Славарица - пројекат

САДРЖАЈ

Порекло крсне славе
Славска молитва
На дан славе – прослава и обичаји
Трaдиција – слава
Свети Стефан – Стевандањ
Свети Јован Крститељ (Претеча) – Јовандањ
Наша крсна слава
Свети Георгије – Ђурђевдан
Свети Илија – Илиндан
Свети Лука – Лучиндан
Свети Димитрије – Митровдан
Свети Архангел Михаило – Аранђеловдан
Свети Никола – Никољдан
Свети Никола, песмица
Прича о три кћери, Свети Никола исцељује Стефана Дечанског
Прослава славе у ратним приликама
Свети Сава – Савиндан
Дечија славарица
Од Саве до вечности
Светосавско благо
Вазнесење Господње – слава Београда
Песма српској слави
Радови ученика ОШ „Старина Новак“: Моја слава

ПОРЕКЛО КРСНЕ СЛАВЕ

Покрштавање Срба догодило се у деветом веку. До тада је религија Срба
била део опште вере Старих Словена, то јест веровали су у бројна божанства
која управљају природом и људима. Перун је био врховни бог, а обожавани
су и Световид, Сварог, његови синови Дајбог и Сварожић као и многи други
богови и божице (богиње).

Свака кућа имала је свога бога заштитника, домаћег бога, и претпоставља се
да је чак сваки човек имао свог личног бога. Узречица која и данас постоји
код Срба: „Видећеш ти свога бога“ тумачи се као остатак тог веровања.

Иако су примили хришћанство, Срби су задржали неке обичаје из старе
религије као што је слављење кућног (породичног) заштитника. Не зна се ко
је и када тачно утицао на Србе да тај пагански обичај замене хришћанским
светитељем. Претпоставља се да је то био Свети Сава.

Наиме, како би се Срби одрекли старих обичаја, предложено им је да узму за
заштитника своје породице и свога дома оног хришћанског светитеља на чији
дан су се крстили. Тако настају крсне славе. Оне су стари обичај код Срба
који постоји вековима. Назив Крсна слава долази од крштеног имена
појединих породица или племенских старешина, који су свеца, у чији дан су
крштени, узимали за свога заштитника, а своме потомству остављали да га и
они славе.

Данашњу форму славе је коначно уобличио митрополит београдски Михаило
1862. године, и тада видимо да постоји слава, свечари, домаћин славе, као и
бројни обичаји које знамо и данас, а који су добили црквену пуноћу и смисао.

Светитељи заштитници били су нарочито обележавани у градовима,
манастирима, поједини владари су неговали израженије неке култове
одређених светаца. На пример, Београд прославља Вазнесење Господње
(Спасовдан) као своју славу. У појединим местима, сеоска слава се
прославља на отвореном, најчешће на неком битном месту за насеље (поред
цркве, капелице, гробља, зборишта) и назива се масла, литије или заветине.
Сама реч „заветина“ наводи на помисао да је празник настао у вези са неким
заветом. Суочени са неком катастрофом или несрећом која је задесила село

(епидемија људи или стоке, град, поплава) сељаци су се обраћали неком
свецу за помоћ заветујући му се да ће празновати његов дан ако услиши
њихове молитве и то су чинили сваке године.

За сељаке је то био и значајан друштвени догађај. Свечари су тога дана када
је владало весело и свечано расположење, примали многобројне госте, а цело
село је било домаћин.

Религијска садржина заветине се састоји у колективној молитви која се
најчешће одржава ноћ у очи празника када се сељаци окупљају око светог
сеоског дрвета(записа) или код цркве. Домаћин славе или свештеник запали
свећу, узме кадионицу са тамјаном и окади све учеснике обреда који моле
Бога да им подари благостање у наредној години (богату летину, плодност
стоке, добро здравље). И поједина српска друштва и установе могу имати
своју славу – свога светитеља заштитника, кога прослављају и под чију се
заштиту стављају. Српске школе славе Светог Саву као школску славу.

Јасно је, дакле, да је породични заштитник, односно крсна слава, била међу
најважнијим празницима сваке породице.

Свака слава има свој тропар. Тропар је кратка црквена молитвена песма која
садржи суштину празника.

