biom 2022

БИОМ

Јун, 2022.

2

Реч уредница

Часопис „Биом“ настао је као плод интересовања наших
ученика за различите области и занимљиве теме у оквиру
биолошких наука за које нема довољно места у гимназијском
плану и програму рада. Необични организми, процеси, обољења
и научна достигнућа део су садржаја нашег првенца који је почео
да се рађа пре три године, баш у време када нас је пандемија
корона вируса приморала да мењамо многе навике, али и начин
рада. Када смо први пут прешли на онлајн наставу ученици
тадашњег одељења III-1 почели су да прикупљају и пишу текстове
за часопис. Заједнички су осмислили и назив Биолошки
информативно образовни магазин, или скраћено БИОМ. Јована
Васиљевић осмислила је лого, а Стеван Марјановић марљиво све
то технички обрадио. Придружили су им се и ученици других
одељења, а овогодишње филолошко одељење трећег разреда,
професорка Верица Миловановић-Аврамовић и Нада Нешковић
прочитали су и кориговали текстове. У предивне корице и оквире
све то је мајсторски упаковала професорка информатике Маријана
Петровић, припремивши потпуно часопис за штампу, као и
електронско издање.

Нове информације и занимљивости објавићемо у наредном
броју и зато бележите и чувајте, а затим нам шаљите, драги наши
читаоци, све што сматрате достојним „Биома“!

Уживајте!

3

Баџао племе људских водоземаца

Како се ниво воде у морима сваке године све више повећава,
врло је вероватно да ће људи једног дана морати да се адаптирају
на делимичан живот у
води а за неке народе
је та еволуција већ
почела. Племе Баџао
живи у југоисточној
Азији и необично је по
томе што његови
припадници могу да
роне и до 70 метара у
дубину и задрже дах
чак 13 минута. Они
живе у неколико
заједница широм Индонезије, Малезије и Филипина. Овај народ
живи полуводеним животом већ стотинама година; имају
невероватне способности, а истраживања показују да су генетски
просто прилагођени пливању. Научници кажу да Баџао људи
имају јако велике органе који им омогућавају да толико дуго
остану под водом; примера ради, слезина им је дупло већа него
код обичних људи и она поред осталих функција складишти и
црвене крвне ћелије.

Научници су открили да на величину слезине код Баџаоа
утиче тип гена зван ПДЕ10А – наиме, људи са једном или више
копија мутираног гена имају много веће слезине од нормалних
људи. „Верујемо да су се људи из племена Баџао прилагодили
води и да им се повећао ниво хормона штитњаче, што је изазвало
увећање слезине. На мишевима је доказано да је повећање
количине хормона тиреотропина повезано са растом слезине“,
каже Мелиса Илардо, научница са Универзитета у Кембриџу. Док
роне слезина им се скупља и ослобађа додатни хемоглобин
резултирајући засићењем њихове крви кисеоником и због тога
Баџао људи могу да роне 13 минута без икакве опреме осим
дрвених наочара.

4

Услед толико времена проведеног под водом постали су
невероватни подводни ловци, а виде сасвим добро чак и у мутној
води (подводни вид им је знатно развијенији од нпр. Европљана).
Ови невероватни људи су такође адаптирани и на ниске
температуре које вода може да достигне. Морске сисаре слој сала
штити од хладноће, међутим Баџао људи су витки и у одличној
кондицији али њихова тела не дрхте услед хипотермије и њихова
кожа никад не постаје превише топла. До тога долази зато што
њихова тела преусмеравају све ресурсе на одржавање топлоте и
оксидацију њихових унутрашњих органа. Такође им нису корисни
велики мишићи јер они троше превише драгоценог кисеоника – на
чији недостатак су њихови организми много боље адаптирани од
већине људи. Неки Баџао људи намерно пробијају своје бубне
опне док су још млади да би побољшали своје ронилачке
способности и као резултат тога многе одрасле у том племену
скоро глуве – то је
цена постајања правог
људског водоземца.
Баџао људи нису
једино племе које се
адаптирало на овај
начин живота, ту су
такође и Мокан,
Оранг Лаут и Урак
Ловои људи. Неки
истраживачи сумњају
на то да је Баџао
народ почео да рони до великих дубина тек када се у Кини
отворило тржиште морских краставаца у 17. веку; а можда је
адаптација почела хиљадама година раније, на крају леденог доба,
када је порастао ниво мора и претворио регион око Индонезије у
острва. Без обзира на све, овако драстична промена која се десила
у кратком временском периоду је заиста фасцинантна.

Јована Васиљевић 4-1 (генерација 2017/2021)

5

Гепард

Ова мачка је најбржа животиња на копну. Три пута је лакши

од тигра, може да пређе 29 метара у само једној секунди. Женке

живе саме, а мужјаци у чопору.

