojeni poput vojnika
odlasku i nesvjesno zaspao na smotri. Kočoperni u novim uniformama. Rastežem se i želim šalicu
za stolom . vruće crne kave. Neka sjena mi zaklanja sunce. Iza kuće dolazi djevojka
Usnio sam kako me netko isprljana krvlju. U crnoj raspletenoj kosi, vlasi konjske grive. Pruža ruke
vodi na tavan i iz skrovišta i nešto moli. Možda vode. Kada si žednome odbio vodu? Ustajem se po
pod krovom vadi pušku. Daje čašu, kad začujem djedov strogi glas. Spara, dio mio! Spara! U trenu
mi je i govori: reagiram. Dok skače na mene pucam iz druge cijevi .Raspršuje se u
- Spara, il mio karo! maglicu i isparava na suncu. Crveni rukavi posljednji nestaju, kao da se
Ubij nesreću! hvataju života na sunčevim tracima.
Probudio sam se s mišlju Vinograd nikada nije bio ljepši. Ove godine, vino je crne boje s prim-
kakve sve mirakule sanjam . jesom crvene, kao da ga je netko miješao s krvlju.

Dok , zbog glavobolje ,
tražim aspirin pada mi čaša
sa stola na kameni patos.
Poteče mi krv iz stopala i
zaprepašten gledam kako
poprima oblik konja. Otri-
jeznim se za tren. Chaplin – Movies, Popcorn and Beer Radio
Nestade mamurluk. Zavio

Argus Books Online Magazine 21

Čudan oblak 22
U danima prije ove kiše
listopadne sjete vjetrom
nanijete
kapiju su zapetljale.
Nad bravurama kovanih srca
nadvio se čudan oblak
nebesko drvo ili gljiva
znamenja tražim
utvare u krilu vrane
kukavice sat da stane
polomljeno ogledalce
s likom lude i mudraca.
Rekoše mi: Marsovci
smrtonosne brodove sređuju,
u pozadini bijelih tišina
drveća se bojim
i trulog voća što cijedi se
do podzemnih podanaka.
Tu na zemlji gori strah
zviždač pokazivač
vjetra nema u sjetama
sjećanjima gospodarim
neka jesu oni
samo neka nisu naši
il njihovi
vremena nevera
ljubavne trake
istih neprijatelja.
Čudno drvo na nebu Balkana
nepomično, tajanstveno, ironično
uspavanu prošlost budi
ne razmiče granje
ne propušta sunce
čekam
čekam
snimam tanku plavu zraku
iznad zapaljenog neba
strahovanja nestala
kad Kathy McClain mi reče:
...or a whale diving
and his tale is ready
to slap the water.
Hvala ti, Kathy iz St Evala!
Dobra
Misliš, dobra sam
sama mislim, nisam
nutrene mi magle tajnu obljubljuju
obuzdavanje žeđi nadahnuće čini
crvenim štiklama kaldrmu razuzdavam
mamac bacam ironično kukavički

Argus Books Online Magazine

lovim 23
dugim koracima prikazujem manire
tragovima mirisa govorim
trubljama rata rascvjetavam
elegantno viseću između neona
crtu noći
mokri golubovi
sa nakinđurenih fasada tamu čuvaju
suha duša
prekrivena bijelim platnom
sakriva veliko ništa.
Dolazi netko surov i bijel
Sjevernjak prijeti nebeskom stablu izraslom
na mukama sagrađene zemlje
sunčeve zrake
zlatne iglice sa gospina oreala rasipaju
kroz požutjelo lišće sjenu mrklu
na trenutak svijetle
sprženim, sivim prostranstvom
jaše studen plimnim osvajačem
niske trave i gusto drveće
grad u daljini ne brani se mačem.
Dolazi netko surov i bijel.
Jablani pod brijegom ko mrtvi prsti
duhove vrana grabe
crni cvijet na grani žurno slika
čovjek karirana ogrtača
dugo luta ispod nagosti zadnjih dana
jesen pri kraju debeli tepih tka
u dnu stuba kraljevskim korakom
odlazi k mrtvoj dragoj
noseći suho cvijeće i boje vrtača.
Dolazi netko surov i bijel.
Jesen
Čuj, hladni vjetar donosi jesen
kroz moju kosu kidiše zima
kasom bijelih konja
nemiri putuju
topotom gažene
tračnice mozga
vlakovi bučni
snovi pokidani
noći košmarne
izgubljenu partiju
šahovska kraljica
kao metalni pijetao
na istom dimnjaku
danima tandrče
slavi dan od jučer
dolaze sutrašnji

Argus Books Online Magazine

današnji u fugama 24
lete glasnom šutnjom
sjene prizora u oku
sve bljeđe
na pragu list i perce
cvrčak spas traži.
Isti smo, društvo,
lađe izgubljene
u nebulama
životnih putanja.
Lady farba jazz
Ispod neona kraj prozora
oblačim lako skinut polako
kombine crni plave boje
u jednoj čizmi ritam
u drugoj slow motion
lady farba jazz
crveni halteri zelene nijanse
sivo ne odaju 24 tek je
ni pola još nije
zaigranost počela
rubnost igre moguća
ljubičasta kosa
zvjezdice pali 25 u glavi
ne prestaje farbanje
treperenja neona
podstiče ritam
slow motion prati
paletu boja
blijedost kose
svjetlo jutra čini
jazz u džezvi
talog crn crni se.
Smiri se!
Smiri se !Skote!
(ne zamišljaj da si Veliki Gatsby)
težinu tvoju ne može zamijenit
svilena plahta ni tuđe tijelo.
Žar ptice iz besrame neustajanja
odletješe prije monsunskih kiša
dok norveške šume spavaju vječno
ostade kalup po mjeri okovanih čula.
Smiri se !Skote!
(ne zamišljaj da si Veliki Gatsby)
iskušat ću strasti spremljene u vrijeme
možda teško lagano mi bude.

Argus Books Online Magazine

Rapsodija 25
Umrla sam davno
na odru sam plava
plavom
mrtve riječi
stoput razlistana knjiga
mračna špilja nakrcana
lovci za odbjeglom pameti
kretnjama mačjim
pod bratom Mjesecom
u svemirskoj samoći kroče
srce puno puta izgubljeno
u tavanicu ucrtano
dok ležim plava
na plavom
umrla davno
oblak pjeva
sanjala si
dok živa hodala si
vjetrom praćena
niz rijeku
plutajuće aveti put ti razmicale
prah tražile
vjenčićima mamile
Bell bottom blues pjevale
dok vapila si
usamljena sam večeras
i s Elvisom šetala
prah moj dobiti će hridi
vrhom morske pjene
plavo u plavom
rapsodija
na platnu života odsvirana.
Pismo bez adrese
Jutros sam maglu lovila
dok mi je Eric pjevao
prekrasna si bila večeras
htjedoh ubiti šerifa
zbog bijelog pramenja
ubice meka srca
zbog reskog zvuka tramvaja
i ulice drugog imena.
Od rijeke je došetao vjetar
sa pismom bez adrese
noseći sjećanje na zimsku luku
zadimljene šlepove
i kompu u pohodu proljetnome.
Kod starih kestenova
u Parku kulture
prikupih jedno po jedno slovo
bodljikavih ljuski

Argus Books Online Magazine

krvave ruke od krvave magle
marku na promenadi iscrtale
dok stari rak samac pod mjesecom
ne raširi sasvim mrežu na čiklu
i dočeka dobrog znanca na biciklu.
Da, jutros sam maglu lovila.

Magla Sovjeta Grubešić
Magla jutros objahala stabla
obgrlila granje i grančice
plačni list ljubomorno mre
listopadu kraj je.
Gusti pramen prikrada se kući
lopov mami
lopov zaluđuje
drhtaj srca snenog izaziva
oganj tjera iz postelja žena.
Bose noge traže bijelo jedro
mokrih ruku prozirnog cjelova
uzdah usne istječe sa zorom
škripe krila otvorenih škura.
Boje zraka dan podižu
lopov kradom vuče strune
pod orahov smeđi panj
vrana čuvar
slikar bezdna
trag ostavlja u vjeđama
oka spokoj
prste svija u poslednji pozdrav
mazno klizi iluzije dodir.
Listopadu kraj je.
Studen
Ti ili mjesec hladan san studeno tijelo
U mojoj sobi mirišu dunje grožđa više nema
Ptice se množe na žičanom peronu tišina tajni
Atlase kretnji skriva suncokretov kret ka zemlji
Suncu kraj je godine idu srpnja više nema
Brodolomi grmljavinom krhak život lome
Još lomniju ljubav ledom kuju.

Argus Books Online Magazine 26

Miloš NEUKROĆENI
Živanović GEPARD

Dela Jozefa K. su decenijama bila sklonjena od pogleda javnosti.
Kada je 1972, čovek za koga se sumnjalo da je i sam šurovao sa
nacistima, Maks Brod, pokušao organizovati izložbu u čast pokojnog
slikara, žene iz sinagoge su danima palile sveće ispred galerije. Oda-
vanje pošte jednom nesumnjivom talentu je moralo sačekati bolja
v remena.

Trideset godina kasnije, Brod Junior, pritisnut porezima za iman-
je svoga oca, odlučio je okušati sreću. Isplatilo se...

Slike mladih atleta, gimnastika predivnog Arijevskog uma, proda-
vale su se kao duše debelih Jevreja. Maks Brod Junior je blistao od
sreće rukujući se sa svim tim kupcima koji su svoje identitete krili
iza tamnih naočara, šalova preko lica i advokata koje su izlagali sun-
cu zbog večne anemije prouzrokovane tamnim prostorima svojih živ-
ota.

Ono što je bilo najbolje čuvao je za kraj: sliku " Neukroćeni
gepard ", simbol večne vere u nepobedivost Arijevskog duha. Jozef
K. ju je završio u danu svoje smrti, pre nego što će ga odvratne
savezničke svinje ubiti.

Maks je gledao sliku koju je čuvao za poslednji dan izložbe, sliku
zbog koje su mu oči bile pune suza, a vilica se tresla. Jozefov firer,
Maksov i tatin, naš firer, bio je najlepši. Dostojanstvenog lika, kao i
uvek, u fotelji, sa dlanovima koji se dodiruju tako nežno, a odlučno,
zamišljen nad sudbinom sveta. Pored njegovih nogu sklupčao se
gepard, pobeđen, ukroćen pred veličinom neukroćenog firera.

Maks poče pružati ruku od grudi ka neobično osvetljenom, gotovo
svetačkom, licu životinje i ponavljati: “ Zig hajl ”. Ne postoji osoba
na ovom svetu koja bi mogla reagovati drugačije, mislio je...
Porodični dugovi će biti isplaćeni ovom slikom...

- Gospodine Brod - začuo je sekretaricu - dovela sam baku da vidi
svoju sliku.

Maks se okrenuo prema uljezima u ovom, svečanom trenutku. U
kolicima je sedela smežurana starica od sigurno osamdeset i više go-
dina.

- O čemu pričate? čiju? Ova slika je deo mog nasleđa.
Sekretarica se nasmeši:
-Naravno, gospodine Brod. Baka Julija je samo poželela videti
poslednje delo čoveka kog je volela. Ostaviću vas same.
Starica mljacnu i pročisti grlo pre početka priče:
- Berlin, 1945. Bila sam tako mlada i naivna da poverujem da su "
štuke " iznad prozora našeg stana samo deo nebeske harmonije, kako
je Joška umeo da kaže. Pogledajte gornji deo slike. To je firerova
soba, ali to je bila boja našeg neba tih dana. Sećam se... Jozef, kakva
budala je bio. Mislio je da će ga sve te slike spasiti od vođinog gneva.

