Lav-Nikolajevič-Tolstoj-Rat-i-mir-3-deo

genija, postale su mu sad potpuno očevidna istina. „Pa kakve može biti
teorije i nauke u poslu u kome uslovi i prilike nisu poznate niti se mogu
odrediti i u kome snaga ratnih faktora još manje može biti određena? Niko
nije mogao niti može znati u kakvom će položaju biti naša i neprijateljska
armija za jedan dan, niti može znati kakva je jačina ovog ili onog odreda.
Ponekad, kad nema napred kukavice koji će povikati: „Odsečeni smo!“ i
pobeći, nego je napred veseo i smeo čovek koji će viknuti: „Ura!“ jedan
odred od pet hiljada vredi koliko trideset hiljada, kao ono pod
Šengrabenom, a ponekad pedeset hiljada beže ispred osam, kao ono pod
Austerlicom. I kakve može biti nauke u takvom poslu, u kome, kao i u
svakom praktičnom poslu, ne može biti ništa određeno i u kome sve zavisi
od nebrojenih uslova, kojima se važnost određuje u jednom času, za koji
niko ne zna kad će nastati? Armfeld kaže da je naša armija odsečena, a
Pauluči kaže da smo doveli francusku armiju između dve vatre; Mišo kaže
da je nezgoda driskog logora u tome što je reka pozadi, a Pful kaže da je u
tome njegova snaga. Tol predlaže jedan plan, Armfeld predlaže drugi; i
oba su plana dobra, i oba rđava, ali koristi od svakog predloga mogu se
videti jasno samo u trenutku kad se odigra događaj. I zašto svi vele:
ratnički genije? Zar je genije onaj čovek koji ume na vreme zapovediti da
se dovuče dvopek i da ovaj ide desno, onaj levo? Ljude od vojne struke
zovu genijima samo zato što su oni u blesku i u vlasti, a mase podlaca
laskaju vlasti, pripisujući joj osobine genija koje ona nema. Naprotiv,
najbolji generali koje sam poznavao – to su ljudi glupi ili rasejani. Najbolji
je Bagration – sam je Napoleon to priznao. Pa Bonaparta lično! Sećam se
kako je na austerličkom polju izgledao sobom zadovoljan i ograničen.
Dobrom vojskovođi ne samo da nije potreban genije ni druge kakve
naročite osobine, nego je, naprotiv, potrebno da on nema najuzvišenijih,
najlepših čovečjih osobina – ljubavi, poezije, nežnosti, filozofske,
ispitivačke sumnje. On mora biti ograničen, čvrsto uveren da je ono što
radi veoma važno (inače neće imati strpljenja), i tek tada će biti hrabar
vojskovođa. Bože sačuvaj ako je on čovek, ako koga zavoli, požali, ako
pomisli šta je pravo a šta nije. Razume se da su za te ljude još od starina
skrojili teoriju genija, zato što su – vlast. Zasluga u uspehu ratovanja ne
pripada njima, nego onom čoveku koji u redovima poviče: propali smo ili
vikne: ura! I samo se u tim redovima može služiti sa uverenjem da si od
koristi!“

Tako je mislio knez Andreja slušajući razgovore i prenuo se tek kad
ga je pozvao Pauluči i kad su se već svi razilazili.

Sutradan na smotri upitao je car kneza Andreju gde želi da služi i
knez Andreja je zauvek sve izgubio u očima dvorskog sveta, jer nije umolio
da ostane kraj gospodara lično, nego je molio da mu se dopusti da služi u
armiji.

XII

Rostov je pred početak rata dobio pismo od roditelja, u kome su ga,
javljajući mu ukratko o bolesti Natašinoj i o prekidu s knezom Andrejom
(taj su mu prekid objasnili Natašinim otkazom), opet molili da podnese
ostavku, pa da dođe kući. Dobivši to pismo, Nikolaj nije ni pokušao da
traži otpust ili da daje ostavku, nego je pisao roditeljima kako veoma žali
što se Nataša razbolela i što je raskinula sa svojim verenikom, i kako će
on učiniti sve što je mogućno da ispuni njihovu želju. Sonji je pisao
odvojeno. „Obožavana prijateljice duše moje“, pisao joj je on. „Ništa sem
časti ne bi me moglo zadržati da se ne vratim u selo. Ali, sad, pred početak
rata, smatrao bih da sam nečastan ne samo pred svim svojim drugovima,
nego i pred samim sobom, kad bih svoju sreću pretpostavio svojoj dužnosti
i ljubavi prema otadžbini. Nego, ovo je – poslednji rastanak. Veruj mi da
ću odmah posle rata, ako budem živ i ako me ti budeš još volela, ostaviti
sve i doleteti k tebi, da te zauvek prigrlim na svoje vatrene grudi.“

I doista, samo je početak rata zadržao Rostova i sprečio ga da ne dođe
kao što je obećao i da se ne oženi Sonjom. Jesen s lovom u Otradnome i
zima sa praznicima i s ljubavlju Sonjinom beše mu otkrila perspektivu
mirne plemićke radosti i spokojstva za koje ranije nije znao i koje ga je
sad primamljivalo. „Valjana žena, deca, pa dobar čopor kerova, deset-
dvanaest povoda hrtova, gazdinstvo, susedi, služba kad te izaberu!“ –
mislio je on. Ali sad beše rat i trebalo je ostati u puku. I pošto je to trebalo,
Nikolaj Rostov beše, po svojoj naravi, zadovoljan i onim životom koji je
provodio u puku i umeo je učiniti da mu taj život bude prijatan.

Kad je došao sa odsustva, radosno dočekan od drugova, Nikolaj je
poslan po remont i doterao je iz Malorusije izvrsne konje, kojima se i on
sam radovao i za koje je dobio pohvalu od komande. Za vreme svog
odsustva proizveden je za kapetana i, kad je puk stavljen u ratno stanje
sa uvećanim sastavom, on je opet dobio svoj pređašnji eskadron.

Kampanja je počela, puk je krenuo u Poljsku, izdavana je dvostruka
plata, stigli su novi oficiri, novi ljudi, novi konji i, što je glavno, zavladalo
je ono uzbuđeno a veselo raspoloženje koje uvek prati početak rata; i
Rostov, znajući da mu je položaj u puku dobar, beše se predao sav
uživanju i interesima ratne službe, iako je znao da će ih pre ili posle
morati da ostavi.

Trupe su odstupale od Vilne iz raznih složenih, državnih, političkih i
taktičkih razloga. Svaki korak odstupanja pratila je složena igra interesa,
umnih zaključaka i strasti u glavnom štabu. Za husare pavlogradskog
puka beše celo to odstupanje, u najlepše doba godine, s dovoljnim

sledovanjem, najprostiji i najveseliji posao. Samo su u vrhovnoj komandi
mogli biti sumorni, uznemiravati se i praviti intrige, dok u masi vojske
ljudi nisu pitali kuda i zašto idu. Ako su žalili što odstupaju, žalili su
samo zato što su morali ostaviti stan na koji su navikli i lepuškastu panu.
Ako je kome i dolazilo na um da stvari stoje rđavo, taj kome je to dolazilo
na um trudio se, kao što i dolikuje dobrom ratniku, da bude veseo i da ne
misli o opštem toku poslova, nego da misli o svom najprečem poslu.
Najpre su veselo boravili pored Vilne, praveći poznanstva s poljskim
spahijama i očekujući i izlazeći na smotre pred cara i druge više
komandante. Zatim dođe naredba da se odstupa prema Svencijanima i da
se uništi provijant koji se nije mogao poneti. Husari su se sećali
Svencijana samo zato što je to bio pijani logor, kako je cela vojska
prozvala boravak kod Svencijana, i zato što je u Svencijanima bilo mnogo
žalbi na vojsku zbog toga što su vojnici, koristeći se naredbom da uzimaju
provijant, uzimali uz provijant i konje, i ekipaže, i ćilimove od poljskih
panova. Rostov se sećao Svencijana zato što je prvog dana kad je stupio u
to mestance smenio narednika i nije mogao izaći nakraj s vojnicima: svi su
u eskadronu bili pijani, jer su bez njegovog znanja odvukli pet buradi
starog piva. Od Svencijana su odstupali dalje i dalje do Drise, pa su
odstupali i od Drise i već se primicali ruskoj granici.

Pavlograci su trinaestog jula imali prvi put prilike da učestvuju u
ozbiljnom boju.

Dvanaestog jula noću, uoči bitke, bila je jaka oluja s kišom i gradom.
Leto 1812. godine bilo je uopšte znamenito zbog olujina.

Dva pavlogradska eskadrona bivakovala su usred jedne njive, na kojoj
su raž u punom klasu marva i konji ugazili do zemlje. Kiša je lila kao iz
kabla, a Rostov je sedeo sa svojim štićenikom mladim oficirom Iljinom u
kolibici načinjenoj na brzu ruku. Jedan oficir iz njihovog puka s dugim
brkovima što mu se pružahu od obraza beše išao u štab, pa ga uhvatila
kiša i svrati Rostovu.

– Idem, grofe, iz štaba. Jeste li čuli za podvig Rajevskoga? – I oficir
ispriča pojedinosti saltanovske bitke koje je čuo u štabu.

Rostov je, ugibajući vratom za koji mu je kapala voda, pušio lulu i
slušao nepažljivo, gledajući ponekad na mladog oficira Iljina, koji se beše
šćućurio uz njega. Taj oficir, momčić od svojih šesnaest godina, koji je
skoro došao u puk, bio je sad prema Nikolaju ono što je Nikolaj pre sedam
godina bio prema Denisovu. Iljin se trudio da u svemu podražava Rostova
i kao žensko se zaljubio u njega.

Oficir s dvostrukim brkovima, Zdržinski, pričao je naduveno o tome
kako je saltanovski nasip bio ruski Termopili i kako je general Rajevski
izvršio na tom nasipu jedno delo dostojno Drevnih vremena. Zdržinski je

pričao kako je Rajevski izveo na nasip svoja dva sina pred strahovitu
vatru i s njima uporedo izvršio juriš. Rostov je slušao pričanje i ne samo
da nije ništa govorio u potvrdu oduševljenja Zdržinskoga, nego je,
naprotiv, izgledao kao čovek koji se stidi onoga što mu se priča, mada i ne
misli da odgovara.

Rostov je, posle Austerlica i rata 1807. godine, znao iz svog vlastitog
iskustva da se uvek laže kad se priča o ratnim događajima, kao što je i on
lagao kad je pričao; pa onda, on je imao toliko iskustva da je znao kako
ništa u ratu ne biva nimalo onako kako mi zamišljamo i pričamo. I zato se
njemu nije sviđalo pričanje Zdržinskoga, nije mu se sviđao sam Zdržinski,
koji se, sa svojim brkovima od obraza, po navici, nisko naginjao nad licem
onoga kome priča i stešnjavao ga u tesnoj kolibi. Rostov je ćuteći gledao u
njega.

„Prvo i prvo, na nasipu, na koji su jurišali, morala je, svakako, biti
takva zbrka i tišma da, ako je Rajevski i izveo svoje sinove, nije to moglo
uticati ni na koga više sem na desetak ljudi koji su bili tu oko njega“ –
mislio je Rostov: „ostali nisu mogli da vide kako je i s kim išao Rajevski po
nasipu. Pa ni oni što su to videli nisu se mogli jako oduševiti, jer šta je
njima bilo stalo do nežnih, roditeljskih osećanja Rajevskog, kad se tu
ticalo rođene kože? Pa onda, da li će oteti ili ne oteti saltanovski nasip,
nije od toga zavisila sudbina otadžbine, kao što nam to opisuju za
Termopile. Dakle, zašto je trebalo prinositi takvu žrtvu? I, onda, zašto tu,
u ratu, uplitati svoju decu? Ja ne samo što ne bih poveo svog brata Peću,
nego bih gledao da čak i Iljina, ovog meni tuđeg, ali dobrog momčića,
metnem gdegod u zaklon“ – mislio je, dalje, Rostov, slušajući Zdržinskog.
Ali on ne reče šta misli: i u tome je imao već svoje iskustvo. Znao je da ta
priča ide u prilog proslavljanju našeg oružja i da se zato valja praviti kao
da ne sumnjaš u nju. Tako je i činio.

– E ovo se više ne može – reče Iljin, koji opazi da se Rostovu ne sviđa
razgovor Zdržinskoga – I čarape mokre, i košulja, i poda mnom prokvasilo.
Idem da tražim skloništa. Čini mi se, kišica popustila. – Iljin iziđe i
Zdržinski ode.

Posle pet minuta dotrča Iljin u kolibu, šljapkajući po blatu.

– Ura! Rostove, hajdemo brže! Našao sam! Evo ovamo na dvesta
koraka krčma, već se naši tamo zavukli. Da se bar osušimo, tamo je i
Marija Henrihovna.

Marija Henrihovna beše žena pukovskog doktora, mlada, lepuškasta
Nemica, kojom se doktor oženio u Poljskoj. Ili zbog toga što nije imao
novaca, ili zato što u prvo vreme nije hteo da se odvaja od mlade žene,
doktor je nju vodio sobom svuda uz husarski puk i njegova ljubomora beše
postala običan predmet pošalica među husarskim oficirima.

Rostov nabaci ogrtač, zovnu Lavrušku da ide za njim sa stvarima, pa
pođe sa Iljinom, negde klizajući se po blatu, negde šljapkajući pravo po
kiši koja već bivaše slabija i po pomrčini koju su ponekad presecale munje
u daljini.

– Rostove, gde si?

– Evo me. Ala to beše munja! – govorili su oni među sobom.

XIII

U krčmi, pred kojom su stajala doktorova kola, već beše pet oficira.
Marija Henrihovna, puna plavokosa Nemica, u bluzici i spavaćoj kapici,
sedela je u prednjem uglu na širokoj klupi. Njen muž, doktor, spavao je
iza nje. Rostov i Iljin uđoše u sobu dočekani veselim usklicima i kikotom.

– O! kako ste vi veseli – reče Rostov, smejući se.

– A što vi oklevate?

– Lepo! Gle kako curi s njih! Nemojte da nam salon pokvasite.

– Nemojte da isprljate haljinu Mariji Henrihovnoj! – odgovarahu im
razni glasovi.

Rostov i Iljin pohitaše da nađu kutak gde bi mogli da promene mokra
odela a da ne uvrede stidljivost Marije Henrihovne. Odoše iza pregrada da
se preobuku; ali u toj maloj odajici, ispunjavajući je celu, sedela su tri
oficira s jednom svećom na praznom sanduku i igrala karte, i nipošto ne
htedoše da ustupe svoje mesto. Marija Henrihovna ustupi im za časak
svoju suknju, da se posluže njom mesto zavese, pa iza te zavese Rostov i
Iljin, uz pripomoć Lavruške koji beše doneo stvari, skidoše mokra odela i
obukoše suva.

U razlupanoj peći naložiše vatru. Nađoše dasku, utvrdiše je preko dva
sedla, pokriše ćebetom, nađoše samovarčić, kovčežić s posuđem i pola boce
ruma i, pošto zamoliše Mariju Henrihovnu da im bude domaćica, svi se
sjatiše oko nje. Neko joj je davao čistu džepnu maramicu da obriše svoje
lepe ručice, neko joj je podmetao pod nožice dolamu da joj nije vlažno,
neko je ogrtačem zastirao prozor da ne duva, neko je terao muve s lica
njenog muža da se ne probudi.

– Ostavite ga – govorila je Marija Henrihovna osmehujući se stidljivo
i veselo – on i tako spava slatko posle neprospavane noći.

– Ne, ne, Marija Henrihovna – odgovarao joj je jedan oficir – doktora
treba uslužiti. Možda će i on mene požaliti kad mi počne seći nogu ili
ruku.

