Argus Books Online Magazine

Liturgija druga

Smrskane i crvljive potragom danima
Iznenadnim nestankom ka otvorenim vratima tuge
Al’ obale ne mogu u sva sveta imena
Zapisano fijukom gnusnim
Sudovima slatkim, slatkokrvnim dijalektom
Umočeno zvonarom kuca
Što drže zaljubljene usne nadnaravnog
Sitnim gavranima daruje carevo krstoljublje
Čineći tepih udobnog žrtvenika
Mastilom onog što će se dogoditi
I jauknuće mnogo ustiju
Ni zrnašca mnoga, sva pokolenja
I kugla vatrena
Razumeti svojevoljno
Ni ti, ni bilo koje drugo biće
Posebno obožavana ikona
Od te ikone
Čedomorstvenim kapalicama
Noseći spratovi i sobe od pliša
Ne zbog krvi
Sahraniti poslednji grob
Dogodiće se i trešnjin koren
Ni u razlog tog crvenila
Kao što ja mislim
I čija je ljubavnica bila u poslednjim danima
Greh kradljivca mnogobrojne zagonetke mrtvih
Plamenom, ne zna se šta gori
I molićemo se na kolenima
Grliti preteče
Ručicama i prstićima umnogoljuditi
Tad ćeš znati da je otac milosti slab i na izdisaju
To znati nećeš sve dok ne legneš
Nije ovoznana vesela
Nepriznato i usamljeno
I peskovite plaže vreone

Argus Books Online Magazine 51

Liturgija treća

Svetovnog bogohulništva
Marširaju korak smrtni
Tuširana zadovoljstvom zverinjim
Mnoštva jednosti
Jarko videćeš ja
Kletvom odbačenog međuprostora
Liturgiju nesvesnih koji umorno
Pevanja horskog noseći
Maskama putnika dobronamernika
Jakosti gorke, čineći tabane modrim
U vreme koje dolazi
Dok pustinjom bude zavijao
Kupljenih i okupljenih svetovnih mnogoljuda
I nastaće središte neokrnjeno
Tu ćeš nevoljno govoriti
Kad bude kapalo mleko sa krovova kuća sazidanih od najfinijeg
Obnovljena, prisvojem i molitvama
I od te iskrenosti
Sedeći na najtežim tegovima
U kojima će ležati mrtvi, rasporeni
Ne zbog pehara
Jer će smrt hodati zemljom
Ako se rodi trešnjin cvet
Kao što u Sunce i Mesec i Zvezde
Da je napisano i izrečeno
Ponoćnim liturgijama
Za plaćanje majstora velikog
Grmovi il’ haljine
I ništa nam neće vredeti
Svojski čemerno
Šarenilom odela svakojakog
Krenuo put zverinjeg legla da oskrnavi
Posred legla u prizvuku
A reka od tečnog kamena
I mnoga će dečica kročiti
Od tragova i utisaka močvarnih

Argus Books Online Magazine 52

Liturgija poslednja

Reda znanog
Jecajući melodiju fugovanu ugarkom
Zauvek natpisima grobnim
Podsetnik Govornice
Visoko
Trepere
Propoved sjedinjuju
Trudove bolne
Grkljane porodilje klane
Brisačima adskim
U strahu i svim nadanjima
Huk prividni i plahta od vune
Krepalih
Nastalim okrnjenim okolišom
Razumeti
Materijala
Iskrenim
Najiskrenije ljubavne
Od ovozemaljskih konkursa i nagrada
Stomaci od crva koji se neće videti
Crvene su sasvim
Obličja umilnog
Rodiće se pregršt trešanja
Ne sumnjaš
Budalaština, no to je privid budalaštine same
Zvonjavom za pričešće
Reda posebnog
Il’ bašta njihova
I ništa nam neće vredeti
Lica garežnog
Nigde uplakanog nikome
Sina, i tebe i sina
Činjenjem strašnim
Nije onoznana, tužna
I muška i ženska
Čovečijih

Argus Books Online Magazine 53

Marija Stajić GLAD

„Mračna je ova današnjica“, tiho je govorio svojoj de-vojci. „Sinoć
sam osetio miris ugljenisanog ljudskog mesa u snu, a i tebe sam sanjao!“
Gledala je u njega pomalo uplašeno, ni posle toliko godina provedenih
sa njim nije uspela da se navikne na mrak koji je nosio u sebi.

„Znaš“, nastavio je da govori. „Kada si na ivici egzis-tencije, kada ti
se najbolji drug predozira i umre, a par sati pre toga je pretukao skoro
do smrti svog bolesnog oca zbog novca, kada ti majka stoji, sa stotinu
gladnih ljudi obučenih u rite, u redu ispred narodne kuhinje, nije ni
čudo što u snu osećaš miris ljudskog mesa. Sve je više prosjaka na
ulicama. Ljudi sakate svoje telo da bi od imućnijih iskukali dinar-dva.
Znaš onog malog, što sedi bos na trotoaru i zimi i leti, otac mu je isekao
dva prsta na levoj ruci, kaže više će da zaradi sakat. Onu baku sa trećeg
sprata pronašli su posle tri dana, kažu umrla od gladi. Pronašli je oni iz
stana pored nje, osetili miris ucrvljalog mesa. Znam, svi ćemo umreti
jednog dana, to je neminovno, ali me interesuje da li ćemo pre toga,
zbog gladi pojesti svog sina jedinca ili oca na samrti. Mile je otišao u
Ameriku pre dva dana… odleteo! Treba-lo bi i ti da odeš, da nastaviš
školovanje. Lepa si, možda uspeš i u Holivudu, ko zna! Trebalo bi da
odeš, ovde si u opasnosti. Razmišljao sam sinoć o tome kako bih te po-
jeo, kuvanu ili pečenu. Znaš, pre nego što se ucrvljaš. Mršava si… Plašiš
se? Ne bi trebalo, bar ne još. Sonja je deblja, ali ne volim njen miris, ne
sviđa mi se… mada možda kada bih dodao neki začin... I svinje jedemo,
a one užasno smrde. Hajde idi… idi... Ubija me sve ovo! Glad vreba iza
ćoška. Možda, kako je krenulo nećemo imati ništa da pojedemo od ljudi.
Možda ćemo samo glodati kosti, kao psi, baš kao psi. Jači sam od tebe
fizički, neminovno je da ću ja tebe pojesti .“ Naglo je ustao i krenuo ka
vratima. Obukao je svoj crni mantil i bez reči izašao na ulicu, Anja je
skočila i brzo zaključala vrata. Svakodnevno je slušala njegove priče o
smrti, smrt mu je bila opsesija, ali nikada njoj nije pretio. Šta li ga je
povredilo? Zapalila je cigaretu, stala pored prozora, pokušavajući da
vidi na koju je stranu krenuo. Videvši odbljesak svetlosti u prozoru,
okrenula se ka fo-telji i ugledala pištolj. Stresla se jer se u momentu
setila njegovih reči: „Znaš, pištolj je za brzu smrt. Kada umi-rem, želim
da patim. Želim da mi sve patnje i boli mog naroda, prolete kroz misli
dok mi duša bude putovala u Pakao. Znaš da samoubice ne idu u Raj, ti
si bar čitala Dantea!“ Setivši se tih njegovih reči, stresla se jer je
shvatila kuda je krenuo. Znala je da je bilo prekasno. Kretala se po
pravoj liniji u sobi, očekujući da će svakog trenutka ući u sobu. Nadala
se da ipak nije otišao do reke.

Prolazio je sat za satom. Sunce je već izašlo. Umorni, nenaspavani
ljudi krenuli su na posao. Ulice su već bile prepune prosjaka. Ljudi su
stajali u redu ispred narodne kuhinje. On se još uvek nije vratio. Oči su
joj natekle od plakanja, telo je klonulo od umora, ali je i dalje stajala

Argus Books Online Magazine 54

pored prozora nadajući se da Sredovečni čovek sa riđom kosom i brkovima. Tiho je zamolio kolege da
će ga ugledati na ulici. Za to se povuku jer je želeo nasamo da ostane sa mladićem. Kroz suze im je
vreme u centralnoj bolnici, objasnio da mu je to sestrić. Pognutih glava i bez progovorene reči svi
mladi doktor je raz-govarao su napustili sobu. Kada je posle više od dva sata otvorio oči, prvo što je
sa svojim osobljem. Okupili izgovorio ugledavši lice svog ujaka bilo je: „Znaš Mile nije otišao u
su se oko kreveta na kom je Ameriku! Nije! Pojeo sam ga, pečenog. Smrdeo je, mnogo je smrdeo,
ležao mladić od tridesetak onako kako smrde pečeni ugojeni pacovi, onako kako smrde izdajice i
godina. Dovezli su ga noćas lažovi. I nju sam pojeo, ali ne na isti način! Ona je mršava, premr-šava,
oko pola tri. Spasioci su na a nisam ja pas da glođem kosti!“
vreme izvukli nje-govo telo
iz reke, na vreme kako su Ujak ga je gledao sa sažaljenjem i pozvao sestru. Mladić je nastavio
srećno izjavili za lo-kalnu svoju priču: „Za razliku od njega, ona je mirisala slatko. Voleo sam je,
televiziju. Pitali su se šta je stvarno sam je voleo, zato je i nisam skuvao kao kokošku! Njoj sam
tog mladog čoveka na-teralo pojeo dušu! Onako u slast, lagano, kao supu baka Vere!“ U tom trenutku
na pomisao da sebi oduzme u sobu su ušle Anja i medicinska se-stra. Anja je ostala kraj dovratka i
život. Svakodnevica je teška, gledala ga je. Videvši je, iz očiju mu je buknuo plamen, prosiktao je
nesnošljiva ponekad, ali se kroz zube, sa prepuno zlobe: „Kako ćeš dalje bez duše, kako ćeš dalje
ljudi bore za svoje parče bez Mileta? Ko će te sada tešiti!“ Počeo je zlokob-no da se smeje,
neba, za neki bolji život. njegov smeh joj je zvučao kao da se sam Sotona smeje. Istrčala je na
Ubrzo je stigao i psihijatar. ulicu. Tada je sve shvatila. Trčala je prašnjavim ulicama, ni sama nije
znala gde se uputila. Trčala je bez cilja, nije upravljala svojim telom.
Osećala se kao da je bez duše ostala. Znala je da je ona kriva. Danima
je sedela u tami svoje sobe, tražeći po ćoš-kovima ostatke svog života.
Pokušavala je da sakupi ono malo što joj je od duše ostalo, ali nije
uspevala. Gde god bi se okrenula, videla bi njegov lik i čula onaj
zlokobni smeh i one reči: „Kako ćeš sada bez duše, kako ćeš sada bez
Mileta!“ Po milioniti put je čitala članak iz novina, kako je lokalna
policija u parku, pored reke otkrila leš mladića identifikovanog kao Mile
S. Telo su pronašli prolaznici. U toku uviđaja svi su osećali nesnosan
smrad koji ih je podsećao na smrad ucrvljalog mesa. Uzrok smrti još
uvek nepoznat.

On je svakodnevno govorio iste stvari, kako je Miletu pojeo telo, a
Anji dušu. Kako su ljudi gladni, kako smo primorani da jedemo jedni
druge da bi opstali. Svet je ništavan i sumoran, glad vreba iza svakog
ćoška i svi smo u opasnosti. Glad sve napada.

Argus Books Online Magazine 55

Dea EROTOPOLIS
Josifovski

Bojim se tri stvari: kada Beograd
duša treba da izađe iz tela, Kao sanjar meljem sećanja, fantazije, strahove.
Pišem jaka i slobodna. Stajem licem u lice nasuprot demonskim
kada budem morala da svetovima. Sveža sam, ne rasipam snagu i teram Priču napred. Ne mogu
stanem pred Boga, i kada se da verujem da i meni to polazi za rukom. Događaji su najfinije
nad mnom bude proiznosila povezani. Ne postoji nedoumica. U poslednjoj odsanjanoj priči išla sam
na venčanje, obučena neprimereno oskudno, sa-mo sa belim trakicama,
poslednja odluka na Dan koje su tek uspele da prekriju središnji deo bradavica na dojkama.
suda. Pomišljajući o ovome, Zbunjeno sam gledala u svoga izabranika, jer nisam shvatala smisao baš
takve venčanice.
užasavam se, ustreptim. – Zašto si me obukao u trake, pa idemo na venčanje? – upitah.
Blažena Sara On je samo rekao:
– Želim da se venčam dignutog kurca!
Bilo mi je smisleno i mi smo se venčali.
***
O, kako je teško započeti pisanje!Snatrim po papiru, skoro bez svesti,
slova žedno ispijaju belinu, utrkujem se sa vremenom. A onda,
odjednom, primetim da se priča otima, da gubim kontrolu nad njom.
Namestim se kao da vozim formulu, guze čvrsto pripijem na stolicu,
brzina misli se dramatično povećava, strah me je da ne izletim kroz
prozor…
Pišem za trpezarijskim stolom.
Živim u mansardnom stanu, u kome su zidovi pod velikom kosinom i
stalno nosim uboje po glavi. Pošto je sto uvučen ispod kosine, prilikom
ustajanja sa stolice najčešće udarim glavom o zid. Sva sam u bolnim
čvrgama. Pišem uz čašu crnog vina. Sa nervozom pišem, bez jačih
emocija. I pušim, da, pušim mnogo, strasno, stalno.
Priča je telo koje mora da se preznoji, da raširi sve pore, izbaci
otrove i prodiše. Uspela priča opija, zavodi i stvara nesvesticu. Deo
mene je obris priče. Deo ljudi koje sam upoznala i bila sa njima bliska,
isto tako. U pisanju priča nema nikakve magije, to je organizam koji
deluje skladno i svaki organ je na svom mestu. Homo-Geštalt!
Podseća na rare biftek, krvav i mekan. Priča se guta u slast, sokovi
cure po vilici, znoj praska po čelu… Da, čitala sam da su veliki pisci
pisali svakodnevno, i to u gluvo vreme zore. U to demonsko, nulto
vreme. A ja tada najčvršće spavam i svi pokušaji pisanja u četiri ujutro,
kod mene su se završili ispijanjem kafa do povra-ćanja. Teši me Suzan
Zontag da pisanje treba početi sutra, ako ne danas, i, otrovana kafom i
marlborom, vratih se u krevet. Koliko je samo san privlačniji od ređanja
slova po papiru.
Na jedvite jade završim po neki rukopis, svakih par godina. Posle,
oblizujem nakupljeni med uspeha, a us-peh je, pre svega, završiti
započeto. Nakon toga, opet spavam, barem pola decenije, dok me