Argus Books Online Magazine 27

Egoista... Dočarao je svoj Starica je prišla opasno blizu slici.
svet u kojem ga ni majčini - Maks, ti nisi upamtio svoju majku, zar ne?
krici iz logora nisu mogli - Ne. Umrla je na porođaju.
ubediti da je Jevrejin i da - Zaista? - staričine oči bljesnuše poput gepardovih očnjaka.
dolaze i po njega... I - Jozef je završio sliku na koje zrno peska pre nego što će agenti
mene... Nedeljama me je Gestapoa doći po njega. I mene. Ćutao je pred njima, objašnjavajući
ubeđivao da nisam Jev- se umazanim rukama. Sećam se da je rekao da mu je drago što mu je
rejka. Siroti Jozef, rob tvoj otac - starica posebno naglasi poslednje dve reči - Maks senior,
jedne tako široke ispunio želju i baš on došao po njega. Predao me je tvom ocu kao
zablude... stoku. Maks me je zaključao u stanu zajedno sa ovom slikom. Gledala
Maks, podigni me, dete. sam je satima nemo dok se nije vratio. Bez Jozefa.
želim još jednom da vidim Starica pogleda u gepardove oči i pljunu ih decenijama
da li je uhvatio dobro skupljanom šlajmarom.
pokrete tanga koji smo nagi - To sam došla da kažem Jozefu. I da mu kažem da mu je sin isti
igrali pred jutro u kome će na njega.
doći po nas. Bila sam tako Maks je vrisnuo videvši sluzavi trag na slici. Sekretarica je došla
mlada - nasmešila se starica po baka Juliju i pobegla sa njom od usplahirenih povika.
- naivna i gladna, ali puna - Zbogom, mali Jozefe. Nadam se da ćeš prodati sve što seća na
vere u hleb njegove ljubavi njega. Kao i on što je prodao sve - čuo je Maks staričin glas kroz
i talenta. Nije me trebalo škripu odlazećih kolica.
slikati u telu geparda... Sad Uzeo je krpu i pritisnuo na sluzavi trag. Oči geparda su modrele i
bih bila bogata... Podigni modrile. Bio je očajan. Dok nije video... Ispod prvobitne slike gepar-
me, dete. da širio se deo starije, strašnije slike.
Maks je uspravio Maks je grozničavo uklanjao tragove boje gornjeg namaza celu
staricu.Očito je bulaznila, noć. Na kraju se odmaknuo i klonuo glavom. Nije mogao da gleda u "
ali nije smeo dozvoliti da Neukroćenog geparda ". Sa slike koja se skrivala ispod prvobitne
joj se nešto desi. Prodaja vrištalo je munkovski izduženo lice, sa logoraškim telom, ispod čizme
mora ići glatko. Julija je voljenog firera. Pored su gorele baklje u rukama sitno naslikane jev-
prišla dovoljno blizu platnu rejske stoke, paleći vatru koja se uvijala ka Hitleru, čineći da mu tlo
da u njemu proradi oprez. pod čizmama gori, obasjavajući mu lice tako da je zaličio na đavola.
- Ne boj se, Maks. Nikad Maks je znao šta mu valja činiti. Nadao se samo da niko nikad
ti ne bih naudila - neće otkriti šta bi moglo biti ispod slika koje je već prodao.
nasmešila se starica. - Želeo si vatru, oče. Počivaj u vatri devetog kruga pakla - rekao
- Izjutra, na dan je Maks paleći platno.
Jozefove smrti, čitao mi je Iz dimnjaka galerije je izbio gust klobuk dima. Smrad koji se širio
Vergilijeve stihove i pričao gradom je podsećao na ljudski.
o padu imperija dok me je
ljubio. Nikad me niko nije
tako nežno ljubio... Hranio
me je krupnim zrnima
grožđa koje je nabavio tako
što je poznaniku sa crne
berze dao jednu sliku.
Voleo me je, iako je bio
gad. Ali je samo pričao dok
me je slikao. Mnogo je
pričao... Pesak iz sata na
stočiću je curio, a on je
umazan, bio je tako smo-
tan, pričao i pričao...o od-
brani krugova, o Akademiji,
sećao se svega. želeo je da
upamtim sve njegove reči. I
upamtila sam mu.

Argus Books Online Magazine 28

Angelina Kad u duši
Dimitrijiveć sve

potamni

Eo ipso.
Močvara bez kraja i živi mulj,predeo pun nekog drugačijeg života.
Prolaziti tuda bio je izazov hrabrosti i pretnja, za svakok putnika.
Široki kameni put krivudao je u dno Karpata sa zapadne strane,kroz
nenaseljene predele. Prolazili su tu ukraj ovog dela Dačije, nasutim
kamenim putem : Rimljani, karavani i trgovci ... manje više svi oni
koji su morali tuda da prođu.
Uglavnom nije bila omiljena prolaznica... sa Juga na Sever, zbog su-
jeverja i komaraca.
U tom močvarnom delu se nastanila spodoba ... Prelepo, dugonogo,
crvenokoso, zelenooko , valda žensko biće.
Bilo je to njeno carstvo.
U njenoj duši bilo je sve tamno, kao načađavljena pećina,kao gav-
ranovo perje...
Došla je ko zna iz kojeg dela galaksije , a baš tu našla utočište ;
gde tlo nije imalo tlo, nego glib bez dna. Gde su ostrva bila samo privid
a bare ogromne.
Skrivala je svoju tajnu duboko u sebi,bila je tajanstvena. Sad je
vidiš... a, sad je ne vidiš...
Oblačila se sa prirodom, mahovinu je prela u svoje haljine...u kosi je
nosila od svake ptice po perce...cvrkutala i zviždala...sa vukovima ar-
laukala na pun mesec...a skoro nikad nije govorila... jedino što je ot-
krivlo njeno plemenito potomstvo je bila jedna narukvica koju je nosila
iznad lakta, u obliku zmije. Zmijina glava je imala oči ,dva smarag-
da.Smaragdi su bleštavo otimali sunčevu svetlost i delovali kao da imaju
život u sebi. Ispod naličja grivne je pisalo njeno ime...
Ime je bilo pretnja.
Njeno ime bilo je Occasus-solis.
Zalazak sunca, kraj nečeka... kada je dan umirao do sutra... ona je
rođena , prelepa devojčica je udahnula život, a majka rodilja se opros-
tila od ovog sveta, izdahnila , prešla na drugu stranu reke smrti i nasta-
nila se tamo... tamo negde u drugoj galksiji gde duše žive.

Argus Books Online Magazine 29

Babice koje su bile pri- čule i sklanjale se ispod njenih bosih nogu.
sutne u toj velikoj palati Noću su svici žmirkali kada je ona zviždukala nešto... Sova bi huknu-
punoj bogatstva su usta-
novile da mora da se zove la po koji put i odletele negde u nepoznati pravac... ostale su samo
baš tako: Occasus-solis spodoba i lisica da gledaju zvezde dok ne bi zaspale... Budila ih je
svežina zore. Prvi sunčevi zraci bi joj milovali lice, prelivali se preko
Jer nosila sa sobom smrt. njene razbarušene crvene kose kao preko nekog velikog gnezda, perca
Usud ili sudbina, smrt njne su lepršala ... Ona bi se leno protegla i sve njene raskošno građene de-
majke je bila prva u nizu love tela, jedno po jedno je pružala prema suncu. Svesna sebe i svoje
žrtava a njenim životom i lepote, ogledala bi se u površini vode nekoliko sekundi... onda bi
plačom obeležena. ljutitim pokretom ruke zamutila vodu... ljuta na sebe i tajnu koju je
krila u sebi.
Počinjena dadiljama i
predrasudama postala je Dani su prolazili, dani bez brige, puni sunca... tu i tamo je padala
ponosan nosilac svoga ime- kiša ali njoj je to prijalo...
na.
Plesala bi i uživala u svakoj kapljici vode koja je padala iz pros-
Svi koji su bili oko nje i tranih nebeskih visina. Osetila je to kao pozdrav svoje domovine.
voleli je umirali su.
Postojalo je jedno veliko drvo,stari hrast, jedino suvo mesto gde je
Pobegla je od njih i nas- rastao i bio je višlji od svih ostalih; tu se pela ponekad da osmotri ka-
tanila se baš tu, gde je niko meni put. Napravila je od grana sebi osmotračnicu, jedno veliko
nije poznavao ili voleo. gnezdo... nekad je tu i spavala kao u velikoj kolevci...Vetar ju je
ljuljao, lišće je šuštalo uspavanku. A močvara se smešila i žmirkala na
Prerušena u jednu suncu.
staricu,sa jednim karavanom
koji je putovao ovim prede- Nije tu prolazilo mnogo sveta.Veliki promet i nije bio jer su nekako
lima, ona je našla za shodno svi izbegavali ovaj deo zemljine planete...možda baš zbog nje, Occa-
i krenula na svoje putovan- sussolis strepnje ili kletve koju je nosila sa sobom ili tajne svojih greha,
je...Putovanje životne sud- su se pročule kao neprozirna magla močvare koja nosi smrt.
bine.
Ponekad je čula kolonu Rimskih vojnika, pritajila se i gledala dok ne
Jedne noći se odvojila od bi prošli.Onda je sišla i gledala za njima... koračala uporedo sa njima u
karavana, neprimetno zašla mislima, svesna svoje samoće. Opet bi ljutito mahnula rukom i sve svoje
u močvaru... misli rasterala kao da su oblak dima. Znala je da se ti momci više neće
vratiti jer ih je ona videla, možda zavolela.
Stara suva vrba joj je
pružala dom. Prostreveno Smrt ih je čekala .
seno od mirisnih trava joj je Sudbina ili predrasuda ... ko zna?
bila postelja. Otisnula bi se svojim malim splavom i motkom ka svom prenoćištu.
Usput uzbrala neku malinu ili neku drugu bobicu... pokupila jaja iz
Prostrano udubljenje je nekoliko gnezda ali svuda po jedno... i bila presretna da je dan na iz-
delila sa sovom. maku... živela je dan u dan bez nekog cilja.
Jednog dana, sve je bilo drugačije, šesti mesec, velike vrućine su
Leti nikad nije palila skoro isušile močvaru. Malo dalje od njene suve vrbe, jedan dabar je
vatru. napravio svoju tvrđavu i preko tih balvana koji su bili jedno pored dru-
gog moglo se hodati. Neupućeni bi pomislili da je to neki most ili put.
Noću su joj se zenice šir- Tu ukraj tih balvana se čulo neko jaukanje... glas je bio ljudski. Ne-
ile poput mačke sve je vide- ka visoka muška prilika je pokušavala da izvuče nogu uglavljenu u usek
la kao i po danu. Šetala se između dva balvana. Nije uspevao jer je sve dublje propadao u mulj ,
po ovom močvarnom pros- nije bilo šanse da se sam izbavi.
transtvu sa jednom lisicom. Tog jutra se bila magla obavila oko močvare...’’ Taj je sigurno zalu-
To joj je bio ljubimica...išle tao u močvari... u to vreme sve dok sunce nije rasteralo i polsednju
su u lov i znale šta žele, jer kapljicu isparenja... i našao se tu u zamci.’’ Pomisli Occasussolaris.
su želele isto, plen. Delile su Pritajila se u visokoj travi, dobro ga osmotrila . Bio je to rimski vojnik.
sve. Šta on tu traži? Crvena kabanica se viorila na krajevima. Odavala je
nekog posebno visoko odlikovanog vojnika. Skinuo je svoju kaciku i
Poznavala je svaku trav- stavio je poed sebe, otkrio je svoje veoma markantno lice.
ku, lekovitu a i onu otrovnu. Sunce je neumolno pržilo... Komarci su se pritajili ispod lišća koje je
Svega toga je bilo u izobilju od toplote klonulo.
u močvari.