Imali su samo tri čaše; voda beše tako mutna da se nije moglo poznati
kad je čaj jak ili slab, i u samovaru beše vode samo za šest čaša, ali je tim
bilo slađe dobijati po redu i po starešinstvu svoju čašu čaja iz punačkih
ručica Marije Henrihovne, s kratkim, ne baš sasvim čistim noktima.
Izgledalo je da su svi oficiri tog večera zaista zaljubljeni u Mariju
Henrihovnu. Čak i oni oficiri koji su iza pregrade igrali karte, brzo
ostaviše igru i priđoše samovaru, pokoravajući se opštem raspoloženju za
udvaranje Mariji Henrihovnoj. Videći oko sebe tako sjajnu i učtivu

mladež, Marija Henrihovna blistala je od sreće, iako se trudila da to
sakrije, iako se videlo da strepi od svakog sanjivog pokreta svoga muža
koji spavaše iza nje.

Kašičica je bila samo jedna, šećera beše najviše, ali nisu stizali da ga
promešaju i zato su odlučili da ona redom meša šećer svakome. Kad
Rostov dobi svoju čašu i nali u nju ruma, on zamoli Mariju Henrihovnu da
promeša.

– Pa vi nemate šećera? – reče ona smešeći se neprestano, kao da je sve
što ona kaže i sve što drugi kažu bilo veoma smešno i imalo još drugi
smisao.

– Ali ne treba meni šećera, ja bih samo hteo da vi promešate svojom
ručicom.

Marija Henrihovna pristade i poče da traži kašičicu, koju je neko već
uzeo.

– Promešajte prstićem, Marija Henrihovna – reče Rostov – biće još
slađe.

Vrelo je! – odgovori Marija Henrihovna i pocrvene od zadovoljstva.
Iljin uze vedricu s vodom, kanu u nju ruma, pa priđe Mariji Henrihovnoj i
umoli je da promeša

– Ovo je moja šolja – reče on. – Samo umočite prstić, sve ću popiti.

Kad su popili sve iz samovara, Rostov uze karte i predloži da igraju
kralja s Marijom Henrihovnom. Baciše kocku ko će biti partner Marije
Henrihovne. Na predlog Rostova bi određeno kao pravilo igre da onaj ko
bude kralj ima pravo da poljubi ručicu Mariji Henrihovnoj, a onaj ko
ostane pandur da ode i nastavi nov samovar za doktora kad se probudi.

– E, a ako Marija Henrihovna bude kralj? – upita Iljin.

– Ona je i onako kraljica! I njene su zapovesti – zakon.

Tek što poče igra, kad se iza Marije Henrihovne podiže, odjedanput,
čupava glava doktorova. On je već odavno bio budan i prisluškivao šta se
govori i, kako izgleda, nije našao ništa veselo, ni smešno niti zanimljivo u
svemu tome što se govorilo i radilo. Izgledao je brižan i neveseo. Ne
pozdravi se sa oficirima, počeša se i umoli da mu dopuste da iziđe, jer su
mu zagradili put. Čim je on izišao, svi oficiri udariše u glasni kikot, a
Marija Henrihovna pocrvene do suza i tako posta još primamljivija u
očima svih oficira. Vrativši se iz dvorišta, doktor reče ženi (koja je već
prestala da se onako veselo osmehuje i gledala u njega očekujući sa
strahom presudu) da je kiša prestala i da treba ići na prenoćište u kola,
inače će sve razvući.

– Pa poslaću ja ordonansa... poslaću dva! – reče Rostov. – Nemojte,
doktore.

– Ja ću sam stražariti! – reče Iljin.

– Ne, gospodo, vi ste se ispavali, a ja nisam dve noći spavao – reče
doktor, pa sede mračan pored žene i čekaše dok se svrši igra.

Gledajući u mračno lice doktorovo, koji se durio na svoju ženu,
oficirima bi još smešnije i mnogi nisu mogli da se uzdrže od smeha, kome
su brzo gledali da nađu zgodne izgovore. Kad je doktor otišao i odveo svoju
ženu i smestio se s njom u kola, oficiri su polegali u krčmi i pokrili se
mokrim šinjelima; ali zadugo nisu zaspali nego su čas razgovarali,
sećajući se straha doktorovog i veselosti doktorkine, čas su istrčavali na
vrata i javljali šta se dešava u kolima. Rostov se nekoliko puta pokrivao
preko glave hoteći da zaspi; ali bi ga opet nečija primedba rasanila, opet bi
počeo razgovor i opet bi se zaorio bezrazložan, veseo, detinjski kikot.

XIV

Beše već prošlo dva sata a još niko nije zaspao, kad se pojavi narednik
s naredbom da se ide do varošice Ostrovnje.

Oficiri se brzo počeše spremati, neprestano u razgovoru i smehu; opet
nastaviše samovar s mutnom vodom. Ali Rostov ne dočeka čaj, nego ode
eskadronu. Već je svitalo; kišica je prestala, oblaci se razilazili. Bilo je
vlažno i hladno, osobito u neosušenim haljinama. Kad Rostov i Iljin
iziđoše iz krčme, oni obojica, u onom jutarnjem sutonu, zaviriše u kožom
postavljena doktorova kola, koja su se caklila mokra od kiše i iz kojih su
virile ispod zastora noge doktorove a na sredini se videla na jastuku noćna
kapica doktorkina i čulo se sanjivo disanje.

– Zaista, vrlo je mila! – reče Rostov Iljinu, koji je izišao s njim.

– Divna žena! – odgovori Iljin sa ozbiljnošću šesnaestogodišnjaka.

Za pola sata već je stajao uređen eskadron na drumu. Ču se komanda:
„Jaši!“ Vojnici se prekrstiše i počeše uzjahivati. Rostov izjaha napred i
komandova: „Marš!“ i husari, sve po četiri čoveka, šljapkajući konjskim
kopitama po mokrom drumu, zveckajući sabljama i razgovarajući tiho,
krenuše velikim drumom, zasađenim sa obe strane brezama, odmah za
pešadijom i za baterijom, koje su išle napred.

Vetar je brzo gonio iskidane plavoljubičaste oblake, koji su se
rumeneli na istoku. Bivalo je sve vidnije i vidnije. Jasno se videla ona
kovrdžasta trava koja uvek raste po seoskim drumovima, još mokra od
jučerašnje kiše; vitke grančice breza, takođe mokre, njihale su se na vetru
i puštale niz sebe sjajne kapljice. Sve su se jasnije raspoznavala lica
vojnika. Rostov je jahao sa Iljinom, koji nije izostajao, pored druma
između dva reda breza.

Rostov je u ratu dopuštao sebi slobodu da ne jaše na frontovskom
konju, nego na kozačkom. I, kao znalac i ljubitelj, on je nedavno nabavio
sebi srčanog, donskog, krupnog i dobrog riđana na kome ga niko nije
mogao preteći. Rostovu je bilo uživanje da jaše na tom konju. On je mislio
o konju, o jutru, o doktorki, a nijedanput nije pomislio na opasnost koja ga
čeka.

Ranije se Rostov plašio idući u bitku; sad nije osećao ni najmanje
straha. On se nije plašio ne zato što se navikao na vatru (na opasnost se
ne može naviknuti), nego zato što je naučio da vlada svojom dušom pred
opasnošću. Navikao se da, idući u bitku, misli o svemu sem o onom što bi,
izgledalo je, trebalo da bude od svega ostalog zanimljivije – sem o

opasnosti koja ga čeka. Ma koliko se u prvo vreme svoje službe trudio i ma
koliko prebacivao sebi da je kukavica, on to nije mogao da postigne; sad je
to, s vremenom, došlo samo po sebi. Jahao je sad uporedo sa Iljinom
između breza i katkad otkidao lišće s grana što su mu padale pod ruku,
ponekad dodirivao nogom konja u slabinu, ponekad davao ne osvrćući se
ispušenu lulu husaru iza sebe, tako spokojno i bezbrižno, kao da ide u
šetnju. Njemu beše žao da gleda usplahirenog Iljina, koji je govorio mnogo
i uznemireno; on je iz iskustva znao ono mučno stanje u kome se očekuje
strah i smrt i u kome se sad nalazio zastavnik, i znao je da mu ništa sem
vremena neće pomoći.

Čim se sunce pojavi na vedrini ispod oblaka, vetar se utiša, kao da ne
sme da kvari to lepo letnje jutro posle oluje; kapljice su još padale, ali već
pravo – i sve se smiri. Sunce iziđe sasvim, pojavi se na horizontu pa
iščeznu u uzanom i dugom oblaku koji je stajao nad njim. Posle nekoliko
minuta sunce se još sjajnije pomoli na gornjoj ivici oblaka, cepajući mu
krajeve. Sve se zasvetli i zablista. I, zajedno s tom svetlošću, kao da joj se
odazivaju, grunuše napred topovski pucnji.

Još Rostov ne beše stigao da promisli i odredi koliko su daleko ti
pucnji, kad od Vitepska dojuri ađutant grofa Ostermana-Tolstoja s
naredbom da se ide trkom drumom.

Eskadron preteče pešadiju i bateriju, koje se takođe požuriše da idu
brže, spusti se niz brdo, prođe kroz nekakvo pusto selo bez stanovnika, pa
se opet pope na brdo. Konje poče da popada pena, a ljudi se zajapuriše.

– Stoj, ravnaj se! – ču se napred komanda divizijarova.

– Levo krilo napred, korakom marš! – komandovali su napred.

I husari prođoše po liniji trupa na levo krilo pozicije i stadoše iza
naših ulana, koji su stajali u prvoj liniji. Desno je stajala naša pešadija u
gustoj koloni – to beše rezerva; iznad nje na brdu videli su se na sasvim
čistom vazduhu, prema jutarnjem, kosom i jasnom suncu, na samom
horizontu, naši topovi. Napred preko dubodoline videle su se
neprijateljske kolone i topovi. U dubodolini se čuo naš lanac koji već beše
stupio u boj i živo se čarkao s neprijateljem.

Kao od zvukova najveselije muzike Rostovu bi veselo u duši od tih
zvukova koje već odavno nije čuo. Tak-ta-ta-tak! – zaprašte čas
odjedanput, čas brzo jedna za drugom po nekoliko pušaka. Pa se tek sve
ućuti, pa opet kao da zapucaju žabice po kojima neko gazi.

Husari ostadoše blizu sat na jednom mestu. Poče i kanonada. Grof
Osterman sa svojom pratnjom projaha iza eskadrona, zastade,
porazgovara s komandantom puka, pa odjaha na brdo ka topovima.

Odmah po odlasku Ostermanovom ču se kod ulana komanda:

– U kolonu, za juriš stroj se! – Pešadija se pred njima razmače da
propusti konjicu. Ulani krenuše vijoreći zastavicama na kopljima i trkom
odoše niz brdo na francusku konjicu koja se pojavi pod brdom levo.

Čim ulani siđoše pod brdo, husarima bi naređeno da se pomaknu na
brdo, u zaklon iza baterije. Kad su husari stali na ono mesto gde su bili
ulani, proleteše iz lanca zrna, pišteći i zviždeći iz daljine, i prebacujući.

Taj odavno neslušani zvuk još više je razveselio i uzbudio Rostova
nego malopređašnje puškaranje. On se beše ispravio, pa razgledaše bojno
polje koje se lepo videlo s brda i svom dušom učestvovaše u kretanju
ulana. Ulani se približiše i naleteše na francuske dragone, nešto se tamo
pomeša u dimu i, posle pet minuta, ulani pojuriše nazad, ali ne onamo gde
su stajali nego više ulevo. Među narandžastim ulanima na riđim konjima
i iza njih videla se velika gomila plavih francuskih dragona na zelencima.

XV

Rostov je bio jedan od prvih koji je svojim oštrim lovačkim okom
smotrio te plave francuske dragone kako gone naše ulane. Sve su se bliže
primicali u rastrojenim gomilama ulani i francuski dragoni koji ih gone.
Već se moglo videti kako se ti ljudi što izgledahu pod brdom mali
sudaraju, dostižu jedan drugog i zamahuju rukama ili sabljama.

Rostov je posmatrao ono što se zbiva pred njim kao hajku. On je
instinktivno ocećao da se francuski dragoni neće održati ako se udari sad
na njih sa husarima; ali ako će se udariti, treba to ovog časa, ovog
trenutka, inače će već biti dockan. On se osvrte oko sebe. Kapetan, koji je
stajao pored njega, isto tako nije odvajao očiju od konjice dole.

– Andreja Sevastijanoviču – reče Rostov – pa mi ćemo ih smožditi...

– Bilo bi junački – reče kapetan – i doista...

Rostov ga ne sasluša dokraja, obode konja, istrča pred eskadron i još
ne stiže da komanduje pokret, kad ceo eskadron, koji je ocećao isto što i
on, krenu za njim. Rostov ni sam nije znao kako je i zašto to učinio. On je
to sve učinio onako kao što je činio u lovu, ne misleći, ne računajući. Video
je kako su dragoni blizu, kako jure, kako su rastrojeni; znao je da oni neće
izdržati, znao je da je to samo jedan trenutak koji se neće vratiti ako ga
propusti. Kuršumi su tako uzbudljivo pištali i zviždali oko njega, konj je
tako vatreno navaljivao napred, da Rostov nije mogao izdržati. On je
čarnuo konja, komandovao i u istom trenutku, čuvši za sobom topot svog
razvijenog eskadrona u punom kasu, poče da se spušta niz brdo ka
dragonima. Tek su sišli pod brdo, a njihov kas nehotice pređe u galop, koji
je bivao sve brži i brži što su se više primicali svojim ulanima i francuskim
dragonima koji su jurili za njima. Dragoni behu blizu. Prednji počeše da
se okreću nazad kad ugledaše husare, a zadnji počeše da se zaustavljaju.

Sa onim osećanjem s kojim je jurio da preseče put vuku, Rostov je,
pustivši u sav trk svog Donca, jurio da preseče put rastrojenim redovima
francuskih dragona. Jedan se ulan zaustavi, jedan pešak čučnu k zemlji
da ga ne zgaze, jedan konj bez konjanika izmeša se s husarima. Gotovo svi
francuski dragoni pojuriše nazad. Rostov izabra sebi jednog od njih na
zelenku, pa se pusti za njim. Uzgred nalete na neki žbun; dobar konj
prenese ga preko njega i Nikolaj, tek što se namesti u sedlu, vide da će za
nekoliko trenutaka stići neprijatelja koga beše izabrao za svoju metu. Taj
Francuz, po njegovoj uniformi svakako oficir, jurio je pognuvši se na svom
zelenku, udarajući ga sabljom. Za trenut konj Rostovljev udari grudima u
sapi konja oficirova, umalo ga ne obori i u istom trenutku Rostov, ni sam
ne znajući zašto, izmahnu sabljom i udari Francuza.

U istom trenutku kad to učini, Rostov odjedanput izgubi svu živost.
Oficir pade ne toliko od udarca sabljom, koja mu samo malo raseče ruku
iznad lakta, koliko što ga je konj gurnuo i što se uplašio. Rostov zadrža
konja i poče tražiti očima svog neprijatelja, da vidi koga je pobedio.

Dragonski francuski oficir skakutaše na jednoj nozi po zemlji, a druga
mu se beše zakačila za stremen. Žmirkajući poplašeno, kao da svakog časa
očekuje nov udarac, on se namršti i sa izrazom užasa pogleda odozdo gore
u Rostova. Njegovo bledo i blatom uprskano, plavokoso, mlado lice, s
rupicom na bradi i sa svetlim plavim očima, ne beše nikako za bojno pole,
ne beše neprijateljsko lice, nego najobičnije sobno lice. Pre nego što je
Rostov i odlučio šta će s njim da radi, oficir povika: „Je me rends!“43 On je
hteo a nije mogao da ispetlja nogu iz stremena i gledao u Rostova, ne
spuštajući unezverene plave oči. Pritrčaše husari te mu oslobodiše nogu i
posadiše ga u sedlo. Husari su na sve strane imali posla sa dragonima:
jedan je bio ranjen, ali, onako sav krvav po licu, nije hteo dati svog konja;
drugi zagrlio husara pa sedi na sapima njegovog konja; treći, koga
pridržavaše husar, peo se na njegovog konja. Napred je trčala i pucala
francuska pešadija. Husari brzo odjuriše natrag sa svojim zarobljenicima.
Rostov je trčao natrag sa ostalima, a beše ga obuzelo neko neprijatno
osećanje, koje mu je stezalo srce. Nešto nejasno, zamršeno, što nikako nije
mogao sebi da objasni, otkri mu se kad zarobi tog oficira i kad mu zadade
onaj udarac.

