Lav-Nikolajevič-Tolstoj-Rat-i-mir-3-deo

L’Europe n’eût bientôt fait de la sorte véritablement qu’un
même peuple, et chacun, en voyageant partout, se fût trouvé
toujours dans la patrie commune.

J’eusse demandé toutes les rivières navigables pour tous, la
communauté des mers, et que les grandes armées permanentes
fussent réduites désormais à la seule garde des Souverains.

De retour en France, au sein de la patrie, grande, forte,
magnifique, tranquille, glorieuse, j’eusse proclamé ses limites
immuables; toute guerre future purement défensive, tout
agrandissement nouveau antinational. J’eusse associé mon fils à
l’Empire; ma dictature eût fini et son règne constitutionnel eût
commencé.

Paris eût été la capitale du monde, et les Français l’envie des
nations!...

Mes loisirs ensuite et mes vieux jours eussent été consacrés, en
compagnie de l’Impératrice et durant l’apprentissage royal de
mon fils, à visiter lentement et en vrai couple campagnard, avec
nos propres chevaux, tous les recoins de l’Empire, recevant les
plaintes, redressant les torts, semant de toutes parts et partout
les monuments et les bienfaits.170

On, kome je Proviđenje namenilo žalosnu, ropsku ulogu da bude
dželat narodima, uveravao je samog sebe da je cilj njegovih postupaka
blagostanje naroda i da je on mogao rukovoditi sudbinom miliona ljudi i
putem svoje vlasti činiti dobra dela!

170 Evropa bi doista na taj način brzo postala samo jedan narod, i svaki koji putuje kud bilo
nalazio bi se u zajedničkoj otadžbini.

Ja bih zahtevao da svako može da plovi po svim rekama, da mora budu zajednička i da se
velike stajaće vojske svedu tada na vladalačke garde.

Čim bih se vratio u Francusku, u krilo otadžbine, velike, snažne, veličanstvene, mirne,
slavne, proglasio bih da su njene granice neizmenljive; da je svaki budući rat defanzivan; da su
nova teritorijalna uvećavanja antinacionalna. Ja bih svom sinu predao carstvo; mojoj bi
diktaturi bio kraj, a počela bi njegova ustavna vladavina...

Pariz bi bio prestonica sveta, a Francuzima bi zavideli narodi!...
Posle bih svoju dokolicu i svoje stare dane posvetio zajednički sa caricom i dok traje
vladalačko vaspitanje moga sina, na to da, polagano kao pravi seljački par, na svojim konjima,
obilazimo sve kutove carevine, da primamo žalbe, ispravljamo nepravde, da sejemo na sve
strane i svuda zadužbine i dobra dela.

Des 400000 hommes qui passèrent la Vistule, – pisao je on
dalje o ruskom ratu – la moitié étaient Autrichiens, Prussiens,
Saxons, Polonais, Bavarois, Wurtembergeois, Mecklembourgeois,
Espagnols, Italiens Napolitains. L’armée impériale proprement
dite était pour un tiers composée de Hollandais, de Belges,
d’habitants des bords du Rhin, de Piémontais, Suisses, Genevois,
Toscans, Romains, habitants de la 32ème division militaire,
Brème, Hambourg... etc.; elle comptait à peine 140000 hommes
parlant français.

L’expédition de Russie coûta moins de 50000 hommes à la
France actuelle; l’armée russe dans la retraite de Vilna à
Moscou, dans les différentes batailles, a perdu quatre fois plus
que l’armée française; l’incendie de Moscou a coûté la vie à
100000 Russes, morts de froid et de misère dans les bois; enfin,
dans sa marche de Moscou à l’Oder, l’armée russe fut aussi
atteinte par l’intempérie de la saison; à son arrivée à Vilna elle
ne comptait 50000 hommes, et à Kalisch moins de 18000.171

§

On je uvrteo u glavu da je po njegovoj volji bio rat s Rusijom i njegovu
dušu nije poražavao užas onoga što se dogodilo. On je smelo primao na
sebe svu odgovornost za ono što se dogodilo i njegov pomračeni um nalazio
je opravdanja u tome što je u onim stotinama hiljada izginulih ljudi bilo
manje Francuza nego Hesenaca i Bavaraca.

171 Od 400.000 ljudi koji su prešli Vislu – pisao je on dalje o ruskom ratu – polovina su bili
Austrijanci, Prusi, Saksonci, Poljaci, Bavarci, Virtemberžani, Meklenburžani, Španjolci,
Italijani, Napuljci. U imperatorskoj vojsci bila je upravo trećina Holanđana, Belgijanaca,
Porajnaca, Pijemontovaca, Švajcaraca, Ženevljana, Toskanaca, Rimljana, stanovnika 32-ge
vojne divizije, Bremenaca, Hamburžana itd.; jedva ako je bilo u njoj 140.000 ljudi koji su
govorili francuski.

Ekspedicija u Rusiji stajala je savremenu Francusku manje od 50.000 ljudi; ruska vojska u
odstupanju od Vilne do Moskve izgubila je, u raznim bitkama, četiri puta više nego
francuska vojska; požar Moskve stao je života 100000 Rusa, koji su pomrli po šumama od
hladnoće i oskudice; najzad, u svom maršu od Moskve do Odre postradala je ruska vojska
od rđavog vremena u ono doba godine; kad je stigla u Vilnu imala je samo 50.000 ljudi a u
Kališu manje od 18.000.

XXXIX

Nekoliko desetina hiljada mrtvih ljudi ležalo je u raznim položajima i
u raznim uniformama po njivama i livadama koje su pripadale gospodi
Davidovima i državnim seljacima, po onim njivama i livadama na kojima
su stotinama godina u jedno doba zbirali letinu i napasali stoku seljaci iz
sela Borodina, Gorkih, Ševardina i Semjonovskog. Na previjalištima, na
desetak mesta, behu trava i zemlja natopljene krvlju. Gomile ranjenih i
neranjenih ljudi iz raznih trupa gmizale su s jedne strane nazad ka
Možajsku, a s druge strane nazad ka Valujevu. Druge gomile, iznurene i
gladne, pod vođstvom starešina, išle su napred. Treće su stajale u mestu i
još pucale.

Nad celim poljem, ranije onako veselo-lepim, po kome su svetlucali
bajoneti i beleli se dimovi prema jutarnjem suncu, bila je sad magla od
vlage i dima i zaudaralo je neobičnom kiselinom šalitre i krvi. Navukoše
se sitni oblaci i poče da prska kišica na mrtve, na ranjene, na uplašene, na
iznurene i pokolebane ljude. Kao da im veli:

„Dosta, dosta, ljudi. Prestanite... Dođite k sebi. Šta to činite?“

Iznureni, gladni i umorni ljudi i s jedne i s druge strane počeli su
podjednako da se dvoume treba li da još tamane jedni druge i na svima
licima se opažalo kolebanje, i u svakoj se duši podjednako isticalo pitanje:
„Zašto, za koga da ubijam, ili da budem ubijen? Ubijajte koga hoćete činite
što hoćete, ali ja neću više!“ Ta misao je podjednako sazrela predveče
svakome u duši. Svi ti ljudi mogli su se svaki čas užasnuti od onoga što
rade, baciti sve i pobeći kud koji iako su već pri kraju bitke ljudi osećali
svu strahotu svog postupka, iako bi želeli da prestanu, opet je nekakva
nerazumljiva, tajanstvena snaga i dalje upravljala njima i oznojeni,
umrljani barutom i krvlju artiljerci, od kojih je ostalo tek jedna trećina,
iako su se spoticali i bili zadihani od umora, donosili su municiju, punili
topove, nameštali ih, palili; i đulad su onako isto brzo i ljuto letela sa obe
strane i razmrskavala ljudsko telo, i dalje se vršilo ono strašno delo koje
se ne vrši po ljudskoj volji, nego po volji Onoga koji upravlja ljudima i
svetovima.

Onaj koji bi pogledao kako je pozadina ruske vojske rastrojena rekao
bi da Francuzi treba da učine još jedan mali napor, pa će ruske vojske
nestati; a onaj koji bi pogledao francusku pozadinu, rekao bi da Rusi treba
da učine još jedan mali napor, pa su Francuzi propali. Ali ni Francuzi ni
Rusi nisu činili taj napor, i plamen borbe dogorevao je lagano.

Rusi nisu činili taj napor, jer nisu oni napali Francuze. U početku
bitke oni su stajali samo na drumu koji vodi u Moskvu i preprečavali ga, a

i na svršetku bitke stajali su onako isto kao što su stajali u početku. Pa
čak i kad bi Rusima bila namera da suzbiju Francuze, oni nisu mogli da
učine taj poslednji napor, jer su sve ruske trupe bile rasparčane, nije bilo
nijednog dela vojske da nije stradao u bici, i Rusi, koji su ostali na svojim
mestima, izgubili su polovinu vojske.

Francuzi, koji su se sećali svih pređašnjih pobeda kroz petnaest
godina, koji su bili uvereni da je Napoleon nepobediv, koji su znali da su
osvojili jedan deo bojnog polja, da su izgubili samo četvrtinu ljudi i da još
imaju nedirnutu gardu od dvadeset hiljada, mogli su lako da učine taj
napor. Trebalo je da Francuzi, koji su napali rusku vojsku s namerom da
je oteraju s položaja, učine taj napor, jer dok su god Rusi, onako kao i pre
bitke, zatvarali put ka Moskvi, Francuzi nisu postigli svoj cilj, i sav njihov
trud i gubici otišli su uzalud. Ali Francuzi nisu učinili taj napor. Neki
istoričari kažu da je trebalo da Napoleon da svoju nedirnutu staru gardu,
pa bi bitka bila dobivena. Govoriti o tome šta bi bilo da je Napoleon dao
svoju gardu, to je isto kao govoriti šta bi bilo kad bi od proleća postala
jesen. To nije moglo da bude. Napoleon nije dao svoju gardu ne zato što
nije hteo, nego zato što se to nije smelo da učini. Svi generali, oficiri i
vojnici u francuskoj vojsci znali su da se to ne sme učiniti, jer to nije
dopuštao klonuli duh u vojsci.

Nije samo Napoleona obuzimalo ono osećanje, slično snu, da strašni
zamah ruke pada nemoćno, nego je sve generale, sve vojnike francuske
vojske, i koji su se borili i koji se nisu borili, posle svog iskustva iz ranijih
bitaka (gde je neprijatelj bežao posle deset puta manjeg truda) obuzeo
podjednako užas pred tim neprijateljem koji, pošto je izgubio polovinu
vojske, stoji onako isto strašno i na svršetku kao i u početku bitke.

Moralna snaga francuske vojske, koja je napadala, beše istrošena.
Rusi nisu održali pod Borodinom onu pobedu koja se određuje prema
otetoj parčadi materije na motkama što se zovu zastave i onim prostorom
na kome su stajale i stoje trupe, nego moralnu pobedu, onu što uverava
protivnika da je njegov neprijatelj moralno jači a da je on nemoćan.
Francuska najezda osećala je propast kao razjaren zver koji je u svom
trku dobio smrtnu ranu; ali se nije mogla da zaustavi, kao što nije mogla
dvaput slabija ruska vojska da se ne ukloni. Posle datog udara francuska
vojska se mogla još dovući do Moskve; ali je tamo, bez novih napora od
strane ruske vojske, morala da propadne, jer joj je lopila krv iz smrtne
rane, zadate na Borodinu. Neposredna posledica borodinske bitke bila je
bezrazložno bekstvo Napoleonovo iz Moskve, povratak starim smolenskim
drumom, propast najezde od 500 hiljada i propast Napoleonove
Francuske, na koju je prvi put pod Borodinom stavljena ruka duhom jačeg
protivnika.

DEO TREĆI

I

Čovečji um ne može da shvati apsolutnu neprekidnost kretanja.
Zakoni kakvog bilo kretanja čoveku postaju razumljivi tek onda kad
proučava proizvoljno uzete jedinice tog kretanja. Ali u isti mah iz tog
proizvoljnog deljenja neprekidnog kretanja na prekidne jedinice potiče
veliki deo ljudskih zabluda.

Poznat je takozvani sofizam iz starog doba koji se sastoji u tome da
Ahil neće nikad stići kornjaču kad ide pred njim, iako Ahil ide deset puta
brže od kornjače: jer dok Ahil pređe prostor koji ga odvaja od kornjače,
kornjača će izmaći pred njim za jednu desetinu tog prostora; dok Ahil
pređe tu desetinu, kornjača će izmaći za jedan stoti deo itd. do u
beskonačnost. Starima je izgledalo da se ovaj zadatak ne može rešiti.
Besmislica rešenja (da Ahil neće nikad stići kornjaču) potekla je samo
otuda što su proizvoljno uzete prekidne jedinice kretanja, dok je i Ahilovo
i kornjačino kretanje trajalo neprekidno.

Kad uzimamo sve sitnije i sitnije jedinice kretanja, mi se samo
približujemo rešenju pitanja, ali ga nikad ne možemo rešiti. Samo kad
zamislimo beskrajno malu količinu i njenu progresiju naviše do jedne
desetine, pa kad uzmemo zbir te geometrijske progresije, mi ćemo rešiti
pitanje. Nova grana matematike, koja je postigla da radi s beskrajno
malim količinama, daje sad i u drugim složenijim pitanjima kretanja
odgovore na pitanja koja izgledaju nerazrešiva.

Ta nova, starima nepoznata, grana matematike, kad proučava pitanja
o kretanju, zamišljajući beskrajno male količine, to jest, takve kod kojih se
uspostavlja glavni uslov kretanja (apsolutna neprekidnost), tim samim
popravlja onu neminovnu grešku koju ljudski um mora da učini kad
mesto neprekidnog kretanja proučava odvojene jedinice kretanja.

U istraživanju zakona istorijskog kretanja biva potpuno tako isto.

Kretanje čovečanstva, koje počinje iz nebrojene količine ljudskih volja,
vrši se neprekidno.

Istoriji je cilj da nađe zakone tog kretanja. Ali da bi se našli zakoni
neprekidnog kretanja zbira svih ljudskih volja, čovečji um uzima
proizvoljne, prekidne jedinice. Prvi je posao istorije da proizvoljan niz
neprekidnih događaja proučava odvojeno od ostalih, dok nema niti može
biti početka kakvom događaju, nego uvek jedan događaj ističe neprekinuto
iz drugog. Drugi je posao istorije da proučava dela jednog čoveka,
vladaoca, vojskovođe, kao zbir ljudskih volja, dok se zbir ljudskih volja
nikad ne izražava u aktivnosti jedne istorijske ličnosti.

Istorijska nauka u svom kretanju neprestano uzima sve manje i
manje jedinice za proučavanje i tim putem teži da se približi istini. Ali ma
koliko da su sitne jedinice koje istorija uzima, mi osećamo da je uzimanje
jedne jedinice, odvojeno od druge, uzimanje početka neke pojave i
uzimanje da se volje svih ljudi izražavaju u delima jedne istorijske
ličnosti, samo po sebi lažno.

Svaki zaključak istorije raspada se u prah bez ikakva napora od
strane kritike i ne ostavlja ništa posle sebe samo zato što kritika bira za
predmet posmatranja veću ili manju prekidnu jedinicu, na što ona uvek
ima prava, pošto je uzeta istorijska jedinica uvek proizvoljna.

Samo kad uzmemo beskrajno malu jedinicu za proučavanje –
diferencijal istorije, to jest, jednorodne težnje ljudske i kad se izveštimo da
integriramo (da uzimamo zbirove tih beskrajno malih), možemo se nadati
da ćemo naći istorijske zakone.

Prvih petnaest godina XIX veka u Evropi predstavljaju neobično
kretanje miliona ljudi. Ljudi ostavljaju svoje obične poslove, navaljuju s
jedne strane Evrope na drugu, pljačkaju, ubijaju se međusobno, likuju i
očajavaju, i sav tok života menja se za nekoliko godina i pokazuje naporno
kretanje, koje isprva biva sve jače, pa posle sve slabije. Kakav je uzrok
tome kretanju, ili po kakvim se zakonima ono događalo? – pita ljudski um.

