IZGUBLJENI ANĐEO, Tanja Zmaj

Od kada je došla na ovaj svet bila je buntovničkog duha i borac za zaštitu: slabijih,
obespravljenih, omalovažavanih, potlačenih... Bez razmišljanja je stupala u akciju
čak i po cenu sopstvenog života.

Zbog svoje naravi još kao dvanaestogodišnjakinja dobila je nadimak "nokauter".

Branila je mlađeg dečaka koga je maltretirao njen vršnjak - nokautirala ga je.

Kako ga je zaslužila?

Bilo je to vreme Titovih pionira. Išla je u četvrti razred osnovne škole, kada je u
istu školu kao prvak krenuo i brat njene najbolje drugarice. Iz nekog razloga
odmah na početku na malog prvaka nakačila se ekipica lokalnih „faca“ i počela
da ga maltretira. Drugarica joj je ispričala kakve probleme ima, zamolivši je da
joj pomogne. Naravno, pristala je.

Od tog dana njih dve su uskakale u „bitku i odbranu“ svaki put kada bi mali prvak
bio napadnut.

Jednog dana stajali su tako u redu u školskom dvorištu: red do reda, podeljeni po
odeljenjima iz kojih su bili. Red u kome su stajali učenici iz ekipice lokalnih
„faca“ tog dana bio je pored njenog, a dečak vođa ekipe stajao je na metar iza
njenih leđa. Uporno joj je dobacivao i prozivao je, pokušavao da je ismeje i
dovikivao:

„Brižna mamice, brižna mamice...“

Strpljivo je stajala u redu, čekajući da zvoni kako bi ušli u školu, ali on nije
prestajao. Okrenula se i rekla mu:

„Prestani da me prozivaš.“

Ali on je nastavljao, još više.

Brojala je u sebi: 10, 9, 8, 7... 0 i BUM!

Iz okreta ga je zviznula pesnicom, i pogodila ravno u nos. Nos je pukao, krv je
šikljala na sve strane. Vođa ekipice se uhvatio za nos koji je krvario, ekipica
njegovih ljudi oko njega, u tom trenutku zvonilo je i morali su da uđu na časove.

Malo nakon toga u njeno odeljenje ušao je predstavnik škole i rekao joj kako mora
da ode kod učiteljice njenog protivnika na razgovor u njegovo odeljenje.

Šta će, nije joj bilo svejedno, ali šta se mora – mora se.

Kako je ušla u odeljenje, pred svim đacima njih oko 30, dočekale su je reči njihove
učiteljice:

51

„Sve sve, ali da devojčica dečaku razbije nos, pa gde to ima? – ljutito je
progovorila učiteljica. „Zašto si to uradila?“ upitala ju je.
„Zbog toga jer su on i njegova „ekipa“ maltretirali prvaka. Branila sam ga“ Reče
Viktorija.
Kada je to čula, učiteljica reče:
„Ako je tako, slobodno ga i sledeći put udari.“
Tako je prvi put izvojevala svojevrsnu pobedu dobrog nad lošim, što je za nju u
tom uzrastu bila enormno velika pobeda, i znak da pravda postoji.
A deca iz njene škole od tog trenutka prozvala su je „nokauter.“
Prošlo je mnogo godina od tada.
Jedne večeri, vraćala se iz grada kasno uveče. Ušla je u svoju ulicu koja je bila
loše osvetljenja, tačnije više mračna nego što je imala svetla, kada je videla kako
joj se iz suprotnog pravca približava silueta muškarca. Nije joj bilo baš svejedno
u tom trenutku, naročito kada joj se počeo približavati, ali „šta je tu je“, pomislila
je.
Muškarac je prešao na njenu stranu ulice, prišao joj i rekao:
„Izvinte, da li imate upaljač da zapalim cigaru?“
U to vreme kao pušila je, onako klinački više pućkala.
„Imam“ odgovorila je. Izvadila je upaljač i zapalila mu cigaru. U trenu svetlost
upaljača obasjala je njihova lica. Lice naspram nje delovalo joj je poznato, ali ništa
ne reče. On se uljudno zahvalio i nastavio dalje.

Nakon desetak koraka zaustavio se, okrenuo i rekao:
„Izvini, jel mogu nešto da te pitam?“
„Možeš“ odogovrila je.
„Da ti nisi nokauter?“
„Jesam“ odgovorila je.
Oboje su na te reči prasnuli u smeh. Ispostavilo se da je to bio dečak vođa ekipice
kome je tog dana u osnovnoj školi razbila nos. Nije bio ljut, sada u tim godinama
razumeo je sve. Samo je rekao:
„Znaš, tog dana bila si u pravu.“

52

Rastali su se u prijateljskim odnosima, a on se kasnije oženio sa njenom
komšinkom sa kojom se zabavljao, koju je te večeri kada su se sreli pratio iz grada
kući.
Viktorija je bila ponosna osoba, držala je do sebe. Poštenje i čast bili su joj iznad
svega. U neke stvari nisi smeo da diraš. Bile su to deca, porodica, i posao kojim
se bavila. Znala bi reći:
„Sve mi diraj, ali porodicu i u posao ne diraj. Tada ne odgovaram za svoje
postupke“.

Hodala je ponosno uzdignute glave. Govorili su da nosom para oblake. Zbog
načina na koji hodala dali su joj još jedan nadimak - „kočnica“. Za njega je doznala
godinama kasnije.

Detinjstvo je imala lepo, bila su to neka mirna, lepa, sretna vremena, iako kao
mlada nije bila naročito društvena. Bila je ćutolog. Svim silama trudila se da se
uklopi u okolinu, ali bezuspešno. Jednostavno, bila je drugačija.
Često nije znala kako treba da se ponaša u većem društvu, niti šta treba da kaže ili
uradi. Pokušavala je da nađe rešenje za problem koji je za nju tada bio ogroman.
Krišom je posmatrala kako se ponaša njen stariji brat koji je bio njena sušta
suprotnost: društven, omiljen među vršnjacima, uvek okružen gomilom prijatelja,
pa ga je kopirala. Taj model je zadržala tokom života, i primenjivala ga kada bi
se našla u nekoj nepoznatoj i nepredviđenoj situaciji.
Vremenom to je napravilo veliki problem: sve više je postajala „neko drugi“, a
sve manje je znala ko je u stvari ona.
To se odrazilo kasnije i u njenim vezama. Bila je savršena osoba za svakog
muškarca sa kojim je imala vezu, tačnije savršena verzija žene koju bi neki
muškarac želeo da ima. Otkrila bi kakav je ideal žene koju je imao taj „njen“
muškarac, i postajala bi idealna žena. Za svakog muškarca bila je njegova verzija
„idealne žene“. Svi su je voleli, ali ona nije volela nikog. Možda je samo imala
potrebu onu skrivenu negde u dubini duše da bude voljena i prihvaćena, ali nijedna
od tih verzija „savršene žene“ nije bila ona. Dugo nije bila svesna šta radi.

53

Bila je poput Džulije Roberts iz filma "Odbegla mlada.

Osvojiti muškarca bila je dečija igra za nju, ili postati nečija želja ili san.
Razmišljala je kao muškarac, iako je bila u telu žene. Ljudska psiha bila je polje
kojim je vladala, proučavala je.
Nakon nekog vremena kada bi joj dosadile sve ove „igre“ i „pretvaranja“ u
„gospođice idealne“, povlačila bi se u svoju „mirnu luku“, maleni svet "iza
zatvorenog pogleda".
To je bio njen čarobni svet u kome se osećala zaštićeno bila "svoja na svome". U
njemu je mogla biti to što jeste: princeza u potrazi za svojim princom. Jeste da je
ta princeza večito ljubila žabe nadajući se da će se jednog dana neka od njih zaista
pretvoriti u princa, ali avaj, bezuspešno...
U magičnom svetu u kome su u srednjovekovnim zamkovima obitavli vitezovi i
dvorske dame, vile i vilenjaci, dobri i zli čarobnjaci, zmajevi, veštice i druga
mitska bića, od pradavnina vodila se iskonska borba za spas sveta - borba između
dobra i zla.
Pre nego što bi zakoračila u svoj svet u drugu dimenziju, baš kao supermen u
ženskom obliku, skinula bi odeću obične žene koju bi zamenila vojnom
uniformom viteza – dame. Stupala bi u akciju. U ruci je držalaa isukan mač, na
glavi vojnu kacigu, na telu oklop. Odnekud bi izrasla krila, i poletela bi u boj
negde tamo u astralnoj dimenziji gde je bila granici između dva sveta, bojnom
polju Armagedon. Bitka je svakim danom sve više uzimala jeka. Njen zadatak je
bio da spasi svet koji je pretio da sam sebe uništi, od totalnog uništenja.

54

U suštini nije volela puno da priča. Bila je uronjena u more sopstvenih misli i
životnih filozofija. Retki su bili oni koje bi pustila u svoj maleni svet, sa kojim bi
poželela verbalnu komunikaciju. Uglavnom je držala ljude na distanci.

Od svoje dvadesete počela je da oseća i ono drugo ne tako lepo lice života. Oduvek
ju je pratio osećaj praznine, nedovršenosti, usamljenost. Biti sam okružen morem
ljudi. Pokušavala je da shvati zbog čega je to tako, šta joj to toliko prokleto fali?
Zbog čega se osećala praznom, nedovršenom. Tragala je za nečim što bi joj
popunilo tu bolnu prazninu koja je razdirala u predelu grudnog koša.

Da li je to bilo, srce? Ni to nije znala.

Neki su govorili da tu stanuje duša.

„Hmmm... neproverena činjenica“ mislila je. „Kao da je neko još video dušu, pa
da može sa sigurnošću to da tvrdi!“

Nije bila ateista, mada ne bi mogla reći ni da je nešto posebno verovala u Boga.
Barem ne kako ga je religija prikazivala. Verovala je, ali na neki svoj način.

Volela je da razmišlja svojom glavom, sama istražuje i pronalazi odgovore na
pitanja koja su je mučila. Bio je to naporan iscrpljujući naučno - istraživački rad.
Znala bi da pretera sa učenjima i traganjima, konstantno željna nepresušnog
znanja. Imala je široki spektar interesovanja, isuviše veliki. Toliko mnogo je čitala
i učila, da je nekada imala osećaj kako reči zuje oko njene glave, kao roj pčela od
kojih nije uspevala da se odbrani. Iznervirana, viknula bi:

„Bežite! Hoću svoj mir!“
Potom bi se osamila na neko vreme. U tim trenucima imala je potrebu samo da
ćuti, da je niko ništa ne pita. Trebala je totalni reset da obnovi snagu, kako bi
mogla nastaviti dalje. Bila je svojevrsni Don Kihot u bečitoj borbi protiv
vetrenjača.

Onda, negde u svojim dvadesetim otkrila je muškarce i svoju prvu ljubav.

„Hmmm“... razmišljala je „ovo ispunjava onaj osećaj praznine, nedovršenosti,
usamljenosti. Možda je to ono za čim sam tragala. Možda sam konačno pronašla
sebe.“

I bila je sretna.
Bar se tako u početku činilo.
Nažalost, ta sreća nije dugo trajala. Bio je to pogrešan način pokušaja da postane
celovita osoba. Ne može se postati celovit sa nekim drugim, ako pre toga nisi
izgradio sebe.

55

Sreća počinje sa tobom. Ne s tvojim vezama, ne s tvojim poslom, ne s tvojim
novcem. Po sreću ne možeš otputovati, ne možeš je kupiti, zaraditi ili nositi. Sreća
je duhovno iskustvo kada svaki trenutak živiš s ljubavlju, milošću i zahvalnošću.
Sreća je izbor, ne rezultat. Ona ti neće doći izvana, sreća može doći samo iz tebe.
Tada nije znala da to ovako funkcioniše.
Prvo bi se osećala voljenom i željenom. Ili barem samo željenom. Nakon toga
sledilo bi ogromno razočarenje i neispunjena očekivanja. Šta znaju muškarci da
razmišljaju u tim godinama, osim da se prepuste svojim nagonima? Da li samo u
tim godinama, ili u svim godinama uopšte, pitala se.
Odgovor na ovo pitanje dobila je vrlo rano. Teške stvari koje je tada doživela na
sopstvenoj koži zauvek su ostavile trag. Na srcu se urezao ožiljak od koga se nikad
nije oporavila.
Posle toga nikada više nije bila ista.