Grof Osterman-Tolstoj dočeka husare kad se vratiše, zovnu Rostova,
zahvali mu i reče da će izvestiti cara o njegovom junačkom delu i moliti da
mu da krst svetog Đorđa. Kad su Rostova pozvali grofu Ostermanu, on je,
setivši se da je počeo juriš bez naredbe, bio potpuno uveren da ga
starešina zove zato da ga kazni zbog samovoljnog postupka. I zbog toga je
trebalo da laskave reči Ostermanove i obećanje nagrade tim više obraduju
Rostova; ali je njega neprestano tištalo u duši ono neprijatno, nejasno
osećanje. „Ali što ovo mene muči?“ .– upita se on kad ode od generala.
„Iljin? Ne, on je čitav. Da se nisam osramotio čime? Ne, ni to nije!“ Njega
je mučilo nešto drugo, kao kajanje. „Da, da, taj francuski oficir s jamicom.
I ja se dobro sećam kako mi ruka zastade kad je podigoh.“

Rostov spazi kako zarobljenike odvode, pa notrča za njima da vidi
svog Francuza, s jamicom na bradi. On je u svom neobičnom mundiru
sedeo na dobrom husarskom konju i nemirno se osvrtao oko sebe. Njegova
rana na ruci i nije, gotovo, bila rana. On se pretvorno osmehnu na Rostova
i mahnu mu rukom, u znak pozdrava. Rostovu neprestano beše onako isto
neugodno i stideo se nečeg.

43 Predajem se!

Ceo taj dan i sutradan, prijatelji i drugovi Rostovljevi zapažali su da
on nije zlovoljan, nije srdit, ali je ćutljiv, zamišljen i povučen. Preko volje
je pio, gledao da ostane sam i jednako o nečem mislio.

Rostov je neprestano mislio o tom svom sjajnom podvigu koji mu je,
na njegovo veliko čuđenje, doneo krst svetog Đorđa i čak mu stekao
reputaciju hrabrog čoveka, a nikako nije mogao nešto da shvati. „Dakle,
oni se više plaše nego naš vojnik!“ – mislio je on. „Dakle, to je ono što se
zove junaštvo? I zar sam ja to učinio za otadžbinu? I šta je kriv on sa
svojom jamicom i plavim očima? A kako se uplašio! Mislio je da ću ga
ubiti. Pa zašto da ga ubijem? Meni je ruka zadrhtala. A daju mi krst
svetog Đorđa! Ništa, ništa ne razumem!“

Ali dok je Nikolaj pretresao u sebi ta pitanja, ne mogući ipak dati sebi
jasnog računa šta ga je tako smutilo, dotle se kolo sreće u službi, kao što
to često biva, okrenulo u njegovu korist. Posle ostrovnjanske bitke njega
su unapredili, dali mu bataljon husara i, kad je trebalo da se upotrebi
hrabar oficir, njemu su poveravali zadatke.

XVI

Kad je grofica dobila vest da je Nataša bolesna, ona je, onako još
sasvim neoporavljena i slaba, došla u Moskvu s Pećom i sa celom kućom i
sva porodica Rostovih premestila se od Marije Dmitrijevne u svoju kuću i
sasvim se nastanila u Moskvi.

Natašina bolest bila je tako ozbiljna da je, na sreću njenu i na sreću
njene rodbine, pomisao na sve ono što je bilo uzrok njenoj bolesti, i njen
postupak, i prekid s verenikom – sve to postalo uzgredno. Ona je bila
toliko bolesna da se onda kad nije ništa jela, ni spavala, kad je osetno
opadala, kašljala i, kao što su doktori davali na znanje, bila u opasnosti,
nije moglo pomišljati na to koliko je ona bila kriva u svemu što se
dogodilo. Trebalo je misliti samo o tome da joj se pomogne. Doktori su
dolazili Nataši i pojedinačno i na konzilijume, govorili mnogo francuski, i
nemački, i latinski, osuđivali jedan drugog, prepisivali najrazličitije
lekove od svih bolesti za koje su znali; ali ni jednom od njih nije padala na
um prosta misao da njima ne može biti poznata bolest od koje je bolovala
Nataša, kao što im ne može biti poznata nijedna bolest od koje pati živ
čovek; jer svaki živi čovek ima svoje osobine i uvek ima osobitu i svoju
novu, složenu, medicini nepoznatu bolest, ne bolest pluća, jetre, kože,
srca, nerava itd., zapisanu u medicini, nego bolest koja se sastoji iz jednog
od nebrojenih sticaja patnji tih organa. Ova prosta misao nije mogla doći
doktorima (kao što ne može vračari pasti na um misao da ne može
uvračati) zato što je njihov posao u životu bio u tome da leče, jer su zato
dobijali novaca i jer su na taj posao utrošili najbolje godine svog života. A
uglavnom ta misao nije mogla doći doktorima zato što su videli da su
nesumnjivo od koristi, i doista su bili od koristi svim ukućanima
Rostovima.

Bili su od koristi ne zato što su primoravali bolesnicu da guta većinom
škodljive stvari (ta se škodljivost malo osećala, jer su se škodljive stvari
davale u maloj količini), nego su bili od koristi, potrebni, neizbežni (razlog
– zašto uvek ima i biće tobožnjih izlečitelja, vračara, homeopata i alopata)
zato što su zadovoljavali duševnu potrebu bolesnice i onih ljudi što vole
bolesnicu. Oni su zadovoljavali onu večitu čovekovu potrebu nadanja u
olakšanje, potrebu da s njim neko saoseća i da za njega radi, koju čovek
oceća kad boluje. Oni su zadovoljavali onu večitu čovekovu potrebu – koja
se kod malog deteta opaža u najprimitivnijoj formi – da se protrlja
udareno mesto. Dete se udari i odmah trči na ruke majci ili dadilji da mu
poljube i protrljaju mesto koje ga boli i bude mu lakše kad mu bolesno
mesto protrlaju ili poljube. Dete ne veruje da oni koji su od njega jači i

pametniji nemaju načina da pomognu njegovom bolu. I nada na olakšanje
i izraz saosećanja dok mu mati trlja čvorugu – uteše ga. Doktori su Nataši
bili od koristi time što su ljubili i trljali bobo, uveravajući je da će začas
proći ako kočijaš ode u apoteku u Arbatskoj ulici i uzme za rublju i sedam
grivana praškova i pilula u lepoj kutijici i ako ona bude uzimala te
praškove u prekuvanoj vodi, tačno na dva sata, ni manje ni više.

Šta bi radili Sonja, grof i grofica kad bi gledali a ništa ne počinjali, da
nije bilo tih pilula na sate, toplog napitka, pilećeg kotletića i svih sitnica u
načinu života koje je propisao doktor, pa je onima oko bolesnice bilo i
zanimanje i uteha pridržavati se tih propisa? Kako bi grof podneo bolest
svoje ljubimice kad ne bi znao da ga je njena bolest stajala hiljadu rubalja
i da on neće požaliti još hiljada da joj pomogne; kad ne bi znao da on, ako
se ona ne oporavi, neće požaliti još hiljada i da će je odvesti u inostranstvo
i tamo praviti konzilijume; kad ne bi imao mogućnosti da priča detaljno
kako Metivje i Feler nisu razumeli, a Friz je razumeo, a Mudrov još bolje
odredio bolest? Šta bi radila grofica kad se ne bi mogla ponekad zavaditi s
bolesnom Natašom zbog toga što se nije tačno pridržavala doktorovih
naredaba?

– Tako nećeš nikad ozdraviti – govorila je ona zaboravljajući u jedu
svoju nevolju – ako ne budeš slušala doktora i ako ne uzimaš na vreme
lek! Time se nije šaliti, jer možeš dobiti pneumoniju – govorila je grofica, i
nalazila veliku utehu u izgovaranju te reči koja nije jedinoj njoj bila
nerazumljiva. Šta bi radila Sonja kad je ne bi radovala misao da se u prvo
vreme nije tri noći svlačila kako bi samo bila spremna da tačno izvrši sve
naredbe doktorove i da sad ne spava noćima kako ne bi propustila sate
kad treba davati malo škodljive pilule iz pozlaćene kutijice? Štaviše i
samoj Nataši, iako je govorila da nju ne mogu izlečiti nikakvi lekovi, bila
je radost da gleda kako se za nju tako mnogo žrtvuju i kako treba da
uzima lek u određene sate. Njoj je bilo, čak, i to milo što je, zanemarujući
ispunjavanje onog što je naređeno, mogla i da pokaže kako ona ne veruje u
lečenje i kako ne mari za svoj život.

Doktor je dolazio svaki dan, pipao puls, gledao jezik i, ne obraćajući
pažnje na njen ubijen izgled, šalio se s njom. Ali je zato grofica, kad on
iziđe u drugu sobu, brzo izlazila za njim i on je, praveći ozbiljnu minu i
mašući zamišljeno glavom, govorio kako se, iako je opasno, uzda u dejstvo
ovog poslednjeg leka i kako treba čekati i videti; kako je bolest više
duševna, ali...

Grofica, gledajući da sakrije taj postupak i od sebe i od doktora,
tutnula bi mu u ruku zlatnik i svaki put vraćala se bolesnici umirena
srca.

Znaci bolesti Natašine behu to što je malo jela, malo spavala, što je
kašljala i nikad nije bila vesela. Doktori su govorili da se bolesnica ne sme
ostavljati bez lekarske pomoći i zato su je držali u zagušljivom vazduhu u
gradu. Ni u leto 1812. godine nisu Rostovi otišli u selo.

Pored sve velike količine progutanih pilula, kapljica i praškova iz
stakladi i kutijica, od kojih je madame Schoss, ljubiteljka tih stvarčica,
skupila veliku zbirku, i pored sveg odsustva seoskog života, na koji je
navikla, mladost je osvojila: Natašin jad poče da se pokriva slojem utisaka
iz već prošlog života, on prestade da je tišti onako bolno u srcu, poče da
postaje prošlost i Nataša se stade fizički oporavljati.

XVII

Nataša je bila spokojnija, ali ne i veselija. Ona se nije samo klonila
svih spoljašnjih uslova radosti: balova, šetnja, koncerata, pozorišta, nego
se nijedanput nije nasmejala a da joj se kroz smeh ne opaze suze. Ona nije
mogla da peva. Čim bi počela da se smeje ili bi probala da sama sebi peva,
gušile su je suze: suze kajanja, suze sećanja na ono nepovratno, čisto
doba; suze gneva što je tako uzaludno upropastila svoj mladi život, koji bi
joj mogao biti tako srećan. Njoj se naročito činilo da bi smehom i pevanjem
hulila na svoje jade. Na koketovanje nije ni pomišljala; nije morala čak ni
da se uzdržava. Govorila je i osećala da su joj u to vreme svi muškarci bili
sasvim ono što i šaljivčina Nastasija Ivanovna. Unutrašnji stražar
zabranjivao joj je stalno svaku radost. A i ne beše kod nje pređašnjih
životnih interesa iz onog devojačkog, bezbrižnog i punog nade života. Ona
se najčešće i s najvećom čežnjom sećala jesenjih meseca, lova, čike i
božićnih praznika provedenih s Nikolajem u Otradnom. Šta bi dala da se
vrati makar jedan dan iz onog vremena! Ali to beše već zauvek prošlo. Nju
nije onda varala slutnja da se nikad više neće vratiti ona sloboda i
spremnost za sve radosti. Ali trebalo je živeti.

Njoj beše milo da misli kako nije bolja, kao što je ranije mislila, nego
gora i daleko gora od svakog, svakog na svetu. Ali ni to nije bilo dosta.
Ona je to znala i pitala se: „Pa šta dalje?“ A dalje ničeg ne beše. Ne beše
nikakve radosti u životu, a život je prolazio. Kao što se videlo, Nataša se
samo trudila da ne bude nikom na teretu i da nikom ne smeta, a za nju
samu nije joj ništa trebalo. Ona se klonila svih ukućana i samo s bratom
Pećom beše joj lako. S njim je volela da provodi više nego s drugima; i
smejala se ponekad, kad ostane s njim nasamo. Ona nije gotovo nikad
izlazila iz kuće, a od onih što su k njima dolazili radovala se samo jednom
čoveku – Pjeru. Nije se moglo nežnije, opreznije i u isti mah ozbiljnije
ponašati nego što se ponašao s njom grof Bezuhov. Nataša je nehotično
opažala tu nežnost u ponašanju i zato je veoma uživala kad je s njim u
društvu. Ali ona mu nije bila čak ni zahvalna za njegovu nežnost. Ništa
dobro od strane Pjerove nije joj izgledalo kao napor. Njoj se činilo da je
kod Pjera tako prirodno da bude dobar sa svakim, da nije bilo nikakve
zasluge u njegovoj dobroti. Ponekad je Nataša opažala da je Pjer pred
njom zbunjen i spleten, osobito kad je hteo da učini za nju nešto prijatno
ili kad se bojao da u razgovoru nešto ne navede Natašu na teške
uspomene. Ona je to opažala, pa je to pripisivala njegovoj dobroti i
stidljivosti uopšte, koja je, po njenom shvatanju, morala biti takva ista
prema svakom kao i prema njoj. Posle onih neočekivanih reči da bi on,
kad bi bio slobodan, na kolenima tražio njenu ruku i ljubav, izgovorenih u

času onako jakog uzbuđenja za nju, Pjer nije nikad ništa govorio o svojim
osećanjima prema Nataši; i za nju je bilo očevidno da su one reči što su je
onda onako utešile izgovorene kao što se govore sve besmislene reči, da se
uteši rasplakano dete. Ne zbog toga što je Pjer bio oženjen čovek, nego
zbog toga što je Nataša osećala između njega i sebe u najvećem stupnju
onu snagu moralnih pregrada – koju nije osećala prema Kuraginu – njoj
nije nikad padalo na um da se iz njenog poznanstva s Pjerom može razviti
ne samo ljubav s njene ili još manje s njegove strane, nego, štaviše, ni ona
vrsta nežnog, iskrenog, poetskog prijateljstva između muškarca i žene za
koje je ona znala nekoliko primera.

Pri kraju Petrova posta dođe u Moskvu Agrafena Ivanovna Belova,
susetka Rostovih iz Otradnog da se pokloni moskovskim ugodnicima. Ona
ponudi Natašu da gove*44 i Nataša radosno prihvati tu misao. Pored sve
lekarske zabrane da izlazi rano izjutra, Nataša je nastojala da gove, i to
ne da gove onako kako su obično goveli u kući Rostovih, to jest da odstoji
kod kuće tri službe, nego da gove onako kako je govela Agrafena
Ivanovna, to jest da čitavu nedelju dana ne propušta ni jednu večernju, ni
službu, ni jutrenje.

Grofici se svide ta usrdnost Natašina; ona se u duši, posle neuspelog
medicinskog lečenja, nadala da će joj molitva pomoći više nego lekovi, pa
je, istina sa strahom i krijući od doktora, odobrila želju Natašinu i
poverila je Belovoj. Agrafena Ivanovna dolazila je noću u tri sata da budi
Natašu i većinom je nalazila već budnu. Nataša se bojala da ne prespava
jutrenje. Nataša bi se tada brzo umila i skromno obukla svoju najružniju
haljinu i stari mantil, pa je, stresajući se od hladnoće, izlazila na puste
ulice, slabo osvetljene praskozorjem. Po savetu Agrafene Ivanovne,
Nataša nije govela u svojoj parohiji, nego u jednoj crkvi gde je, po rečima
pobožne Belove, bio sveštenik koji je veoma strogo i uzvišeno živeo. U
crkvi je bilo uvek malo sveta; Nataša i Belova stale bi na svoje obično
mesto pred ikonom Majke božje, izrađenom u pozadini leve pevnice, i
Natašu je obuzimalo novo osećanje smernosti pred nečim velikim,
nedostižnim, kad je u taj neobičan jutarnji čas, gledajući u crni lik Božje
matere, osvetljen i svećama što gore pred njim i jutarnjom svetlošću što
pada kroz prozor, slušala kako se služi jutrenje i trudila se da prati one
reči i da ih razume. Kad bi ih razumela, onda se njeno lično osećanje sa
svojim nijansama pridruživalo njenoj molitvi; kad ih ne bi razumela, onda
joj je bilo još slađe misliti da je oholost želeti da čovek razume sve, da
čovek ne može sve razumeti, da treba samo verovati i osloniti se na Boga,
koji je u tim trenucima – ona je to osećala – upravljao njenom dušom. Ona
se krstila, klanjala se i, kad nije razumela, onda je, grozeći se svoje

44 Goveti znači: i postiti i ići svaki dan u crkvu nedelju dana pred pričešće.

gnusobe, molila Boga da joj oprosti sve, sve i da se smiluje na nju. Molitve
kojima se ona najviše molila behu pokajničke molitve. Vraćajući se kući
rano izjutra, kad su se mogli sresti samo zidari koji idu na rad i pokućari
koji čiste ulice i kad su po kućama još svi spavali, Natašu je obuzimalo za
nju novo osećanje da se može popraviti od svojih poroka i da može živeti
novim, čistim životom i biti srećna.