Sklonila se od same sebe.
Hodala je bešumno, a
ipak su je bubice u travi

Argus Books Online Magazine 30

Occasus-solis je morla narukvicu, pričvšćenu sa jednom iglom kroz otvore kao male šarke na
nešto da učini, da spase sebe vratima. Ona izvuče tu iglu, narukvica se otvori u untrašnjem delu je bi-
ili da spase vojnika. Ako je lo napisano njegovo ime .
vidi umreće!!
Ab-initio...
Ako mu ne pomogne i Occasus-solis uspe samo da stavi tu desnicu sebi na srce, više je nije
onda će umreti !! bilo.
Njena duša je stala na ispovest.
Brza odluka ... i ruka joj Ab-initio bio je njeno spasenje.
je već bila na praćki... Tup
udarac manjeg kamena je Eo ipso
učino svoje. Vojnik je Da mihi , ubi cosistom,et teram novebo.
klonuo... dok ne dođe sebi,
moraće da ga oslo- Arhimed
bodi...vrati na kameni put i ... Prepoznala sam ih skoro u jednom supermarketu, Occasus-solis i Ab-
nestane... initio . Bili su srećni i vodili su blizance sa sobom. A, kako sam ih
prepoznala? Nju, po percetu u crvenoj kosi... Njega, jer je malo šepao
Hitrim skokom, lako noga na jednoj nozi...
se našla kraj njega... jed-
nom podužom motkom je BUMBAROV
odklonila deblo koje se pris- LET
lonilo na vojnikovu nogu i
pritiskalo zglob. Zglob je bio Zuuuummmm, zzzzz, bzzz….uh, gde mi je ta muvara, e sad si moj!
krvav, povreda je bila malo Pljas… nova mustra na belom zidu.
veća nego što je Occasussolis Od kako se nastanio novi sused ne mogu da se oslobodim bumbara…
očekivala. Muškarac u zzz… Kupio kuću,ogradio se zidovima. Napravio neki plastenik.
najboljim godinama bio je Posejao svega i svačega. Ma sumnjam ja u taj njegov usev, ali šta
vrlo visoke građe, višlji od ćeš, popnem se na moju kulu izvidnicu. Opet ne vidim ništa, pa neka mu
nje. Sa velikim naporom je bude. Kupio roj bumbara i pustio ih da mu biljke oprašuju.
povukla telo na splav koji se Napolju toplo ranomartovsko jutro, pootvarani prozori.
nalazio tu u blizini... on je Otvorio i komšija plastenik, ali nije pokupio bumbare…
jeknuo i pao još u dublju Zuuuuummm, zzzzz, bzzzzzz evo još jednog letača… raširio tamno-
nesvest. Njoj je to odgova- plava krila, pa pravi lupinge iznad fotelje u koju sam se smestila pored
ralo.Veoma tanka rečica je prozora i crtam… malam… ilustraciju za novi roman.
krivudala tuda . Reka Tisa je Pljas… nov oblik na platnu u tri dimenzije. Jadno stvorenje… Dalo
našla put kroz tu močvaru i život, zarad ničega.
jedva se primećivala, ko nije Kupim sto grama kafe, pa pravac kod komšije… za bravu, kad ono
poznavao predeo nije mogao zaključano. Čujem ga, šetka po avliji, zvižduće nešto… Kašljuca … ali ne
da je opazi. reaguje ni na zvekir…
Okret, pa kući.
Kad ga je prebacila na Nastavim da malam i opet zuuummm, zzz, bzzz i još jedno pljas. E,
debla splava, imala je malo vala dosta! Dohvatim prvu putnu torbu natrpam stvarčice, sedam u kola
više vremena da ga bolje i bela štrafta. Još ne znam ni kud sam pošla, stići ću već negde, samo
pogleda, da malo dalje od ovog zujanja… pošast ili šta već je. Usput sretnem patrolna ko-

odahne...
Da previje rane...
Dok je natapala mahovi-
nu u tekuću rečnu vodu i
brisala ranu na zglobu, ste-
zala lekovite travke i
grančicu oko zgloba sa
dugačim nitima jedne lijane
koje tu rasla i dala se fino
upredati kao konopac.
Krajem oka ga je
gledala ... Ruke su mu bile
snažne, na zglobu od desne
ruke je nosio zlatnu

Argus Books Online Magazine 31

la… .. hmm… može!!! Prva Dežurni pozove još nekolko uniformi, mora da se dogovore, jel’
raskrsnica levo, pa levo, pa može paket da uđe i da se preda naučniku doktoru profesoru magistru
pravac kući. Ja sam hemije Nedođeš Nenađašu ?
staroooosedeooooc a on je
nov. To jest mom komšiji… ts’ sad znam i kako se zove. Može!!! Kako ne
bi moglo? I paket ode u prave ruke.
Nešto nije u redu u tom
plasteniku, znam, neću ni da Znam da sam jako obradovala N.N. Jer samo jedinstvene stvari mogu
pretpostavljam. Nije nešto u da obraduju čoveka, kao što je on. Pri izlazu iz zgrade čula sam jedan
redu ni sa tim komšijom, vrlo diskretan urlik radosti iz ćelije.
znam, neću ni to da prepos-
tavljam!!! Nešto se mutno Slika će mu ukrasiti zid nad ležajem.
događa, užas … kriminal. Na njoj svi njegovi bumbari – u tri dimenzije.
Moram to da izvidim. Samo da se zna, nisam ga ja prijavila, bilo je to iznenađenje za
mene k’o i za njega. Briga mene za njegovu marihuanu… Nego me oni
Savijam u našu ulicu, bumbari izludeše.
usporila sam princezu samo
se kotrlja do kapije. Tražim Angelina Dimitrijević
ključeve i otključavam…

Savija još nekoliko
limuzina uz veliku buku
tirrrrraaaaaatiiiiiira i plavim
svetlom. Ovo nije dobrooooo
pomislim, i samo što sam
tako nešto pomislila, staju
pred komšijinu kuću.

Petljam oko brave
odugovlačeći, da vidim šta
će se desiti.

Iskaču službenici u uni-
formama naoružani do zuba.
E, moram da se sklonim.
Uvozim princezu u dvorište
kapija se sama zatvara,
hermetički, ni vazduh da
prođe… Trč’ na izvidnicu… I
taman vidim vode komšiju…
Jadan komšija… jadna ja.
Šta ću sad sa svim tim bum-
barima?

Prođe neko vreme, čujem
da se komšija nastanio u
zatvorsku ćeliju, a po
komšiluku se priča da su mu
plastenici puni indijske
konoplje. Zato su, valjda,
zakatančeni.

Skockam se ja za posetu i
ponesem poklon za komšiju.

Na portirnici me pregle-
daju, pregledaju i moj pa-
ket… ne neću da ga vidim…
hoću samo da predam iz
kurtoazije nešto njegovo, da
mu se nađe.

Argus Books Online Magazine 32

Вјећеслав У ритму
Берар Марангоне

Сомнабулна фантазија

Те сновидне ноћи, умотане у плашт од кишних капљи које
су добовале неку суморну каденцу, сновидне ноћи обасјане
лунарним рефлектором, а затамљене кишоносним облацима,
Анабела се нашла на неком омањем campo -у, једном од
многобројних у том граду, не знајући како је ту доспела,
загубљена као и сваки читалац понаособ, тражећи нит клупка за
коју ће се ухватити, светионик на литерарној пучини, међутим,
магија речи се увек крије између редова.

На небеском своду облаци су плакали јер је Анабела била
боса. Осврнула се око себе као чигра, осмотривши претеће пусту
околину, док су је небеске сузе миловале. Као игла балон, пробо ју
је снажан déjà vu, или то беше jamais vu, зависно од угла
посматрања, углавном, најежила се.

На самом рубу поноћног видика спазила је мистериозну
прилику под кишобраном, окружену димном ауром. Наочити
симулакрум. Нека читалац замисли, ношен лепетом књишких
листова, неки уврнути concetto који верно одсликава ову
атмосферу, јер шта су речи него тек обриси мисли, затамљене
силуете на белом папирнатом пространству.

Пришла је том незнанцу и упитала:
-Где се налазим?
Човек као да је пречуо питање, узврати јој:
- Дођите под кишобран, мадам. Покиснућете.
Анабела није обраћала пажњу на то да јој је хаљина,
поприлично натопљена кишницом, постајала прозирна и почеше
се назирати њене наге груди, величанствене као две минијатурне
Брунелескијеве куполе, које по својој дивоти немају премца међу
толиким узорима као што су Тицијанове: Венера са огледалом,
Света и Профана љубав, Урбинска Венера, Успавана Венера (са
Ђорђонеом), Магдалена Покајница, Данаја, Данаја са дадиљом,
Дијана и Калисто, Отмица Европе, Венера која заслепљује
Купидона; дама са Каравађових Седам дела милосрђа, Коређова
Данаја, Рафаелове: Три Грације, Пекарка; Леонардова Леда и
лабуд; Пјеро ди Козимове: Симонета Веспучи, Прокрида; Дијанин
лов Доменикина, Рембрантова Витсавеја, Габријела ди Естре и
једна од њених сестара школе Фонтенблоа, Ботичелијева Венера,
Вазаријева Андромеда, Вазаријев Студио сликара, Флора од
Бартоломеа Венета, Ева прима Пандора од Жана Кузена Оца,
Нимфа од Јакопа Палме Старијег, Змија која искушава Еву Луке
Кранаха Старијег, Седам доба жене од Ханса Балдунга Грина,

Argus Books Online Magazine 33

Тинторетова Данаја, лагодан и драг, као да јој се завлачио под кожу, али се не може
Аталанта Гвида Ренија, рећи да јој је био урезан у свест. Имајући то у виду, одговори:
Витсавеја од Ханса
Мемлинга, Дирерова Ева, - Не.
Рубенсове: Венера и - Nota bene. Реалност је пародија снова, а чак и окорели
Купидон, Алегорија о реалиста када заспи прихвата романтичарски метод.
благодетима мира, Хелен Док је левом руком држао кишобран, у другој је имао шољу
Фурман, Челинијева кафе која се пушила. Пружи је Анабели:
Нимфа из Фонтенблоа, - Послужи се.
Флора Франческа Менција, Прихвати шољу, испи трочетвртински гутљај ове складне
Отмица Сабињанки и мешавине Арабике и Робусте, која поче да надражује њена
алегоријска Фиренца која сензитивна чула и машту, па се мисли кренуше ројити, слободно
тријумфује над Пизом од као птице на небу, напарфемисане фантазијом коју могу
Ђамболоње, Венера Луке нањушити само књишки мољци: coffea Arabica Linnaeus, две
Кранаха, Аманатијева хиљаде метара надморске висине, тропска клима, стабла од
Богиња Изобиља, шест метара, три године прогледавања из земље, цветање,
Алегорија Венере Ањола брање, Бразил, мај, јун, јул, август, coffea Canephora Pierre ex
Бронцина, Габријел Froehner, Африка, шест стотина метара надморске висине,
д’Естрес (Школа из мокри, суви метод, сунчање, грабљење, љуштење, пржење, две
Фонтанблоа), Девојка у стотине степени Целзијуса, млевење, спој кофеинског јинга и
купатилу од Ђованија јанга у јединствену целину...све јој је то пролетело кроз главу у
Белинија, Грације једном forte espresso гутљају.
Антонија Канове, Боса стопала су јој одавно осетила кишну неудобност са
Веронезијеве: Разочарење, плочника, те се мрдну са једне ноге на другу и зачу звуке
Поштовање, Венера и вишеструких звона, и спази да јој се променио тоналитет
Марс, Отмица Европе, перцепције, па упита:
Едукација Пана од Луке - Шта се то чује?
Сињорелија, Ван Ајкова - Квинтет са кампанила: Maleficio, Trottiera, Mezza Terza,
Ева, Данаја Јана Nona и Marangona.
Госаерта...и тако даље у - Марангона?
том стилу. - Античко звоно, једино преживело пад 1902. , звони у подне
и у поноћ.
Анабела се заклони Будући да је данас кратког памћења, као да је пала са неба
под кишобран, и обрела се у овом пресеку времена и простора, није ни опазила да
закорачивши у маглу од јој је на унутрашњој страни хаљине извезена мапа читавог града,
дима која је својом са пришивеним звончићима на свим местима где се налазе
мутношћу подсећала на звоници. Уместо тога, посматрала је прелепу Savinelli - Orient
њено тренутно стање лулу која је око њих правила густ облак дима, такав да се од њега
свести, па понови наоблачио и тај квадратни корак што је иначе кишобран ведрио.
питање: На лули се цаклио неки натпис угравиран златним краснописом на
старогчком језику.
- Где се налазим? - Шта то пише на лули?
- Зар је битно? - "Лепота је у оку посматрача".
Иовако је све ово māyā. Анабела је сада чешљала мислима тај дукокоси натпис са
- Молим? луле. О, како је утисак превртљив. Пробудила је асоцијацију на
- Фатаморгана. циркуска искривљена огледала, на те конкавне и конвексне
Илузија. метафоре. Анабелин манир је, иначе, да идеализује сваку честицу
- Очекујем која јој приђе на дохват, боље рећи, на пушкомет имагинације.
другачији одговор. Господин са лулом започео је неки, на око, досадан монолог,
- Зар не који је Анабела са пола уха слушала:
препознајеш? - Приватна естетика једе шта она хоће, заштићена
Далеко од тога да бедемом субјективне глади. Лепота је лично схватање кривих и
је знала где се налази. закривљених линија, одсјај парфема на мирисном огледалу коже,
Овај нестварни амбијент однос према уздаху...Не миришу све тишине исто. Примера ради:
јој је, иако збуњујућ, на списатељ, као неки литерарни синеаст, прави фреску на свежем
неки чудесан начин био