Istoričari, kad odgovaraju na to pitanje, izlažu nam dela i reči
nekoliko desetina ljudi u jednoj zgradi grada Pariza i kažu da su ta dela i
te reči revolucija; potom daju opširnu biografiju Napoleonovu i nekih
ličnosti koje su mu simpatisale i koje su ga mrzele, pričaju o uticaju
jednih od tih ličnosti na one druge, pa kažu: eto otkuda je potekao taj
pokret i eto njegovih zakona.

Ali ljudski um ne samo što neće da veruje u to tumačenje, nego
otvoreno kaže da taj način tumačenja nije istinit, jer se pri tom tumačenju
najslabija pojava uzima kao uzrok najjače. Zbir ljudskih volja stvorio je i
revoluciju i Napoleona i samo zbir tih volja trpeo ih je i uništio.

„Ali kad god se osvajalo, uvek je bilo osvajača; a kad god su se pravili
prevrati u državi, uvek je bilo velikih ljudi“, veli istorija. Doista, svaki put
kad su se javljali osvajači bilo je i ratova, odgovara ljudski razum, ali to ne
dokazuje da su osvajači bili uzroci ratovima i da se zakoni rata mogu naći
u ličnoj aktivnosti jednog čoveka. Kad god pogledam u svoj časovnik i
vidim da je skazaljka došla na 10, ja čujem da u obližnjoj crkvi počinje da
zvoni na službu; ali zato što skazaljka uvek dolazi na 10 sati kad počinje

da zvoni na službu, ja nemam pravo da iz toga izvodim da je položaj
skazaljke uzrok pokretanju zvona.

Uvek kad vidim kretanje voza, ja čujem zviždanje, vidim otvaranje
ventila i kretanje točkova; ali nemam pravo da izvodim otuda da je
zviždanje i pokret točkova uzrok kretanju voza.

Seljaci kažu da u pozno proleće duva hladan vetar zato što se hrastov
pupoljak razvija, i doista svakog proleća duva hladan vetar kad se hrastov
pupoljak razvija. Ali iako mi nije poznat uzrok zašto duva hladan vetar
kad lista hrast, ja se ne mogu da složim sa seljacima da je uzrok
hladnome vetru razvijanje hrastovih pupoljaka, samo zato što je jačina
vetra izvan pupoljkova uticaja. Ja tu vidim samo sticaj uslova koji bivaju
u svakoj pojavi u životu i vidim da ja, ma koliko i ma kako potanko
posmatrao skazaljku na časovniku, ventil i točkove voza i hrastov
populjak, neću doznati uzrok ni zvonjenju, ni kretanju voza, ni proletnjem
vetru. Zbog toga moram sasvim da promenim svoju tačku posmatranja i
da izvučem zakone kretanja pare, zvona i vetra. Tako isto mora da učini i
istorija. I već su u tom učinjeni pokušaji.

Da bismo izučili zakone istorije, mi moramo sasvim promeniti
predmet posmatranja ostaviti na miru vladaoce, ministre i vojskovođe, pa
izučavati jednorodne, beskrajno male elemente koji upravljaju masama.
Niko ne može reći koliko je dato čoveku da tim putem dođe do
razumevanja istorijskih zakona; ali je očevidno da se ciglo tim putem
mogu uhvatiti istorijski zakoni i da čovečiji um nije na tom putu još uložio
nijedan milioniti deo onog truda koji su istoričari uložili na opisivanje dela
raznih vladalaca, vojskovođa i ministara i na izlaganje svoga mišlenja o
tim delima.

II

Vojska od dvanaest evropskih jezika prodrla je u Rusiju. Ruska vojska
i stanovništvo odstupaju, kloneći se sukoba, do Smolenska i od Smolenska
do Borodina. Francuska vojska sve većom brzinom juri ka Moskvi, cilju
svoga kretanja. Što se više primiče cilju, njena se brzina uvećava, onako
kao što se uvećava brzina tela koje pada što se više primiče zemlji. Pozadi
su hiljade vrsta gladne, neprijateljske zemlje; napred desetine vrsta što
razdvajaju od cilja. To oseća svaki vojnik Napoleonove armije i najezda se
primiče sama sobom, samo snagom svoje brzine.

Što više uzmiče ruska vojska, u njoj se sve više i više raspiruje mržnja
protiv neprijatelja: odstupajući nazad, ona se koncentriše i raste. Pod
Borodinom biva sudar. Ali se ni jedna ni druga vojska ne raspada, nego
ruska vojska odmah posle sukoba odstupa onako isto neminovno kao što
se neminovno otkotrlja lopta kad se sudari s drugom loptom koja je
velikom brzinom naletela na nju; a tako isto i zahuktana lopta najezde
(iako je u sudaru izgubila svu svoju snagu) otkotrlja se neminovno još
donekle.

Rusi odstupaju 120 vrsta iza Moskve, Francuzi dolaze do Moskve i tu
se zaustavljaju. Za čitavih pet nedelja posle toga nema nijedne bitke.
Francuzi se ne miču. Kao što smrtno ranjena zver, kojoj lopi krv, liže svoje
rane, tako i oni stoje u Moskvi pet nedelja a ništa ne počinju, pa
odjedanput, bez ikakvog novog uzroka, beže natrag: jure na kaluški drum
i (posle pobede, jer je pod Malo-Jaroslavcem opet ostalo na njima bojno
polje), ne upuštajući se ni u jednu ozbiljnu bitku, beže još brže nazad u
Smolensk, iza Smolenska, iza Vilne, iza Berezine, i još dalje.

Uveče 26. avgusta i Kutuzov i sva ruska vojska bili su uvereni da je
borodinska bitka dobivena. Kutuzov je tako i pisao caru. Kutuzov je
naredio da se vojska sprema za nov boj da dotuče neprijatelja, ne zato što
je hteo koga da obmane, nego zato što je znao da je neprijatelj pobeđen,
kao što je to znao svaki učesnik bitke.

Ali to isto veče i sutradan počeše da dolaze jedan za drugim izveštaji o
nečuvenim gubicima, o gubitku polovine vojske, i nova bitka pokazala se
kao fizički nemoguća.

Nije se mogla dati bitka kad još ne behu prikupljeni podaci, ni
ranjenici pokupljeni, ni municija popunjena, ni izbrojani mrtvi, ni
određene nove starešine na mesta izginulih, niti se ljudi najeli, niti
ispavali. A uz to odmah posle bitke, sutradan, francuska vojska (onom
ubrzanom snagom kretanja kao uvećanog sad u obrnutoj srazmeri prema
kvadratima rastojanja) već se sama po sebi primicala ruskoj vojsci.

Kutuzov je hteo da napada sutradan, i sva je vojska to htela. Ali da se
napadne nije dovoljno to samo hteti; trebalo je da ima mogućnosti da se to
učini, a te mogućnosti nije bilo. Moralo se odstupiti za jedan dan marša,
zatim se isto tako moralo odstupiti za drugi pa za treći dan marša, i
najzad 1. septembra, kad se vojska približila Moskvi – sila okolnosti
zahtevala je da ta vojska ide iza Moskve, iako se u redovima vojničkim
beše podigao duh. I trupe su odstupile još za jedan, poslednji dan marša i
predale Moskvu neprijatelju.

Onim ljudima koji su navikli da misle da vojskovođe prave planove
ratova i bitaka onako kao što svaki od nas, sedeći za kartom u svom
kabinetu, kombinuje kako bi postupao u toj i toj bici, nameću se pitanja
zašto Kutuzov nije pri odstupanju postupio tako i tako, zašto nije zauzeo
položaj pre Filâ,*172 zašto nije odstupio odmah na kaluški drum kad je
ostavio Moskvu, itd. Ljudi navikli da tako misle zaboravljaju ili ne znaju
one neizbežne uslove u kojima uvek radi svaki glavnokomandujući. Rad
jednog vojskovođe ni najmanje nije nalik na onaj rad koji mi zamišljamo
kad sedimo slobodno u kabinetu, pa pretresamo kakvu kampanju na karti
s poznatom količinom vojske, i s jedne i s druge strane, i na poznatom
terenu, i počinjemo svoje kombinacije od kakvog poznatog momenta.
Glavnokomandujući nikad ne biva u onakvim uslovima na početku
kakvog događaja u kakvim mi razmatramo događaj. Glavnokomandujući
se uvek nalazi u sredini pokretne povorke događaja i tako da nikad, ni u
jednom trenutku nije kadar da promisli o celom značaju onog događaja
koji se odigrava. Događaj se neosetno, trenut po trenut, urezuje u svoj
značaj, a u svakom momentu tog postupnog, neprekidnog urezivanja
događaja glavnokomandujući se nalazi u centru najsloženije igre intriga,
briga, zavisnosti, vlasti, projekta, saveta, pretnji, prevara, neprestano je
prinuđen da odgovara na nebrojena pitanja koja mu se postavljaju a koja
su često protivurečna jedno drugome.

Učeni ljudi od vojne struke kažu nam veoma ozbiljno kako je trebalo
da Kutuzov još mnogo pre Fila krene vojsku na kaluški drum i kako je
neko čak iznosio takav projekt. Ali pred glavnokomandujućeg, osobito u
teškom času, ne iznosi se samo jedan projekt, nego uvek po desetinu
odjedanput. I svi ti projekti, koji su osnovani na strategiji i taktici, ne
slažu se među sobom. Izgledalo bi da je posao glavnokomandujućeg samo
to da izabere jedan od tih projekata. Ali on ni to ne može da učini.
Događaj i vreme ne čekaju. Recimo, predlažu mu 28. avgusta da pređe na
kaluški drum, ali u tom času dojuri ađutant od Miloradovića i pita hoće li
sad odmah da zametne boj s Francuzima ili da odstupi. On mora odmah,
tog časa da izda zapovest. A zapovest da se odstupa pometa nas te ne

172 Fili – selo u moskovskoj oblasti.

možemo da skrenemo na kaluški drum. I odmah posle ađutanta pita
intendant kuda će da vuče provijant, a načelnik bolnica – kuda će da vozi
ranjenike; a kurir iz Petrograda donosi od cara pismo u kome se ne
priznaje da se može ostaviti Moskva; a suparnik glavnokomandujućeg,
onaj što rije protiv njega (takvih ima uvek, i to ne jedan nego po nekoliko
njih), predlaže nov projekt, dijametralno suprotan onom planu po kome bi
se izišlo na kaluški drum; a i samom glavnokomandujućem treba sna i
okrepljenja; a neki poštovani general, koga su obišli pri nagrađivanju,
dolazi da se žali; a stanovnici mole da budu zaštićeni; oficir koji je poslan
da pregleda teren dolazi i raportuje sasvim protivno onom što je kazao
oficir poslan pre njega; a uhoda, zarobljenik i general koji je išao u
izvidnicu opisuju svaki različno položaj neprijateljske vojske. Ljudi koji
obično ne razumeju ili zaborave te neizbežne uslove u radu svakog
glavnokomandujućeg iznose nam, na primer, položaj vojske u Filima, pa
pretpostavljaju da je glavnokomandujući mogao 1. septembra sasvim
komotno da reši pitanje o ostavljanju ili odbrani Moskve dok toga pitanja
nije moglo biti, jer je ruska vojska stajala na pet vrsta od Moskve.

Pa kad je rešeno to pitanje?

I na Drisi, i pod Smolenskom, i najosetnije 24. avgusta na Ševardinu,
i 26. avgusta kod Borodina, i svaki dan, i svaki sat i minut dok se
uzmicalo od Borodina do Fila.

III

Ruske trupe su, odstupivši od Borodina, stajale kod Fila. Kad je
Jermolov, koga je Kutuzov poslao da razgleda položaj, rekao
glavnokomandujućem da se na toj poziciji pod Moskvom ne mogu tući i da
treba odstupiti, Kutuzov je pogledao u njega ćuteći.

– Pruži ruku – rekao mu je on, pa ju je obrnuo, opipao mu puls i
rekao: – Ti si bolestan, dragi moj. Pomisli šta govoriš!

Kutuzov još nije mogao da razume da je mogućno odstupiti iza
Moskve bez borbe.

Kutuzov je na Poklonom Brdu, na šest vrsta od dorogomilovskog
đerma, izišao iz ekipaža i seo na klupu kraj puta. Oko njega se okupila
ogromna gomila generala. Njima se pridružio i grof Rastopčin, koji beše
došao iz Moskve. Sve to sjajno društvo, razbivši se u nekoliko grupa,
razgovaralo je među sobom o poziciji, da li je zgodna ili nezgodna, o
položaju vojske, o planoima koji su predlagani, o stanju Moskve, jednom
reči o ratnim pitanjima. Svi su osećali da je to bio ratni savet, mada oni
nisu toga radi sazvani i mada to nije tako ni nazvano. Svi su razgovori
vođeni u granicama opštih pitanja. Ako je ko i javio ili doznao lične
novosti, o tome bi se progovorilo šapatom, pa su odmah prelazili opet na
opšta pitanja: među svima tim ljudima nije se mogla opaziti ni šala, ni
smeh, čak ni osmeh. Svi su gledali, očevidno s naporom, da se drže na
visini svog položaja. I sve grupe, dok su razgovarale među sobom, gledale
su da budu blizu glavnokomandujućeg (a njegova je klupa bila centar u
tim grupama) i govorile su tako glasno da ih je on mogao čuti.
Glavnokomandujući je slušao i po koji put tražio da mu se ponovi što nije
dobro čuo od onog što se govorilo oko njega, ali se nije upuštao u razgovor,
niti je kazivao ikakvo mišljenje. Većinom je, pošto sasluša razgovor neke
grupe, okretao glavu i izgledao razočaran – kao da nisu nikako ni govorili
o onom što je on želeo znati. Jedni su govorili o izabranoj poziciji i
kritikovali ne toliko samu poziciju, koliko umne sposobnosti onih koji su je
izabrali; drugi su dokazivali kako je greška učinjena još ranije, kako je
trebalo primiti bitku još prekjuče; treći su govorili o bici kod Salamanke, o
kojoj je pričao Francuz Krosar, u španskoj uniformi, koji tek beše došao.
(Taj je Francuz zajedno s jednim od nemačkih prinčeva koji su služili u
ruskoj vojsci izlagao opsadu Saragose, nalazeći da se tako isto može
braniti i Moskva.) U četvrtoj grupi govorio je grof Rastopčin kako je on s
moskovskom družinom*173 gotov da pogine pod zidovima prestonice, ali

173 Opolčenje (narodna odbrana) 1812. godine delilo se na družine; u svakoj družini bilo je po
hiljadu ljudi.

kako ipak mora da žali što je bio u onoj neizvesnosti u kojoj su ga ostavili i
kako bi drukčije bilo da je on to znao ranije... Peti su pokazivali svoje
duboko strategijsko znanje i govorili o pravcu kojim moraju vojske udariti.
Šesti su govorili potpunu besmislicu. Kutuzov je izgledao sve brižniji i
neveseliji. Iz svih tih razgovora Kutuzov je video samo to da nije bilo
nikakve fizičke mogućnosti, u punom smislu tih reči, da se brani Moskva,
to jest, toliko nije bilo mogućnosti da bi se dogodila zbrka ako bi kakav lud
glavnokomandujući izdao zapovest da se pruži bitka, a bitke svakako ne
bi bilo; ne bi je bilo zato što su sve više starešine ne samo smatrale da je
ta pozicija nemogućna, nego su u svojim razgovorima pretresale samo ono
što će se dogoditi pošto se izvesno ostavi ta pozicija. Pa kako su mogle
starešine da vode svoje trupe na bojno polje koje su smatrale kao
nemogućno? Niže starešine, pa čak i vojnici (koji takođe razmišljaju)
smatrali su tako isto da je pozicija nemogućna i zato nisu mogli ići da se
bore kad su bili uvereni da će propasti. Što je Benigsen navaljivao da se ta
pozicija brani i što su drugi još pomišljali na nju, to pitanje već nije imalo
smisla samo po sebi, nego je imalo smisla kao izgovor za prepirku i
intrige. To je Kutuzov razumeo.