56

ŽIVOTNO ISKUSTVO KOJE JU JE ZAUVEK PROMENILO

POKUŠAJ SAMOUBISTVA

Kao dlanom o dlan brzo su prošle bezbrižne godina detinjstva. Mala devojčica je
porasla, I postala prelepa mlada devojka. U dvadesetim je godinama. San mnogih
muškaraca koji su zaljubljeni u nju. Nude joj sve što želi samo da imaju čast da
budu viđeni u njenom društvu, da se zajedno provozaju gradom ili budu u
restoranu, diskoteci, ili nekom fensi mestu. Jedni bi da je žene, drugi da im bude
devojka.
Ali malena plava devojčica koja je i dalje bila u njoj, živela je za svoje a ne tuđe
ideale. Odrastala u duhu romantičnih bajki, odbijala je sve to, nastavljajući da traži
svoga "princa". Nije pristajala na manje. Odbijala je sve te "materijaliste", tražeći
nešto "više", nešto "dublje". Pokušavala je da pronađe smisao u ovom čudnom i
haotičnom svetu.
Njena potraga i "ideali" često su je skupo koštali tokom života.
Njena potragu za "ljubavlju" zamalo je nije koštala života.
Misli joj se vratiše unazad, na period života koji je prošla kao
dvadesetogidšnjakinja. Senka tuge nadvila se nad njeno lepo lice.
Sada je bila u četrdesetim, ali ta bol koju je iz tog vremena nosila u sebi i dalje
nije prestajala. Dubok ožiljak za koji se nadala da će vremenom zaceliti, nikada
zaceleo nije.
Bolest u zvaničnoj medicine poznata pod nazivom “Slomljeno srce.”
Naše srce može da trpi oštećenja, ili čak da otkaže, posle nekog stresnog i tužnog
događaja. Emotivni šok posle gubitka voljene osobe može da bude koban i to nije
retkost, naročito kod žena. Ne kažu bez razloga da je "Ljubav ono što će nas
nadživeti, i da ljudi koji su voljeni i koji vole, žive duže."
Na žalost, njena prva ljubav i mladalačka priča nije bila od onih sretnih koje
produžavaju život. Naprotiv.

57

U mislima se pojavila scena iz prošlosti: nalazila se u svojoj sobi u roditeljskoj
kući. Tužna, uplakana, pogleda izgubljenog u prazninu, sedela je na fotelji. U
glavi joj je vladala konfuzija. Njene misli nisu bile njene. Samo taj bol koji je
osećala u grudima bio je neizmeran.

Ustala je da pođe prema kupatilu, došla do kade, i zatvorila odvodnu cev. Zatim
je otvorila slavinu, I pustila vodu sa namerom da je napuni. Svo vreme pogled joj
je prazan, izgubljen, i bez sjaja. Ulazi u kadu, ne skida odeću, potpuno nesvesna
onoga što radi, leže. U ruci drži žilet, u glavi totalno pomračenje uma.

58

Suženog stanja svesti, nalazi se u mračnom tunelu. Oko nje sve je tako prokleto
crno. Ispred nje samo jedan cilj, čuje glas koji joj kaže:
"Ubij se".
Suze joj teku niz obraze, ali ona ih ne oseća. Paralisana je.
Glas neumoljivo nastavlja dalje:
“Nemaš razloga da živiš. On te ne voli. Ti ne vrediš. Ovaj život nema smisla.
Ubij se, završi sa njim. Hajde, lako je. Bićeš oslobođena sve patnje. Ništa te više
neće bolete.
Ubij se.”
Kroz misli joj se kaon a filmskom platnu odmotavaju slike poslednjih događaja.
Nalazi se u autu sa svojim dečkom koji je nervozan, u jeku su rasprave, čuje ga
kako ljutito kaže:
“Zbog čega si me zvala?”
“Moramo da razgovaramo” kroz suze govori Viktorija.

59

“Pa počni već jednom, šta čekaš?!” oštrim tonom reče Jovan, hladno i bez trunke
osećanja.
"Zar je ovo muškarac koga sam volela?" pomislila je. Nije imala želju da priča, a
morala je. Posle kratke pauze, s teškom mukom, izgovorila je:
“Trudna sam.”
Lice joj je bilo ophrvano bolom.
“Šta me briga! Misliš da je dete moje? Hoćeš da me uhvatiš na bebu? Ti si pre-
kinula si samnom, sećaš se? Ko zna čije je!”
Ove reči su joj se kao oštrica noža zabole u srce, kao eho odzvanjale u njenom
umu, I zauvek urezale u pamćenje.
“Ali ti si mi bio prvi i jedini. Kako možeš tako nešto da pomisliš, a kamo li da
kažeš?!” povikala je očajna Viktorija.
Nije verovala šta joj se dešava, niti šta čuje da njen doskorašnji dečko priča.
Osećaj ogromne odbojnost prema muškarcu koga je toliko volela preplavio ju je.
Bio je njena prva ljubav, sve prvo, a sada vidi da je njen najveći promašaj.
Nakon ovih reči nešto kao da se pokidalo u njoj. Nastupio je prekid filma u glavi,
emocije su se zaledile. On je pričao I dalje, ali više nije uspevao rečima da dopire
do nje. Tu je prestala njihova svaka dalja komunikacija. Osećala je kao da više
nije bila u sebi, već negde daleko od tog mesta. Samoj sebi postala je strana i
nepoznata. Nije sebe prepoznavala. Samo je imala želju da što pre izađe iz auta i
pobegne negde daleko, što dalje od tog mesta zločina i da ga više nikada u životu
ne vidi i ne čuje. Daleko od mesta zločina, gde je te noći ubijena jedna ljubav. A
nedugo potom i jedan život. Brzinom svetlosti otvorila je vrata u nameri da
pobegne. Zaslepljena suzama nije videla ništa oko sebe. Za malo je uspela da iz-
begne udarac kola koja su u tom trenutku nailazila iz suprotne trake. U glavi su I
dalje kao eho odzvanjale njegove zadnje reči:
“Dete nije moje. Dete nije moje. Dete nije moje... ko zna čije je... ko zna čije je”...

60

Tog dana u tom autu on je izvršio dvostruki zločin, ubio je dva života: jedan tek
nastao, život njihovog nerođenog deteta, I drugi – njen, tačnije njenu dušu.
Da li postoji veći greh?
Hladna voda koju je osetila na sebi trgnula ju je, vrativši je u sadašnji trenutak.
Osvestila se shvativši da se nalazi u kadi u kupatilu. U ruci joj je bio žilet, a u
očima strah, očaj, beznađe. U glavi pomračenje uma. Nevidljiva sila terala ju je
da dovrši ono što je započela. Piskav glas je nastavio uporno da ponavlja:
“Zaseci vene, nemaš više razloga da živiš, skrati muke. On te ne voli, ni tebe ni
dete. Nikada te nije ni voleo!”

Podigla je žilet zasecajući venu, prvi rez. Gleda u kapi krvi koje polako u koncen-
tričnim krugovima boje vodu u crveno. Podiže žilet ponovo kako bi još jednom
zasekla venu i dovršila započeti posao.
Tog trenutka, posle jako puno vremena ponovo začu glas koji se ne čuje koji joj
kaže:
“Prestani! Nije ti vreme!”
Prestravljeno odbacuje žilet, dolazeći sebi. Pita se:
“Šta ja ovo radim?”
Gleda u ruku koja krvari, zatim u vodu pa oko sebe, kao da tek sada vidi gde se
nalazi. Panično izlazi iz kade dok krv lije na sve strane. Obmotava ruku peškirom
da zaustavi krvarenje, drugom uzima telefon i zadnjim atomom snage zove Jovana
I kaže:
“Jovane, Viktorija je. Isekla sam vene. Dođi… vodi me u bolnicu...”

61

Nakon toga mrak joj pada na oči, gubila svest. Ruši se.
Jovan dolazi, zatiče je onesvešćenu, podiže u naručje i odvozi u bolnicu. U bolnici
je vraćaju u život, ušivaju joj ruku. Uzimaju im izjave sa namerom da obaveste
policiju. Bolničkom osoblju kažu da se slučajno povredila. Nije im jasno kako, ali
progutali su tu laž. Prošlo je bez poziva i uplitanja policije.
Jovan ju je iz bolnice dovezao nazad kući i odneo u krevet da legne.

62

"I šta sad? Misliš da će ovaj čin nešto promeniti? Šta si mislila da ćeš postići sa
tim? Da se sažalim na tebe? Ucenjuješ me? Šta hoćeš sada da uradim?" razdraženo
je pričao Jovan.
"Neću ništa. Hoću samo da odeš" prošaputala je iscrpljenim glasom. Više nije
imala snage. Želela je da on samo ode, da ostane sama.
Ubrzo je otišao ostavljajući je na krevetu, ruku umotanih u zavoje. Osluškivala je
kako bi čula zvuk ulaznih vrata dok se zatvaraju. Nije htela da vidi njenu slabost.
Na zvuk zatvaranja vrata zarila je glavu u jastuk. Iz grudi joj se oteo krik ranjene
životinje koji je pokušala prigušiti jastukom, dok se niz lice slivalo more suza.

Više od svega na svetu želela je da rodi dete koje je nastalo u njoj, ali nije imala
podršku za to. Suviše mlada nije mogla da ga izdržava, nije radila. Bila je
prinuđena da abortira. Nije imala izbor.

Mladu osobu njenih godina blokira strah, ne razmišlja racionalno. Čini joj se da
nepostoji izbor, iako realno izbor uvek postoji.

63

Nije bila dovoljno jaka za drugačiji korak, nije se usuđivala da izađe iz zone kom-
fora kako bi pošla nepoznatim putem. Strah ju je paralisao. Nije bila spremna da
prihvati posledice i odgovornost koju bi sa ovom odlukom morala da nosi ceo
život. Nije imala snage ni hrabrosti za to. Prepustila se, I otišla linijom manjeg
otpora. To što je tada uradila, nikada sebi nije mogla da oprosti.
Taj greh, a abortus je za njeno poimanje predstavljao ubistvo, žigosao je njenu
dušu za čitav život. Uticao je na promenu njene ličnosti i sveopšteg načina
razmišljanja. Posle ovog više nikada nije biti ista. Tog dana tu na tom mestu, nešto
je u njoj zauvek umrlo.
Gogodine su prošle od ovog traumatičnog događaja.
Jedne noći usnila je "živi" san: duša njenog nerođenog deteta koja ju je tada
odabrala da joj bude mama, bila je dečak. Kada bespravno izgube život duše
nerođenih beba rastu u paralelnoj dimenziji čekajući svoje pravo na ponovno
rođenje. Sada je duša njenog dečaka u drugoj dimenziji napunila 24 godine, ime
joj je bilo Nemanja i zaslužila je da se uskoro ponovo rodi.

UTICAJ CRNE MAGIJE NA NJEN ŽIVOT

KRUG TRAUMATIČNIH ISKUSTAVA SE NASTAVLJA

Iako je u tom trenutku njena jedina želja bila da donese na svet maleni život koji
je nastao u njoj I koji je od starta neizmerno zavolela, nije imala podršku I bila je
prinuđena da abortira.
Posle tog čina dugo nije mogla da se oporavi. Sa svakim novim danom koji je
prolazio, sve više je tonula umirući iznutra. Sasvim je izgubila volju za život.
Roditelji su videli da se sa njom nešto čudno dešava. Uplašili su se da će je izgub-
iti. Nije imala apetit. Prestala je da jede, naglo omršala. Odeća je visila na njoj.
U glavi joj je bila samo slika nerođenog deteta, sccena kako se nalazi na opera-
cionom stolu, krv na sve strane, ruke hirurga koji odrađuje svoj posao za koji je
plaćen, bez bilo kakvih emocija. Stravičan prizor I pitanje koje se iznova, I iznova
ponavljalo u glavi, paralisalo je:
“Kakva sam ja majka? Ubila sam svoje dete. Koja bi majka ubila svoje dete?”

64

Roditelji su pokušavali da joj pomognu onako kako su znali, ali svaki njihov
pokušaj ostajao je bezuspešan.

Jednog dana dok je ležeći u krevetu listala časopis “Treće oko” među mnoštvom
lica ugledala je lice čoveka sa brkovima u kome je iz njoj nepoznatog razloga
videla spas. On je bio uspešan u otklanjanju crne magije. Pokazala je na njegovu
sliku uperivši prst, rekavši roditeljima:

"Vodite me kod njega. Ovaj čovek mi može pomoći."

Sledećeg jutra rano u zoru odmah su krenuli put Beograda. U pet ujutru stigli su
ispred njegove ordinacije, gde ih je sačekalo more ljudi poput njih. Svako je bio
sa svojom mukom I problemom zbog kojeg je došao kod Zorana po slamku spasa.

Dok je čekala da dođe na red slušala je razne neverovatne priče na koji način je i
kome sve od prisutnih pomogao, spašavao je mnoge živote I čitave porodice.

Do tada nije verovala u postojanje crne magije niti da neko može biti toliko zao
da drugoj osobi poželi da uradi bilo šta loše. Nije bila takva i to nije mogla videti
u drugoj osobi.

