Gijom-Muso-Sedam-godina-kasnije

I dalje je jedina žena u suženom timu istražitelja Nacionalne brigade za
potragu za beguncima. Elitna jedinica, specijalizovana za poteru za
kriminalcima u bekstvu, koju su često poredili s američkim maršalima, bila je
jedinstvena u Evropi.

Pošto je došla iz sudske policije, Konstansa je već bila iskusna u
nalaženju ljudi. Godinama se borila i trudila samo da bi se pridružila ovoj
službi. Posao je bio svrha njenog života. Ona je u njemu briljirala, dajući
odlučujući doprinos hapšenjima više slavnih begunaca, koji su bili traženi
zbog teških krivičnih dela ili spektakularnih bekstava. Najčešće Francuza, ali
i stranaca za kojima je izdat međunarodni nalog za hapšenje. Otpila je jedan
dugi gutljaj kafe, zagrizla kroasan i ponovo se bacila na posao. Izgubila je
jednu rundu, ali bila je rešena da u sledećoj pobedi.

Koristeći Tonijev bežični internet, Konstansa je prikupila još nekoliko
dodatnih informacija. Ime Sebastijan Larabi bilo je i te kako zastupljeno na
mreži. U svojoj branši bio je prava zvezda. Kliknula je na link koji ju je doveo
do njegovog portreta u Njujork tajmsu, od pre dve godine. Tekst je nosio
naslov: Čovek zlatnih ruku. Obdaren izvanrednim sluhom i izuzetnom
veštinom, graditelj violina je, sudeći po članku, bio sposoban da napravi
izvanredne instrumente, koje su se na svim probama naslepo pokazale
ubedljivo bolje od Stradivarijevih, i to na Stradivarijevom domaćem terenu.
Larabijeve izjave bile su zanimljive, pune neobičnih detalja iz istorije izrade
gudačkih instrumenata i strasti koja je pojedine violiniste vezivala za njihov
instrument. Članak je bio ilustrovan i s nekoliko fotografija. Na njima se
mogao videti Larabi u svojoj radionici, vrlo elegantno obučen. Gledajući slike,
bilo je teško zamisliti ga kako u prljavom bruklinskom baru kolje narko-
dilera.

Konstansa obuzda napad zevanja i nekoliko puta ponovi vežbu
istezanja. Do sada je uspevala da predupredi umor i paralizu. Sve dok je bila
prikačena na svoju istragu, osećala se zaštićeno, ali trebalo je da se potpuno
preda poslu, da radi pod punim pritiskom, da napreduje.

Zatvorila je oči kako bi se bolje usredsredila. Gde su Larabi i njegova
bivša žena proveli noć? Policija im je za petama, gotovo je sa udobnošću
luksuznih hotela i večerama na brodovima. Pre ih kasnije, biće uhvaćeni. Pre
ili kasnije, ostaće bez novca, pomoći i kontakata. Život u bekstvu je paklen,
naročito za ljude koji nisu okoreli kriminalci. Obično se Konstansa ne bi

SVbrinula. Ona bi, poput pauka, samo isplela mrežu i čekala da usamljeni i
155

očajni sami ušetaju. Intuicija i sreća veoma su važne, ali strpljenje i detaljna
analiza su ono što zaista dovodi do rešavanja ovakvih slučajeva. Dakle,
vreme je najbolji saveznik onih koji tragaju za beguncima. Međutim, upravo
je vreme ono što njoj nedostaje. Trebalo bi da ih sateraju u ćošak još danas.

U teoriji, Brigada za potragu za beguncima mogla je da zatraži saradnju
drugih službi u policiji i žandarmeriji, kako bi brže sprovela prisluškivanje,
organizovala praćenje i dobila direktan pristup svim elementima koji su
povezani sa istragom. Međutim, međunarodne dosijee bilo je mnogo teže
dobiti. Informacije koje stignu iz zemlje porekla često su filtrirane, parcijalne
ili bi kasnile.

Pregledavši dosije, primetila je da je istrage u Njujorku uglavnom vodio
poručnik Lorenco Santos iz 87. policijske stanice u Bruklinu. Pogledala je na
sat. U Njujorku je bilo dva ujutru. Prekasno da zove Santosa. Osim ako...

Ona odluči da okuša sreću, okrenu centralu policijske stanice i skoro
savršenim engleskim zatraži kancelariju poručnika:

„Santos", odgovori lep dubok glas.
Pun pogodak.
Jedva da je Konstansa uspela da se predstavi, njujorški policajac već je
pitao za novosti u istrazi. Momak je bio od iste sorte kao i ona: lovac koji je
živeo samo za posao. Razočarao se kada mu je Konstansa objasnila da su
Larabijevi još u bekstvu i postavio joj milion drugih pitanja o napredovanju
istrage. Konstansa je to iskoristila da mu objasni svrhu poziva. Htela bi da
pogleda poslednje liste poziva i bankarske izvode Sebastijana Larabija.
„Ti papiri su kod mene", potvrdi Santos. „Pošaljite mi zvanični zahtev,
poslaću vam ih."
„Potrebni su mi sada!", insistirala je.
Da bi ga ubedila, dala mu je svoju imejl adresu, ali on završi razgovor ne
želeći ništa da obeća.
Imala je vremena samo da dovrši svoje pecivo i naruči još jednu kafu
kada melodičan zvuk objavi da je stigao novi mejl.
Santos nije gubio vreme.
„Imaš li štampač, Toni?", upita ona skidajući podatke.

SV 156