Benigsen, pošto je izabrao poziciju, navaljivao je da se brani Moskva,
ističući vatreno svoj ruski patriotizam (o kojem Kutuzov nije mogao
slušati a da se ne namršti). Kutuzov je video jasno kao dan nameru
Benigsenovu: da, u slučaju ako odbrana ne bude imala uspeha, svali
krivicu na Kutuzova, koji je doveo vojsku do Vrapčjih Brda bez borbe, a
ako ima uspeha, da taj uspeh pripiše sebi; a ako Kutuzov ne pristane na
odbranu Moskve, da se on opere od krivice što je Moskva ostavljena. Ali to
pitanje intrige nije sad zanimalo staroga čoveka. Njega je zanimalo jedno
strašno pitanje. A na to pitanje nije ni od koga čuo odgovora. Sad je za
njega bilo samo to pitanje: „Zar sam ja pustio Napoleona do Moskve, i kad
sam ja to učinio? Kad se to odlučilo? Da li juče kad sam poslao Platovu
zapovest da odstupi, ili preksinoć kad sam zadremao i zapovedio
Benigsenu da naređuje. Ili još ranije?... Ali kad se, kad odlučilo to strašno
delo? Moskva mora biti ostavljena. Vojska mora da odstupi, i treba izdati
tu zapovest.“ Izdati tu strašnu zapovest njemu se činilo da je isto što i
odreći se komandovanja vojskom. Nije samo to što je on voleo vlast i
navikao se na nju (njega je ljutilo poštovanje što se odavalo knezu
Prozorovskom, kod koga je on bio u Turskoj), nego je bio uveren da je
njemu suđeno da spase Rusiju i da je samo zato izabran za
glavnokomandujućeg, protiv volje careve a po volji naroda. On je bio
uveren da se samo on može u tim teškim uslovima držati na čelu vojske,
da je on jedini na svetu bio kadar bez straha znati da mu je protivnik
nepobedivi Napoleon; i on se užasavao kad pomisli na onu zapovest koju je

morao izdati. Ali trebalo je odlučiti nešto, trebalo je prekratiti te
razgovore oko njega, koji su počeli dobivati i suviše slobodan karakter.

On pozva k sebi starije generale.
– Ma tête, fut-elle bonne ou mauvaise, n’a qu’à s’aider d’elle-
même!...174 – rekao im je, ustajući s klupe, i otišao u File, gde su stajali
njegovi ekipaži.

174 Bila moja glava dobra ili rđava, ona je jedini oslonac.

IV

U prostranoj, najboljoj sobi mužika Andreje Savostjanova iskupio se u
dva sata savet. Mužici, žene i deca velike mužičke porodice behu se sabili
u zadnju sobu preko trema. Samo je ostala na peći unuka Andrejina,
Malaša, šestogodišnja devojčica, kojoj je presvetli dao parče šećera kad je
pio čaj pomilovavši je. Malaša je stidljivo i radosno gledala s peći lica,
uniforme i ordene generala koji su ulazili jedan za drugim u sobu i
nameštali se po širokim klupama ispod ikona u počasnom uglu. Samo je
dedica, kao što je Malaša u sebi zvala Kutuzova, sedeo odvojeno od njih, u
mračnom uglu iza peći. On je sedeo spustivši se duboko u naslonjaču za
rasklapanje i neprestano stenjao i nameštao jaku na sjurtuku, koja ga je,
iako beše raskopčana, kao stezala oko vrata. Oni koji su ulazili jedan za
drugim prilazili su feldmaršalu; on se s nekima rukovao, nekima je
klimnuo glavom. Ađutant Kajsarov htede da svuče zavesu na prozoru
prema Kutuzovu, ali Kutuzov ljutito mahnu na njega rukom i Kajsarov
razumede da presvetli neće da mu vide lice.

Oko seljačkog stola od jelovine, na kome su bile karte, planovi,
pisaljke, hartije, iskupilo se tako mnogo sveta da posilni doneše još jednu
klupu i namestiše je kod stola. Na tu klupu sedoše: Jermolov, Kajsarov i
Tol. Pod samim ikonama u gornjem čelu sedeo je Barklaj-de-Toli, sa
ordenom sv. Đorđa o vratu, bleda lica, bolesna izgleda i sa svojim visokim
čelom koje se sjedinjavalo s golom glavom. Već beše drugi dan kako ga
muči groznica i upravo ga je u taj mah tresla i lomila. Do njega je sedeo
Uvarov i tiho (kao što su svi govorili) govorio nešto Barklaju,
gestikulirajući živo. Mali, okrugli Dohturov beše uzvio obrve i sklopio
ruke na trbuhu, pa je pažljivo slušao. S druge strane sedeo je grof
Osterman-Tolstoj, naslonlvši na ruku svoju veliku glavu smelih crta i
sjajnih očiju i izgledaše kao zanet u misli. Rajevski je nestrpljivo pogledao
čas u Kutuzova, čas na vrata, i po navici kovrdžio i terao napred svoju
crnu kosu na slepoočnicama. Energično i lepo lice Konovnjicinovo sijalo se
od nežnog i lukavog osmeha. On uhvati pogled Malašin i poče joj davati
očima znake, na koje se devojčica morala osmehivati.

Svi su čekali Benigsena, koji je dovršavao svoj ukusan ručak pod
izgovorom da ponovo razgleda položaj. Njega su čekali od četiri do šest
sati i za sve to vreme nisu pristupali većanju, nego su tiho vodili sporedne
razgovore.

Tek kad je u sobu ušao Benigsen, Kutuzov se pomače iz svoga ugla i
primače stolu, ali tako da mu lice ne bude osvetljeno svećama koje doneše
na sto.

Benigsen otvori savet pitanjem: „Da li ćemo napustiti bez borbe svetu
i drevnu prestonicu Rusije, ili ćemo je braniti?“ Nastalo je dugo i opšte
ćutanje. Sva se lica namrštiše, a u tišini se čulo ljutito stenjanje i
nakašljivanje Kutuzovljevo. Sve su oči gledale u njega. I Malaša je gledala
u dedicu. Ona je bila najbliže do njega i videla kako mu se lice nabralo:
kao da se sprema da plače. Ali to nije dugo trajalo.

– Svetu, drevnu prestonicu Rusije! – progovori on odjedanput,
ponavljajući ljutito reči Benigsenove i time pokazujući lažan ton tih reči. –
Dopustite, vaša svetlosti, da vam kažem da to pitanje nema smisla za
Rusa. (On se svojim teškim telom naže napred.) Takvo se pitanje ne sme
stavljati, niti takvo pitanje ima smisla. Pitanje zbog koga sam molio ovu
gospodu da se sastanu, to je pitanje vojničko. Pitanje je ovo:

„Spas Rusije je u vojsci. Da li je korisnije rizikovati da izgubimo i
vojsku i Moskvu, ako primimo bitku, ili dati Moskvu bez bitke?“ Eto, na
kakvo pitanje želim da čujem vaše mišljenje. On se opet zavali nazad u
naslonjaču.

Otpoče debata.

Benigsen još nije smatrao da je izgubio igru. Odobravajući mišljenje
Barklaja i ostalih da nije mogućno primiti odbrambenu bitku pod Filima,
on je, nadahnuvši se ruskim patriotizmom i ljubavlju prema Moskvi,
predlagao da se noću premesti vojska s desnog krila na levo, pa da
sutradan udari na desno krilo francusko. Mišljenja se podeliše, govorilo se
i za i protiv toga predloga. Jermolov, Dohturov i Rajevski slagali su se s
mišljenjem Benigsenovim. Da li su bili rukovođeni osećanjem da se treba
žrtvovati pre napuštanja prestonice ili drugim ličnim kombinacijama, tek
ti generali kao da nisu shvatili da sadašnji svet ne može da promeni
neminovni tok stvari i da je Moskva već napuštena. Ostali generali
shvatili su to, pa su, ostavljajući na stranu pitanje o Moskvi, govorili o
pravcu kojim je vojska morala udariti u svom odstupanju. Malaša, koja je
veoma pažljivo gledala šta se radi pred njom, drukčije je shvatila smisao
toga saveta. Njoj je izgledalo da se tu vodi samo lična borba između
„dedice“ i „dugonje“, kako je ona zvala Benigsena. Ona je videla kako se
oni ljute kad govore jedan s drugim i u svojoj duši držala je stranu dedici.
U sredini razgovora spazila je brz, lukav pogled koji dedica baci na
Benigsena, i odmah zatim, na svoju radost, opazi kako dedica reče nešto
dugonji i ućutka ga: Benigsen odjedanput pocrvene i ljutito poče da hoda
po sobi. Reči koje su tako dirnule Benigsena behu – mirno i tiho kazano
Kutuzovljevo mišljenje o tome da li je koristan ili štetan Benigsenov
predlog da se vojska premesti noću s desnog na levo krilo i da napadne na
desno krilo francusko.

– Ja, gospodo, ne mogu da odobrim plan grofov – reče Kutuzov. –
Premeštanje trupa u blizini neprijatelja uvek je opasno i ratna istorija
potvrđuje to mišljenje. Tako na primer... (Kutuzov se kao zamisli, tražeći
primer i svetlim, naivnim pogledom gledajući u Benigsena.) Pa eto, na
primer, bitka kod Fridlanda, koje se grof, mislim, dobro seća, nije bila...
potpuno srećna samo zato što su se naše trupe prestrojavale na suviše
bliskom razmaku od neprijatelja.

Nastade trenutno ćutanje, koje se svima učinilo vrlo dugo.
Opet otpoče debata, ali su često nastajali prekidi i osećalo se da se
više nema šta da govori.
Za vreme jednog takvog prekida Kutuzov duboko uzdahnu, kao da se
sprema da govori. Svi pogledaše u njega.
– Eh bien, messieurs! Je vois que c’est moi qui payerai les pots
cassés175 – reče on. Pa se polako diže i priđe stolu. – Gospodo, čuo sam
vaša mišljenja. Neki se neće slagati sa mnom. Ali ja (tu on zastade),
vlašću koju mi je poverio moj gospodar i otadžbina, naređujem da se
odstupa.
Odmah zatim generali počeše da se razilaze sa onom svečanom i
nemom opreznošću s kojom se razilaze ljudi posle pogreba.
Neki generali dostaviše ovo ili ono glavnokomandujućem, ali tiho i u
sasvim drukčijem dijapazonu nego kad su govorili u savetu.
Malaša, koju su već odavno čekali da večera, siđe polako natraške s
peći, hvatajući se bosim nožicama za uglove, promače zbunjeno između
generala i štuče u dvorište.
Pošto je otpustio generale, Kutuzov je dugo sedeo nalakćen na sto i
jednako mislio o onom strašnom pitanju: „Kada se to, kada se odlučilo da
je Moskva napuštena? Kada je učinjeno ono što je rešilo to pitanje, i ko je
kriv za to?“
– Tome se, tome se nisam nadao – reče on ađutantu Šnajderu, koji
uđe k njemu već dockan noću – Tome se nisam nadao! To nisam ni mislio!
– Treba da se odmorite, vaša svetlosti – reče Šnajder.
– Aja! Žderaće oni konjsko meso kao Turci! – viknu Kutuzov i udari
debelom pesnicom po stolu, ne odgovorivši ađutantu. – Žderaće i oni, samo
dok...

175 Dakle, gospodo! Vidim da ću ja platiti štetu.

V

Suprotno Kutuzovu, a u isti mah i u događaju još važnijem od
odstupanja vojske bez borbe, u napuštanju Moskve i njenom spaljivanju,
radio je sasvim drukčije Rastopčin, koji nam se prikazuje kao rukovodilac
toga događaja.

Taj događaj – napuštanje Moskve i njeno spaljivanje – bio je isto tako
neizbežan kao i odstupanje vojske iza Moskve bez borbe, posle borodinske
bitke.

Svaki Rus, ne po svom umnom nahođenju, nego po onom osećanju
koje leži u nama i koje je ležalo u našim očevima, mogao bi proreći ono što
se dogodilo.

Počinjući od Smolenska događalo se po svima gradovima i selima
ruskim, bez učešća grofa Rastopčina i njegovih objava, ono isto što se
dogodilo i u Moskvi. Narod je bezbrižno čekao neprijatelja, nije se bunio,
nije se uznemiravao, nikoga nije kidao na komade, nego spokojno čekao
svoju sudbinu, osećajući u sebi snage da će u najtežem trenutku pogoditi
ono što je trebalo učiniti. I čim se neprijatelj približavao, bogatiji elementi
stanovništva odlazili su, ostavljajući svoje imanje; siromašniji su ostajali,
pa palili i uništavali ono što je ostalo.

Svest da će to tako biti i da će uvek tako biti, ležala je i leži u duši
svakog Rusa. I ta svest, a još više od te svesti, slutnja da će Moskva biti
uzeta, ležala je 12. godine u ruskom, moskovskom društvu. Oni koji su
počeli još u julu i u početku avgusta da odlaze iz Moskve, pokazali su da
su se tome nadali. Oni koji su odlazili s onim što su mogli poneti,
ostavljajući kuće i polovinu imanja, radili su tako usled onog skrivenog
(latent) patriotizma, koji se ne izražava frazama, niti ubijanjem dece da se
spase otadžbina, i tome sličnim neprirodnim poslovima, nego koji se
izražava neosetno, prosto, organski, i koji zato daje uvek najjače rezultate.

„Sramota je bežati od opasnosti; samo plašljivice beže iz Moskve“,
govorili su im.

Rastopčin im je u svojim objavama kazivao da je stidno odlaziti iz
Moskve. Njih je bilo sramota što ih nazivaju kukavicama, sramota ih je
bilo da idu, pa su ipak odlazili, znajući da tako treba. Zašto su odlazili? Ne
može se misliti da ih je Rastopčin zaplašio strahotama koje Napoleon čini
po osvojenim zemljama. Odlazili su, i prvo su otišli ljudi bogati,
obrazovani, koji su znali vrlo dobro da su Beč i Berlin ostali čitavi i da su,
dok ih je držao Napoleon, tamošnji stanovnici veselo provodili vreme s

privlačnim Francuzima, koje su tada toliko voleli Rusi muškarci, a osobito
dame.

Oni su odlazili zato što za Ruse nije moglo biti pitanja: da li će biti
dobro ili rđavo pod francuskom upravom u Moskvi. Pod francuskom
upravom nije se smelo biti: jer je to bilo nešto najgore. Oni su odlazili i pre
borodinske bitke, ali još brže posle borodinske bitke, ne obzirući se na
poziv za odbranu, niti na izjave glavnog moskovskog zapovednika kako
namerava da ponese Iversku Bogorodicu, pa da pođe u borbu, ni na
vazdušne balone koji treba da unište Francuze, niti na sve one besmislice
o kojima je pisao Rastopčin u svojim objavama.

Oni su znali da je vojska dužna da se bori, a ako ona ne može, onda se
ne može s gospođicama i lakejima ići na Tri Brda i ratovati s Napoleonom,
nego treba odlaziti, pa ma koliko da je šteta ostavljati svoje imanje da
propadne. Oni su odlazili a nisu pomišljali na veličanstveni značaj te
ogromne, bogate prestonice koju su stanovnici ostavili i predali vatri
(veliki napušteni grad od drveta morao je neizostavno da izgori); oni su
odlazili svaki za sebe, a u isti mah samo zbog toga što su oni otišli dogodio
se onaj veličanstveni događaj koji će zauvek biti najlepša slava ruskog
naroda.