Argus Books Online Magazine 34

малтеру неухватљиве кључаоницу кроз коју покушавамо да завиримо широм склопљених
маште, коју читалац очију. На ноћном сточићу је горела свећа, углављена у свећњак од
конзумира, било за црног афричког абоноса, којег су некад красили млечно бели
доручак, ручак, ужину, или цветови, а сад, на другом континенту он сам краси литерарни
вечеру, кроз свој ентеријер једног романа, у облику ушате жене која ослушкује
каледиоскоп, творећи уводне акорде Рахмањиновог концерта бр.2 у ц молу, који се
непоновљиви tutti frutti стидљиво назире однекуд упакован у пуцкетави целофан старог
доживљај, чувши можда грамофона.
тишину у б
молу...распредао је тако у Док је на зиду осенчена силуета пламена изводила
недоглед. заводљиву пируету, мачка снежно беле боје са меденим шарама је
једним потезом шапе срушила са ноћног сточића клупко, које се
Анабели је овај почело одмотавати са упитним исходом, попут реке која тече
разговор постајао бивати кроз неку незнанију испреплетену суновратима и узношењима.
све чуднији, до те мере да Откотрљало се низ степенице, уз тријумфалну каденцу, у
је почела брижљивије непознатом правцу. Да сте могли да баците поглед на огледало, у
ослушкивати језик којим том одсечном staccato тренутку, видели бисте да на мачијој
зборе, јер јој је деловао огрлици пише Андајира.
магично милозвучан и
певљив, а на тренутке Разговор је текао још неко време у истом маниру, али нема
стран. потребе замарати радозналог читаоца опширношћу. Идемо даље.

Као што није Све ово је нашој јунакињи постајало исувише засићено
опазила унутрашњу мистеријом, али будући да је осећала да јој неки несвесно
страну хаљине, тако није наметнути темпо, неки сомнабулни momentum не дозвољава да
била свесна ни писанија са шири причу јер је била у неразумљивом, инертном цајтноту,
спољашње стране њене чинило се да су ови догађаји режирани, дириговани нечијом
хаљине: невидљивом руком, а литерарни метроном убрзава откуцаје.
Неко је обрнуо клепсидру наопачке, па пешчани водопад гомила
Те сновидне ноћи зрнца, стога пређе на ствар:
умотане у плашт од
снежних пахуља које су -Шта ја тражим овде?
падале успаваним adagio -Клупко.
темпом, попут -Какво клупко?
падобранаца у виду речи Уместо одговора, сасуо јој је у лице још једну енигматичну
који се њишући хрпу речи:
приземљују у инвазији на -Када снежна лавина узме маха, она се непрекидно увећава
вас, Анабела је ушушкана купећи снег уз пут и постаје све снажнија, руши све пред собом
у своме кревету, крчећи пут, али исто тако као дивљач оставља траг за собом
галопирала непрегледном попут нити у неком везу која је посебне боје и тиме одређује
пољаном снова, где је дезен односно ток збивања и догађаје кроз које прође, нит водиља
трава зеленија, где је коју треба размрсити, а којом се баве Клото, Лахеза и Атропа,
шећер слађи, где путоказ за излаз из лавиринта.
виолински кључ боље Анабела није могла више да слуша овакве тајновите
клизи у подмазаној нотној играрије, луцидне, али осликане sfumato техником, увлачећи је у
брави, где придеви лепше успављујући штимунг.
звуче, где цвеће мирише - Да не дангубимо. Којим путем?
као есенције париских - Видиш ли ону мачку? - човек упери прстом у правцу мачке
парфема, речју, где је све која је управо залазила иза угла брзим грациозним корачићима,
окупано неодољивим такорећи allegro gracioso.
компаративом. Свесни Анабела је истог момента кренула хитрим корацима за том
бродић се отиснуо на мачком, која је умела најсуптилније да преде и мјауче међу свим
пучину несвесног. мачијим хоровима, боје најчистијег снега шараног топљеном
карамелом, тиграсто ишараним репом у нијансама меда и млека,
Око врата јој је која је око врата носила кључ од Мурано стакла. Потрчавши,
почивала амајлија од истовремено су почела звонити сва градска звона.
аметиста у облику кључа, Док је Анабела напуштала campo истовремено на другом
за неку претпостављену крају, мимоилазећи се, у контра смеру се промаљала црна гондола

Argus Books Online Magazine 35

у свечаном voga alla veneta пергаменту сновидне ноћи. Устајем и закорачујем према прозору
стилу са препознатљивим некако предосећајући да ме тамо очекује изненађујући призор
лименим прочељем, насупрот уобичајеној суморној слици која је полагала право
возећи три даме, свака непроменљивог предела који негује коров монотоније попут какве
носећи по један предмет: племените биљке у саксији. Напредујући ка прозору обузима ме
вретено, глобус и маказе. спознаја, као у сну када сте свесни неке чињенице иако немате
Са дистанце чинило се као никакве информације о томе, да се заправо налазим на piano nobile
да се креће на покретној и како ми се не причињава звук таласа који запљускују ово здање.
траци будући да се канал
не види из тог угла. Разгрћем са прозора драперије које играју улогу позоришних
завеса, дижући се, отварају пред мојим очима сцену која ми
Анабела је трагала. одузима дах. Фантастична панорама Канала Гранде виђена
Имала је на уму клупко као баснословним каледиоскопом, том сновиђајном оптиком...
светионик, не знајући ни
што ни зашто. Крстарила Наставила је своју маршруту инспиративним лавиринтом
је у crescendo стилу узаних улица, дивећи се пинакотеци велелепних фасада које су
калдрмама на води које искусно стварале романескну атмосферу.
памте раскошну славу и
бескрајна поглавља Куриозитет у вези са Анабелиним интересовањима је
богате историје, опседнутост градом на води који је својојм величанственошћу
прегрштом љупких пробудио у њој неутаживу литерарну инсомнију, одликујући се
мостова који наткриљују фетишним аспирацијама књишког мољца који пасионирано гута
водене артерије красећи најразноврснију литературу у виду енциклопедија, лексикона,
непоновљиве питорескне речника, историјских књига, биографија, аутобиографија,
кулисе овог града који хагиографија, путописа, водича, часописа, монографија, дневника,
Анабела назива бајком на писама, преписки, записа, преписа, белешки, нотеса, бележница,
води. Овај град она копија, мемоара, анала, летописа, хроника, исповести, повести,
доживљава као острво, препричавања, дијалога, дискурса, беседа, монолога, орација,
намерно пренебрегавајући коментара, анегдота, митова, легенди, предања, рукописа,
чињеницу да је средином фрагмената, атласа, карти, мапа, прича, приповетки, новела,
деветнаестог столећа он романа, најразноврснијих белетристичких творевина, епова,
пругом преиначен у поема, песмарица, збирки, канцонијера, шансонијера, пародија,
половину острва. То је комедија, трагедија, записа, брошура, манифеста, прогласа,
ради неке њене памфлета, пастиша, фалсификата, имитација, пасквила,
унутрашње естетике кодекса, законика, протокола, записника, сведочења, зборника,
којој потчињава чак и студија, есеја, полемика, трактата, библиографија, журнала,
општепризнату чланака, разних новинских записа, компилација, свитака,
стварност. Губила се сановника, граматика, уџбеника, упутстава, рецепата,
неким књижевним бревијара, албума, кајданки, либрета, листа, пописа, родослова,
пространством које се не колажа, споменара, календара, земљописа, сваштара, пословица,
може ухватити ни за изрека, бајки...и тако даље у недоглед, а наткровљено, више или
главу ни за реп. У једном мање, заједничком тематиком шармантне јадранске даме.
моменту осети шушкање
хартије у џепу па Иначе, ренесансно свестране ерудиције, дубоко самовољна,
изненађено извади парче аутодидактички темперована, Анабела је пунила своју
папира, искидано изгледа библиофилску главу пробраним информацијама осећајући
из дневника, на којем су поражавајући анахронизам са временом у којем обитава. Анахорет
краснописом стајали сузног осмеха. Као што смо, чини ми се, већ установили, Анабела
исписани следећи редови: идеализује сваку честицу која јој приђе на дохват, боље рећи,
пушкомет имагинације.
Будим се у свом
кревету под утиском сна Налик хартији што упија мастило, тако се њена подсвест
који ми је заситио натапала фактографским, естетским, топографским, сањарским
изгладнелу ноћ. Не могу да и другим нитима ткајући мисаони палимсест где се преплићу
се отмем маштарском трагови разноликих рукописа на истом месту чинећи илузију
утиску дубоко урезаном на лавиринта у коме је сваки читалац понаособ загубљен и тражи
нит клупка за коју ће се ухватити, тако да је Анабела где год би
упутила поглед осећала понеку несвесну фусноту која би
заискрила у њој.

Argus Books Online Magazine 36

Ума оштрог као Краљев На крају избија на велики трг. Успут јој један човек на препад
Гамбит, душе кариране пружа тацну на којој је угравирано carpe noctem, ословивши је:
есенцијама племенитих
врлина осликавао се -Изволите, мадам.
chiaroscuro техником Узима са тацне хедонистичку посластицу која носи име
карактер девојке која рађа чувеног сликарског мајстора из Урбина који беше познат по својим
ову дескрипцију. Мадонама. Гризе га. Усијава се од лецедерског сладострашћа,
опажа поменуту мачку са заденутим ветроказом за репом, и
Е, сад. Дискутабилна је будући да нема времена да лизне прст, креће за њом преко
уопште та ствар са некадашњег тока канала Batario према чувеним стубовима са
читањем, са обзиром да је намером да прође између њих да види је ли чисте душе, да сазна
Александријска хоће ли заспати или ће се пробудити. Истовремено је надлеће
библиотека, највећа јато голубова на висини од неколико дебелих књига. Осећа да јој је
библиотека античког уравнотежено заискрио септет чакри.
света, бивала уништена Небо је облачно модре боје. Цела сцена се одиграва slow
три пута, од стране три motion...да сте могли да јој завирите кришом под хаљину,
различита царства. остављајући на часак морал по страни, видели би сте на
рубовима натпис:
Увиђамо да постоји Лепота је у оку посматрача
опасност од ретероманије ...и управо у том моменту примећујем да моје Parker Sonnet
стога убрзавамо корак. перо пресушује, па речи постају све блеђе, а свећа се уфитиљила,
догорева и капље на хартију...Надам се да ће остати још толико
После исцрпљујуће мастила д
потраге коју не треба
посматрати у временској
равни јер је то у овом
случају релативно,
Анабела се коначно
зауставља пред једном
кућом, улази унутра и
безуспешно покушава
отворити врата. Вири
кроз кључаоницу и види
девојку склопљњних
капака ушушкану у
кревету. Из собе је
допирао звук
Рахмањиновог коцерта бр.
2 у ц молу као у целофан
умотаног у пуцкетање
старе плоче.

Напушта кућу, те под
својим грацилним ногама
оставља још одређен број
улица и мостова, пролази
кроз једну малу calle , где
доле све беше прекривено
искиданим књишким
листовима, то јој паде
тешко као да босонога
гази ужарена слова, затим
недалеко на једном мосту
угледа сумњиву персону
како кида листове из
књиге и баца у канал. Те
две сцене јој дођоше као
два књигољубива шамара.