Крсна слава код Срба представља дакле вековни обичај и печат идентитета
читавог једног народа. У Етнографском музеју у Београду основан је Центар
за нематеријално културно наслеђе Србије и међу 27 елемената културне
баштине, српска слава је и званично забележена као српско културно
наслеђе. Крајем новембра 2014. године крсна слава је уписана у регистар
нематеријалног културног наслеђа УНЕСК-а. Тиме је овај обичај, празник
везан искључиво за српски народ, постао део културне баштине, наслеђа и
културе читавог света.

Међу најзначајније крсне славе спадају следећи светитељи и празници.

Најчешће славе су: Свети Никола, 19. децембар (Никољдан), Архангел
Михајло, 21. новембар (Аранђеловдан), Свети Георгије, 6. мај (Ђурђевдан),
Свети Јован Крститељ, 20. јануар (Јовањдан), Свети Димитрије Солунски, 8.
новембар (Митровдан) и Свети Сава, 27. јануар (Савиндан).





На дан Славе – прослава и обичаји

Крсна слава код Срба има искључиво црквено – молитвени карактер. Слави
се најпре у цркви, на Литургији, па се тек онда преноси у дом и ту се
наставља прослава. Породична заједница је наставак црквене заједнице.

Домаћин (свечар) куће ујутру запали кандило пред иконом Свеца, па са још
једним чланом породице оде у цркву на Свету Литургију носећи славски
колач и кољиво (жито) увијене у чисту, белу мараму, затим мало црвеног
вина у бочици и мању свећу коју ће ставити у жито и запалити је да гори док
се обред освећења колача обавља.

Kада се заврши Литургија, свештеник ће окадити славско кољиво, колач и
вино, отпеваће тропар светитељу, па ће онда очитати молитву над кољивом и
благословити га.

У тој молитви, свештеник се моли да Господ Бог благослови дарове, који су у
част светитеља спремљени; да их умножи како у дому, који слави тог дана,
тако и у целом свету; да очисти од греха и освети све оне који су то
спремали, као и оне који ће их окусити; да онима, који су то кољиво
спремали и поднели га на освећење и благослов, - а у част и за успомену на
свога светитеља кога славе, - испуни све молбе и све жеље, које се односе на
њихов живот на земљи и на небу.

Затим, свештеник благосиља вино и славски колач, молећи Бога да прими
принету жртву у спомен светитеља који се слави.

Онда узима колач, сече га са доње стране унакрст, прелива га вином унакрст,
а затим га са свечаром окреће певајући три похвалне песме о светитељима и
Христу.

Затим свештеник и домаћин преломе колач и држећи сваки своју половину
састављају га. Љубећи колач свештеник говори:

„Христос између нас“), а свечар такође љуби колач и одговара:

„И јесте и биће“.

Ово чине три пута. Потом свечар прими колач од свештеника, узима кољиво
и носи га својој кући, где га ставља на сто или пред икону.

Тада запали славску свећу, окади је, а затим и икону и све домаће, а онда се
сви заједно помоле Господу и своме светитељу, као што су и уочи славе
радили.

После молитве, чланови породице честитају славу домаћину и једни другима
и заједно седају за трпезу.



Свети Стефан – Стевањдан

(9. јануар)

Свети Стефан је први хришћанин који је убијен зато што није хтео да се
одрекне Господа Исуса Христа и зато га називамо првомучеником.

Када су свети апостоли, након што је се Христос вазнео на небо и након што
је Дух Свети сишао на њих, почели да проповедају народу Христово учење,
видели да им је потребна помоћ, па су себи за помоћнике узели седам
младића, седам ђакона, од којих за првога међу њима поставили Стефана.
Зато га називамо архиђаконом или преведено на српски језик првим ђаконом.

Млади Стефан је, као остали ђакони, помагао апостолима у збрињавању
сиромашних људи. Често је долазио у прилику да се препире са Јеврејима
који нису поверовали да Христос јесте Бог. И увек их је побеђивао. Из
зависти, оптужили су га да је вређао Мојсија и Бога и нашли су лажне
сведоке који су то потврдили.