Posle nekoliko sati čekanja, došao je red na nju. Obuzeo ju je strah. U trenutku
poželela je da pobegne glavom bez obzira sa tog mesta. Nekako je uspela da se
iskontroliše, skupila svu snagu koju je imala, i ušla. U ordinaciji je sačekalo dobro
poznato lice iz “Trećeg oka.” Zoran. Koščati, visoki, mršavi muškarac prosede
kose sa brčićima. Smešio joj se, razbijajući tremu koja je lomila.

Neko vreme samo ju je posmatrao, zatim je upitao:

"Reci, zbog čega si došla kod mene?"

"Ne znam" tužno sležući ramenima pogleda uperenog u pod ispred sebe, prošapu-
tala je Viktorija.

"Videla sam vašu sliku u novinama. Ne osećam se dobro, znam samo da sam izgu-
bila volju da živim. Pre nekoliko meseci ostala sam u drugom stanju sa dečkom
koji mi je bio prva ljubav i prvo sve. Kada je to čuo rekao je kako dete nije nje-
govo" na te reči počela je da plače. Više nije uspevala da se iskontroliše. Trebalo
joj je malo vremena da se smiri kako bi mogla da nastavi dalje. Nakon kraće pauze
nastavila je:

"Znate, ništa mi nije jasno... voleli smo se toliko mnogo, da su svi osećali našu
ljubav u vazduhu. Bili su ljubomorni na nju. I kada smo trebali biti najsretniji
dogodilo se ovo. Raskinuli smo. Želela sam da rodim, ali on nije hteo ni da prizna
naše dete. Morala sam da abortiram. Za mene je abortus jednak ubistvu. Morala
sam da ubijem svoje dete, a toliko sam želela da ga rodim..." nije više mogla da
izdrži, zaplakala je.

65

Ponovo joj je trebalo neko vreme da se smiri, da bi svoju priču mogla nastaviti
dalje.

"Posle ovog događaja počela sam umirati u sebi. Moji više nisu znali šta će da
rade samnom. Sećam se da sam u “Trećem oku” naišla na vašu sliku. Vi ste bili
moja slamka za spas. Čim sam Vas ugledala, znala sam da moram da dođem. Po-
mozite, ako Boga znate!"

Zoran je zamišljeno gledao sve vreme dok je pričala, nekako duboko kao da gleda
kroz nju. Zatim je progovorio:

"Dušo moja draga, vidim koliko si propatila. Ti to nisi zaslužila. Učinjena ti je
crna magija. Detetu nije bilo suđeno da se rodi. Morala si da abortiraš. Ženska
osoba, rođaka tvog dečka vam je to uradila. Cilj je bio da se prekine vaša veza, i
da vas razdvoji kako bi svoju prijateljicu spojila sa tvojim dečkom. Koliko god da
ti je bilo teško, to je bilo najbolje što se u tom trenutku moglo desiti. Da ste ostali
zajedno, jedno od vas dvoje bilo bi mrtvo. Ali, vi ćete ponovo biti zajedno."

"Nikada!!" kao oparena skočila je Viktorija iz stolice na kojoj je sedela.

"Zar nakon svega ovoga što mi je uradio?! Ubio je naše dete! Nikad mu neću
oprostiti! Nikada! Ne želim da ga vidim nikada više u životu, niti da znam da
postoji!!!"

"Bićete ponovo zajedno" glasnije ponovi Zoran. "Ali sada na prvom mestu treba
da se oporaviš, a potom da se otkloni ovo što ti je crnom magijom urađeno. Donesi
mi svoju sliku. Uzmi ovaj napitak i popij ga" reče pružajući joj malenu staklenu
bočicu u kojoj je bila neka tečnost "a svoju sliku bacićeš sa mosta u reku koja teče
uz ove reči" pri tom joj je pružio papirić sa ispisanim rečima, i nastavio priču:

"Na vašu porodicu su mnogi jako ljubomorni. Imaš brata? Da, vidim. On često
ima saobraćajne nesreće. Na njegova kola prosuta je mrtvačka voda. Cilj je bio
njegova smrt."

Viktorija se naježila nakon ovih reči, nije joj bilo dobro.

"Da, skoro je imao dve saobraćajke, jednu za drugom" potvrdila je "i to u kratkom
razmaku. Prvo mu je autobus zakačio retrovizor i otkinuo ga. Par dana nakon toga
imao je lančani sudar sa nekoliko automobila. Srećom ostao je živ i nije bilo pov-
ređenih."

"Daj mi njegovu sliku. Moraćete ponovo da dođete. Tada ću vam reći šta da ura-
dite. Sada možete da idete. Biće sve dobro. Samo veruj."

I dalje nije znala zašto, ali ovaj čovek joj je ulivao poverenje.

Osećala je da dolaze bolji dani. I nije pogrešila.

66

SUSRET SA BIVŠIM

Od njenog odlaska kod Zorana u Beograd prošla su tri meseca. Poslušala je i
uradila sve prema uputstvima koja je od dobila. Polako je počela da joj se vraća
volja za životom.
Te večeri po prvi put nakon dugo vremena izašla je sa prijateljem u grad. Tačnije,
njen prijatelj je želeo više od prijateljstva, ali Viktorija još uvek nije bila spremna
da bilo koga ponovo pusti u svoj život. Sve je još uvek bilo isuviše sveže. U dubini
duše I dalje je krvarila. Rane nisu zacelile.
Sedela je sa prijateljem u separeu caffe-a, ispijali su piće I razgovarali. S vremena
na vreme nasmejao bi je nekom svojom glupom šalom, konačno se ponovo
smejala. Mislila je da je to zaboravila. Ni primetila nije kada je za susedni sto
došao i seo njen bivši dečko. U polumraku zadimljenog susednog separea sedeo
je i ispijao čašice alkohola: prva, druga, treća... peta… Svo vreme pogled nije
skidao sa njih. Za kratko vreme bio je pod dejstvom alkohola. Ispred njega je
stajalo more ispijenih čaša. Blago rečeno je da je bila šokirana kada su im se oči
srele.Više nije mogla da ostane u tom café-u. Ustala je sa namerom da pođe kući.
Ustao je i njen bivši I preprečio joj put.
"Hoću da razgovaramo!" rekao je pripitog glasa.
"Ne, mi nemamo više o čemu da razgovaramo" zaobišla ga je i brzo istrčala na-
polje.

67

Potrčao je I on za njom. Kada je stigao, povukao je za ruku. Nije odustajao od
namere da pričaju. Posle puno navaljivanja bila je prinuđena da pristine da se vide
sledećeg dana. Te noći za nju nije bilo spavanja. Bila je to besana noć provedena
u iščekivanju sutrašnjeg susreta.

Konačno, svanuo je i taj dan. Sa ogromnim bolom u grudima krenula je na zaka-
zani sastanak, s jednom mišlju:
"Samo da već jednom završim sa tim. I da ga više ne vidim."
Našli su se u jednom lokalu pre podne u kome je bilo mnoštvo ljudi, ali oni ih nisu
primećivali. Imala je utisak kao da se nalazi u vremenskom procepu I da je vreme
tu stalo, kao da su sami na celom svetu.
U početku su pričali o neobaveznim stvarima, pokušavajući da razbiju tenziju koja
se osećala u vazduhu. Potom je razgovor polako počeo da prelazi na glavni razlog
njihovog susreta I nemili događaj koji su oboje bezuspešno pokušavali da potisnu
u podsvest i zaborave. Ali uzalud. Nije im polazilo za rukom.
"Znaš li šta si mi uradio?” konačno je smogla snage I upitala ga.
“Da li si svesan koliko si me povredio? Zašto si to uradio? Zašto?" sa tugom i
očajem u glasu pitala je Viktorija.
"Toliko sam te volela, bio si mi jedini. Moje sve. A ti si rekao da dete nije tvoje..."
nakon ovih reči suze su joj potekle niz obraze.
"Ne znam.” Nemoćno je slegnuo ramenima. Ogroman teret pritiskao ga je I gušio.
“Mislio sam da dete nije moje. Ne znam... Uplašio sam se... Nisam želeo obaveze.
Ne znam…" rekao je Jovan, zbunjen sopstvenim rečima I osećanjima.

68

"Ali, nisam tražila ništa od tebe... Zašto? Samo sam želela da priznaš naše dete,
kako bi imalo oca koji bi ga voleo... nisam htela da ga ubijem... bila sam
prisiljena… nikga nije bilo uz mene... nikoga, osim mog brata... ali ni ja nisam
bila dovoljno jaka da ga zadržim... nisam bila hrabra... ne mogu to da ti oprostim,
ne mogu sebi da oprostim... ne mogu smrt mog deteta..." suza je stizala suzu.

"Šta hoćeš sada od mene? Zašto me ne pustiš na miru da te prebolim i zaboravim?
Pusti me da nastavim da živim svoj život, kada ti nisi želeo da budeš deo njega.
Pusti me da nastavim dalje, da volim i budem voljena. Da budem sretna. Nemoj
me više presretati na ulici."

"Ne mogu Viktorija. Ne mogu da te pustim” uhvatio ju je za ruku zagledavši se u
njene oči. Iskrenim glasom prepunom tuge nastavio je:

“Ne mogu da te zaboravim. Pokušao sam da te zamenim sa drugim devojkama.
Sve su one lepe, svaka na svoj način. Ali nijedna nije ti. Ne ide mi. U svakoj sam
tražio samo tebe."

"Upropastio si sve! Ubio si naše dete! Ubio si našu ljubav! Ne mogu da ti
oprostim! Ne mogu da zaboravim! Zbog tebe sam pokušala da se ubijem! Hoću
da završim sa ovim! Nisam mogla da nastavim da živim posle svega! Da nije bilo
Zorana iz Beograda koji me je vratio u život, danas ne bismo sedeli ovde i pričali.
Rekao mi je da to što se desilo nisu bila čista posla, da nam je urađena crna magija.
Pre ovoga nisam verovala da postoji crna magija, ni da postoje tako zli ljudi.

Sada nakon svega što sam prošla, vidim nažalost da postoje. "

Na trenutak Jovan se zamisli, I nakon kraće tišine tihim glasom nastavi:

"Znaš, i meni su isto rekli. Bio sam kod jedne žene koja gleda u karte. Rekla mi
je ovo što i Zoran tebi. Za ova tri meseca koliko smo bili razdvojeni, dva puta mi
se desilo da sam umalo izgubi život. Iz čistog mira usred opasne krivine su mi
otkazivale kočnice."

Posle ovih reči Jovan je čvrsto zagrlio. Tako zagrljeni počeli su da plaču, suze kao
da su spirale bol I svu proživljenu tugu. Više nisu mogli da obuzdaju osećanja,
emocije su ih svladale. Zamagljenog pogleda od suza nisu primećivali ljude koji
su ih začuđeno posmatrali. Za njih niko nije postojao, osim njih dvoje. Nisu mogli
da shvate ko toliko može biti loš da želi da uništi plod njihove ljubavi, i pri tom
da se ne zaustavi na tome. Želeo je da ubije i njih ukoliko bi ostali zajedno.

Zar zaista postoje ovakvi ljudi? Tog dana u tom caffe-u Jovan je obećao da će
posetiti Zorana. Iz caffe-a su otišli sa nadom da dolazi bolje sutra. Hteli su da
ovekoveče ovaj datum, pa su otišli do obližnje fotografske radnje u kako bi se
slikali zajedno. Dogovor je bio da slike dobiju kada ponovo budu zajedno, nakon

69

Jovanovog povratka od Zorana. To se nikada nije desilo. Iz njoj nepoznatog
razloga nikada nije održao reč. Više mu nije mogla opraštati. Razočarao ju je.

VIKTORIJA SE UDAJE ZA DRUGOG

NASTAVAK ŽIVOTA BEZ JOVANA

Posle svega što je doživela pored Jovana, Viktorija duboko razočarana, izgubila
je veru u ljubav. Više nije mogla ni želela da prelazi preko njegovih laži, da iznova
I iznova opravdava osobu koja ne ispunjavala sopstvena obećanja, nekog ko je
ostavlja na cedilu kada joj je najpotrebniji. Pitala se kako može biti u stanju da
žrtvuje najsvetije stvari, I uništi nešto što je po cenu života trebalo da čuva. Ovo
za nju nije bila igra, i nisu bezazlene ulozi bili u pitanju. Bili su u pitanju ljudski
životi. Izgubila je i ono malo poverenja što se na silu trudila da sačuva prema
njemu.
"Zbog čega se toliko trudim da u njemu vidim onu svetliju stranu?" pitala se, ne
nalazivši odgovor.