Argus Books Online Magazine 37

Slobodan Преображење
Anić

Предмет свих тајних разговора, мисли, дневних сањарења и
ноћних мора нас дечака пубертетлија из Горње мале, била је
Лепосава, наша комшиница и углавном вршњакиња, од мене годину
старија, а од мог другара Миће две године млађа, бивша
свакодневна другарица у игри док смо били још само деца и док у
игри нисмо почели да се одвајамо на мушке и женске.

Не знам како се то догодило и ко је први почео да се одваја,
дечаци или девојчице, само сам одједном приметио да нисмо више
онако блиски као некада док смо се играли жмурке, пиљака и
других игара које нису ни женске ни мушке. Изгледа, ипак, да смо
ми дечаци први почели да се играмо неких ратничких игара које се
девојчицама нису допадале, а оне су, опет, почеле да се играју
неким крпицама, луткицама и тако неким стварчицама које нама
нису изгледале ни мало опасне, па према томе ни занимљиве. Али,
када су, улепшавајући тако своје луткице, временом почеле и саме
да се улепшавају, ми стадосмо да их из прикрајка радознало, а
кобајаги равнодушно посматрамо.

Прво приметисмо да су им сукњице кратке, иако су раније често
ишле и без њих, а ми томе нисмо придавали никакав значај. Вребали
смо тренутак када ће се сагнути, или завртети око себе, скочити,
када ће дунути ветар, па да им се сукњице подигну и да им видимо
гаћице. После смо причали о томе која какве гаћице има. Нешто
касније запазисмо да им се блузице, мајице, хаљинице, на грудима
надимају. Наравно, знали смо шта је то, али смо тада већ одавно
престали да се са њима дружимо онако као некада.

Само једном сам осетио те израслине на себи, када сам
девојчицама, док су се на пољани играле „између две ватре“, узео
лопту, а Лепосава ме појурила, стигла и, отимајући ми лопту,
прислонила се грудима на моја леђа. Осетивши њене полулопте на
себи, заборавио сам на лопту око које смо се отимали, тако да ју је
врло лако истргла из мојих руку и враћала се другарицама, док сам
ја као ошамућен стојао и гледао за њом, још увек осећајући како ме
њене округлине пеку на леђима. Целе наредне ноћи нисам могао да
спавам непрестано призивајући у сећање тренутак када се наслонила
на мене.

Много раније, још док смо се играли жмурке, пиљака и школице,
и док смо правили колаче и бомбе од блата, сва деца су знала да је
Лепосава најлепша од девојчица. Тај суд нисмо донели сами већ смо
то чули од наших старијих - ми о лепоти уопште нисмо ни
размишљали. Знали смо да је Цаца најбржа, бржа од многих дечака,
и да највише може да скочи, да Деса уме најлепше да нашара
багремов лист зубима, да Боба најбоље игра пиљака и прича
најстрашније приче, да Дујка уме најбоље да се сакрије кад играмо
жмурке - то смо сами закључили - али, Лепосава је била најлепша
јер смо то чули од маме и тате, бабе и деде, и, наравно, нимало
нисмо у то сумњали. Као и старији и ми смо се дивили њеној мекој
густој кестењастој коси и дебелим кикама, које су се саме

Argus Books Online Magazine 38

расплитале увијајући се у отац био беспослен, обавезно се изводила церемонија - отац је
спиралу, њеним дубоким једном руком узимао сестру за руку, другом Лепосаву, док је мени
тамним очима, које су наређивао да будем на кецу, па бисмо играли на мелодију песме:
упијале туђе погледе као
свемирске црне рупе, и „Лепо, Лепо, Лепосава,
пуним, рујним уснама, које лепо си се опасала
су се тако топло смешиле и у коло ухватила
откривајући низ ситних до Милана Гружанина“.
белих зуба - као кад после Мој отац није Гружанин, али јесте Милан, па је мени увек било
више тмурних магловитих непријатно док је он то певао, иако не бих знао да објасним порекло
јесењих дана изненада те своје нелагодности.
просија сунце. Али тек Лепосава је била прва од девојчица која је престала да се дружи
много, много касније, са нама дечацима. (Или смо ми можда почели њу да избегавамо?)
отприлике у време кад смо Остале девојчице су нас такође напустиле, али ми се ипак чини да
се отимали око лопте, нису биле тако недодирљиве - Боби смо међу листове књига које је
почела је та њена лепота читала стављали коприву, користили смо сваку згодну прилику да
да делује и на чула и Цаци подметнемо ногу или да Дујки сакријемо неку њену ствар, али
осећања нас дечака, Лепосаву нисмо дирали. Чинило се као да је избегавамо, међутим,
изазивајући у нама лаку потајно смо је сви помно посматрали и силно жудели за њеним
опијеност и испуњавајући друштвом. Док смо чували стоку крај Коњске, по косидби отаве, још
наша маштања и снове и пре заранака смо прекидали игре клиса или попића да бисмо
наше прве скривене потерали стадо узводно, ка великој ћуприји, јер је она тамо чувала.
дечачке разговоре. Тек кад би њено стадо подигло облак прашине на путу и ми бисмо
кретали за њом.
Сада знам, иако тада Некако постепено и неприметно прођоше нам дани детињства,
нисам томе придавао неки али мени се чини да смо ми до тог сазнања дошли прилично нагло и
велики значај, да је изненада. Мене је то сазнање снашло када се Добрица, Лепосавин
Лепосава била највољеније брат од стрица женио. Она је већ изашла из основне школе и по
дете у Горњој мали. Све тадашњем сеоском обичају већ постала права велика девојка,
нас волели су наши удавача. Иако је била одличан ђак, њени је нису дали у средњу
родитељи и због тога нас, с школу, јер, по мишљењу њеног деда Живадина, врло наочитог и
времена на време, мазили бркатог старца, који је, откако памтим, носио кукљасти штап и сат
или тукли, како кад, али на ланцу у џепу прслука - све школовне женске су курве, а његова
Лепосау су волели свачији унука је домаћинска кћи, па таква треба и да остане.
родитељи. Моја мајка, Дођосмо, дакле, ми дечаци на свадбу, наоружани прангијама и
кројачица, од остатака чавуранима , „оружјем“ којем је једина сврха била да пуца и да
разних крпа правила је прави буку, евентуално да поплаши старије жене („Ју, куку мен!'Шта
машнице мојој сестри и је сад то?“). Мој најбољи друг, Мића, који је тада већ био ђак трећег
Лепосави - другим рзреда средње школе, није се више занимао за наше „наоружање“,
девојчицама из комшилука па сам ја, стидећи се од њега, јер он је за мене био узор, сакрио
само ако је посебно свој чавуран у копу шаше и намерно заборавио на њега јер сам и ја
замоле. Мој отац ју је увек одлучио да ме то више не интресује, па се придружио Мићи у шетњи
раздрагано дочекивао када око кола и загледању девојчића. Знао сам да и он, ко и ја, чезне да
би долазила код нас, својим очима пружи ужитак гледајући Лепосаву, али се она још увек
шалио се с њом и диркао није појављивала. У међувремену смо шетали са мојом школском
је, везивао јој руке у чвор, другарицом Горданом која нам се сама придружила јер јој се Мића
а она се радосно циликала допадао и увек га је по мени поздрављала. Разговарајући тако са
подврискујући и грцајући Гоцом, одједном и истовремено Мића и ја спазисмо у колу Лепосаву,
од милине. Моја сестра је удешену и намештену, искићену дукатима и њеним дивним кикама,
увек то са завишћу које су јој допирале до врхова њених зашиљених сисића и за нас
посматрала са стране, иако биле вредније од ниске дуката коју су јој натакарили око врта.
ни она није могла да се „Девојка за удају“, помилисмо Мића и ја у исти мах, и узалуд је Гоца
пожали да јој недостаје покушавала да са нама настави започети рзговор, ми смо били
очева пажња. Кад би опчињени поскакивањем Лепиних дојкица испод танке блузице, а
Лепосава била код нас, а звека дуката била је само споредна пратња те замамне игре. Тада

Argus Books Online Magazine 39

одједном схватих да више у почетку изгледала врло слична Лепосави, па сам је позвао да иде
нисам дете, јер, ако је са мном у биоскоп. Имала је очи срне, али јој коса није била
Лепа девојка за удају, па и сплетена у кике као Лепина, већ пуштена низ леђа. Кукови јој беху
ја сам момак, мајку му! нешто преопширни, али сам намерно избегавао да на то обраћам
пажњу. Једне мразовите вечери добро сам загрејао своју
Прошла је зима и дошло подстанарску собицу и сплео јој косу у кике. После сам их
лето. Ја сам завршио расплитао. Бејах прилично збуњен и невешт, али је зато Сибина,
основну школу. На коњским исто тако млада, али више стара него ја, знала све што треба. Другу
тркама у Луњевцу Гоца је рунду сам већ ја водио и намерно је одгађао јер сам хтео да се
најзад збарила Мићу, а натенане наслађујем оним што је на њој било најлепше - њеним
њена најбоља дугарица малим, топлим и као кадифа нежним сисицама. Мазио сам их као
Љиља, девојче које до тада тек излегле пилиће, док је она горела као усијана пећ. После сам је
скоро да нисам ни испратио на станицу, а сутрадан сазнам да је побегла за возача
примећивао иако је ишла у аутобуса који је возио на линији за њено село.
исти разред са Гоцом и са
мном, збарила је - мене. Оста и даље Лепосава да ми не да мира пред спавање ни санка
Током лета сазнасмо да се пред зору.
Рајко састаје са Цацом,
Живан са Дујком, Драган За време зимског распуста приређивали смо игранке у Дому
са Десом. Гимназијалка културе у Церју. Изненадило ме кад сам приметио да ме Лепа
Боба је и даље пиљила у уопште не избегава, и не само то - могу се похвалити да је мени
књиге кроз дебела стакла поклонила највише пажње и да сам од свих момака ја највише
својих наочара, а Лепосава времена провео с њом. Причали смо о свему и свачему, али ја њене
није имала момка. Виђао приче скоро да уопште нисам слушао јер бејах обузет гледањем
сам је често и сусретао на њених дубоких очију из којих нисам могао да се искобељам све до
путу до чаира, градине или ујутру, и њених пуних сочних усана и белих зуба. Тада сам себи
винограда, али сам дозволио слободу да јој кажем да ћу јој одгристи леви зуб ако не
приметио да ме избегава - буде добра, а она је увек била добра, и тај леви зуб, који се нимало
са свим другим момчићима није разликовао од десног и свих осталих, имао је само улогу
се опходила колико-толико посредника између нас и нашег наговештеног будућег поуљупца.
присније него са мном. Она се на то раздрагано смејала (да ли раздрагано?, питах се), а тај
Када бисмо се срели на њен леви зуб постајао ми је све примамљивији.
неком усамљеном месту,
увек ми се чинила некако Нсумњиво да је Лепа била најлпша девојка Церју, ако не и у
збуњена и уплашена, као околини. „Девојка ки тресак“, како говораху Церјани, имала је само
затечена у крађи. једну ману - није имала момка. Она беше једна од три девојке у
Церју које нису имале „свог дечка“ - једна је била глува, друга је
Крајем лета сам била широка као буре и дозлабога лења, а Лепа је била - лепа.
напустио родно Церје и Додуше, говоркало се да се састаје са ожењеним људима, али сам ја
отишао у Паланку, где сам, знао да су то пуке измишљотине намењене просцима из околних
по мишљењу мојих села - церјански момци се нису усуђивали да је просе у страху да их
Церјана, заузимао врло не одбије, али је ни други нису смели добити. Ја бејах у то време
висок положај - био сам врло склон томе да је одмах запросим, али знао сам да ми моји не
ђак учитељске школе. би то дозволили због школе, а ни она ни ја још нисмо били
Сваке суботе сам долазио пунолетни. Виђали смо се и даље сваке недеље, стојали заједно,
кући и састајао се са разговарали. Тих дана сам ишао занесен као месечар јер сам све
Љиљом, а онда напрасно више бивао убеђен да ме воли.
сазнам да се удала за Лацу,
главног швалера из Дође, најзад, летњи распуст. Виђали смо се и даље само
Милошевића краја, који је случајно, на игранкама и пробама за приредбу коју смо спремали, на
од ње старији седам-осам путу до чаира или градине, разговарали, али се још увек нисам
година. Нек јој је срећно. усуђивао да јој закажем састанак. Прођоше жетва и вршидба, трла
се конопља и дошло време бостана и прела. Мића који је завршио
Лепосава још није пољопривредну школу и већ се припремао за војску, и ја, били смо и
имала момка. даље најбољи другови. Још увек му је Гоца била девојка, али ја сам
знао да он и сада потајно чезне за Лепом. А ко је не би волео онако
У Паланци сам упознао заносну, вижљасту а облу, љуљоходну и вртоглаву. Ишли смо нас
Сибину, девојку која ми је двојица на прела и по Церју и у суседна села. Обично смо прво ишли

