Бранковићи

Времеплов бр. 11

ОШ “ Душан Јерковић “ Инђија
Школски електронски часопис са темама из историје

Тема овог броја Јун 2022.

Бранковићи

Б РА Н К О В И Ћ И

Српска средњовековна државност прошла је кроз разне етапе: од сјаја и раскоши за
време Немањића, преко економски снажне, али ипак вазалне државе деспота
Стефана Лазаревића, до агоније и смрти која се поклапа с временом владавине
династије Бранковића, потомака гласовитог Вука Бранковића, једне од највећих
жртава народног предања и колективне свести. Последњи владари из ове династије,
након што су падом српске државе, јуна 1459. године, постали бескућници, након
дугог лутања скрасили су се у угарском Срему, због чега ће и понети назив сремски
Бранковићи.

Како је опадала политичка моћ српске државе у средњем веку тако је, чини се,
опадало и занимање каснијих нараштаја за ту епоху. Данас је број оних који знају за
дела краља и цара Душана Силног (1331–1355) несумњиво вишеструко већи од броја
оних који би могли да нам кажу коју реч о слепом деспоту Стефану Бранковићу или
о његовом брату слепом Гргуру.

ВОЈВОДА МЛАДЕН

ДЕДА ВУКА БРАНКОВИЋА

Порекло породице Бранковић није сасвим познато, а као њени најстарији чланови
спомињу се војвода Младен и његов брат жупан Никола. Није познато ко су били
Младенови родитељи али се зна да се радило о веома старој и угледној породици која
је још од краља Милутина била присутна на српском двору где је заузимала видно
место, али никада није спадала у оне најјаче и најутицајније. Њихова баштина није
била велика састојала се из Дренице на Косову па се са сигурношћу може рећи да
њихов углед није потицао због величине или богатства поседа, већ искључиво из
дворских служби које су добијали. Припадали су пограничној властели којима је
основно занимање био рат, а једини услов напретка непрекидна освајања ка југу.
Прави њихов успон изгледа датира од времена владавине краља Стефана Дечанског
(1321-1331.) јер се тада 1323. годинe војвода Младен спомиње као господар Требиња
и Драчевице које је добио од краља на управу, док му брат Никола 1329. године има
назив жупана и као краљев службеник делује у северној Албанији. По свему судећи
ове титуле су биле награда коју су добили од краља Дечанског због заслуга током
његових борби. Не зна се каква су била њихова каснија деловања али се претпоставља
да су се и даље кретали у краљевој близини. Након 1326. године војвода Младен је
умро, а наследио га је син Бранко од којег породица Бранковић и добија своје име
Бранковић. Осим Бранка војвода Младен је имао и ћерку Ратославу. Да је породица
уживала велики углед, мада није била међу најмоћнијима у Србији, види се и по томе
што је војвода Младен ћерку Ратославу удао у моћну кућу Војновића и то за жупана
Алтомана. Из овога брака родио се жупан Никола Алтомановић. Од свога оца, војводе
Младена, син Бранко је наследио управу Требињем, али и његово место поверљивог
човека код краља Дечанског.

Тадеј Врачаревић 6.3

БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ

Отац Вука Бранковића

Бранко Младеновић (умро пре марта 1365) је био српски племић и
севастократор из средине XIV века, који је управљао Охридом у доба
Српског царства и сматра се родоначелником Бранковића. Сматра се да му
је припадао свилени појас (тзв. Бранков појас), византијске израде, који се
данас чува Британском музеју у Лондону и на коме је поред имена Бранко
извезена кацига са лавом на челенци, симболом Бранковића. Његов отац
био је властелин Младен, који се помиње са титулама жупана и војводе у
доба краљева Милутина (1282—1321) и Стефана Дечанског (1322—1331).
Он се 1323. године помиње као управник Требиња и Драчевице, а сматра
се да његова породица највероватније потиче из Захумља. Душан Силни
(краљ 1331—1346, цар 1346—1355) је Бранка Младеновића поставио за
управника Охрида и доделио му титулу севастократора, али није познато
када се то десило, иако је извесно да је титулу добио након проглашења
Српског царства 16.04.1346. у Скопљу. Висока титула севастократора
вероватно значи да је Бранко на неки начин био родбински повезан са
царском породицом, пошто је иста титула додељена Дејану, који је био
ожењен Душановом сестром Теодором. Након Душанове смрти, у време
распада Српског царства, подржавао је његовог сина и наследника Уроша
(1355—1371). Бранко Младеновић је био син властелина Младена, који је,
осим њега, имао и ћерку Ратославу, која је била удата за жупана Алтомана
Војиновића и била мајка Николе Алтомановића. У историјским изворима
помиње се и његов стриц Никола, који је 1329. године управљао облашћу
око Љеша, у данашњој Албанији. Бранко Младеновић је био ожењен
непознатом племкињом и у браку са њом је имао четворо деце, три сина и
једну ћерку, која је била најмлађе дете. Бранков појас, који се чува у
лондонском Британском музеју, потиче из средине XIV века, византијске
је израде и настао је у радионицама Цариграда или Солуна. Направљен је

од свиле, димензија 195 са 7,5 центиметара и сачињава га 18 оквира у
којима су приказана три мотива: -кацига са лавом на челенци и натписом
Бранко-змај-соко. Бранко Младеновић је умро пре марта 1365. године, а
његови синови Гргур и Вук су се из Охрида повукли на породични посед,
око Борча у Дреници на Косову.

Лара Бањанин 6.1

Псалтир Бранка Младеновића., чува се у музеју у Букурешту

Појас Бранка Младеновића, Чува се у Британском музеју у Лондону

НИКОЛА РАДОЊА

Брат Вука Бранковића

Никола Радоња се око 1350. године ожениосестром Вукашина и Угљеше, Јеленом
Мрњавчевић, са којом је добио две ћерке. Живео је са породицом у Серској области,
али се после смрти супруге и ћерки (пре 1364. или између јесени 1358. и јесени
1364),повлачи из световног живота и замонашује у Хиландару, као монах Роман.
Њих три су сахрањене на Маникејској гори, у параклису цркве светог Николе, а
Никола Радоња се крајем 1365. године помиње као малосхимник Роман. Око
1376/1377. године прихвата још аскетскији начин живота и постаје великосхимник,
узевши име Герасим, према истоименом свецу из Јордана. Умро је 1399.
Никола Радоња откупљује манастир Светог Павла Ксиропотамског на Атосу.

Алексеј Поштић 6.4

Манастир Светог Павла, Ксиропотам на Атосу

ВУК БРАНКОВИЋ

Вук Бранковић био је рођен на Косову и Метохији 1345. и живео до 1397. Последње
две деценије 14. века био је најзначајнија политичка фигура у Србији. Рођен је као
најмлађи син Бранка Младеновића. Као зет Кнеза Лазара, од малог пороидчног
поседа око Борча у Дреници, створио је велику област звану земља Бранковића, која
се простирала између Сјенице, Скопља, Копаоникаи и горњих токова Таре и Мораче.
28. јуна 1389. учествовао је у боју на Ккосову против Османлија, и у том боју је
погинуо Кнез Лазар. Лазареви наследници су признали власт султана Бајазита, а
затим је Вук Бранковић покушао да се одупре Осаманлијама и очува независност
своје области. Тад његова власт достиже врхунац и он се потписује као господар Срба
у Подунављу. Почетком 1392 год. губи Скопље, и постаје османски витез и пошто
није испуњавао своје вазалне обавезе према Султану, он наставља борбу и 1396 год.
већи део његове државе бива заузет, као и Приштина. После битке код Никопоља 25.
септембра 1396. год. Османлије заузимају остатке његове државе, а њега одводе у
заробљеништво. Највећи део поседа припао је Стефану Лазаревићу. Османлије су
заузеле стратешка битна места, а мала област у Вучитрну остављена је супрузи Мари
и синовима Гргуру, Ђурђу и Лазару. Умро је 6 новембра 1397. год.(у заробљеништву),
а верује се да је сахрањен у светогорском манасиру Хиландар. На Охриду у цркви
Богородице Перивлепте насликан су он и његов брат на фресци како стоје поред цара
Уроша.