"Otkuda moja iskonska potreba da u drugoj osobi vidim onaj bolji deo nje?
Savršeno mi je poznato da niko od nas niti je crn, ni beo. Nisam ni ja. Svesna sam
toga da je prava istina negde između. Jednom je neko rekao
"Upoznaćeš onaj deo mene koji u meni probudiš." I to je tako u životu. Ljudska
reakcija nije I njegova suština."
Iako joj je doboro bilo poznato sve, više nije želela da razume ni nalazi opravdanja
za njegove postupke. Samo je htela da sve ostavi iza sebe, prepustiti prošlosti, i
nastavi dalje. Da bi nastavila dalje bilo je potrebno da stavi tačku na sve. Ta “tačka
preloma” nije značila kraj. Tačka je predstavljala završetak jednog, I početak no-
vog poglavlja. Više nije imala snage za ovu borbu.
Vreme je bilo njen prijatelj i to što ga nigde nije sretala išlo joj je u prilog. Polako
se senka zaborava nadvijala nad prošlost. Otvarala je svoje zacementirano srce,
dopuštajući sebi novu šansu da ponovo voli.
U njen život ušao je novi muškarac, za koga se nakon godinu dana i udala. Zbog
prinudnog abortusa koga nije mogla preboleti, jedina želja koju je imala I koja je
ujedno bila njen glavni motiv za ulazak u brak, bila je da rodi svoje dete.

70

Godinama utehu je tražila u molitvama, okružena zidinama crkvi i manastira. Pal-
ila je sveću da obasja put duši svog nerođenog deteta, koga joj je sudbina tako
surovo oduzela.

Njenoj sreći nije bilo kraja kada je konačno u tom braku ostala u drugom stanju, i
osetila kako u njoj nastaje novi život. Uprkos komplikacijama i visokorizičnoj
trudnoći, na svet je donela preslatku devojčicu. Kada su je prvi put pogledale
plave okice, i malene ručice uhvatile za prst, konačno je u njenom srcu sve došlo
na svoje mesto. Njen život je po prvi put zaista dobio smisao. Čitavu sebe dala je
tom malenom, bespomoćnom biću. Zauzvrat je dobila mnogo više, ono za čim je
svo vreme tragala: za smislom života, razlogom da živi i da nastavi da se bori.

Vreme je neumitno prolazilo, beba je porasla. Više nije bila beba. Postala je
malena slatka devojčica, rumenih obraza, bistrih, plavih okica, duge talasaste kose
do pola leđa. Uvek sa osmehom na licu, i milion pitanja na usnama: šta, zašto i

71

kako... Zajedno, jedna uz drugu, rasle su I duhovno se razvijale mama i ćerka. To
maleno stvorenje bilo je lek za njenu dušu. Ljubav prema njoj je isceljivala, a
svaki zagrljaj tih malenih ručica vraćao je po jednu kockicu mozaika njenog
razrušenog srca na svoje mesto. Zahvaljujući njoj prošlost je postala bleda senka,
ostajući negde daleko iza.
Kada je devojčica napunila dve godine, prvi put nakon dugo vremena slučajno je
naletela na bivšeg dečka, svoju prvu ljubav. Totalnoe nepripremljena na susret,
pokušla je da ga izbegne, dok se on svojski trudio da im se približi. Želeo je da
upozna njenu devojčicu, ali ona nije mislila da on to zaslužuje. Kroz misli su joj
ponovo prolazile slike iz tog perioda života. Nije mogla da mu oprosti. Ponavljala
je u sebi:
"Ti si ubio moje dete! Nemaš pravo da upoznaš moju ćerku! Ne zaslužuješ to!"
Munjevitom brzinom podigla je dete u naručje, pretrčavši na drugu stranu ulice.
Stajao je kao zaleđen, zbunjen njenim postupkom, ukopan u mestu kuda su do
skoro njih dve trebale da prođu. Duboka bol zamaglijivala mu je pogled, dok je
gledao kako su se njih dve udaljavale.

NEKOLIKO GODINA JE PROŠLO, JOVAN SE OŽENIO

SKUPIO JE SNAGU DA NASTAVI DALJE

Kada misliš da ti se čitav život raspada, možda se baš tada sve stvari slažu na svoje
mesto.

72

Posle ovog susreta o Jovanu dugo nije čula ni reč. Njihovi nekada zajednički
prijatelji više nisu bili "zajednički". Tako to obično biva kada nekoj vezi dođe
kraj. Imalo je to svoje prednosti i mane. Jedno je sigurno, na ovaj način bilo je
lakše da zaboravi sve. Znala je da je u vezi sa nekom devojkom i da u svakoj
drugoj bezuspešno traži nju, tako su joj pričali.

Jedne večeri kada je kao po običaju legla da spava, usnila je čudan san:
Nalazi se u nekom velikom tržnom centru na drugom spratu. Sa terase gleda na
dole. Tržni centar je bio bele boje, ograde napravljene od stakla sa zlatno -
mesinganim držačima, u njegovom centralnom delu nalazila se kružna terasa.
Pored nje se iznenada pojavio Jovan. Sa jedne strane stajala je devojka sa kojom
je bio u vezi, koju je držao za ruku. Sa druge strane stajala je Viktorija. Odjednom,
Jovan je pustio ruku svoje devojke, i uhvatio njenu, podigao je prema sebi, i sa
pogledom punim ljubavi stavio prsten na njenu ruku.

73

Ovaj osećaj trgao je, probudivši je iz sna. Naježila se od scene koju je videla u
snu, i koja joj je još uvek potpuno jasno stajala pred očima. I dalje je bila okružena
energijom njegove neizmerne ljubavi. Znala je da uprkos daljini i vremenu koje
su proveli odvojeno, Jovan nije prestao da je voli.
Sledećeg dana, kao i obično, spremala se da prošeta sa svojom sada
četvorogodišnjom ćerkicom. Pošle su u šetnj, šetale lagano držeći se za ruke. Nije
im se nigde žurilo.
Kada su stigle do kružnog toka i raskrsnice na njemu, ugledala je svadbenu
povorku koja im se približavala. I dalje je držala ćerkicu za ruku. Na čelu povorke
išla su kola u kojima su sedeli mlada i mladoženja. Čisto iz znatiželje iako joj to
nije bio običaj, poželela je da vidi mladu i mladoženju. Bacila je pogled u auto i
ostala zaleđena: u njemu je sedeo Jovan sa devojkom iz njenog sna koju do tada
nikada nije videla. Pošli su na venčanje.

VIKTORIJINA DRUGA TRUDNOĆA I POROĐAJ

POSLE SEDAM GODINA NA SVET JE DONELA DRUGU DEVOJČICU

Dugo ponovo ništa nije znala o Jovanu. Život se vratio u svoju rutinu, nastavljajući
da ide svojim tokom. Lavovski se borila da bude uzorna supruga i dobra majka,
na prvom mestu, žena, domaćica, prijateljica i ljubavnica. Ali ništa što bi uradila
nije bilo dovoljno dobro u tom braku. Uprkos svemu, pošto je bila bolesni
perfekcionista, trudila se da u svemu što radi bude najbolja. Često je iscrpljivala
sebe van svakih granica.
Osećaj da nije dovoljno dobra, nerazumevanje od strane muškarca za koga se
udala, utisak da je bila samo lepa stvar koja je stajala na polici i po potrebi
pokazivala prijateljima kao stvar prestiža, ostavile su trag. Od suočavanja sa
istinom bežala je u obaveze, a sebe celu posvetila je ćerci.

74

Kada je devojčica malo porasla, usudila se da se upusti u preduzetničke vode, i
osnovala svoju prvu marketing agenciju. Svoju ljubav i sebe predala je na prvom
mestu ulozi majke, na drugom svom poslu.

Tako su prolazile godine, brzo i neosetno kako to biva kada se utopiš u posao i
obaveze, pokušavajući da nadomestiš neispunjenost i manjak emocija koje su bile
potreba svake žene.
Želela je da voli, i bude voljena, ali nažalost to u ovom braku nije nalazila.
Pokušala je da razgovara, da vidi gde greši, da zajednički pronađu rešenje za
problem i promene stvari, ali svaki njen pokušaj ostajao je bezuspešan. Nije imao
ko da je čuje. Osećala se sama, a pored nekog. Zarobljena. Bez okova, a u

75

okovima. Očajnički usamljena. Želela je samo da voli i da nju neko voli. Onako
pravo, jednostavno, iz dubine srca.

Bila je lepa poput vanvremenskih lepotica, zarobljena u nekoj paralelnoj
dimenziji. Licem su joj dominirale neboplave oči, koje je uokvirivala duga plava
kosa do pola leđa. Savršeno izvajane figure ostavljala bi muškarce bez daha kada
bi prošla pored njih na ulici. Okretali su se za njom, nudeći joj sve. Sa osmehom
dugo je sve to odbijala, vešto skrivajući bol koju je u dubini duše nosila.
Bezuspešno je pokušavala da nađe svoj tračak sreće: nekoga ko će je voleti onako
kako ona druge voli, jako i bez rezerve.
Nakon sedam godina ponovo je ostala u drugom stanju. Kada je došlo vreme da
se porodi, i počeli porođajni bolovi, hitno je morala u bolnicu. Dok je čekala da
dođe na red u holu bolnice ugledala je Jovana sa ženom. Tog dana i ona se
porađala sa njihovim drugim sinom. Istog dana rođeni su Viktorijina druga ćerka
i Jovanov drugi sin.

76

Seća se tih dana i događaja vezanih za porođaj. Beba je rešila da izađe, pukao je
vodenjak, i sve je počelo jako brzo da se odvija. Imala je doktora koji joj je svo
vreme vodio trudnoću, sa kojim je dogovorila da je porodi. Dao joj je broj telefona
kako bi ga nazvala kada krenu bolovi. Krenulo je, i po dogovoru ga je nazvala:

"Dobro jutro doktore. Pukao mi je vodenjak. Rekli ste da vas obavestim."

"Dobro" reče doktor. "Polako se spremi i kreni u bolnicu. Neće to brzo. Ja imam
samo jednu sahranu, pa čim se ona završi eto mene da te porodim."

Na ove reči Viktorija se uprkos bolovima koji su krenuli slatko nasmejala,
pomislivši:

"Sva sreća da moja mama ovo nije čula. Da je čula, frapirala bi se. Odmah bi
utripovala da će nešto loše da mi se desi. Idem ja polako u bolnicu, neću ništa da
joj pričam." Spremila se i krenula.

Primili su je na odeljenje, smestivši je u prijemnu sobu. Soba je imala dva kreveta.
Na drugom krevetu već je ležala jedna ženica pod jakim bolovima. Viktorija se
trudila da je nasmeje, da joj skrene misli i olakša muke.

Uskoro je ta ženica prebačena u porođajnu salu.Viktorija je ostala sama. Bolovi
su za ubrzano postajali sve jači. Dobro se seća: bila je nedelja, na celom odeljenju
radila je jedna sestra i doktorka. Nigde nikoga više. Njen doktor koji je trebalo da
je porodi otišao je na sahranu i kao da nije nameravao da se vrati, a ona pod
bolovima koji su svakog trena postajali jači.

Sama u sobi nije znala šta joj je pametno da radi. Legla je na krevet, u prvom
trenutku misleći da će joj tako biti lakše. Međutim, ubrzo je shvatila da od jačine
bolova uskoro neće moći da ustane, da nema nijedne sestre koju može pozvati da
joj pomogne. Zbog toga je ustala iz kreveta i sama se uputila u pravcu porođajne
sale. Otvorila je vrata i ušla. Zaprepaštena doktorka koja je u tom trenutku
porađala drugu ženu frapirano ju je pogledala. Nije mogla da veruje. Pored nje
stajala je jedina sestra koja je bila na odeljenju i pomagala.

"Šta ćeš ti ovde?" ljutito upita doktorka.

"Ja došla da se porodim" reče Viktorija, istovremeno se u sebi pitajući "Da li ova
ovde mene zajebava?" ali ništa ne reče.

"Vrati se u sobu, nećeš ti još" oštrim glasom naredi doktorka. Ali pogrešnoj osobi
je pokušala da naređuje.

"Hoću" odlučnim glasom reče Viktorija.

"Nećeš" opet će doktorka.