Argus Books Online Magazine 40

на удаљенија прела, а за Нисам ништа одговорио, само сам се попишао уз орах и отишао
крај смо остављали Лепино да легнем.
и Гоцино прело. Када би се
старији покупили на Увече сам опет, после прела, био са Лепом. Грејала је месечина,
спавање, а забринуте мајке ми смо шетали сокацима, држали се за руке и причали. Узгред сам
припретиле ћеркама да се јој испричао и како ме је отац синоћ дочекао. Она као да се
не задржвају дуго „јер уозбиљила, забринула. Затим је почела јаче да ми стиска руку, а
ујутру рано морамо да касније осетих и њене груди на својој надлактици. Покушавао сам да
чупамо пасуљ“, ми бисмо то не примећујем, али сам већ искидано дисао. Кад дођосмо у сенку
се искрадали у мрак. Лепа једне липе, одвуче ме уз тарабу, и, на моје велико изненађење,
се увек одвајала са мном. чврсто загрли. Пекле су ме њене дојке на прсима, а њена коса ми
По селу су почеле да круже лахорала образ. Узе моју главу међу дланове, а час касније осетих
приче, а на прелима да нас њене усне на својима и пијанство ме обузе. Колико је то трајало не
спевају: знам - мени се учинило као вечност, а ипак ми је било кратко.
„'Од' овамо, лепи Дане,
овде ти је дивна Лепа.“ - Сутра у подне дођи у моју колибу! - брзо прошапта и отрча
Ми смо још увек само пречицом кући.
шетали по месечини,
разговарали и држали се за Колибе у Церју су тада биле у чаирима, шљивицима или
руке. Ништа се више нисам виноградима. Лепина колиба у Дреновцу беше у шљивику који је био
усуђивао да предузмем јер и чаир , а поред винограда пружала се ограда од бодљикаве жице да
ми је и то било довољно за стока не пролази. Колиба је, као и друге, имала оџаклију где се
блаженство. ложила ватра и остављале разне алатке, и собичак са лежајем од
Једне вечери, или јутра дасака преко којих се постављала сламарица. Није било потребе да
- било је већ прилично се бојим доласка у Лепину колибу, нити да се кријем, јер је њихов
рано и звезде се проредиле бунар код колибе снабдевао водом све оне који би се неким послом
- улазећи у авлију затекли у Дреновцу. Требало је само да понесем крчаг као да сам
приметио сам на месечини дошао по воду.
неку сподобу само у гаћама
како стоји насред авлије. Кад сам наишао , Лепа је седела на клупи испред колибе и
- А 'ди си ти? - упита ме читала неку књигу. Касније сам видео да су то песме Десанке
отац. Максимовић. Зачудио сам се да она то чита и изненадило ме да је
- Био сам на прелу - тако мало познајем, иако смо заједно одрасли.
одговорих.
- Па зар до ово добо Наиђох поред ње, а она не дизаше главу.
траје прело? - Здраво, Лепа! - рекох тихо.
Осетих у његовом гласу - Здраво! - одговори и настави да чита. Захватио сам воду и сипао
неку стрепњу и у крчаг. Она је и даље читала. Узео сам крчаг и пошао назад, а она
нелагодност. није дизала главу. Наишао сам поред ње и стао, учинило ми се као
- После сам био са да је мало затрептала, али главу није подигла. Беше ми нелагодно,
Мићом, причали смо - да ли ме завитлава, у грлу ми се нешто скупи, а од надолазећег беса
слагах. скоро да ми пођоше сузе. У два корака бејах крај ње, подигох крчаг
- Немо' то више да ти се и почех да изливам воду на њену главу и леђа. Цикнула је, скочила,
понавља, да ја целу ноћ и утрчала у колибу. Бацио сам крчаг у траву поред прага, не марећи
мислим 'ди си ти и да л' ти да ли ће се разбити, и утрчао за њом. Стојала је одмах поред врата и
се нешто десило! зграбила ме чим сам ушао. Уплела се око мене као бршљан,
- Ма, бре, шта ти је!? помамно смо се љубили, одмах ту поред врата, прислоњени уза зид,
Нисам ја више мали. заборављајући на све око себе. Да ли јој је блуза већ била
- Ја сам ти рек'о! Од сад откопчана, или сам је ја раскопчао, или се раскопчала сама, не
да будеш кући до једанај'с знам, али јој једре дојке са крупним, ушиљеним брадавицама
сати јер после тога одједном покуљаше ка мојим рукама, уснама, зубима. Слатко је
закључавам капију! јечала, забачне главе, затворених очију, а онда нас из слатке
опијености трже и укочи шкрипа вретена на бунару. На нашу срећу,
то беше глува Мица и ми одахнусмо са олакшањем, насмејавши се
весело.
Те вечери нисмо ишли на прело. Отерали смо стоку кући,
вечерали, па се поново искрали и вратили у колибу. Месец је пекао
као никад дотле. Њене крупне брадавице нису могле да стану у моја
уста. Премирали смо и губили једно у другом, она је слатко јечала и

Argus Books Online Magazine 41

стењала, стискала ме Враћао сам се кући, прво скрхан и утучен, а затим бесан,
коленима и и стегнима да стиснутих песница, решен да се тучем са оним ко ме буде дочекао у
ми је понестајало даха. гаћама насред авлије. Дуго је времена требало да приметим да су
Зора је лагано брисала ми образи мокри и слани и да ми рамена брекћу. Плакао сам, не
звезде, а ми смо лежали знајући то.
једно поред другог
исцрпених страсти, а У авлији ме нико није чекао. Прескочио сам капију и замро на
испуњени нежношћу. сену, на тавану штале.
Њеном издуженом, витком
а пуном телу, дивили смо Сутрадан, на Преображење, био је вашар у Коларима. Док ми је
се Месец и ја, нимало тата-Милан давао паре за провод, гледао сам га као звер, али ипак
љубоморни један на опрезно, да он то не примети.
другог, чак му бејах
захвалан што ми осветљава Да ли је потребно да кажем да сам после тога избегавао сваки
тако величанствен призор. сусрет са Лепом, а и она са мном. На срећу, убрзо је почела школска
Њена расплетена и година и ја сам отишао у Паланку. Школа и корзо су били препуни
замршена коса миловала је лепих девојака, али сам ја пролазио поред њих као овце поред
моје усне док сам јој бурјана јер ми Лепа није излазила из главе. Једне ноћи се у мени
шапутао да сам у Паланци родио песник: после вишесатних настојања да заспим, устао сам и
само на њу мислио, да сам написао песму коју ћу јој сутра послати поштом. У акростиху су биле
само њу одувек волео и да речи: ИПАК ТЕ ВОЛИМ!
не могу да замислим да бих
могао волети неку другу. Следећи пут сам је видео једне недеље у новембру. Седела је у
Узећемо се кад год она то фијакеру, сва у белом, а поред ње наочит, зрео младић. Удала се у
жели, ако хоће и одмах, Михајловац, у једну од најбогатијих кућа. Кажу да је срећна.
шта ће ми школа без ње.
Она се помаче и загњури NARUČENO
своју главу између мог SAMOUBISTVO
врата и рамена, чвршће се
привијајући уз мене. Мрсио
сам јој косу и нежно љубио
врат све док не приметих
да она - плаче.
- Лепа, шта ти је?
Нежно јој одмакох главу
и погледах у очи из којих Već je bio sumrak kada je zastao kraj niske ograde Ljubininog
су капале сузе. Грцала је. dvorišta. Iako je sa reke pirkao hladan povetarac, ona je bila samo u
- Шта ти је? - нежно је и šorcu i majici, umivala se na česmi ispred kuće.
забринуто продрмах.
- Знаш ли ко ме је први Strahinja je stajao i posmatrao njenu kratku, tesnu majicu i duge,
повалио на овом истом vitke, lepo zaobljene noge. To je zaista bio divan pizor i on požele da se
месту, пре четири године, ona umiva što duže, sat ili dva, bar dok se skroz ne smrkne, da bi on što
уочи Преображења? duže napajao oči tom lepotom. Ali, Ljubina se uspravi, mahnu glavom i
Глас јој беше напукао и zabaci svoju dugu bujnu kosu, tako da Strahinja više nije mogao ostati
оштар као тестера. neprimećen.
Запрепаштено сам је
гледао, скамењен и - Ljupka! - pozva je on.
укочен. Забога, пре четири Ona se okrenu i pogleda ga. Hladna, nepristupčna.
године још је била дете, - O, haj! - pozdravi ga suzdržano.
прође ми кроз главу. - Dođi bliže da te pitam nešto!
- Твој Милан! - хрипнула Pažljivo je osluškivo svoj glas i bio zadovoljan njegovom čvrstinom.
је, скочила и истрчала у Ona priđe. Gledala ga je hladno i nezainteresovano. Strahinja
ноћ, онако гола, ридајући. poćuta, pokušavajući da pronikne pogledom kroz te divne plave oči,
sada tako hladne, da je makar malo poremeti, izbaci iz ravnoteže, ali
nije išlo, ostala je mirna i pribrana. I hladna.

Argus Books Online Magazine 42

I Strahinja postade Strhinja i teatralno se nakloni.
hladan. Iako je znao da Okrete se i pođe ka reci.
nastavak razgovora u Hodao je žustro i brzo i kada je stigao na most bio je sav okupan
ovakvoj atmosferi ne može
dovesti do ishoda koji je on znojem. Pređe preko mosta i sede na panj na suprotnoj obali sa koga je,
želeo, sada nije mogao inače, vrlo često posmatrao Ljubinu kada je veslala uzvodno idući da
odustati. Ipak, pokušao je proveri postavljene strukove i mreže.
blagim tonom.
- Ljupka, šta sam ti "Ček da zapalim jednu cigaretu", pomisli on. "Svako ima pravo na
skrivio? poslednju želju".
Na nju nije imao uticaja
ni ton, ni samo njegovo Mirno je pušio, ne razmišljajući uopšte o onome što ga čeka. Navikao
pitanje. Odgovor je znao je poslednjih godina da Ljubini ispunjava sve želje, čak i one
unapred. neizgovorene. Zašto, onda, ne bi i ovu? Pogotovo što više nije imao
- Nisi ništa - odgovori razloga da živi. Ona ga ne voli, to je očigledno.
ona.
- Pa zašto me, onda, Ispušio je cigaretu i došao na most. Uhvatio se za ogradu i pogledao
izbegavaš? u reku koja je tekla mirno i ravnodušno, široka i trapava.
Pitanje je bilo
postavljeno prebrzo, Brr, strese se Strahinja pri pomisli kako je mokra, verovatno i
nestrpljivo, ali, svejedno, hladna. Pažljivo se pope na ogradu mosta i pogleda dole.
odgovor bi bio isti.
- Ne izbegavam te - reče - Visoko, jebo te! - uplašeno reče sam sebi i strovali se nazad na
Ljubina mirno, ravnodušno, most. "Šta ona misli? Zna da me od visine hvata vrtoglavica, zna da se
kao da pričaju o vremenu. bojim vode, a ovamo hoće da skačem sa mosta! Malo sutra! Ja to živ ne
- Pa zašto te, onda, tako smem da uradim!"
retko viđam? Češće viđam
tvoje kučiće nego tebe. Vrati se do panja, sede i opet zapali cigaretu. Najednom mu sinu.
Ona ćuti. "Živ ne smem da skočim, ali, kad budem mrtav onda mogu, šta može
- Nekad, dok si me da mi fali!"
spopadala, nisam mogao da Oduševio se ovom idejom. Hitnu kažiprstom nedopušenu cigaretu u
ostanem živ od tebe, a reku i požuri kući po pištolj.
sada... - glas mu postade ***
slab - sada ne mogu da živim Ljubina je stajala u dvorištu i, zapanjena sopstvenim rečima,
bez tebe - izusti Strahinja i zabrinuto posmatrala Strahinju koji je žurno hitao ka reci.
pokaja se, ali, bilo je kasno. "Vaša želja je za mene zapovest, kraljice", odjekivalo joj je u ušima.
Ljubina je bila mirna ko Iako je to bilo rečeno u šaljivo-ironičnom tonu, pa još uz teatralni
stena. naklon srednjovekovnih vitezova, Ljubina je znala da to uopšte ne mora
- Pa to ti bar nije da bude šala. Nikada nije bila sigurna kada se šali, a kada je ozbiljan.
problem! Ako ne možeš da "Šta ako zaista skoči, blesavko jedan?" - mislila je Ljubina. "Kakav je
živiš, eno ti most pa skoči u brljiv, to će i da uradi!"
reku! Ona će te sigurno Ušla je u kuću. Mama i tata su gledali televiziju, a iz kuhinje je
prihvtiti, nikoga do sada nije nešto lepo mirisalo, sigurno mama peče krompire u rerni.
odbila. Pokušala je da gleda televiziju. Na programu je bio film, neka
Strahinja ju je zapanjeno srednjovekovna melodrama.
gledao. Najgore od svega je "Vaša želja je za mene zapovest, kraljice srca moga!" - govorio je
bilo to što ni u njenom glavni junak svojoj izabranici, klečeći pred njom i obasipajući joj
glasu, ni u njenom pogledu rukavicu poljupcima.
nije mogla da se nasluti ni "Oh, vi ste tako plemeniti, viteže" - rekla je ledi podižući ga iz
trunčica zlobe, sve je to bilo klečećeg položaja, i, umesto rukavice, ponudi mu nešto mnogo sočnije.
izrečeno mirno, dobrodušno Ljubina isprva nije posvećivala mnogo pažnje filmu, jer nije videla
čak. početak, ali kada joj do svesti dopreše reči: „Vaša želja je za mene
- Vaša želja je za mene zapovest, kraljice...“, ona sva pretrnu. Oprezno je ustala, izašla u
hdonik, uzela sa vešalice maminu kućnu haljinu i žurno sišla do reke.
Odvezala je čamac i iz sve snage zaveslala prema mostu.