Argus Books Online Magazine 56

mučnina od nataloženih slika Zbog takve ambicije, vredi pretrpeti sve! Bez imalo sažaljenja,
i rečenica, koje se motaju odreći se svega što te sputava na toj stazi. Postati hrid o koju se
po umu, ne privede ponovo odbijaju talasi…
pred onaj isti stari,
trpezarijski, sto. Ponovo napipavam kutiju cigareta, potom odlazim u WC. Mokrim.
Kada pišem, često mokrim… Nakon desetak minuta, osetim grčeve u
Bez bliskih bića, teško da želucu. Otvara se velika rupa koja vapi za hranom. Hvata me glad.
bi se ikada pojavio moj lik, Moram smesta umiriti podivljali insulin, natrpati trbušnu vreći-cu.
ispričan na papiru. Pišem, Najčešće se hranim jajima. Frižider mi je natrpan kartonskim paketima
gotovo da bih te svoje svežih, domaćih jaja. Skupljam ih na akcijama, u pola cene, i skladištim
bližnje umirila i nahranila kao pred atomski rat. Spremam ih na način koji najviše volim kada sam
osećanjem da i ja nešto nervozna. Dva-tri blago izmućkam, posolim i sručim u vrelo ulje.
vredno delam. Oni, ne znam Pomešam tek ovlaš, malo protresem tiganj, i pazim da po vrhu ostanu
baš pravi razlog, nekako sluzava, poluživa. Kada se izvuku na tanjir, pojavi se žućkasti odliv,
veruju u mene. Prosto kojeg, na kraju, pomažem hlebom. Glad je zadovoljena, smirena je
navijaju da ne prestanem. histerija.
Oživljavaju sa svakom novom
knjigom, a utonu u Često me posete nekakve, snažno izražajne blic-slike koje samo
obamrlost onih go-dina kada fijuknu kao snajperski meci i očešu mi neokorteks – takve slike i misli
mi ruka presuši. gomilaju se dok kuvam ručak ili perem rublje. Omekšivači rublja me
podsećaju na putovanja. Poslednji što sam ga koristila mirisao je na
Zbog toga ću prvo mediteranske borove šume. Ponekada me dovuku do detinjstva, do
pomenuti Silviju. zavičaja. Mirisima pamtim prošlost. Snovi mi, katkad, snažno mirišu,
Nezaobilazna je u mome toliko da ne želim da se probudim i zapišem snevano, jer bi miris ispario
životu. Naše poznanstvo seže u noći. Tako sam najbolje od mene ostavila u snu. Pa ipak, pamtim san
duboko u prošlost, na od pre nekoliko noći unazad. Beše to savršena priča. Ostala sam bez
početak studiranja daha. Priča je imala čak i naslov: – Zašto se moram udati dovoljno
književnosti. Ona je osoba brzo!?
koja razdvaja moje
zamršene konce, i – Neverovatno!
zemaljske, i nebeske. Kada Svaka reč je bila na svom mestu, svaki znak inter-punkcije, likovi
postanem čardak između dovršeni, događaji smisleni. Priča je proticala snom poput žive vode.
svetova, ona me postidi i Kao, udajem se, a ven-čanje biva neobično, kao na početku priče.
osvesti. Napadne moj A onda, iznenada, reka sna stade da uvire u stvarnost.
konformistički odnos prema ***
vremenu, a juče mi je rekla: – Šta znači biti istrajan u ljubavi ? Sigurno nemaš predstavu o tome,
jer istrajnost vežeš za neke druge uspehe. A, uspešno istrajavati u
– Ako ne znaš kako da ljubavi, je posvećenost. Znaš, mače, ponekad pomislim da si mi ti
počneš priču, piši o tome upravo namet-nula ideju, da imam san koji ću biološki odsanjati.
kako se osećaš dok radiš, –Ti si luda – prošapta Silvija.
otvori se, otkoči pištolj, – Pored toliko muškaraca, ti gubiš vreme. Priznaj makar, da li ti
postani odgovorna! dosadi to čekanje bez ičega određenog, posumnjaš li da si u pravu. Da li
ga vredi čekati? Na kraju, da li ti više uopšte tog čoveka poznaješ? Čitav
Da se ne zavaravamo, svet se promeni u nekoliko godina, a ne jedan čovek. Hoćeš li da ti
svaka zabeležena misao je ludak jednoga dana pokuca na vrata i isprosi malo melema!? –mudruje
sujetna i želi da postane dalje ona.
večna. A tek zbrkane, – Možda si i u pravu. – rekoh. Ja to ne mogu da tvrdim, ne sada. –
ukoričene misli! Pršte od Nije mi se dalo raspravljati o životu, mom životu, što je Silvija skoro
samoljublja! Da, to je mišo- obožavala.
lovka. Često sam upadala u – Silvija, zašto te moj život tako mutavo provocira? – umorno sam
nju, još mi zglobovi krvare. prevalila preko usta.
Biće, dakle, ljudi koji će – Otkuda to snažno zadovoljstvo da se baviš njime? Pokušavaš mi
poželeti da nauče srpski nametnuti osećanje da sam sama sebi nesreća. Da sam ludača sa
jezik, da bi moje tekstove iskrivljenom percepcijom – tvoje stvarnosti, dušo, ne moje.
čitali u originalu. Priznajem,
za mene je to la petite
mort!

Argus Books Online Magazine 57

Najviše što želim da mi podignute guze. Koračala sam prema Rot-Baru sa napaljenim
isparite sa pričom o životu, samopouzdanjem. Očekivala sam promene u životu, i one bi trebalo da
koji nosim na još, priznaj, se zovu Franc. Muškarac moje generacije ili nešto slično, verovatno koju
dobrodržećim nogama. Čime godinu stariji. Čekao me za stolom na terasi. Pridigao se i pošao mi koji
vas grebem, tebe, mamu, korak u susret, lica boje sveže obarenog jastoga. Par kapljica znoja na
pola sveta… Imate obaveze njegovom licu i tri opuška u pepeljari. Jedino se još sećam belog
preme meni, da me hranite, porcelanskog osmeha, činio mi se vrlo idiotskim, kao sa plaža Majamija.
pojite, finansirate. Silvija, Sela sam preko puta njega, nešto sam brbljala o događajima sa ratišta,
koji bolesni crv ti buši a on je izbuljio oči, ne na mene, nego na moj život. Znao ga je
mozak, pa mi ne daš mira? odnekuda, pretpostavljam, iz ratnih reportaža. Htela sam da ga izružim:
Da li ti je moj život vibrator
u nejebici? Ne trpim nemir – Franc, plati kafe i idi kući, ne vodim ljubav sa muškarcima koji nose
koji mi donosiš. smešne strahove. Recesije, ali-mentacije, krize vlada, krize srednjih
godina... Franc, ja volim ljubav od koje se dlake tresu, a ne onu od koje
Silvija je uvređena i to se smejem.
me ne boli. Ona je svako-
dnevno uvređena sa moje – Malo si odlutala mislima, razumem. – Čula sam glas muškarca koji je
strane, naročito kada odbi- drhtao naspram mene. Da, doslovno drhtao. Pepeo sa cigarete je padao
jem upoznavanje sa nekim od poskakivanja Francove ruke.
od njezinih prijatelja, uglav-
nom sveže razvedenih Franc pokazuje izuzetno razumevanje prema meni. Strpljiv je i
muškaraca. uporan. Odbila sam sve njegove pozive od pre, uvek sa lošim
izgovorima. Ali, Franc nije odustajao. Prijatni gestovi sa njegove strane
– To su muškarci u imali su mesečni ritam. Kao austrijski kulturni ataše u Beogradu,
najboljim godinama, a tebi posedovao je ulaznice za sve priredbe, festivale, događaje.
vre-me leti.
Naše poznanstvo se i upriličilo na konferenciji Strategije u promeni
– Hm, možda u tome i ima sveta. Ne znam kako sam tamo prispela, ali se sećam da po završetku
istine, ali to me uopšte ne nisam imala prevoz, a ni kišobran. Franc je priskočio, ne skrivajući
uznemirava. Šta da radim sa simpatije za moje telo, duhovitost i polugermansko poreklo.
vremenom koje mi leti i
muškarcima u najboljim Sigurno tri meseca od tada, Franc me namamljuje na zajednički
godinama kojima je sat izlazak. Odlučila sam da progutam mamac koji je zabacio. Autoportreti
verovatno stao početkom Šilea u Beogradu, to ne smem propustiti.
raznih rehabilitacija?
Najčešće, od poslednjeg Volim samotnjake, muškarce kojima ne treba društvo. Poželjni su mi
razvoda. Nikada se nisam sve dok čuvaju gnezdo vlastite samoće. Ne jure za razgovorima,
ose-ćala podobno za tu vrstu društvom i statusom.
muških mačora.
Posmatram Franca, i već malo umorna od napora da mu moje društvo
*** učinim što prijatnijim, prisećam se starca Regera iz Bernhardovih Starih
– Silvija da li sam ti majstora i njegove rezignacije nad spoljnim impulsima u kojima se traže
pričala o ručku sa Francom? rešenja pred nesnošljivošću života, pa bili oni i Umetnost.
– Bio je novopečeni
razvedenko. „Čime da nadomestim gubljenje ljubavi?“, razmišljam dok gledam u
Pozvao me je na nedeljni pravcu Francovog ramena, kao kroz nišan i zamišljam Nika, ispijajući
ručak u restoran Rot-bara. espreso u gutljaju.
U mojoj samoći, Franc je
zasijao kao svetlo na kraju Sve od njega mi je nedostajalo tog trenutka. Nje-gova opuštenost,
tunela. Sa velikom pažnjom njegove stisnute usne, stisnute oči, njegove kratke rečenice. Pomislila
sam izabrala garderobu, sam da li će ikada sesti na Francovo mesto, preko puta, za stolom u
namestila frizuru i stavila baru?
pet kapi Women's Lolita
Lempicka. Tu noć sam ležala u krevetu i očekivala da usnim. Bip, bip, čulo se sa
Farmerice su mi držale đubretarskih kamiona. To je znak da je već zora. Psi ne laju, oni su u
stanovima, sa uništenim prirodnim osećajem za vreme. Petlova nema.
Znakovi buđenja u gradu su đubretari. Ležim kao da nemam telo, kao da
je samo duša svesna i stoji na raspolaganju.

Argus Books Online Magazine 58

Lazar Janić – SAM,
Stevan Šarčević

Argus Books Online ispod šljive
Magazine Vam ek-
skluzivno predstavlja ODLOMAK IZ ROMANA
10. poglavlje knjige
„Sam, ispod šljive“. 10. UZBUNA U ODELJENJU,
Za Aleksu Lakića ovo PA I ŠIRE
je poslednja avantu-
ra… Ali, da li će biti (Besmrtnici baš i nisu željni buđenja
negde u divljini, pored logorske vatre)
poslednja?

Belland, 2311. godine.
„Ima dana kad je bolje ne ustajati iz kreveta“, pomisli Žan Luj Ba-
tista kad mu sekretarica javi da je Ždanov upravo krenuo iz Moskol-
hoza. Zlovoljan je Žan danas. Otpade mu i popodnevna partija tenisa.
Šta, do đavola, rade ti likovi iz spoljnjih poslova kad on mora da
rešava sporove oko interesnih sfera? Nije li mu preko glave već i tog
odmetnutog agenta? Mogla je komunjara da se javi i preko komsata,
ali, eto, i danas se politika vodi kao i vekovima ranije. Pa zar ti
majmuni iz Zakavkaške unije misle da je Oktobarska revolucija
njihov zabran? A i ovi naši iz Pollandskog odseka su uprskali stvar.
Jesu li zaboravili da Zakavkažani imaju sistem za detekciju vršljanja
po vremenskoj niti? Zar je trebalo dvadesetorici agenata da sprže
umove kako bi to otkrili? Što li armija nije reagovala? I sad Ždanov
dolazi da me upozori da se Belland ne petlja u njihovu prošlost! Nije
nego! Ali, Ždanov je samo glasnik, a ja...
„Do đavola, šta sam onda ja?“, pomisli na kraju od-meravajući
sekretaricu. Plava lepojkica, ambiciozna i podatna. Ne nosi veš,
suknjica na njoj je sasvim komotna. Samo da je imao malo više
vremena, sad bi je povalio, ovde povrh pisaćeg stola. To bi mu done

Argus Books Online Magazine 59

lo olakšanje, kao i svaki put. Šteta samo što nema vremena za
opuštanje. Aleksa Lakić samo što nije stigao. Niko nema taj potenci-
jal. Najbolje od najboljeg. Odmahnu rukom i cura izađe vrckajući
guzom. Zašto li se prihvatio ovog posla? Mogao je kao Džon po cele
dane da se petlja po cvetnoj bašti i bavi se slikanjem i poezijom, ili
kao Mario, eksperimentisati sa opijatima i dopelgengerima. Nasmeja
se zamišljajući Mariovu nafiksanu, raspomamljenu njušku i njegovu
gojaznu telesinu okruženu najlepšim golišavim Bellandskim
dopelgengerima. Još dok mu se ta misao oblikovala, Žan Luj je znao i
odgovor. Bilo bi mu dosadno. Nje-govi prijatelji su vodili prazne i be-
smislene živote i niko ih neće zapamtiti. Zar ih domoroci nisu nazi-
vali besmrtnicima? Znao je on; samo jedan je način da sebe učiniš
besmrtnim. Da učiniš nešto što će od-zvanjati kroz vekove. Pređe
preko arhivera dlanom i potraži identitet odmetnutog agenta. Podaci
se poja-više i Žan Luj pomisli da je to opasna osoba. Vrlo opasna oso-
ba. Iako je sve znao, prelete još jednom podatke. Nikad nisi dovoljno
pripremljen, pomislio je.

Identifikacija: kolonijalni Super Klon - A.N.A. (Klasa A, Namena –
Armija)

Poreklo tkiva: lokalna Loza – Simonović.
Osobine: povećana otpornost, super senzibilna, infiltrator,
telepata.
Aktivacija: 22. maj 2298.
Namena: obaveštajne operacije, Zakavkaška unija.
Specijalnost: infiltracija, prikupljanje informacija, atentati.
Odlikovana, medaljom sloge i ljubavi 2302. za posebne zasluge u
širenju demokratije.
Demobilisana 16. marta 2303.
Razlog: fatalna greška pri dejstvu.
Zbog ratnih zasluga aktivirana u MDO 17. juna 2303. Prekvalif-
ikacija i školovanje dovršeni 01. decembra 2307.
Istaknuta u misijama korekcije istorije. Polje delo-vanja: Balkan.
Tokom 2309. pokazuje znake neuravnoteženosti.
17. avgusta iste godine uklonjena iz aktivnih operacija.
Odbija podvrgavanje preprogramiranju.
Nadzorni sistemi gube operativca A.N.A. Simo-nović 12. novembra
2309.
Pretpostavljeni uzrok: operativno uklanjanje im-planata.
Ponovo pokrete arhiver i fiksira ga na pojmu „La-kić, Aleksa, Jun-
ior“. Podaci zasvetlucaše:
„Puno ime: Aleksa Lakić, odrednica: Junior – Rođen 22. decembra
2012. Preminuo 15. septembra 2100. Školovan na prestižnim evrop-
skim univerzitetima, doktorirao fiziku i psihologiju. Utemeljitelj
međudimenzionalnih putovanja. Prvi poznati telepata, empatičke
sposobnosti natprosečne. Zbog izuzetnih zasluga za izgradnju Repub-
like počasno uvršten među Besmrtnike. Otac: Aleksa Lakić, nadimak:
Laki. Majka Marija Lakić, devojačko prezime: Ranitijević.“
Mehanički je prelazio preko opštepoznatih stvari i gotovo je zat-
vorio arhiver kad u dnu ekrana stade da žmiga: „Database link“.

Argus Books Online Magazine 60

Žan Luj otvori još jedan prozor i uzdrhta. Pomisli za trenutak da je
loše memo-risao, ali ono što se pojavilo bilo je nedvosmisleno.
Greške nije bilo. Kad je je proverio podatke od-metnutog agenta obli
ga hladan znoj. Porodica Ranitijević je u bliskom srodstvu sa Simono-
vićevima! Jebena genetska veza! Okrenu se komsatu i pritisnu
crveni, nikad ranije upotrebljeni taster. Zašto se ovo baš njemu
dešava, dođavola! Zacvile iritantna el-ektronska uzbuna i na ekranu
se pojavi službenica ozbiljna lika.