Петар Продановић 6.4

ГРГУР БРАНКОВИЋ

Брат Вука Бранковића

Гргур Бранковић је био српски племић из друге половине XIV века и средњи
син севастократора Бранка Младеновића, који је управљао Охридом у доба
цара Душана Заједно са млађим братом Вуком, управљао је малим породичним
поседом око Борча у Дреници на Косову. Њих двојица су у марту 1365. године дали
прилоге светогорском манастиру Хиландару, што је повељом потврдио цар Урош.
Био је ожењен Теодором, а преминуо је пре 16.07.1398. године .
Поједини историчари, на основу једног записа, сматрају да је његова супруга једно
време живела са Марком Мрњавчевићем, у доба када је он отерао своју супругу
Јелену, ћерку Радослава Хлапена.
У једном извору из тог доба, наводи се да је, за време краља Вукашина (1365—
1371), Пологом (облашћу око Тетова) управљао извесни Гргур. Радослав Грујић је
сматрао да се ради о Гргуру Бранковићу, што су као могућности прихватили и неки
други историчари, али има и оних који сматрају да се ради неком властелину
Вукашина Мрњавчевића.
Заједно са млађим братом Вуком насликан је поред цара Уроша на фресци у цркви
Богородице Перивлепте у Охриду. Композиција на којој су, поред њих тројице,
насликана и три свештена лица из Охрида, смештена је у ( северном)
параклису светог Григорија Богослова, на његовом фасадном зиду. Датира се у 1365.
годину, а данас доста оштећена.

Црква Богородице Перивлепте у Охриду

ЛАЗАР БРАНКОВИЋ

Син Вука Бранковића

Лазар Вуковић Бранковић (1377. — 12. јул 1410) је најмлађи син Вука
Бранковића и Маре, ћерке кнеза Лазара. Када је султан Бајазит прогнао Вука а овај
касније умро 1397. његове области су предате Стефану Лазаревићу. Лазар је са
мајком Маром и браћом Ђурђем и Гргуром остао са уским појасом земље око
Вучитрна и Трепче, тек толико да се могу издржавати. После пар година Бранковићи
су уз помоћ новца које је још Вук оставио у Дубровнику успели да поврате већину
територија. Ово их је поред новца коштало и вазалних обавеза према султану.
Док старија браћа учествију у биткама на страни Турака као вазали Лазар са мајком
управља областима и све више улази у сенку старије браће. За време сукоба Стефана
и Вука Лазаревић налази се на страни Вука. Заједно са ујаком Вуком учествује у
борбама за турски престо који се води међу Бајазитовим синовима -
Мусом и Сулејманом. Пред почетак одлучујуће битке побегли су од Мусе и
прикључили се Сулејману који изађе као победник. Пошто је Стефан Лазаревић
остао на страни пораженог Мусе, Сулејман пошаље Вука и Лазара у Србију да
преузму власт у одсуству Стефана, а Ђурђа задржа као таоца.
Међутим на путу за Србију ухвате их Мусини људи. После предомишљања око
евентуалног откупа Вука ипак убију а Лазара оставе уз услов да Ђурађ на почетку
наредне битке код Једрена пређе из Сулејмановог у Мусин табор. То Лазар и поручи
брату али овај до краја битке оста веран Сулејману, а Муса у току битке убије Лазара
11. јула 1410. године.

Бојана Зораја 6.2

Кула у Вучитрну на
Косову



ГРГУР БРАНКОВИЋ

Син Вука Бранковића

Гргур Вуковић Бранковић (? — 13. март 1408) је био најстарији син Вука
Бранковића и Маре, ћерке кнеза Лазара. Учествовао је у Боју на Косову у одреду
свога оца. Када је султан Бајазит I прогнао Вука, а овај касније умро 1398, његове
области су предате Стефану Лазаревићу. Гргур је са мајком Маром и
браћом Ђурђем и Лазаром остао са уским појасом земље око Вучитрна и Трепче.
После пар година Бранковићи су уз
помоћ новца које је још Вук оставио
у Дубровнику успели да поврате већину
територија. Ово их је поред новца
коштало и вазалних обавеза према
султану. Гргур је са братом Ђурђем
учествовао у биткама на страни Турака,
а у бици код Ангоре командовао је
једним одредом и био заробљен од
стране Монгола, али га је Ђурађ
откупио. Не зна се да ли је био на
слободи у време борби на Косову између Турака и Бранковића са једне и браће
Лазаревић с друге стране. Године 1406. после посете султану Сулејману у својству
турских вазала, Гргур је задржан на двору као талац, вероватно из неповерења према
Бранковићима, а Ђурађ се вратио у Србију. Гргур није дуго остао у Турској и после
повратка у Србију је одлучио да се остави политике и замонашио се, а стрешинство
је предао Ђурђу. Гргур је недуго затим умро као монах Герасим на Хиландару 13.
марта 1408. године.

Занимљивост - Кад је под најездом Мрњавчевића напустио Охрид и населио
Тетовски Полог, убрзо му је Марко Краљевић преотео жену, Теодору Бранковић,
познатију као вила Равијојла. Она му се никад више није вратила! Скрхани Гргур
одлази у Дреницу заједно са својим најмлађим братом Вуком.

ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ

Син Вука Бранковића

Ђурађ Бранковић рођен је око 1377. године а умро је 24. децембра 1456. године. Био
је Српски деспот и други син Вука Бранковића. Владавина Ђурђа Бранковића трајла
је од 1427. године до 1456. године. Ђурађ је изградио Смедерево на ушћу Језаве у
Дунав. Тврђава се састојала од Малог и Великог града који су имали 24 куле. 1459.
године десио се пад Смедерева. Имао је многобројну породицу. Женио се два пута,
име његове прве жене није познато, нису имали деце. Друга жена му се звала Јерина
Бранковић. Ђурађ Бранковић истакао се у другом скадарском рату. Рат је избио 1419.
године између Млетачке републике и Балше lll Балшића. Док је владао Стефан
Лазаревић Ђурађ је био друга личност Србије. Цео свој век Ђурађ Бранковић провео
је у ратним окршајима. Годину дана пред смрт изгубио је три прста на десној руци.
Био је несрећан човек и тога је био свестан. Имао је најбурнији живот од свих
српских владара. У лето 1423. године Стефан Лазаревић приступио је брату Ђурђу
Бранковићу у Зети. Ђурађ је са 8000 коњаника био пред Скадром. Тамо се састао са
франченском Бембом и склопили су мир.
Лик деспота Ђурађа налази се на новцу као и на његовој повељи светогорском
манастиру Есфигмену из 1429. године.