Немају инстинкт за убијањем чим

се роде, али предатори постају већ У тренутку

са два месеца. кад дођу на свет
изгледају потпуно
Реч је, наравно, о гепарду –
мачки која не уме да риче, не неодољиво.
увлачи канџе на предњим шапама,
Незграпни су,
али ипак трчи запањујуће брзо!
једва покретни,
Због невероватне лепоте имају паперјасте
данас је у статусу осетљиве врсте, шишке насред чела,
а покренута је и иницијатива да се карактеристичан
прогласи за „угрожену“. Оваква огртач плаво-сиве
дијагноза успостављена је након длаке с туфнама и
последњег истраживања којим је предугачке ноге. А
утврђено да наша планета броји онда израсту у
тек нешто више од 7.000 гепарда најбржу, ако не и
укупно! Мада су њихова природна најелегантнију
станишта у Африци, где данас животињу на копну.
живе у шест држава, заправо се

сматра да потичу из Азије. У овом

тренутку их можемо наћи и у

Ирану, додуше тек неколико

десетина тих туфнастих мачака.

Велико срце

Иако су научници доказали
да гепарди своју максималну
брзину од 105 километара на сат
постижу веома ретко, њихова окретност и старт вредни су сваког
дивљења. Примера ради, гепарду је потребно 3,8 секунди да
развије брзину од 100 км на сат.

6

Да би гепарду то све „пошло за шапом“, он је, у поређењу с
лавом од 250 килограма или тигром од 300, тежак свега 70, мада
већина не прелази ни 60 килограма. Зато му је срце огромно. Овај
орган, несразмено велики у односу на тело, пумпа веће количине
крви, што доводи до боље прокрвљености мишића. И плућа су му
велика у односу на тело, што му омогућава дубоко дисање. Кичма
му је флексибилна, па је зато врло савитљив и може спретно
мењати правац при великим брзинама, а велики реп му помаже
при равнотежи. Мршава глава и кратка њушка омогућавају му
бољу аеродинамику, али то подразумева и слабу вилицу са зубима
знатно мањим него код осталих предатора. Зато се гепарди ретко
боре с јачим непријатељима. Они једноставно раде оно што
најбоље знају – трче!

Јанко Зарић 4-7 (генерација 2017/2021)

Сиви соко

Немачки научници су направили
експеримент мерења брзине којом ова
птица грабљивица понире када јури
плен. При углу од 30 степени соко се
кретао брзином од 270 километара
на сат, а при углу од 45 степени
кретао се невероватних 350
километара на сат. Неки научници
су убеђени да овај соко може да лети
и брже од 400 километара на сат.

Распрострањеност и бројност:

Сиви соко живи на свим
континентима на планети и до сада је
описано више од 10 подврста. У Србији се гнезди јужно од Саве и
Дунава, углавном у планинским пределима. Према најновијим
истраживањима њихова бројност у Србији је стабилна и
процењује се да их има у распону од 65 до 80 парова. Процењује
се да укупну европску популацију чини 20 000 парова.

7

Гнежђење:

Стaништа сивог сокола су планински предели, долине река,
пустиње, велике равнице, морске обале. Избегава велика шумска
пространства. Гнездо је најчешће смештено на стенама, ређе на
каквој згради, тлу или у гнезду других птица (вране, грабљивице).

Исхрана:

Основна храна сивог сокола су мале птице или птице средње
величине (голубови, патке, шљуке, вране, чворци, шеве). Може
уловити и знатно крупније птице (гуске, лабудове, ждралове).
Ретко се храни сисарима и другим животињама (слепи мишеви,
инсекти). Лови искључиво у лету, обрушавајући се на плен и
гонећи га невероватном брзином али и са лакоћом у исто време.

Лов:

Сиви соко свој плен осматра из ваздуха или са
осматрачнице. Има изванредан вид и сматра се да може да
примети голуба са чак 3 километара раздаљине. Све се одиграва у
неколико секунди. Соко напада склопљених крила и
компјутерском прецизношћу пресреће птицу која бежи. Плен
удара из све снаге главом или канџама.

Статус и заштита врсте:

Сиви соко је заштићен као
природна реткост на територији
Србије и најстроже је забрањено
његово убијање, хватање или
узнемиравање. Медјутим, за
разлику од држава где је еколошка
свест високо развијена и где се
поштују закони о заштити
угрожених врста, у Србији се сваке године ухвати, убије или
осакати више десетина сивих соколова.

Јанко Зарић 4-7 (генерација 2017/2021)

8

Змије ваљевског краја

Змије oтровнице се Bаљевци знају да у нашем
препознају по крају има пет врста змија, од
којих је само поскок отрован.
троугластој глави,
шари на леђима и сл. Змије су наши природни
савезници у борби против
Након уједа змије глодара.
остају две рупице око
Змије нападају само
којих се брзо уколико осете да су угрожене,
појављује оток и у зато их не треба дирати.
току једног часа се
Белоушка
јављају разни
проблеми као жеђ, Белоушка достиже

мучнина... дужину до 120 центиметара.

Ујед доводи готово Женке су углавном веће од
до сигурне смрти.
мужјака. Најчешће су

маслинасте, смеђе или сиве

Помоћ је стезање боје, некада и потпуно црне. На
каишем и исисавање прелаз уизмеђу главе и тела
јасно су уочљиве две светле,
отрова пумпицом скоро беле мрље, због чега су и
(устима никако) као добиле назив белоушка.
и давање серума који

има делотворан
утицај против
отровних змија у

Европи.