To je osećanje raslo iz dana u dan preko cele nedelje koju je provela
tako. I sreća što će se pričestiti ili uzeti pričest, kao što joj govoraše
Agrafena Ivanovna, igrajući se radosno tom reči, izgledala joj je tako
velika da joj se činilo da neće doživeti do te srećne nedelje.

Ali dođe taj srećni dan i, kad se Nataša, u beloj, muslinskoj haljini,
vratila u tu za nju znamenitu nedelju s pričešća, ona je prvi put posle
mnogo meseca osetila da je spokojna i da joj nije težak život koji je čeka.

Doktor, koji je došao tog dana, pregleda Natašu i naredi da uzima još
one poslednje praškove što joj je prepisao pre dve nedelje.

– Svakako neka nastavi da uzima ujutru i uveče – reče on, očevidno i
sam zadovoljan svojim uspehom. – Samo što tačnije, molim vas. Budite
bez brige, grofice – dodade šaljivo, hvatajući vešto u šaku zlatnik – ona će
brzo opet propevati i pronestašiti se. Mnogo, mnogo joj je pomogao
poslednji lek. Mnogo je svežija.

Grofica pogleda u nokte i pljucnu ih,*45 vraćajući se vesela lica u
salon.

45 Vračanje od uroka.

XVIII

Početkom jula u Moskvi su se pronosile sve uzbudljivije vesti o toku
rata: govorilo se o carevom proglasu narodu i o tome da će car lično doći iz
vojske u Moskvu. I pošto do 11. jula ne dođoše ni manifest ni proglas, to
su se i o manifestu i o proglasu i o stanju Rusije pronosile preterane vesti.
Govorilo se kako gospodar odlazi zato što je armija u opasnosti; govorilo se
kako se Smolensk predao, kako Napoleon ima milion vojnika i kako samo
čudo može spasti Rusiju.

Jedanaestog jula u subotu stigao je manifest, ali još ne beše štampan;
Pjer, koji se desio kod Rostovih, obeća im da će doći sutra, u nedelju, na
ručak i doneti manifest i carev proglas, koje će dobiti od grofa Rastopčina.

U tu nedelju otišli su Rostovi, po običaju, na službu u domaću crkvu
Razumovskih. Bio je topao, julski dan. Već u deset sati, kad su Rostovi
izlazili iz kočija pred crkvom, u vrelom vazduhu, u vici raznosača, u
letnjem šarenom odelu na svetini, u prašljivom lišću na drvetima po
bulevaru, u sviranju muzike, u belim pantalonama jednog bataljona što
prođe na stražu, U tutnju kaldrme i u jasnom blesku vrelog sunca, opažao
se onaj letnji umor, zadovoljstvo i nezadovoljstvo onim što biva, što se
naročito jako opaža u gradu, na vedrom, toplom danu. U crkvi
Razumovskih beše sav moskovski otmeni svet, sve poznanici Rostovih (te
godine, kao da su očekivale nešto, ostalo je u gradu mnogo bogatih
porodica, koje su se obično razilazile po selima). Idući pored majke za
livrejisanim lakejem, koji je razmicao gomilu, Nataša ču kako neki mladić
suviše glasnim šapatom progovori o njoj:

– To je Rostova, ona što...

– Kako je oslabila, a ipak je lepa! – Ona ču, ili joj se tako učini da
pomenuše imena Kuragina i Bolkonskog. Uostalom, njoj se to uvek
pričinjavalo. Njoj se uvek činilo da svaki, kad je pogleda, misli samo o
onom što se s njom dogodilo. S bolom i strepnjom u duši, kao i uvek kad je
u gomili sveta, Nataša je, u svojoj ljubičastoj, svilenoj haljini s crnim
čipkama, išla .onako kao što umeju da idu žene – utoliko mirnije i
veličanstvenije što je osećala više bola i stida u duši. Ona je znala da je
lepa i nije se u tome varala, ali je to sad nije radovalo kao ranije.
Naprotiv, to ju je u poslednje vreme najviše mučilo, osobito ovog vedrog,
toplog letnjeg dana u gradu. „Opet nedelja, opet prošlo nedelju dana“ –
govorila je u sebi, sećajući se kako je bila tu u onu nedelju – „i sve onaj isti
život bez života, i sve one iste prilike u kojima pre beše tako lako živeti.
Lepa sam, mlada sam i znam da sam sad dobra, ranije sam bila rđava, ali
sam sad dobra, znam“ – mislila je – „pa mi tako uzalud, ni za koga,

prolaze najbolje, najbolje godine.“ Ona je stala pored majke i klimnula
glavom poznanicima koji su bili blizu. Nataša je po navici razgledala
toalete dama, osudila tenue*46 jedne dame koja je stajala blizu i krstila se
sitno i ne dotičući prsi, pa opet ljutito pomislila kako i nju osuđuju i kako i
ona osuđuje, pa se odjedanput, kad ču službu, užasnu od svoje gnusobe,
užasnu se što je opet izgubila raniju čistotu. .

Prijatan, čist starčić služio je službu sa onom krotkom svečanošću što
tako uzvišeno, umirljivo utiče na duše onih koji se mole. Carske dveri
zatvoriše se, polako se navuče zavesa, jedan tajanstven, tih glas izgovori
nešto otuda. Natašu su gušile suze, nerazumljive i njoj samoj i uzbuđivalo
ju je i radosno i teško osećanje. „Nauči me šta da radim, kako da živim,
kako da se popravim zauvek, zauvek!“... – mislila je ona.

Đakon iziđe na amvon, izvuče, odvojivši daleko palac, ispod stihara
svoju dugu kosu, prekrsti se, pa glasno i svečano poče da govori molitvene
reči:

– Миром господу помолимся!

„Svi, svi zajedno, bez razlike staleža, bez neprijateljstva, nego
združeni bratskom ljubavlju – molićemo se“ – mislila je Nataša.

– О свышнем мире и о спасении душ наших!

„Za svet anđelâ i dušâ svih bestelesnih bićâ koja borave nad nama“ –
molila se Nataša.

Kad su molili za vojsku, ona se seti brata i Denisova. Kad su se molili
za one što vodom brode i putem putuju, ona se seti kneza Andreje i molila
se za njega i molila se da joj Bog oprosti ono zlo koje mu je učinila. Kad su
se molili za one što nas vole, ona se molila za svoje ukućane, za oca,
majku, Sonju, shvatajući sad prvi put koliko im je skrivila i osećajući svu
jačinu svoje ljubavi prema njima. Kad su se molili za one koji nas mrze,
ona je izmišljala sebi neprijatelje i one koji nju mrze, da bi se mogla moliti
za nih. Ona je ubrajala u neprijatelje kreditore i sve one koji su imali
posla s njenim ocem i svaki put kad pomisli na neprijatelje i one koji je
mrze sećala se Anatola koji joj je toliko zla učinio i, mada on nije bio onaj
što je mrzi, molila se radosno za njega, kao za neprijatelja.

Ona je samo na molitvi osećala da je kadra sećati se vedro i spokojno i
kneza Andreje i Anatola, kao ljudi prema kojima su njena osećanja ništa
kad se uporede s njenim osećanjem straha i strahopoštovanja prema
Bogu. Kad su se molili za carsku porodicu i za sinod, ona se naročito
duboko klanjala i krstila, govoreći u sebi da ona, iako to ne razume, ne
može da se dvoumi i da pri svem tom voli upravni sinod i moli se za njega.

Kad đakon svrši jektenije, on prekrsti preko grudi orar, pa izgovori:

46 Držanje.

– Сами себя и живот наш Христу-богу предадим.

„Sami sebe predajemo bogu“ – ponovi u svojoj duši Nataša. „Bože moj,
predajem se volji tvojoj“ – mislila je ona. „Ništa neću, niti želim; nauči me
šta da radim, kako da upotrebim svoju volju! Ta uzmi me, uzmi me!“ –
govorila je Nataša s pobožnim nestrpljenjem u duši, ne krsteći se,
spustivši svoje tanke ruke niza se, kao da čeka da je sad odmah uzme
nevidljiva sila i da je izbavi od nje same, od njenog sažaljenja, želja,
prekora, nada i poroka.

Grofica je za vreme službe nekoliko puta bacala poglede na pobožno,
sjajnih očiju, lice svoje kćeri i molila se Bogu da joj on pomogne.

Iznenadno, usred službe i preko reda koji je Nataša dobro znala,
iznese crkvenjak klupicu, onu istu na kojoj se klečeći čitaju molitve o
Trojicama i namesti je pred carske dveri. Iziđe sveštenik u svojoj
ljubičastoj somotskoj odeždi, popravi kosu i s naporom kleče. Svi učiniše to
isto, gledajući se u nedoumici. To beše molitva tek dobivena od sinoda,
molitva za spas Rusije od neprijateljske najezde.

„Господи боже сил, боже спасения нашего“, – poče sveštenik onim jasnim,
nenaduvenim i krotkim glasom, kojim čitaju samo duhovni slovenski čteci
i koji tako neodoljivo utiče na rusko srce.

„Господи боже сил, боже спасения нашего! Призри ныне в милости и
щедротах на смиренные люди твоя, и человеколюбно услыши, и пощади, и
помилуй нас. Се враг смущаяй землю твою и хотяй положити вселенную всю
пусту, восста на ны; се людие беззаконии собрашася, еже погубити достояние
твое, разорити честный Иерусалим твой, возлюбленную тебе Россию:
осквернити храмы твои, раскопати алтари и поругатися святыне нашей. Доколе,
господи, доколе грешницы восхвалятся? Доколе употребляти имать
законопреступный власть?

Владыко господи! Услыши нас, молящихся тебе: укрепи силою твоею
благочестивейшего, самодержавнейшего великого государя нашего императора
Александра Павловича; помяни правду его и кротость, воздаждь ему по
благости его, ею же хранит ны, твой возлюбленный Израиль.“47

47 „Gospode bože nad vojskama, bože spasenja našega! Pogledaj danas milostivo i darežljivo na
smerne ljude tvoje i čovekoljubivo nas čuj, i poštedi, i smiluj se na nas. Ovaj neprijatelj što
uzbuni zemlju tvoju i što hoće da opusti svu vasionu, usta na nas; ovi ljudi nevernici iskupiše
se da upropaste tekovinu tvoju, da razore časni tvoj Jerusalim, ljubljenu tvoju Rusiju: da
oskrnaše hramove tvoje, da raskopaju oltare i da se narugaju svetinji našoj. Dokle, Gospode,
dokle će se grešnici uzdizati hvalom? Dokle će se služiti vlašću onaj što gazi zakon?

Gospode vladaoče! Saslušaj nas koji ti se molimo: okrepi snagom tvojom najpobožnijega,
najsamodržavnijega velikoga gospodara našega imperatora Aleksandra Pavloviča; opomeni se
njegove pravičnosti i smernos! I, nagradi ga za dobrotu njegovu, kojom čuva nas, tvoj omiljeni
Izrailj.“

„Благослови его советы, начинания и дела; утверди всемогущною твоею
десницею царство его и подаждь ему победу на врага, яко же Моисею на
Амалика, Гедеону на Мадиама и Давиду на Голиафа. Сохрани воинство его;
положи лук медян мышцам, во имя твое ополчившихся, и препояши их силою
на брань. Приими оружие и щит, и восстани в помощь нашу, да постыдятся и
посрамятся мыслящий нам злая, да будут пред лицем верного ти воинства, яко
прах пред лицем ветра, и ангел твой сильный да будет оскорбляяй и погоняяй
их; да приидет им сеть, юже не сведают, и их ловитва, юже сокрыша, да обымет
их; да падут под ногами рабов твоих и в попрание воем нашим да будут.

Господи! не изнеможет у тебе спасати во многих и в малых; ты еси бог, да
не превозможет противу тебе человек.

Боже отец наших!

Помяни щедроты твоя и милости, яже от века суть: не отвержи нас от лица
твоего, ниже возгнушайся недостоинством нашим, но помилуй нас по велицей
милости твоей и по множеству щедрот твоих презри беззакония и грехи наша.
Сердце чисто созижди в нас, и дух прав обнови во утробе нашей; всех нас
укрепи верою в тя, утверди надеждою, одушеви истинною друг ко другу
любовию, вооружи единодушием на праведное защищение одержания, еже дал
еси нам и отцем нашим, да не вознесется жезл нечестивых на жребий
освященных.

Господи боже наш, в него же веруем и на него же уповаем, не посрами нас
от чаяния милости твоея и сотвори знамение во благо, яко да видят
ненавидящий нас и православную веру нашу, и посрамятся и погибнут; и да
уведят все страны, яко имя тебе господь, и мы людие твои.“48

48 „Blagoslovi njegove savete, početke i radove; utvrdi carstvo njegovo svemogućom desnicom
tvojom, i podaj mu pobedu nad neprijateljem, kao Mojsiju nad Amalikom, Gedeonu nad
Madijamom i Davidu nad Golijatom. Sačuvaj vojsku njegovu, metni luk od medi u ruke onima
koji ustadoše u ime tvoje, i opaši ih snagom za boj. Uzmi oružje i štit, i ustani u pomoć našu,
nek se postide i posrame koji nam misle zlo, nek budu pred lice verne ti vojske, kao prah pred
licem vetra, i neka ih tvoj jaki anđeo napada i progoni; neka padnu u mrežu za koju ne znaju i
njihova zaseda koju nam tajno postaviše neka ih opkoli; nek padnu pred nogama slugu tvojih i
neka ih satiru vojnici naši.

Gospode! Neće malaksati u tebe moć da spasavaš i množinu i malinu; ti si Bog, te protiv tebe
ništa ne može čovek.

Bože otaca naših!
Opomeni se tvojih dobrota i milosti što su od vaveka; ne oturi nas od lica tvoga niti se gnušaj
što smo nedostojni, nego iz velike tvoje milosti i iz množine dobrota tvojih, prezri naša
bezakonja i grehove. Sazidaj u nama čisto srce, i duh istinit obnovi u duši našoj; okrepi nas sve
verom u tebe, učvrsti nadom, oduševi istinskom uzajamnom ljubavlju, naoružaj slogom za
pravičnu odbranu imovine, koju si dao nama i očevima našim, da se ne uzvisi skiptar
bezbožnički nad sudbinom osvećenih.
Gospode bože naš, u kojega verujemo i u kojega se uzdamo, ne posrami nas zbog toga što
čekamo milosti tvoje, i učini znamenje na dobro te da vide oni što mrze nas i pravoslavnu veru
našu, i da se posrame i da propadnu, i nek saznadu sve države da je tebi ime Gospod, i da smo
mi ljudi tvoji.“

Яви нам, господи, ныне милость твою и спасение твое даждь нам; возвесели
сердце рабов твоих о милости твоей; порази враги наши, и сокруши их под ноги
верных твоих вскоре. Ты бо еси заступление, помощь и победа уповающим на
тя, и тебе славу воссылаем, отцу и сыну и святому духу и ныне, и присно, и во
веки веков. Аминь.“49

U onom stanju duševne otvorenosti u kome se nalazila Nataša ova je
molitva jako uticala na nju. Ona je sdušala svaku reč o pobedi Mojsija nad
Amalikom, i Gedeona nad Madijamom, i Davida nad Golijatom, i o
razoravanju „Иерусалима твоего“ i molila je Boga s onom nežnošću i
mekotom kojom beše prepunjeno njeno srce; ali nije dobro razumela zašto
moli Boga u svojoj molitvi. Ona se svom dušom molila kad su se molili da
im Bog da duh istinit, da im okrepi srce verom, nadom i da ih oduševi
ljubavlju. Ali se nije mogla moliti da zgazi pod noge neprijatelje svoje, kad
je na nekoliko minuta pre toga želela da ih ima više, pa da se moli za njih.
A, opet, nije mogla posumnjati ni u pravičnost te molitve što se čita
klečeći. Ona je osećala u duši svojoj pobožni i trepetni užas od kazne koja
je postigla ljude za njihove grehove, a naročito od kazne za svoje grehove,
pa je molila Boga da oprosti i svima njima i njoj i da dade i svima i njoj
spokojstva i sreće u životu. I njoj se činilo da Bog čuje njenu molitvu.