Невена Милошевић 6.1

ЛАЗАР БРАНКОВИЋ

Син Ђурађа Бранковића

Лазар Бранковић је био српски деспот и владар Србије од 1456. до 1458. године. Он
је био син и наследник Ђурђа Браковић. Био је ожењен Јеленом Палеолог и од тада
је носио титулу деспота. Лазар је завршио преговоре са Турском које је започео
његов отац за време његове владавине. Овим уговором деспот Лазар се изборио да
харач буде мањи у односу колико су плаћали кад је његов отац био на власти. Тек
после склапања мира са Турцима, деспот Лазар је обавестио угарског краља да је
отац умро и да је он преузео Деспотовину и да је склопио мир са Турцима. Угри
нису били задовољни ни са једном од ових информација, али су имали својих
проблема па нису реаговали на ове информације. Деспот Лазар је пружио подршку
угарском краљу када је дошло до грађанског рата, али је на тај начин имао и своје
користи. Деспот Лазар је са својом војском заузео Ковин и још неколико тврђава
дужином обале Дунава. Покушао је да заузме још земље у Банату, али је његова
војска била разбијена и поражена на Тамишу 1457. године. После смрти мајке
деспота Лазара, браће и сестара су се разишли. Стефан и Лазар су били на страни
Угарске а Гргур и Мара на старани Турака. После смрти деспота Лазара земљом је
управљало наместеништво које су сачињавали Михаило Анђеловић, Јелена
Палеолог и слепи брат Стефан Бранковић.

Сања Бркић 6.3

ИРИНА (ЈЕРИНА)

БРАНКОВИЋ

Не зна се тачно година њеног рођења, узима се приближно да је то 1400,
у Константинопољу. Њен отац био је Димитрије I Кантакузин, који је имао
титулу севастократора од децембра 1357. и деспота Мореје 1383. Од њене породице, у
Србији је нарочито био познат Јеринин брат Тома Кантакузин.

Била је непопуларна у народном предању и названа Проклета Јерина, највише због
изградње града Смедерева, тадашње нове српске престонице. По народном предању
њена владавина је била сурова. Изградњу тврђаве која је почела1428. и трајала пуних
11 година су зидали грчки неимари, а народ је теран на кулук, односно присилан и
неплаћен рад. Радовима је руководио Јеринин брат Ђорђе Кантакузин са грчком
војском, што је додатно стварало незадовољство у народу и што је довело до тога да
она заувек буде упамћена као сурова деспотица. Народ је такође кривио Јерину због
тога што се Ђурђева и њена ћерка Мара 1435. године удала за султана Мурата II.

Умрла је као монахиња у Руднику почетком маја 1457, претпоставља се да је отровао
њен син Лазар. Стари градови широм простора насељених Србима су по њој добили
имена Јеринин град.

Са деспотом Ђурђем имала је петоро деце: Тодор Бранковић (1415—1428), Гргур
Бранковић (1416/1417 — 1459), Стефан Бранковић (1425—1476), Лазар
Бранковић (1421/1427 — 1458), Катарина Бранковић (1418/1419 — 1492).

ГРГУР БРАНКОВИЋ

Син Ђурађа Бранковића

Гргур Бранковић је био најстарији син Ђурђа
Бранковића рођен 1416.год. Сматран је
престолонаследником. Његов отац је потписао
вазални уговор по коме је дао неке од Турака већ
освојене територије и плаћао порез Турцима а Гргур је
био обавезан да командује одредима који попмажу
Туркке у походима. После похода на Солун 1430.год.
Гргур се истакао у боју и био награђен од сулатана
Мурата II. У то време заједно са Турцима повратио
је изгубљене територије у Зети које је узрупирао даљи
рођак Балшића Стефан Марамонте. Кад су Турци
1439.год. напали српску престоницу Смедерево Гргур
ју је бранио уз помоћ народа и свог ујака Томе
Кантакузина. После 3 месеца због недостатка
намирница град је пао, Гргур се предао Турцима и од
њих је као вазал добио већину територија које су
припадале његовом деди Вуку Бралнковићу. Да није
вазал него роб показали су Турци када су га одвели у
заточеништво у Турску код његовог брата Стефана где
су их заједно ослепели током 1446.год. Најмлађи брат
Лазар се оженио Јеленом, синовицом цара Јована VIII
и овим чином Гргур је изгубио право наслеђа
престола. После смрти Ђурђа 1456.год. Гргур са
сестром Маром бежи код султана Мехмеда II не би ли
спасао живот од брата dеспота који је сарађивао са
Угарима.1458.год. умро је деспот Лазар а Гргур са
сином Вуком и Турцима напада Смедерево. После доласка Стефана Томашевића на
чело деспотовине живи неко време код сестре, замонашује се под именеом Герман и
убрзо умире на Хиландару 16. октобра 1459.год. Гргур је из ванбрачне везе добион
сина Вука—Змаја Огњеног Вука—каснијег српског деспота.

Филип Продановић 6.4

МАРА БРАНКОВИЋ

СУЛТАНИЈА

Мара Бранковић (1416-1487) рођена је у Вучитрну
била је ћерка деспота Ђурђа Бранковића и Јерине
Бранковић. Она је друга српска пренцеза која се
удала за турског султана. Мара Бранковић се удала за
султана Мурата II као друга његова жена. Мурат II је
био око 13 година старији од ње. Марин циљ када се
удала за Мурата II је био да спаси своју браћу
Стефана и Гргура. Пошто није имала јак утицај на
мужа, њена браћа су по наређењу Мурата II
ослепљена. Народне песме бележе да је у детињству
боловала од тешке болести, а да је њен отац, из
захвалности Богу и старцу Јоаникију за чудесно
исцељење сагредио манастир зван Девичин. Народни
псник је у једној својој песми рекао да нема лепше
девојке од Маре Бранковић. Један од услова за
склапање мира између султана Мурата II и Ђурађа
Бранковића био је и удаја принцезе Маре за Мурата
II. Мара није успела да освоји љубав свог супруга без
обзира на лепоту. Мара Бранковић је једина жена која
је ногом крочила на Свету Гору. На месту где су се
срели Мара и монах подигнута је капела. Мара је
била маћеха Мехмеду II, али ју је он волео скоро као
и своју рођену мајку. Мара Бранковић умрла је у
Јежеву код Драме 1487.године,а сахрањена је у
манастиру Косиница.

Мила Мишић 6.1

КАТАРИНА БРАНКОВИЋ

КАНТАКУЗИНА

Ћерка Ђурађа Бранковића

Њен отац, деспот Ђурађ Бранковић, владао је Србијом до
1456. године, а име Кантакузина добила је по мајчиној
фамилији – била је кћерка Ирине из византијске царске
породице Кантакузин. Рођена је између 1418. и 1420.
године, насликана је, заједно с родитељима, браћом и
сестром, 1429. године на минијатури повеље, коју је њен
отац дао светогорском манастиру Есфигмену. Ту је
приказана у раскошној одећи, у хаљини светлоплаве боје,
огрнута тамноцрвеним плаштом, с декоративним
минђушама, а на глави носи круну.

Судбина јој је доделила дуг живот, али пун искушења,
немира и лутања. Кретала се непрекидно од Беча и
Венеције до Сера и Цариграда и упознала броне људе,
припаднике различитих народа, вера и култура. Ипак, на
приватном плану била је несрећна мајка, тиха и трпељива
супруга, а одана кћерка и сестра. Држала је до свог високог порекла и положаја,
била је даровита и упорна особа, није се предавала чак и у најтежим тренуцима. Ни
када је сахрањивала децу, ни када су јој отимали имања, ни када је била у тамници.
Њен живот је био буран и горак, али достојанствен и поучан.

Отац је са 15 година удао за грофа Немачког царства Улриха Другог Цељског, који је
био у сродству с угарским краљем. Овај политички брак требало је да обезбеди
Србији подршку Запада. Свадба је прослављена 20. априла 1434. године, а као што је
био обичај у то време, као жена латинског господара Кантакузина је добила име
Катарина. Међутим, остала је у православној вери.