9

Глава ове змије је округласта. Живи углавном поред воде,
најчешће поред бара, мочвара, језера, мада их има и поред река и
потока.

Рибарица

Рибарица достиже

дужину до 100 центиметара, а

женке су дуже од мужјака.

Глава је троугласта, јасно

одвојена од тела. Боја је

зеленкаста, маслинаста, а

некад скоро и браон са

тамнијим мрљама. Доња

страна тела рибарице је

црвенкаста или жућкаста,

посута црним мрљама. Живи на влажним стаништима, с тим што

ова врста проводи више времена у води

Смукуља

Смукуља има кратко
и танко тело, дугачка је
око 60 центиметара. Глава
је мало шира од тела,
према њушци шпицаста.
На горњој страни главе
уочљиве су две веће црне
мрље, које се у линијама
настављају преко врата.
На леђној страни мање
црне мрље формирају две
црне линије, пруге, што често доводи до забуне, па их мешају са
отровницама. Трбушна страна тела смукуље је сивкаста, некад
беличаста. Насељавају углавном сува станишта, има их у
шумарцима и на ивицама шума.

10

Смук

Смук је највећа
змија у нашем крају.
Може достићи дужину
и до два метра, а
просечна је 140
центиметара. Леђна
страна тела је углавном
сивкаста, смеђа или
маслинаста, некад скоро
црна са ситним белим
тачкама на крљушти. Са
доње стране су жуте
или беличасте боје. Глава смука је велика, њушка балго заобљена.
Насељава углавном сувља станишта обрасла вегетацијом, има га у
листопадним шумама, на обронцима шума и у жбуњу, а пошто је
добар пењач често се може наћи и на дрвећу.

Поскок

Поскок се лако

препознаје по

ромбоидној шари на

леђима, троугластој

глави и рогу.

Просечна дужина

поскока је од 60 до 70

центиметара.

Мужјаци су сивкасте,

а женке браон, некада

и риђе боје. Поскок

живи на камењарима,

може се срести и у шумама, густим обалама обраслим растињем и

жбуњем. Има га у клисури реке Градац.

Јанко Зарић 4-7 (генерација 2017/2021)

11

КОМОДО ЗМАЈЕВИ – НАЈВЕЋИ ГУШТЕРИ НА
СВЕТУ

Ове изненађујуће интелигентне животиње су много више од
још једне страшне претње у природи Индонезије. Научници све до
1912. године нису знали за постојање комодског варана.
Европљани су први пут забележили да у Индонезији живе ова
необична створења две године раније и назвали их „копнени
крокодили“. Њихово необично име потиче управо од гласина о
змајоликој животињи која
живи на острву Комодо.

ИЗГЛЕД

Мужјак комодског
змаја може да порасте и
до три метра, док у
просеку имају око 90
килограма, а женке
порасту до 1,8 метара.
Њихова кожа је обично
плаве, наранџасте, зелене
и сиве боје и веома је издржљива, ојачана остеодермом. Поред
тога, имају снажан, мишићав реп и дуге канџе.

СТАНИШТА

Ове животиње су изузетно ретке и у дивљини се могу наћи
само на острвима Комодо у Малосундском архипелагу. Комодски
змајеви обично нису превише избирљиви када је у питању избор
места за живот, па се могу наћи и у савани, сувим тропским и
монсунским шумама.

ОДЛИЧНИ ПЛИВАЧИ

Гладни комодски змајеви су неретко принуђени да пливају
до суседног острва у потрази за храном, па су постали врсни
пливачи, а могу да се удаље километрима од обале.

12

ИСХРАНА

Један од најпознатијих података о комодским змајевима
јесте тај да су месождери и толико добри ловци да могу да поједу
веома велики плен попут јелена, свиње и чак човека. Током
једног оброка могу да поједу храну у количини која чини 80 одсто
њихове укупне телесне тежине.

Комодски змајеви
лове на јединствен
начин – испруже се и
ударе свој плен
шапом, а потом га
нападају оштрим и
тестерастим зубима.
Уколико плен ове
животиње успе да
побегне, живеће само
24 сата јер је у
његовом организму
након уједа велики број бактерија (пљувачка комодског змаја
садржи чак 50 сојева бактерија), али ово створење углавном,
захваљујући изванредном чулу мириса, успева да пронађе одбегли
плен и доврши оброк.

ИПАК, НЕ ЈЕДУ ЉУДЕ ЧЕСТО.

Штавише, током протекле 41 године, убили су четворо
људи, а последњи напад догодио се када је један мушкарац пао с
дрвета јабуке право испред два комодска змаја. Међутим, ове
животиње радије једу тела преминулих људи, због чега
становници острва на којима они живе стављају камење на
гробове својих ближњих не би ли заштити њихове остатке.