Потом су га извели из града и каменовали, убили камењем. Стефаново
страдање посматрао је његов рођак Савле, који је тек касније постао
хришћанин, као апостол Павле, а издалека и Пресвета Богородица и апостол
Јован. Било је то годину дана после силаска Светог Духа на апостоле.

Православна црква Светог Стефана слави другог дана Божића, 9. јануара.
Прославља и Обретање (проналажење) и пренос његових моштију, 15.
августа.

Био је заштитник српске средњевековне државе и династије Немањића. Сви
владари Немањића су свом личном имену, које су добии на крштењу,
додавали име Стафан. На српским новцима из тога времена био је приказан
Св. Стефан како владару пружа крст или заставу.

Светом Стефану су посвећене многе православне цркве, али и
римокатоличке. Више градова сматра га својим заштитником. Данас је Свети
Стефан слава Републике Српске. Као домаћу славу, слави га велики број
српских породица.



Свети Јован Крститељ (Претеча)

(20. јануар)

Светог Јована називамо Претечом, јер је он, пре него је Исус Христос почео
јавно да проповеда своју науку, крштавао у реци Јордану народ водом и
позивао га да се покаје за своје грехе, да тако спреман дочека Господа. Он је
био претходник, претеча Христов. Називамо га Крститељем, јер је крстио и
самога Исуса Христа.

Рођен је пола године пре Исуса и био је његов рођак: Јованова мајка
Јелисавета која је родила чудом Божијим као веома стара (његово име значи
„Бог се смиловао“) била је тетка Исусовој мајци Пресветој Богородици.

Још док је био мало дете, убили су његовог оца свештеника Захарију и
његова мајка, која је са њим побегла у пустињу, јер су Јована хтели да убију
мислећи да је он Христос, убрзо је умрла. Одрастао је сам, далеко од људи.

Правичан и храбар, Јован је рекао владару Ироду да је направио велики грех
што је преотео жену своме брату Филипу. Због тога ми је Ирод, на наговор те
жене, Иродијаде, и њене кћерке Саломије, посекао главу.

Главни празник Светог Јована је 20. јануар и он се назива његовим Самором,
а у народу Јовањданом. Православни верници славе и његово рођење, 7. јула
– Ивањдан, затим Усекованије главе, 11. септембра, Зачеће, 6. октобра, Прво
и друго обретање (проналажење) његове главе 9. марта и Треће обретање, 7.
јуна.

На Ивањдан се плету венци од ивањског цвећа.

Много цркава и манастира широм света саграђено је у славу Светог Јована.
Његова десна рука се данас чува у Цетињском манастиру. Многи градови у
свету добили су име по њему, а многа удружења и занатлија узели су га за
свога заштитника, код Срба је једна од најбројнијих слава.

Свети Јован је заштитник кумства и побратимства.



Свети Георгије - Ђурђевдан

(6. мај)

Свети Ђорђе је рођен око 280. године у Кападокији, у Малој Азији.

Наставивши породичну традицију, пошао је у војску. Веома брзо је
напредовао од обичног војника до трибуна. Лично цар Диоклецијан га је
произвео у највиши чин војводе.

Цар Диоклецијан био је један од највећих прогонитеља хришћана у историји,
па га у данашњој Црној Гори памте као „проклетог цара Дукљана“. Највећи
до тада прогон хришћана започео је 303. године. Војвода Ђорђе је све своје
имање разделио сиромашнима и отпустио робове. Онда је стао пред
Диоклецијана и у очи му рекао да је и сам хришћанин.

Побеснели цар бацио је Ђорђа у тамницу и убрзо га ставио на највеће муке.
Ђорђе се непрестано молио Богу и све је ово преживео. На крају је
Диоклецијан наредио да га посеку мачем.

Култ Св. Ђорђа зачет је веома рано. За свог заштитника узели су га многи
градови, али и многе државе.

Многи манастири и цркве код нас и у свету саграђени су њему у част.

На иконама се Свети Ђорђе, уобичајено, осликава на коњу где копљем убија
аждају, која симболизује многобоштво, односно поштовање демона уместо
истинитог Бога.