Ona gospođa koja je još u junu mesecu, sa svojim Arapima i
lakrdijašima, krenula iz Moskve u saratovsko selo s nejasnom svešću da
ona nije robinja Bonaparti, a sa strahom da je po naredbi Rastopčinovoj
ne zadrže, vršila je prosto i istinski veliko delo koje je spaslo Rusiju. A
grof Rastopčin, koji je čas grdio one što su odlazili, čas iseljavao
kancelarije, čas izdavao pijanoj rulji oružje koje ničem ne valja, čas
pokretao ikone, čas zabranjivao Avgustinu da odnosi mošti i ikone, čas
uzimao sva privatna kola u Moskvi, čas na 136 kola odvozio vazdušni
balon koji je pravio Lepih, čas napominjao kako će on spaliti Moskvu, čas
pričao kako je spalio svoju kuću i napisao Francuzima proklamaciju kojom
ih svečano prekoreva što su razorili njegovo dečje utočište; čas primao
slavu da je on spalio Moskvu, čas se odricao od nje; čas naređivao narodu
da hvata svakog špijuna i njemu dovodi, čas prekorevao zbog toga narod;
čas progonio iz Moskve sve Francuze, čas ostavljao u gradu gospođu Ober-
Šalme, koja je bila centar svega francuskog stanovništva u Moskvi, a
zapovedio da se bez ikakve naročite krivice uhvati i progna stari, čestiti
upravnik pošte Ključarev; čas skupljao narod na Tri Brda da se bori s
Francuzima, a čas, da bi skinuo s vrata taj narod, davao mu da ubije
čoveka a on se sam izvlačio; čas govorio kako on neće preživeti moskovsku
nesreću a čas pisao po albumima francuske stihove o svom sudelovanju u

tom poslu*176 – taj čovek nije shvatao značaj događaja koji se odigravao,
nego je samo hteo da uradi nešto sam, da zadivi nekoga, da izvrši nešto
patriotsko i herojsko i kao kakav deran ludirao se s velikim i neizbežnim
događajem napuštanja i spaljivanja Moskve i trudio se da svojom
majušnom rukom čas pojača a čas zadrži tok ogromne narodne bujice, koja
je i njega nosila sa sobom.

176 Je suis ne Tartare. Je voulus étre Romain. Les Français m'appellent barbare. Les Russes –
Georges Dandin (Rodom sam Tatarin. Htedoh biti Rimljanin. Francuzi me zvahu
varvarinom. Rusi – Žoržom Dandenom.)

VI

Elen se nalazila u mučnom položaju pošto se vratila zajedno s dvorom
iz Vilne u Petrograd.

U Petrogradu je Elen uživala naročitu zaštitu velikaša koji je
zauzimao jedno od najviših mesta u državi. A u Vilni se sprijateljila s
nekim mladim stranim princem. Kad se vratila u Petrograd, i princ i
velikaš behu u Petrogradu i obojica polagahu svoja prava, pa se za Elen
pojavi u njenoj karijeri nov zadatak: da očuva sa obojicom svoje bliske
veze a da ne uvredi nijednoga.

Ono što bi se drugoj ženi učinilo teško, pa čak i nemogućno, nije ni za
trenutak prinudilo groficu Bezuhovu, koja nije uzalud stekla reputaciju
najumnije žene, da se premišlja. Kad bi počela da krije svoje postupke, da
se izvlači lukavstvom iz nezgodnog položaja, ona bi samim tim pokvarila
svoj posao, jer bi priznala da je kriva; nego je Elen, naprotiv, odjednom,
kao odista veliki čovek koji može sve što hoće, zauzela položaj kao da je
prava, u što je ona iskreno verovala, a da su svi ostali krivi.

Prvi put kada se mladi, strani princ usudio da je prekori, ona je
ponosno uzdigla svoju lepu glavu, okrenula se upola k njemu i rekla mu
ozbiljno:

– Voilà bien l’égoïsme et la cruauté des hommes! Je ne m’attendais
pas à autre chose: la femme se sacrifie pour vous; elle souffre, et voilà
toute sa récompense! Quel droit avez-vous, monseigneur, de me demander
compte de mes amitiés? Cet homme a été plus qu’un père pour moi.177

Princ htede nešto da kaže. Elen ga prekide.
– Eh bien, oui – reče ona – peut-étre qu’il a pour moi d’autres
sentiments que ceux d’un père, mais ce n’est pas une raison pour que je
lui ferme ma porte.... Je ne suis pas un homme pour être ingrate! Sachez,
Monseigneur, pour tout se qui a rapport à mes sentiments intimes, je ne
rends compte qu’à Dieu et à ma conscience178 – završi ona, dotičući se
rukom svojih visoko izdignutih lepih grudi i pogleda u nebo.

– Mais écoutez-moi, au nom de Dieu.179

177 Eto sebičnosti i svireposti muške! Drugom se čemu nisam ni nadala. Žena se žrtvuje za vas,
strada, pa eto joj nagrade. Kakvo pravo imate vi, monsenjeru,da tražite računa o mojim
prijateljstvima, o mojim naklonostima? To je čovek koji mi je bio više nego otac.

178 Pa lepo, možda on ima prema meni drukčijih osećanja od očinskih, ali to nije razlog da mu
ja zatvorim svoja vrata. Ja nisam muško da budem nezahvalna. Znajte, monsenjeru, da ja
za sve što se tiče mojih intimnih osećanja dajem računa samo Bogu i svojoj savesti.

179 Ali, saslušajte me za ime Božje.

– Épousez-moi, et je serai votre esclave.180

– Mais c’est impossible!181

– Ah! vous ne daignez pas descendre jusqu’à moi...182 – reče ona i
zaplaka.

Princ poče da je teši; a Elen je kroz suze govorila (kao da se
zaboravila), kako njoj ništa ne može smetati da se uda, kao ima primera
(tada je još malo bilo primera, ali ona pomenu Napoleona i druge visoke
osobe), kako ona nije nikad bila žena svoga muža, kako je prinesena na
žrtvu.

– Ali zakoni, religija... – reče princ, već popuštajući.

– Zakoni, religija... A zašto su oni izmišljeni, kad ne bi mogli to da
učine? – reče Elen.

Princ se začudio kako njemu ne pade na um tako jednostavna misao,
pa se obratio za savet svetoj braći Isusova Reda s kojima je bio u tesnim
vezama.

Nekoliko dana posle toga, na jednoj od čarobnih zabava, koju je
davala Elen u svom letnjikovcu na Kamenom ostrvu, bi joj predstavljen
stari, bele kao sneg kose i crnih sjajnih očiju zanosni monsieur de Jobert,
jésuite de robe courte,183 koji je u bašti prema svetlosti iluminacije i uz
muziku, dugo razgovarao sa Elen o ljubavi prema bogu, prema Hristu,
prema srcu Božje matere i o utehama koje daje na ovom i na onom svetu
jedina prava katolička vera. Elen je bila ganuta i nekoliko puta zavrtele
su se i njoj i m-r Jobert suze i zadrhtao im glas. Dođe kavaljer da pozove
Elen u igru i to pokvari njen razgovor s njenim directeur de conscience;184
ali je m-r de Jobert došao sam sutradan uveče Eleni i otada je počeo često
da biva kod nje.

Jednoga dana odveo je groficu u katoličku crkvu, gde je klekla na
kolena pred oltarom, pred koji je dovedena. Stari, zanosni Francuz položi
joj ruke na glavu i ona, kao što je posle sama pričala, oseti nešto kao dah
svežeg vetra koji joj siđe u dušu. Objasnili su joj da je to bila la grâce.185

Potom su joj doveli opata à robe longue186 pa je ispovedio i oprostio joj
grehove. Sutradan su joj doneli kutijicu u kojoj je bilo pričešće i ostavili joj
u kući na upotrebu. Posle nekoliko dana Elen, na svoje zadovoljstvo,

180 Uzmite me za ženu, pa ću vam biti robinja.
181 Ali to je nemogućno.
182 Ne udostojavate me toliko da me uzmete, vi...
183 Gospodin Žober, jezuita u kratkoj mantiji.
184 Upraviteljem savesti.
185 Blagodet.
186 U dugoj mantiji.

doznade da je sad stupila u pravu, katoličku crkvu, i da će tih dana sam
papa čuti za nju i poslati joj nekakvo pismeno.

Sve što se za to vreme radilo oko nje i s njom, sva ona pažnja koju su
obraćali na nju toliko mudri ljudi i koja se iskazivala u tako prijatnim,
finim oblicima, i ona golubija čistota u kojoj se sad nalazila (ona je za sve
to vreme nosila bele haljine s belim trakama), sve joj je to činilo
zadovoljstvo; ali pored toga zadovoljstva nije ona ni za trenutak upuštala
svoj cilj. I, kao što uvek biva da glup čovek doskoči u lukavstvu
pametnijima, ona je razumela da je svim tim rečima i staranju
prvenstveno cilj da je obrate u katoličanstvo i da uzmu od nje novac u
korist jezuitskih ustanova (što su joj već nagovestili), pa je navaljivala da,
pre nego što da novac, izvrše nad njom one različne operacije koje bi je
oslobodile od muža. Po njenom shvatanju, smisao svake religije bio je
samo u tome da se pri zadovoljavanju ljudskih želja očuva izvesna
pristojnost. I ona je toga radi u jednom svom razgovoru s duhovnikom živo
zahtevala da joj odgovori u kolikoj meri nju veže brak.

Sedeli su u salonu kod prozora. Bio je sumrak. Kroz prozor je mirisalo
cveće. Elen je bila u beloj haljini, koja se providela na grudima i na
ramenima. Opat, dobro uhranjen, pune, glatko izbrijane brade, s
prijatnim, snažnim ustima i belim rukama spuštenim skromno na kolena,
sedeo je blizu Elen i finim osmehom na usnama posmatrao je ponekad
pogledom mirno ushićenim od njene lepote i izlagao svoje mišljenje o
pitanju koje ih je zanimalo. Elen se uznemireno osmehivala, gledala u
njegovu uvijenu kosu, glatko obrijane, crnpuraste, pune obraze, i svaki
čas očekivala nov obrt razgovora. Ali opat, iako se očevidno naslađivao
njenom lepotom, beše zanesen veštinom svog posla.

Upravitelj savesti ovako je rasuđivao: – Vi ste se, ne znajući važnost
onoga što ste preduzimali, zavetovali na bračnu vernost čoveku koji je,
stupajući u brak a ne verujući u religioznu važnost braka, izvršio od svoje
strane bogohuljenje. Taj brak nije imao dvojaku važnost, koju je morao
imati. Ali je pri svem tom vaše zavetovanje vas vezivalo. Vi ste od njega
odstupili. Šta ste time učinili? Péché veniel ili péché mortel?187 Péché
veniel, jer ste bez rđave namere tako postupili. Kad biste sad, s namerom
da imate dece, stupili u nov brak, onda bi se vaš greh mogao oprostiti. Ali
to se pitanje opet deli na dvoje: Prvo...

– Ali ja mislim – reče odjedanput Elen, kojoj već beše dosadno, i
čarobno se osmehnu – da mene, pošto stupim u pravu religiju, ne može
vezati ono što mi je nametnula lažna religija.

187 Greh koji se oprašta, ili greh smrtni?

Directeur de conscience iznenadi se kad se pred njim tako prosto
postavi Kolumbovo jaje. On beše ushićen neočekivano brzim uspehom
svoje učenice, ali se ne mogaše odreći svoje umne, trudom sazidane,
zgrade argumenata.

– Entendons nous, comtesse188 – reče on i poče da pobija mišljenje
svoje duhovne kćeri.

188 Pričekajmo grofice.

VII

Elen je shvatala da je stvar vrlo prosta i laka s crkvenog gledišta, ali
da njeni učitelji čine teškoće samo zato što se boje, jer ne znaju kako će
svetovna vlast gledati tu stvar.

I zbog toga Elen reši da tu stvar treba pripremiti u društvu. Ona je
izazvala ljubomoru starca velikaša, pa mu je rekla ono isto što i prvom
udvaraču, to jest, postavila je pitanje tako da je jedini način bio da velikaš
dobije prava na nju da se oženi njome. Stari velikaš bio je u prvi mah
onako isto iznenađen tom njenom ponudom da se uda kod živoga muža
kao i onaj mladi princ; ali Elenino tvrdo uverenje da je to tako prosto i
prirodno kao i kad se devojka udaje, uticalo je njega. Da su se na Elen
opazili ma i najmanji znaci kolebanja, stida ili prikrivenosti, njena bi
stvar nesumnjivo bila izgubljena; ali ne samo što ne beše tih znakova
prikrivenosti i stida nego je ona, naprotiv, jednostavno i dobroćudno
naivno pričala svojim bliskim prijateljima (a to je bio sav Petrograd), kako
su je zaprosili i princ i velikaš i kako ona voli obojicu i boji se da ne uvredi
i jednog i drugog.

Po Petrogradu se začas razneo glas, ali ne o tome da Elen hoće da se
razvede sa svojim mužem (jep kad bi se razneo taj glas, mnogi bi se
pobunili protiv takve nezakonite namere) nego neposredno o tome kako se
nesrećna, interesantna Elen nalazi u nedoumici za kog će se od dvojice
udati. Već se nije pitalo koliko je to mogućno, nego se samo pitalo koja je
partija povoljnija i kako će dvor gledati na to. Bilo je, doista, nekoliko
tvrdoglavih ljudi koji se nisu umeli uzdići na visinu pitanja i koji su u toj
nameri gledali ismevanje tajne braka; ali je takvih bilo malo, i oni su
ćutali, a većinu je zanimalo pitanje o sreći koja je postigla Elen i koji je
izbor bolji. O tome je li lepo ili ružno udavati se kod živog muža nisu
govorili jer je to pitanje bilo očevidno već rešeno za ljude pametnije „od
nas“ (kao što su govorili), a sumnjati u pravilno rešenje toga pitanja
značilo bi rizikovati da čovek pokaže svoju glupost i neveštinu da se
ponaša u svetu.

Jedina Marija Dmitrijevna Ahrosimova, koja je dolazila tog leta u
Petrograd da se vidi s jednim od svojih sinova, usudila se da otvoreno
kaže svoje mišljenje protivno društvenom mišljenju. Marija Dmitrijevna
našla se sa Elen na balu, pa ju je zaustavila usred dvorane, i u opštem
ćutanju, rekla joj svojim grubim glasom:

– Kod vas ovde počelo se udavati kod živog muža. Ti možda misliš da
si nešto novo pronašla? Pretekli su te, ćerko. To je već odavno pronađeno.
U svima...... rade tako. – I rekavši to Marija Dmitrijevna sa svojim

uobičajenim, strašnim gestom, zasukujući široke rukave i pogledajući
oštro prođe preko dvorane. Iako su se bojali Marije Dmitrijevne, nju su u
Petrogradu smatrali kao lakrdijaša, pa su tako od onih reči koje je rekla
upamtili samo onu grubu reč i šapćući ponavljali je među sobom, misleći
da je u toj reči sva dosetka. Knez Vasilije, koji je u poslednje vreme
naročito često zaboravljao ono što je govorio i koji je po sto puta ponavljao
jedno isto, govorio je svaki put kad vidi svoju kćer:

– Hélène, j’ai un mot à vous dire – rekao bi joj on, odvodeći je u stranu
i trzajući joj ruku naniže. – J’ai eu vent de certains projets relatifs à...
vous savez? Eh bien, ma chère enfant, vous savez que mon cœur de père
se réjouit de vous savoir... Vous avez tant souffert... Mais, chère enfant...
ne consultez que votre coeur. C’est tout se que je vous dis.189 – I, krijući
svoje, uvek isto uzbuđenje, prislonio bi svoj obraz uz obraz kćerin, pa bi
otišao.