„Kakva je anomalija u pitanju, gospodine Batis-ta?“, upita ga
ravnim, službenim tonom.

„Ukrštanje superiornih gena, po mom znanju do sad neunešenih u
registar!“

Lice joj se uozbilji, a prsti zaigraše po kontrolnoj tabli. „Trenu-
tak“, reče i komsat potamne. Tren kas¬nije ekran zatitra i pojavi se
nasmešeno lice. Hans! Nije ni znao da je toliko visoko pozicioniran.

„Žan Luj, očekivao sam tvoj poziv“, reče hladno, kao da im deca
nisu nerazdvojni prijatelji, „jeste li pronašli uređaj?“

„Ne, ali sam ubrzao postupak. Nešto drugo je u pi-tanju. Loze Si-
monović i Lakić su ukrštene. Aleksa Lakić Junior je potomak tog
ukrštanja.“

Hansovo lice se trglo kao od udarca.
„Siđi sa komsata i digni štitove, odmah!“, viknu. „Prelazimo na
mentalni kontakt, šaljem poziv Vi-sokom Savetu.“
„Šta se de...“, zausti Žan Luj, ali ekran je već po-tamneo. U glavi
oseti komešanje i vrtoglavica samo što ga ne obori na patos.
Višestruko povezivanje na subnivou! Nije spreman, ne još! Prekasno,
sastanak je počeo.
Svi znate šta se desilo. Imamo odmetnutog agenta. Dok se privika-
va na subnivo, pritiska taster ispod naslona stolice. Zidovi zatreptaše
od elektroničkog pražnjenja. Nikad dosad nije podigao empatičke zi-
dove. Danas je izgleda dan kad će mnoge stvari ura-diti po prvi put.
Zar to još nije rešeno? odjeknu prigušeno u mis-lima. Govor misli
je obično kristalno jasan, ali sad je prigušen, kao da šapuću. Žan Luja
prođoše žmarci.
Na putu smo da uradimo najbolje. Policija je dobila instrukcije da
eliminiše klona, odgovori.
To nije dovoljno. Mala je terenac, neće lako izaći na kraj s njom.
Moraš je usporiti. Šta se dešava na vremenskoj niti?
Agent je tamo. Jedan od Juniorovih klonova, isti koji je izvršio
operativni zadatak na meti Slobodan Mi-lošević. Ali, nešto drugo je
problem...
Šta?
Ima nešto što sam upravo primetio. Nije mi jasno kako to niko nije
uočio, sve vreme se nalazi u javno dostupnim bazama podataka...
Ne igraj se našim strpljenjem. O čemu je reč?
Loze Simonović i Lakić su ukrštene. Aleksa Lakić Junior je poto-
mak tog ukrštanja.
Nastade muk, ili nešto najbliže muku u govoru mislima. Telepata u
njemu nije registrovao poruke ali empata jeste. Preneraženost,
iznenađenje, strah.

Argus Books Online Magazine 61

Odmetnuti agent je kombi- Junior ima savršenu odbranu i odbegli agent se neće usuditi da ga
nacija Omega i A klase?! direktno napadne. Spržilo bi je u deliću sekunde! Zato će napasti
proširi se neumitni njegove pretke!

Još uvek imamo netaknuta sva tri prstena odbrane. Kučka je tek
zagrebala po prvom!

Znamo kad smo napadnuti: 1960. i 1945. godine.
Ali, ona ne može da nanišani. Sad joj nedostaje oprema, nije sve
mogla izneti. Adapter može da je odvede u prošlost, ali je ne-
dovoljan. Može promašiti vreme i za čitave vekove. Sad će lutati.
Naš agent je u prednosti. On može nišaniti vreme u sekund koji
poželi. Osim toga on je esencija Omega klase. Nijedan klon A klase
nema šansi da ga nadjača na vremenskoj osi. Daj mu nove instrukci-
je.
Završavamo. Zidovi neće dugo izdržati. Samo nam još fale agenti
Zakavkažlja na vremenskoj niti.
U redu. Kontroloru, imaš instrukcije. Gledaj da uradiš to kako tre-
ba. Ne želimo da se probudimo kraj logorske vatre u nekoj divljini,
zar ne?
Naravno... Uradiću sve što treba.

zaključak umovima Visokog Mahinalno je spustio empatičke štitove. Najed-nom je postao sves-
Saveta. Neopoziva naredba tan da mu ruke drhte. Izmenjena stvarnost? Zaista, ta odmetnica nije
je stigla momentalno: radila fine kali-bracije prošlosti kao što se to praktikovalo, nego je
Zaustavite to divljanje izvodila divlje i nekontrolisane udare čije posledice niko ne može da
po dimenzijama! Odmah! i predvidi kao... Kao Junior, do đavola! Stomak mu se zgrčio kad je
odjeknula je poput pucnja shvatio da nikad niko ne bi znao da se stvarnost izmenila da Junior,
biča. nekada davno, u holo zapisu svoje diverzije, nije ostavio i zapis nje-
Šta ako stvarnost više ni- gove stvarnosti! Ako je stvarnost izmenjena, izmenjeni su i oni i
je ista kao pre nedelju da- sećanja i svi istorijski zapisi! Niko toga ne bi bio svestan, stvarnost
na? Ova poruka je bila koju žive bila bi jedna, a ona u kojoj su prethodno bili, preselila bi se
prigušenija, ali i mračnija. na susednu nit! Potegao je dugi gutljaj direktno iz flaše i prijatna
Kako to misliš? odvrati toplina razli mu se utrobom. To ga je donekle smirilo. Potražio je na
prvi avatar. Neko vrlo arhiveru izveštaje o udarcima kojima je započeo haos.

moćan, pomisli Žan Luj. Izveštaj o anomaliji broj: 8548696478.
Udareno je na dve Datum: 2311/09/13.
najvažnije loze. Ako je to Izvršioc: nepoznat / Pretpostavka: A.N.A. Simo-nović.
uticalo na vreme – prostor, Meta: Marko Lakić.
onda smo na paralelnoj ni- Opis: neočekivani udar po superiornoj lozi. – Na-silna smrt Marka
ti, a da toga nismo ni sves- Lakića.
ni. Naša stvarnost je jed- Lokalno vreme: 1960/09/28.
nostavno... drugačija. Ocena: došlo je do nepovratne promene prostor--vremena.
Još uvek imamo kontro-
lu, i moramo je zadržati!
Tačno. Kontroloru, Izveštaj o anomaliji broj: 7730994337.
preusmeri agenta! Uputi ga Datum: 2311/09/13.
samo u ono, što mu je u Izvršioc: nepoznat / Pretpostavka: A.N.A. Simo-nović
ovom trenutku potrebno da Mete: Milutin Lakić, Gavrilo Lakić.
završi misiju! Opis: neočekivani udar po superiornoj lozi – Na-silna smrt Milutina
Sad imamo dva prior- i Gavrila Lakića.
iteta. Prvi je i najvažniji, Lokalno vreme: 1945/07/26.

obezbediti nepovredivost „Pošaljite mi tog agenta“, obrati se sekretarici, ovog puta glasom,
direktnih predaka Juniora. preko interfona. Mentalne komu-nikacije mu je za neko vreme bilo
Drugi je Magdalena Raniti- preko glave.
jev ić.

Argus Books Online Magazine 62

Vrata su se bešumno ot- slavopojki, imamo ozbiljan problem na vremenskoj niti, a koji je,
vorila i u prostoriju je ušao verujem, kao stvoren za vas!“
mladić, centralna ličnost
malopređašnjeg sastanka. Besmrtnik je iskapio svoju čašicu konjaka i pogle-dao agenta u oči.
Srednje visine, dobre „Preći ću pravo na stvar. Vi ste već dobili in-strukcije za misiju, ali
građe, u standardnom ću vam dodati još neke. Znate da imamo odbeglog agenta i ne-
odelu od vikoplasta. Crno- ovlašćeno mešeta-renje po vremo-prostoru.“
kos, talasaste kose koja se Aleksa Lakić je klimnuo potvrdno i Žan Luj nastavi:
kovrdža po čelu, savršeno „Prioriteti su već postavljeni, ja bih još samo podvukao da ćete
lepog lica, pravilnog nosa i započeti od trenutka T minus šest godina, kad je Aleksa Lakić, vaš
radoznalih, prodorno prvi imenjak, imao petnaest godina. Za ovu metu odobreno vam je
zelenih očiju. Juniorov mešanje nivoa 10, dakle maksimalan upliv u minimalnim vremenskim
superklon. Najbolji agent interv alima!“
MDO, Aleksa Lakić… „Ali… mešanje tog inteziteta može dovesti do pucanja mete…?“
„Sedite, Aleksa… Pop- Aleksa Lakić se nemalo iznenadi instrukcijom.
ićemo prvo po jedan pravi „Već ukalkulisano. To je činjenica koja se već dogodila. Prioritet
konjak, da se opustimo…“ nam nije Aleksa Lakić iz 1874. godine, nego Aleksa Lakić Junior,
Pružio je ruku ka stolu, i iz rodjen 2012. godine. Prvi Aleksa Lakić je 1895. godine promenio is-
kristalnog servisa natočio u toriju, ubivši Magdalenu Simonović zbog neuzvraćene ljubavi. Veru-
dve visoke čašice zlatnožu- jem da za to već znate. Nemate ovlašćenje da sprečavate sam čin
tu tečnost. ubistv a.“
„Prihvatiću, ako nije ne- „Ali, zašto ga ne bi ostavili na miru?“
pristojno od mene da pijem „Zato što je takvo mešanje neophodno zbog viših interesa Repub-
sa jednim besmrtnikom… “, like. To su interesi o kojima ne znate ništa i nemate potrebu znati!“
nasmejao se Aleksa i seo za Viši interesi, pomisli Aleksa Lakić. Ovi besmrtnici su ponekad tako
sto nasuprot njega. arogantni! I nije se pokajao, zna on da mu misli čitaju kao na dlanu,
„Zapravo, Aleksa, svi ali dade sebi oduška iako će svaku odluku poslodavaca disciplinovano
smo mi ljudi, i ne možete sprovesti u delo.
ni zamisliti, koliko smo, u Besmrtnik je podigao glavu i nasmejao se.
stvari, slični…“ Dodao je „Sviđate mi se, Aleksa. Volim što ste direktni…“ zatim spusti glas:
čašicu u obliku lale agentu „Za odbeglog agenta ćemo se mi pobrinuti, vi samo sledite zadate
podučivši ga da je malo parametre. Vaša prednost je nenadoknadiva. Nije iznela celokupnu
zagreje dlanovima, pa nas- opremu i nema načina da je se dočepa. Sam adapter, koji poseduje,
tav i: vodiće je skokovito po vremenskoj osi, nedostaje joj kontroler tre-
„Vi ste bili agent koji je nutka, pa će se gubiti.“
pre dve godine obavio „Ali, to znači da ni mi ne možemo locirati gde se tačno u vremenu
posao sa Slobodanom Mi- nalazi.“
loševićem? Obavešten sam, „Lociraćemo je ovde fizički. Mere su već preduzete.“
uspešno. Čestitam!“ Aleksa Lakić je dohvatio svoju čašicu sa konjakom i izručio sadržaj
„Pa, mogu reći da je bilo u grlo.
prilično lako. Prodao sam „Ako je to sve, ne bih da gubim ni časka.“
mu lepu priču o krasnoj „Još samo jedna stvar… Ni u kom slučaju nemojte ugroziti Magda-
budućnosti. Mislim da sam lenu Ranitijević. To vam je strogo za-branjeno!“
ga imao već na početku, „Znam, viši interesi,“ nasmejao se Aleksa Lakić.
kad sam mu pokazao Kad je izašao u hodnik, na lice Alekse Lakića navukla se senka. Jer
sopstveni poraz na izbori- on je znao ko je odbegli agent!
ma! Čovek je želeo da bude Prisetio se zaprepašćenja kad je, neposredno pre sastanka sa
doživotni predsednik, a ja direktorom letimično pregledao in-strukcije. Kad su ga ponovo
sam mu pokazao kako će to pokosile te prkosne oči boje žada, kao kad ih je prvi put video!
da postigne!“ Zelena pros-transtva koja je bezuspešno tražio puna tri meseca po
„Zato vi i jeste naš licima slučajnih prolaznika na Bellandskim ulicama i u sumnjivim lo-
najbolji agent, imate nevi- kalima na obodima grada…
no lice, a prodoran pristup
metama… Ali, dosta je Lazar Janić
Stevan Šarčević

Argus Books Online Magazine 63

Stevan KAURINOVA
Šarčević KLETVA

NAPAD

Taiko bubnjari, sve Japanac do Japanca u tradicionalnim odeždama,
mahnito su skakali po ogromnoj, jarko ofarbanoj pozornici, oivičenoj is-
prepletanim zmajskim telima i blještećim ideogramima. Od laganog
početka, preko sve jačeg i odlučnijeg ritma, udaranje je postajalo fre-
netično. Izvijali su se i skakutali lupajući u instrumente koji su pri
svakoj promeni ritma postajali sve veći i sve glasniji. Istovetnom čaroli-
jom njihove odežde su neprestano menjale boje, od jarkocrvene do
drečavo žute. Najednom jedan od njih načini salto unazad, nastavljajući
ga jednim od onih usporenih letova iz omiljenih mu kung-fu filmova, dok
se samurajska odeća na njemu pretapala u tananu ninđucu maskaru, gu-
beći tople boje i prelivajući se u totalni mrak. Najzad ostadoše samo oči
što mu se unose u lice i ruke koje zamahuju k njemu dvema katanama,
u koje su se najednom pretvorile bubnjarske palice što ih je držao u
šakama. Onda izbezumljene zenice stadoše da titraju i bljeskaju pret-
varajući se u treperenje niza monitora i blinkanje signalnih lampica na
kontrolnoj konzoli.
Naglo se trgao i zakačio nešto osećajući hladno razlivanje po butini.
Zaspao je! Pogled na sat mu reče da je šest i dvadeset osam. Vreme ka-
da svi spavaju. Još pola sata do kraja smene. Spustio je pogled i tamna
mrlja mu dade do znanja da je po belim pantalonama razlio nepopijenu
kafu i stade da ga obuzima mrzovolja. Najednom shvati da bubnjanje ni-
je prestalo. Bože, neko lupa na ulaznim vratima! Ako Brankica ili neko
od ulizica začuje buku i dospe u hol pre njega, nadrapao ga je. Pretrčao
je pogledom po monitorima. Nigde nikoga. Pogled na pokazivač infra-
crvenih senzora nije ništa govorio osim jedne jedine tople mrlje pred
samim vratima. Kako ono beše... Aha... Prebacio je sistem kamera na
prikaz ulaznih vrata. Posetilac u nevreme. Kome se toliko prijebalo da
ne može da iščeka veče? Sve drolje spavaju, nijedna se neće obradovati
buđenju u ranu zoru. Stresao se pri pomisli na poslednju scenu sna.
Moraće da se odvikne od gledanja karate filmova, previše utiču na
njega. Najzad se slika monitora izoštrila i ukaza se slika nestrpljivog
ranoranioca.
Dete, klinka... Kratka kosa, muški podšišana, tetovirana... I vraški žel-
jna dokazivanja. Prizor ga je oraspoložio. Možda neće biti tako loš dan.
Plavuša, verovatno prirodna. Drečavo nakarminisane usne, svetlo smeđe
oči uokvirene sa previše krejona... Do grla zakopčana u barem za broj
premalu motorbiciklističku jaknu. Na njoj prekratka suknjica ispod koje
se nazire bleda koža, pa čipkasti kraj svilenih čarapa, a preko njih
pletene helanke od polovine butina prema dole. Od kolena noge obu-