Преминула је 1491. године у осмој деценији, сахрањена је у Македонији, у цркви
Светог Стефана у Кончи, између Струмице и Штипа.

Теодора Стојановић 6.4

СТЕФАН БРАНКОВИЋ

Син Ђурађа Бранковића

Стефан Бранковић је био старији брат
Лазара Бранковића, син Ђурађа
Бранковића. Он је био слеп па из тог
разлага после очеве смрти није он преузео
власт већ Лазар. Стефан је добио власт
после братовљеве смрти. Тада је Србију
водило трочлано наместиштво: Војвода
Михаило Анђеловић, деспита Јелена
Палеолаг и удовица Лазара Бранковића и
слепи Стефан Бранковић. Стефан није
желео да постане турски вазал и да се
одрекне српства. Он се приклонио
Угарској,али је брзо био збачен са власти и
протеран из Србије. Био је једно време код
сестре а онда је отишао у Албанију и ту се
оженио Ангелином.1465.године на северу
Албаније је купио замак и назво га Београд.
Ту је живео више од десет година. Имао
троје деце: Ђорђа, Јована и Мару. Умро је у
великој беди 1476.године. Српска
православна црква слави 22. Октобар као
Свети Стефан Слепи , а део моштију се
чува у манастиру Крушедол.

Стефан Бркић 6.3

ТЕОДОР БРАНКОВИЋ

Син Ђурађа Бранковића

Теодор Бранковић био је син ЂураЂа
Бранковића и Јерине, родио се 1414. године.
После дугог времена са својом женом добили
су сина и првог наследника породице
Бранковћ, који је рођен после дужи низ
година. Ђурађ је у првом браку са сестром
Јована VI Комнина имао ћерку Јелену. Првом
мушком детету дали су име у част Јерениног
оца Теодор што на грчком значи БОЖИЈИ
ДАР док су га Срби звали Тодор. На фресци у
манастиру Грачаница откривен је 1962.
Откривена је његова фреска када је имао 15
година.

Оливера Бегић 6.1

ЕСФИГМЕНСКА ПОВЕЉА

ЂУРАЂА БРАНКОВИЋА

Есфигменску повељу издао је деспот Ђурађ
Бранковић 11. септембра 1429. године, на
самом почетку своје владавине а на молбу

монаха манастира Есфигмена да постане нови
ктитор овог манастира. Ова Повеља, која
представља изузетан историјско-правни

документ, израђена је у манастиру Жичи. На
њој је насликан деспот Ђурађ са деспотицом

Јерином и са њихово петоро деце.
Илустрацијама Есфигменске повеље можемо
захвалити што је сачуван лик деспота Ђурђа.

Издавањем Есфигменске повеље деспот
Ђурађ је на најбољи начин наставио вековну

традицију дубоке духовне повезаности
српских средњевековних владарских кућа са
православном црквом и Светом Гором, којој и

Деспотовина, иако је далеко одмакнута на
север, на Дунав, пружа достојну материјалну

помоћ. Деспот Ђурађ је богато обдарио
светогорски манастир Есфигмен у време када
је у пуном јеку била градња његовог великог

утврђеног престоног града Смедерева.

ВУК ГРГУРЕВИЋ

ЗМАЈ ОГЊЕНИ ВУК

Вук Гргуревић Бранковић ( у народу познат као Змај Огњен Вук ) је био српски
деспот рођен 1439. године. Он је био ванбрачни син Гргура слепог и унук Ђурађа
Бранковића. Наследио је титулу деспота када му је отац умро 1459. године. Током
1464. године прелази у Угарску где прихвата службу краља Матије Корвина. Умро је
16. априла 1485. године. Сахрањен је у Купинову.

Од кад су Турци порили Босну, Матеја Корвин је схватио да ће Турци освојити и
његову државу. Његова држава није била довољно јака да сама нападне Турску па су
борбе водили на крајинама – граничним прелазима између две државе. Ратнике за
такве походе у значајној мери налазио је у Србима. Зато је 1469. године позвао Вука
Гргуревића и дао му поседе: Купиник (Купиново), Сланкамен, Беркасово, Бечкерек
(Зрењанин), Бијелу Стијену и друге. У легендама, основао је фрушкогорски
манастир Гргетег и цркву Светог Николе у Сланкамену.

Жена Вука Гргуревића је била Барбара Франкопан, ћерка кнеза Жигмунда. Нису
имали деце. Након смрти мужа преудала се за хрватског великаша Фрању
Бериславића.

Од 1469. до 1474.године Вук Гргуревић ратовао је са Угарском против Чеха, Пољака
и Аустријанаца онда је краљ Матија српску војску усмерио да ратује против Турака
и турског султана Мехмеда Другог. На удару је први био град Заслон, данашњи
Шабац, опсада града трајала 33 дана. После тога Вук се прославио кад је са 150
коњаника преобучених у турска одела провалио у Сребреницу 1476. годин. Године
1479. бори се са српском коњицом у Боју код Кењермеза. Храбрим нападом на
турски центар угарска и српска коњица су победиле турску војску и натерале је на
повлачење. Ова битка је зауставила турске нападе на Угарску за неколико наредних
година. Нарочито је чувен његов напад 1480. године на Сарајево. У сталној борби с
Турцима, након борбе на реци Уни, деспот умире и буде сахрањен на његовом двору
у Купинову 1485. године.

Угљеша Главаш 6.2

.

Манастир Гргетег

Црква Светог Николе у Старом
Сланкамену

ЈЕЛЕНА (ЈЕЛАЧА)

Жена Стефана Томашевића

Јелена је рођена 1447. године у Смедереву, од оца Лазара Бранковића и мајке
Јелене Палеолог (синовице цара Јована VIII Палеолога) а датум смрти јој није
познат. Јелена је била жена последњег босанског краља Стефана Томашевића, с тим
је и била последња босанска краљица. Њихов брак склопљен је 1. априла 1459.
године када су имали по дванаест година. Она и њен муж доспели су на власт 10.
јула 1461. године када је Стефанов отац умро. На престолу су се Стефан и Јелена
смењивали са његовом маћехом. Маћеха му је била Катарина Косача. Пошто је
Стефан продубљавао односе са Ватиканом и пошто га је папа Пије II крунисао
Јелена је урадила нешто да би се и она мало приближила цркви. Јелена се 7.
новембра одрекла свог крштеног имена које јој је дато у Православној цркви и узела
је име Марије Дјеве. Па су је сви звали Мара или Марија. Марија односно Јелена и
Стефан су имали и двоје деце, али о њима се не зна ништа, па чак ни како су се
звали. Што се тиче њене смрти, зна се само да је умрла у Цариграду после 1500.
године.

Емилија Радовић 6.2

АНГЕЛИНА
БРАНКОВИЋ

Ангелина Бранковић рођена је око 1440. године, а преминула ја 30. јула 1520.године.
Била је ћерка Ђорђа Аријанита Комнина, и жена Стефана Бранковића. Имала је два
сина и једну ћерку: Ђорђе Бранковић, Јован Бранковић и Марија Бранковић. Ангелина
и Стефан су се венчали у Скадру и док су живели у Албанији рођен им је син Ђорђе.
Потом су били нападнути па су се преселили у Италију и живели врло скромно. Док
су тамо живели добили су другог сина и ћерку. Када је Стефан Бранковић преминуо
молила је угарског краља Матију Корвина и он их је позвао да дођу код њега.
Ангелина је са моштима свога мужа преко Беча и Будима дошла у град Купиново на
Сави. Подигла је цркву Светог апостола Луке и у њој оставила мошти Стефана
Бранковића. Краљ Матија је дао Ангелинином сину Ђорђу титулу деспота али је се
одрекао у корист свога брата и замонашио се у манастиру Купинову и добио име
Максим.