Biljibin, koji ne beše izgubio reputaciju najmudrijeg čoveka i koji je
bio nesebičan prijatelj Elen, jedan od onih prijatelja što ih svakad imaju
divne žene, prijatelje muškarce koji nikad ne mogu da pređu u ulogu
zaljubljenih, taj Biljibin jedanput en petit comté – reče svojoj prijateljici
Elen kako on gleda na celu tu stvar.

– Écoutez, Bilibine, – (Elen je takve prijatelje kao što je bio Biljibin
uvek zvala prezimenom) reče mu ona i svojom belom rukom punom
prstenja dotače se rukava njegovog fraka. – Dites-moi comme à une sœur
ce que je dois faire.... Lequel des deux?190

Biljibin nabra kožu iznad obrva i sa osmehom na usnama zamisli se.

– Vous ne me prenez pas en prepad, vous savez – reče on. – Comme
véritable ami j’ai pensé et répense à votre affaire. Voyez vous. Si vous
épousez le prince – (to je bio onaj mladi čovek), on savi prst – vous perdez
pour toujours la chance d’épouser l’autre, et vous mécontentez la Cour.
(Comme vous savez, il y a une espèce de parenté.) Mais si vous épousez le
vieux comte, vous faites le bonheur de ses derniers jours, et puis, comme
veuve d’un aussi grand personnage, le prince ne se mésalliera plus en
vous épousant.191 – i Biljibin opusti kožu.

189 Elen imam da ti kažem nešto. Načuo sam za neke namere što se tiče... Ti znaš. Pa lepo,
drago čedo, ti znaš da se moje roditeljsko srce raduje kad čuje da ti... Ti si se mnogo
napatila... Ali, drago dete... samo čini kako ti srce kaže. To je sve što ti velim.

190 Čujte, Biljibine. Kažite mi kao što biste kazali sestri, šta da radim? Koga ću od njih dvojice?
191 Vi znate da me nećete iznenaditi prepadom. Ja sam kao istinski prijatelj mislio i mislio o

vašoj stvari. Vidite. Ako se udate za princa, vi ćete zauvek izgubiti izgled da se udate za
onog drugog, i uz to ćete se zameriti Dvoru. (Kao što znate, tu ima malo srodstva.) A ako se
udate za starog grofa, vi ćete usrećiti njegove poslednje dane, a uz to kao velikaška
udovica... princu neće biti nepriličan brak kad vas uzme.

– Voilà un véritable ami! – reče Elen i sva se razvedri, pa se opet
dotače rukom rukava Biljibinovog. – Mais c’est que j’aime l’un et l’autre;
je ne voudrais pas leur faire de chagrin. Je donnerais ma vie pour leur
bonheur à tous deux!192 – reče ona.

Biljibin sleže ramenima, pokazujući time kako čak ni on ne može da
pomogne u takvoj nevolji.

„Une maîtresse femme! Voilà ce qui s’appelle poser carrément la
question. Elle voudrait épouser tous les trois à la fois“193 – pomisli
Biljibin.

– A kako će vaš muž gledati na tu stvar? – upita on, ne bojeći se da će
takvim naivnim pitanjem izgubiti svoju utvrđenu reputaciju. – Hoće li on
pristati?

– Ah! Il m’aime tant! – reče Elen, kojoj se odnekud činilo da je i Pjer
voli. – Il fera tout pour moi.194

Biljibin nabra kožu, da time pokaže kako sprema mot.

– Même le divorce?195 – reče on.

Elen se nasmeja.

Među onima što su sebi dopuštali da posumnjaju u zakonitost braka
koji se namerava zaključiti bila je i Elenina mati, kneginja Kuragina. Ona
je uvek zavidela svojoj kćeri, a sad, kad je predmet zavisti bio najbliži srcu
kneginjinom, nije se mogla pomiriti s tom mišlju.

Ona je pitala jednog ruskog sveštenika kad može doći do razvoda i
udaje pored živog muža i sveštenik joj je kazao da to ne može biti i na
njenu radost pokazao joj jevanđelski tekst u kome se otvoreno odbacuje
mogućnost udaje pored živog muža.

Naoružana tim argumentima, koji su joj izgledali neoborivi, kneginja
je otišla svojoj kćeri rano izjutra, kako bi je zatekla samu.

Kad je saslušala prigovore svoje majke, Elen se krotko i podrugljivo
osmehnu. – Pa rečeno je jasno: ko se oženi razvedenom ženom… – reče
stara kneginja.

– Ah, maman, ne dites pas de bêtises. Vous ne comprenez rien. Dans
ma position j’ai des devoirs196 – poče Elen, okrećući razgovor s ruskog na

192Ovo je pravi prijatelj! Ali ja volim i jednog i drugog, pa ne bih htela da uvredim nijednog. Ja
bih dala svoj život da budu obojica srećni.

193 „Mudra žena! To ti se zove staviti otvoreno pitanje. Ona bi htela da se uda za svu trojicu
odjedanput.“

194 Ah, on me toliko voli. Sve će mi učiniti.
195 Čak i razvesti se?
196 Ah, mama, ne govorite gluposti. Vi ne razumete ništa. Ja u svom položaju imam obaveza.

francuski jezik, jer joj je na ruskom jeziku uvek izgledala njena stvar
nekako nejasna.

– Ali, kćeri...
– Ah, maman, comment est-ce que vous ne comprenez pas que je
Saint Père, qui a le droit de donner des dispenses...197
Utom dama-družbenica, koja je živela kod Elen, uđe i javi da je
njegovo visočanstvo u dvorani i da želi da je vidi.
– Non, dites-lui que je ne veux pas le voir, que je suis furieuse contre
lui, parce qu’il m’a manqué de parole...198
– Comtesse, à tout péché miséricorde199 – reče ulazeći u sobu mlad,
plavokos čovek, duga lica i nosa.
Stara kneginja s poštovanjem ustade i pokloni se. Mladi čovek koji
uđe ne obrati na nju pažnje. Kneginja klimnu glavom kćeri i izgubi se na
vrata.
„Ne, ne; ona ima pravo“ – mislila je stara kneginja, čija se sva načela
razbiše kad se pojavi njegovo visočanstvo. „Ona ima pravo; ali kako mi to
u našoj nepovratnoj mladosti nismo znale? A to je tako bilo prosto“ –
mislila je stara kneginja, sedajući u kočije.

§

Početkom avgusta Elenina stvar sasvim se razjasni i ona napisa
pismo svom mužu (koji ju je veoma voleo, kao što je ona mislila) i izvesti
da je naumila da se uda za N. N., i javi mu kako je prešla u jedinu pravu
veru, pa ga moli da ispuni sve formalnosti koje su potrebne za razvod i
koje će mu kazati donosilac toga pisma.

„Sur ce, mon ami, je prie Dieu de vous avoir en sa sainte et puissante
garde. Votre amie, Hélène“200

To je pismo doneto u kuću Pjerovu onda kad je on bio u borodinskom
polju.

197 Ah, mama, kako ne razumete da Sveti otac, koji ima pravo da daje oproštenje...
198 Ne, kažite mu da neću da ga vidim, da sam besna na njega, jer nije održao reč.
199 Grofice, svaki se greh prašta.
200 A sad molim Boga, prijatelju, da vas uzme pod svoju svetu i moćnu zaštitu. Vaša

prijateljica, Elen.

VIII

Pošto je po drugi put, već pri svršetku borodinske bitke, strčao s
baterije Rajevskog, Pjer se s gomilama vojnika uputio niz jarugu prema
Knjaskovu, došao do previjališta, pa, kad je video krv i čuo jauk i ječanje,
on je brzo otišao dalje, pomešan s gomilom vojnika.

Jedino što je sad Pjer želeo iz dubine duše beše da što brže pobegne od
onih strašnih utisaka u kojima je proveo taj dan, da se vrati svom običnom
načinu života i da mirno zaspi u sobi na svojoj postelji. On je osećao da će
tek u običnim uslovima života biti kadar da razume samoga sebe i sve ono
što je video i podneo. Ali tih običnih uslova života nije bilo nigde.

Istina, đulad i kuršumi nisu zviždali po drumu kojim je on išao, ali je
na sve strane bilo ono isto što je bilo i onamo na bojnom polju. Bila su ona
ista patnička, iznurena i kašto začudo ravnodušna lica, ona ista krv, oni
isti vojnički šinjeli, ona ista pucnjava, istina udaljena, ali još jednako
užasna; sem toga, bila je omorina i prašina.

Kad je Pjer prešao tri vrste velikim možajskim drumom, seo je ukraj
puta.

Sumrak se beše spustio na zemlju i topovska grmljavina se utišala.
Pjer je legao, naslonivši se na ruku, i dugo ležao tako, gledajući u senke
koje promiču pored njega u pomrčini. Neprestano mu se činilo da k njemu
leti đule sa strašnim fijukom, pa se jednako trzao i podizao. Nije znao
koliko je tu proveo. U ponoći tri vojnika dovukoše suvadi, namestiše se
pored njega i počeše da lože vatru.

Vojnici, pošto pogledaše popreko u Pjera, naložiše vatru, nastaviše
kotlić, nadrobiše u njega dvopeka i metnuše masti. Prijatan miris
ukusnog i masnog jela pomeša se s mirisom dima. Pjer se pridiže i
uzdahnu. Vojnici (bilo ih je trojica) jeli su ne osvrćući se na Pjera i
razgovarali među sobom.

– A ko si ti? – okrete se odjedanput Pjeru jedan od vojnika, koji je,
očevidno, uz to pitanje pomislio ono što je mislio i Pjer, a to je: „ako hoćeš
da jedeš, daćemo ti, samo kaži jesi li pošten čovek?“

– Ja? ja?... – reče Pjer, videći da je potrebno da umanji što je mogućno
više svoj društveni položaj, da bi bio bliži vojnicima i da bi ga oni
razumeli. – Ja sam, eto, oficir iz narodne odbrane, samo mi družina nije
tu; došao sam da se borim i izgubio sam svoje.

– E, gle sad! – reče jedan od vojnika. Drugi vojnik mahnu glavom.

– Ako hoćeš, evo jedi popare! – reče prvi vojnik i pruži Pjeru drvenu
kašiku, pošto je oliza.

Pjer sede bliže vatri i poče da jede poparu, ono jelo koje je bilo u
kotliću i koje mu se učinilo najužusnije od svih jela što ih je ikad jeo.

Dok je on, nagnut nad kotlićem, gladno zahvatao po punu kašiku i
žvakao jednu za drugom, a lice mu se videlo prema vatri, vojnici su gledali
u njega ćuteći.

– A kud si naumio? Kaži nam! – upita opet jedan od njih.

– Ja u Možajsk.

– Ti si, valjda, gospodin?

– Da.

– A kako se zoveš?

– Petar Kirilovič.

– Pa hajde s nama, Petre Kiriloviču, mi ćemo te odvesti.

I po gustoj pomrčini pođoše vojnici zajedno s Pjerom u Možajsk.

Već su pevali petli kad su stigli do Možajska i počeli da se penju uz
strmo gradsko brdo. Pjer je išao zajedno s vojnicima, a beše sasvim
zaboravio da je njegova gostionica dole pod brdom i da ju je već prošao. On
se toga ne bi ni setio (tako je bio zbunjen), da se nije s njim sreo na
polovini brda njegov seiz, koji je išao da ga traži po gradu, pa se vraćao
natrag u svoju gostionicu. Seiz poznade Pjera po šeširu koji se belasao u
pomrčini.

– Vaša svetlosti – progovori seiz – a mi već počeli da očajavamo. Zar vi
peške? Kuda ćete, molim vas!

– Ah, da – reče Pjer.

Vojnici zastadoše.

– Šta, ti nađe svoje? – upita jedan od njih. – Pa zbogom! Petre
Kiriloviču, tako se kanda zoveš?... Zbogom, Petre Kiriloviču! – Rekoše
ostali.

– Zbogom – reče im Pjer, pa pođe sa svojim seizom ka gostionici.

„Treba da im dam što!“ – pomisli Pjer i prihvati se za džep. – „Ne, ne
treba!“ – šapnu mu neki glas.

Po gostioničkim sobama nije bilo mesta; sve behu zauzete. Pjer iziđe u
dvorište i leže u svoja kola, pokrivši se preko glave.

IX

Tek što je spustio glavu na jastuk, Pjer odmah oseti da ga hvata san;
ali odjedanput, tako jasno kao da je na javi, čuše se pucnji bum, bum bum,
ču se jauk, vika, padanje đuladi, zamirisa krv i barut i obuze ga užas i
smrtni strah. On uplašeno otvori oči i podiže glavu ispod šinjela. U
dvorištu beše sve mirno. Samo je na kapiju naišao nekakav posilni,
razgovarajući s pokućarom i šljapkajući po blatu. Nad glavom Pjerovom, u
pomrčini pod strehom od klisa, uznemiriše se golubovi, uplašeni od
njegovog pokreta kad se diže. Po svem dvorištu osećao se onaj miran, za
Pjera u tom trenutku radostan, jak miris mehanski, miris sena, đubreta i
katrana. Između dve crne nastrešnice videlo se čisto zvezdano nebo.

„Hvala Bogu što nema onog više!“... – pomisli Pjer pokrivajući se opet
preko glave. „O, kako je užasan strah i kako sam mu se sramno predao! A
oni... oni su sve dokraja bili postojani, spokojni...“ – pomisli on. Oni – to u
sećanju Pjerovom behu vojnici koji su bili na bateriji, i oni koji su ga
nahranili, i oni koji su se molili kod ikone. Oni – ti čudni, njemu dosad
nepoznati ljudi, jasno su se i jako razlikovali u njegovim mislima od svih
ostalih ljudi.

„Treba da budem vojnik, prosto vojnik!“ mislio je Pjer, dok ga san
hvataše. „Treba da uđem u taj opšti život svim bićem, da se prožmem
onim što njih čini takvima. Ali kako da skinem sa sebe sve ovo što je
suvišno, đavolsko, sav teret ovog spoljašnjeg čoveka? Nekad sam morao to
da budem. Morao sam da pobegnem od oca, kao što sam hteo. I posle
dvoboja s Dolohovom mogao sam biti oteran u vojnike“. I pred očima
Pjerovim stvori se onaj ručak u klubu, na kome je izazvao Dolohova, i
njegov dobrotvor u Toršku. I gle, stvori mu se pred očima svečana, trpezna
loža. Loža se nalazi u engleskom klubu. I neko poznat, blizak, mio, sedi na
kraju stola. Da, to je on! To je dobrotvor... „Ali on je umro?“ – pomisli Pjer.
„Da, umro; nego nisam znao da je živ. A kako mi je žao što je umro, i kako
mi je milo što je opet živ!“ S jedne strane stola sede Anatol, Dolohov,
Njesvicki, Denisov i ostali takvi (kategorija tih ljudi beše određena u snu
u duši Pjerovoj onako isto jasno kao i kategorija onih ljudi koje je on zvao
oni), i ti ljudi, Anatol i Dolohov, jako viču i pevaju; ali se kroz njihovu viku
čuje glas dobrotvora, koji neprestano govori, i zvuk njegovih reči beše
onako isto značajan i neprekidan kao tutnjava na bojnom polju, ali
nekako prijatan i utešan. Pjer nije razumeo ono što govori dobrotvor, ali je
znao (i kategorija misli beše mu vrlo jasna u snu), da dobrotvor govori o
dobru i o tome kako čovek može biti ono što su bili oni. I oni, sa svojim
prostim, dobrim, postojanim licima, behu sa svih strana kao okružili

dobrotvora. Ali iako su oni bili dobri, oni nisu gledali u Pjera, nisu ga
poznavali. Pjer htede da obrati na sebe njihovu pažnju i da kaže nešto. On
se pridiže, ali u istom trenutku oseti da mu je hladno po nogama i da su
mu noge gole.

Bi ga stid i on pokri rukom svoje noge, s kojih odista beše spao šinjel.
Nameštajući šinjel, Pjer za trenutak otvori oči i vide one iste nastrešnice,
direke, dvorište, ali to sve beše sad plavičasto, svetlo i pokriveno
iskricama rose ili mraza.