49 „Objavi nam, Gospode, sad milost tvoju i daj nam spasenje tvoje; oveseli srce slugu tvojih
milošću tvojom; porazi neprijatelje naše, i smrvi ih brzo pod noge vernih slugu tvojih. Jep si
ti odbrana, pomoć i pobeda onih koji se uzdaju u tebe i tebi hvalu šaljemo ocu i sinu i
svetomu duhu, i sad, i svakad, i u veke vekova. Amin.“

XIX

Od onoga dana kad je Pjer, odlazeći od Rostovih i sećajući se
zahvalnog pogleda Natašinog, gledao u kometu na nebu i osetio kako se za
njega otkriva nešto novo – prestade da mu se nameće pitanje o taštini i
besmislici svega na ovom svetu, koje ga je večito mučilo. To strašno
pitanje: zašto? Zbog čega? koje mu se ranije postavljalo usred svakog
zanimanja, sad beše zamenjeno ne drugim pitanjem niti odgovorom na
ranije pitanje, nego pretstavom o njoj.

Bilo da sluša ili da vodi ništavne razgovore, bilo da čita ili da saznaje
o ljudskoj podlosti i besmislenosti, on se nije užasavao kao ranije; nije se
pitao zbog čega se ljudi tašte kad je sve tako kratko i neizvesno, nego se
sećao nje u onom obliku u kome ju je video poslednji put i sve su njegove
sumnje iščezavale, ne zato što je ona odgovarala na pitanja koja su mu se
postavljala, nego zato što ga je njena slika prenosila trenutno u drugu,
svetlu oblast duševne radljivosti, u kojoj nije bilo ni pravog ni krivca, u
oblast lepote i ljubavi, za koju je vredelo živeti. Ma kakva životna gnusoba
da mu padne na um, on je govorio sebi:

„Pa taj i taj je pokrao državu i cara, a država i car daju mu počasti; a
ona mi se juče osmehnula i molila me da dođem, i ja je volim, i to neće
niko nikad doznati.“

Pjer je i dalje onako isto odlazio u društvo, onako isto mnogo pio i
provodio prazan i razbludan život, zato što je, sem onih časova koje je
provodio kod Rostovih, trebalo provesti i ostalo vreme i što su ga navike i
poznanstva koja je napravio u Moskvi neodoljivo vukli onom životu u koji
je zapao. Ali u poslednje vreme, kad počeše dolaziti sa ratišta sve gore i
gore vesti i kad se zdravlje Natašino poče da popravlja, te ona presta da
budi u njemu ranije osećanje brižne žalosti, njega poče sve više i više da
osvaja neko njemu nepojamno nespokojstvo. Ocećao je da to stanje u kome
se nalazi ne može dugo trajati, da će nastati katastrofa koja mora izmeniti
sav način njegovog života, pa je nestrpljivo tražio u svačem znake te
bliske katastrofe. Jedan od braće masona beše pokazao Pjeru ovo
proroštvo o Napoleonu, izvedeno iz Apokalipse Jovana Bogoslova.

U Apokalipsi, u glavi trinaestoj, stihu osamnaestom, rečeno je: „Ovde
je mudrost; ko ima um nek izračuna broj zvera: jer je broj čovekov i broj
njegov šest stotina šezdeset šest“.

A u istoj glavi, u stihu petom: „I dana mu beše usta koja govore oholo i
hule boga; i dana mu bi vlast da čini što hoće četrdeset dva meseca“.

Francuska slova, slično jevrejskom čitanju brojeva, po kome se s devet
prvih slova obeležavaju jedinice, a ostalim slovima desetine, imaju ovakvu
vrednost:

ABCDEFG HIKLMNO
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 20 30 40 50

PQ R S T U V W X Y Z
60 70 80 90 100 110 120 130 140 150 160

Kad se prema ovoj azbuci napišu ciframa reči: L’empereur
Napoleon,50 izlazi da je zbir tih brojeva ravan broju 666 i da je, prema
tome, Napoleon ona zver za koju je prorečeno u Apokalipsi. Sem toga, kad
se prema ovoj azbuci napišu ciframa reči: quarante deux,51 to jest, rok koji
je određen zveri da govori „oholo i huli boga“, zbir tih brojeva, što
predstavljaju quarante deux, takođe je ravan broju 666, iz čega izlazi da
rok vlasti Napoleonovoj ističe 1812. godine, u kojoj se francuskome
imperatoru navršavalo 42 godine.

Ovo proroštvo veoma je iznenadilo Pjera i on je često zadavao sebi
pitanje šta će upravo postaviti granicu vlasti zverovoj, to jest
Napoleonovoj, i na osnovu onog istog zamenjivanja slova ciframa i
računom trudio se da nađe odgovor na pitanje koje ga je zanimalo. Kao
odgovor na to pitanje Pjer je napisao: L’empereur Alexandre? La nation
russe?52 Sračunao je slova, ali je zbir cifara izlazio mnogo veći ili manji od
666. Jedanput, zanimajući se tim računanjem, napisa on svoje ime: Comte
Pierre Besouhoff53 zbir cifara ne iziđe. On, onda, promeni ortografiju,
mesto s napisa z, dodade „de“, dodade član „le“ i opet ne dobi željeni
rezultat. Tada mu dođe misao da ako je odgovor na postavljeno pitanje u
njegovom imenu, onda u odgovoru treba da se neminovno kaže i njegova
narodnost. On napisa: Le Russe Besuhof54 i, kad sabra cifre, dobi broj 671.
Samo 5 beše više; 5 označava slovo „e“, ono isto „e“ što je bilo izbačeno u
članu pred reči l’empereur. Kad je tako isto, makar da je nepravilno,
izbacio „e“, Pjer dobi traženi odgovor: l’Russe Besuhof beše ravno broju
666. Njega je ovo otkriće uzbudilo. Kako i kojom je vezom bio on vezan sa
onim velikim događajem prorečenim u Apokalipsi, to nije znao; ali nije ni

50 Imperator Napoleon.
51 Četrdeset dva.
52 Imperator Aleksandar? Ruski narod?
53 Grof Pjer Bezuhov.
54 Rus Bezuhov.

za trenutak posumnjao u tu vezu. Njegova ljubav prema Rostovoj,
Antihrist, najezda Napoleonova, kometa, 666, l’empereur Napoleon i
l’Russe Besuhof, sve to zajedno moralo je sazreti, prsnuti i izvesti ga iz
onog zamađijanog, ništavnog sveta moskovskih navika, u kojima se osećao
kao zarobljen, i odvesti ga u veliko delo i u veliku sreću.

Uoči one nedelje kada su čitali molitvu, osećao je Pjer Rostovima da će
im doneti od grofa Rastopčina, s kojim se dobro poznavao, i proglas Rusiji
i poslednje izveštaje iz vojske.

Izjutra ode Pjer grofu Rastopčinu i zateče kod njega kurira koji tek
beše stigao iz armije.

Kurir je bio jedan od igrača sa moskovskih balova, poznat Pjeru.

– Tako vam Boga, možete li mi olakšati – reče kurir – imam punu
torbu pisama roditeljima.

Među tim pismima beše i pismo Nikolaja Rostova ocu. Pjer uze to
pismo. Sem toga, grof Rastopčin dade Pjeru tek naštampan proglas
gospodarev Moskvi, poslednje naredbe vojsci i svoju poslednju objavu. Kad
je Pjer razgledao naredbu vojsci, našao je u jednoj od njih, među
izveštajima o ranjenim, poginulim i odlikovanim, ime Nikolaja Rostova,
koji beše nagrađen krstom svetog Đorđa četvrtog reda za hrabrost
pokazanu u ostrovnjanskom boju i u toj istoj naredbi našao je da je knez
Andreja Bolkonski postavljen za komandanta lovačkog puka. Iako Pjer
nije želeo da spominje Rostovima Bolkonskog, ipak se nije mogao uzdržati
a da ih ne obraduje vešću da im je sin odlikovan, pa je ostavio kod kuće
carev proglas, objave i druge naredbe, da ih on donese kad im dođe na
ručak, a poslao je Rostovima štampanu naredbu i pismo.

Razgovor s grofom Rastopčinom, njegov ton zabrinutog i užurbanog
čoveka, sastanak s kurirom koji bezbrižno pričaše kako rđavo idu stvari u
vojsci, vesti da su se našli u Moskvi špijuni, da je uhvaćena neka hartija
koja je kružila po Moskvi i u kojoj je govoreno kako Napoleon obećava da
će do jeseni biti u obema ruskim prestonicama, razgovor o dolasku
gospodarevom koji se očekivao sutra – sve je to s novom snagom budilo u
Pjeru ono uzbuđenje i očekivanje koje ga nije ostavljalo otkako se pojavila
kometa, i naročito otkako je počeo rat.

Pjeru je već odavno dolazila misao da stupi u vojnu službu i on bi to
učinio kad mu ne bi smetalo prvo to što pripada onom masonskom
društvu za koje je bio vezan zakletvom i koje je propovedalo večiti mir i
uništenje rata, a drugo to što ga je, kad pogleda na veliki broj

Moskovljana koji su navukli uniformu i koji propovedaju patriotizam, bilo
zbog nečeg stid da preduzme takav korak. A glavni uzrok zbog koga nije
ispunio svoju nameru da stupi u vojnu službu beše u onoj nejasnoj zamisli
kako je on – Le Russe Besuhof – onaj koji ima značenje zverovog broja 666
kako je pre vekova određeno da on učestvuje u velikom delu stavljanja
granice zveru koja govori „oholo i huli Boga“ i kako zbog toga ne sme da
počinje ništa i kako treba da čeka ono što se mora dogoditi.

XX

Kod Rostovih je, kao i uvek nedeljom, ručavao poneko od bližih
poznanika.

Pjer je došao ranije, da bi ih našao same.

Pjer beše za tu godinu tako odebljao, da bi bio nakaza kad ne bi bio
onako visokog rasta i krupan i kad ne bi bio onako snažan da je, očevidno,
lako nosio svoju debljinu.

On se pope uz stepenice brekćući i mrmljajući nešto za sebe. Kočijaš
ga nije već ni pitao hoće li da čeka. Znao je kad je grof kod Rostovih da će
ostati do dvanaest sati. Lakeji Rostovih radosno poleteše da mu skinu
ogrtač i prihvate štap i šešir. Pjer je, po navici iz kluba, ostavljao i štap i
šešir u predsoblju.

Prva ličnost koju Pjer vide kod Rostovih beše Nataša. Još pre nego što
ju je video, on je, skidajući ogrtač u predsoblju, nju čuo. Pevala je solfeđa u
dvorani. On je znao da ona nije pevala otkako se razbolela i zato ga je njen
glas začudio i obradovao. On lagano otvori vrata i ugleda Natašu u njenoj
ljubičastoj haljini, onoj u kojoj je bila na službi, kako se šeta po sobi i
peva. Kad je otvorio vrata, ona mu je bila okrenuta leđima, ali kad se brzo
okrete i ugleda njegovo gojazno, začuđeno lice, ona pocrvene i brzo mu
priđe.

– Hoću da probam da opet pevam – reče ona. – To je, ipak, neko
zanimanje – dodade kao pravdajući se.

– I to divno.

– Kako mi je milo što ste došli! Danas sam vrlo srećna! – reče ona sa
onom ranijom živahnošću koju Pjer nije odavno video kod nje. – Znate li
da je Nicolas dobio krst svetog Đorđa? Ja se veoma ponosim njime.

– Pa razume se, ja sam poslao naredbu. Ali neću da vam smetam –
dodade on i htede da prođe u salon.

Nataša ga zaustavi.

– Grofe! da li je ružno što pevam? – reče ona i pocrvene, ali ne obori
oči, nego upitno pogleda u Pjera.

– Nije... Zašto bi bilo ružno? Naprotiv... Nego, zašto me to pitate?

– Ni sama ne znam – odgovori brzo Nataša – ali ne bih htela ništa da
učinim što se vama ne bi svidelo. Ja vama sve verujem. Vi ne znate koliko
za mene značite i kako ste mnogo za mene učinili!... – Ona je govorila brzo
i nije opazila kako Pjer pocrvene na te reči. – Videla sam u toj naredbi da
je on, Bolkonski (ona brzo šapatom izgovori tu reč), u Rusiji i da opet

služi. Šta vi mislite – reče brzo, očevidno hitajući da izgovori, jer se bojala
da je snaga ne izda – da li će on meni ikad oprostiti? Da me se neće sećati
po zlu? Šta vi mislite? Šta mislite?

– Ja mislim... – reče Pjer – da on nema šta da oprašta... Kad bih ja bio
na njegovom mestu... – U vezi sa uspomenama, Pjer se mislima trenutno
prenese u ono vreme kad je, tešeći je, rekao joj kako bi on, kad ne bi bio
on, nego najbolji čovek na svetu i slobodan, na kolenima tražio njenu ruku
i obuze ga ono isto osećanje žaljenja, nežnosti i ljubavi i one iste reči behu
na usnama. Ali mu ona ne dade vremena da ih kaže.

– Jest vi... vi – reče ona, izgovarajući sa oduševljenjem tu reč vi – vi
ste drugo. Dobroćudnijeg, velikodušnijeg, boljeg čoveka od vas ja ne znam,
niti ga može biti. Da vas nije bilo onda, pa i sad, ja ne znam šta bi bilo sa
mnom, jer... – Suze joj se odjedanput zavrteše u očima; ona se okrete, diže
note i zakloni oči, pa zapeva i poče opet da hoda po dvorani.

U tom trenutku istrča iz salona Peća.

Peća beše sad lep, rumen petnaestogodišnji dečak s debelim, crvenim
usnama, nalik na Natašu. On se spremao za univerzitet, ali je u poslednje
vreme tajno odlučio sa svojim drugom Obolenskim da ide u husare.

Peća je istrčao pred svoga imenjaka da porazgovara s njim o toj stvari.

On je molio Pjera da raspita hoće li ga primiti u husare.

Pjer je išao po sobi ne slušajući Peću.

Peća ga povuče za ruku, da bi obratio na sebe njegovu pažnju.

– Pa šta je s mojom stvari, Petre Kiriloviču, za ime Boga! Jedina mi je
nada u vas – reče Peća.

– Ah, da, tvoja stvar! Da ideš u husare! Kazaću, kazaću. Danas ću sve
kazati.

– Šta bi mon cher, dobiste li manifest? – upita stari grof. – A grofičica
bila na službi kod Razumovskih, slušala novu molitvu. Veli, vrlo je lepa.

– Dobio sam – odgovori Pjer. – Sutra će doći gospodar… Biće
vanredan plemićki skup uzimaće se, vele, u vojsku po deset na hiljadu...
Zbilja, čestitam vam.

– Da, da, hvala bogu!... A šta se čuje iz armije?

– Naši opet odstupili. Kažu, već su pod Smolenskom – odgovori Pjer.

– Bože moj, bože moj! – reče grof. – A gde je manifest?

– Proglas! Ah da!