.

Мајка Ангелина, слика/фреска Паје Јовановића

Заједно са мајком подигао је манастир Крушедол и ту пренео епископску столицу и
обновио Сремску архиепоскопију. Ангелина је у женском манастиру код Крушедола
се замонашила задржавши име Ангелина. Љубав према књигама показала је још док
је била млада што говори и њена библиотек у манастиру Крушедол. Житије мајке
Ангелине написано је врло рано и чува се у манастиру Минеју а друго у Ритмичком
и Московском Србљаку. Служба преподобној Ангелини је такође рано састављена и
кроз целу службу се назива преподобна. На свим иконама и ферскама Бранковића
представљен ја лик Мајке Ангелине. Култ мајке Ангелине је рано изграђен због
њеног тешког живота. Сахранила је мужа, оба сина и ћерку. Њене мошти почивају
заједно са моштима мужа и синова у манастиру Крушедол. Међутим, Турци су
заједно са манастиром запалили свете мошти 1716. године, али је сачувана лева рука
Свете Мајке Ангелине. Она се данас налази у манастиру Крушедол. У православном
календару се обележава 12. августа.

Анастасија Ћосић 6.1

ИРИНА БРАНКОВИЋ

Јерина-Ирина Бранковић била је супруга Јована II Кастриота, он је био син
Скендербега. Припадала је српској средњовековној породици Бранковића. Јерина је
била трећа ћерка српског деспота Лазара Бранковића и Јелене Палеолог -Бранковић.
Деда по оцу био јој је Ђурађ Бранковић, а баба Ирина Кантакузин. Јерина је имала две
старије сестре, Јелену и Милицу. Јелена је била удата за последњег босанског краља
Стефана Томашевића. Милица је била удата за последњег епирског деспота Леонарда
Токоа. Јерина је имала двоје деце. Након Ђурђеве смрти 1456.године владала је
Србијом као деспотица. Њена владавина трајала је једва више од годину дана. Умрла
је 3.маја 1457. године.

Ирина Угриновић 6.4
.

ЂОРЂЕ БРАНКОВИЋ

МОНАХ МАКСИМ

Ђорђе Бранковић, деспот угарских Срба, био је ожењен Изабелом, принцезом из
арагонске напуљске династије, а рођаком угарске краљице Беатриче, супруге
угарског краља Матије Корвина. Међутим, тај брак није дуго трајао, историчари
претпостављају да није успео због конфесионалне разлике, јер Изабела није хтела да
пређе у православље.
После распада брака са Изабелом, Ђорђе се око 1497. замонашио у Манастиру
Купинику и узео духовно име Максим. Значајно да је овај обред извршио софисјки
митрополит Каливит, који је по Срему рукоположио многе клирике (презвитере и
ђаконе). Максим одлази у Влашку, у којој налази православне духовне и материјалне
ресурсе уз помоћ којих јача православље у Угарској. Код војводе Радула IV Великог
постаје митрополит и узима учешћа у деликатним дипломатским мисијама. Влашки
војвода Матеј Басараба IV даје додатна средства за подизање манастира Крушедола
1509. године.
Услед Ђорђевог замонашења и напуштања државничких послова, титулу деспота је
понео његов брат Јован, који се често залетао у Босну и Турцима наносио велике
поразе, али је умро прерано 1502. године. Поред моштију оца Стефана и његове
мошти су биле похрањене у новој задужбини Браковића – манастиру Крушедолу.
Максим постаје
1513. митрополит
београдски и
целог Срема.
Упокојио се 18.
јануара 1516. и
неколико година
након смрти
проглашен је за
светитеља.
Његове мошти су
се такође чувале у
Крушедолу, али
су приликом

турске провале 1716 спаљене, те су у пепелу пронађене само поједине честице и
сачуване у ризници.

.

Манастир Крушедол

ЈОВАН БРАНКОВИЋ

Свети Јован беше други син Светог
Стефана Бранковића и Свете
Ангелине. Родио се док му родитељи
живљаху још у Албанији, а одрастао је
у Београду, месту у области Фурланији
(шире подручје Тршћанског залива у
Италији), где су му се потом родитељи
преселили и живели. Ту је у дому оца
свога и матере стекао добро
хришћанско васпитање и лепо световно
образовање. Његовом васпитању и
образовању доста су допринели и монаси, којих је увек било у дому светих му
родитеља. Захваљујући својим светим родитељима и овим православним монасима,
млади Јован је себе изградио на чврстим темељима православне вере и светог
богоугодног живота, тако да, иако је живео међу иноплеменима и јеретицима у
Италији и Мађарској и међу грешницима у свету, ипак је себе сачувао чиста у обома,
то јест у правој вери и врлини.

После смрти Јовановог оца Св. Стефана , неколико година касније, то јест године
1486, мајка Јованова Св. Ангелина, са Јованом и братом му Максимом, пређу из
Фурланије преко Беча у Будим, узевши притом са собом и мошти Св. Стефана
Слепог. У Будиму их лепо прими мађарски краљ Матија и подари им градове
Купиново и Сланкамен у Срему. Том приликом, краљ подари и титулу деспота
старијем Ђорђу, који се потом ускоро замонаши под именом Максим, тако да титулу
и место деспота Српског у Срему преузме тада Свети Јован. Њихова престоница и
боравиште био је најпре град Купиник на реци Сави у Срему, где су у цркви Св.
Апостола Луке биле смештене мошти њиховог оца Светог Стефана. Због честих пак
напада Турака преко Саве, деспот Јован премести затим своју престоницу у град
Беркасово, близу манастира Прибине Главе.

Као деспот Српски у Срему, праведни Јован је водио, с једне стране, витешку борбу
против иноверних Турака, који су с југа нападали, а с друге стране борио се против
покушаја римокатолика да његов православни народ поунијате. Налазећи се под
влашћу мађарског краља, Јован је њему помагао својом војском у борбама против
Турака, и у томе показивао далеко веће успехе него Мађари и Млечићи, који су тих
година ратовали са Турцима. Благоверни деспот Српски Јован желео је да ослободи и
све српске поробљене крајеве на југу, али је то превазилазило његове снаге. Јован се
молио Богу да Бог заштити његов Српски народ и да му помогне да сачува своју веру
и душу. Зато је он помагао многе православне манастире, молећи монахе да се у њима
моле за спасење Српског народа и за спасење његово и његове породице. Са својом
мајком Ангелином и са братом Максимом, а и сам са своје стране, Јован је помагао
великим прилозима и Светогорске манастире Светог Павла, Хиландар и Есфигмен, а
такође и манастир Крупу у Далмацији, као и многе манастире у Срему, Бачкој и
Банату. По народном предању он је са својим братом Максимом подигао или обновио
манастире Прибину Главу, Месић, Фенек, Дивше, Беочин, Шишатовац и друге.

Он се мирно упокојио у Господу 10. децембра 1502. године у својој престоници
Беркасову и чесно је погребен у цркви Светог Луке у Кушшову покрај свога светога
оца. После три године, тело његово било је објављено као цело и свето, и од тада га је
правоелавни народ почео поштовати као светитеља Божјег. Света мати његова
Ангелина и брат му Максим, приликом свог одласка у Влашку (године 1505) код
влашког војводе Јована Радула IV, узели су са собом и мошти Св. Стефана Слепог и
овога Светог деспота Јована, али су их при повратку из Влашке (године 1509) опет
вратили у Купиново. Када су затим они подигли своју задужбину манастир Крушедол
под Фрушком Гором, тело Св. Јована са телом његовог светог оца буде пренето и
положено у манастир Крушедол.