Јанко Зарић 4-7 (генерација 2017/2021)

13

Зелене морске корњаче

Зелене морске корњаче (Chelonia mydas) су једна од
познатих врста морских корњача.

Воде се као велике корњаче чија Већина људи
дужина шкољке варира од 85cm до мисли да су
155cm. Тежина одрасле јединке понекад име добиле по
достиже и до 205kg. боји своје
коже или
Ареал ове врсте обухвата тропска оклопа али
и суптропска подручја светских океана. истина је да
њихово име
води порекло
од њихове
зелене масти.

Постоје две подпопулације ове
врсте а то су:

o Атлантска подпопулација (може се наћи у било ком делу
Атлантског океана)

o Индопацифичка подпопулација (настањују источни и западни
део Пацифика и цео Индијски океан)

Занимљиво код ових животиња је то што у односу на
животно доба настањују различита станишта (као новорођенчад
настањују приобалне делове и искључиво су месоједи, а како
одрастају тако улазе у дубине вода и постају биљоједи).

Женке су те које одређују парење које је у случају ове врсте
обично полиандријско (заједница једне женке и више мужјака).
Затим, женка излази из воде и на обали копа јаму у коју полаже
око 100 јаја. Јаје корњаче обично је величине лоптице за голф.

14

Корњаче прелазе велике удаљености од хранилишта до плаже на
којој полажу јаја. Као и код већине гмизаваца и овде температура
у гнезду утиче на пол младунаца. Осим у време парења ове
корњаче су углавном самотњаци.

Зелене морске корњаче су као и остале врсте морских
корњача угрожене. Највећи разлози за то су загађење океана и
илегална трговина њиховим оклопима и месом.

Марија Глигорић 1-1

Blobfish

званично најружнија животиња на свету

Psychrolutes marcidus или познатија по свом енглеском
називу “blobfish” је дубокоморска риба из породице
Psychrolutidae. Живи у дубоким водама близу обала Аустралије,
Танзаније и Новог Зеланда. Ова риба је обично краћа од 30 цм и
живи на дубинама од 600м до 1200м где притисак може бити и до
120 пута већи него на површини мора.

Осим по необичном
изгледу, ова врста се
разликује од већине
риба по томе што нема
ниједан мишић као ни
пливаћи мехур. Иако јој
је практично немогуће
да се креће, ткиво ове
рибе је мање густине од
воде што јој омогућава
да плута изнад морског
дна. Како се онда
храни? – Blobfish се
храни тако што плута
отворених уста, усисавајући ситне морске животиње које пролазе
поред ње. Како би јавност упозорили да и изгледом мање
атрактивне, а не само слатке животиње попут панди, такође

15

заслужују заштиту, британско Удружење за заштиту ружних
животиња је 2013. године организовало избор за „најружнију
животињу на свету“, чији је победник била blobfish риба.

Иако није јестива, нити опасна за људе, будући да дели
животни простор са тржишту
атрактивним раковима, ова риба
често случајно завршава у
рибарским мрежама. Узимајући у
обзир да је реч о изразито
угроженој врсти којој прети
изумирање, уз титулу „најружније
животиње“ слободно можемо додати и епитет „једна од
најтужнијих врста риба на свету“.

Давид Рао 4-1 (генерација 2017/2021)

Цвет који никада није поклоњен

Овај прелепи цвет нико не продаје, нико не купује и нико
није успео да направи аранжман од њега, а само ретки су имали
прилику да га виде. Кадапул или “ краљица ноћи “ је један од
најређих цветова на свету. Припада породици кактуса. Сваке
године, средином лета овај
кактус почиње да цвета и то
искључиво ноћу, а са првим
зрацима сунца он затвара
цветове. Мистерија за ботаничаре
је како биљке знају када да
цветају. Највећа колекција ове
биљке налази се у једној
ботаничкој башти у Аризони,
САД. Ова башта отвара своја врата за посетиоце током ноћу да би
уживали у овом заиста ретком призору. Кадапул води порекло из
Шри Ланке. Узгаја се и у областима Бразила, Мексика, Тексаса,
Венецуеле, Калифорније и Индије. Постоје две врсте Кападула на
Шри Ланки. Прва врста има танке латице,а друга има широке.

16

На тржишту постоје
неке верзије синтетичких
парфема са мирисом
Кадапула. Мирис цвећа
настаје захваљујући бензил
салицилату и могуће је
формулисати га. Цвет,
веровали или не, нема своју
цену. Уколико бисте га
убрали, убили бисте га на
лицу места. Ниједан примерак овог цвета није могуце убрати нити
га доставити до цвећара, јер би до тада већ одавно увенуо.

Милена Ђорђевић 4-1 (генерација 2017/2021)

Камповати у природи – шта понети за камповање

Списак ствари које треба понети на камповање.

Камповати у природи захтева знање и искуство за бирање
терена и постављање шатора.

Камповати или
једноставно боравити
у природи значи
живети и забављати
се на свежем ваздуху.
Према томе, треба
прилагодити своје
навике средини која
се разликује од
свакодневне. Уколико
на то будете спремни,
боравак у природи ће
бити оно чему се и
надамо: разонода и
уживање. То није тешко, али је свакако потребно познавати неке
природне законе као и технике камповања.