Главни празник Светог Ђорђа је 6. мај – Ђурђевдан, а празнује се још и 16.
новембра – Ђурђиц, када се присећам преноса његових моштију из
Никомидије у Лиду Палестинску. На икони везаној за Ђурђевдан је свети
Георгије приказан на коњу како убија аждају. Други приказ је свети Георгије
као војник са копљем у руци.

Свети Георгије је поштован као заштитник многих држава и градова у
Европи. Поштован је и као заштитник коњице, витезова и витештва и
крсташких похода. Прослављају га Грци, Руси, Бугари, Срби, Енглези,

Французи, Немци, Италијани, итд. Нови Храм Светог Георгија је подигнут на
месту старог 1872. године и постоји још увек.

Ако је на Ђурђевдан ведро, према народном веровању, биће родна година.
Ако тог дана и сутрадан пада киша, лето ће бити сушно. Пуно народних
обичаја везано је за Ђурђевдан. Сматра се да је након Светог Николе, Свети
Ђорђе најбројнија слава код Срба.

***

Приказ Светог Георгија који убија аждају је заснован на популарној легенди
хришћанске митологије – “ Георгије и Аждаја“.

По предању, у језеру у близини града Лида, у Палестини, живио је огроман
змај, који је мештанима оближњег града Вирита стварао бројне неприлике.
Змај је често излазио из језера и прождирао људе који би се нашли у близини
језера а, поред тога, имао је и отрован задах од кога су се људи разбољевали
и често и умирали. Житељи овог краја су се најзад обратили и свом владару
за помоћ али им он заповеди, да би се решили својих проблема са змајем, да
сваког дана на обали језера жртвују по једно дете. Народ то прихвати и од
сутрашњег дана започне жртвовање деце.

Сваког јутра је по једно дете било остављано крај језера и убрзо и
прождирано. На крају је дошао ред и на ћерку тог владара, јединицу, коју
окитише и припремише за жртву змају. Док је уплакана девојка стајала крај
језера, пред њом се указао свети Георгије, јашући на коњу, са копљем у руци.
Тад је и змај изашао из језера а Георгије је појурио ка њему и забио му копље
у чељуст, пригњечивши га за земљу. По Георгијевом наређењу, девојка везује
свој појас змају око врата и води га према граду. Градски владар и сви
житељи због тога примише хришћанство а у граду убрзо буде изграђена и
велика црква посвећена Пресветој Богородици и Светом Георгију.



Свети Илија – Илиндан

(2. август)

Свети Илија је рођен у граду Тесвиту. Његово име на јеврејском језику значи
„Снага Господња“.

Још као дечак Илија је често одлазио у пустињу сам, и тамо се предавао
молитви Богу и дубоком размишљању о смислу човековог живота.

У његово време цар Израиља био је Ахав, који је оженио Језавељу,
многобошкињу. Уместо истинитоме Богу, они су се клањали идолима
уствари демонима, а са њима и многи у Израиљу.

Свети Илија их је одвраћао од те обмане али нису га слушали. Да га Ахав не
би убио, склонио се у једну пећину где му је храну доносио гавран.

Онда је он да би неверницима показао моћ истинитога Бога, учинио да киша
не падне три и по године, огњем са неба запалио је жртву Богу, учинио је да
од мало брашна и уља које је у својој кући имала удовица Сарепти настане
пуно ове хране, и оживео је њеног сина који је био умро. А Ахаву и Језавељи
је прорекао страшну смрт, што им се и догодило. И многа друга
пророчанства је оставио и зато га зовемо пророком.

На планини Хориву, Свети Илија је разговарао са самим Богом и зато га
зовемо Боговидцем.

Према народном вероваљу, отишао је на небо у огњеним колима која су
вукли огњени коњи. Народ верује да Свети Илија управља громовима и зато
га зовемо Громовником.

Светог Илију славимо 2. августа. Три дана пре и три по овом празнику у
народу се зову „кресови“ и жене тада не перу кошуље да се не би искрзале.
У више градова у Србији тог дана се организују вашари.

Многа народна веровања везана су за Светог Илију. Велики број српских
породица слави га као домаћу славу.

Свети Илија се слави као Дан ваздухопловаца Србије.