zapovest, kraljice - reče

Argus Books Online Magazine 43

***

Strahinja se vratio na
most čvrsto stiskajući pištolj
u džepu trenerke koju je u
međuvremenu obukao jer je
primetio da je malo
prohladno.
Bio je to, u stvari,
revolver, Magnum 357 sa
kratkom cevi. Ni sam ne zna
zašto ga je kupio jer ga
nikada nije nosio sa sobom,
ali, evo, ponekad može i
korisno da posluži.
Sa neba je sijao pun,
okrugao mesec, sve je bilo
preplavljeno njegovim
zracima. Reka se kupala u
mesečini i zadovoljno se
praćakala, kao riba, od
jedne obale do druge. Jedna
stara melodija, Moon River
(Mesečeva reka), pojavi se u
Strahinjinim mislima i nikako
nije mogao da je se otarasi.
„E, sad ćeš i ti još da mi
smetaš!“ - pomisli on, i
čvrsto rešen da ubije i
Mesečevu reku zajedno sa
sopstvnim sobom, pope se na
ogradu mosta. Prisloni
hladan čelik cevi sebi na
slepoočnicu, polako povuče
obarač do prvog kolenca i Zaboravio je da ga ona ne voli, zaboravio je da ona pliva kao riba i da
odjednom začu šljpkanje joj nikakva opasnost ne preti, zaboravio je da se on boji visine i vode i
vesala. Iznenađeno pogleda da ne zna da pliva; bez razmišljanja je skočio naglavačke u reku da
niz reku i, naravno, pri spase svoju ljubljenu. Ispod mosta je bio čamac, on lupi glavom u njega
svetlosti mesečine ugleda i ostade bez svesti.
Ljubinu. Veslala je iz petnih
žila i primicala se vrlo brzo. Osvestio se brzo jer je voda bila hladna. Nešto ga je vuklo za kosu
„Došla je da vidi kako prema obali. To ga neko spasava, dosetio se. „šta li je sa Ljubinom?“ -
umirem, kučka!“ - pomisli pomisli i htede da se otrgne, ali onda primeti kućnu haljinu koju je
Strahinja ogorčeno. imala na sebi. „Pa to me ona vuče!“ - iznenadi se i odluči da se još malo
- Evo ti, na! - uzviknu pretvara da je bez svesti.
glasno i baci se na nju
revolverom kao kamenom. Kad je doplivala do obale, Ljubina ga poduhvati rukama ispod
Ona ispusti vesla i podiže pazuha i izvuče ga na suvo. Zatim skide haljinu, iscedi je pa je prebaci
ruke da zaštiti lice. Čamac preko njegovih grudi, a rukave provuče ipod njegovih ramena. Srećom,
se zaljulja i ona pade u bila je jaka, pa ga sa lakoćom izvuče uz strmu obalu i položi na travu.
vodu.
- Ljupka! - jeknu Strahinja otvori oči u trenutku kada je izvukla haljinu ispod njega.
Strahinja bolno. Odlučio se. Za jedno veče beše izgubio i nju i sebe, sada više nije imao
šta da izgubi.

- Plivaš kao riba, a izgledaš kao sirena - reče joj i obuhvati je oko
struka.

Ako je i pokušala da se brani, on to nije primetio.

Argus Books Online Magazine 44

Miloš Dnevnik
Petronijević beskućnika

25. jun 2013.
Stigao u Beograd. Vele da je u njemu 3 000 beskućnika. Sada imaju
još jednoga.
Ona aspida sigurno je već počela samu sebe da jede; da sikće po
sobama. Budala misli da ću se vratiti. E – eve joj ga!
Idem prvo da napunim flašu i da bar negde ova znojna muda malo
plaknem.
Uzmi iz korpe kraj česme taj nedojedeni sendvič što ga je bacio neko
kome je bog više neko što mu treba dao. Ne skupljaj opuške po parku.
Preko dva miliona njih je u ovoj prestonici i koliko ih još kroz nju prođe.
Pogledaj samo tu gužvu i šta ih se nakotilo. Od njih deset da potražiš,
cigaretu će ti bar jedan od njih dati. Ako da, potraži i neki dinar, jebeš
zazor i stid.
Sloboda i jeste to kada te boli kurac za sve.
14:40
Teškog li naroda, jebote. Pre ćeš im izbiti dva oko iz glave nego dva
dinara iz džepa. „Idi pa zaradi, pizda ti materina!“ kažu. Pa ja da sam
hteo da radim ne bih ni bio ovde. Jedva isprosjačio 83 dinara. Cigarete
doduše daju, imam i rezervu. Ni hrana nije problem, samo ovde pored
autobuske i parka iz korpica začas skupio parčiće za skoro celu
pljeskavicu i nekoliko okrajaka kobasica. Iz piljarnice maznuo krastavac,
iz druge papriku.
Za spavanje mi je zasad dobra i ova klupa u parku. I laptop je u redu.
(Šta je kurvi unaokolo po ćoškovima, bog te tvoj.)
Ostalo mi je samo da se razbaškarim, da posmatram ovaj svet
unaokolo i uživam u slobodi.
21:20

26. jun 2013.
Jedva zaspao… Na klupi posle trećeg-četvrtog drveta neka budala
trćila je jednu drugaricu pa su joj oči ispadale. „Uf, eh, oh, uf“, dahtala
je. „Pa ti me rasturi!“ I butine joj belasahu pod neonkama, uzdignute
ka nebu.
Probudio se, loman. Smrzao se kao pička. Moraću da obiđem širu
okolinu, a negde na prizemnijem kanapu suše neko ćebe.
Pije mi se kafa, a i navikao sam čim ustanem da serem. Ono jeste da
je ona guja bila zajebana, ali sam uvek šoljicu kafe zaticao kraj
kreveta. I kenjao sam civilizacijski.

Argus Books Online Magazine 45

5:45 propale firme. Tada je otkrio ljubav najbližih. Žena mu je otišla kod
Bar pastu za zube da sam švalera, za kojeg do tada nije ni znao da postoji. Sin i kćerka, kojima je
prepisao kuće, ne htedoše ih staviti pod hipoteku. Ostao je sam sa
poneo… I tablete za glavu, sobom.
ubi me golo nebo noćas. 19:35

Još se adaptiram. 27. jun 2013.
10:05 Trgao se malopre i iskobeljao ispod kabanice. U drugome uglu Goran
je buncao rešavajući i u snu neke teške nesuglasice sa samim sobom.
U supermarketu stavio u Seo na prag stočnog vagona i zapalio cigaretu, zagledan u beskrajna
korpu pakovanja kačkavalja i nedokučiva svetla Beograda.
šunkarice; žiletom rasekao 3:15
najlon. Šetao duž nedogleda U niskoj sobici s razdrndanim krevetom iz bračnih snova i dvokrilnim
polica s poslaganim šifonjerom, Goranova prijateljica skuvala nam kafu. Po ispucalim
materijalima za zidovima blistali su posteri sa zalascima sunca i romantikom držanja za
zadovoljenje osnovnih ruku iz nekog drugog sveta. Žalila se na nekog kurajbera i pokazivala
ljudskih potreba; prazne tragove od kaiša na ručnim zglobovima. Bližila se pedesetim, imala je
najlone i ostatak kifle tople prostrane pitome oči i dala nam je kutiju s preostalim cigaretama.
spustio u korpicu kraj zida. 8:35
Mahnuo Goranu rukom i seo na klupu u parku. Povremeno ustanem da
Kasirka mi za sapun isprosim koji duvan, pa ponovo sednem i gledam da li će neko u korpu
tražila 63 dinara. Imao 46. preko puta baciti kakav okrajak pa da se stuštim na njega.
„To nije dovoljno“, rekla je, Sada bi mi u Knjaževcu Mirjana postavila tanjir, i sve bi mi dodavala,
kao majski cvet se smešeći. i pričala bi, pričala, pričala. Ili bi me sa stolice preko puta
Slegao ramenima. Izašao. zaljubljenorazneženo gledala i gugutala „Pa jesi li mi dobro, dušo?“
14:55 10:25
Malopre, policajac tražio da se legitimišem.
Jedna dileja preko haube – Pokaži ličnu kartu.
rasprostrla ribarsku – Nemam – rekoh.
kabanicu; sačekao da se s – Šta radiš ovde? Ko si?
kofom po vodu udalji; – Senka od čoveka – rekoh. – Ne radim ništa.
obezbedio pokrivku. Kaza da se ne zajebavam sa policijom i pozva stanicu.
Zakonski, bio sam čist.
Pred hotelom Moskva neki Kao bedu koja remeti uljudnu pristojnost civilizovanih, udalji me s
za ostatak čovečanstva platoa ispred hotela Bristol.
značajan događaj, koji li 16:20
moj. Kralja Milanovom prošli Zasad vam ga eve na. Za ubuduće ćemo videti.
blindirani, sa nevidljivima 17:05
koji umesto nas za naše
dobro misao svoju 28. jun 2013
upotrebljavaju. Možda u Počinjem izgleda da kandišem, mirišljavi me zaobilaze.
ovom svetu u kojem su svi
Neko i Nešto uspem da Argus Books Online Magazine
postanem Niko i Ništa.
17:30

Upoznao Gorana. Ima i
žalosnijih slučajeva nego što
sam ja. Slepca je Bog
zajebao jer mu je dao sve a
on je hteo još više.
Kompanjoni mu udariše kajlu
pri transakcijama oko jedne