Argus Books Online Magazine 64

vene u nezgrapne čizme vi- će telo biti šibano i paljeno, dojke će joj biti probijane, jezik će joj biti
sokih sara i još viših pot- umoran od gospodaričinog zadovoljstva.
petica. Seksi odeća, ne Sretan zbog nenadane nagrade što sledi, požurio je da otvori vrata i
preterano prilagođena ciči pogled mu se susrete sa srneće tužnim pogledom rane posetiteljke. Bile
zimi na kojoj se nalazila. su predivne, toliko duboke da nije primetio munjeviti pokret ruke.
Dobro za njega, klinka hoće Osetio je čudan dodir na grlu, a onda je počelo da mu ponestaje
posao. Ne zna šta je čeka. vazduha. Što se više borio, sve je bilo teže udahnuti i nešto toplo mu se
Nagledao se tih balavica ko- slivalo niz grudi. Noge ga izdadoše i poslednje što je video bile su previ-
je dolaze misleći da će uz soke, zlaćanim metalom potkovane potpetice. Nije mogao znati da se
malo tucanja zarađivati mnogo žestoko pripremljenih ljudi nalazi naokolo.
dovoljno da izdržavaju svoje Bio je tu i Đorđević, sakriven u jednoj od obližnjih ruina. Pažljivo je
bezvredne porodice po iz- posmatrao događaje, gubeći se u razmišljanjima koja nikako nisu bila
begličkim naseljima. primerena situaciji. Kako je moguće da sve do tad nije primetio koliko
Srećom, klinka slađanog je Milena lepa žena? Zar je bilo potrebno da se preruši u kurvu da bi
smeška od uveta do uveta, shvatio da se radi o retkom primerku rasne lepotice? Sasvim drugačija
tananog tela i ovalnog lica od Jasmine, sitna, okretna i bledunjava, ali ništa manje ekstravagantna,
bila je baš onakva kakve samo na drugačiji način. Izigravanje dečkića je zavaravalo pogled, pa je
Branka najviše voli. Karijeru tek sada, videvši je ženstveno odevenu i našminkanu poput šiparice,
će započeti u njenom počeo da shvata Mileninu izuzetnost. Virio je između dve gomile šuta u
krevetu, što nikako neće biti pravcu ulaza u bordel i video je tanano telo gde se izvija dok bljesak
lepo iskustvo. Ali, on je bio širokog sečiva para vazduh i otvara protivnikov grkljan. Odbio je šarene
prezadovoljan što je pred vojne krpice, pancir i čizme. Jedino što je pristao da postavi preko ot-
vratima baš takva curica. To rcane odeće bila je tanana mrežica deflektora. Klinci su dugo izučavali
će obradovati gazdaricu i Brankino obezbeđenje i znali su za toplotne senzore. Znali su i da je
verovatno će ga nagraditi obezbeđenje najnemarnije između četiri i sedam sati ujutro i da je to
bogatim bonusom. Potom će jedino vreme kada postoji mogućnost da ne paze na skrivene kamere
sačekati najveću gužvu, koje osmatraju područje podaleko izvan jazbine. Zauzeti skrovišta, nosi-
izvešće balavicu u gomilu da ti deflektore, navesti stražara da otvori vrata... To je uglavnom bilo sve
upozna radno mesto. Počeće što su isplanirali. Sve ostalo će biti pitanje sreće i brzine. Osim
da je šamara, cepaće odeću deflektora, iz zaliha u podrumima uzeo je samo još jednu stvar, ju-
sa vižljastog tela i mlatiće je goslovenski puškomitraljez, zaostao još iz ratova za Veliku državu.
kamdžijom na zadovoljstvo Teško i nezgrapno oružje. Nije znao zašto je baš to odabrao. Jed-
okupljene publike. Onda će nostavno, ruka se ispružila i dohvatila ga je, uprkos obilju modernog i
pred radoznalim narodom ubojitijeg oružja. Na sopstveno, ne baš malo čuđenje, nije osećao
dohvatiti išibano telo u težinu i sa lakoćom ga je nosio upotrebljavajući samo jednu ruku. Ni
nezasite ruke, milovaće je dok je iskakao iz zaklona i munjevito jurnuo ka vratima nije osećao da
dok cura ne podivlja i mu smeta, kao da je i to oružje bilo neki novi, nesviknuti deo tela. Onda
zavlačiće prste u svaki otvor se najednom našao na čelu dvadesetoro balavaca u centru opustele oda-
na mlađanom telu. Zatim će je, kao da predvodi roj muva preko kristalne pepeljare.
na vrat devojčice staviti Blistavo oribano i obasjano hladnim neonskim svetlom, nije podsećalo
pseću ogrlicu koja će joj za- na uzavreli prostor koji je pamtio. Onda, nešto kao bockanje iznad des-
dugo biti jedina odeća. ne obrve. Ruka sa oružjem stade da se podiže, onako sama za sebe. Pre
Naučiće da hoda četvorono- nego što je skrenuo začuđeni pogled za samovoljnom rukom začuo je
ške na Brankinom povocu i otvaranje vrata i osetio da prst samostalno povlači obarač. Kad je
da baulja kroz večernje najzad pogled uspeo da obuhvati zaprepaštenog brkonju u košulji i
gužve u lokalu. Navićiće se gaćama, sa puškom u rukama, kako uleće nazad u sobu iz koje je i
da glođe kosti koje joj budu izašao, dok se ispred njega rasprskavaju iznutrice, već je osećao slično
bacane dok gospodarica žiganje, ovoga puta negde oko leve slepoočnice. Ruka je naglo počela
obeduje. Ponekad devojke da zakreće i menja ugao, a zatim se prst ponovo zgrčio oko obarača ma-
bivaju puštene da rade svoj sivnog oružja. Urlik iz tog pravca je jasno govorio da telo zna šta radi,
posao, ali dobro je znao da iako on to nije razumevao. Zatim je nejasni svrabež počeo da dolazi sa
ova devojčica neće biti te svih strana i dok je on sa čuđenjem posmatrao dečurliju koja se baca u
sreće. Suviše je bila po zaklon i otvara rafalnu paljbu na sve strane, osetio je usred nejasnog
Brankičinom ukusu. Ne, to peckanja snažno žarenje iznad desnog uveta. Ma, je li to njega ujela

Argus Books Online Magazine 65

osa? Otkud osa na ovakvom neprestano pomerala i okidala. Mada pometen, nije mogao, a da se ne
mestu? Nezavisno od misli, divi jedinom svom savezniku koji je, uprkos smrtonosnom rezultatu,
ruka je pratila svaki nejasni mogao da se pohvali da nije ubio niti jednu od nesretnih klinki. Milena!
signal, sejući smrt oko sebe. Kao kovitlac je letela među unezverenim i teško naoružanim čuvarima,
Milena je dospela do mašući blještavim sečivima gracioznošću mačke…velike, krvožedne
stepeništa izvlačeći i drugu mačke. Svaki pokret bio je praćen prskanjem krvi i padanjem odsecanih
mačetu ispod jakne kada je udova, svaki pomeraj imao je ubistvenu svrhu. Osećao je da će je videti
odjeknuo prvi zaglušujući još mnogo puta u životu, ali nikada više ovako divlju, lepu i raspomam-
pucanj. Sa zebnjom se ljenu. Bila je kao demon osvete, sekla je mačetama, prateći samo njoj
okrenula bojeći se da je poznati ritam, samim čudom se provlačeći kroz kišu kuršuma kojom su
neko od njenih momaka je izbezumljeni protivnici zasipali. Prelepa u svojoj furioznosti, gotovo
mrtav, ali umesto toga ugle- kao balerina u seriji vrtoglavih pirueta, neprijatelje je ispunjavala stra-
da Đorđa, uspravnog poput vom mnogo više od sveg oružja koje ih je odozdo zasipalo smrtonosnom
boga, gde ogromnim olovnom bujicom. Pred tom neuhvatljivom aveti Brankini silosi stadoše
oružjem vitla kao da u ruci naglo da se povlače, a zatim bezglavo da se rasipaju po budžacima
ima pištolj. Nije koristio ra- otužnog bordela.
falnu paljbu, svaki pucanj je Klinci oko Đorđa poskakaše i poleteše uz stepenice obilazeći Milenu koja
bio pojedinačan i ubojito se lagano zaustavljala kao da se budi iz nedokučivog transa. Ni ona ni
precizan. Okidao je u brzim Đorđe nisu pratili svoje ljude koji su pucali po sobicama završavajući
serijama, svaki put zadajući krvavi posao. Jednostavno su stajali, osluškujući zvuke pokolja,
smrtonosnu ranu čuvarima gledajući se kao da prvi put vide jedno drugo. Da su toga trenutka bili
koji su se pojavljivali na negde drugde možda bi Jasmina izbledela iz Đorđevog srca. Da nisu bili
najnemogućijim mestima. na mestu odakle je krenuo Đorđev užas i Milenini besovi, možda bi imali
Njeni momci, isti oni na koje vremena da zagrle jedno drugo, prepuste se trenutku i postanu sretni.
je donedavno bila ponosna, Možda bi se poljubili, možda zapevali neku staru pesmu... Da je sve bilo
ležali su na patosu besciljno drugačije. Ali život ne funkcioniše tako i oni nisu bili na egzotičnoj
rasipajući municiju i smr- plaži, nego u epicentru krvavog obračuna i trenutak kasnije čarolija se
tonosna pojava je među rasplinula.
njima bila toliko upečatljiva Lagano, Đorđe se uspeo do uspravljene krvave boginje. Nije govorila
da se stresla. A onda je odlagavši strašno oružje, već se sagla i sa jednog obezglavljenog leša
ugledala grupu Brankičinih strgla košulju. Zatim ju je iscepala u trake i njom je svom saborcu pre-
siledžija pred sobom i zal- vila glavu i rame. Ruke joj behu tople i nežne, toliko ugodne i prijatne
etela se prema njima. da je delovalo bizarno da su samo trenutak ranije oko sebe sejale smrt.
Đorđe je već znao da nema Zajedno potom, krenuše bez reči da prolaze iz sobe u sobu po kojima su
ni najmanje potrebe za njihovi momci već uveliko pljačkali sve što je imalo ikakvu vrednost.
nišanjenjem. Jednostavno je Skoro u svakoj od tih sobica ležalo je poneko izrešetano telo, ili su pla-
osećao mete toliko kale preplašene devojke kojima niko nije poklanjao ikakvu pažnju. Bilo
nepogrešivo da ga je to is- je nejasno zašto ne odlaze kad nema nikoga ko bi im to zabranio, ali ni-
punjavalo strahom. Nijedno su nijednom rečju pokušali da ih pokrenu.
tane nije pogodilo neku od U jednoj od tih sobica, ispred koje je u lokvi sopstvene krvi ležalo telo
nesretnih devojaka koje su one plavuše lisičijega lica koju je Đorđe jako dobro upamtio još od prve
panično pretrčavale preko posete odvratnom mestu, odevena u raskošnu satensku spavaćicu i
terasa, Za razliku od toga, izvaljena na ogromnom krevetu sa baldahinom, ležala je Brankica.
dugi rafali njegovih saboraca Savršenstvo je kvarila velika krvava mrlja na stomaku. Posmatrala ih je
nisu pravili nikakvu razliku sa mržnjom, ni ne pokušavajući da zaustavi krvarenje. Bilo je teško od-
između zbunjenog rediti da li ju je pogodio neki zalutali metak, ili je, pak, neki besom
obezbeđenja i unezverenih zaslepljeni klinac, uprkos naređenjima, odlučio da se obračuna sa užas-
balavica, koseći i jedne i nom ženom. Pod je bio zastrt bogatim, rukom tkanim tepisima, a zidovi
druge poput zrele pšenice. prepuni skupocenih slika, uglavnom erotskog sadržaja. Na divno izre-
Najednom, snažan udarac u zbarenom noćnom ormariću, kraj porcelanskog noćnog svetla u obliku
rame gotovo ga je izbacio iz nage žene nalazili su se čaša vode, peškir i tanani korbač poput onih
ravnoteže. Ali to nije bio kakve koriste džokeji. Na krstu pričvršćenom na zid kraj samog uzglavlja
udarac u rame ruke koja je bila je čeličnim okovima razapeta prelepa devojčica, ošišana do glave i
držala oružje. Ona se

Argus Books Online Magazine 66

detaljno depilirana. Uporno nom je počela da se smeje i smeh je svakim trenom postajao sve jači,
se bleskasto smeškala u sve dok nije postao bolni grohot.
Brankičinom pravcu, očito - Ruža istoka! Ruža istoka koju svi traže! Anastazija, popovi, vojska...
nesvesna da je ova smrtno Sada i ti! Nećete je naći, ja je tražim već dva meseca. Nestala je negde
ranjena. Telo joj je bilo zbr- u lagumima Novog Beograda. Pobegla je od mene, prva i poslednja kojoj
ka ožiljaka i svežih rana, je to pošlo za rukom! - Gušila se u sopstvenoj krvi, ali nije delovalo da
sasvim sigurno zadatih i laže. Crkva i vojska. Imao je pretpostavke o tome zašto bi je oni tražili,
nečim oštrijim od biča. Vo- ali kome je još mogla nedostajati? Ko je treća osoba o kojoj Branka go-
sak joj je bio razliven svuda vori?
po obrijanoj glavi oko osta- - Anastazija? Ko je Anastazija? - U stvari nije očekivao odgovor, izrekao
taka dogorele sveće na te- je ovo poslednje kao pitanje samome sebi. Pa ipak, dobio je odgovor.
menu, a klitoris joj je nesk- Branka je poslednjim dahom u zluradom delirijumu zaurlala:
ladno visio opterećen ele- - Ona... Ona će ti doći glave, ti, ubilački gade! Ona... Potraži je...
gantnom utegom. Nije de- Bećar salaš...
lovalo da primećuje njihovo To je bilo poslednje što je izgovorila u životu. Telo joj se naglo stade
prisustvo, preokupirana di- trzati, potom se umirila. Mržnje ni posle smrti nije nestalo iz širom ot-
vljenjem prema svojoj bo- vorenih staklastih očiju. Klinka na krstu poče da jeca i Milena ju je oslo-
ginji, koja je prosiktala: bodila okova. Nastavila je da rida bacivši se na Brankino telo. Kada su se
- Ti... Ti…prokleto dosadno zadnji put osvrnuli napuštajući prostoriju, devojčica je i dalje celivala
njuškalo. Jesi li sada sretan? noge mrtve gospodarice.
Hoće li te usrećiti moje Milenini momci su do vrata navukli gomilu sanduka i kutija i polagano je
kurve i zalihe Plavog groma? sva roba bila odvlačena nekim samo njima znanim putevima. Na razdra-
Proklet bio, Proklet bio... - gane izveštaje Milena nije obraćala mnogo pažnje, ali je ipak izdala par
Grčeviti kašalj protresao joj oštrih naređenja, a zatim tužno osmotrila šest uredno poređanih leševa.
je telo i krv joj grunu na Klinci nisu ostavljali svoje mrtve za sobom.
usta. Đorđe ju je posmatrao Iako se Đorđe protivio, nije uspeo da se iščupa iz ruku najstarijeg člana
ravnodušno. Mileninog klana. Dograbio ga je čim su stigli u sigurno podzemlje Merka-
- Nikada nisam tražio Plavi tora. Ogrebotina na glavi nije bila opasna, ali metak iz ramena se morao
grom - rekao je to kao izvaditi. Matori je bio neka vrsta porodičnog lekara i prihvativši ga kao
nepobitnu činjenicu. Branka člana zajednice, jednostavno nije hteo ni da čuje za njegove pridike.
podiže glavu i uputi mu ot- Proveo je dva dana leškareći pored dvojice brbljivih klinaca. Matori mu
rovni pogled. Gušeći se ne je oteo svu odeću i nije mu dozvoljavao ni da mrdne, posebno posle ot-
uspe sakriti znatiželju. krića da je metak koji mu je zakačio glavu u njoj oštetio i nekakav el-
- Šta si onda, dođavola, ektronski sklop. Nije tu bilo prisile, čiča je bio dobronameran, i najzad
tražio? - iako izrečeno u Đorđe je, ne želevši da ga uvredi, pristao da mu to izvadi iz glave.
besu, pitanje je zvučalo is- Uostalom, potraga je delovala završenom. Jasmina je najverovatnije
kreno. već odavno mrtva, onako naivna kakvom ju je bog stvorio. Pustoš je bila
- Ženu. Ženu koju ste ovde prepuna zveri u ljudskom obliku i milosti u tom svetu nije bilo.
nazivali Ružom istoka. - Na Milena je ponovo navukla na sebe dečački izgled i gotovo je neprestano
Đorđevo zaprepaštenje bila kraj njega. Obično ga je zabavljala neobaveznim ćeretanjem i često
Brankicu kao da je ta infor- se smejala bez ikakvog vidljivog razloga. Krajem prvog dana naglo se
macija razveselila. Najed- uozbiljila. Bila je vrlo tiha kada se oglasila, možda prvi put u životu
nesigurno i frapantno ženstveno.
- Kaži mi... Misliš li možda... Ne... Kaži, jesam li ja lepa? - Začuđeno je
pogleda.
- Da, lepa si. Jedna od najlepših žena koju sam ikada video. - To je i
mislio.
- A ta žena... Ruža istoka. Da li je ona lepša od mene? - Drhtala je.
- Jasmina. Njeno ime je Jasmina. Ona je vrlo lepa žena. Drugačija...
Toliko različita ne samo od tebe, nego i od svih žena koje sam ikada
video, da je to ponekad nestvarno. Da li je lepša od tebe? Ne verujem.
Egzotičnija, Raskošnija... Nikako ne i lepša. Ti si prelepa žena, Milena...
- Voliš li je? - Naglo je podigla pogled. Oči su joj bile vlažne i
zakrvavljene.