Pjer poče da traži po džepovima hartije i ne mogaše da ih nađe.
Pipajući se još po džepovima, on poljubi u ruku groficu koja uđe i osvrtaše

se nemirno, očevidno očekujući Natašu koja nije više pevala, ali nije ni
dolazila u salon.

– Ma parole, je ne sais plus où je l’ai fourré!55

– Ta on večito sve gubi! – reče grofica. Uđe Nataša, koja izgledaše
ganuta i uzbuđena, i sede gledajući ćutke u Pjera. Čim je ona ušla u sobu,
razvedri se lice Pjerovo, koje dotle beše natušteno, i on je, tražeći jednako
hartije, nekoliko puta bacao pogled na nju.

– Idem, zaboravio sam kod kuće, bogami. Na svaki način...

– Ali odocnićete na ručak.

– Ih, i kočijaš otišao!

Ali Sonja, koja beše otišla da potraži u predsoblju, nađe hartije u
Pjerovom šeširu, gde ih beše pažljivo zavukao iza postave. Pjer htede da ih
pročita.

– Neka, posle ručka – reče stari grof, koji je, videlo se, predviđao
veliko zadovoljstvo od tog čitanja.

Za ručkom, za kojim su pili šampanj u zdravlje novog Đorđevog
viteza, pričao je Šinšin gradske novosti: kako se razbolela stara gruzinska
kneginja, kako je Metivje iščeznuo iz Moskve i kako su Rastopčinu doveli
nekakvog Nemca i kazali mu da je to „šampinjon“*56 (tako je pričao sam
grof Rastopčin) i kako je grof Rastopčin zapovedio da se „šampinjon“ pusti,
rekavši narodu da to nije „šampinjon“, nego onako neka matora pečurka
švapska.

– Hvataju, hvataju – reče grof. – Ja i grofici jednako govorim da malo
manje govori francuski. Sad mu nije vreme.

– Ali jeste li čuli? – reče Šinšin. – Knez Galjicin uzeo Rusa učitelja da
uči ruski. Il commence à devenir dangereux, de parler français dans les
rues!57

– Pa, grofe Petre Kiriloviču, čim stanu kupiti narodnu vojsku i vi ćete
morati na konja? – reče stari grof, obraćajući se Pjeru.

Pjer je za sve vreme tog ručka ćutao i bio zamišljen. On pogleda u
grofa, kao da ne razume šta mu kaže.

– Da, da, u rat – reče on – ne! Kakav sam ja vojnik!... A, uostalom, sve
je tako neobično, tako neobično! Pa ni sam ne shvatam. Ja ne znam, ja
sam tako daleko od vojničkog ukusa, ali u sadašnje vreme niko ne može za
sebe da odgovara.

55 Bogami, ne znam gde sam ga strpao!
56 Francuska reč: znači pečurka.
57 Počinje bivati opasno da se govori francuski po ulicama.

Posle ručka grof se mirno namesti u naslonjači i ozbiljno zamoli
Sonju, koju su hvalili zbog lepog čitanja, da pročita manifest.

„Prvoprestonom gradu našem Moskvi. Neprijatelj je ušao s velikom
vojskom u ruske krajeve. On ide da razorava milu našu otadžbinu…“ –
čitala je pažljivo Sonja svojim tankim glasićem.

Grof, pokrivši rukom oči, slušao je i na nekim mestima duboko
uzdisao. Nataša je sedela ispravivši se i pažljivo i pravo gledala čas u oca,
čas u Pjera.

Pjer je osećao na sebi njen pogled i trudio se da se ne osvrne. Grofica
je s neodobravanjem i srdito mahala glavom na svaki svečani izraz u
manifestu. Ona je u svim tim rečima videla samo to da još zadugo neće
prestati one opasnosti koje prete njenom sinu. Šinšin beše skupio usta u
podrugljiv osmeh i očevidno se spremio da se podsmehne onom što prvo
bude zgodno za podsmeh: čitanju Sonjinom, onom što rekne grof, pa čak i
samom manifestu, ako ne bude boljeg izgovora.

Pošto je pročitala o opasnostima koje prete Rusiji, o nadama koje
gospodar polaže u Moskvu, a naročito na odabrano plemstvo, Sonja s
drhtanjem u glasu, koje je dolazilo prvenstveno otuda što su je pažljivo
slušali, pročita poslednje reči: „Mi nećemo oklevati da stanemo lično usred
svojega naroda u ovoj prestonici i po drugim mestima u državi našoj, te da
se dogovorimo i da rukovodimo svom našom narodnom vojskom, kako
ovom koja danas preprečuje puteve neprijatelju, tako i onom koja će se
iznova urediti pa poraz istome svuda gde se pojavi. Neka se pogibija, u
koju namerava nâs survati, obrne na njegovu glavu, te da oslobođena iz
ropstva Evropa veliča ime Rusije!“

– To valja! – viknu grof, otkrivajući vlažne oči i nekoliko puta
prekidajući se šmrktanjem, kao da su mu podneli pod nos stakoce s jakom
sirćetnom kiselinom pa nastavi: – Reci samo, gospodaru, pa ćemo sve dati
i ništa nećemo zažaliti.

Šinšin još ne beše stigao da kaže spremljenu dosetku na patriotizam
grofov, kad Nataša skoči sa svog mesta i pritrča ocu.

– Kako je divan ovaj tata! – reče ona, ljubeći ga, pa opet pogleda u
Pjera sa onom nesvesnom koketerijom, koja joj se vratila zajedno s
njenom veselošću.

– Gle ti patriotke! – reče Šinšin.

– Nisam ja patriotka, nego samo... – odgovori Nataša uvređeno. –
Vama je sve smešno, ali ovo nije nimalo šala...

– Kakva šala! – ponovi grof. – Nek samo reč rekne, svi ćemo poći...
Nismo mi nekakvi Nemci...

– A jeste li zapazili – rečePjer – kako je kazano: „da se dogovorimo“?

– Pa već šta bude...

U tom trenutku Peća, na koga niko nije obraćao pažnje, priđe ocu i,
sav zajapuren, isprekidanim, čas krupnim čas tankim glasom reče:

– E sad, tatice, kažem vam odlučno – a vi i mamica kako hoćete –
odlučno vam kažem da me pustite u vojsku, jer ja ne mogu... pa to vam
je...

Grofica sa užasom diže oči k nebu, pljesnu rukama i okrete se srdito
mužu:

– Eto šta učini tvoja reč! – reče ona.

A grof se u tom trenutku beše povratio od uzbuđenja.

– De, de – reče on. – I ti da budeš vojnik! Ostavi se gluposti: treba da
učiš.

– To nije glupost, tatice. Feća Obolenski mlađi je od mene, pa i on ide,
a što je glavno, ja i onako ne mogu sad ništa da učim kad je... – Peća
zastade, pocrvene da ga već i znoj probi, pa reče: – kad je otadžbina u
opasnosti.

– Dosta, dosta, gluposti...

– Pa vi, eto, sami rekoste da ćemo sve dati.

– Peća! Ućuti, kažem ti! – viknu grof, osvrćući se na ženu, koja, sva
prebledela, gledaše ukočenim očima u mlađeg sina.

– A ja opet vama kažem. Eto, reći će i Petar Kirilovič...

– Kažem ti – to je koješta! Još miriše na mleko, a hoće u vojsku! Ćuti,
ćuti, kad ti kažem! – i grof uze hartije, svakako da ih još jedanput pročita
u kabinetu pred odmor, pa pođe iz sobe, rekavši: – Petre Kiriloviču, hajde
da popušimo koju...

Pjer beše zbunjen i neodlučan. Neobično sjajne i žive oči Natašine,
koje su neprestano i više nego ljubazno pogledale u njega, behu ga dovele
u to stanje.

– Neću, ja ću, čini mi se, ići kući...

– Kako kući, pa vi ste hteli da ostanete kod nas večeras... I onako ste
počeli retko da dolazite. A ova moja... – reče grof dobroćudno i pokaza na
Natašu – samo je onda vesela kad ste vi tu...

– Zbilja, zaboravio sam... Moram svakako ići kući... Imam posla...–
reče Pjer brzo.

– Onda do viđenja! – reče grof i ode iz sobe.

– Zašto idete? Što ste rastrojeni? Zašto? – upita Nataša Pjera,
gledajući mu izazivački u oči.

„Zato što te volim!“ – htede Pjer da kaže, ali ne reče to, nego pocrvene
do suza i obori oči.

– Zato što je bolje da vam ređe dolazim... Zato... prosto, imam posla...

– Zašto? Ne, ne; kažite! – poče Nataša, pa odjedanput ućuta. Oni oboje
gledahu jedno u drugo uplašeno i zbunjeno. On pokuša da se nasmeši, ali
ne mogade: u njegovom osmehu video se bol i on je ćuteći poljubi u ruku,
pa ode.

Pjer je odlučio u sebi da ne ide više Rostovima.

XXI

Pošto su ga tako odlučno odbili, Peća je otišao u svoju sobu i tamo,
sklonivši se od svih, gorko plakao. Kad je došao, ćutljiv i natušten, sa
isplakanim očima, da pije čaj, svi su se pravili kao da ništa ne opažaju.

Sutradan je došao gospodar.

Nekoliko slugu Rostovljevih izmoliše da idu da vide cara. Tog jutra
Peća se dugo oblačio, češljao i udešavao okovratnik kao kod odraslih. On
se pred ogledalom mrštio, pravio gestove, slegao ramenima i, najzad ne
kazavši nikom, natakao kačket, pa izišao iz kuće na zadnja vrata,
gledajući da ga ko ne opazi. Peća je rešio da ide pravo onamo gde je bio
gospodar i da otvoreno razloži kome bilo komorniku (Peća je zamišljao da
su oko gospodara uvek komornici) kako on, grof Rostov, pored sve svoje
mladosti, želi da služi otadžbini, kako mladost ne može da bude smetnja
odanosti i kako je on gotov... Dok se oblačio Peća je spremio mnogo divnih
reči koje će reći komorniku. Peća je računao da će njegova molba imati
uspeha kod gospodara upravo zato što je dete (Peća je čak i to pomišljao
kako će se svi začuditi njegovoj mladosti), a istovremeno je udešavanjem
svoga okovratnika, frizurom i ozbiljnim laganim hodom hteo da pokaže
kako je on mator čovek. Ali što je išao dalje, što ga je više zanimao svet
koji je neprestano dolazio i dolazio u Kremlj, tim je više zaboravljao da se
drži ozbiljnosti i sporosti, svojstvenih odraslim ljudima. Primičući se
Kremlju, on se već poče brinuti da ga ona svetina ne ugnječi, pa odlučno i
sa izrazom punim pretnje isturi u stranu laktove. Ali pored sve njegove
odlučnosti, ljudi, koji svakako nisu znali s kakvom patriotskom namerom
on ide u Kremlj, priklještiše ga tako uz zid na Trojičkoj kapiji da se
morade pokoriti i stati, dok su na kapiju prolazili ekipaži tutnjeći ispod
svodova. Oko Peće stajahu neka žena s lakejom, dva trgovca i jedan
isluženi vojnik. Pošto je postojao neko vreme na kapiji, Peća, ne dočekavši
da svi ekipaži prođu, htede pre ostalih da krene dalje i poče odlučno da
gura laktovima; ali jedna žena, koja je stajala prema njemu i na koju je
prvo okomio svoje laktove, ljutito viknu na njega:

– Šta se guraš, gospodičiću, vidiš da svi stoje! Šta si navalio!

– Onda ćemo svi navaliti – reče jedan lakej, pa se i on poče gurati
laktovima i odgura Peću u smrdljiv ugao kapije.

Peća obrisa rukama znoj što ga beše oblio po licu i popravi okvašen od
znoja okovratnik, koji beše onako lepo, kao kod odraslih, udesio kod kuće.

Peća je osećao da ne izgleda reprezentativno, pa se bojao da ga neće
pustiti pred gospodara ako se takav prijavi komornicima. A da popravi

odelo na sebi i da pređe na drugo mesto, to nije bilo mogućno zbog onog
guranja. Jedan između onih generala što su prolazili beše poznanik
Rostovih. Peća ga htede zamoliti da mu pomogne, ali smatraše da se to ne
bi slagalo s njegovom muškošću. Kad svi ekipaži prođoše, svetina navali i
iznese i Peću na trg, koji beše sav pokriven narodom. Ne samo na trgu,
nego i po zidovima, po krovovima, svuda je bilo sveta. Čim se Peća nađe
na trgu, on lepo ču zvona koja svojim zvonjenjem ispunjavahu sav Kremlj
i radostan govor naroda.

Neko vreme beše na trgu lakše za kretanje, ali se odjedanput
poskidaše kape sa svih glava i sve pojuri nekud napred. Peću prignječiše
tako da nije mogao da diše, pa svi povikaše: „Ura! ura! ura!“ Peća se
propinjao na prste, gurao se, štipao, ali ništa nije mogao da vidi sem onog
naroda oko sebe.

Na svim licima beše jedan opšti izraz ganutosti i oduševljenja. Jedna
trgovkinja, koja stajaše pored Peće, ridala je i suze su joj lile iz očiju.

– Otac, anđeo, baćuška naš! – govorila je, brišući prstima suze.

– Ura! – vikali su na sve strane.

Otprilike jedan minut stajala je svetina na jednom mestu; zatim opet
jurnu napred.

Peća, već van sebe, stište zube i zverski razrogači oči, jurnu napred,
gurajući se laktovima i vičući: „Ura!“ kao da je u tom trenutku gotov da
ubije i sebe i sve, ali su sa obe strane pored njega jurila isto tako zverska
lica i isto tako vikala: „Ura!“

„Dakle, eto šta je gospodar!“ – pomisli Peća. „Ne, ne smem ja lično da
mu saopštim svoju molbu, to je odveć smelo!“ Pri svem tom, on se ipak
očajno probijao napred i već je preko leđa onih što behu pred njim ugledao
prazan prostor i prolaz zastrt crvenom čojom; ali se u taj mah gomila
zaljulja nazad (policajci su spreda suzbijali one što su se suviše
približavali prolazu; gospodar je išao iz dvora u Uspensku sabornu crkvu)
i Peća iznenadno dobi sa strane takav udarac u rebra i tako ga prignječiše
da mu se odjedanput sve smrče pred očima i izgubi svest. Kad dođe k sebi,
nekakva crkvena ličnost, s pramičkom sede kose na potiljku, u izlizanoj
plavoj rasi, verovatno pojač, držaše ga jednom rukom ispod pazuha, a
drugom ga zaklanjaše od gomile koja je navaljivala.

– Gospodičića udaviste! – vikaše pojač. – Šta je to! Lakše... udaviste
ga, udaviste!

Gospodar prođe u Uspensku crkvu. Gomila se opet razmače i pojač
izvede Peću, bledog i bez daha do car-topa. Nekoliko ljudi počeše da žale
Peću i odjedanput se sva gomila okrete k njemu i već se stadoše oko njega

gušiti. Oni što su stajali bliže činili su mu usluge, raskopčavali mu
kaputić, nameštali ga na top i grdili one što su ga zgnječili.

– Tako su ga mogli sasvim ugušiti. – Kako je to! – Izvršiti ubistvo! –
Gle, srce moje, kako je bled kao krpa! – čuli su se glasovi.

Peća se brzo osvesti, vrati mu se boja u licu, prođe mu bol, ali za tu
kratku neprijatnost dobi mesto na topu, odakle se nadao da će videti
gospodara koji mora proći tuda na povratku. Peća sad već nije mislio na
svoju molbu. Samo da mu je da vidi njega, i onda bi se smatrao srećan!