46

10:50 29. jun 2013.
Javnog kupatila u Stavio desnu nogu na branik Opela da vežem pertlu. Izuo patiku. Dok
sam masirao prste i gulio znojavu štroku između njih i iznad pete, iz
Beogradu nema, pošto su i restorana izašla dvojica nabildovanih, kratkoošišanih. Veliki krst na
Bog i gradski oci digli ruke teškom zlatnom lancu o vratu jednoga od njih sijao je svedočanstvom
od beskućnika, sirotinje i Tvorčeve mudrosti i milosti.
Cigana. Išao na Adu da se – Pa zar si ovde našao vaške da mi trebiš – šutnuo mi je patiku na
operem, stekao 736 dinara. ulicu pomazanik s lancem. – Đubre strvinarsko!
Lujka je stavila novčanik Okretao sam ranac s laptopom na stranu suprotnu od njih.
ispod peškira na kojem je – Ceo ste Beograd preplavili i zagadili, majku vam rahitičnu jebem –
guzicu sunčala, pa otišla u vrhom cipele pogodio me je dok sam polazio u samu bulju onaj drugi.
vodu da je rashladi. Podigao patiku preko koje su prešla njihova kola. Ispravio odlepljenu
Novčanik s dokumentima joj petu. Pogledao u nebo. Ni On ni ljudi ne mogu mi više naneti udarac koji
je ispod brisača plavog Juga neću istrpeti.
AO 138. 11:50
1. jul 2013.
Poješću kao gospodin Pozvali me na logorsku vatru kraj Save. Imali su i votku. Bio s njima
toplu jagnjeću čorbu na dok je nismo popili. Tanja mi sedela u krilu da se od hladne zemlje malo
pijaci. ugreje. Imala je meke usne u poljupcu i blagi dodir ruke. Obgrlio joj
17:05 ispod suknje kolena, nisam išao dalje. Vratio se na klupu u parku;
ogrnuo kabanicom. Posmatrao sopstvena sećanja, kao kurjak što se u
– Ostavi tu štrklju, jazbinu povlači da rane oliže.
slatkišu! Pogledaj šta je I sećanje je sadašnjost. Nad Beogradom se ne vide zvezde.
meso – udarala se brineta po 1:05
drusnim butinama. Baterija na laptopu otkazuje. Serviseri mi bezdušno traže 50 evra.
Nema cenjkanja, vele, i mi moramo da živimo; takav sam bio i ja, kada
– Spusti to krpče – odbrusi sam s životom bio u drugim odnosima. Setio se Mirjane, s kojom sam
„štrkljava“. – I obuci gaćice. proživeo 30 godina, a koja me još čeka.
Pobiće nas kiselina iz te 18:45
tvoje pizdurine. 3. jul 2013.
Kao putnika bez karte i antisocijalnog elementa, u nedođiji ispred
– Otpale ti dabogda te Lapova, izbacili me iz voza. Sjebao se kroz neko šipražje dok nisam
tvoje kozje sisice. Šta misliš izašao na livade. Jedan dobri čovek poveze me traktorom i pokaza na
da si manekenka neka?! – ne autoput. „Ovolika neobrađena zemlja pusta, a vama dupe ne da mira“,
osta joj dužna brineta… kaza. Pozdravili smo se, i sa klupe ispod oraha dugo sam gledao za njim.
8:OO
– Da uđem, mače – uvijala Iz voza Niš – Knjaževac opet me kao propalicu istresli, ali tek u
se plavuša nad Podvisu. Preostalih 6 km pešačio i razmišljao da li će me i Mirjana
poluspuštenim prozorom izbaciti.
Passata. – Nije ona krmača 17:50
za takvog gospodina. Pusti Zabezeknula se od neverice; oduševila. Posle je plakala. Takva je
me da te upoznam sa ljubav.
znanjem u pičkici kao dukat.

Ja navijao za druslu,
mušterija bila sklonija
krhkijim oblinama.

Brineta odvrluda niz
pločnike… Možda će, ako joj
se posreći ili ne posreći,
svratiti i u neki kafić da u
alkoholu sopstvene nade
razgleda. Ostalo mi je za
nekoliko rakija, i ja ću.
22:30

Argus Books Online Magazine 47

19:45 23:55
4. jul 2013. 11. jul 2013.
Čudesan mir, toplina Uobraženo stvorenje je čovek i veruje da mu sve pripada. Kao onaj

kreveta, i njena kosa u petao, što kukuriče u zoru uveren da sunce izlazi da bi čulo njegov
mojoj. Setio se njenog kukuriku, tako i čovek, pun sebe, živi verujući da je vaskoliki svet tek
prvog poljupca, pod zarad njegovog ćefa i uživanja stvoren. I nemoćan je u toj zaslepljenosti
kestenom, kraj Timoka. I svojoj, sve i da hoće ne može da bude drugačiji. Duboko u sebi, svaki od
svih alkoholisanih noći, i još nas nosi i svest o svome savršenstvu, nepokolebljivo uverenje o
koječega. I sveta, u kojem neophodnosti svoga prisustva na zemlji i svome značaju.
će se srce, ako ne prepukne, 1:10
skameniti. Znao sam da je u
pitanju samo privremena 15. jul 2013.
emocija i da ću opet otići. Na uličnoj terasi kafića u Nišu, kao platežno sposoban, naručio kafu.
2:10 Dva menadžera, kanda li, preduzetnika li, poverljivo su za stolom iza
mene razgovarali o ulaganju novca koji će sam sebe oploditi.
6. jul 2013. Četvrtasti je spominjao 35 i 40 % i ljude koje treba podmazati, a
Zatvarao firmu, kravatisani preporučivao nekog „stabilnog“ čoveka, „na mestu i od
zanatlijsku. Otvorio je reči“, i uzdisao za vremenima kada se „preko noći“ od jedne pare moglo
2002., s namerom da napraviti dve pa i tri.
postanem kapitalista i Često su se javljali na telefone, i vrata njihovih auta, kada su ustali i
čovek. Nisam imao tu dušu. stupili na pločnik, otključala su se s melodijama obećavajućeg sveta.
Obišao 18 šaltera. Iza Dohvatio s tacne na njihovom stolu kocku ratluka.
stakla susretao Pomislio na žene u Knjaževcu koje u trikotažama rade za pola kutije
dostojanstveno ozbiljne, koji duvana na sat.
znaju da čitaju i pišu. Svih Seo u voz za Beograd.
18 pripadnika javnih službi 13:15
rekoše mi da se dugovanja 18. jul 2013.
moraju podmiriti. Takav je U Šilerovoj srušiše onoliku zgradurinu i slavodobitno stadoše na put
zakon. Pomislio na kriminalu. Zli jezici vele da su tamo bili i neki nezgodni snimci, sa
organizovanu zločinačku ljudima u državnoj službi, što staju na put besporetku.
delatnost. Deca koja rastu na ulici u prestonom gradu bave se džeparenjem i
15:00 kupaju se kad padne kiša. Verovatno im gradski oci Beograda tu zgradu
9. jul 2013. u Šilerovoj i ne renoviraše u Dom, opravdano strahujući da se ne
Prodao šta sam imao organizuju i postanu još gori.
prodati, podelio s Mirjanom 17:00
pare. Njoj dao više. Zbog te Naši najbolji sinovi – političari i tajkuni – kupili su po zemlji Srbiji sve
humanosti i pustih ideala ja što se kupiti moglo. Postali su lokomotiva razvoja, zatvorivši fabrike kao
sam ovako i najebao. neperspektivnu delatnost, bacivši sitnuriji kao isplatu po koji evro u
16:40 prašinu.
Lagodnost življenja je Otvorili su i narodne kuhinje, humanitarno.
besmislena ako je samoj sebi Kultura je postala nevažna jer ideali nikuda ne vode.
svrha. I brige što od nje 17:55
potiču. Novac se okreće s papirima, u tome je inteligencija, vele, i onaj ko
Život kojim bih živeo je na mešalici 10 sati za 15 evra radi neće imati nikada ništa.
otišao, ostao mi je samo
ovaj. U njemu su svi putevi
dobri, možda besciljni.

Argus Books Online Magazine 48

Moj narod se okreće kako garažu i prebacio na njihov zid. Držeći se rukama za šiljke na vrhu, već
televizija kaže pa ga i jebe spustio noge, nameren da u dvorište skočim. Sa dve strane se začulo
kako gde ko stigne. sviranje alki na lancu, zarežali tek kad su stigli do mene, jedva vratio
22:15 muda na ogradu. Bauljao što brže ka garaži, praćen bliskim
propinjanjem i iskeženim očnjacima dve džukele. Skočio na ulicu,
21. jul 2013. pobegao.
Pričao je o varošima
srbijanskim i reče da nema Ceo dan razmatrao neiskustvo i vežbao duboko disanje.
nijedne gde banke nisu na Još učim zanat.
najboljim lokacijama i da je 20:45
to trenutno 26. avgust 2013.
najperspektivnija proizvodna Pre 27 dana odveli me na robiju, uhvaćen na delu pri krađi torbe na
delatnost. „Tako je i sa autobuskoj stanici, nisu mi verovali da sam samo vežbao, a jutros me
Beogradom“, kaza. „On im pustili tri dana ranije, usled prenapregnutih kapaciteta.
je srce!“ Uložio protest što pre vremena izlazim i rekao im da kao patriota
Naum mu je bio da hoću svoj dug državi da izmirim do kraja – mislili su da ih zajebavam i
napravimo praćke, te da u ponovo hteli da me biju.
gluvo doba poizdalje Popunjavajući mi karton, raspitivali se šta ću da radim i da li ću opet
ispalimo po koji kamen na da kradem i sad kad sam video da se to ne isplati.
njih. Pomislih da im kažem da se kriminal isplati, sudeći po Skupštini
Vremenom bi stvorili Republike Srbije, i da smo prema ološu tamo prisutnom mi svi ostali
Organizaciju. lopovi ništa, ali sam oćutao.
Rekoh mu da sam ja samo Ulica pred zatvorom imala je dva smera, mogao sam da idem levo ili
društveno neprilagođen, i da desno, kako mi se ćefne.
sam individualista, i poželeo 15:20
sam mu svaku sreću i uspeh Izgubljeno vreme se ne vraća i nema mrdanja.
u radu. 23:55
00:50
25. jul 2013.
Posmatrao objekat skoro
četiri sata, sve do ponoći,
sokoleći se da ga opljačkam.
Prethodno pratio
vlasnika, patriotu iz 90-tih,
odbornika SPS–a, direktora a
potom i većinskog akcionara
te firme, i još nekih,
preduzetnika i demokratu,
gradonačelnika DOS-a,
poslanika SDS–a, pa
pobornika evropskih
integracija SNS-a. Promenio,
valjda, osam stranaka, u
Skupštini izbegava da se
izjašnjava i disciplinovano
glasa. Video mu i gospođu,
još držeću, putujuću
juvelirnicu.
Svetla se nisu palila a na
telefon se niko nije javljao.
Uzverao se na susednu

Argus Books Online Magazine 49

Ljubiša Sozercanje Anđela
Jovanović Namastira detinjeg i

Sotonino vrelo

Liturgija prva 50

Tri su glave propale u oku
A udovi raskomadani tupim
Požnjevena deca pružaju ručice
Od mojih se suza može reka napraviti
Vratilo za obešene beše vrcavo
Trčkarava sunašca migolje sluzavo
Poprište telesno postojbinsko
Od straha drhte stubovi mesnati
Želja kulja iz dimnjaka
Otpali prsti gamižu jedni preko drugih
Gore vatre nečujnim
Srušiće se mnoga naselja
Ni danas se neće učiniti dobrim trenutkom
Nastaće lopta vatrena
Tu ćeš govoriti tuđim jezikom
I ništa pod kapom nebeskom nećeš učiniti
Govoriće i drugi
I ništa neće svetije biti
Grozomorni oklopi kuvaju stada
Sve će se lepiti lepkom
Rukavice su crvene
Tih će minuta minuti mimohodom
Ako se dogodi trešnjin list
Ne sumnjaj u crvene rukavice
I mislićeš
Svi znaju čija je sestra ona
Kriju kraj belih zidina
U haljinama su grmovi opasani
I ti i ja ćemo plakati od nemoći pred vojskom
Brojaćemo nepobrojane
Broj bogomolja će se uhiljadustostručiti
Kad žalost moli dušu čovečiju za milost
Što se kćer ne pominje
A reka od tečnog kamena
Obično je ovo leglo
Nevidljivim kamičcima nedostaju priraslice

Argus Books Online Magazine