Задужбине Немањића (Св. Краљ Милутин и Мирослављево јеванђеље)

Трагови прошлости

• Материјални
• Писани
• Усмени

Материјални трагови прошлости

• Предмети којима су се људи служили у
свакодневном животу и раду (оруђе,
посуђе, накит, алат, обућа, одећа...), а који
су сачувани до данашњих дана могу нас
поучити о свакодневном начину живота
у прошлости.

Материјални трагови прошлости

• Грађевине који су људи градили (куће,
цркве, манастири, споменици, мостови,
замкови, утврђења, путеви) помажу нам
да боље разумемо у каквим насељеним
местима се некада живело и које
материјале су људи користили за градњу.

Писани трагови прошлости

• су записи у камену, на дрвету, кожи или
папиру и то у виду цртежа и текстова
различите садржине.

Усмени трагови прошлости

• Приче, песме, легенде преношене су
усменим путем са генерације на
генерацију (с колена на колено) кроз
време и простор.

• Касније су записане.
• Пример: Житија светитеља

Обичаји

• Обичаји нам говоре о начину живота и
рада народа који је живео на одређеном
простору.

• Многи народни обичаји преношени су
путем игара, народних кола, начина на
који се спрема породично славље, како се
обавља неки посао на пољу и друго.

• Некада давно деца су учење и писања
учила у манастирима. У школу су
углавном ишли дечаци.

• Учили су. Читање, писање, земљопис,
рачун, веронауку...

• Радили су ручни рад и правили
различите предмете.





Путовање кроз прошлост Мирослављевог јеванђеља

Мирослављево јевађеље

• је наша најстарија рукописна
илустрована књига писана на ћирилици.

• Писано је за Мирослава, брата великог
жупана Стефана Немање,
кнеза хумског, за потребе његове
задужбине цркве Св. Петра на Лима, око
које је касније настало Бијело Поље.

• Богослужбена је књига.
• Потиче с краја 12. века.



• Јеванђеље има 181 лист, текст је писан на
белом, танком пергаменту, у два ступца,
ћирилицом и украшен је са око 300
стилизованих минијатура и иницијала у
боји и злату.

• Пергамент – животињска кожа која се
глачала да би се на њој писало.











• Раздаљина између Бијелог Поља, где је
настало, и Београда, где се данас чува, је
332 км. На свом седам и по векова дугом
путу до Београда Мирослављево
јеванђеље је прешло више од 15.000
километара. Захваљујући овом
вишевековном путешествију, као неми
сведок српске историје, избегло је
судбину многих других украдених и
спаљених књига.



Путешествије Мирослављевог јеванђеља

• Некако долази до манастира Хиландар.
• Краљ Александра Обреновић одлази у

посету Хиландару, богато дарује
манастир који је у веома лошој
ситуацији, а монаси му поклањају
Мирослављево јеванђеље.





• У Мајском преврату, у ноћи 28. на 29. мај
1903. године, краља Александра и
краљицу Драгу убила је група официра
завереника. Те ноћи из дворског сефа
нестало је Мирослављево јеванђеље и
наредних 11 година није се знало где се
оно налазило.



• Уочи објаве рата Србији, 1914. године
краљевски библиотекар из Тополе,
пакујући књиге и документацију
краља Петра за евакуацију, у једном од
сандука пронашао Мирослављево
јеванђеље и знајући о каквој се
реликвији ради, предао га
регенту Александру.

• Мирослављево јеванђеље
је, са осталим
драгоценостима, пренето у
Крушевац и запаковано као
велика драгоценост.

• Тако је Државна благајна, а са њом и
Мирослављево јеванђеље, пратила
кретање српске владе од Крушевца
до Ниша, Краљева и Рашке, а потом је
1915. године следила повлачење српске
војске,
преко Пећи, Подгорице, Скадра и Светог
Јована Медовског до Крфа.

