Славарица - пројекат

Вазнесење Господње (Спасовдан)

Слава Београда

Спасовдан је и слава града Београда, чије обележавање почиње литургијом у
Саборној цркви цркви, а потом и традиционалном литијом која полази од ове
цркве у 18 сати.

Од када је деспот Стефан Лазаревић 1403. године дао Београду статус
престонице, у част обнове и напретка, град је као своју славу узео Вазнесење
Господње - Спасовдан. Ова стара заветна слава симболично указује на
уздизање - вазнесење Града из пепела и неуништиву наду и веру у будућност.
Она представља израз душевне и моралне снаге народа прекаљеног у славној
прошлости, постојаног у садашњости и поноситог пред будућношћу. Под
притиском многих непријатеља и великих друштвених промена, празновање
градске славе је повремено прекидано, али и обнављано, издржавши тако
најтежу пробу вредности - пробу времена.

Празник Вазнесења Господњег, или како је у народу уобичајено, Спасовдан,
један је од десет празника посвећених Христу. Вазнесење спада у покретне
празнике - увек пада у четвртак, четрдесет дана после Васкрса, а десет
дана пре Духова. По хришћанском учењу, после Васкрсења, Христос је
боравио на земљи са ученицима четрдесет дана, јављајући им се, учећи их и,
нарочито, учвршћујући им веру после Голготе.
Сам чин Вазнесења збио се у Витанији, селу на источној падини Маслинске
горе, удаљеном два километра од Јерусалима, на путу за Јерихон. Тога дана
се завршио Христов боравак на земљи, ради спасења и искупљења људског
рода. Христос се пред апостолима, благосиљајући их, вазнео на небо и сео са
десне стране Бога Оца.

Колики су значај Срби придавали овом празнику, види се и по томе, што је
највећи историјско-правни документ српске средњовековне државе, чувени
Душанов законик, обнародован на Спасовдан 1349. године, а допуњен такође
на Спасовдан, 1354. године. На прослави Спасовдана, 1939. године, град
Београд је одликован највишим ратним одликовањем - Карађорђевом звездом
са мачевима IV степена. Вредно је поменути да је Вазнесенска црква,
саграђена 1863. године, сачувала оригинални барјак Управе града Београда.
На барјаку од црвеног броката, са једне стране је икона Вазнесења Господњег
и словима од златних нити натпис: Општина града Београда 1938. а са

друге стране, икона Свете Петке и порука: Ко крсно име слави - оном и
помаже.

Литија има устаљену трасу београдским улицама: од Вазнесењске цркве,
улицама Кнеза Милоша и Краља Милана до Теразијске чесме, где је прво
стајање и где се читају молитве за здравље Београђана. Наставља се Кнез
Михаиловом и Париском до Саборне цркве, где је друго стајање и где се
читају молитве за поштеду од страдања и најезде туђина, против међусобног
трвења, за мир и благостање. Потом се литија враћа улицама Кнеза Симе
Марковића, Поп Лукином, Бранковом, Краљице Наталије, Добрињском до
Вазнесенске цркве, где је треће стајање и где се читају молитве у спомен
свим палим јунацима Београда. На овај начин се симболично затвора круг.

Смисао литије јесте да се блага вест о вазнесењу Исуса Христа пронесе кроз
Београд и он тако уздигне према Богу, те да сви Београђани прођу литијом
као преображени народ.

Наши преци су од самих почетака управљања Београдом у њему неговали и
развијали култ Пресвете Богородице којој је Деспот Стефан Лазаревић
посветио Београд.











Богородичин град

Висок Стефан, деспот млади
престоницу нову гради.
На брду је утврђује,
ка небу је узвисује.

Вапијућ’ у молитвама
за благослов зидинама:
Да их Мајка Бож’ја брани
од зла које носе дани.

Теби, Мајци Васкрслога Господа,
подижем бели град на двема водама.
Нек’ не буду овог града
блага брда од дуката.

Нек’ његова буду слава
душе вредније од злата
у којима љубав живи,
љубав која се не гаси.

О, Пресвета Владичице,
Ти их сачувај и спаси.
Теби, Мајци Васкрслога Господа,
подижем бели град на двема водама.

Промис’о је Србе призв’о
служби на тлу распетоме
на које се буре дижу,
око ког’ се копља ломе.

Да послуже Богу драгом
и да Његов барјак носе,
верујући у слободу
оковима да пркосе.

Теби, Мајци Васкрслога Господа,
подижем бели град на двема водама.
Нек’ од сада па до века
буде бедем православни.
Слава да му не избледи,
име да му не потамни.









„Слава није јело и пиће већ свећа и колач“ - каже наш народ. Зато славу
треба славити побожно, скромно и трезвено, у мудром и људском
разговору, тако да слава буде и пријатна и богоугодна. Увек треба држати
на уму речи Светог писма: Све што чините, ако и једете и пијете, све нека
буде у славу Божју.

Прослава крсне славе некада и данас – вековна традиција

































































У стварању „Славарице“ учествовали су ученици трећег и четвртог разреда
ОШ „Старина Новак“ под руководством наставнице верске наставе, Марије
Тодоровић.