Тело Светог Јована остало је у манастиру Крушедолу све до 1716. године, када су
Турци запалили манастир и у њему свете мошти светих Бранковића. После
спаљивања манастира, ипак су пронађени делови светих моштију, међу којима и део
стопала Светога Јована Деспота. Ове преостале свете мошти чувају се и данас у
манастиру Крушедолу.

МАРИЈА БРАНКОВИЋ

Као ћерка Стефана Бранковића, Марија је
била унука српског деспота Ђурђа
Бранковића и његове жене, деспотице
Ирине Кантакузин. Маријин деда по мајци
Ангелини био је Ђорђе Аријанит Комнин,
великаш из средњовековне Албаније.
Марија је имала старијег брата Ђорђа и
млађег брата Јована. Име је добила по тетки
по оцу. Марија се у изворима први пут
јавља у писму њеног оца Дубровчанима од
1. октобра 1476. године. Стефан је писао
писмо током тешке болести. Није се надао
да ће је надживети. Он пише да не жали
што ће умрети, али жали дечицу Ђуру,
Мару и Јована које ће оставити незбринуте
и препоручује их старању Дубровчана. За
Марију је забележено да је била врло лепа. Рођена је 1466. године. Удала се 17.
октобра 1485. године за Бонифација III, маркиза од Монферата. Младожења је водио
порекло од Теодора, сина цара Андроника II Палеолога и Ирине од Монферата.
Теодор је наследио мајчина имања, грофовију Монферат, и тамо у Италији засновао
своју породицу. Венчању Марије и Бонифација присуствовао је римско-немачки цар
Фридрих III. Из Инсбрука, Марија је са мајком и братом Ђорђем отишла у
мужевљеву престоницу Казале. У браку је провела осам година. Муж јој се тешко
разболео 1493. године, услед чега је Марија морала да преузме регентску дужност,
коју је наставила да врши и након смрти мужа 1494. године, пошто су им синови још
увек били малолетни. Међутим, недуго потом, 27. августа 1495. године, умрла је и
Марија, а регентска дужност је прешла на њеног рођака са мајчине стране,
Константина Аријанита Комнина. Марија је са Бонифацијем имала двојицу синова:
Виљема IХ и Ђорђа.

Марија Перван 6.4



ЈЕЛЕНА РАРЕШ БРАНКОВИЋ

Ј

елена је била ћерка Јована Бранковића и Јелене Јакшић која је била из породице
Јакшића којој је припадао руски цар Иван Грозни.
Деда по оцу јој је био Стефан Бранковић који је био слеп и веома повучен човек.
Владао је заједно са својом снахом а када је збачен са власти отишао је у Албанију и
оженио Ангелину Аријанит са којом се добио троје деце од којих је јадан син Јован,
Јеленин отац.
Јеленин муж је био молдавски војвода Петар Рареш.
Јелена се много трудила да учествује у изградњи цркви па су њеним трудом
подигнуте три цркве: Црква Васкрсења у Сучаву, Црква Светог Ђорђа у Ботошану и
Црква Богородичиног успења у Ботошану.
Јелена је са Петром добила три сина: Илију, Стефана и Константина и две ћерке:
Роксандру и Кијану.
Роксандра је била удата за молдавског војводу Александра IV Лупушњана и имали
су ћерке Милицу и Теодору а Кијана је била удата за Мирчу Чобана са којим је
имала сина Петра Шкјопула, влашког војводу који је био ожењен Јеленом Цреповић.
Јелена је умрла 1553. Године.

Матеја Јајић 6.1



ДЕСПИНА МИЛИЦА

Деспина Милица је име пете кћери Деспота Јована, била је удата за влашког
војводу Нагоја V Басарабу, с којим је имала петоро деце. Басараб Нагоје је потицао
из бојарске породице Крајовешти. Био је врло образован, покровитељ цркви и
оснивач многих манастира.
Деспина је са супругом основала чувени манастир Куртеа де Арђеш, у тадашњој
влашкој престоници, у коме се и данас може видети њихов ктиторски портрет. Нагој
је помогао Максиму и Ангелини Бранковић, да подигну манастир Крушедол у
Срему. Сачуван је Деспинин вез ( ,, Фелон'' ) за цркву у Крушедолу, на коме је
извезла имена чланова своје породице, са датумом ,, 15. Јун 1519.'' ( Годишњица
Косовске битке. )
Нагој и Деспина су имали петоро деце – три сина и две кћери. Нагоја је накратко
наследио син Јован Теодосије, кога су Турци одвели у Цариград и погубили ( 1521)
На једној икони Богородице, коју је наручила Деспина, стоји натпис: ,,
ВЛАДИЧИЦЕ, ПРИМИ ДУШУ РАБА ТВОЈЕГА ЈОВАНА ТЕОДОСИЈА ВОЈВОДЕ
И ПРИНЕСИ МУ СУД ГОСПОДА ДЕСПИНА''
Две Деспинине и Нагојеве кћери, такође су биле румунске владарке: Роксанда је
била удата за Радуа Афуматија( он је пет пута био проглашен за влашког војводу у
раздобљу од 1522. до 1529. ) с којим је имала сина, који је такође постао влашки
војвода( Раду Илие, владао од 1552. до 1553. ) Док се друга кћи Стана удала за
молдавског владара Стефана VI. Деспина је надживела и мужа и децу. Закалуђерила
се и као монархија Платонида умрла је 1544. Две године након смрти, њене земне
остатке влашки митрополит пренео је у ктиторски манастир Куртеа де Арђеш, и
данас почива уз мужа и децу.

Тијана Пјевац 6.2

манастир Куртеа де Арђеш

МАНАСТИР СВЕТИ ЗАУМ

ЗАДУЖБИНА ГРГУРА БРАНКОВИЋА

Mанастир Свети Заум или Црква пресвете Богородице Захумске (Свети Заум) се
налази у близини рибарског села Трпејца. Манастир је удаљен 20 км од Охрида.
Цркву Свете Богородице Захумске, познату као манастир Заум, подигао је брат Вука
Бранковића Кесар Гргур на Охридском језеру 1360. године. У њој је сахрањен и
властелин Остоја Рајаковић, сродник краља Марка. Током 1898. године манастир
Заум је порушен, а касније реконструисан.
Kао донатори манастира спомињу се епископи Девол и Григорије. Међу фрескама
постоји леп портрет светог Наума Охридског. На жалост већина фреска у манастиру
је оштећена.

ВРШАЧКА КУЛА

ЗАДУЖБИНА ЂУРАЂА БРАНКОВИЋА

Вршачка кула, тврђава из XV века, уздигнута изнад града Вршца, на Вршачком брегу
на 399м надморске висине. Сматра се задужбином Ђурађа Бранковића, настала након
пада Смедерева и целе Деспотовине 1439. године. Изграђена је са циљем да сачува и
заштити поседе на територији данашње Војводине. Вршачка тврђава се налази под
заштитом државе као споменик културе од 1948. године.

ИЗГЛЕД ТВРЂАВЕ

Утврђење има издужен облик ширине 18 метара а дужине 46 метара.Најчувенији део
тврђаве Донжон кула је у основи правоугане грађе. Донжон је висок 19,85 метара, а у
његовом склопу је приземље и три спрата, изграђена је од масивних громада стена
које су вешто укомпоноване у западни зид куле. Зидови су у просеку дебљине 2,5м,
грађени од аутохтоног камена у кречном малеру. У зидовима куле се примећују
неравно распоређени отвори намењени одбрани. У северном делу су биле
пушкарнице а у јужном машикула- избочени део на горњем делу тврђаве, кроз чије
отворе се могло бацати врело уље или камење на нападаче у пондожју.