„Sviće“ – pomisli Pjer. „Nego, to je drugo. Treba da saslušam dokraja i
da shvatim reči dobrotvora“. On se opet pokri šinjelom, ali već ne beše ni
trpezne lože, ni dobrotvora. Behu samo misli, koje se mogu jasno iskazati
rečima, misli koje je neko govorio, ili ih je Pjer sam premišljao.

Kad se Pjer, posle, setio tih misli, on je, iako su one bile izazvane
utiscima toga dana, bio ubećen da mu ih je neko drugi govorio. Kao što mu
se činilo, on ne bi nikad bio kadar da na javi tako misli i da tako iskazuje
svoje misli. „Rat je najteže potčinjavanje čovekove slobode zakonima
božjim“ – govorio je glas. „Prostota je pokoravanje Bogu; od Njega ne
možeš pobeći. A oni su prosti. Oni ne govore, nego rade. Govor je srebro, a
ćutanje – zlato. Čovek ne može ničim da vlada dok se boji smrti. A ko se
nje ne boji, tome pripada sve. Kad ne bi bilo patnje, čovek ne bi znao svoje
granice, ne bi poznavao samog sebe. Najteže je (nastavi Pjer u snu da
misli ili sluša) da čovek ume ujediniti u svojoj duši značaj svega. Zar sve
ujediniti?“ – reče u sebi Pjer. „Ne, nije ujediniti. Ne mogu se ujediniti
misli, nego treba te sve misli sprezati, eto šta je potrebno! Da, treba
sprezati, treba sprezati!“ – ponavljao je Pjer sa ushićenjem u duši,
osećajući da se upravo tim i samo tim rečima izražava ono što on hoće da
izrazi i da se rešava celo pitanje koje ga muči.

– Da, treba sprezati, vreme je da se spreže.

– Treba prezati, vreme je da se preže, vaša svetlosti! Vaša svetlosti –
ponovi nekakav glas – treba prezati, vreme je da se preže...

Bio je to glas seiza, koji je budio Pjera. Sunce beše udarilo Pjeru pravo
u lice. On pogleda po prljavom mehanskom dvorištu; nasred dvorišta pojili
su vojnici kod kladenca mršave konje, a na kapiju su izlazila neka kola.
Pjer s gnušanjem okrete glavu, zažmuri, pa brzo leže opet na sedište u
kolima. „Ne, ja neću, neću to da gledam, ni da znam; hoću da znam ono što
mi se otkrivalo dok sam sanjao. Još jedan sekund, pa bih sve razumeo! Pa
šta treba da radim? Da sprežem, ali kako ću spregnuti sve?“ I Pjer sa
užasom oseti da je razrušen sav značaj onoga što je video i mislio u snu.

Seiz, kočijaš i pokućar ispričaše Pjeru kako je dolazio oficir i doneo
izveštaj da su se Francuzi primakli Možajsku i da naši odlaze.

Pjer ustade, naredi da se upregnu konji i da kola pođu za njim, a on
pođe peške kroz grad.

Vojska je izlazila i ostavljala oko deset hiljada ranjenika. Ti su se
ranjenici videli po dvorištima i po prozorima, i gomilali su se po ulicama.
Na ulicama čula se oko seljačkih kola, koja su morala da voze ranjenike,
vika, psovka i udarci. Pjer dade svoja kola, kad ga stigoše, jednom
poznaniku, ranjenom generalu, i s njim zajedno krenu u Moskvu. Usput je
Pjer doznao za smrt svoga šuraka i za smrt kneza Andreje.

X

Pjer se vratio u Moskvu 30. avgusta. Gotovo kod trošarine srete ga
ađutant grofa Rastopčina.

– A mi vas svuda tražimo – reče ađutant. – Grofu je potrebno da vas
svakako vidi. On vas moli da sad odmah dođete k njemu zbog neke vrlo
važne stvari.

Pjer ne svrati kući, nego uze kola i odveze se glavnom zapovedniku.

Grof Rastopčin tek beše došao tog jutra u grad sa svoga letnjikovca
Sokoljnika. Čekaonica i soba za primanje u kući grofovoj behu pune
činovnika, koji su došli po pozivu, ili da prime naredbe. Vasiljčikov i
Platov već su se videli s grofom i objasnili mu da se Moskva ne može
braniti i da će biti predata. Iako su se ti glasovi krili od stanovnika,
činovnici, starešine raznih uprava, znali su da će Moskva biti u rukama
neprijateljskim, kao god što je to znao i grof Rastopčin; i, da bi skinuli sa
sebe odgovornost, svi su oni došli glavnom moskovskom zapovedniku da
ga pitaju šta da rade s poverenim nadleštvima.

Kad je Pjer ulazio u sobu za primanje, izlazio je od grofa kurir koji je
došao iz vojske.

Kurir očajno mahnu rukom na pitanja kojima se obratiše njemu, i
prođe preko dvorane.

Čekajući u sobi za primanje, Pjer je umornim pogledom posmatrao
razne, stare i mlade, vojne i civilne, krupne i sitne činovnike koji behu u
sobi. Svi su izgledali nezadovoljni i uznemireni. Pjer priđe jednoj gomili
činovnika u kojoj jedan beše njegov poznanik. Oni se pozdraviše s Pjerom,
pa nastaviše svoj razgovor.

– Da je poslati pa opet vratiti, ne bi bilo zlo; ali u ovakvom stanju ne
može čovek nizašto da odgovara – reći će jedan od njih.

– Ali eto, on piše – reče drugi pokazujući štampanu hartiju koju je
držao u ruci.

– To je druga stvar. To je potrebno naroda radi – reče prvi.

– Šta je to? – upita Pjer.

– Pa evo, nova objava.

Pjer uze objavu i poče da čita:

„Presvetli knez, da bi se što pre združio s trupama koje idu k
njemu, prošao je Možajsk i zaustavio se na jakom mestu, gde
neprijatelj ne može iznenadno na njega udariti. Njemu je poslato
odavde 48 topova s municijom i presvetli veli da će braniti

Moskvu do poslednje kapi krvi i da je gotov boriti se makar i po
ulicama. Vi, braćo, ne gledajte na to što su nadleštva prekinula
svoje poslove: potrebno je stvari držati u rukama, a mi ćemo na
svoj način suditi zločincu! Kad dođe do čega, meni će biti
potrebno momaka i gradskih i seoskih. Ja ću kroz dva dana
klikom pokliknuti, a sad nije potrebno i ja ćutim. Dobra je sekira,
nije rđavo ni lovačko koplje, a najbolje su vile troroge: Francuz
nije teži od ržanog snopa. Sutra, posle ručka, poneću Iversku u
Ekatarininu bolnicu, k ranjenicima. Tamo ćemo svetiti vodicu:
pre će ozdraviti; a ja sam sad zdrav, bolelo me je oko, a sad vidim
na oba.“

– A meni su govorili ljudi od vojne struke – reče Pjer – da se u gradu
nikako ne mogu voditi borbe i da je položaj...

– Pa da, to i mi kažemo – reče prvi činovnik.

– A šta znači ovo: „bolelo me je oko, a sad vidim na oba?“ – upita Pjer.

– Grofu je bio iskočio čmičak – reče ađutant smešeći se – pa se veoma
uznemirio kad sam mu rekao kako je dolazio svet da pita šta mu je... A šta
je s vama, grofe? – Upita odjedanput ađutant i okrete se Pjeru sa
osmehom. – Mi smo čuli da imate porodične neprilike, kao da grofica, vaša
supruga...

– Ja nisam ništa čuo – reče Pjer ravnodušno. – A šta ste vi čuli?

– Pa, znate, često se izmišlja. Ja kažem da sam čuo.

– A šta ste čuli?

– Pa kažu – reče ađutant opet sa onim istim osmehom – da se grofica,
vaša žena, sprema da ide u inostranstvo. Svakako, izmišljotina...

– Može biti – reče Pjer, gledajući rasejano oko sebe. – A ko je ono? –
upita on i pokaza na omalenog starca u čistoj, plavoj čujci, s dugom i kao
sneg belom bradom, istim takvim obrvama i rumenim licem.

– To? To je jedan trgovac, to jest, gostioničar Vereščagin. Vi ste, može
biti, čuli za onu istoriju s proklamacijom.

– A, dakle to je Vereščagin! – reče Pjer, pa se zagleda u postojano i
spokojno lice starog trgovca, tražeći na njemu izdajnički izraz.

– To nije onaj. Ovo je otac onoga što je napisao proklamaciju – reče
ađutant. – Onaj mlađi leži u buvari, i kanda će zlo proći.

Jedan starčić sa ordenom i neki činovnik Nemac s krstom o vratu,
priđoše ovima što razgovarahu.

– Vidite – pričaše ađutant – to vam je zamršena istorija. Pojavi se
onda, pre dva meseca, ta proklamacija. Doneše je grofu. On naredi da se
traga. I Gavrilo Ivanič poče tragati; ta je proklamacija bila ravno u

šezdesettrojim rukama. Dođe jednome: – Od koga ste je dobili? – Od toga i
toga. On ode onome: – Od koga ste vi? – itd. Dođe do Vereščagina... neuki
trgovčić, znate, kao trgovčić – reče ađutant smešeći se. – Pitaju njega: –
Od koga si ti dobio?– A mi već znamo od koga je on dobio. Nije mogao ni
od koga dobiti, nego od upravnika pošte. Ali je već svakako bio među
njima dogovor. – Nisam – veli – ni od koga, sâm sam je napisao. – Pretili,
molili, on ostade na onome: – Sâm sam je napisao. – Tako su i javili grofu.
Grof naredi da ga prizovu.

– Od koga si dobio proklamaciju? – Sâm sam je napisao. – Vi znate
grofa! – reče ađutant s ponositim i veselim osmehom. – Planu strahovito,
a kako ne bi, pomislite: takav bezobrazluk, laž i uporstvo!...

– A! Grofu je trebalo da on kaže kako je dobio od Ključareva,
razumem! – reče Pjer.

– Nikako mu nije trebalo – reče ađutant uplašeno. – Ključarev je i bez
toga imao grehova, zato je i prognan. Nego, reč je o tome da je grof bio
veoma uzrujan. – Kako si ti mogao napisati? – veli mu grof. Uze sa stola
„Hamburške novine“. – Evo je. Ti je nisi napisao, nego preveo i to preveo
rđavo, jer ti, glupače, i ne znaš francuski. – Pa šta mislite da je rekao? –
Nisam ja – veli – čitao nikakve novine, ja sam napisao. – E, kad je tako,
onda si ti izdajica, i ja ću te dati pod sud, i tebe će obesiti. Kazuj, od koga
si je dobio? – Ja nikakve novine nisam video, nego sam napisao. – I na
tom ostade. Grof je pozivao i oca: on opet ostade pri onom što je rekao. I
dadoše ga pod sud, i osudiše ga, čini mi se, na robiju. Sad je otac došao da
moli za njega. Ta, ludo derište! Znate, trgovački sinčić, kicoš, fićfirić,
slušao negde predavanja, pa misli da mu ni đavo ništa ne može. A da
vidite vi kakav je to deran! Otac mu drži gostionicu tu kod Kamenog
mosta, pa ima, znate, u gostionici veliku ikonu Boga Svedržitelja,
naslikan mu u jednoj ruci skiptar, a u drugoj država, pa ti on tu ikonu
odneo kući na nekoliko dana, i šta je uradio! Našao nekakvog gada
slikara...

XI

Usred te nove priče pozvaše Pjera glavnom zapovedniku.

Pjer uđe u kabinet grofa Rastopčina. Upravo kad je Pjer ušao
Rastopčin je bio namršten i trljao se rukom po čelu i preko očiju. Neki
omalen čovek govorio mu je nešto, pa čim uđe Pjer, on ućuta i iziđe.

– A, zdravo, veliki ratniče! – reče Rastopčin, čim iziđe taj čovek. – Čuli
smo za vaša prouesses.201 Ali nije reč o tome. Mon cher, entre nous202, vi
ste mason? – reče grof Rastopčin strogo, kao da je to bilo nešto rđavo, ali
što je on ipak naumio da oprosti.

Pjer je ćutao.
– Mon cher, je suis bien informé,203 ali ja znam da ima masona i
masona, i nadam se da vi ne pripadate onima koji, pod izgovorom da
spasavaju rod ljudski, hoće da upropaste Rusiju.

– Da, ja sam mason – odgovori Pjer.

– Dakle, vidite, dragi moj. Vama je, mislim, poznato da su gospoda
Speranski i Magnjicki otpremljeni kuda treba, tako je učinjeno i s
gospodinom Ključarevom, tako i sa ostalima koji su se, pod izgovorom da
zidaju hram Solomonov, trudili da sruše hram svoje otadžbine. Vi ćete
razumeti da je za to bilo razloga i da ne bih mogao prognati ovdašnjeg
upravnika pošte da nije bio štetan čovek. Sad sam doznao kako ste mu vi
poslali svoj ekipaž da iziđe iz grada i kako ste, čak, primili od njega na
čuvanje neke hartije. Ja vas volim i ne želim vam zla, na kako ste dvaput
mlađi od mene, ja vam savetujem, kao otac, da prekinete svaku vezu s
ljudima te vrste i da se uklonite odavde što je mogućno brže.

– Pa u čemu je, grofe, krivica Ključareva? – upita Pjer.

– To ja znam, a vi nemate prava da me pitate – podviknu Rastopčin.

– Ako ga okrivljuju da je rasturao proklamacije Napoleonove, to nije
dokazano – reče Pjer ne gledajući u Rastopčina – a Vereščagina...

– Nous y voilà!204 – uzviknu Rastopčin jače nego malopre, odjedanput
se namrštivši i prekinuvši Pjera. – Vereščagin je izdajnik, koji će dobiti
zasluženu kaznu – reče Rastopčin sa onom vatrom pakosti s kojom govore
ljudi kad se sete uvrede. – Ali ja nisam vas dozvao zato da ocenjujete moja
dela, nego zato da vam dam savet ili zapovest, ako to hoćete. Molim vas da
prekinete veze s takvom gospodom kao što je Ključarev i da odete odavde.

201 Junačka dela.
202 Među nama rečeno, dragi moj!
203 Ja sam dobro izvešten, dragi moj.
204 Tu smo!

A ja ću isterati svakome jogunstvo iz glave, pa ma ko to bio. – I verovatno
setivši se da viče na Bezuhova koji još nizašto nije bio kriv, uze Pjera
prijateljski za ruku i dodade: – Nous sommes à la veille d’un désastre
public, et je n’ai pas le temps de dire des gentillesses à tous ceux qui ont
affaire à moi.205 Poneki put ne znam gde mi je glava!... Eh bien, mon cher,
qu’est-ce que vous faites, vous, personnellement?206

– Mais rien207 – odgovori Pjer, gledajući neprestano preda se i ne
menjajući zamišlen izraz lica.

Grof se namršti.
– Un conseil d’ami, mon cher. Décampez, et au plutôt, c’est tout ce que
je vous dis. À bon entendeur, salut!208 Zbogom, dragi moj! Ah, da – viknu
mu s vrata – je li istina da je grofica pala u kandže des saints pères de la
Société de Jésus?209
Pjer ništa ne odgovori i iziđe od Rastopčina namršten i ljut, kakvog ga
još nikad nisu videli.

Kad je došao kući već se smrkavalo. To veče dolazilo mu je osam
raznih ljudi. Sekretar odbora, pukovnik njegovog bataljona, njegov
upravnik, glavni sluga i razni molioci. Svi su imali poslove s Pjerom koje
je on morao da raspravi. Pjer nije ništa razumevao, nisu ga zanimali ti
poslovi, i na sva pitanja odgovarao je tako da samo skine s vrata te ljude.
Naposletku, kad je ostao sam, raspečatio je i pročitao pismo ženino.