17

Такође треба знати да боравак у природи носи у себи ризик

и разне опасности. Што се боље припремимо: одговарајућа одећа,

одговарајућа опрема и одређено знање, то ће боравак у природи

бити безбеднији. Са чешћим

боравком стичете и одређена

искуства, па ће сваки наредни Како спаковати
одлазак нудити више ствари у ранац или
спокојства и више радости.
Зато морамо да научимо да бисаге

поштујемо природу и научимо Ту важи просто
како да у њој опстанемо. правило: најтеже

КАКО И ШТА ПОНЕТИ НА ствари иду што ближе

КАМПОВАЊЕ? леђима и на дно ранца.

То пре свега зависи од Ради равнотеже и

тога колико дана планирамо лакшег ношења. Затим

да боравимо у природи, где иду одећа и обућа, кесе
планирамо да спавамо и у ком са разним прибором
периоду (годишње доба). Није
без значаја и то колики број (нпр. за личну хигијену),
људи ће камповати и којим и на врху ствари које
превозним средством се вам често требају:
путује. Уколико планирамо да капа, фото-апарат,

спавамо у кући: викендица, храна… У џепове ранца
брвнара, планинарски дом и ставите ствари које су
сл. онда нећемо носити шатор ситне али потребне на
и вреће за спавање. У путу, нпр: чутурица за
супротном је та опрема
неизбежна, па ће нам пртљаг воду, плинска боца,
за толико бити већи и тежи. кабаница, карта и

Без обзира које годишње компас, прва помоћ,
доба да је у питању, треба слаткиши.

понети: резервни веш, мајицу,

чарапе, топлу јакну, кабаницу

за кишу и опрему за прву

помоћ. Искуснији кампери са

18

собом увек имају ножић (швајцарац), батеријску лампу, шибице,
парче канапа. Корисно је увек распитати се о терену који
намеравамо да посетимо а уколико је могуће треба понети и
топографску карту и компас. На овај начин сте се прилично
обезбедили у слуцају да вас ухвати мрак, невреме или пак ако
залутате.

Оно што вам предлазем јесте, бар у почетку, да боравак у
природи планирате са неким ко већ има довољно искуства и од
кога можете много научити. После се можете и осамосталити!

КАМПОВАЊЕ

За краћи боравак на једном месту (преноћиште, одмор од 2-3

дана) уређује се бивак, а за дужи боравак логор или камп. У оба

случаја се примењују исти хигијенски принципи, али се код

логоровања користе трајније и сложеније импровизације које се

овде неће разматрати. Мада на први поглед може да изгледа лако,

изабрати одговарајуће

место за камповање зна

бити велики проблем.

Место за постављање

шатора мора бити суво,

оцедно, благо нагнуто,

заштићено од ветра, да има

дрвећа или да је поред

шуме.Пожељно је да се у

близини налази вода (река,

језеро,извор…).

У планинским пределима
мора се водити рачуна о одроњавању стена, снежних лавина и
вејавица. Такође избегавајте каменито тле, места са густом
вегетацијом, и места где има пољских глодара.

Шатор је најбоље поставити на ивици шуме (никада у
шуми). Треба знати да после кише у шуми још сатима капље вода,
а јак ветар често ломи гране дрвећа. И никада испод усамљеног
дрвета – јер су честа мета громова.

19

Само постављање шатора није нимало компликовано,
нарочито ако је то шатор за 2-3 особе. Шатор увек добро
затегните (због ветра или кише) и ископајте каналиће око шатора
(по потреби). Испод шатора поставите најлон ради боље изолације
или га пак ставите преко шатора као дуплу заштиту. Шатор вам
сигурно неће прокишњавати, а и унутар шатора се неце појавити
кондензација због створеног међупростора.

Јанко Зарић 4-7 (генерација 2017/2021)

Како и зашто лишће мења боју

Зелену боју лишћу даје

пигмент хлорофил, смештен у

хлоропластима где учествује у Многи људи описали
би јесен као једно од
процесу фотосинтезе. најлепших годишњих

Приликом тог процеса од доба, а као разлог
неретко наводе
угљеник(IV)-оксида и воде се величанствене црвене
и жуте нијансе
синтетишу шећери и ослобађа лишћа. Но, ништа
мање запањујући је и
се енергија. Овако синтетисана процес преласка боје
лишћа са светло
органска материја представља зелене на (некад чак)
тамно браон.
извор хране и енергије како

биљкама, тако и осталим

живим бићима и зато је овај

процес од великог значаја. Али,

овај процес се не дешава

стално – са смањењем

температуре опада и

учесталост фотосинтезе. На

температури од 0-10°C ензими

помоћу којих се фотосинтеза

одвија не функционишу

ефикасно, те се и брзина

фотосинтезе смањује.

Престанак овог процеса се

најчешће узима као разлог

промене боје лишћа.