Свети Лука – Лучиндан

(31. октобар)

Свети јеванђелист и апостол Лука родом је из Антиохије (данас у Турској).
Његово име на латинском језику значи „светлост“. У младости је изучио
грчку философију, медицину и сликарство, египатски и грчки језик. Заједно
са Клеопом, на путу за Емаус срео је Господа Исуса Христа непосредно
након што је он васкрсао.

Уврштен је у Седамдесет малих апостола, који су, као и Дванаест великих
апостола, послати по свету да проповедају Христово јеванђеље. Свети Лука
је отишао на проповед у родну Антиохију, потом је Светог апостола Павла
пратио на трећем мисионарском путовању.

У Риму је свети Лука написао Јеванђеље и Дела апостолска.

По мученичкој смрти Светог апостола Павла, Лука је проповедао Јеванђеље
по Италији, Далмацији, Галији, Македонији и другим областима. По
занимању је био лекар. Сматра се оснивачем хришћанског иконописа.
Предање каже да је насликао три иконе Пресвете Богородице, које је она
видела и икону светих апостола Петра и Павла.

Када је имао 84 године, идолопоклоници су га обесили о маслинову грану у
Теби, у Беотији, у Грчкој. Његове чудотворне мошти у 4. веку пренете су у
Цариград. Део моштију налази се у манастиру Косијереву, који се налази на
граници Црне Горе са Херцеговином.

Слави се као заштитник лекара, апотекара, болница и болесника.

Празник Светог апостола Луке прославља се 31. октобра.



Свети Димитрије - Митровдан

(8. новембар)

Свети великомученик Димитрије рођен је у Солуну. Када је његов отац, који
је био солунски војвода, умро, цар Максимијан је Димитрија поставио на
његово место. Максимијан хе био велики прогонитељ хришћана и Димитрију
је као најважнију обавезу поставио управо то – да прогони хришћане.

Међутим, Димитрије је сам био хришћанин, и то диван. Максимијан се,
осетивши превареним, грдно расрдио и бацио га у тамницу. Знајући шта га
чека, Димитрије је сво имање оствио слуги Лупу, да га раздели сиромасима.

У то време, цар је приређивао јавне мегдане. Имао је мегданџију Лија, за
којег је уредио посебну бину око које су била учвршћена усправна копља. На
њих је Лије немилосрдно бацао своје противнике. Тако је забављао цара и
остале незнабошце којима је овај био окружен.

Лија је убио младић Нестор, бацивши га на она копља. После неколико дана
цар је послао војнике да убију Димитрија копљима јер је и његов љубимац
Лије погинуо на копљима.

У Солуну, над моштима Светог великомученика Димитрија, који је убијен
око 306. године подигнута је велелепна црква.

Цар Јустинијан је покушао да пренесе светитељеве мошти из Солуна у
Цариград али су искочиле пламене искре из гроба па је одустао.

Свети Димитрије је заштитник Солуна. Руси га сматрају покровитељем
Сибира, а Срби га славе као своју домаћу славу.

У давна времена, хајдуци су на Митровдан одлазили код својих јатака,
поново се састајали на Ђурђевдан, па се говорило: „Митровданак, хајдучки
растанак – Ђурђевданак хајдучки састанак“.

Свети Архангел Михаило - Аранђеловдан

(21. новембар)

Људи су анђеле празновали још од старине, међутим, у време незнабоштва
славили су их као идоле, безмало као богове, или као створитеље света. Као
Сунцу и Месецу, и идолима који су сами правили, приносили су жртве и
анђелима. Лаодикијски помесни сабор установио је правилно поштовање
анђела.

Данашњи празник Светог арханђена Михаила и осталих бестелесних сила
установљен је у 4. веку. У новембру је зато што је то девети месец од марта у
којем је, смтра се, створен свет. А девети месец је због девет анђеоских
чинова.

Свети Дионисије Аеропагит описао је ових девет чинова у књизи „О небеској
јерархији“. Ти чинови су шестокрили серафими, многооки херувими,
богоносни престоли, господства, силе, власти, начала, арханђели и анђели.
Војвода целе ађеоске војске је архистратиг Михаил.