Argus Books Online Magazine 67

- Ona je mnogo više od Stevan Šarčević:"Kaurinova
ljubavi. Ona je moj usud. - kletva" iliti Legenda o ID-u
Gledao ju je u oči.
- Zato me nisi hteo? - Glas Zamislite staklenu kuglu kako u laganim zamasima plovi oko Plave
joj se utišao do šapata. planete i prikuplja podsvjesne grozote svih živućih bića, pa ih onda di-
- Zato. - Jedno vreme je jeli "po zasluzi" herojima razigranih ljudskih drama praćenih erotikom,
sedela nepokretno, a onda ljepotom, slabostima i zagonetkama. Osjetiti ćete se bespomoćno sa
je naglo skočila da bi brzo okusom meda ili žuči u ustima, ali s nepodijeljenom pažnjom u slasti
napustila sobicu. Momci kraj čitanja romana koji sve to nosi u sebi. "Kaurinova kletva", prvi samostal-
njih su spavali dubokim ni roman Stevana Šarčevića, ne prikazuje stvarnost, čak ni ono što bi
snom, a on do jutra nije ni stvarnost mogla biti, ali , kao i u svim njegovim djelima... bilo pričama
oka sklopio. Kada se pojavila ili pjesmama... probuđeni prednji režanj mozga govori vam da je u
u ranu zoru, bila je razdra- temelju svih tih grozomornosti i nastranosti... uvijek i jedino ljubav s
gana i vesela i morao je da velikim LJ. Ritam romana zavarava, od laganog gotovo uspavljujućeg
se divi toj hrabrosti. Krajem početka do dijelova grube fantastike i pojačavanja tempa čitanja u
drugog dana Doca, kako su isčekivanju finala ,koga čitatelj neće dobiti na pladnju. Mora proći sve
starog svi nazivali, morao je tamne i svijetle točke romana upijajući beznadežnost,mučnost te ra-
priznati da još nikada nije dost, čulnost i snagu , da bi na kraju zavolio likove kao izdvojena
video nekoga kome povrede brdašca u ravnici s kojih se vidi velikodušnost životnih prostranstava u
tako brzo zaceljuju. Zaista, daljini.
rana na ramenu jedva da se N.S.Grubešić
nazirala, pretvorivši se u
sveži ožiljak, a povreda
glave je tek pomalo svrbela.
Milena mu je donela odeću,
ali ne njegovu, za koju je
uporno tvrdila da su je spali-
li, već crne pantalone, vojne
čizme, tamnu rolku i
šofersku kožnu jaknu iste
nevesele boje.
- Žalimo li mi to nekoga? -
pokušao je da se našali.
- Naravno. Jednu pokojnu
ljubav – Istresla je stvari iz
neke kutije na sto.
- Ovo si imao u džepovima. -
Četkica za zube. Listić tab-
leta. Načeto pakovanje
ljutih bombona. Sve što je u
bolnici strpao u džepove. I
jedna posetnica. Podigao ju
je. Pukovnik Velimir At-
anacković. Mehanizovani
korpus. Adresa, telefon,
mejl. Duboko se zamislio.
Mnogo kasnije te noći, Mile-
na mu se ponovo ušunjala u
krevet. Ovoga puta nije bila
odbijena.

Nažalost, ni Jasmina nije
bila zaboravljena.

Argus Books Online Magazine 68

Nenad Nesh NAJVEĆA
Stanković TAJNA BOBIJA

FIŠERA

REČ U POČETKU

Prošlo je mnogo godina od događaja opisanih u knjizi ko-ja je pred
vama. Možda će se neko zapitati zašto je baš sada moje sećanje
otisnuto na papir. Zar je trebalo u vremena ova otvarati to davno
zatvoreno poglavlje? Za mene i moje razumevanje sveta i života postoji
samo jedno objašnjenje. Ono ne leži u sferi racionalnosti. Da je to ta-
ko, knjiga bi nastala mnogo ranije, u trenucima kada je sa svih strana
sveta bilo veoma mnogo konkretnih, novčano avansira-nih ponuda da se
tako nešto desi. Uz takva laskava iskušenja išao je i status vredan
izazova. Takođe, sa poslovnog aspekta svakako bi bilo mnogo
svrsishodnije da se ovaj spis pojavio za Fišerova života, ili možda u
danima posle njegove smrti. Sas-vim sam siguran da bi se ove reči
jasnije videle, te da bi lakše poletele ka medijskoj pažnji sa dlana
dnevne aktuelnosti. Danas, kada je pisanje demokratizovano do apsurda
i ka-da hiperprodukcija „jede“ posebnosti u svim segmentima naših
života, ima li baš ovaj rukopis priliku za zapaženost? Na svu sreću, moje
srce mistično upravlja umom, zabranjujući mu tu kalkulaciju i
proračunatost. Ništa se pre vremena desiti ne može. Nagrađeni slobo-
dom volje, njenom neprikosnovenošću, ipak se krećemo sta-zama koje
su baš za nas određene, i na koje nas je, ponekad nežna, ponekad
surova, ne da bi kaznila i bol nanela, već naučila, neizmerne ljubavi
puna ruka uputila.
Svojim putem hodeći kroz različite krajolike, ravnice pi-tome, gore
nepristupačne, šume preteće, promenjivim vre-menskim prilikama, vreli
dani, kiše koje olujni vetrovi nose, snežne vejavice i smetove, dođoh do
trenutka koji me je čekao. Zato me baš sada, sa ovom pričom eto pred
vama. Ono što mi morate verovati na reč, jer su osporavanja već
ukalkuli-sana u rezultat, jeste to da je sve između ovih korica opisano
upravo onako kako se zapravo desilo. Da bi potkrepili činjenicu, na kraju
kada se sve sabere i oduzme, neće biti ni štete, ni koristi ni za koga. Jer
istina je sama sebi dovoljna. Nisam želeo privilegiju pozivanja na
određene izvore, lite-raturu, novinske članke, jer sam verodostojnost
izborio prili-kom da glavnog junaka ove knjige i istorijski okvir
dešavanja gledam iz neposredne blizine. Stoga je jedini, ali poput
tornada snažan motiv koji sam sve vreme nosio u svom srcu bio upravo
da stečeno saznanje i spoznaju, ma koliko to gordo ili prozaično
zvučalo, kroz ovo svedočenje podelim sa svima onima koji bi želeli da

Argus Books Online Magazine 69

zaista upoznaju najvećeg upotrebljavani su više zbog stilske sinonimske raznovrsnosti, nego kao
šahistu svih vremena, kao i vred-nosni sudovi. Izvinjavam se svima onima koji u poglavljima koja su
njegovu naj-brižljivije pred nama nisu pomenuti, a svojom ulogom i značajem u opisanim
čuvanu tajnu. Zato ovo nije događajima su to svakako zaslužili. Nadam se da će to biti opravdano
knjiga šahovske teorije i činjenicom da će knjiga koja je upravo u rukopisu, a koja će sadržajno i
prakse, već spis o čoveku tekstualno pratiti ovu, biti posvećena njima, vremenskom okviru
koji ju je tako nadahnuto i devedesetih i burnim vanšahovskim deša-vanjima. Ako u spisu ima nekih
brilijantno stvarao u svome faktografskih grešaka vezanih za šah kao igru, ili detalja u kontradikciji,
vremenu, za sva potonja to je samo zato što ih ni-sam želeo naknadno menjati, kako
vremena. Naravno da autentičnost onoga što sam direktno čuo kroz Bobijev glas, tako i onoga
uvažavam mogućnosti što sam ne-posredno čulima dodirnuo, te iskustveno zadržao u svome
drugačijeg viđenja, uglova umu, ne bi pri naknadnim sagledavanjima bila oskrnavljena. Jer tako je
posmatranja ili de-skripcija bilo. I onda neka tako bude. I neka tako ostane.
Fišerove ličnosti. Ali, ovo što
vas ovde čeka bio je Bobi
Fišer u svojim pedesetim,
dvadeset godina posle
Rejkjavika, i skoro dvadeset
godina pre odlaska na sever,
na kome sunce za najveće
zalazi.
Želeo bih da naglasim da
Fišerovi stavovi, mišljenja i
kva-lifikacije koje ovde
prenosim, a tiču se
pojedinaca, pojava i
dešavanja, jesu isključivi
izdanak njegove percepcije,
te plod tog i takvog
kompleksnog duha. Ona su
jasno odvojena od mojih
opservacija koje pokušavaju
da ih opišu i objasne, bez
namere da podrže ili
negiraju. Moram reći da je
poseban iza-zov za mene
bila deskripcija Fišerovog
silovitog antisemitizma.
Pisati o njegovoj ličnosti a
ne uhvatiti se u koštac sa
ovom deli-katnom i bolnom
temom značilo bi bekstvo od
istine. Tokom kasnijih
vremena, onih o kojima ja u
ovoj knjizi ne svedočim,
Bobijeva retorika, kojom je
ispoljavao ovaj mračni deo
svoga uma, postaće još jača
i agresivnija i prevazići će
pred vama naznačene opise.
Takođe, termini: šampion,
nepobeđeni prvak sveta,
itd., koji se odnose na
glavnog aktera ove priče,

Argus Books Online Magazine 70

Andrea Baskin TAMA I OSVETA

Lutkareva igra

Probudio se u podzemnom carstvu. Zaključio je da mu je dosadno.
Toliko dugo se nije igrao, a nosio je vatreni po-riv u krvi. Ponovo je sve
jednolično – tišina i mrak. Period rutinskih dešavanja trajao je dovoljno.
Upao je u kolo-tečinu. Dani su postali prazni kao glave njegove „dece“.
Pokušao je da promeni nešto, ali bezuspešno. Bila mu je potrebna nova
igra. Zanesenost igrama je došla do razmera kada se mogla nazvati
opsednutošću. Glavna strast mu je bila da manipuliše ljudima. Eh, kako
su naivna smrtna stvorenja. Zadovoljavala ga je brzina kojom je
savladao veštinu po kojoj je dobio najnoviji nadimak – Lutkar. Žeđ za
novim izazovima pojačavala se iz dana u dan. Ovaj put je moralo da
bude originalno. Najsurovije moguće. Vreme je da postavi rekord. Da
napakosti žrtvi. Pokvari joj život. Uništi nadu. Stvori nove igrače. Oseti
moć kontrole. To je uzbudljivo, adrenalin od kog postaješ zavisan.
Obukao je omiljeno karirano odelo i stavio šešir iden-tičnih šara. Crno-
belo. Um mu se svodio samo na dve kraj-nosti. Sive nijanse su bile van
postojanja i nisu se računale kao mogućnost. Nakezio se jezivoj prilici u
ogledalu. Sat je glasno otkucao ponoć.
Prišao je stolu sporim koracima. Pokreti su mu bili graciozniji od
ženskih, a opet, zračio je preteći. I pored toga što je živeo sam, uvek je
sve bilo zaklju-čano – opsesivna želja za kontrolom. Ključeve je nosio
oko vrata. Okrenuvši odgovarajući dva puta u ključaonici, iz poslednje
fioke pažljivo je izvukao staklenu šahovsku tablu. „Igra može da
počne!“, izjavio je nepostojećem protiv-niku. Pomerio je belog pešaka
dva polja napred.

***

Sporo, gotovo mehanički, kružila je palcem po glat-koj površini
medaljona. Radila bi to svaki put kada je bila uzrujana ili je duže
razmišljala. Jedna od nesvesnih navi-ka koju čovek pokupi u životu,
zajedno sa određenim uzrečicama. Glasni otkucaji sata odzvanjali su
kao eho u praz-nom stanu. Samoća i mir pre putovanja bili su deo
rituala. Još samo nekoliko minuta. Iscrpni trening za kondiciju i prijatna
kupka poka-zivali su rezultate. Umor ju je polako savladavao. Zvono
sata se oglasilo. Jedan... dva... tri... ujednačeno i mono-tono... šest...
sedam... osam... mehanizam je škljocao... devet... deset...
jedanaest... dvanaest... Ostavila je nakit i uzela prazan rokovnik. Na
koricama je napisala: „LONDON“ velikim, štampanim slovima.