77

"Ja hoću" opet će Viktorija, mislivši u sebi „Otkud ona može da zna šta ja hoću a
šta neću? Da se ja pitam najradije ne bih ni bila ovde, ali beba hoće napolje,
krenula je i gura li ga, gura.“
"Hmmm... vidiš li da porađam ovu ženu? Hajde lezi na ovaj ležaj pored" i rukom
pokaza na susedni ležaj. Čim porodim ovu ženicu dolazim kod tebe.“
Viktorija se polako pod bolovima odgega do kreveta, poslušno pope na njega, te
leže. Bolovi su postajali sve jači. Beba je krenula svojim putem da izađe, svojski
se trudeći da ga probije. U jednom trenutku pogledala je na veliki zidni sat koji je
visio na zidu porođajne sale. Na njemu je bilo 11h pre podne. U sledećem začu se
plač novorođenčeta na susednom stolu.
"Hvala Bogu, porodi je" pomisli Viktorija i kamen olakšanja pade joj sa srca.
“Konačno će moći da dođe kod mene. Hoće beba da mi ispadne, a nema ko da je
uhvati".
Doktorka je morala da ušije ženicu. Viktorija je nestrpljivo gledala na kazaljke
sata koje su, činilo joj se milele.
"11h i 10min... evo je dolazi" misli u sebi dok posmatra doktorku kako joj se
približava. Grčevito je stezala mišiće stomaka da beba ne bi ispala pre nego što
doktorka stigne. Konačno stigla je i sela. Uzela je makaze kako bi je secnula i
inekciju, međutim nije stigla ništa od toga da upotrebi. Stigla je samo da uhvati
bebu koja je sama izletela napolje, i rekla zapanjeno, držeći je na rukama:
"Ene, žena se porodi!"

78

Posle toga na odeljenju su Viktoriju nazvali "Majka hrabrost". Svojim porođajem
postala je primer za sve.
Tako je mlađa ćerka došla na svet, sama sebi prokrčivši put u njega. Onako kako
je došla, tako je nastavila. Borac od onog trenutka kada je začeta, nesvesna jačine
koju nosi u sebi. Drugačija od rođenja, mali Anđeo koji je došao da napravi bolji
svet za sve.

RAZVOD

Suviše teških i bolnih događaja koji su bili deo zajedničke prošlosti povezivali su
Viktoriju i Jovana. Zbog toga jer je zbog njega u svojim dvadesetim bila prinuđena
da abortira, 15 godina nije htela da govori sa njim. Bio je jedina osoba sa kojom
tako dugo nije govorila.
Da bi izlečila sebe od prošlosti uletela je u brak koji je od početka bio loš. Prvi put
htela je da se vrati roditeljskoj kući sa venčanja, ali ju je majka zadržala da to ne
uradi. Mesec dana nakon venčanja, nakon jedne od svađa u nizu, pošla je ponovo
kući, ali ju je stigao i vratio.
Loše se osećala u tom braku, njen muž se ponašao kao da je lepa stvar koja treba
da stoji na polici. Nije joj poklanjao pažnju, ljubav ni nežnost. Tonula je u tom
braku. Došlo je dete pa je pokušala nedostatak ljubavi zameniti tako što je svu
svoju potrebu da voli preusmerila na dete. Zatim nakon 6 godina drugo dete.
Potom se posvetila svom poslu, bežala je u rad.

79

Tako je nekako funkcionisalo 13 godina, a onda više ni to nije moglo da nadomesti
unutrašnju prazninu i nedostatak ljubavi koji ju je gušio. Svakim danom sve više
se osećala nevoljenom, dan za danom prestajali su bilo kakvi razgovori. Kada u
braku zamre razgovor, gasi se i brak.
Svakim danom bivala je sve više usamljena, sama a pored nekog.
Jednoga dana namestila se situacija i brak je jednostavno pukao, više se nije
mogao nastavljati. Krenula je brakorazvodna parnica, sa teškim trenucima koje je
usput prolazila. Razvod se približavao kraju, došao je dan zadnjeg ročišta. Na putu
prema sudnici morala je proći preko gradskog trga. Kada je bila na sred brisanog
prostora ugledala je Jovana koji joj je išao u susret. Začudo, prvi put nakon 15.
godina nije pokušala da ga izbegne. Videla je da joj se približava i dopustila je da
joj priđe.
"Zdravo" rekao je obazrivo. Zbog svega ranije što se događalo nije znao šta može
očekivati, ni kako će ona odreagovati. Da li će ga i ovoga puta ignorisati, pitao se.

"Zdravo" polako je odgovorila Viktorija.
Zid ćutanja između njih dvoje, građen 15 godina konačno je srušen.
"Kako si? Šta radiš?" pitao je Jovan.
"Svakojako. Pošla sam na završnu brakorazvodnu parnicu."
"I ja sam se razveo. Upravo idem iz suda. Išao sam da preuzmem rešenje o
razvodu" nastavi on "mislim da bi bio red da ovo proslavimo i odemo na piće"
nasmejao se.
"Mogli bismo" nasmejala se i ona. „Javiću ti se kada završim.“
Završno ročište nije trajalo dugo. Uskoro su sedeli u obližnjem cafe-u i ispijali
piće. Tišinu su prekinule Viktorijine reči:
"Znaš, Jovane, dugo nisam htela ni mogla da ti oprostim sve ono što si mi uradio.
Nisam mogla da pređem preko toga. Nikada ovoliko dugo nje bilo da sa nekim
nisam govorila. Suviše dugo. 15 godina. Osećam da je došlo vreme da se to
prekine. Opraštam ti sve" prošaputala je.
"Najveće je srce čoveka koji zna da oprosti" reče Jovana, a iz očiju mu potekoše
suze.

80

NOVI - STARI PRIJATELJI

Od toga dana s vremna na vreme bi se viđali, popili poneku kafu i ispričali se. On
je prolazio teške faze nakon razvoda, prolazila je i ona. Pokušali su da budu u vezi,
ali nije išlo. Viktorija više nije mogla. Oprostila mu jeste, ali koliko god se trudila
prošlost nije mogla da zaboravi. Više ga nije gledala očima punim poverenja i
bezrezervne ljubavi, nije u njemu videla nekoga sa kim bi poželela da provede
ostatak života. Jedino što je mogla da mu pruži bilo je iskreno prijateljstvo. To mu
je i rekla. Nije mu bilo nimalo svejedno, ali preboleo je.
Nakon nekog vremena ponovo su nastavili druženje. Ovog puta kao prijatelji.
Bila je njegov najbolji prijatelj kome je mogao da poveri sve najgore što je
prolazio u životu, bez straha da će širiti priču dalje. Razumela ga je, bila rame za
plakanje, podrška.
Sve ovo što su zajedno prolazili, teškoće koje su imali, Jovana i Viktoriju vratilo
je molitvi i Bogu. U teškim trenucima jedino tu su pronalazili utehu i spas.
Njegova bivša žena bavila se crnom magijom. Dešavalo se ujutru da ujutru ustane
i da ga na drvetu ispred kuće dočeka mnoštvo okačenih omči. Na bračnom krevetu
sa druge strane dušeka nalazio je čudne iscrtane simbole. Prijavljivala ga je
policiji, nameštala da ga privode. Svim sredstvima pokušavala je da ga psihički
uništi. Spas je pronašao u molitvi. Okrenuo se Bogu. To mu je vraćalo mir.
Viktorija je imala svoje lomove i težinu životnog puta. Utehu i snagu pronašla je
u molitvi, veri i Bogu. Veza među njima bila je zasnovana na iskrenom
prijateljstvu, barem je Viktorija tako mislila.

ZAVRŠETAK CRNOMAGIJSKOG CIKLUSA

Viktorija je radila na projektu za koji su joj bile potrebne slike Ovčarsko -
Kablarske klisure. Pošto nije imala auto, Jovan se ponudio da je odveze kako bi
obišla par lokacija koje su joj bile potrebne za projekat. Jedna od tih lokacija bila
je pećina Kađenica, mesto stradanja nedužne dece i žena koje su Turci svirepo
ugušili. Jedan deo puta mogli su da pređu kolima. Odvezli su se do njega. Odatle
je vodio uspon strmim stazama. Ona je bila presretna i zahvalna što joj je pomogao
u tome jer je dugo želela da ode i da je slika.

81

Imala je potrebu da ode na još jednu lokaciju kojase takođe nalazila u Ovčarsko -
Kablarskoj klisuri. To je bila Savina isposnica koja se nalazila visoko na planini
na izuzetno nepristupačnom mesu. Dogovorili su se da će je odvesti nerednog
dana.

Sledećeg dana po dogovoru, našli su se i krenuli na put. Sedam godina je imala
potrebu da obiđe ovo mesto ali joj se nije dalo. To nije bila samo potreba već
mnogo više od toga.

Isposnica je bila deo njenog sna, jednog od onih živih snova koje je imala običaj
da sanja. Od kada je počeo proces njenog duhovnog buđenja, počela je da sanja
„žive snove“ kako je volela da ih zove – paralelne realnosti jednako materijalne
kao ova nama poznata i bliska.

U jednom od tih snova sanjala je Savinu isposnicu, tačnije bila je u njoj. Tada još
nije znala da ona postoji. Kada se probudila ukucala je reč u Googl-e pretraživaču
kako bi pronašla sliku koju je videla u snu. Na njeno iznenađenje, pojavile su se
dve isposnice. Jedna se nalazila u blizini Ivanjice, druga u Ovčarsko – Kablarskoj
klisuri. Prvu je posetila prilikom izleta čiji je deo putovanja bila poseta ovoj
svetinji pre nekoliko godina. Ali nije mogla sa sigurnošću da tvrdi koja je prava
isposnica iz njenog sna dok ne poseti i drugu.

Iz nekog njoj tada nepoznatog razloga to joj je bilo izuzetno važno.

Konačno želja joj se ispunila, a zaslugu za to pripala je njenoj prvoj ljubavi. Bila
je presretna. Čitav put nije prestajala da ponavljala koliko mu je zahvalna.

Duga i teška staza strmim stepenicama vodila je do Savine isposnice. Sa strane je
bila samo sajla, ispod staze prostirao se duboki ambis. Nakon sat vremna hoda
uspeli su da se ispenju do isposnice. Sreća je obasjala Viktorijino lice kada ju je
konačno ugledala. Postojalo je nekoliko izvora koje je videla u svom snu. Pronašla
ih je tu u ovoj isposnici. Prepoznala ih je. Ovo je bila ona prava Savina isposnica
iz njenog „živog sna.“

Tada desilo se nešto neverovatno, i klupko je počelo da se odmotava.

Tu pred svetinjom Jovan je sasvim otvorio svoje srce. Izgledalo je kao svojevrsna
ispovest pred Bogom i pred njom. Doznao je ko im je tada radio crnu magiju,
zamolivši je da se ne sveti i da nađe snagu u sebi i oprosti. Rekao je imena tih
osoba, kao i šta i na koji način su im radile. Sada, nakon 30 godina znala je sve.
Konačno je dobila potvrdu za sve protekle godine da ništa nije umišljala. Sve ove
godine nosila je teško breme dela zlih žena koje su želele njenu smrt, pripremale
joj totalnu propast, ne birajući načine da do toga dođe.

U celoj priči ni Jovan nije ništa bolje prošao. Šta uraditi takvim ljudima?

82

VIKTORIJINO DUHOVNO BUĐENJE

Protekle godine Viktoriju su smirile, promenile. Sve teškoće koje je proživela
uticale su da započne njeno duhovno buđenje. Učila je kako funkcionišu kosmički
zakoni i da osveta nije i ne treba da bude u rukama ljudi. Na čoveku je da oprosti
i sve prepusti u Božje ruke.

Još neko vreme Jovan i ona sedeli su ispred Savine isposnice i pričali. Iznenada
Jovanu je zazvonio mobilni telefon. Mati iz susednog manastira u kome je bio
redovan, rado viđen gost, zamolila ga je da svrati i pomogne joj da prenese jednu
tešku stvar pošto se nalazio u blizini. Pitao je Viktoriju da li joj smeta da svrate
kada budu pošli, pošto im je to bilo usput. Nije imala ništa protiv.

Do manastira su brzo došli automobilom, i ispred njega se parkirali. Ušli su u
dvorište manastira. Dočekala ih je jedna umiljata monahinja. Po gestikulaciji bila
je slična malom detetu. Viktoriji je manastir odnekud delovao poznato. U prvom
trenutku nije mogla da se seti. Posle izvesnog vremena postalo joj je jasno zašto.
U ovom manastiru venčala se sa bivšim mužem.

Taj brak od početka nije bio suđen. Manastir se zvao Jovanje. Zakazali su
venčanje, svatovi su došli, ali sveštenik koji je trebalo da ih venča tog dana nije se
pojavio iako je sve bilo zakazano. Dva sata su ga bezuspešno čekali, na kraju su
monahinje morale da zovu da se pošalje drugi sveštenik kako bi se obavio čin
venčanja. Viktorija je izgubila pojam o vremenu i koliko dugo su čekali, kada se
drugi sveštenik konačno pojavio, zaboravila je zbog čega je tu došla. Svi znaci su
govorili da taj brak nije ni trebao da se desi.