„Oni – vojnici na bateriji, knez Andreja poginuo... starac... Prostota je
pokoravanje Bogu. Treba patiti... smisao svega... treba sprezati... žena se
udaje... Treba zaboraviti i razumeti...“ I on priđe postelji, pa, onako
obučen, izvali se na nju i odmah zaspa.

Kad se ujutru probudio, dođe glavni sluga i javi da je došao od grofa
Rastopčina naročito poslan policijski činovnik da pita – je li otišao ili hoće
li otići grof Bezuhov.

205 Mi smo uoči javne nesreće, pa nemam kad da govorim ljubazno sa svakim s kim imam
posla.

206 Pa, dragi moj, šta vi radite, vi lično?
207 Pa ništa.
208 Ja vam, dragi moj, savetujem prijateljski. Uklanjajte se i to što pre, to je sve što vam želim.

Blago onom ko ume da čuje!
209 Svetih otaca Isusova reda.

Desetinu raznih ljudi koji su imali posla s Pjerom čekali su ga u
salonu. Pjer se brzo obuče, pa, mesto da ide onima koji su ga čekali, ode na
zadnja vrata, a odande iziđe na kapiju.

Otada pa sve do svršetka moskovskih razaranja niko od ukućana
Bezuhovih, pored sveg traženja, nije više video Pjera, niti znao gde se on
nalazi.

XII

Rostovi su do 1. septembra, to jest, do uoči ulaska neprijateljevog u
Moskvu, ostali u gradu.

Pošto je Peća stupio u kozački puk Obolenskog i otišao u Belu Crkvu,
gde se formirao taj puk, groficu je spopao strah. Prvi put tog leta dođe joj
na pamet sa strašnom jasnoćom misao kako su joj oba sina u ratu, kako
su oba otišla ispod njene zaštite, kako svaki od njih, a možda i oba zajedno
mogu danas ili sutra poginuti, onako kao što su poginula tri sina jedne
njene poznanice. Ona je pokušavala da traži sebi Nikolaja, htela da ide
Peći, da ga postave negde u Petrogradu, ali se ni jedno ni drugo nije
moglo. Peća se nije mogao vratiti drukčije nego zajedno s pukom, ili ako bi
se preveo u drugi koji aktivni puk. Nikolaj se nalazio negde u armiji i
posle svog poslednjeg pisma, u kome je potanko opisao svoj susret s
kneginjicom Marijom, nije se više javljao. Grofica po čitave noći nije
spavala, a kad i zaspi, sanjala je da su joj sinovi poginuli. Posle mnogog
savetovanja i dogovaranja, grof je najzad našao načina da umiri groficu.
Preveo je Peću iz puka Obolenskog u puk Bezuhova, koji se formirao pod
Moskvom. Iako je Peća ostao u vojnoj službi, opet je grofica u tom
njegovom prevođenju imala utehu da vidi bar jednog sina kod kuće, pod
svojim okriljem, i nadala se da će svog Peću namestiti tako da ga više ne
pušta od sebe i da ga uvek namešta na takva mesta gde ne bi mogao
nikako doći u bitku. Dok je sâm Nikolaj bio u opasnosti, grofici se činilo (i
ona se čak kajala za to) da voli starijeg sina više od sve ostale dece; ali kad
je mlađi sin, onaj spadalo, onaj Peća što se slabo učio što je sve razbijao po
kući i svakom dosadio onaj Peća sa zatubastim nosem, sa svojim veselim
crnim očima, svežim rumenilom i maljama što su mu tek izbile po
obrazima, zapao onamo, među one matore, strašne, bezdušne muškarce
što se tamo zbog nečeg biju i nalaze u tom nešto veselo – tada se majci
učinilo da ona njega voli više, daleko više od sve svoje dece. Što se više
primicalo ono vreme kad je trebalo da se vrati u Moskvu očekivani Peća,
grofica je bila sve nespokojnija. Ona je već mislila da neće nikad dočekati
tu sreću. Ne samo prisustvo Sonjino, nego i prisustvo ljubimice Nataše, pa
čak i muža, dražilo je groficu. „Šta mi je stalo do njih, meni niko ne treba
sem Peće!“ – mislila je ona.

Poslednjih dana meseca avgusta dobili su Rostovi drugo pismo od
Nikolaja. Pisao je iz voronješke gubernije, kuda je bio poslan da nabavi
konje. To pismo nije umirilo groficu. Kad je doznala da joj je jedan sin
izvan opasnosti, ona se još više počela da brine za Peću.

Pri svem tom što su već oko 20. avgusta gotovo svi poznanici Rostovih
poodlazili iz Moskve, pri svem tom što su svi govorili grofici da ode što je
mogućno brže, ona nije htela ni da čuje za odlazak, dok se ne vrati njeno
blago, obožavani Peća. 28. avgusta došao je Peća. Bolećivo strasna
nežnost, s kojom ga je mati dočekala nije se svidela oficiru od šesnaest
godina. Iako je mati krila od njega svoju nameru da ga sad ne pušta ispod
svog okrilja, Peća je razumeo šta je ona naumila, pa bojeći se instinktivno
da se pored majke ne razneži, da ne postane žena (tako je mislio sâm u
sebi), ponašao se hladno prema njoj, izbegavao je i, dok se bavio u Moskvi,
družio se samo s Natašom, prema kojoj je uvek bio naročito gotovo
zaljubljeno, bratski nežan.

Zbog obične bezbrižnosti grofove, nije 28. avgusta još ništa bilo gotovo
za odlazak i kola koja su očekivana iz rjazanskih i moskovskih sela da
ponesu iz kuće sve stvari, došla su tek 20. avgusta.

Od 28. do 31. avgusta bila je sva Moskva u žurbi i pokretu. Svaki dan
uvozili su na dorogomilovski đeram i razmeštali po Moskvi hiljadama
ranjenika iz borodinske bitke, i hiljadama kola sa stanovnicima i stvarima
izlazilo je na druge đermove. I pored Rastopčinovih objava, ili nezavisno
od njih ili zbog njih, pronosile su se po gradu najneobičnije novosti, sasvim
suprotne jedna drugoj. Neko je govorio kako nije dopušteno nikom da
odlazi; neko je, naprotiv, pričao kako su poneli sve ikone iz crkava i kako
svakog silom gone; neko je kazivao kako je bila još jedna bitka posle
borodinske, u kojoj su Francuzi razbijeni; neko je, naprotiv, govorio kako
je sva ruska vojska uništena; neko je govorio kako će moskovska narodna
odbrana, sa sveštenstvom napred, otići na Tri Brda; neko je krišom pričao
kako Avgustinu nije dopušteno da ode, kako su pohvatani neki izdajnici,
kako se seljaci bune i pljačkaju one što odlaze, i tako dalje i tako dalje. Ali
to su samo govorili, a u samoj stvari i oni što su odlazili i oni što su
ostajali (iako još nije bio savet u Filima na kome je rešeno da se napusti
Moskva) osećali su, iako nisu to kazivali, da će se Moskva neminovno
predati i da se treba što je mogućno brže uklanjati i spasavati svoju
imovinu. Osećalo se da se sve odjedanput mora raskinuti i promeniti, ali
se do 1. septembra nije još ništa izmenilo. Kao što se krivac koga vode na
gubilište i koji zna da sad mora poginuti još osvrće oko sebe i popravlja
šubaru koju je ružno metnuo na glavu, tako je isto i Moskva nehotično
živela i dalje svojim običnim načinom života, iako je znala da je blizu čas
propasti, kada će se pokidati svi oni uslovni odnosi u životu kojima su
ljudi navikli da se pokoravaju.

Za ta tri dana pred zauzimanjem Moskve sva porodica Rostovih
nalazila se neprestano u različnim domaćim brigama. Domaćin, grof Ilja
Andrejevič, išao je neprestano po gradu i kupio glasove koji su se pronosili

na sve strane, a kod kuće je davao opšte, površne i žurne naredbe da se
spremaju za odlazak.

Grofica je nadgledala kako se nameštaju stvari, ništa joj nije bilo po
volji i neprestano je išla za Pećom koji je od nje bežao i bila surevnjiva na
Natašu s kojom je on provodio sve vreme. Jedino Sonja upravljala je
praktičnom stranom posla: spremanjem stvari. Ali je Sonja bila veoma
setna i ćutljiva za sve to poslednje vreme. Pismo Nicolas, u kome je pisao i
o kneginjici Mariji, izazvalo je u njenom prisustvu radosno grofičino
mišljenje kako ona u tom sastanku kneginjice Marije s Nicolas vidi Božji
Promisao.

– Ja se nikako nisam radovala onda kad je Bolkonski bio veren s
Natašom – rekla je grofica – nego sam sve želela, a i slutim da će se
Nikoljenka oženiti kneginjicom. Kako bi to bilo dobro!

Sonja je osećala da je to istina i da se stanje Rostovih može popraviti
jedino ako se Nikolaj oženi bogatom partijom, i da je kneginjica dobra
partija. Ali je njoj to bilo vrlo teško. I pored sveg svog jada, ili možda
upravo zbog svog jada, ona je uzela na sebe sve mučne brige oko
nameštanja i slaganja stvari, i po čitav dan bila u poslu. Grof i grofica
obraćali su se njoj kad im je trebalo da štogod zapovede. Peća i Nataša,
naprotiv, ne samo što nisu pomagali roditeljima, nego su mahom,
svakome u kući dosađivali i smetali. I gotovo po ceo dan čula se po kući
njihova trka, vika i bezrazložan kikot. Oni se nisu smejali ni bili veseli
nikako zato što je bilo razloga njihovom smehu; nego im je onako bilo srce
radosno i veselo, pa im je zato sve što se dogodi bilo povod njihovom
veselju i smehu. Peća je bio veseo zato što se, pošto je otišao od kuće kao
dečko, vratio (kao što su mu svi govorili) kao veliki momak; bio je veseo
zbog toga što je kod kuće, zbog toga što je iz Bele Crkve, gde nije bilo nade
da će brzo biti u borbi, došao u Moskvu, gde će se za koji dan boriti; a što
je glavno, bio je veseo zbog toga što je bila vesela Nataša, a on se uvek
povodio za njenim raspoloženjem. A Nataša je bila vesela zbog toga što je i
suviše dugo bila tužna, i što je sad nije ništa podsećalo na uzrok njene
tuge, i što je bila zdrava. Bila je vesela još i zbog toga što je tu neko ko se
njome ushićava (a da ushićava druge to je bilo ono mazivo što beše
potrebno da se njena mašina sasvim slobodno kreće), i Peća se njome
ushićavao. A što je glavno, bili su veseli zato što je ratište već pod
Moskvom, što će se boriti kod ulaska u grad, što razdaju oružje, što svi
beže, odlaze nekud, jednom reči što se događa nešto neobično, čemu se
uvek raduje čovek, osobito kad je mlad.

XIII

U kući Rostovih izgledalo je u subotu 31. avgusta sve okrenuto tumbe.
Sva su vrata bila otvorena, sav nameštaj iznesen i ispremetan, ogledala i
slike skinuti. Po sobama su stajali sanduci, povlačilo se seno, hartija za
zavijanje i uzice! Mužici i sluge koji su iznosili stvari išli su teškim
koracima po parketu. U dvorištu se sabila mužička kola, neka već
natovarena do vrha i uvezana, a neka još prazna.

Vreva i hod grdne posluge i mužika koji su došli s kolima odjekivali su
i po dvorištu i po kući. Grof je već ujutru nekud izišao. Grofica, koju je
zabolela glava od trke i vike, ležala je u novom malom salonu, povezavši
glavu sirćetnom oblogom. Peća nije bio kod kuće (otišao je nekom svom
drugu, s kojim se spremao da pređe iz opolčenaca u aktivnu vojsku). Sonja
je bila u dvorani i pazila kako se slaže stakleno i porculansko posuđe.
Nataša je sedela u svojoj ispražnjenoj sobi na podu među razbacanim
haljinama, trakama i ešarpama i, gledajući nepomično u pod, držala u
rukama staru balsku haljinu, onu istu (već nemodernu) haljinu u kojoj je
prvi put bila na balu u Petrogradu.

Natašu je bilo stid da ništa ne radi u kući dok su svi bili tako zauzeti,
pa je nekoliko puta još od jutra pokušavala da se prihvati posla; ali je srce
nije vuklo tom poslu; a ona nije mogla niti je umela da radi ako to ne radi
od srca, svom svojom snagom. Ona je postojala malo kod Sonje kad se
slagalo porculansko posuđe, htela je da pomogne, ali je odmah ostavila sve
i otišla u svoju sobu da slaže svoje stvari. Najpre ju je veselilo to što je
razdavala svoje haljine i lente sobaricama, a posle, kad se ipak moralo
slagati ono što je ostalo, učinilo joj se to dosadno.

– Dunjaša, ti ćeš složiti, golubice? Je li? Je li?

I kad joj je Dunjaša rado obećala da će sve uraditi, Nataša je sela na
pod, uzela u ruke staru balsku haljinu i zamislila se, ali nikako ne o
onome što bi trebalo da je sad zanima. Iz te zamišljenosti Natašu trže
govor sluškinja u obližnjoj devojačkoj sobi i lupa njihovih brzih koraka iz
njihove sobe ka zadnjim stepenicama. Nataša ustade i pogleda na prozor.
Na ulici se beše zaustavila ogromna povorka kola s ranjenicima.

Sluškinje, lakeji, ključarica, dadilja, kuvari, kočijaši, forajteri i
kuvarice stajali su na kapiji i gledali ranjenike.

Nataša nabaci belu džepnu maramicu preko kose, pa, pridržavajući je
za krajeve obema rukama, iziđe na ulicu.

Pređašnja ključarica, baba Mavra Kuzminjišna, odvoji se od gomile
što je stajala na kapiji, pa priđe jednim seljačkim kolima na kojima behu

arnjevi i poče da razgovara s jednim mladim, bledim oficirom koji je ležao
u tim kolima. Nataša se primače na nekoliko koraka i zastade bojažljivo,
pridržavajući jednako svoju maramu i slušajući šta govori ključarica.

– Šta, zar vi nemate nikoga u Moskvi? – reče Mavra Kuzminjišna. –
Bolje bi vam bilo gdegod u stanu... Možete kod nas. Gospoda odlaze.

– Ne znam hoće li dopustiti – reče oficir slabim glasom. – Eno
starešine... upitajte ga i on pokaza na jednog debelog majora koji se
vraćao natrag ulicom pored kola.

Nataša unezvereno pogleda u ranjenog oficira, pa odmah pođe u
susret majoru.

– Mogu li se ranjenici smestiti kod nas u kući? – upita ona.

Major smešeći se prinese ruku kapi.

– Koga biste hteli, gospođice? – reče on, pa zaškilji očima i nasmeši se.

Nataša spokojno ponovi svoje pitanje i, pri svem tom što je još jednako
držala za krajeve svoju maramu, bila je i u licu i u svemu svom ponašanju
tako ozbiljna da major prestade da se osmehuje, nego se najpre zamisli,
kao da se pita da li to može biti, pa joj odgovori:

– O, da, zašto ne, mogu.

Nataša se lako pokloni, pa se brzo vrati Mavri Kuzminjišnoj, koja je
stajala kod ranjenog oficira i sa tužnom bolećivošću razgovarala s njim.

– Može, kazao je da može! – šapnu Nataša. Oficir u kolima sa
arnjevima okrete u dvorište Rostovih i desetina kola s ranjenicima poče,
na poziv gradskih stanovnika, da skreće u dvorišta i da prilazi kućama u
Povarskoj ulici. Nataši se, očevidno, svideše te neobične veze s novim
ljudima. Ona se, zajedno s Mavrom Kuzminjišnom, postara da svrati u
svoje dvorište što je mogućno više ranjenika.

– Ali treba, ipak, javiti tatici – reče Mavra Kuzminjišna.