***

Sve misli su joj se usmerile ka jednoj – ekspedicija. Oprema je stajala
pored vrata, spremna kao i uvek. Zabeležila je još neke podatke i
spakovala rokovnik. Po svemu sudeći, ovoga puta nema potrebe da uče-
stvuju u iskopavanju. Dobili su obaveštenje da su poslovi pri kraju,

Argus Books Online Magazine 71

međutim, postojala je pedesetak ljudi. Većinu je poznavala iz viđenja i pitala se čemu ovolika
potreba za ekipom stru- gužva. Tačno u dogovoreno vreme u prostoriju je ušao sredovečni čovek.
čnjaka koja bi na licu mesta U dva broja većem sakou, nije delo-vao kao neko koga bi ljudi shvatili
utvrdila vrednost i ozbiljno. Uglađeni brkovi i naočare na vrhu orlovskog nosa nisu odavali
autentičnost predmeta. utisak previsoke inteligencije. Pored njega je stajao nešto niži mladić,
Čovek bi zaključio da nema prodornih plavih očiju. Neprestano se premeštajući sa jedne noge na
razloga za brigu, ipak, znaci drugu, uporno je poku-šavao da sakrije očiglednu nervozu. – Dobar dan,
zabrinutosti su joj se tih dame i gospodo! – veselo im se obratio stariji. Mladić je prišao
dana često pojavljivali na projektoru, iščekujući signal pro-fesora. Devojka pored nje se meškoljila
licu. Došla je u iskušenje da na stolici i ona joj se osmehne. – Kao da smo na faksu – tiho joj dobaci,
razmisli o odluci koju je na šta ova klimne glavom uzvrativši osmeh. Činilo joj se da se i ostali
donela. Da se predomisli i osećaju kao studenti. Čuo se tihi žamor u prednjim redovima. Radoznalo
odus-tane od putovanja. su čekali da se nešto dogodi. Projektor je bio spreman i na zidu se
Informacije su bile pojavila foto-grafija dvorca.
nepotpune i – Ne znam da li ste ikada čuli za ovo mesto, ali za „vlasnike“
uznemiravajuće. Nije bila pretpostavljam da jeste. O njima ću da vam pričam podrobnije u toku
naviknuta na nemaran rad. demonstracije. Oni su sekun-darni faktor u priči, jer se vaš zadatak
Perfekcionizam joj nije odnosi na deo građevine koji se nalazi ispod dvorca, tačnije rečeno
dozvoljavao da dođe do katakombe. Projektor je škljocnuo, a slika na zidu je prikazala
takve aljkavosti kada su u stepenište koje je vodilo u mrak. – Usled vremenskih neprilika, ulaz je u
pitanju bili projekti koje je potpunosti zatrpan. Zbog toga su katakombe zaboravljene. Pre nekoliko
predvodila. Haos koji se meseci pojavili su se, međutim, dokumenti koji su mi probudili
deša-vao u poslednje vreme interesovanje. Naime, verovanja svedoče da se upravo ispod ovog
joj je smetao. Nerado se dvorca krije biblioteka Katarine i Maksimilijana van Santoferusa. Na
oslanjala na druge ljude ili pomen ovih imena, sva došaptavanja i meško-ljenja su najednom
upuštala u avanture u kojima prestala. – Znao sam da vam njihova imena ne mogu biti strana –
nije imala potpunu kontrolu nasmejao se. – Iako gotovo niko ne zna kako izgledaju, svi su čuli za njih
nad situacijom. Kako je i njihovu posvećenost saku-pljanju knjiga. Samim tim smo došli do
samo pristala na angažman razloga vašeg prisustva na ovom predavanju. Ono što je meni od
koji je započet tako važnosti jeste da njihova biblioteka sadrži veliki broj unikatnih knjiga.
nekonvencionalno? Navodno se tu nalaze i dela koja su smatrana zauvek izgubljenim. Za
Pre nedelju dana iznenada čovečanstvo bi otkriće makar jednog dokumenta bilo od neopisive
je pozvana na javno pre- važnosti. Nadam se da ste svesni da preuzimanje odgovornosti za ovakav
davanje profesora koji je poduhvat zahteva najbolje među vama.
pokrenuo akciju oko Aleksandra je obožavala teške zadatke. Živela je za njih. Potreba za
projekta. Padala je kiša. hranjenjem ega, pomešana sa takmičarskim duhom. Znala je da će da
Mrzela je kišu. Auto je pristane na poduhvat. Makar samo kako bi još jednom dokazala drugima
uspela da upali tek iz i sebi da može da ostvari sve što naumi. Šansa. Ultimativni izazov. Veliki
četvrtog pokušaja, tako da broj arheologa je odustao nakon predavanja, ali Aleksandra je prišla
je već u startu bila izner- profesoru i rekla da može da računa na nju. Oduševio se. Radosno joj je
virana. Pitala se o čemu će objasnio kako će sve slike, zajedno sa ostalim informacijama koje
biti predavanje. Pozivi te poseduje, da joj pošalje na kućnu adresu što je pre moguće.
vrste nisu bila česta pojava u
poslu arheologa. Obično se
to rešavalo oči u oči sa
vođom ekipe, ako su uopšte
pris-tajali da obavljaju
posao za drugu osobu.
Pitanje koje joj je prvo palo
na pamet bilo je: Zašto je na
predavanju želeo baš njen
tim? Preporuka? Slava? Oni,
međutim, nisu bili jedini. U
amfiteatru se okupilo

Argus Books Online Magazine 72

Nik De Monte Šapat suza

Ulične svetiljke su još neko vreme prkosile maglovitom
jesenjem jutru i izlazećem suncu, a onda zažmurile
i sakrile svoje žute staklene oči do sledeće večeri, kada
će opet pojuriti tamu, terajući je da se sakrije iza opustelih
krošnji starog drveća. Gradić u predgrađu Toronta, još
je spavao nevinim snom. Tu i tamo, poneki automobil već
je hitao prema centru, žureći da se što pre utopi u svakodnevnu
vrevu velegrada, kao da mu je dosadio mir i spokoj
provincije. Prvo su se probudile ptice, otresle rosu sa
krila i žučnom prepirkom najavile rađanje zubatog sunca,
a onda su se i domaće mačke tromo uputile ka svojim
gazdaricama, umorne od neprespavane noći pune jurnjave
po tamnim krovovima prizemnih kućica, poređanih sa
obe strane glavne ulice.
I upravo u jednoj od tih kuća, obojenoj jarko-žutom
bojom, sa stubovima i nadstrešnicom na ulaznim vratima
i popločanom stazom, koja se isticala na besprekorno
uređenom vrtu sa engleskom travom, stanovala je
dvadesetšestogodišnja devojka, po imenu Kejt. Svi su govorili
da je prava lepotica, mada ona sebe nije tako doživljavala.
Znala je da je privlačna sa tim bledim tenom koji joj
je davao aristokratski izgled, plavim očima i bujnom smeđom
kosom, ali više je želela da je prepoznaju po intelektu
kojim se nenametljivo isticala u društvu.
Diplomirala je na prestižnom koledžu, na odseku za
novinarstvo, i već dve godine radila u lokalnom časopisu
kao novinar. Talenat i ljubav prema žurnalistici nasledila
je od oca, jednog od osnivača tog lista, pa je bilo sasvim
normalno da krene očevim putem. Kada je napunila
dvadeset godina, ubedila je roditelje da je vreme da se
osamostali. Iako su bili neodlučni, ipak su popustili svojoj
jedinici. „To je normalno“, ubeđivala je majka oca, „mladi
danas brže sazrevaju, pametniji su a i lakše će proći kroz
život. Ustalom, Kejt je pametna i zna da vodi računa o sebi.“
Ocu nije bilo pravo da se njegova ljubimica odvoji od
njega, ali znao je da je žena u pravu. Prodali su porodično
imanje u Kenori, gradiću severozapadno od Toronta
na granici sa Minesotom, odakle su se i doselili, i ćerki kupili
malu kuću na svega deset minuta hoda od njih. Kejtinom
oduševljenju nije bilo kraja. Sa uživanjem ju je preuredila
po svom ukusu, što joj nije bilo teško obzirom na
solidna primanja. U tome joj je pomogla njena prijateljica
iz detinjstva, Meri, koja nije štedela komplimente i oduševljenje.
Bila je niža i nešto starija od Kejt, punijeg stasa
i prosečne lepote, plemenitog srca i tople duše. Svetlo
-smeđa kosa do ramena, koja se pri krajevima blago uvijala
u bezbrižne detinje lokne i blago zarumenjeni obrazi

Argus Books Online Magazine 73

dodatno su isticali svu mladu studentkinju medicine koja se rado prihvatila posla.
nevinost njene pojave. Ipak, Kejt je i dalje bila zabrinuta i svakog dana bi pre
„Blago tebi, sada imaš gde posla navraćala da obiđe majku, pre nego što bi devojka
da dovodiš muškarce“, često stigla. Naravno, dolazila je obavezno i u povratku s posla.
je Meri zadirkivala Nije ni bilo čudno da u srcu mlade devojke nije bilo mesta
Kejt, znajući pri tom da za ljubav. Rastrzana između brige i posla, ipak je nekako
njena prijateljica, sem uspevala da u društvu bude vedra i nasmejana. Samo
površnih flertova još nije je Meri znala kako se oseća njena prijateljica. Koristila
doživela pravu ljubav. je svaki trenutak da je oraspoloži a i Bob joj je pri tome
Doduše, muvao se oko nje svesrdno pomagao. Ipak, kada bi uveče došla umorna kući,
izvesni Bob, simpatičan osećala je potrebu da s nekim podeli trenutke samoće i
momak, koji je završavao opuštanja, radost života i ljubavi.
studije upravo kada je Kejt *
započinjala, ali Kejt Na spratu kuće preko puta, jedna zavesa se nečujno
kao da nije previše marila za spustila. Dva čoveka su posmatrala kako devojka izlazi iz
njega. Ipak, vremenom su kuće, seda u kola i nestaje niz ulicu. Prošlo je već mesec
postali dobri prijatelji i dana od kako su dežurali od jutra do mraka, prateći svaki
često izlazili zajedno. njen korak. Znali su napamet sve o njoj: kuda ide, s kim se
Samo mesec dana, pošto se druži, šta jede, kada ide na spavanje i tako redom. Stariji
Kejt odvojila od roditelja, je počeo da sprema opremu. Bili su tu kamera, oprema
otac je doživeo tešku za prisluškivanje, monitor i magnetoskop.
saobraćajnu nesreću. Dok se „Danas završavamo ovaj dečji posao. Ne znam zašto
vraćao kasnije nego obično li su angažovali nas, kad je to mogao da radi i neki početnik“,
sa posla, jedan vozač je gunđao je mrzovoljno. „Devojka je čista kao suza,
izgubivši kontrolu nad nikakav agent KGB-a ni špijun strane zemlje, kako se verovatno
vozilom direktno udario u neko nadao. Ali važno je da smo odradili još jedan
njegov automobil. posao i da se vraćamo na malo ozbiljnije zadatke“,
Povrede koje je zadobio bile mrmljao je ljutito.
su smrtonosne, izdahnuo Mlađi nije komentarisao, već se posvetio pakovanju
je na licu mesta. To su bili preostale opreme. Njemu je svaki zadatak bio isti. Nije
najteži trenuci u životu bilo na njemu da bira, niti da o tome odlučuje. Voleo je
mlade devojke. Odjednom je svoj posao i trudio se da ga obavlja što profesionalnije.
ostala bez njegove podrške, „Samo da završimo izveštaj, a onda nešto novo“, radovao
bez oslonca u životu. Uz to, se unapred. Uživao je prateći ljude, ulazeći u njihove
majka nikako nije mogla da intime, otkrivajući njihove navike i slabosti. Vrhunska
ga preboli. Povukla se u oprema im je to dozvoljavala, a uz to sve je rađeno legalno,
sebe, retko je izlazila a i po nalogu obaveštajne službe. Većina operacija je bila
vidno je smršala. Otišla je tajna i pažljivo isplanirana, što je celoj misiji davalo posebnu
pre vremena u penziju i draž i značaj.
posao učiteljice prepustila „Je l’ gotovo?“, upitao je stariji, još jednom pogledavši
nekom mlađem. Vremenom po sobi. Sve je bilo onako kako su zatekli pre mesec
je pala u postelju i Kejt se dana. U tome je i bila njihova superiornost, bili su profesionalci.
ozbiljno brinula za njeno Časove i časove su provodili u specijalnoj školi
zdravlje. Htela je da za obaveštajce, fotografski snimali svaki detalj i vežbali
se preseli kod nje, ali majka pamćenje. Sada je to već postalo rutina.
je to odlučno odbila. „Ti Podigli su teške torbe sa opremom i polako se uputili
moraš da živiš svoj život“, ka izlazu. Obučeni u široke radničke kombinezone ličili
ponavljala joj je. Upornost su na dva umorna vodoinstalatera pa ni pažljiv posmatrač
nije pomogla i jedino što je nije mogao otkriti bilo šta neobično u njihovoj pojavi.
Kejt mogla, bilo je da Kombi ih je čekao dve ulice dalje i oni neprimetno zamakoše
angažuje neku devojku koja za ugao i izgubiše se u daljini.
bi se starala o njoj. Po
preporuci su našli

Argus Books Online Magazine 74

Slavica Mršić

Visoki hrastoviPetrović

PROGLAS I PROMIŠLJANJA

Sredoje i ja smo bez glasa pošli za mladićem u tamnozelenom odelu.
Uspela sam da uočim da smo prošli istim onim hodnikom, koji je vodio
do sobe u kojoj sam provela nešto manje od sat vremena. Uočila sam da
duž hodnika ima više zelenih tapaciranih vrata, koja su krila veći broj
prostorija. Pred jednim takvim, poluotškrinutim vratima smo zastali,
Mitar se pomerio u stranu i rukom nas uputio u sadržaj prostorije. Prvo
što sam primetila u dugoj i uskoj sobi u koju nas je uveo bio je dugi,
drveni sto sa po četiri, drvene stolice sa svake strane. Zidovi su bili beli,
sa dugim prozorskim staklima, ukrašeni raznobrojnim vitražima. Dve
stolice su bile zauzete. Za stolom je sedela punija devojka crvene,
poluduge kose, u zelenoj majici kratkih rukava, preko koje su bili
tregeri od teksas-platna. Pored nje, na samom kraju stola, sedeo je
proćelavi momak duguljastog lica. I on je bio u zelenom, u zelenoj
majici kratkih rukava i bledim farmerkama. Mitar je povukao stolicu
koja je bila preko puta momka i pogledom mi pokazao da sednem, što
sam bez pitanja i učinila. Sredoju je pogledom pokazao na mesto kraj
mene, na šta je ovaj uz uzdah seo, prethodno izvukavši stolicu. Mitar je
uputio i jedan pogled u mom pravcu. Tada sam po prvi put osetila u
njegovom izrazu neku specifičnost o kojoj tada nije bilo vremena za
razmišljanje. Pogledala sam u pravcu momka i devojke koji su sedeli sa
druge strane stola i, uočivši da njihove poglede neću uspeti da usmerim
ka sebi, pogledala sam u Sredoja.
- Ćuti, ovde se ne sme pričati! - prošapnuo je jedva čujno, sebi u bradu.
Shvatila sam da on o ovoj situaciji zna više od mene i ćuteći sam
prihvatila njegovu sugestiju. Zidovi prostorije bili su bezlično beli, tako
da su i ljudi koji su se nalazili u njoj postajali belo bezlični. Delovalo je
kao da ta prostorija i nije namenjena za ono što je predstavljala. Znala
sam da ću Sredoju morati da postavim još par pitanja... Samo nisam
znala da li će tog dana biti vremena za tu vrstu konverzacije. Ručak je
protekao u tišini. Momak sličan Dušanu i Mitru, u tamnozelenom odelu,
donosio je hranu i u tišini iznosio posuđe.
Poslednji moj pogled pre rastanka bio je usmeren na Sredojev ručni
časovnik. Bilo je tačno 16 časova. Otprativši me do moje sobe, moj
pratilac Mitar rekao mi je da će po mene doći za sat vremena. Ta čudna
igra sa vremenom mogla je biti tema mojih promišljanja u osami, ali
tada sam se setila zelenog papira koji je bio u džepu mojih pantalona.
Setila sam se i Starčeve napomene da su to "originalne teze" nekog tamo
Dragutina, koje je nudio potencijalnim članovima. "Teze" koje je
trebalo da ja proširim, jer je osnovna zamerka eventualnih članova bila
njihova sažetost. Sada sam papir odvila i pogledala njegov sadržaj. Na
zelenoj pozadini, laserskim štampačem su bile odštampane, u boji
narandže, sledeće reči:

Argus Books Online Magazine 75

CILJEVI I IDEJE: "odabranoj'', poverio tajnu Dragutinovog postojanja. Sve je zaličilo na
- Slediti ideju Dragutina i u farsu i to sa priličnom dozom neukusa i kiča, ali u datoj situaciji sve što
tajnosti je postvarivati: sam mogla je da prihvatim svoju ulogu u priči i pokušam da sebi
Infiltracija predstavnika pojasnim i samu situaciju i aktere ove priče. Za to sam morala da
srpskog naroda u sve sačekam novih sat vremena u narandžastoj sobi... Tih dugih sat
relevantne svetske vremena, koje je moglo da ponovo u meni aktivira onaj uspavani splin.
organizacije Čak i neka razmišljanja o neumitnosti kraja, svim ovozemaljskim
- Sve za srpstvo i tugama... Ponovo se probudio bodlerovski pesnik u meni: "Sve propada
Dragutina: biti Srbin sve se menja, ponor se otvara, leka nema dok pseto drema, ko sada da
obavezuje spava... zelena je visoka trava, ko ne želi da se žali shvati da je u sali
- Samo Dragutin zna šta je zelenih, narandžastih zavesa..." - začulo se kucanje na vratima.
dobro i čemu teži srpski rod: "Dragutinov Visoki Hrast" - pomislila sam i oterala pesmu od sebe. Kad je
povratak izvornim idealima Mitar zakoračio u sobu, pogledao me je prodorno u oči i opet sam uočila
jednakosti u različitosti da su one u sebi krile neke svetlosti koje se pale samo u prisustvu
- Ko je Dragutin i koja je nekoga ko tu svetlost uočava. ''Kako je nekada lako oterati splin''-
Njegova istorijska uloga, pomislila sam, dok je izgovarao reči upućene meni:
znaju samo odabrani: lider i - Pođite za mnom.
oslobodilac srpskog naroda Mogla sam samo da ga poslušam i bezpogovorno krenem za njim. Ponovo
- Slušati Dragutinove reči do one sobe sa policama knjiga. Kad smo ušli, u njoj su se već nalazili
znači slušati volju srpskog starac, Dušan i Sredoje, koji je delio moju rezigniranost. Bar mi se tako
naroda: ON pretvara reči u učinilo kada sam ga pogledala. Njegove oči su bile mutne, dok su mu
dela usne odavale umor. Ništa nismo rekli jedno drugom, samo sam stala
- Dragutin je najtajnija tajna pored njega i pozicionirala se, usmerivši svu svoju pažnju ka starcu, koji
organizacije i kao takav je sedeo na onoj jedinoj stolici u prostoriji.
oglašava se u tajnosti kada - Nadam se da ste se odmorili i da ste spremni za posao! - izgovorio je u
je potrebno jednom dahu starac, obraćajući se Sredoju i meni.
- ''Dragutinovi Visoki Mi smo zbunjeno oćutali. Setila sam se opaske da pitanja smeju da se
Hrastovi'' su prenosioci postavljaju samo sa Starčevim odobrenjem i nesvesno sam podigla dva
njegovih poruka prsta. Starac se osmehnuo i rekao u mom pravcu:
- Samo odabrani su u stanju - Izvolite, pitajte!
da razumeju Dragutinove Nakašljala sam se i, odmerivši reči, tiho progovorila:
ideje - BUDITE TO VI" - Ja sam u nekim dilema, pa Vas molim da mi kažete nešto više o
Kada sam ovo pročitala, bilo Dragutinu i ''Dragutinovim Visokim Hrastovima''.
mi je donekle jasno zašto Starac me je odmerio i odvratio:
"viđeniji pripadnici srpskog - Mislim da sam ranije bio jasan: ko je Dragutin i kako je Organizacija
društva" nisu želeli da budu istorijski delovala – TAJNA je. Samo ću naglasiti da biste se iznenadili
deo Organizacije. “Teze” su kada biste saznali ko je On, ali to nećete nikad saznati... “Dragutinovi
bile pomalo smešne i veoma Visoki Hrastovi“ su članovi Njegove organizacije, grupa od dvadesetak
nejasne. Očigledno ih je kurira, da ih tako nazovem, koji nose Proglas i usmeni nalog. Oni su
sastavljao neko ko je svoju jedini znali kako Dragutin izgleda i ko je On. Ja ću, kad obnovim Pokret,
stvarnu nameru želeo da malo promeniti sve to, ali otom-potom. U stvari, ideja mi je da svi
prikrije do te mere, da je članovi, oni aktivni, upoznaju Dragutinovog nastavljača u jednom
sve što bi bio u stanju da momentu. Da, postoji i Dragutinov nastavljač, a to nisam ja! Jasno? - tu
saopšti, bilo pod okriljem te je zastao i učinilo mi se da je blago pocrveneo.
nametnute tajnovitosti. Čula sam Sredojev uzdah, nakon kojeg je Mitar pošao ka njemu. Starac
Nisam imala pojma kako bih ga je, jednim pokretom ruke, vratio na njegovo stražarsko mesto.
uopšte mogla da razradim - Dragutin, On je osnivač, sve što ću vam reći je samo ovo: da je rođen
ove “teze”. Nadala sam se 31.12.1900... Najvažnija godina u njegovom životu je 1933., te godine
da ću doznati više o osniva Organizaciju, piše Proglas koji je originalno bio razrada osnovnih
njihovom nastanku i Njegovih ideja, na osam strana.... To je izgubljeno, kao što sam ranije
sastavljaču u nekom novom rekao... Vi treba da razradite Njegove ideje koje sam ja upamti...
susretu sa starcem, koji bi Dakle, razumeli smo se? Naravno, pisaćete u prvom licu, u muškom
mi, , kao eventualno rodu, i ono što je veoma važno: ne zaboravite da pišete ''1933. godine'' -
pogledom je upitno podigao obrve.

Argus Books Online Magazine 76

Starac je ustao i iz fioke sto sa gomilom aparature koju mu je "stražar" uneo.
izvukao laptop. Pozvao me - Ti to treba da stvoriš neku tajnu smešu za spas srpstva? - pokušala
je rukom, na šta sam se sam da se našalim.
našla kraj njega. SredojeXjeXsamoXprošapnuo:
- Ovde ćete ispisivati sve - Nešto još gore...
potrebno, pod folderom - - Tišina! - povikao je Dušan i oboje smo pognuli glave i počeli da radimo
TAJNA, fajl - PROGLAS. na svojim zadacima. Tada mi se učinilo da je moj posao teži od
Imate pet dana za to! Je li Sredojevog, mada bih, kad bih ga pogledala i uočavala kapljice znoja na
sve jasno? - upitno me je njegovom čelu, pomišljala da i nije tako. Tih prvih radnih sati radila
pogledao, na šta sam samo sam na Proglasu i uspela da obradim samo prvu tezu. S obzirom na to da
nemo klimnula glavom. je trebalo da brojne nedorečenosti (u osam tačaka) pretočim u nešto
Pomislila sam da je Starac razumljivo, činilo mi se da čak i ja imam svoje limite, kao i to da je ovaj
Sredoju poverio teži posao na momente postajao besmislen. Sebe sam tešila da je svaki
zadatak, jer je rok za njegov početak težak i da ću sutra uspeti da obradim više tema, ali sutra je još
rad bio deset dana. Zbog bilo daleko... Završila sam prvu tezu. Sredoja nisam smela ništa da
toga sam osetila blago pitam, ali sam videla da samo ispisuje neke formule na papirima koje su
olakšanje. Starac je to uočio mu dali i da ima još vremena do eksperimenta za koje su mu hemijska
u mom izrazu i ponovo se, pomagala bila doneta. Ali, to je bio tek prvi dan. Učinilo mi se da već
dubokim glasom, obratio pada veče, kada je Dušan povikao:
oboma: - Dosta za danas, ustanite, idete na večeru.
- Ti, Sredoje, uskoro ćeš u Ustali smo i nemo zatražili od Dušana neki znak da smemo međusobno
ovoj prostoriji dobiti radni da komuniciramo, on je klimnuo glavom i rekao:
sto sa svim potrebnim - Ma, pričajte o svemu, osim o onome što radite za Starca, jer ni ja ne
materijalima i raditi svoj smem da čujem neke stvari.
posao. Molim te da Osmehnuo se i poveo nas kroz dugi hodnik. Usput je Sredoje započeo
gospođici... - pogledao je u neobaveznu konverzaciju:
mene obraćajući se Sredoju: - Kada mi je Starac sinoć predočio da će dovesti pisca da radi sa mnom,
- ... ne govoriš ništa o svom prvo nisam ni mogao da pretpostavim da se mi znamo... iz viđenja... i
poslu. Zato što je važniji od da će iskoristiti moju potrebu da vidim ženu, a na tome sam insistirao...
njenog! Da nemaš sat?
Starac je ustao i ubrzo sa Pogledala sam ga zbunjeno:
Mitrom izašao iz sobe. Mitar - Ne, nikad ga ne nosim...
se ubrzo vratio, noseći - Meni je moj uzeo jedan glavati posle ručka, valjda stari jedini
drvenu stolicu za mene, koju upravlja vremenom ovde.
je postavio preko puta one Ušli smo u trpezariju, ona devojka i mladić su sedeli na istom mestu.
visoke barokne. Za njim je Ovom prilikom su bili i identično obučeni: zelene košulje kratkih rukava
išao Dušan, noseći u rukama i zelene pantalone. Sa devojčine desne strane sedeo je još jedan
omanji drveni sto, koji je smeđokosi momak sa paž frizurom, dugog uskog nosa, sa fensi-bradicom,
postavio nedaleko od velikog punih usana. On nije bio u zelenom, već je na sebi imao sivu majicu i
stola, u desni ugao sobe. teget farmerke. Podigla sam pogled i kraj lustera videla beli papir na
Potom je ušao Mitar i uneo kom je crnim flomasterom pisalo: "OVDE SE ĆUTI!"
stolicu, pa za njim ponovo Setila sam se da me Sredoje na to uputio ranije tog dana. Ali tada
Dušan, noseći veliku crnu nisam uočila natpis.
torbu, iz koje je počeo da Ućutala sam i iskoristila tišinu da posmatram troje ljudi koji su nemo, sa
izvlači staklene posude, pogledima usmerenim prema stolu, sedeli preko puta mene. Osim
pijete, cevčice i flašice. promene odeće, mladić i devojka, koji su za vreme ručka sedeli na istim
Mitar je izašao, ostavljajući mestima, nisu pokazivali nikakvu promenu. Pridošlica sa fensi-bradom
nas sa Dušanom, koji je delovao je odsutno i, dok smo svi polako uzimali ponuđenu hranu,
stajao u pozi stražara. Seli njegovi tanjiri su ostali puni. Pomislila sam da nije gladan ili ne želi da
smo, svako na svoje mesto, jede. Kada je momak koji je donosio hranu doneo svakom od nas po
jedno preko puta drugog: ja veliki voćni kolač, mladić u sivoj majici se trgnuo i nervozno rukama
za sto preko puta barokne počeo da trpa komadiće kolača u usta. Tada sam prvi put uočila njegov
stolice, a Sredoje za uneti nervozni pogled kojim je prelazio preko prisutnih, ali i zidova
prostorije. Nisam smela ništa da kažem. Uostalom, tu su reči i bile

Argus Books Online Magazine 77

zabranjene. Kada je momak za promenu... Posle tuširanja, obukla sam spavaćicu i legla na jastuk
u tamnozelenom odelu svežeg mirisa limuna i brzo utonula u san. Moram da priznam da su snovi
odneo poslednje tanjire sa u naranžasto-žuto-zelenom vrlo prijatni. Setila sam se i svog dvoseda i
ostacima naših obroka, fotelja u sličnom dezenu. Shvatila sam to kao slučajnost kojoj ne treba
začuli su se koraci. pojašnjenje. Sanjala sam ogromnu, široku livadu na kojoj je umesto
Mitar se pojavio u prostoriji, cveća nicalo obilje narandži i limunova, koje nisam želela da uberem.
prišao mi i dotakao po Pred buđenje, na livadi u daljini sam ugledala neko visoko stablo pod
desnom ramenu. Rukom je kojim je stajao nedefinisani lik u tamnozelenom odelu. Probudila sam se
pokazao natpis pored lustera sa pogledom u tamni zid, ne znajući koliko je sati.
i rukom mi dao znak da
pođem za njim.
Ustala sam, ostavljajući
svoje društvo i pošla. Kada
smo izašli iz prostorije rekao
je tiho:
- Ideš na spavanje.
Nehajno je prešao na "ti".
Njegov šapat je dodirnuo
moje tanane osete. Samo na
trenutak...
Ponovo sam se našla u
narandžastoj sobi. Mitar je
par trenutaka gledao u mene
i prilazeći jednom zidu,
rekao mi:
- Ovde imaš peškire i sve što
ti treba.
Povukao je ekserčić koji ja
nisam ni videla i otvorio
plakar koji je bio očigledno
kamufliran. Videla sam na tri
daske poređane peškire
narandžaste boje, novo,
upakovano donje rublje u
istoj boji i neke zelene
majice i pantalone. Time mi
je pojašnjena boja odeće
onog momka i devojke, koji
su se, od vremena ručka
presvukli. Pomislila sam da
ćemo svi, danas prisutni u
trpezariji, sutra
najverovatnije biti identično
obučeni. To me je malo
uplašilo, ali sam ipak uzela
narandžasti peškir,
raspakovala donje rublje i
pripremila ga, kao i zelenu
košulju i pantalone, za
sutra. Svoju odeću sam
ostavila po strani. Slučajno
sam podigla jastuk i pod
njim našla žutu spavaćicu. I
ona je bila upakovana. Žuto

Argus Books Online Magazine 78

Biljana Grbin Pesma od hiljadu reči

Želim ti reći hiljadu reči odjednom, 79
to ne bi moglo stati u jednu pesmu,
možda u pismo?
Ili u moj podsetnik za dan.
Poslala bih misli da lete dok ne stignu do tvoje adrese,
kao laste što prate proleće,
io bi bila radost što predhodi letnjem danu,
poslala bih sve u jednom dahu.
Maštala o susretu koji bi nas spojio,
i uveselio svaki dan što sledi,
radovala se što ti mogu svakog dana reći tih hiljadu reči,
što ne mogu da stanu u ovu pesmu.

Moje zvezde

Svako ima svoje zvezde,
ja imam moje.
one su uvek blizu mene,
a čine se daleke na nebu.
Tu su da obasjaju put,
da čuvaju ideje,
da čuvaju dobar dan,
tu su za mene.
Mnoštvo njih,
u duginim bojama,
prepletene na nebu,
Igraju se.

Ime

Imena ima raznih,
sva su lepa,
ja imam za tebe samo jedno,
a to ime ti neću reći.
Čuvaću ga kao tajnu,
svako ima neku svoju,
a ja imam ime tvoje,
Koje neću izgovoriti sada.
Možda neću nikada,
čuvaću ga.

Argus Books Online Magazine

to će biti samo moje,
Nećeš ni znati da imaš najlepše ime na svetu.

Savršenstvo nesavršenog

Mostovi koji spajaju.
Svetlucavi mostovi koji spajaju
izgubljene ljude u vremenu.
Vreme koje prolazi
i koje treba ispuniti.
Ispuniti željama i snovima.
Snovima od šarenih perli
nanizanim u nepravilnom nizu.
Nizu koji može lako da se sruši.
I sagradi ponovo.