Jovan je rekao da je njegova krsna slava Jovandan, i da često posećuje ovaj
manastir.

Tog dana osetila je tu na tom svetom mestu okružena svetinjama da se zauvek
završio ciklus crne magije, agonije duge trideset godina kojoj su oboje bili
izloženi.

Jovan je ponovo pokušavao da budu zajedno, ali Viktorija to više jednostavno nije
mogla. Znala je da se taj deo prošlosti zauvek završio, i da ne može postojati
nikada više.

Jovan je i dalje živeo u tom vremenu, možda zbog osećaja krivice koji je tinjao u
njemu.

Ali ona – ona odavno više nije bila ona ista. Nekadašnja Viktorija zauvek je umrla
u njoj. Simbol novog početka i novog rađanja bila je promena prezimena.

Postala je Zmaj.

83

SRPSKI HOLYWOOD

Od ovog događaja prošlo je nekoliko dana, kada ju je Jovan nazvao rekavši da mu
je bio rođendan pre nekoliko dana, ali da tog dana nije bio u gradu. Na FB je video
da je objavila promenu prezimena i da od sada slavi novi rođendan. Pogodilo se
da su se njegov rođendan i njena promena prezimena, kao simbol novog rođenja,
dogodili istog dana. Dogovorili su se da ta dva rođendana zajednički slave. Rekao
je da ona izabere mesto proslave.
Izabrala je Srpski Holywood, izletničko mesto koji se nalazio na padinama planine
Rudnik. Nikad ranije nije bila u njemu, iz nekog razloga želja joj je bila da ga
poseti. Sledećeg dana krenuli su put Srpskog Holywooda.

Dok su se autom vozili prema vrhu planine morao je stati milion puta kako bi
Viktorija slikala likove iz Čarobnjaka iz Oza koji su se nalazili po čitavoj šumi na
putu ka poznatom zabavnom parku. U čarobnoj šumi stajali su i iz nje ih
posmatrali Doroti, Limeni, Strašilo i kao šlag na tortu glavom i bradom sam
Čarobnjak iz Oza. Ova šuma zaista je delovala čarobno. Na samom vrhu planine
Rudnik stajala su velika slova - natpis Srpski Holywood, koji je noću bio osvetljen
i video se sa velike daljine. Osećala je kao da se nalaze u Los Anđelesu u pravom

84

Holywood-u, i da je glavna zvezda filma. Bila je ushićena kao mala devojčica.
Ovo je bio još jedan od snova koji se ostvario zahvaljujući Jovanu.
Uživali su u prelepoj, nestvarnoj prirodi, ljuljali se na ljuljaškama, istraživali
čarobnu šumu, sedeli u velikoj praćki za katapultiranje ljudi, slikali se i smejali.
Završnica je bila na stolu za dvoje gde su ih čekale spremne dve čaše i flaša
šampanjca zajedno uz roše kuglice, koje je Jovan doneo s namerom da zajednički
proslave njihove rođendane. Pored toga na stolu stajale su dve karte za Holywood.
Posle trideset godina tuge i bola ponovo su se zajedno smejali iskreno i iz srca.

Polako je padao mrak. Došlo je vreme da se vrate u grad. Ustali su spremni da
pođu. Jovan ju je čudno gledao neko vreme, zatim se približio. Njegove ruke su
se obavile oko njenog struka. Zagrlio ju je. Bila je zbunjena njegovim postupkom.

85

"Viktorija, i dalje se kod mene ništa nije promenilo. Sećam se svega što smo bili
i što smo imali. I dalje te osećam kao da si samo moja. Ti pripadaš meni" nakon
ovih reči privio ju je jače uz sebe.

Pogledala ga je, setno se nasmešivši. Pokušala je nešto da kaže, ali ništa nije rekla.
Reči su joj zastale u grlu. Zaćutala je. Gledala je u oči čoveka koga je nekada
neizmerno volela. Ali ovoga puta njeno srce bilo je samo santa leda. Kao da joj je
neko amputirao emocije. Ničega više nije bilo u njoj: ni tuge, ni sreće, ničega.
Samo ravna linija stajala je na mestu gde je nekada kucalo srce.

Znala je da više nikada ovog muškarca ne može posmatrati onim zaljubljenim
očima naivne devojčice koja je bila spremna život da da za njihovu ljubav. Tako
bezdušno, ničim zasluženo, onog kobnog dana zabio joj je nož u srce. Da, bila je
u pitanju crna magija, ali ipak... Ožiljci zarastaju, ali rez zauvek ostaje. Na mestu
gde je jednom presečeno, nikada se ne može ponovo sastaviti.

"Odakle ti ovi ožiljci?" pitali su me.
"To su ožiljci dobijeni u borbama" odgovorila sam.
"Protiv koga si se borila?"
"Protiv sebe".

Postoje izvesne stvari koje nas bogovi primoravaju da proživimo.
Nije važno koji je njihov razlog, i ništa nam ne vredi da se upinjemo svim silama
ne bi li nas mimoišle.
Čovek misli da mnoge stvari ne može izdržati.
Ali kad mu se dogode, tek tada shvati koliko je jak.

Stare nje više odavno nema.

Umrla je onog dana na onom istom stolu gde je ubijeno njihovo dete. Sve drugo
je mogla da mu oprosti, da zaboravi. Ali to ne. Čitav njen život zbog toga se srušio.
Toliko posledica je povukao tada taj njegov potez. Koliko je samo ljudi
nenamerno povređivala sve ove godine, ali na prvom mestu trideset godina
povređivala je sebe.

Zbog svega toga ona stara odavno ne postoji.

Umrla je.

Rodila se jedna nova koju tek upoznaje.

Mnogo toga što je čeka još uvek ne zna. Ali jedno zna: u njenom životu više nema
mesta za ljude koji su je jednom izdali.

U ovom trenutku to je bilo jedino u šta je bila sigurna.

86

POČINJE DUHOVNO BUĐENJE

Sve ono što je nije uništilo kroz život uticalo je da je izgradi i očvrsne.
Često se sećala čuvenog dela „Kako se kalio čelik“, pronalazila je sebe u tim
rečima. Misao koja bi je uvek razveselila i nasmejala glasila je:
„Sve ono što me nije uništilo ovaj put, možda će me uništiti sledeći.“
Imala je pomalo morbidan smisao za humor, poput „Maratonaca“ i filma „Ko to
tamo peva“, humor svojstven ljudima koji potiču sa ovih prostora, nalik likovima
iz Kusturičinih filmova.
Jačinu i razlog za život u najtežim trenucima pronalazila je u svojoj deci.
Kada je dolazila u situaciju da odustane od života, a bilo je i tih trenutaka, kada bi
izgubila smisao i svrhu, bez vere u bolje sutra, pogled na njih dve davao joj je
razlog da istraje na svom putu, da ne odustane.

Rekla bi sebi:
„Lutko, nemaš pravo na to. Nije ti dat život, da bi ga sama sebi oduzimala. Ovde
si došla sa razlogom. Sa razlogom ćeš i ostati.“

Iako joj tada ti razlozi nisu bili sasvim poznati, podizala bi se i hrabro nastavljala
dalje.
Mislila je da je njen proces buđenja započeo 2010. ali kad bolje pogleda svoj život
unazad, za ovaj trenutak bila je pripremana ceo život. Kada je imala deset godina
u glavi joj je sinula misao:
„Ti ćeš uraditi velike stvari za ljude i svet.“

Bio je to tren. Bljesak u tami. Misao nije pripadala njoj i nije znala odakle se tu
stvorila. Odbacila ju je sa osmehom na licu, pomislivši:
„Ja da uradim velike stvari za ljude i za svet. Ko sam ja da tako nešto umišljam?“
Nasmejala se posle toga.
Sledeća misao koja joj se pojavila bila je da će napisati knjigu fantastike koja će
govoriti o vremenskim kapijama, prolasku u druge dimenzije, i paranormalnim
pojavama. Čak je počinjala da priča o temama o kojima ništa nije znala, a
posedovala je znanje. Shvatila je da je ceo život bila pripremana da se jednog dana
probudi.
Slučajnosti ne postoje.

87

Do 2010. bila je kao sav ostali „normalan“ svet. S obzirom da je došlo do krize
čovečanstva i da su vrednosti poremećene, možemo se samo pitati ko je u stvari
danas normalan?
Možda bi pravi odgovor na ovo pitanje glasilo: Normalan je onaj čija se ludost
poklapa sa ludošću većine.
Ali te davne 2010.godine počinje da se menja ceo Viktorijin svet.
Aktivno, galopirajućom brzinom, počelo je njeno duhovno buđenje.
Kako prepoznati početak duhovnog buđenja čoveka? Nije nimalo lako, jer:
„Mnogi su pozvani, malo njih se odazvalo.“
Ne bi se ni ona "odazvala", ne što je kukavica, čak naprotiv. Od kada zna za sebe
bila je žena - ratnik, borac.
Ali težine i iskušenja bile su ogromne. Često je hodala po ivici provalije, padala,
dotakla dno, ali samo da bi se sa dna posle kratkog predaha još jače odgurnula i
isplivala na površinu. Snagom očajnika, koji se bori da udahne vazduh na površini
punim plućima, da udahne život.
Ponavljam, ne bi ni ona ostala na tom putu duhovnog buđenja jer je osetila težine
koje sa sobom nosi, da nije u pitanju bio suviše veliki ulog:

- Život njenog brata.
A zašto je i posle toga nastavila tim putem?
Jer je bio u pitanju još veći ulog:

- Život i opstanak jednog naroda i zemlje koju je neizmerno volela, Srbije.

88

DUHOVNO BUĐENJE I TAMNA STRANA O KOJOJ
VEĆINA LJUDI NIKADA NE GOVORI

Duhovnost je povezivanje sa sobom i sa svim onim što jeste. To je zaista lepo i
čarobno iskustvo sjedinjenja sebe sa svim oko sebe, sa Bogom. Na tom putu
pitamo se ipak, kako doći do te tačke? Kako postajemo duhovniji i kakvo je
zapravo to putovanje na duhovnom putu?

Postoji mračna strana duhovnog buđenja, i da budem iskrena, većinu vremena sam
proces je vrlo nezgodan. Put ka otkrivanju vašeg duhovnog sebe nije nimalo
gladak, pun je „jama i blata“, i mnogo je prepreka na tom putu. Neću vam reći da
je duhovnost samo savršena i lepa. Jer nije.

Duhovnost postaje lepa kada shvatite da je putovanje ono što je bitno u svemu.
Jednom, kada prihvatite sebe, druge i svoja iskustva onakvim kakva ona jesu.
Postati duhovniji znači da morate biti u stanju gledati sebe, druge ljude i situacije
sa malo ili nimalo pristrasnosti.

Duhovnost nas uči oprostiti onima koji su nas najviše povredili. Ona nas uči da
shvatimo lekcije u svakoj boli pre nego što se bol i rane mogu zaceliti.
To uopšte ne deluje kao savršena slika, zar ne? Ne bi li vas duhovnost trebala
smiriti i učiniti sretnijim?

Mnogi ljudi ovo ne znaju, ali ono što pokreće duhovno buđenje jeste veći životni
ili traumatičan događaj. Ovi životni periodi često nas bacaju s jednog kraja na
drugi, ponekad gore, ponekad dole. Tada život počinjemo gledati iz drugačije
perspektive, a to često vodi u potragu za duhovnim blagom. Počinjemo tražiti
odgovore, znajući da mora postojati razlog za sve ono što nam se događa.

Mogu se pojaviti nove senzacije, poput pojačanog sluha, osećaja i viđenja nečega
višega od ove realnosti.

Napokon počinjemo prihvatati ideju da možda ovo iskustvo ima i više od onoga
što se može primetiti golim okom. Stalno tražimo odgovore.

Kada se počnemo buditi, često se osećamo potpuno nepovezani sa onima oko nas,
kao da se odvajamo od starih života.

To je prekrasno zbunjujuće i bolno u isto vreme.

89

Ono što se zapravo događa je da se naša duša budi i traži da „otkopamo“ ono ko
smo uisitnu.
Kako možemo otkopati autentično sebe, a da ne otkopamo one aspekte sebe koje
baš i ne volimo?
Kako možemo izlečiti aspekte sebe, a da prethodno sami ne priznamo rane?
Probuditi se znači gledati sve u sebi i sve oko sebe.
Morate pogledati sebe, svoj život i sve ovo u svom životu. Morate duboko i
pažljivo zuriti u situacije koje se pojavljuju pred vama. Tada počinje isceljenje i
preobražaj.