Седморица су представника анђелских сила: Михаило, Гаврило, Рафаил,
Урил, Салатил, Јегудил, Варахил.

Михаило на јеврејском језику значи „Ко је Бог“. Арханђел Михаило се
сматра чуварем православне вере и борцем против јереси (погрешних учења
у Цркви).

Сваки народ има свог анђела хранитеља (чувара) и тако исто и сваки
хришћанин, којег добија на крштењу. По хришћанском веровању, ма шта да
чинимо, јавно или тајно, то чинимо у присуству свога анђела хранитеља. А на
дан Страшнога суда сабраће се сво мноштво анђела око Христовог престола,
и пред свима њима биће објављена дела, речи и помисли свакога човека.

Свети Арханђел Михаило је веома честа слава код Срба. Празнује се 21.
новембра и тај дан зовемо Аранђеловдан. Овај празник била је домаћа слава
Немањића.



Свети Никола – Никољдан

(19. децембар)

Свети Никола је рођен у Патари, у Малој Азији. Његово име значи „народни
победитељ“, онај који хоће да побеђује да би народу било добро.

Када су његови родитељи умрли, Никола је сво богатство које је од њих
наследио разделио сиромасимаи отишао у манстир, где се замонашио. Убрзо
се прочуо као велики подвижник* (онај који прави подвиге, нарочито монах
који подноси усамљеност, дуготрајни пост, молитве и сл.) човек који не угађа
себи него Богу.

Изабран је за владику мимо његове воље. Постављен је за епископа у граду
Мири, у Ликији. Зато га и зовемо „мирликијски“.

Као владика, још више је помагао сиромасима. Још за време земаљског
живота чинио је многа чуда, многе је излечио, извукао из беде и очаја.

Умро је 19. децембра 343. године. Данас је у свету најпоштованији светитељ.
Свети Никола је заштитник деце, морепловаца, путник,а рибара, бродова и
пловидбе. Такође је заштитник многих градова и лука (посебно у Грчкој и
Италији). У грчком фолклору Свети Никола се описује као „господар мора“.
У модерној Грчкој и Србији он је један од најпоштованијих светитеља.
Никољдан је код Срба слава са највећим бројем свечара и увек пада у време
божићног поста и због тога је празнична трпеза славара увек посна. Преко
шесто српских цркава му је посвећено. Свети Никола је такође и заштитник
Србије, Црне Горе, Македоније, Русије и Грчке.

Распрострањено је и веровање да Свети Никола уочи Никољдана обилази
децу и дели им поклоне тако што их, док она спавају, остави у ципелу коју су
ставили на прозор или у чарапу која се налази на пећи.

Када су Турци освојили Ликију, мошти Светог Николе су 1096. године
пренете у Бари, у Италији. У Цркви је у спомен на тај догађај установљен
празник Преноса моштију Светог Николе 22. маја. Тај празник Срби славе
као Младог Светог Николу.



ПРИЧА О ТРИ КЋЕРИ

У Патари је живео угледан и имућан човек, са три
веома лепе кћери. Њега задеси невоља да изгуби све своје богатство и нагло
осиромаши. Ништа друго није могао него да прода своје кћери у робље.
Чувши за крајњу беду тог човека и његову намеру, Св. Никола реши да му
помогне.

Поштујући речи јеванђелске да милостињу не треба чинити пред људима
колико због рекламе, толико и ради жеље да не постиди човека који из
великог богатства западе у беду, Свети Никола одлучи да му своју помоћ
пружи тајно.

Једне ноћи узе Св. Никола велику кесу злата и неприметно је убаци кроз
прозорчић у кућу несрећног оца. Нашавши сутрадан кесу са златницима,
пресрећан и задивљен, а не могавши да објасни откуда она ту, човек ово
неочекивано доброчинство приписа Божјем провиђењу. Хвалећи Господа, он
одлучи да сво злато које је добио да у мираз својој најстаријој кћери. Ускоро
се она срећно удаде а Св. Никола, чувши да је убоги човек поступио по
његовој жељи и законитим браком сачувао кћер од греха, одлучи да исту
милост учини и другој кћери.