20

Поред хлорофила, за
фотосинтезу такође значајне
пигменте представљају и
каротеноиди који апсорбују
светлост оних таласних дужина
које хлорофил пропушта, и
тиме повећавају ефикасност
овог процеса. Они одређују
жуте и наранџасте нијансе.
Када време захлади, количине
хлорофила и каротеноида се
смањују, али не подједнако – хлорофили ће се распасти и
уступиће место преосталим каротеноидима. Зато лишће мења боју
у жуту.

Но, шта се дешава са црвеном бојом? Њене нијансе

представљају последицу пигмената антоцијанина. Али, они се

производе у јесен, и то под

одређеним условима.

Температура и облачност доста

утичу на његову производњу.

Када наступи период топлих,

сунчаних јесењих обданица, а

хладних (али не смрзавајућих)

ноћи, током обданице се

стварају шећери, али хладне

ноћне температуре их

спречавају да теку кроз жиле

листова до грана и дебла. Према истраживањима, управо се из тих

разлога производи антоцијанин – као вид заштите. Он омогућава

биљци да обнови хранљиве материје унутар лишћа пре него што

отпадне. Такође, антоцијанин служи и као крема против Сунца,

јер штити хлоропласте који су рањиви током разградње

хлорофила при наведеним спољашњим условима. Оваква заштита

може да повећа ефикасност ресорпције азота који се ослобађа

разградњом хлорофила и ензима фотосинтезе, узимајући га из

21

лишћа и враћајући га натраг у гране и стабло, да би се користио
наредног пролећа. Докази леже у томе што лишће црвене боје има
мање азота од оног које нема антоцијанина.

С друге стране, жуте и наранџасте нијансе поприлично су
константно присутне годинама; то је зато јер су каротеноиди увек
присутни у лишћу и количина им се не мења у зависности од
времена.

Јаке кише такође могу да утичу на боју лишћа. Јака суша
може да одложи промену боја за неколико недеља. Топао, мокар
период током јесени ће смањити осветљеност јесењих боја.
Снажни мраз ће убити лишће, чинећи га смеђим, а узрокује и
раније опадање.

Иако се престанак фотосинтезе најчешће узима као узрок
промене боје лишћа, постоји и неколико других могућих разлога.

Теорија, коју је предложио Бари Џунипер (Barry Juniper),
говори о томе како црвена и жута боја представљају камуфлажу
лишћу, тако да их животиње не би препознале и појеле.

22

Друга теорија говори о томе да жуте или црвене нијансе
чине лишће „опаснијим“ по инсекте. Наиме, инсекти би те нијансе
повезали са отровним особинама, што би их одвратило од
полагања јаја на биљку, смањујући тако штету начињену биљци у
наредној години. Творац ове теорије био је Вилијам Хамилтон
(William Hamilton), али он је, нажалост, умро пре него што ју је
објавио. Његови пријатељи, Сем Браун (Sam Brown) и Марко
Арчети (Marco Archetti) су је објавили и одбранили. Међутим, у
овом тренутку не постоји много доказа који би потврдили, али ни
оних који би оповргнули ову теорију. Чини се да ова теорија важи
за оно дрвеће са жутом бојом лишћа.

Трећа говори о томе како светла боја лишћа привлачи
животиње да једу мање живописно воће, не би ли се њихова
семена лакше ширила. Али, код неких биљака, воће више није
присутно након промене боје лишћа, те ова теорија важи само у
неким случајевима. Њен творац је Тед Стилс (Ted Stiles).

Четврта говори о

томе како јарко

обојено лишће

одбија инсекте

који би у

супротном појели

то лишће због

лоше камуфлаже

и већег ризика да

буду поједени.

Њен творац је

Симча Лев-Јадун

(Simcha Lev-

Yadun).

Било како било,
овај процес је неоспориво фасцинантан, као и само лишће које
краси јесен.

Марија Урошевић 3-6

23

Шпанска грозница
(Шпански грип)

Шпанска грозница или
Шпански грип била је једна од
најсмртоноснијих пандемија у
историји човечанства. Појавила се
пред крај Првог светског рата
(јануар 1918. – децембар 1920.), и проширила се Земљом у три
таласа. То је прва од две пандемије узрокована вирусом
инфлуенце А Х1Н1. Према новијим проценама, трећина светске
популације је била инфицирана и имала је клинички испољену
болест (око петсто милиона људи), а умрло их је око шездесет два
милиона. Ови бројеви указују на то да је шпанска грозница однела

пет пута више живота него Први светски рат или исти број жртава
као Други светски рат. Проучавање шпанске грознице може нам
помоћи да се избегне нека нова пандемија. Док пишем овај текст
свет страхује од нове пандемије под називом Корона вирус
(2019¬-нЦоВ) који је се појавио Вухану, Кини крајем децембра

24

2019. године. Код Шпанског грипа, неколико сати након осећања
првих симптома, јављали су се екстремни умор, грозница и
главобоља, а жртве би помодриле. Болесници би добијалу плаву
боју и имали снажан кашаљ који би им кидао трбушне мишиће.
Пена и крв су навирали из уста и носа, некима су крвариле уши,
неки су повраћали, а други нису могли да контролишу мокрење и
дефекацију. Озбиљност ове грознице је била алармантна и
погодила је свет тако нагло и тешко да су многе од њених жртава
умрле у року од неколико сати од првих симптома. Људи су
широм света били забринути да ће погодити и њих. Неки градови
наредили су свима да носе маске, пљување и кашљање у јавности
је било забрањено.