Duh nas vodi na put kada otkrivamo svoju duhovnu stranu.
On nas ne tera na ovaj put da bi nas povredio ili nam naudio, već da bi nas izlečio
i pomogao nam da opet postanemo celi.
Moramo se setiti da povećanje vibracije ne znači samo živeti pozitivan život i
misliti samo sretne misli.
Prisiljavanje sebe na pozitivno razmišljanje i ponašanje oduzima puno energije i
vremena, pogotovo ako ste još uvek slomljeni iznutra.
Morate se vratiti svom autentičnom jastvu kako biste uskladili svoju vibraciju sa
istinski duhovnim iskustvom.
Da biste se vratili svom autentičnom jastvu, morate zaceliti sve rane koje više ne
želite u svom životu.
Put ka duhovnosti je neuredan, trnovit i pun prepreka i iskušenja.
Ali putovanje je lepo, a krajolik oduzima dah.

Ashley Strong

90

KAKO IZGLEDA POČETAK DUHOVNOG BUĐENJA

KAKO PREPOZNATI KADA JE DOŠLO VREME ZA BUĐENJE

Živimo svoje živote. Godine prolaze tiho neosetno. Preko noći, čini nam se
probudimo se i već smo u nekim godinama. Gde si bio, šta si radio? Ne znaš ni
sam. Počinješ da se pitaš:
„Šta ja ovde uopšte radim? Kako sam uopšte „zaglavio“ ovde u sopstvenom
životu?“
Život je sebičan, i jednostavno nađe načine da odvuče ljude svojim tokom.
Zaboravi se sve što se dešavalo do jednog trenutka koji naša duša nesvesno čeka.

Trenutka kada dođe vreme za BUĐENJE.

Ni tada čovek nije svestan šta mu se dešava.
Barem ne na početku.
Ono što pokreće duhovno buđenje jeste veći životni ili traumatičan događaj.
Čovek jeste duhovno biće, ali njegovo duhovno buđenje i razvoj retko se odvijaju
prirodno i skladno.

Obično kao okidač prethodi neka životna kriza, pokušaj razumevanja smisla
sopstvenog postojanja.

Duhovni put nije lagan, zahtevniji je nego što možemo misliti.

Usamljen put.

Usput srećemo mnoge ljude, ali najvažnija pitanja moramo sami odgonetnuti,
doneti važne odluke, prihvatiti posledice. To zahteva hrabrost, rizik i duboku veru.

Duhovni put zahteva preuzimanje odgovornosti za svoje postupke, misli, osećanja,
raspoloženja. Biti iskren prema sebi, spreman na suočavanje s tamnom stranom
svoga bića.

Tu pokleknu mnogi duhovni tragaoci, pa takav duhovni put postane samo način
bega od života i problema koje on nosi.

91

Nerazrešene emotivne rane, uverenja i odluke, nastale u ranom detinjstvu
tokom raznih kriza, utiču na čovekovo viđenje duhovnog, ometajući ga na razne
načine.

Naporno je živeti s osobom koja prolazi duhovnu krizu.

Prividno normalne i stabilne veze ugrožene su promenama ponašanja i
raspoloženja, što od okoline traži dodatno razumevanje i prilagođavanje.

U prirodi čoveka je da se opire promenama, bliske osobe postaju zbunjene
reagujući na razne načine, od otpora, srama, osećaja krivice, zatvaranja očiju pred
novonastalom situacijom, samooptuživanja i straha, do okrivljavanja i odbijanja
osobe koja ih je u to “uvalila”.

Svako od nas može upasti u duhovnu krizu i može se dogoditi da njemu bliska
osoba upadne u duhovnu krizu.

Budite iskreni prema sebi i toj osobi, jer su ljudi u duhovnoj krizi jako osjetljivi i
intuitivni, ne možemo ih zavarati. Tu situaciju iskoristite za vlastiti duhovni razvoj
i jačanje.

Kada kriza prođe, a jednom se to mora dogoditi, oboje ćete uživati u plodovima
tog iskustva.

Pre toga imate puno rada.

Prestanak krize i vraćanje u “normalno stanje” praćeno je privikavanjem na male
svakodnevne stvari, osećanja srama, krivice i osude vlastitoga ponašanja za vreme
krize, posebno ako je bila praćena nekontrolisanim telesnim radnjama i snažnim
provalama emocija.

Teško je shvatiti uvek šta se događalo. U toj fazi osoba je još uvijek izuzetno
ranjiva i prijemčiva za razna iskustva suptilnijih nivoa, poput iznenadnih naleta
milosti, zahvalnosti, ljubavi, čuđenja, poniznosti i strahopoštovanja, razumevanja
i želje da pomaže i služi drugima.

Kada prođe ta prva faza, mnogi ljudi počinju zapažati pozitivne promene, a
duhovnost im postaje važan i vredan sastavni deo života. Prošli su dug put i sad
idu dalje. Iako se naizgled ništa nije dogodilo, mnogo toga se zauvek promenilo.

U krizi su proradile mnoge stvari, mnogo toga postavilo se na svoje mesto. Odnosi
s okolinom postali su čistiji i iskreniji, osobe su bliže sebi i svojoj istinskoj prirodi.

92

DUHOVNO BUĐENJE

BUĐENJE, EVOLUCIJA I NOVA ZEMLJA
Da li su promene pred nama ili ih već živimo?
Ono što su predvidele Maje, odavno znamo da nije bio kraj sveta, već su
predvidele kraj vremena kakvog mi poznajemo, a koje je izazvano radikalnim
promenama u našoj svesti.
Jedan manji deo populacije opaža i shvata da se čovečanstvo suočava sa izborom
da li da evoluiramo ili da nestanemo. Izbor je na nama.
U sebi polako počinjemo da raskidamo egoistične obrasce našeg života i da
osećamo rađanje nove dimenzije svesti.
Već dugo vremena naše telo i svest su usredsređeni na jednu dimenziju, našu
trenutnu 3. dimenziju.
Međutim, naša duša je istovremeno prisutna u više njih i retko ko je do sada bio
svestan toga.
Postati svestan jedinstva i nedvojnosti svega je glavna lekcija koju treba naučiti u
3. dimenziji.
Ljudi na Zemlji imaju potencijal da iskuse sve dimenzije kao i da telepatski
komuniciraju kroz svoj viši um ili svest, međutim ono što nas ograničava su kruta
verovanja i uski identiteti sebe koji se uzimaju kao nešto normalno na Zemlji.
Naše više JA, Anđeli, Kosmos i drugi duhovni vodiči za ljude iz treće dimenzije
su uglavnom iz 5. dimenzije, i više i uglavnom nemaju fizička tela već postoje
kao energetska tela, čista energija i svetlo.
Obično se vide kao svetleće lopte ili kugle koje lete, često se vide kod nas kao
ORBOVI na fotografijama, mada je sve više ljudi koji mogu i golim okom da ih
vide.

Orbovi. Najveći Orb snimljen u podzemnim piramidama Sunca u Visokom, u Bosni

93

Jedinstvo svega i bezuslovna ljubav i prihvatanje, oproštaj i neosuđivanje su
stalna iskustva koja se osećaju u postojanju u 5. dimenziji.
To je ono što se mnogi duhovni ljudi na Zemlji danas nadaju da će iskusiti tokom
svog života i žele da se probude i prosvetle.
Planeta Zemlja se trenutno nalazi na prelazu iz 3. u 4. ili 5. dimeziju.
Neki kažu da je ova tranzicija započela 1960-ih godina a neki da je krenula 2012.
a da se poslednjih godina veoma zahuhtalo a posebno 2021. godine i priča se o
rađanju takozvane Nove Zemlje (New Earth).

4. dimenzija će biti kada se većina ljudi probudi iz “SPAVANJA“ 3. dimenzije
da bi saznala da imaju duhovnu svest izvan svog fizičkog tela.

U 4. Dimenziji učimo kako da koristimo svoju duhovnu svest kako bismo stvorili
svoju stvarnost.
U 5. dimenziji bića počinju da shvataju da ne postoji razlika između njih i
univerzuma i da svoju stvarnost uvek stvaramo iz svoje veće i više svesti.

Sve će ovo dovesti, u sledećih 10 godina, do velikih promena:
- Otvoriće se novi besplatni izvori električne energije
- Novi modaliteti lečenja
- Svest o jedinstvu i poštovanju različitosti
- Okonačanje ratova, sukoba i siromaštva
- Komunikacija sa drugim bićima i još mnogo toga...

U ovom važnom trenutku, ne samo za planetu Zemlju i nas ljude, već za ceo
Univerzum, veoma je bitno da su sa nama bića koja generišu više pozitivnih
energija, zasnovanih na ljubavi.
Svi mi imamo tu mogućnost samo treba da se probudimo, da budemo svesni
promena i da ih podržimo čistom ljubavlju i vibracijom.
Mnogo je duša došlo i inkarniralo se baš u ovom trenutku da budu sa nama i
svojom energijom i svojim mogućnostima da nam pomognu da dostignemo ovaj
cilj.

94

Oni su svuda oko nas i neki od njih smo i mi sami, i sve više i više ljudi postaje
svesno toga.
Postoji mnogo simptoma duhovnog buđenja.
Pratite ih i prepoznajte ih, i ne plašite se jer živimo u najuzbudljivijem trenutku
za našu planetu i za nas.

SIMPTOMI DUHOVNOG BUĐENJA

KADA ONO POČINJE
Kada počnete da postavljate sebi pitanja poput:

 Zašto sam ja ovde?
 Koja je svrha mog života?
 Šta se dešava posle smrti?

Kada počnete da preispitujete svoja verovanja, navike i socijalnu uslovljenost,
uviđate polako da postoji nešto mnogo više od onoga što su nas učili od rođenja i
upravo ovo su prvi znaci duhovnog buđenja.
Malo uznemirujuća ali podjednako i lepa stvar kod duhovnog buđenja je što se
ono dešava u najmanje očekivano vreme, uvuče se u naš život i protrese nas kao
razorni zemljotres, a opet se javlja tačno kada nam je potrebno.
Kada se naša vibracija poveća i kada se otvori put ka višim energijama
primetićemo razne simptome koji se mogu manifestovati na emocionalnom,
duhovnom, fizičkom i mentalnom nivou naše stvarnosti.

U mnogim oblicima to je oblik prolaska kroz Smrt EGA.
Velika stvar je spoznaja da je sve u našoj stvarnosti iluzija, dolazimo do trenutka
kada se moramo suočiti sa sopstvenom unutrašnjom tamom i ponovo pronaći
svetlost u našoj duši.
U stvari, ovde se ne radi o učenju već o „Otključavanju.“

TREBA SAMO DA SE SETIMO.
Veoma je važno da naglasimo da ukoliko ovi simptomi ne nestanu posle nekog
vremena ili ako jednostavno osećate da nešto nije u redu nemojte oklevati da odete
kod lekara. Vaše zdravlje je na provom mestu, slušajte svoje telo.

95

EMOCIONALNI SIMPTOMI BUĐENJA

PREPOZNAJTE EMOCIJE KOJE PRATE BUĐENJE

Emocionalni simptomi Buđenja su:

• Emocionalni rolerkoster - Ovde ćete iskusiti ekstremne promene koje prelaze
iz euforije u depresiju kao da su vaše emocije potpuno van vaše kontrole. Ovo je
rezultat promene hormona kroz endokrini sistem. Jednog minuta ćete se osećati
na vrhu sveta, a sledećeg će vas zapljusnuti talasi osećanja koji će vas dovesti do
suza. Ovo je posao uravnoteženja centra solarnog pleksusa u srčanom centru jer
je solarni pleksus centar Ega.

• Osećate se izgubljeno / zbunjeno / kriza identiteta - ovo je osećaj zbunjenosti
oko toga šta je istina. Postaje ne samo teško povezati se sa drugima, već postoji i
duboka tuga jer vas ljudi oko vas više ne razumeju. Počinjete da se osećate
potpuno odvojeno od stvarnosti i onih oko vas. Takođe, može doći misao da čitav
vaš život nije stvaran ili da je celokupno postojanje izmišljotina. Javlja se dubok
strah da ne možete da se nosite sa materijalnom stvarnošću jer su svi oko vas još
uvek u iluziji. Ovde Ego počinje da gubi svoje stavove nad vašom svešću.

• Tamna noć duše - Ovo se povezuje sa gore navedenom krizom identiteta.
Mračna noć duše je prirodni deo buđenja, to je razdiranje stare duše da se
preporodi u novu evoluiranu svest. Čini nam se da u naš život ulazi još više haosa
i to se dešava kada ne možemo da pustimo staro, gradimo otpor jer je lakše biti u
onome što nam je poznato. Tamna noć duše stvara izolaciju u odnosu na one oko
nas, sve počinje da se raspada unutar naše stvarnosti, naših prijatelja, porodice i
onih koje najviše volimo, osećamo da više ne možemo da se povežemo sa njima,
jer Univerzum od nas traži da pogledamo unutra i preispitamo sebe, svoju
stvarnost i koja je naša svrha ovde. Obično ga pokreće mračni događaj kao što
je gubitak poput smrti, lošeg raskida, gubitak posla, kuće, silovanja, bolest i dr.
To je kataklizma koja pokreće uništavanje Ega dok se naša podsvest probija. Daje
nam uvid u naše najgore strahove i nesigurnosti.