И не прође много времена а отац на исти начин удаде и другу кћер. Уздајући
се у Бога и у чврстој нади да ће Он збринути и трећу кћер, човек реши да
сазна кога то тајног добротвора Бог шаље са златом. Једне ноћи, бдијући крај
прозорчића, човек зачу звекет убаченог новца и потрчавши за непознатим,
препознаде у њему свима знаног светитеља и избавитеља. Пресрећни отац
паде к његовим ногама, поче их целивати и казивати речи хвале, али Св.
Никола га подиже са земље и закле да док је жив никоме не каже шта је с
њим било.

“To би учињено. На Овчем пољу, где беше храм Светог Николаја Чудотворца,
Стефану беше извађене очи. Ослепљени Стефан осећао је страшне болове и
крепио је себе једино молитвом. Сву ноћ у страшним мукама скоро мртав, он
пред зору мало заспа. И виде у сну ово: пред њим стоји диван светитељ у
архијерејској одежди, лице му сија благодатном светлошћу, и он држи на
свом десном длану оба његова извађена ока, и говори му: „He тугуј, Стефане!
Ево твојих очију на моме длану“. И говорећи то он му показује оба ока. А
Стефан, као размишљајући, упита га: „А ко си ти, господине мој, што
показујеш толико старање о мени?“ А Појављени одговори: „Ја сам Николај,
епископ Мирликијски“. – Пробудивши се од сна, страдалац смерним срцем
узнесе благодарност Богу и Његовом угоднику. А осећао је и неко не мало
олакшање болова.“

*Женске украсне копче (павте/пафте), које су носиле Српкиње око струка у 17. и 18. веку

Освећење колача и кољива за славу Свети Никола





ПРОСЛАВА КРСНЕ СЛАВЕ У РАТНИМ УСЛОВИМА

Наши преци су и у рату славили велике верске празнике (Божић и Ускрс) као
и крсне славе, свакако у другачијим околностима. Саме прославе су биле
много скромније и сиромашније, али су се празници ипак обележавали.
Обележавање верских празника није престало ни када је наша војска била
изгнана из земље, они су „Тамо далеко…“ више него икада инсистирали на
обележавању својих верских празника јер су на тај начин држали нит са
својом породицом и својом земљом.





И поједина српска друштва и установе имају своју славу – свога
светитеља заштитника, кога прослављају и под чију се заштиту
стављају.

Свети Лука – слава лекара, фармацеута и болница



Сеоска слава се прославља на отвореном, најчешће на неком
битном месту за насеље и назива се масла, литије или заветине.

Свети Сава – Савиндан

(27. јануар)

Свети Сава је рођен око 1169. године као најмлађи син великог жупана. На
крштењу је добио име Растко. Нису га интересовали државни послови, па је
побегао на Свету Гору и замонашио се у руском манастиру Русик, добивши
монашко име Сава.

Веома брзо је стекао велики углед на Светој Гори. Потом је прешао у грчки
манастир Ватопед, где му се касније придружио отац Немања, као монах
Симеон. Са њим је подигао манастир Хиландар.

Свети Сава је 1219. године издејствовао аутокефалност (самосталност)
Српске цркве, која је до тада била под грчком управом. Био је први српски
архиепископ.

Свети сава је био изузетно образован и пуно је писао.

Два пута је путовао у Свету земљу, одакле је српском народу доности свете
мошти и друге реликвије. По повратку са другог путовања, упокојио се у
Трнову у Бугарској, 25. јануара 1236. године. Њему је посвећен празник 27.
јануара и тај дан називамо Савинданом.

Мошти Светог Саве пренете су из Трнова у манастир Милешеву 1237.
године. Синан-паша их је 1594. спалио на Врачару, тамо где данас сија дивни
храм њему посвећен.

По народном предању, спашена је једино његова рука, која се налази у
манастиру Свете Тројице код Пљеваља. Многе легенде у српском народу
везане су за Светог Саву. Верује се да грмљавина на Савиндан предсказује
велике историјске догађаје.

Свети Сава је први српски архиепископ, просветитељ, исцелитељ,
обновитељ, путујући храм, градитељ, помиритељ и најпоштованији светац.