Bolji svet

Mi.
Mi smo ti koji stvaramo istoriju,
stvaramo novo doba.
Doba harmonije.
Doba muzike za tebe i mene,
doba dobrih ideja i melodija,
svetlucavih čarolija kroz večnost.
Novih planeta.
Novih izražavanja.
Novi veseli ljudi,
stvaraju novi svet,
bolji svet,
svet samo za tebe i mene!

Argus Books Online Magazine 80

Slobodanka Pisati, pisati i opet pisati
Grljušić
Odušak koji sebi dopuštam iznjedri pjesmu
Lakoća življenja postaje opipljiva.
Dodiruje me na bezbroj načina sve što me okružuje
bilježim osjećaj i
podastirem Vama vjerujući da prepoznati sebe u meni
znači dijeliti
radost se tako umnožava a bol umanjuje za pola

U njenom snu bjelina

U njenom snu jato ptica
zimom zaleđeno
zarobljeni pokret u bijelom
ledeni mir
u njezin san skliznuo proplanak
snježni
san bjelinom miruje
ona u njemu
dok je bjelinom
tišinom
dan ne probudi

Kroz moju sobu prolazi cesta

Nisu dovoljne stisnute trepavice
bijelo svjetlo prodire
posred noći
tu je tik do mene
odlučno da zadivi
i zavede
mene običnu
ono neobično
zašto li
opet drhtim
bjelina miriše
ja udišem
mrtvo cvijeće
težinom neživog
pritišće bisere
a oni bliješte
posred sobe vijuga
neobično bijela
cesta

Nebriga

Nikad ne pitaš kako sam
boli i ne boli
jednačim osjećaj opraštam

Argus Books Online Magazine 81

strah te veže i priteže
nemuštim te drži
pitanje bi zasjeklo i raspolovilo
tijelo – more
teškim omeđeno
pa bi se pokrenulo
od mene tebi
i reklo bi ti
kako sam

Kad prisile me na muk

Prozori zastrti
svilenom šutnjom
oku mi otet dan
sapet mi jezik i ruke
u kutku mirnom
skrila sam dušu
nek je ne nađe jalovo
što sputava strast
neka je imam
kad me opet prisile
na muk

Noć i dan

U lijevom oku joj sunce
bijeli dan
nije došla na vrijeme
nije
desno joj oko zasuzilo
noć crna
u zjeni

Kad me nema

Kad me nema
cvili u meni sjećanje
izdržavam
opstajem
na rubu stvarnog
samotnu me obeshrabruje
nema me za malo
prkosno korakom unazad
od opasnog se pomaknem

Argus Books Online Magazine 82

Vladimir Zloch Leto i vreme

Vreme, za sva pokolenja.
Toplo nam dolazi leto,
sakupi snage i nađi vremena,
za odmor i plivanje,
vreme za pesmu i igranje.
Za poljupce i milovanje,
za folklor i običaje.
Vreme vatrometa i izleta,
roštilja i kleveta.
Nađi vreme za vajanje,
za bajke i pisanje,
za priče i slikanje.
Za gnev i razumevanje,
za ljubav i opraštanje.
Nađite čas za sve to,
kad nam, eto, dolazi leto.

Morska pučina

Često sam šetao
kraj pučine mora,
slušao galebova glas,
dok su vetri slutili
na jugo i buru,
ja sam uz more i vetar,
ispijao poslednju čašu,
viskija u žuru.
Flaša je prazna,
nad morem tiho je
zalazilo sunce.
Svod je bio plav,
još tranzistor se čuje,
poslednji gost
kraj obale stoji,
i sprema se da otputuje.
Dolazi polako veče,
Ti nisi došla,
a samo Tebe sam čekao.
Misliti nisam prestao,
što nisi došla?
nisam shvatao.
Ostadoh sam,
u tihoj noći, sa morskim žalom,
tad sam plakao.

Argus Books Online Magazine 83

Nenad Lasica Kad umrem iznad
mene bice nebo

Kisa se slivala niz moj vrat,kao reka iz napukle stene...nisam osecao
nista...ni hladnocu ni vetar koji je rusio grad...a on je bio prazan ,
prepun utvara ..ulice su kao zmije bile svuda oko mene , kao da su htele
da se izgubim i da se vise nikada ne vratim njoj.. ,bez znakova bez
plana razbacane i strme..vodile su me negde gde mi se nije islo...citav
zivot mi se srusio kad mi je rekla istinu u lice...da me ne voli vise..da je
srela nekoga koji ce je pratiti na putu kroz snove..da taj neko zna vise
da pokaze od mene...rekla je,nemoj biti kao ostali samo idi i ne vracaj
se..znam da si drugaciji da sa tobom mogu normalno.. da se
rastanem...ljubav se rasplinula ,vise te ne dozivljavam kao nekog
bliskog,previse smo se udaljili od izvora...pored tebe pijem iz case pune
praznine..cutao sam i gutao njenu pricu a usna mi je igrala... oci su mi
postale kisne ali ona je bila slepa za moju bol....poslednjih dana ljubila
me je bez topline,bila je daleko u mislima sa nekim meni
nepoznatim...a onda sam ih video na istim ulicama istog grada..kako mi
dusu kidaju..gledao sam a njih dvoje su se prepustili stihiji..nije ih bilo
briga za ljude koji su stajali kao ja,sa strane i gubili se u njihovoj strasti
...ne mogu vise da te lazem...hvala ti za ono sto smo imali ali ja moram
dalje...gledao sam u nju a nisam video nista..pogled mi je nestajao iza
nje...kad umrem iznad mene bice nebo..sada ne trebam nikoga..hocu u
tisinu hocu daleko da pobegnem u juce u jedan dan koji me je delio od
ove nesrece...kad sam bio njen..da razmislim malo, da saberem misli da
pokusam da ispravim na bolje...gde sam to pogresio...juce sam bio ziv a
danas sam mrtav
ulica se blizila svom kraju..video sam krst na ulasku u groblje...nebo
iznad se mracilo..munje su se pruzale po njemu kao njene ruke nekad
po mom telu..spremala se oluja..tu sam mrtvima zelim da podelim
postelju..mrtvi ne mogu da te povrede...da ti kazu ono sto ne zelis da
cujes..tu na tom od Boga zaboravljenom mestu naci cu lek za moju dusu
..zato mrtve , duse napustaju ......da vise ni jedna pogresna ljubav u
njihovim srcima ne moze da ostavi trag..ne osecaju nista kao ni
ja...ljubav je velika varka a ja sam predugo ziveo slep nisam video ono
sto su mi drugi pricali..nisam zeleo da vidim...ponekad su oci
nepotrebne...ja sam je voleo iskreno..ali tesko je kad je iznad tebe
nebo..poput ovoga...kad je hladnoca u njenim venama...i kad dodje
vreme da shvatis da je samoca nesto sto moze da ti prija

Argus Books Online Magazine 84

Предраг Ласица УСПОКОЈАВАЊЕ
ЧОВЕЧАНСТВА

Nedelja, 01. Februar 2009 Vreme 00:16.

Највећи свјетски извозник нафте-Саудијска Арабија, тј њезино
министарство нафте, недавно је у ОПЕЦ-овом гласнику објавило
вијест да је највеће свијетско нафтоносно поље Агхwар у саудијској
пустињи почело избацивати милијун барела воде на дан. Резерве
природног гаса у великом налазишту у Каспијском мору су нестале.
Остале су огромне рупе у земљиној кори. Азербејџан поседује 140
хиљада барела нафте дневно која се од Супсе па даље превози
танкерима. Данас су нашли те танкере на сухом. Вода је нестала.

резерви природног гаса у бившем Совјетском Савезу Процјенама
натних компанија (Схелл,Теxацо,ЕНИ,БП,Петробрас на 300 година..
„Одједном нема“.
Агхwар је претходних година толико избушен да се од бушотина
(јалових и нафтоносних) не види више тло. Кад је количина
исцрпљеног флудиа почела падати, у бушотине се почела
утискивати водена пара . Сад кад више нема нафте, бушотине су
почеле избацивати накупљени кондензат. Почело је од Саудијске
АРАБИЈЕ. Урушила се.. Није важно да ли разумете. То више уопште
више није важно. Од вађења нафте и гаса настали су тактонски
поремећаји. Ја говорим да ти боже ненастањено станиш да ствараш
и размеђујеш не мудро, презрено већ непредвидиво. Очекивани
спасилац људи више Зеус (римски Јупитер),син Крона и Реје највиси
је бог,врховни господар богова и људи саље на Земљу кису,снијег и
вјетра ,сакупља облаке,баца муње и гласно грми у висинама.
Благослов и напредак, смрт и један од богова који има име.. Сам бог
остао је без имена јер име је то неизрециво. Једна од могућих
катастрофа се сматрала ерупције Етне да долази из резоервора лаве
дугог око 30 км и дубоког 4 км,из резервоара сместеног испод
планине.. О господе грешити је дар који нам дарујеш лишавајући нас
надолазећег. Науцници су били у праву за црне рупе али нису дошле
из свемира. Десило се непојмљиво. Земља се почела урушивати у
себе јер гас и нафта више нису подупирали земљину кору.. Узмите
картонску кутију са балоном у њој. На кутију ставите циглу и она се
не урусава у кутију. Извадите балон па покушајте поново? У тренутку
је нестало милијоне људи. 2017 године прије било које
прогнозиране уништавајуће силе. Нестају они који су се молили и
они који нису. Они који верују и они који не. Скашен, сит, убог и
учен, подучен, школован и нешколован. Звери,природа,кисеоник,
библија и крст. Нестаје и само пророчанство.

Човек је створио несвесно огроман резервоар дубине преко 1800
километара празног простора. Гомила масе је оптеретила земљину

Argus Books Online Magazine 85

кору, и земаљски капилар је пукао , повукао у гротло целе
континенте. „Планетарни мождани удар“. Капиларна пукотина
направила је дуж расада огроман ожиљак који су Насини астронаути
ужаснуто посматрали из своје металне капсуле коју ће збрисати
огроман ударни вал који ће уследети. Огромни плави покемон је
отворио вилицу а оно што се урушавало личило је на звериње зубе.
Расад се пунио незамисливом тежином ледене „дубинске и
површинске воде“ .И сјединио са ужареном масом земљина језгра.
Птица до до , једина птица која не лети , сада је полетела, У праску
галактичког бојлера коме су заказали вулкански вентили . Земља је
нестала. Разарајуће силе поништиле су звук који је 37 милиона
година удаљен од земље сведочећи о јачини. Умиру сатови и њини
малени зупчаници коју желе да се окрећу, умиру шуме, језера и
траве , распарчано је билон деце и отргнуто од у прах претворених
мајки. Наде и очекивања, стремљења и срдитост. Нестају они који
су у праву и они који нису, мудраци ,вилењаци и песници.
Миленијемо скупљања кемијских елемената помешано је једном
варјачом тисовине лишено опроста и хришћанских веровања, слично
екстремним понижењима од којих човек подивља као роман
Борислава Пекића „ беснило.“ Нико није привилегован, поштеђен у
тој суровости, неприпремљености родила се нова звезда из тог
голема бљеска успокојавања човечанства. Помјерено бјесно сунце
са дивљим праменовима ватре би одбачено у таму иза Драковог
лука. Крикови светла и лудила а нит крика нит лудила. Зенит, тачка
изнад небеске свере вертикално изнад посматрача више није имала
име. Хоризонт је постао опште бесмисло а небо тек ковитлац боја од
водоника и хелијума. Млечни пут дом сунчевог система се скупио у
детонацији. Галаксија ме носила као материју са које су отпадали
атоми који су се поништавали. Не знам који сам облик преузео ,
нисам имао име јер име није имало дефиницију.
17:59 година 2017.
Пробудио ме је земљотрес који је створила моја мајка полушавајући
да ме пробуди.. Позивао сам у помоћ несвесно вриштећи, сан ми је
био кома, која ме је распачавала и расчовековала.

Гурнуо сам је у страху и она је пала преко стаклена стола. Земаљски
глобус са стола се разбио о лаштени паркет. Комадићи глобуса су се
дробили о лак паркете и отишли испод врата у светлост која је
избивала испод њих као зенит-Чинило ми се да сам анђео који од
горе посматра рађање сунца чија светлост обгрли полутку. Зграбио
сам даљински и упалио телевизор, слошен, уверен, побеђен са
надом мањом од проживљеног . Лед лампица ме ужасну у бљеску и
сједини слику са високим напоном који је пошао у екран Спикерка је
нешто успаничено махала рукама, помислио сам да су вести за
глухе. Појачај, „појачај“ помислио сам. Вест прасну у мене као
вјетар који напољу отрга очеве панталоне. Објава да је највеће
свијетско нафтоносно поље Агхwар у саудијској пустињи почело
избацивати милијун барела воде...Управо јављају да је нестало тла
изнад.. Пребацујем канале
помахнито
Управо јављају да су танкери на сувом ЦНН.НБЦ-расад дјели лопту
која топи становништво, штета се процењује на.. Еуро спорт преноси
уживо окомит тенис где се тенисери котрљају ка публици која
вришти. Скаy/ Чини се да смо у лифту ..Земља се помјера..Мајка ме

Argus Books Online Magazine 86

гледа у том трену поздрављајући се самном немо, не желећи да зна,
немајући времена за било што...Свеопште посрнуће емоција. Рађао
сам се и умирао , тако непрестано.лишен боли, привилегија и наде,
жељан мог југа, рђавих трепни жељан рађања више но живљења и
молитве да оставимо планет на миру бар док се не спакујемо за пут.
Заклет у љубав према жени, у добро човека, и непроцењливост деце
са вером у човечанство које стрјеми ка непознаницама које може
уследити када непозната раса прими сигнал и пође к планету која
светли 400 пута више од месеца а зове се земља. Наш драгуљ који
морамо сачувати.И вјеровати..Да ћу једног дана постати писац чија
ће те дјела читати по стубиштима и незграпним терасама,или можда
поред неке рјеке која вам буди сећања која узгоне осмех на ваше
лице. Писац претворен у статуу или неки облик слова на бронзи нису
моја стремљења,јер живот треба прочитати ,тумачити га својим
оком непроцењљиво Суморне теме не множе мој карактер. Писати
дивно тек ме треба учинити оним што јесам.Истетовирајте нешто на
комадићу папира или пјеска и судите.Сунце после крајње
исцрпљености најзад стаде и осветли плавичасто небеско тело које
пркоси ројевима звезда, ватрене заставе опет завијорише али то
није земља већ наш нови свет који чека да га нађемо.Окружен
десетинама душа тај планет чека семе живота. Тишина је као
галактички чобан дотјерала озон. Кроз тај неразумљиви шаблон
стварања пружа нам се шанса да кроз десетлећа поново докажемо
безименим творитељима да човечанство не умире никад. Људски
род познаје патњу из које се изнова рађа. Бол нам је наслеђе а
вечност недокучива..

Argus Books Online Magazine 87

Argus Books Online Magazine 88

Argus Books Online Magazine 89

Argus Books Online Magazine 90

Argus Books Online Magazine 91

Argus Books Online Magazine 92

Argus Books Online Magazine 93

Argus Books Online Magazine 94

Argus Books Online Magazine 95

Argus Books Online Magazine 96

Argus Books Online Magazine 97

Argus Books Online Magazine 98

Argus Books Online Magazine 99

Argus Books Online Magazine 100