Za vreme službe u Uspenskoj crkvi, gde se ujedno držalo molepstvije
zbog dolaska gospodareva i blagodarenje što je zaključen mir s Turcima,
gomila se malo razredi; pojaviše se sa svojom vikom prodavci kvasa,
medenih kolača i kolača s makom, koje je Peća naročito voleo, i čuše se
obični razgovori. Jedna trgovkinja pokazivaše svoj iscepan šal i pričaše
kako je on skupo plaćen; druga govoraše kako su sad sve svilene materije
poskupile. Pojač, spasilac Pećin, razgovarao je s jednim činovnikom o tome
ko sve sad služi u crkvi s preosvećenim. Pojač je nekoliko puta ponavljao
reč saborno*58 koju Peća nije razumeo. Dva mlada meštanina šalila su se
sa sluškinjama koje su krckale orahe. Svi ti razgovori, naročito šale sa
sluškinjama koje su za Peću, u njegovim godinama, bile veoma
primamljive, svi ti razgovori nisu Peću sad zanimali; on je sedeo na svom
uzvišenju – na topu, uzbuđujući se neprestano kad pomisli na gospodara i
na svoju ljubav prema njemu. Sticaj bola i straha, kad su ga zgnječili, sa
osećanjem oduševljenja, još je više pojačao u njemu svest o važnosti tog
trenutka.

Odjedanput se čuše sa obale topovi (to su pucali u znak mira s
Turcima) i svetina naglo pojuri na obalu – da gleda kako pucaju. Peća
takođe htede da potrči tamo, ali pojač, koji beše uzeo gospodičića pod svoju
zaštitu, ne pusti ga. Još su pucali topovi kad iz Uspenske crkve istrčaše
oficiri, generali, komornici, potom već ne tako brzo iziđoše i drugi, opet se
poskidaše kape s glava i oni što behu otrčali da gledaju topove potrčaše
natrag. Najzad, iziđoše na crkvena vrata još četiri čoveka u mundirima i s
lentama.

„Ura! ura!“ – zavika opet svetina.

– Koji je? Koji? – pitao je Peća oko sebe plačnim glasom, ali mu niko
ne odgovori; svi behu isuviše zaneseni i Peća izabra od one četvorice
jednog, koga nije mogao jasno da razgleda zbog suza što mu od radosti
udariše na oči, pa upravi na njega sve svoje oduševljenje, mada to ne beše
gospodar, viknu „Ura!“ pomamnim glasom i odluči da sutra bude vojnik,
pa ma šta ga stalo.

58 Znači: zajednički.

Gomila potrča za gospodarem, otprati ga do dvora i poče da se
razilazi. Već je bilo dockan, a Peća ništa ne beše jeo i znoj je lio s njega
krupan kao graške; ali on nije hteo da ide kući, nego je zajedno sa
smanjenom ali još dosta velikom gomilom sveta stajao pred dvorom za
vreme ručka gospodarevog, gledao u prozore, očekivao još nešto i zavideo
podjednako i dostojanstvenicima što su prilazili onom odeljenju gde
gospodar ruča i dvorskim lakejima što su služili za ručkom i videli se kroz
prozore.

Za ručkom gospodarevim Valujev reče, pogledavši kroz prozor:

– Narod se još jednako nada da će videti vaše veličanstvo.

Ručak se već svrši, gospodar ustade i, jedući još biskvit, iziđe na
balkon. Narod, s Pećom u sredini, pojuri balkonu.

– Anđele, baćuška! Ura! Oče!... – vikaše narod i s njim Peća, pa opet
žene i neki osetljiviji muškarci, među njima i Peća, zaplakaše od sreće.
Oveće parče biskvita, koje držaše u ruci gospodar, odlomi se, pade na
ogradu balkona, a s balkona na zemlju. Jedan kočijaš u grudnjaku, koji
stajaše najbliže, jurnu tom parčetu biskvita i zgrabi ga. Neki iz gomile
jurnuše na kočijaša. Kad gospodar to opazi, on naredi da mu se donese
tanjir s biskvitima i poče da baca biskvite s balkona. Peća beše zakrvavio
očima, opasnost da bude ugušen još ga je više uzbuđivala, i on jurnu na
biskvite. Nije znao zašto, ali je trebalo uzeti jedan biskvit iz careve ruke i
trebalo je da ne popusti. On pojuri i obori jednu staricu koja je hvatala
biskvit. Ali starica nije smatrala da je pobeđena, iako je ležala na zemlji
(starica hvataše biskvite, ali ne mogaše da pogodi rukama). Peća odgurnu
kolenom njenu ruku, zgrabi biskvit i, kao bojeći se da ne zadocni, opet
viknu: „ura!“ ali već promuklim glasom.

Gospodar ode i posle toga većina naroda poče da se razilazi.

– Eto, rekoh ja da treba još pričekati, pa tako i bi – govorilo se na
razne strane u narodu.

Ma koliko da je Peća bio srećan, njemu je ipak bilo žao ići kući i znati
da se svršilo sve uživanje toga dana. Peća iz Kremlja ne ode kući, nego
svom drugu Obolenskom, kome beše petnaest godina i koji je takođe
stupao u puk.

§

Kad se vratio kući, on je odlučno i čvrsto objavio da će pobeći ako ga
ne puste. I sutradan, mada ne beše još sasvim popustio, grof Ilja
Andrejevič ode da se raspita kako bi mogao namestiti Peću gdegod gde
ima manje opasnosti.

XXII

Treći dan posle toga, petnaestog jula izjutra, stajalo je pred
Slobodskim dvorom bezbroj ekipaža.

Dvorane su bile pune. U prvoj behu plemići u mundirima, u drugoj
trgovci s medaljama, s bradama i u plavim kaftanima. U dvorani gde se
iskupilo plemstvo beše žagor i kretanje. Oko jednog velikog stola, ispod
slike gospodareve, seđaše na stolicama s visokim naslonima najkrupnija
vlastela; a većina plemića hodala je po dvorani.

Svi plemići, oni isti koje je Pjer viđao svaki dan bilo u klubu, bilo kod
njihovih kuća – svi behu u mundirima, neki iz vremena Katarininog, neki
iz vremena Pavlovog, neki u novim Aleksandrovim, neki u običnim
plemićkim i taj oštri karakter uniforme davao je nešto neobično i
fantastično tim starim i mladim, najrazličitijim i najpoznatijim
ličnostima. Naročito su neobično izgledali starci, žmiravi, bezubi, ćelavi,
odebljali, utonuli u žuto salo, ili zbrčkani, mršavi. Oni su većinom sedeli
na svom mestu i ćutali, a kad su hodali i razgovarali, pridruživali su se
nekom od mlađih. Na svim tim licima, onako isto kao i na licima one
gomile koju je video Peća na trgu, poražavala je crta suprotnosti: između
opšteg očekivanja nečeg svečanog, i između nečeg običnog, jučerašnjeg –
partije bostona, kuvara Petruške, vesti o zdravlju Zinaide Dmitrijevne itd.

Pjer, još od ranog jutra, utegnut u neugodnom plemićkom mundiru
koji mu beše postao tesan, bio je u dvoranama. On beše uzbuđen: taj
neobičan skup ne samo plemstva, nego i trgovaca – skup staležâ, états
généraux59 – izazvao je u njemu čitav niz davno ostavljenih, ali duboko
urezanih u duši, misli o Contrat social i o francuskoj revoluciji. Zapamtio
je iz proglasa reči da će gospodar doći u prestonicu radi dogovora sa
svojim narodom, i one su ga utvrđivale u tim mislima. I, verujući da se
približuje nešto važno u tom smislu, ono što odavno čeka, on je hodao,
pažljivo posmatrao i slušao razgovor, ali nigde nije nalazio da se iskazuju
one misli koje su njega zanimale.

Pročitaše gospodarev manifest, koji izazva ushićenje, a zatim se svi
razmileše, u razgovoru. Sem običnih interesa, Pjer je slušao razgovore o
tome gde će stajati predstavnici plemstva kad uđe ročnodar, kad će se dati
bal gospodaru, hoće li se izvršiti podela na srezove ili na gubernije... itd.;
ali čim bi se povela reč o ratu i o tome zašto se plemstvo iskupilo,
razgovori su postajali neodlučni i neodređeni. Svi su više želeli da slušaju
nego da govore.

59 Opšta skupština.

Jedan sredovečan čovek, stasit, lep, u mundiru pomorskog oficira u
ostavci, govorio je u jednoj dvorani, a oko njega se okupili ljudi. Pjer priđe
grupi koja se obrazovala oko govornika i poče da sluša. Grof Ilja
Andrejevič, u svom vojvodskom kaftanu iz vremena Katarine, s ljubaznim
osmehom hodaše po gomili, poznat sa svakim, priđe takođe toj grupi i poče
da sluša sa svojim dobroćudnim osmehom, kao što uvek sluša, klimajući
glavom u znak da se slaže s govornikom. Marinac u ostavci govorio je vrlo
slobodno (to se videlo po izrazu lica onih što ga slušaju i po tome što su se
ljudi koje je Pjer poznavao kao najpokornije i najmirnije uklanjali od
njega s neodobravanjem ili su mu protivurečili). Pjer se progura u sredinu
grupe i uveri se da je govornnk zaista liberal, ali u sasvim drukčijem
smislu nego što je Pjer mislio. Marinac je govorio onim osobito zvučnim,
otegnutim, plemićkim baritonom, s prijatnim tepanjem i skraćivanjem
suglasnika, onako kao kad čovek vikne: „čoeče, luu!“*60 i tome slično.
Govorio je kao čovek koji je navikao da se razmeće svojim glasom i da
vlada njime.

– Pa šta je ako su Smoljani ponudili narodnu odbranu gospoau? Zar
su nama Smoljani ugled? Ako blaorodno plemstvo moskovske gubernije
nađe za potrebno, ono može na drugi način pokazati svoju odanost
gospoau impeatoru. Zar smo zaboravili skupljanje narodne odbjane sedme
godine! Samo se namnožilo pijanica i pljačkaša...

Grof Ilja Andrejevič je odobravao glavom i smešio se slatko.

– I zar je naša narodna odbjana bila od kakve koristi državi?
Niotkakve! Samo su razorili naša imanja. Još je bolje regrutovanje... pa i
tada vam se vrati ni vojnik, ni mužik, samo se širi razvrat. Plemići ne žale
svoj život, poći ćemo svi od reda, uzećemo još i regrute, pa nek nam samo
poklikne gospaj (on je tako izgovorio „gospodar“), svi ćemo poginuti za
njega – dodade govornik, oduševljavajući se.

Ilja Andrejevič je gutao pljuvačku od zadovoljstva i gurkao Pjera, ali i
Pjer dobi volju da govori. On se pomače napred, osećajući se oduševljen ni
sam ne znajući čime i ni sam još ne znajući šta će da kaže. Tek što otvori
usta da govori, kad jedan senator, sasvim bez zuba, pametnog i ljutitog
izgleda, koji stajaše blizu govornika, prekide Pjera. Naviknut, očevidno,
da se prepire i pretresa pitanja, on poče da govori polako, ali tako da se
čuje:

– Ja mislim, milostivi gospodine – reče senator šuškajući bezubim
ustima – da nismo pozvani ovde zato da raspravljamo šta je u sadašnjem
trenutku zgodnije za državu: da li regrutovanje ili skupljanje narodne
odbrane. Mi smo pozvani zato da odgovorimo na onaj proglas, kojim nas je

60 Čoveče, lulu!

udostojio gospodar imperator. A šta je zgodnije – da li regrutovanje ili
skupljanje narodne odbrane, to ćemo ostaviti nek presudi viša vlast...

Pjer odjedanput nađe oduške svom oduševljenju. On planu na
senatora što unosi tu pravilnost i skučenost mišljenja u poslove koji stoje
pred plemstvom. Pjer iziđe napred i zaustavi ga. On nije znao šta će
govoriti, ali poče živo, umećući ponekad francuske reči i govoreći knjiški
na ruskom.

– Oprostite mi, vaša preuzvišenosti – poče on (Pjer se dobro poznavao
s tim senatorom, ali je smatrao da ovde treba da govori s njim službeno) –
iako se ne slažem s gospodinom... (Tu Pjer zape. On htede da kaže mon
très honorable préopinant61) s gospodinom... que je n’ai pas l’honneur de
connaître62, ja ipak mislim da je plemićki stalež, pored izraza svoga
saosećanja i oduševljenja, pozvan i zato da promisli o merama kojima
bismo mogli pomoći otadžbini. Ja mislim – govorio je on sve više se
oduševljavajući – da bi i gospodar bio nezadovoljan kad bi u nama našao
samo gospodare nad mužicima koje mu dajemo i bac... chair à canon63 koje
pravimo od sebe, a ne bi našao u nama sa... sa... saveta.

Mnogi se odvojiše od ove grupe, jer opaziše kako se senator prezrivo
smeška, a i to da Pjer govori slobodno; samo Ilja Andrejevič beše
zadovoljan govorom Pjerovim, kao što je zadovoljan bio i marinčevim
govorom i senatorovim, i uopšte uvek onim govorom koji poslednji čuje.

– Ja mislim – nastavi Pjer – da pre nego što budemo pretresali ova
pitanja, treba da zapitamo gospodara, da najponiznije zamolimo njegovo
veličanstvo da nam saopšti koliko imamo vojske, u kakvom se stanju
nalaze naše trupe i armija, pa onda...

Ali Pjer još ne beše izgovorio sve, kad ga odjedanput napadoše s tri
strane. Najjače ga napade njegov davnašnji poznanik, koji je uvek bio lepo
raspoložen prema njemu, igrač bostona Stepan Stepanovič Adraksin.
Stepan Stepanovič beše u mundiru i, da li zbog mundira ili zbog drugih
uzroka, Pjeru se učini da gleda pred sobom sasvim drugog čoveka. Stepan
Stepanovič, sa staračkom ljutinom koja mu se odjedanput pojavi na licu,
poče da viče na Pjera.

– Prvo, reći ću vam da mi nemamo pravo da pitamo o tome gospodara,
a drugo, i da ima rusko plemstvo takvo pravo, gospodar nam ne može
odgovoriti. Trupe se kreću prema kretanju neprijatelja, trupe se smanjuju
i povećavaju...

61 Mojim vrlo poštovanim predgovornikom.
62 Koga nemam čast poznavati.
63 Meso za topove.

Drugi čovek osrednjeg rasta, oko svojih četrdeset godina, koga je Pjer
viđao ranije kod Cigana i poznavao ga kao nepoštenog igrača u kartama i
koji se takođe beše izmenio u mundiru, primače se Pjeru i prekide
Adraksina.

– Da, nije sad vreme da se razmišla – reče taj plemić – nego treba
raditi: Rusija je u ratu. Naš neprijatelj, ide da upropasti Rusiju, da
oskrnavi grobove naših otaca, da odvede žene, decu. Plemić se lupi u prsa.
– Svi ćemo ustati, svi odreda ćemo poći, svi za cara baćušku! – vikaše on,
izbečivši zakrvavljene oči. Iz gomile se ču nekoliko glasova odobravanja. –
Mi smo Rusi i nećemo zažaliti svoju krv za odbranu vere, prestola i
otadžbine. A trabunjanja treba da ostavimo ako smo sinovi svoje
otadžbine. Mi ćemo pokazati Evropi kako ustaje Rusija za Rusiju – vikao
je plemić.

Pjer je hteo da odgovori, ali nije mogao ni reči da kaže. Osećao je da se
njegove reči, bez obzira na to kakva je misao u njima, slabije čuju nego
reči raspaljenog plemića.

Ilja Andrejevič je odobravao iza grupe; neki brzo okretoše leđa
govorniku kad dovrši frazu i rekoše:

– Eto tako, tako! Tako je!

Pjer je hteo reći kako on ne beži da žrtvuje ni novac, ni mužike, ni
samog sebe, samo bi trebalo znati stanje stvari da bi se pomoglo, ali nije
mogao da govori. Mnogi su vikali i govorili u isto vreme tako da Ilja
Andrejevič nije stizao da svakom odobri glavom, a grupa se uvećavala,
rasturala, pa se opet sastade i krenu žagoreći u veliku dvoranu, onom
velikom stolu. Pjeru ne samo da nisu davali da govori, nego su ga grubo
prekidali, odgurivali ga i uklanjali se od njega kao od zajedničkog
neprijatelja. To se nije događalo zato što nisu bili zadovoljni smislom
njegovog govora – oni su ga i onako zaboravili posle velikog broja govora
koji su došli za njim – nego zato što je, da bi se oduševila gomila, trebalo
imati opipljiv predmet ljubavi i opipljiv predmet mržnje. Pjer je postao
ovaj poslednji. Posle vatrenog nastupa govorilo je mnogo govornika i svi
su govorili u tom istom tonu. Mnogi su govorili divno i originalno. Izdavač
„Ruskog glasnika“ Glinka, koga su poznali („pisac, pisac!“ čulo se u
gomili), rekao je kako pakao treba odbijati paklom, kako je on video dete
koje se smeje kad sevne munja i kad tresne grom, ali kako mi nećemo biti
kao to dete.