Први талас пандемије шпанске грознице започео је у
пролеће 1918. године. За њим су уследила два таласа која су
однела највећи број живота. Географска локација прве појаве
вируса није позната, а мишљење је да је болест названа шпанском
због тога што Шпанија, која није била учесник рата, о болести од
самог почетка отворено писала у штампи, за разлику од других
земаља где је била присутна јака цензура. Научници готово
засигурно сматрају да реконструисани вирус шпанске грознице не
би изазвао болест размера као 1918. године у случају изласка из
лабораторије. Разлог томе је глобални имунитет који је створен
захваљујући контакту са Х1Н1 вирусима инфлуенце.

Овим текстом сам хтео

да покажем колико озбиљно

треба да схватимо нови

Корона вирус јер немаром и

неозбиљношћу можемо

довести до тога да умре

сличан број људи као за

време Шпанске грознице и

тиме довести свет у ново

кризно стање.

Никола Радојичић 4-1
(генерација 2017/2021)

25

Марбург вирус

Марбург вирус је врста вируса
која припада породици Filoviridae. То
је анимални хеморагијски вирус
облика штапа за хокеј, прстена или
латиничног слова U. Филовируси су
РНК вируси са полиморфним,
понекад и филаментозним вирионом
150-300 нанометара у дијаметру. Геном се састоји од
једноланчане РНК. Слични су Polimyxovirusima и Rabdovirusima.
Резервоар вируса су секрети и екскрети мајмуна Cercopitecus, као
и оболеле особе. Инфекција се преноси директним контактом са
инфективном крви, органима, спермом.

Марбург вирус узрокује марбург хеморагијску грозницу.
Након инкубације од 3 до 6 дана, болест почиње изненада
високом температуром, мијалгијама (болови у мишићима) и
општом слабошћу. Убрзо се јавља повраћање и пролив што још
више исцрпљује болесника. Хеморагијски феномени по кожи и
слузокожама праћени су леукопенијом и тромбоцитопенијом
(смањен број леукоцита и тромбоцита) уз оштећење осталих
органа, што доводи до смрти за највише недељу дана.

Вируси се могу изоловати из крви и ликвора. За
идентификацију се користе серолошке реакције: РВК, РИХ,
имунофлоресценција, ЕЛИСА тест.

Марбург хеморагиjска грозница једна је од најмање 30
познатих вирусних болести и једна од карантинских
хеморагичних грознице, са великом смртношћу оболелих, чија
стопа може да премаши и преко 90%. Изазивач болести је
Марбург вирус, који је добио назван по немачком граду Марбургу
у коме је први пут изолован 1967. године. Од тада, свет је
погодило неколико таласа епидемије. Патогенеза болести је јако
сложена. Вируси и њихови антигене налазе се у више органа, у
којима доводе до оштећења ћелија и ткива. Међу оштећеним
ћелијама посебно су значајне ендотелне ћелије (за које се верује

26

да започињу процес), а потом и мононуклеарне ћелије, укојима
оштећења настају директним деловањем вируса или преко
посредника (цитокина) којим се завршава процес патогенеза. Као
резултат наведених интеракција, јавља се дисфункција
ендотелних ћелија у одржавању баријере између васкуларног и
интерстицијалног простора. Стопа смртности значајно се
разликовала, од 25% у почетној лабораторијској епидемији 1967.
године, на више од 80% у Демократској Републици Конго од
1998—2000 и 90% у Анголи 2005. године. Како лек још није
пронађен, боље познавање патогенетских чинилаца Марбург
хеморагијске грознице може допринети превенцији и
побољшаном лечењу болесника.

Болест је добила
назив по вирусу Марбург, а
он по немачком граду
Марбургу, у коме је први
пут изолован 1967. године,
након епидемије која је
владала у три града Европе.
Болест је први пут
истовремено забележена у
немачком граду Марбургу
Београду и Франкфурту. Вирус је те године заразио 31 особу.
Извор инфекције били су зелени мајмуни из Африке, које су
увезли немачки институти и Институт „Торлак” из Београда за
лабораторијска истраживања. Од заразе је умрло 7 особа (од 29
оболелих у Немачкој са морталитетом 24%) док су у Београду,
Србија, оболеле 2 особе, обе су преживеле. У Марбургу и
Београду, као и у Франкфурту, болешћу су биле захваћене особе
које су у лабораторијама радиле на идентификацији Марбург
вируса. Као биолошко оружје, вирус је откривен ускладиштен у
Совјетском Савезу, након што се њим случајно заразио и умро
руководилац лабораторије др Николаал Устинов. Из његовог
ткива изолован је ојачани Марбург вирус назван „У Варијанта”.