– Ne mari, ne mari, zar nije svejedno! Za jedan dan premestićemo se u
salon. Mogu im se dati sve naše prostorije.

– Bog s vama, gospođice! Makar ih smestili i u kućicu u dvorištu, u
poslužiteljsku sobu, kod dadilje, opet valja zapitati.

– Pa dobro, zapitaću ja.

Nataša otrča u kuću i uđe na prstima kroz odškrinuta vrata malog
salona, iz koga se osećalo na sirće i Hofmanove kapljice.

– Spavate li, mama?

– Ah, kakvo spavanje! – reče grofica budeći se, tek što je svela oči.

– Mama slatka – reče Nataša, pa kleče pred majkom i prisloni svoj
obraz uz njen obraz. Pogrešila sam, oprostite, neću nikad više, ja sam vas

probudila. Poslala me Mavra Kuzminjišna dovukli su ovamo ranjenike,
oficire... Vi ćete dopustiti? Inače nemaju kuda; ja znam da ćete dopustiti...
– govorila je brzo, bez predaha

– Kakvi oficiri? koga su dovezli? Ništa ne razumem! – reče grofica.

Nataša se nasmeja, grofica se takođe slabo osmehnu.

– Ja sam znala da ćete dopustiti... dakle, da im kažem. – I Nataša
poljubi majku, pa ustade i pođe vratima. U dvorani srete oca koji se
vraćao kući s rđavim vestima.

– Čekasmo i dočekasmo! – reče grof zlovoljno. – I klub zatvoren. i
policija odlazi.

– Tata, je li da ne mari što sam pozvala ranjenike u kuću? – reče mu
Nataša.

– Razume se da ne mari – odgovori grof rasejano. – Nije sad reč o
tome i molim te da se sad ne zanimaš besmislicama, nego da pomažeš da
se slažu stvari, pa da se ide, da se sutra ide... – I grof izdade glavnom sluzi
i ostalima istu takvu naredbu.

Kad se Peća vratio kući, on je za ručkom pričao svoje novosti. Kazivao
je kako sad narod uzima oružje u Kremlju, kako je, pri svem tom što je u
objavi Rastopčinovoj rečeno „da će za dva dana klikom pokliknuti“, već
izdata naredba svakako da sutra sav narod ide na Tri Brda s oružjem, i
kako će tamo biti velika bitka.

Grofica je zbunjeno i uplašeno pogledala u veselo, zajapureno lice
svog sina dok je on to govorio.

Znala je ako samo jednom rečcom umoli Peću da ne ide u tu bitku (a
znala je da se on raduje što će biti bitka), on će reći nešto o muškarcima, o
časti, o otadžbini – nešto tako ludo, muško, tvrdoglavo, na što se ne može
odgovoriti, i stvar će se pokvariti, pa, nadajući se da će udesiti tako da ode
pre toga i da povede sa sobom Peću kao branioca i zaštitnika, nije ništa
rekla Peći, nego je posle ručka pozvala grofa i plačući molila ga da je što
pre ukloni, ako je mogućno još te noći. Sa ženskim, nehotičnim
lukavstvom iz ljubavi, ona, koja se dosad pokazivala sasvim neustrašiva,
govorila je kako će umreti od straha ako ne odu te noći. Ona se, bez
pretvaranja, bojala sad svačega.

XIV

Madame Schoss, koja je bila kod svoje kćeri, još više je uplašila
groficu pričajući šta je videla u Mjasnjickoj ulici u nekoj rakidžinici.
Vraćajući se tom ulicom kući, nije mogla da prođe od pijane gomile, koja je
besnela kod rakidžinice. Uzela je kola i obišla sporednom ulicom do kuće;
a kočijaš joj je pričao kako je narod razbijao burad u rakidžinici i kako je
to naređeno.

Posle ručka svi ukućani Rostovih latiše se svojski i žurno da tovare
stvari i da se spremaju za odlazak. Stari grof, koji se odjednom prihvatio
posla, jednako je posle ručka išao iz dvorišta u kuću i iz kuće u dvorište,
vičući bez razloga na sluge koje su se žurile i žureći ih još više. Peća je
naređivao u dvorištu. Sonja nije znala šta da radi kad grof naređuje čas
ovako čas onako i sasvim se zbunila. Ljudi su trčali po sobama i po
dvorištu, vikali, svađali se i lupali.

I Nataša se, sa urođenom joj strasnošću, takođe odjedanput latila
posla. Isprva su nepoverljivo gledali na njeno mešanje u posao oko
slaganja stvari. Jednako su mislili da hoće da se šali i nisu hteli da je
slušaju; ali je ona uporno i živo tražila da joj se pokoravaju, ljutila se i
umalo nije plakala što je ne slušaju, i najzad je uspela da joj poveruju.
Prvi njen rad, koji ju je stao velikog napora i dao joj vlast, bilo je slaganje
ćilimova. Grof je imao u kući skupocene gobelins*210 i persijske tepihe.
Kad se Nataša latila posla, u dvorani su bila dva otvorena sanduka: jedan
napunjen gotovo do vrha porculanskim posuđem, a drugi ćilimovima.
Porculanskog posuđa beše još mnogo natrpano po stolovima, a još su
jednako donosili iz ostave. Trebalo je slagati u nov, treći sanduk, i sluge
pođoše da ga donesu.

– Stani, Sonja, složićemo mi to i ovako – reče Nataša.
– Ne može se, gospođice, već smo probali – reče bifetnik.
– Ali čekaj, molim te! – I Nataša poče brzo da vadi iz sanduka činije i
tanjire uvijene u hartiju.
– Činije treba ovde među ćilimove – reče ona.
– A i ćilimova će biti, boj se, za tri sanduka – reče bifetnik.
– Ama čekaj, molim te. – I Nataša poče brzo i vešto da odvaja. – Ovo
ne treba – reče za kijevske tanjire; – ovo treba, ovo ćemo u ćilimove
govorila je za saksonske činije.

210 Gobleni.

– Ta ostavi se, Nataša; dosta, složićemo mi – govorila joj je Sonja s
prekorom.

– Eh, gospođice! – reče joj glavni sluga. Ali Nataša ne htede da
popusti, povadi sve stvari i poče opet brzo da ih slaže, govoreći da rđave
kućevne ćilimove i suvišno posuđe ne treba nikako ni nositi. Kad je sve
povađeno, počeli su ponovo da slažu. I doista, pošto su izbacili gotovo sve
što je jevtino, ono što nije vredelo poneti, složili su sve ono što vredi u dva
sanduka. Samo se nije mogao zaklopiti sanduk sa ćilimovima. Moglo se i
odvaditi malo stvari, ali je Nataša htela da održi svoje. Slagala jej iznova
nameštala, nabijala, nagonila bifetnika i Peću, koga je uvukla u posao oko
slaganja, da pritisnu kapak, i ona je iz sve snage zapiljala.

– Ali ostavi se, Nataša – govorila joj je Sonja. – Vidim da imaš pravo,
izvadi gornji.

– Neću – vikala je Nataša, pridržavajući jednom rukom kosu koja joj
beše pala po znojavom licu, a drugom pritiskujući ćilimove. – Pa pritisni,
Pećka, pritisni! Pritisni, Vasiliču! – vikala je. Ćilimovi se sabiše i kapak se
zatvori. Nataša ciknu od radosti, pljeskajući rukama, i suze joj briznuše iz
očiju. Ali to je trajalo samo za sekund. Ona se odmah latila drugog posla, i
već su joj svi potpuno verovali, i grof se nije ljutio kad su mu govorili da je
Natalija Iljinjišna promenila njegovu naredbu, i poslužitelji su dolazili
Nataši da je pitaju hoće li ili neće uvezivati kola, i jesu li dovoljno
natovarena. Posao je išao brže, zahvaljujući Natašinim naredbama:
nepotrebne stvari su ostavljali, a najskupocenije slagali što zbijenije.

Ali ma koliko da se žurila sva posluga, opet se nije moglo sve složiti do
neko doba noći. Grofica beše zaspala, a grof je odložio polazak za sutra, na
otišao da spava.

Sonja i Nataša spavale su obučene u malom salonu.

Te noći prevozili su još jednog ranjenika kroz Povarsku ulicu i Mavra
Kuzminjišna, koja je stajala na kapiji, svrati ga Rostovima. Po mišljenju
Mavre Kuzminjišne, taj je ranjenik bio vrlo znamenit čovek. Vozili su ga u
kolima na kojima behu sasvim spuštene zavese i dignut krov. Pored
kočijaša sedeo je jedan starac, ozbiljan sobar. Pozadi u jednim kolima
vozili su se doktor i dva vojnika.

– Izvolite k nama, izvolite. Gospoda odlaze, sva je kuća prazna – reče
starica starome sluzi.

– Pa dobro – odgovori sobar i uzdahnu – i onako teško da ćemo ga
dovesti! Imamo i mi svoju kuću u Moskvi, ali je daleko i nema nikoga u
njoj.

– Molim, izvolite k nama, kod naše gospode ima svega mnogo, izvolite
– reče Mavra Kuzminjišna. – Kako mu je, je li jako zlo? – dodade ona.

Sobar odmahnu rukom.
– Ne nadamo se da ćemo ga živog dovesti! Treba da upitamo doktora.
I sobar siđe sa sedišta, pa priđe onim kolima pozadi.
– Dobro – reče doktor.
Sobar priđe opet kolima, zaviri u njih, mahnu glavom, pa naredi
kočijašu da okrene u dvorište i zaustavi se pored Mavre Kuzminjišne.
– Gospode Isuse Hriste! – reče ona.
Mavra Kuzminjišna predloži da se ranjenik unese u kuću.
– Gospoda neće ništa kazati... – reče ona. Ali su se morali kloniti
penjanja uz stepenice i zato uneše ranjenika u jedno odelenje i namestiše
ga u bivšoj sobi m-me Schoss.
Taj ranjenik beše knez Andreja Bolkonski.

XV

Dođe poslednji dan za Moskvu. Beše vedro, veselo, jesenje vreme. Bila
je nedelja. U svim crkvama zvonili su za službu, kao i u obične nedelje.
Izgledalo je da nije još niko mogao shvatiti šta čeka Moskvu.

Samo dve skazaljke javnoga stanja pokazivale su u kakvom je
položaju bila Moskva: rulja, to jest sirotinjski stalež i cene. Fabrički
radnici, poslužitelji i mužici izišli su toga dana rano ujutru na Tri Brda u
ogromnoj gomili, u koju su se pomešali činovnici, seminaristi i plemići.
Pošto su stajali tamo neko vreme a nisu dočekali Rastopčina, i pošto su se
uverili da će se Moskva predati, ta se gomila rasula po Moskvi, po
rakidžinicama i po gostionicama. Cene toga dana pokazivale su takođe
stanje stvari. Cene oružju, zlatu, kolima i konjima sve su više skakale, a
cene novčanicama i gradskim stvarima sve su više padale, tako da je oko
podne bilo slučajeva da su skupocenu robu, kao čoju, odvozili kočijaši na
napola, a za seljačkog konja plaćali po 500 rubalja; a nameštaj, ogledala,
stvari od bronze davali su badava.

U otmenom i starom domu Rostovih veoma se slabo opažalo da se
raspada pređašnji način života. Što se tiče mlađih, tu su se noć izgubile od
grdne posluge samo tri sluge; ali ništa nije bilo ukradeno, i što se tiče
vrednosti stvari videlo se da je samo onih trideset kola što su tu došla iz
sela ogromno bogatstvo, kome su mnogi zavidili i za koje su davali
Rostovima grdan novac. Sem toga što su za ta kola davali grdan novac,
dolazili su uveče i rano ujutru 1. septembra u dvorište Rostovih posilni i
sluge koje su slali ranjeni oficiri, i dovlačili su se jedva i sami ranjenici
koji behu smešteni kod Rostoih i po obližnjim kućama, pa molili sluge
Rostovih da se postaraju da im dadu kola da odu iz Moskve. Glavni sluga,
kome su se obraćali takvim molbama, mada mu je bilo žao ranjenika,
odbijao je odsečno i govorio kako on to ne sme ni da javi grofu. Ma koliko
da su bili za žaljenje ranjenici što ostaju, opet beše očevidno, ako daš
jedna kola, da nemaš razloga da ne daš i druga, i sva – pa da ne daš i
svoje ekipaže. Trideset kola nije moglo da spase sve ranjenike, a u opštoj
nevolji mora čovek da misli i o sebi i o svojoj porodici. Tako je mislio
glavni sluga za svoga gospodina.

Kad se grof Ilja Andrejevič probudio ujutru 1.septembra, on je, u svom
ljubičastom, svilenom halatu, lagano izišao iz spavaće sobe, da ne probudi
groficu koja je tek pred zoru zaspala, pa izišao na stepenice. Kola,
uvezana, stajala su u dvorištu. Pred vratima su bili ekipaži. Glavni sluga
je stajao kod ulaza i razgovarao s jednim starcem posilnim i jednim

mladim, bledim oficirom sa uvijenom rukom. Kad glavni sluga ugleda
grofa, on dade oficiru i posilnom značajan i ozbiljan znak da se uklone.

– Dakle, je li sve gotovo, Vasiliču? – upita grof, trljajući se po ćeli i
pogleda dobroćudno u oficira i posilnog i klimnu im glavom. (Grof je voleo
nove ličnosti.)

– Može se odmah prezati, vaša svetlosti.

– E, vrlo dobro, sad će se i grofica probuditi, pa ćemo krenuti u ime
Boga!... A šta radite vi, gospodo? – upita on oficira. – Jeste li kod mene u
kući?

Oficir se primače bliže. Po njegovom bledom licu izbi odjedanput živa
rumen.

– Grofe, budite tako dobri, dopustite mi... tako vam Boga... da se
gdegod smestim na vašim kolima. Ovde nemam ništa uz sebe... Glavno je
da nekako sednem na kola.

Još oficir i ne izgovori, a posilni se obrati grofu tom istom molbom za
svog gospodina.

– Ah! da, da, da – ubrza grof. – Veoma, veoma mi je milo, Vasiliču, ti
naredi neka se isprazne tamo jedna ili dvoja kola, pa neka... što već što
ustreba... – dodade grof, naređujući nešto nekim neodređenim izrazima.
Ali u istom trenutku tople izjave zahvalnosti oficirove potvrdiše ono što je
on naređivao. Grof se osvrte oko sebe: u dvornštu, na kapiji, na prozoru
jednog krila kuće videli su se ranjenici i njihovi posilni. Svi su gledali u
grofa i primicali se stepenicama.

– Izvolite, vaša svetlosti, doći u galeriju: da naredite šta ćemo sa
slikama – reče glavni sluga. I grof, zajedno s njim, uđe u kuću,
ponavljajući svoju zapovest da se ne odbijaju ranjenici koji bi zamolili da
idu. – Ta može se štogod stovariti – dodade on tiho i tajanstveno, kao da
se poboja da ga ko ne čuje.

U devet sati probudi se grofica, i Matrena Timofejevna, njena bivša
sobarica, koja je sad prema grofici vršila dužnost šefa žandarma, dođe da
javi svojoj bivšoj gospođi kako je Marija Karlovna jako uvređena, i kako
gospođičine letnje haljine ne smeju ostati ovde. Na pitanje grofičino zašto
je madame Schoss uvređena, kazaše da su njen sanduk skinuli s kola i da
sva kola dreše, skidaju stvari pa uzimaju ranjenike, jer je grof iz svoje
prostodušnosti naredio da ih poveze sa sobom. Grofica naredi da joj se
zovne muž.

– Šta je to, prijatelju, ja čujem da opet skidaju stvari?

– Znaš, ma chére, baš sam ti hteo kazati... ma chére grofičice... dolazio
mi je oficir, moli da damo nekoliko kola za ranjenike. Pa ovo se sve može
opet steći; ali kako je njima da ostanu, pomisli sama!... Doista, u našem