– Da, da, kad tresne grom! – ponavljali su sa odobravanjem u zadnjim
redovima.

Gomila se primače velikom stolu, za kojim je sedela vlastela,
sedamdesetogodišnji starci, sedi, ćelavi, u mundirima, s lentama, koje je
Pjer gotovo sve viđao po kućama sa domaćim lakrdijašima ili po

klubovima za bostonom. Gomila priđe stolu, neprestano žagoreći.
Govornici, priklješteni gomilom ostrag uz visoke naslone od stolice,
govorili su jedan po jedan, a ponekad i po dva zajedno. Oni što su stajali
pozadi pazili su šta ne dovrši govornik koji govori, pa su se žurili da kažu
ono što je propušteno. Drugi su u toj vatri i guranju premetali po svojoj
glavi neće li naći kakvu misao i žurili se da je saopšte. Poznati Pjeru
starci-vlastela sedeli su i osvrtali se čas na ovog čas na onog i kod većine
njih videlo se na licu samo to da im je veoma vrućina. Pjer je ipak osećao
da je uzrujan i ona želja koja beše sve obuzela da pokažu kako oni ništa ne
žale i koja se ogledala više u vici i u izrazima na licu nego u smislu govora,
obuze i njega. On se nije odrekao svojih misli, ali se osećao kao da je nešto
pogrešio i hteo je da se opravda.

– Ja sam samo rekao da bi nam lakše bilo žrtvovati kad znamo u
čemu je potreba – reče on, trudeći se da nadviče ostale glasove.

Jedan čičica, najbliži, osvrte se na njega, ali ga odmah privuče vika na
drugom kraju stola.

– Da, Moskva će se predati! Ona će biti iskupiteljica! – vikao je jedan.

– On je neprijatelj čovečanstva! – vikao je Drugi. – Dopustite mi da
govorim... Vi me davite, gospodo!...

XXIII

Utom se gomila razmače i brzim koracima uđe grof Rastopčin u
generalskoj uniformi, s lentom preko ramena, sa svojom isturenom
donjom vilicom i živim očima.

– Sad će gospodar imperator – reče Rastopčin – tek što sam došao od
njega. Ja mislim da u ovom položaju u kome se nalazimo nemamo šta
mnogo da premišljamo. Gospodar je izvoleo da sazove nas i trgovce. Otuda
će poteći milioni (on pokaza na dvoranu gde su bili trgovci), a naše je da
izvedemo narodnu odbranu i da ne štedimo sebe... To je najmanje što mi
možemo učiniti!

Poče savetovanje među onom vlastelom koja je sedela za stolom.
Čitavo savetovanje prođe više nego tiho. Čak je izgledalo tužno kad se,
posle sve malopređašnje vike, čuše, jedan po jedan, starački glasovi, koji
su govorili, neki „slažem se“, a neki, radi raznolikosti, „i ja sam tog
mišljenja“ itd.

Zapovediše sekretaru da napiše odluku moskovskog plemstva kako
Moskovljani, kao i stanovnici Smolenska, daju po deset ljudi od hiljade i
potpunu vojnu spremu. Gospoda koja su zasedavala ustadoše, kao da se
svali s njih neki teret, zalupaše stolicama i pođoše po dvorani da malo
isprave noge, uzimajući ponekog pod ruku i razgovarajući.

– Gospodar! Gospodar! – raznese se odjedanput po dvoranama i sva
gomila pojuri na glavni ulaz.

Gospodar prođe u dvoranu širokim prolazom između gustih redova
plemića. Na svim licima izražavala se radoznalost puna poštovanja i
strepnje. Pjer je stajao dosta daleko i nije mogao potpuno da čuje
gospodareve reči. Po onom što je čuo razumeo je samo to da je gospodar
govorio o opasnosti u kojoj se nalazi država i o nadama koje on polaže na
moskovsko plemstvo. Gospodaru odgovori drugi neki glas, koji mu saopšti
upravo donesenu odluku plemstva.

– Gospodo! – reče gospodar a glas mu malo zadrhta. Gomila se
pokrenu i opet se utiša, i Pjer jasno ču tako prijatno-ljudski i ganut glas
gospodarev, koji reče: – Ja nikad nisam posumnjao u usrdnost ruskog
plemstva. Ali je ono danas nadmašilo moja očekivanja. Hvala vam u ime
otadžbine. Gospodo, da radimo – vreme je najskuplje...

Gospodar ućuta, gomila se poče tiskati oko njega i sa svih strana čuše
se oduševljeni usklici.

– Da, najskuplje... carski rečeno – govorio je pozadi kroz plač Ilja
Andrejevič, koji ništa nije čuo, ali je sve razumeo na svoj način.

Iz dvorane gde su bili plemići ode gospodar u dvoranu gde su trgovci.
Tamo probavi oko desetak minuta. Pjer zajedno sa ostalima vide kako
gospodar iziđe iz dvorane gde su bili trgovci sa suzama u očima od
ganutosti. Kao što su posle doznali, čim je gospodar počeo da govorn
trgovcima, njemu su briznule suze iz očiju i on je potresenim glasom
dovršio svoj govor. Kad je Pjer ugledao gospodara, on je izlazio praćen
dvojicom trgovaca. Jednog od njih, debelog zakupca, Pjer je poznavao, a
drugi beše starešina esnafski, mršavog žutog lica sa šiljastom bradom.
Obojica su plakali. Mršavom su se videle suze, a debeli zakupac ridao je
kao malo dete i neprestano govorio:

– I život, i imanje uzmi, vaše veličanstvo!
Pjer u tom trenutku nije već ništa osećao sem želje da pokaže kako
sve za njega nije ništa i kako je gotov sve da žrtvuje. Njegov govor sa
ustavnim pravcem izgledao mu je kao prekor; on je tražio prilike da to
zagladi. Kad ču kako grof Mamonov daje čitav puk, Bezuhov odmah izjavi
grofu Rastopčinu da on daje hiljadu ljudi i trošak za njih.

§

Starac Rostov nije mogao bez suza da ispriča ženi šta je bilo i odmah
je pristao na molbu Pećinu, pa sam otišao da ga upiše u husare.

Sutradan je gospodar otišao. Svi okupljeni plemići poskidaše mundire,
opet se raziđoše po svojim kućama i po klubovima i, stenjući, počeše da
izdaju naredbe svojim upravnicima o prikupljanju ljudi i da se dive onom
što su učinili.

DEO DRUGI

I

Napoleon je zaratio s Rusijom zato što nije mogao da ne dođe u
Drezdu, što nije mogao da se ne opije počastima, što nije mogao da ne
obuče poljsku uniformu i da se ne poda utisku junskog jutra koje izaziva
preduzimljivost, što nije morgao da se uzdrži da ne plane u gnevu pred
Kurakinom i potom pred Balašovom.

Aleksandar je odbijao svako pregovaranje zato što se osećao lično
uvređen. Barklaj-de-Toli trudio se da najbolje upravlja vojskom, kako bi
ispunio svoju dužnost i zaslužio glas velikog vojskovođe. Rostov je izvršio
juriš na Francuze zato što se nije mogao uzdržati da ne jurne preko
ravnog polja. Isto su tako, zbog svojih ličnih osobina, navika, prilika i
namera, radili svi oni nebrojeni ljudi, učesnici rata. Oni su strahovali,
hvalisali se, radovali se, negodovali, mozgali, misleći da znaju šta rade i
misleći da to rade zbog sebe, a svi su bili slepa oruđa istorije i radili su
posao sebi nejasan, ali nama razumljiv. Takva je nepromenljiva sudbina
svih praktičnih radnika i oni su utoliko manje slobodni ukoliko stoje više
u ljudskoj hijerarhiji.

Sad su radnici iz 1812. godine davno sišli sa svojih mesta, njihovi lični
interesi iščeznuli su bez traga i pred nama su samo istorijski rezultati
onog vremena.

Ali ako dopustimo da su ljudi iz Evrope, pod vođstvom Napoleonovim,
morali zaći u dubinu Rusije i tamo propasti, onda će nam postati
razumljiva cela sama sebi protivurečna, besmislena i bezdušna akcija
onih što su učestvovali u tom ratu.

Proviđenje je nagnalo sve te ljude da, težeći ostvarenju svojih ličnih
ciljeva, pomognu da se dođe do jednog ogromnog rezultata, o kome ni
jedan čovek (ni Napoleon, ni Aleksandar, a još manje ma ko od učesnika u
ratu) nije ni najmanje slutio.

Nama je sad jasno šta je 1812. godine bilo uzrok propasti francuske
vojske. Niko neće poricati da je uzrok propasti Napoleonove vojske bilo s
jedne strane to što je ušla u unutrašnjost Rusije u pozno doba godine bez
spreme za zimski pohod, a s druge strane onaj karakter koji je dobio rat
posle paljenja ruskih gradova i mržnje probuđene u ruskom narodu prema
neprijatelju. Ali onda ne samo što niko nije predvideo (to sad izgleda
očevidno) da samo na taj način može propasti vojska od osam stotina
hiljada, najbolja u svetu i predvođena najboljim vojskovođom, u sudaru s
dvaput slabijom, neiskusnom ruskom vojskom koju predvode nevešte
vojskovođe; ne samo što niko nije to predvideo, nego su od strane Rusa svi
napori bili neprestano upravljeni na to da se omete ono što je jedino moglo

spasti Rusiju, a od strane Francuza, pored sveg iskustva i takozvanog
ratnog genija Napoleonovog, bili su svi napori upravljeni na to da se do
kraja leta rastegnu do Moskve, to jest da učine upravo ono što ih je moralo
upropastiti.

U istorijskim spisima o 1812. godini pisci francuzi veoma vole da
govore o tome kako je Napoleon osećao opasnost od razvučenosti svoje
linije kako je tražio bitku, kako su mu njegovi maršali savetovali da se
zaustavi u Smolensku i tome slične navode koji dokazuju kako je već tada
tobož shvaćena opasnost kampanje; a pisci Rusi još više vole da govore o
tome kako je od početka kampanje postojao plan skitskog ratovanja,
primamljivanja Napoleona u dubinu Rusije i taj plan neko pripisuje Pfulu,
neko nekakvom Francuzu, neko Tolu, neko samom imperatoru
Aleksandru, pozivajući se na memoare, na projekte i pisma u kojima se
doista nalaze aluzije o takvom načinu operacija. Ali sve te aluzije da se
predviđalo ono što se dogodilo ističu sad i Francuzi i Rusi samo zato što ih
je događaj potvrdio. Da se događaj nije odigrao, onda bi se te aluzije
zaboravile, kao što je sad zaboravljeno hiljadama i milionima suprotnih
aluzija i pretpostavaka koje su se onda iznosile ali su se pokazale netačne
i zato su zaboravljene. O ishodu svakog događaja koji se dešava ima uvek
toliko pretpostavaka da se uvek, pa ma kako se događaj svršio, nađe ljudi
koji će reći: „Kazao sam ja još onda da će to tako biti“, a sasvim
zaboravljaju da su među nebrojenim pretpostavkama pravljene i sasvim
suprotne.

Pretpostavka da je Napoleon uvideo opasnost od rastezanja linije i, od
strane Rusa, pretpostavka o uvlačenju neprijatelja u dubinu Rusije
pripada, očevidno, ovoj vrsti i istoričari mogu samo s velikim natezanjima
da pripisuju takva računanja Napoleonu i takve planove ruskim vojnim
starešinama. Sva fakta govore sasvim protivno takvim pretpostavkama.
Ne samo što se za vreme rata nije od strane Rusa želelo da se Fancuzi
privuku u dubinu Rusije, nego je sve činjeno da se zaustave čim su ušli u
Rusiju, i ne samo što se Napoleon nije plašio razvlačenja svoje linije, nego
se radovao, kao trijumfu, svakom svom koraku napred i vrlo leno, ne
onako kao u ranijim svojim ratovima, tražio bitku.

U samom početku kampanje naše su armije odsečene i jedini cilj kome
težimo je da ih sastavimo, mada za odstupanje i privlačenje neprijatelja u
dubinu države nema koristi od toga što će se armije sastaviti. Imperator
se nalazi uz armiju da je oduševljava za odbranu svake stope ruske
zemlje, a ne za odstupanje. Pravi se ogromni driski logor po planu
Pfulovom i ne misli se na dalje odstupanje. Gospodar prekoreva
glavnokomandujuće za svaki korak uzmicanja. Imperator ne može čak ni
da zamisli ne samo paljenje Moskve nego ni puštanje neprijatelja do

Smolenska i, kad se armije združuju, gospodar je nezadovoljan što je
Smolensk otet i spaljen a nije pod njegovim zidinama data glavna bitka.

Tako misli gospodar, a ruske vojne starešine i svi Rusi još više
negoduju kad pomisle da naši uzmiču u dubinu zemlje.

Napoleon, pošto je odsekao armije, kreće se u unutrašnjost države i
propušta nekoliko prilika za bitku. On je u avgustu mesecu u Smolensku i
misli samo o tome kako bi išao dalje, iako je, kao što sad vidimo, to
kretanje napred za njega očevidna propast.

Fakta jasno govore da niti je Napoleon predviđao opasnost od
kretanja na Moskvu, niti su Aleksandar i ruske vojne starešine mislili
tada o namamljivanju Napoleona, nego su mislili sasvim suprotno.
Privlačenje Napoleona u unutrašnjost zemlje nije se izvršilo ni po čijem
planu (jep niko nije ni verovao u tu mogućnost), nego je poteklo iz
najsloženije igre, intriga, namera i želja onih ljudi koji su učestvovali u
ratu i koji nisu pogodili šta treba da bude, niti šta je jedini spas Rusije.

Sve biva iznenadno. Armije su presečene u početku kampanje. Mi se
trudimo da ih združimo sa očevidnom namerom da damo bitku i
zaustavimo nastupanje neprijatelja, ali u toj težnji da se združimo, a
izbegavajući bitke s jačim neprijateljem i nehotično uzmičući pod oštrim
uglom, mi zavodimo francuze do Smolenska. Ali nije dosta reći da
uzmičemo pod oštrim uglom, jer zato što se Francuzi kreću između obe
armije – taj ugao postaje još oštriji i mi uzmičemo dalje, pošto je Barklaj-
de-Toli, nepopularan Nemac, mrzak Bagrationu (koji bi morao doći pod
njegovu komandu), i Bagration, koji komanduje drugom armijom, gleda
da se što je mogućno duže ne pridruži Barklaju, kako ne bi došao pod
njegovu komandu. Bagration se zadugo ne pridružuje (mada je to glavni
cilj svih starešina), jer mu se čini da će na tom maršu dovesti svoju vojsku
u opasnost i da je po njega najkorisnije ako odstupi više ulevo ili južnije,
uznemirujući neprijatelja s boka i s leđa i popunjujući svoju vojsku u
Ukrajini. A izgleda da je on to smislio zato što neće da se potčini mrskom i
po činu mlađem Nemcu Barklaju.

Imperator se nalazi u armiji da je oduševljava, ali njegovo prisustvo i
neznanje na što se treba odlučiti i ogroman broj savetnika i planova
uništavaju energiju operacija prve armije i ona odstupa.

Mislilo se da se zastane u driskom logoru; ali Pauluči, koji je ciljao na
to da bude glavnokomandujući, iznenadno utiče svojom energijom na
Aleksandra i odbacuje sav plan Pfulov i sav se plan poverava Barklaju.
Ali pošto Barklaj ne uliva poverenje, njegovu vlast ograničavaju.

Armije su rasparčane, nema jedinstva komande, Barklaj je
nepopularan; a iz te zbrke, rasparčanosti i nepopularnosti glavno-
komandujućeg-Nemca potiče s jedne strane neodlučnost i izbegavanje