ЈУЖНИ БЕДЕМ

Протеже се ивицом заравни од Донжон куле до полукружне куле који је очуван у
висини од 1 до 1.60м полигоналног облика. Средишњи део бедема садржи отвор
вероватно коришћен за одвод атмосферских вода.

СЕВЕРНИ БЕДЕМ

Простире се у правој линији од Донжон до полукружне куле. Просечна висина је
1.60м. Претпоставља се да је главни улаз био у овом делу али је потпуно разорен.

ИСТОЧНИ БЕДЕМ

Састоји се од два дела ширине 1.90м слабо очуваних.

ПАЛАТА

У основи неправилно правоугаоног облика унутрашнјих димензија 18.70*5,20м.
Налази се унутар бедема замка,тик уз јужни бедем,а у подножју Донжон куле. Палата
је била најбезбеднији део замка и главни стамбени објекат властелина.

ЦИСТЕРНА

У основи кружног облика ,зид висине 2.20м саграђен на камениј подлози. Удубљење
је кориштено за складиштење и чување резерви воде.

ГРОБНИЦА

У средишњем делу дворишта пронађено је шест гробница правилно распоређених у
правцу југ- север,међусобно удаљених 0,60м. Претпоставља се да су то скелети
војника православне вере.

Покретни археолошки налази

Током интензивних археолошких радова пронађен је већи број посуда од керамике,
накита и оружја.. Керамичке посуде су биле намењене припреми хране на отвореној
ватри,као и лонци направљени од песковите земље. Пронађене су и посуде од бронзе
и стакла које се претпоставља кориштене у Донжон кули и палати. Накит је био
скромног изгледа,израђен од сребрног лима као и прстење од гвожђа слабог
квалитета. Оружје као и делови коњске и ратне опреме углавном су били израђени
од гвожђа и кости. Пронађена су и копља и стреле коришћене за борбу на одстојању
или лов. Пронађена су и пушчана зрна која сведоче о томе да су за одбрану
кориштена и ватрена оружја.

У савременој историји кула и нјени остаци су претрпели оштећенја током НАТО
агресије на СРЈ 1999. године приликом ракетних напада на телекомуникациони
предајник који се налази у њеној близини.

Милан Мишчевић 6.2

КУПИНИК

ПРЕСТОНИЦА СРЕМСКИХ БРАНКОВИЋА

Први спомен Купиника је из 1388.године што указује на његов ранији настанак, а
разлог за изградњу утврђења вероватно је била потреба за контролом и војном
заштитом прелаза и пута као и црне робе која је посебно повећана на крај 13. и
почетак 14. века. Купиник је до почетка 15. века био угарско краљевско утврђење,
након чега је млади српски деспот Стефан Лазаревић после битке код Ангоре почео да
се ослања на Угаре, када му је краљ Жигмунд дао на доживотну управу Београд,
Мачву са Сремом и градовима Сланкаменом, Земуном, Митровицом и Купиником.
Утврђење првобитно је чинила кула ојачана одбрамбеним ровом и дрвеним
палисадом, убрзо је дограђен бедем са више мањих кула. Тврђава се уздизала на
четвороугаоној основи 60 х 60м опасана воденим шанцем ширине око 15м и дубине
око 3м реконструкцијом тврђаве утврђено је да је имала 4 истурене угаоне куле и пету
са функцијом улазне капије. Најистакнутији доказ колико је тврђава Купиник била
моћна је шестоугаона кула висине 8м што је трећина њене првобитне висине,
дебљине зида 3,5м. У походу на хришћанска упоришта 1521. године срушио ју је
Сулејман Величанствени након освајања Београда. Падом Купиника престала је да
постоји српска средњовековна држава, до данас није обновљен нити су рађена
архиолошка истраживања. Опека из тврђаве служила је обнови Београдске тврђаве
што је поред климатских услова и влажног терена додатно узроковало урушавање
Купиника.

Никола Боровица 6.4

КРУШЕДОЛ

ЗАДУЖБИНА ЂОРЂА И АНГЕЛИНЕ БРАНКОВИЋ

Манастир Крушедол се налази на Фрушкој Гори, која је богата манастирима и зато
се назива српска Света гора. Крушедол је најзначајнији фрушкогорски манастир.
У 15. Веку почели су да га граде деспот Ђорђе Бранковић и његова мајка Ангелина.
Овај, данас женски манастир, посвећен је хришћанском празнику Благовестима,
дану када је анђео јавио Марији да ће родити Исуса.
Ђорђе, који је касније постао монах Максим, у Крушедол је пренео посмртне
остатке свог оца Стефана и стрица Јована Бранковића. Сам Крушедол уздиже се у
средини, окружен конацима који око њега праве четвороугао и чине да изгледа
скровито и тајанствено. Прве фреске су осликане већ средином XVI века. Сматра се
да су њихови аутори били грчки монаси са Свете горе и њеног залеђа. Манастир
Крушедол, а са њим и мошти Бранковића, спалили су Турци 1716. године после
пораза код Петроварадина. Његова обнова почела је 1721. године и трајала
неколико деценија. У току Другог светског рата манастир је избегао ново разарање
али је, заједно са својом вредном ризницом опљачкан. Након рата манастирски
конаци претворени су у дечји дом, али су 70-их година XX века ипак враћени
монасима.

Лука Мандић 6.2

ОБЕД

ЗАДУЖБИНА МАЈКЕ АНГЕЛИНЕ

Манастир Обед је манастир Српске православне цркве у Епархији сремској. Налази
се у близини села Купинова, на територији општине Пећинци, у Доњем Срему. У
народу је познат као црква мајке Ангелине. Према народном веровању манастир је
подигла Ангелина Бранковић, жена слепог Стефана Бранковића (сина деспота Ђурађа
Бранковића). Ту се и замонашила Ангелина 1509. године, која се по неким изворима
упокојила 1520.године.
Она је према народном веровању допутовала бродом 1446.године заједно са својим
синовима и моштима свога супруга и од материјала од којег је био сачињен брод
саградила је манастир.То је прва црква брвнара у Војводини посвећена Благовестима
пресвете Богородице.
Манастир је подигнут на савском речном острву,али је променом тока велике реке
остала на садашњем простору Обедске баре. И бара је добила име по манастиру
Обеду. Само име „Обеда“ повезује се са речју „беда“ што значи мочвара. До њега се
лети могло стићи копном с једне стране, иначе се приспевало лађом. Једини је верски
објекат у Србији чије се непосредно окружење редовно плави.
Због своје дотрајалости црква брвнара је срушена 1930.године, и на том месту
саграђена је још једна капела која је такође пала у запуштеност. Манастир деценијама
није постојао,све док није поново обновљен 2008.године.

Лидија Стојанац 6.3

МАНАСТИР СВЕТИ ЂУРАЂ

ЗАДУЖБИНА ЈОВАНА БРАНКОВИЋА

Основан је 1458. године чему сведочи нађена камена олтарска плоча на којој
уклесаним словима пише да је свети храм и манастир из темеља обновио српски
деспот Јован Бранковић. Манастир припада Епархији темишварској Српске
православне цркве у Румунији и налази се на десној страни реке Брзаве, код места
Манастир у близини пута Вршац-Темишвар.

Манастир је током свих ратних сукоба три пута опљачкан, остао је без старих
златних була-повеља са златним печатом, драгоцених књига, спаљен...