• Snažno osećate i vidite energiju - Lekar vam kaže da vam je vid normalan, ali
kući se na primer zbunite jer izgleda da ove svetlosne kugle ne nestaju iz vašeg
vida. Naš svet je sačinjen od energije i kad počnemo da se budimo, naša čula se
pojačavaju i vide više od stvarnosti na koju smo navikli. Počinjete da vidite i
osećate energiju oko sebe i energiju drugih. To se može manifestovati u različitim
oblicima: viđanje svetlosnih kugli u perifernom vidu, tragova ili slika posle
pomeranja predmeta, trnci ili vibracije od glave do pete, osećaj neobjašnjive
topline u rukama ili stopalima, vidite frekvenciju boja i sl.

96

• Osećaj usklađenosti sa astrološkim poravnanjima - Kada se naša svest
promeni, postajemo sve više usklađeni sa frekvencijom, a samim tim i sa
frekvencijom Zemlje. Kada smo svesniji počinjemo da primećujemo suptilne
obrasce, posebno tokom mesečevih faza i astroloških poravnanja. Svaki
retrogradni hod planete, meteorska kiša, erupcije na Suncu, pomračenje, aspekti
među planetama i slično, osećaju se jače nego što je normalno. Takođe obavezno
pogledajte svoju natalnu kartu da biste videli gde su vaši tranziti i kako će oni

uticati na vas.

• Povećanje intuicije i psihičkih sposobnosti - Iz nekog razloga smo u nekom
trenutku ZNALI da će nas neko pozvati i taj nas je pozvao, ponekad se ljudi našale
kako osećaju da im možete „čitati misli“. Ono što je nekada bilo poznato kao
paranormalna aktivnost sada je postalo deo vaše svakodnevice. Kada probudimo
svoja čula ona postaju oštrija, intuicija vas vodi više nego što ste ikada mislili da
je moguće. Počinjete da slušte svoj instinkt, sinhroničnosti postaju suviše teške za
zanemarivanje, počinjete da predviđate događaje pre nego što se oni dese, vidite
Aure ili čitate energije ljudi samo gledanjem u njih ili često znate stvari o nekom
strancu pre nego što ste ga upoznali, znate šta drugi razmišljaju pre nego što to

izgovore, razvijate duboku empatiju prema ljudima i stavljate sebe u njihove
cipele, spisak je beskrajan.

• Nailazak na uspomene iz prošlog života - vraća se naše dugoročno pamćenje i
tada možemo iskusiti sećanja na sebe iz prošlih života. To su duboko utisnuta
sećanja u našu dušu onoga ko smo bili u različitim životnim vekovima. Sećanja
iz prošlih života se pojavljuju u flešbekovima, vizijama, sanjarenjima, možemo
da osetimo emocije kroz koje smo prošli u to vreme. To je toliko živo i stvarno
sećanje koje dovodi do zabune jer shvatate da to nije iz života kojim trenutno
živite. Tokom Buđenja lako se možemo susresti sa prošlošću, iako meditacija i
regresije prošloga života takođe pomažu.

• Bljesak u druge stvarnosti – ovo se češće dešava od 2012. godine, to je osećaj
kao da živite u snu ili jednostavno ne možete razlikovati da li je to nešto bio san
ili stvarnost. Osećaj kao da živite u više stvarnosti odjednom ili paralelno. Kako
se veo podiže oko nas, vreme je fluidnije jer se prošlost, sadašnjost i budućnost
spajaju kao jedno. Obično omogućava vrlo dezorijentisan osećaj da niste
utemeljeni u fizičkom jer se otvarate različitim vremenskim tokovima opažanja

stvarnosti.

• Videti pravog sebe - To je poput koncepta ogledala kako biste videli druge
odraze svojih prošlih života kroz sopstvene energetske aure. Kako smo jači,
ponekad možemo videti voljene osobe ili čak nepoznate ljude sa drugačijim licem
koji omogućavaju da nešto iz njihovog prošlog ili paralelnog života dođe do nas.

97

• Napadi panike / anksioznost - Ponekad to može biti zbog protoka energije, Ego
gubi na jačini i to može dovesti do toga da se vaš mozak kreće brže od tela
omogućavajući koncept nazvan „razmišljanje o crnoj rupi“. Vaša percepcija se
menja i to može izazvati strah ili anksioznost.
• Netolerancija na nižu energiju - Iscrpljeni ste, ne možete više trpeti određene
ljude i to što ste u njihovoj blizini dovodi vas do ludila. Postoji urođena želja da
se okružite istomišljenicima, jednostavno više ne možete tolerisati okruženje
slabije vibracije, dualnost i toksične nezdrave veze. Vaše telo žudi da se potpuno
odmakne od 3d dualističkih koncepata, jer ste sada u skladu sa višim energijama.
• Porast sinhroniciteta u vašem životu - Određeni brojevi počinju da vas
proganjaju, najčešće 11:11, 12:12, 111, 333, 444, 555, 666, 777, itd. Počinjete
da doživljavate sve češće deja vu, snovi se oblikuju ili se pojavljuju neki
arhetipski simboli u vašem životu. Podsvest je moćna, ona je alat za otključavanje
sopstvene dugoročne memorije a simboli to rade, simboli nam pomažu da se
probudimo.
• Komunikacija sa višim umom - zateknete se kako razgovarate sami sa sobom
ili se osećate skladnije u tišini. Osećate želju da razgovarate sa svojim
„unutrašnjim glasom“ ili da poslušate tišinu. Mnogi doživljavaju susret sa svojim
Duhovnim vodičima ili anđeosku komunikaciju na ovaj način. Ovo je takođe
frekvencija na kojoj možete razgovarati sa duhovima, umrlim voljenima, našom
zvezdanom porodicom, našim višim „Ja“ koji je deo nas i raznim drugim bićima.
• Poriv za stvaranjem - želite kreativno da istražite stvari: kuvanje, ukrašavanje,
umetnost, muziku itd. Jedan primer Buđenja je što ste sve više u skladu sa svojom
podsvesti i puštate mašti na volju. Mašta postaje moćnija od vašeg prirodnog
misaonog procesa. Stvaramo sopstvenu stvarnost snagom svojih misli i
Univerzum nam daje znak da doslovno počnemo da je stvaramo.
• Trenutci ushićenja - Jednom probuđeni počinjete da se osećate mirnije sa
sobom i svojom stvarnošću. Ovo stvara trenutke blaženstva i euforije shvatajući i
znajući da nikada niste sami.

98

DUHOVNI SIMPTOMI BUĐENJA

PREPOZNAJTE DUHOVNE SIMPTOME BUĐENJA

Svakog dana svi mi se menjamo i evoluiramo. Naša vibracija se povećava i kada
se otvori put ka višim energijama primetićemo razne simptome koji se mogu
manifestovati na emocionalnom, duhovnom, fizičkom i mentalnom nivou naše
stvarnosti.

To je oblik prolaska kroz smrt Ega.

Velika stvar je spoznaja da je sve u našoj stvarnosti iluzija i dolazimo do trenutka
kada se moramo suočiti sa sopstvenom unutrašnjom tamom i ponovo pronaći
svetlost u našoj duši.

Ovde se ne radi o učenju već o otključavanju.

Treba samo DA SE SETIMO KO SMO i ŠTA SU NAŠE MOGUĆNOSTI.

Duhovni simptomi Buđenja su:

• Želite da se oslobodite starog - vaši stari materijalni obrasci i navike više nemaju
odjeka u vašoj frekvenciji i počinju da vas iscrpljuju. Stalni osećaj umora od starih
navika ili starih obrazaca razmišljanja znači da se udaljavate od načina
razmišljanja u trećoj dimenziji. To znači da se drama, dualnost, polariteti, prošlo
/ buduće razmišljanje i osećaj „stvarno ne želim više biti ovde“, udaljavaju od
vašeg života. U stvarnosti vaša stara duša umire, gubite okove starog sveta i
spremni ste da uđete u novu evoluiranu svest o svom duhu koji se polako rađa.

• Događaji koji u potpunosti menjaju vaš život - Ovi događaji snažno pokreću
vašu podsvesti i utiču na to kako sebe vidite duhovno. To se može manifestovati
kroz: smrt, razvod, promenu radnog statusa, gubitak kuće, bolest i druge
nesreće. Ponekad može biti i nekoliko istovremeno. To su sile izvan vaše kontrole
zbog kojih se preispitujete, menja se način kako vidite ko ste i svoj put. To su
događaji koji vas oslobađaju vezanosti i njima otpuštate ono što više ne služi u
vašem životu.

• Nagon za traženjem nekog oblika duhovnosti - kada se probudite, počinjete da
se preispitujete, a to ne znači samo jednostavna pitanja, već i vere u Boga i zašto
uopšte postojimo. To znači tražiti odgovore i okrenuti ste obliku duhovnosti.
Počinjete da preispitujete koncept Boga, Božanstva, višeg sebe i Univerzuma.

• „Učitelji“ se pojavljuju svuda – na primer, imali ste loš dan na poslu i osećate
bes, ali dok se vozite kući prolazite pored bilborda na kojem piše „Pomozite da se
izleči rak kod dece“ i on vas tera da zastanete, navodi vas na razmišljanje o tome

99

kako ste srećni i zahvalni na zdravlju vašeg deteta i počinjete da se oslobađate
besa. „Kada je učenik spreman učitelj se pojavi“. Odjednom na putu Buđenja
uvek se nađete u savršenoj sinhronizaciji sa Univerzumom. Simboli su svuda na
vašem putu: ljudi, knjige, filmovi, događaji, citati, priroda itd. Ovi učitelji mogu
biti i pozitivni i negativni, ali su tu da vam daju istu lekciju, čak i naši najgori
neprijatelji samo su odraz otpora u nama samima, to su učitelji koji nam pomažu
da prevaziđemo našu svest.

• Želja za duhovnim i materijalnim obiljem - Ovo je želja da svoj život pretvorite
u svoju ličnu utopiju. Duboka želja da manifestujete duhovno i materijalno
izobilje u svojoj stvarnosti kako biste stvorili ugodnu stabilnost, povezanost i
duševni mir. Ovde se radi o ostvarenju vaših snova. Ovo je koncept Buđenja, koji
zajednicu dovodi u jedinstvo razumevanjem, saosećanjem i ljubavlju.

• Osećam dublju povezanost sa Bogom, Univerzumom i sopstvenim božanstvom

• Istražujete načine lečenja, alternativnu medicinu, holističku praksu ili posao
iz snova - Mnogi više ne mogu da shvate svoj stari posao i umesto toga mnogi
probuđeni pokušavaju da nađu svoj posao iz snova. Za mnoge ovo može značiti
prelazak na holističku i alternativnu medicinsku praksu kao što su hipnoza,
masaža, reiki metode lečenja ili akupunktura. Za druge ovo može rezultirati
stvaranjem sopstvenog posla ili prelaskom na posao iz snova. Lista je beskrajna,
ali ideja je raditi ono za šta ste strastveni i to vraća sreću u vašu dušu.

• Novi osećaj Jedinstva - Jednom probuđeni prihvatate duboku duhovnu vezu
koju osećate prema svim bićima na zemlji, povećano saosećanje i empatija prema
drugima. Počinjete da sebe vidite u očima drugih i gledate se iz njihove
perspektive.

• Integracija - Postajete emocionalno, psihološki, fizički i duhovno jači, sve vam
je nekako jasnije. Osećate se kao da ste u skladu sa svojim Višim Ja. Usklađujete
se sa Zemljinom frekvencijom i počinjete da osećate kako se dva sveta prepliću,
prošlost, sadašnjost i budućnost se stapa u jedno ujedinjeno biće.

• Živeti svoju svrhu - Znate da konačno radite ono zbog čega ste došli na zemlju
i ovo je samo po sebi otkriće. Pojavljuju se vaše nove sposobnosti i darovi,
posebno sposobnost lečenja, jer svi ljudi imaju tu urođenu sposobnost. Vaša
životna i radna iskustva sada počinju da imaju smisla jer stvaraju sinergiju u vašoj
stvarnosti. Ne osećate se više izgubljeno, već osećate snažan osećaj svrhe koji je
duboko u vašoj srži. Osećate mir sa zemljom i sa sobom, spremnost da nastavite
sa sledećim poglavljem puni vere i znanja da se sve dešava s razlogom.

100