• Јеванђеље се неко време налазило на
Крфу, у сефу Државне благајне, а потом је
предато на старатељство српској влади,
председнику Николи Пашићу и
министру Стојану Протићу. По окончању
рата, 1918. године, реликвија се са
владом безбедно вратила у Београд.

• Кнез Павле Карађорђевић, који се у то
време старао о Мирослављевом јеванђељу,
поклонио га је 1935. године сопственом
музеју. Тако је у бомбардовању, 6.
априла 1941. године, рукопис избегао
судбину више стотина средњовековних
повеља, рукописних књига, скоро 50 хиљада
комплета часописа и новина и око 350
хиљада књига, које су изгореле у до темеља
сравњеној згради Народне библиотеке
на Косанчићевом венцу.



• Немци су одмах по уласку у Београд
почели да трагају за Мирослављевим
јеванђељем и другим вредним
реликвијама.

• Међутим, Двор је још 1940. године
предао Јеванђеље Народној банци
Србије на чување. Почетком рата оно је
склоњено у филијалу у Ужицу.

• У страху од Немаца рукопис је предат
игуману оближњег манастира Рача који
га је закопао у олтару.

• Манастир Рача је од 1941. до 1943.
године неколико пута био пљачкан и
паљен, али Мирослављево јеванђеље
није ни пронађено, ни оштећено.



• Плашећи се да неко ипак не украде
Мирослављево Јеванђеље, игуман га је
вратио у ужичку филијалу Народне
банке. Управник филијале га је 1943.
године кроз окупирану Србију у тајности
пренео до Београда, где је склоњено у
згради Народне банке Србије.

• После ослобођења
Београда Мирослављево
јеванђеље предато је
Народном музеју где се и
данас чува у посебној
комори.

• Јеванђеље је 1979. године
проглашено за културно
добро од изузетног значаја, а
у јуну 2005. године,
Мирослављево јеванђеље је
уписано на листу УНЕСКА
Памћење света.

• Народна библиотека Србије која је
матична установа за заштиту старе и
ретке књиге, прописала је да
Мирослављево јеванђеље, може бити
излагано само десет дана током једне
године.

Домаћи задатак

• Напиши нешто што си
сазнао о прошлости, а да
ти је било посебно
занимљиво.

Задужбине
Св. Краља
Милутина

Аутор: Марија Тодоровић

• Подизање задужбина био је веома раширен обичај
међу српским владарима у средњем веку.

• У Немањићкој држави, почев од великог жупана
Стефана Немање па све до последњег, цара Уроша,
а затим у краљевини Мрњавчевића и у кнежевини
Лазара Хребељановића, најзад, у деспотовини
Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића, сваки се
владар старао да подигне бар једну велику цркву
или манастир, а било их је који су могли да подигну
и по десетак храмова.

• У XII и XIII веку само су владари и њихови
најближи рођаци били у могућности да
изграде себи задужбине.

• Манастири се издржавају од имања која су
им даровали ктитори.

• Ктитор – оснивач, дародавац

• Мисао дародавца, често записана у
даровним повељама и навођена у
натписима, била је искупљење грехова:
светитељ коме је храм посвећен постајао је
ктиторов заступник пред Христом.

• Манастири и цркве имали су
и практичну намену, и то не
само ону, увек присутну да
шире и учвршћују веру у
народу.

• По географском распореду,
били су подизани на
најважнијим средњевековним
саобраћајницама.

• Неке цркве, су поред овога
поменутог, имале још једну
намену – представљале су храмове
у епископским седиштима,
црквеним управним центрима.

• По тој улози прославиле су се Жича и Пећ,
као средишта српске архиепископије, потом
и патријаршије.

• Најзад, многи су манастири подизани да би
постали надгробне цркве својих ктитора.



Свети краљ Милутин

• Званична титула краља Милутина
(1282-1321) гласила је:

• СТЕФАН УРОШ Милутин, ПО
МИЛОСТИ БОЖЈОЈ КРАЉ И
САМОДРЖАЦ СВИХ СРПСКИХ
ЗЕМАЉА И ПОМОРСКИХ.