По подацима из 1771. године црква је била од чврстог материјала, мања са конацима
који су имали 12 келија-ћелија. Постојала је трпезарија, три подрума а 1779. године
је подигнут високи зид око манастира. Манастир је поседовао шуме и оранице. Дуго
током XVIII века између калуђера манастира и државе владала је нетрепељивост која
је почела 1753. године јер манастир није плаћао порез на млинове због чега им је
држава затворила две воденице које су имали. 1772. године држава је манастиру
одузела Малу Шуму која се налазила поред села Свети Ђурађ. 1795. године у
манастиру се почиње смањивати број монаха и почиње његово опадање.

Данашња манастирска црква грађена је 1793-1794. године у барокном стилу са две
куполе. 29.06.1974.године храм је свечано освећен за време игумана Августина
Петровића. Зидни живопис је урађен 1799. године бесплатно од стране иконописца
Ђурђев Павла а иконописац Исајловић Јован је урадио иконостас манстирске цркве
који су финансирали поједини верници. У манастиру се налази део моштију Светог
Ђорђа као и икона Благовести из 1748. године урађена руком непознатог иконописца
темпером на дасци. У музејској збирци Владичанског двора изложен је део
манастирских драгоцености јер је највећи део истих пребачен у Темишвар.

Почетком XX века и новим државним аграрним реформама посед манастира се
доста смањује. Од 1230 јутара посед манастира је смањен на 202 јутра 1921. године
одлуком румунске државе а после Другог светског рата посед је смањен на 10-ак
хектара. У манастиру се налази део моштију Светог Ђорђа као и икона Благовести из
1748. године урађена руком непознатог иконописца темпером на дасци.

Почев од 1486. године познати су сви настојатељи манастира почев од најстаријег из
те године игумана Аристарха. 1950. године смрћу игумана Никанора Савића угасио
се монашки живот у манастиру Свети Ђурађ и почела је тридеценијска пауза

свештеничког адимистрирања. 1989. године у манастиру је рукопроизведен у чин
архимандрита и замонашен пензионисани протојереј Паскуловић Војин који је добио
ново име Вењамин. 2000 године у манастиру Свети Ђурађ замонашена је мати
Евгенија која је једно време у њему била једини житељ чиме је манастир постао
женски.

Алексеј Ђорђевић 6.2

МАНАСТИР СРЕДИШТЕ

ЗАДУЖБИНА ЈОВАНА БРАНКОВИЋА

Пре су га звали манастир Светих Архангела Михаила и Гаврила, а обновљен од
стране Деспота Јована Бранковића крајем 15-ог века. Ту је постојао стари мастир,
који је срушен. Налази се код села Прњавора или Малог Средишта.
Манастир је скоро уништен, запаљен 1716. године, од стране Турака. После је
обновљен средином 18 века.
Срби се на молитвеним саборима скупљали до 1777 године.
Конак, трпезарија и подруми су били сазидани од чврстог материјала. Манастир је
имао и воденицу на потоку која је млела само у време кишних дана.

У манастиру је сачувано:
- иконе Христа и Богородице са иконостаса
- руски Псалтир из 18. века и Четворојеванђеље (илуминирано) из средине 16. века,
сада у храму Великог Средишта.
- неколико богослужбених књига
-једна богослужбена књига, сада у Црквеној општини вршачкој
- рукописано „Ватинско Јеванђеље“

Подизање новог манастира Средиште почело је 1995 године, око 500 метара од старе
локације манастира.
Конак је почео да се гради 1998 године, по пројекту чувеног архиктекте Димитрија
Маринковића. Параклис је посвећен св Архангелу Михаилу, на псоледњем спрату
конака.
Постављени су темељи за Храм 2002 године, и биће посвећен Богородици
Тројеручици, Хиландарска игуманија.
Данас у манастиру живе три монаха са игуманом Нектаријем.

Јован Павлићевић 6.4



СТАРО И НОВО ХОПОВО

ЗАДУЖБИНА ЂОРЂА БРАНКОВИЋА

Оба истоимена, суседна манастира Старо и Ново Хопово имају готово истоветну
историју. Према предању манастире је основао деспот Ђорђе Бранковић (Максим –
црквено име). С тим да је Старо Хопово основао крајем 15. века (1496-1502) и он је
увек мањи и сиромашнији манастир – називан и „манастирчић“, док је Ново Хопово
увек било већи, важнији и богатији манастир за који се везује податак да је садашња
црква подигнута у периоду од 1575-1576 године.

СТАРО ХОПОВО
Од првобитне цркве посвећене св.Николи (за коју се мисли да ју је изградио деспот
Ђорђе Бранковић) није остало ништа.Како је била саграђена од дрвета, а покривена
црепом, те је веома лако страдала од земљотреса 1751.године. Уместо ње никла је
нова црква 1752. године посвећена св. Пантелејмону. То је црква која и данас
постоји, храм малих размера, зидан од тесаног камена и опеке. Звоник не постоји
нити га је икада било. У једнобродној цркви са куполом богато резбарени иконостас
сликао је 1793-1800. године иришки молер Јефем Исајловић. У близини манастира
изнад потока Јеленац је уређен извор – капелица. Последњих година манастир је
доста обновљен и обнавља се и даље, а званично је поново био отворен за посете
2014. године.

НОВО ХОПОВО

Манастир Ново Хопово, са црковом св.Николе по својој архитектонској вредности
представља најзначајнију грађевину своје епохе на овим просторима. Први писани
помен манастира је из 1451. године, а како смо већ навели црква је подигнута у
периоду од 1575-1576. године док је звоник са малом капелом на спрату који је
посвећен св. Стефану озидан у периоду од 1751-1758. године. Зграде манастирских
конака настајале су постепено од 1728-1771, чиме је црква окружена са све четри
стране, Хоповск фреско-сликарство једно је од најзначајнијих на балканском
уметнчком подручју. Иконе је радио најзначајнији српски барокни сликар Теодор
Крачун.

Приликом повлачења Турци су 1688. године спалили цркву, али је она већ идуће
годиине обновљена. Од обнављања Пећке патријаршије 1554. године Хопово је друга
резиденција београдско-сремског митрополита.

Још у 16. веку. Овде су пренете мошти св. Теодора Тирона које се чувају у кивоту, у
цркви и сматрају се за највеће богатство манастра

Од лета 1757. год па до јесени 1760. године у манастиру је боравио Димитрије
Обрадовић, који се овде замонашио и добио име Доситеј.

Реља Мудрић 6.3

ЦРКВА СВЕТОГ ЛУКЕ

ЗАДУЖБИНА ЂУРАЂА БРАНКОВИЋА

Цркву Светог Луке подигао је Ђурађ Бранковић средином XV века. Купиновски
храм је почео да се спомиње 1486. и 1502. године као гробна црква сремских
деспота Стефана и Јована Бранковића. Разрушена и запуштена 1502. после Турског
освајања Срема, двапут је обнављана, почетком XVIII и крајем XIX века. Значајна
је због своје историјске – документарне вредности. Има статус споменика културе од
изузетног значаја. Претпоставља се да су неко време, између 1455. и 1457. године
мошти Светог Луке почивале баш у овој цркви. Када је деспотица Ангелина
Бранковић са синовима Ђорђем и Јованом стигла у Купиник 15. Фебруара 1486.
године у цркву је положила мошти свога супруга, деспота Стефана. Године 1502. у
њој је сахрањен и рано преминули деспот Јован Бранковић, а три године касније у
истој цркви проглашен за светитеља. Од 2016. године у Купинском храму се чува
честица од Свете Мајке Ангелине. Барокни иконостас је дело Јакова Орфелина и
настао је највероватније 1792. године.

Сара Пављук 6.3