Добрица Цветиновић 4-1 (генерација 2017/2021)

27

Штитна жлезда

Током ових годину дана, могли смо уочити колико један
смртоносан вирус може
извршити утицај на
целокупну планету и њено
становништво. Уочили смо
и схватили колико је тело и
његово добростојеће стање
битно и да треба да га
негујемо и чувамо у сваком
могућем смислу. Међутим,
свако тело је различито, а
неки органи и њихове функције нису увек скроз у реду и могу
бити можда оштећени, а и успорени или убрзани.

Жлезде су органи који имају улогу да отпуштају одређене
супстанце из организма. Издвојићемо данас једну од њих и
посебно је размотрити јер је њена функција изузетно битна. То је
штитна жлезда.

Штитна жлезда је највећа ендокрина жлезда у људском
организму специфичног изгледа у облику лептира која се налази у
доњем, предњем делу врата. Позната је још под називима
штитаста или тироидна жлезда. Њени хормони директно утичу на
рад скоро сваке ћелије. То су тироксин-тетрајодтиронин Т4,
тријодтиронин Т3 и калцитонин.

Пошто директно утичу на рад скоро сваке ћелије, веома су
значајни за правилан метаболизам (подстичу синтезу протеина
стимулишу разградњу масти, утичу на ниво шећера, рад срца,..),
затим подстичу способност учења и памћења, утичу на емоције,
доприносе сексуалној функцији код оба пола, одржавању
трудноће итд.

Најчешћи облици неуравнотеженог рада штитне жлезде јесу
хипотиреоза и хипертиреоза.

28

Хипертиреоидизам јесте појачан рад штитне жлезде и
настаје када се појачано луче хормони штитне жлезде, а
карактеришу га симптоми као што су губитак у тежини са
повећаним или чак очуваним апетитом, умор, слабост мишића,
појачано знојење, осећај топлоте, сувоћа косе и коже, несаница,
анксиозност, раздражљивост и сл.

У овом случају, снижени су нивои TSH, а повишени нивои
хормона T4 и T3.

Хипотиреоидизам јесте смањен рад штитне жлезде и
настаје када је смањено лучење хормона штитне жлезде. Већина
симптома овог „поремећаја“ настаје као последица успорености
метаболизма као што су пораст тежине уз слаб апетит, стални
осећај хладноће, заборавност, поремећај менструалног циклуса,
замор и поспаност и сл.

У овом случају, нивои TSH су повишени, док су нивои
хормона T4 и T3 снижени.

Чест узрочник смањене функције штитне жлезде је
Хашимотов синдром, хронични аутоимуни тиреоидитис који се
потврђује анализом антитела тиреоглобулина и тироидне
пероксидазе, а затим и недовољан унос јода путем хране попут
рибе, јаја, шљива и сличних
намирница богатих јодом.

Као неко ко већ 10 година
зна да има Хашимотов синдром
успорене штитне жлезде,
примећујем да је много симптома
уочљиво и у мом случају. Пораст
тежине и необичан замор били су
међу првим симптомима који су
се могли уочити. Због успорене жлезде, потребно је посебно
посветити пажњу исхрани јер килажа врло лако може да ескалира.
Треба уносити што више јода и као у обичној дијети, треба
избегавати нездраву храну да не би дошло до повећања тежине.

29

Ви који ово тренутно читате и имате исти тип жлезде, знате
тачно колико је и исцрпљујуће и напорно, нарочито када сте
тинејџер и колико са тешком муком одузимате те слатке моменте
себи, за које скоро сваки ваш пријатељ олако схвата кад се тиче
хране, све у жељи да створите или чак одржите тај здрав животни
стил.

Не брините. Сваки почетак је тежак, у самом стварању
навика и одржању истих, али вреди. Биће боље и треба
прихватити себе онаквима какви смо, бити јак и најважније
створити или задржати позитиван став.

Кристина Ускоковић 4-7 (генерација 2017/2021)

Тератома

Тератома је тумор који је специфичан по томе што може да

садржи длаке, зубе,

хрскавицу, кости, а

понекад и очне

јабучице! Најчешће је

локализован у полним

жлездама (јајници,

тестиси), централном

нервном систему и

телесним шупљинама.

Може бити бенигни и

малигни. Бенигни не

може да се шири, што

значи да је мање смртоносан. Малигни, за разлику од бенигног,

може да се шири, и самим тим је смртоноснији.

Тератома углавном настаје из измењене јајне ћелије.
Најчешће је локализован на јајницима и тестисима, али се може
јавити и у другим регијама тела као што су врат, груди или у
трбушној дупљи. Тератома се уклања хируршким путем
(операцијом). Као додатак хируршком лечењу примењује се
хемиотерапија и зрачна терапија. Након тога је неопходно ићи на

30

прегледе због опасности од поновног појављивања и развоја
тумора. Будући да овакав тумор понекад може да поприми облик
фетуса, многи људи га сматрају за чудовиште из хорор филма!
Међутим, то само тако изгледа, зато што тератома не може да
формира нервне ћелије.

Филип Јовановић 4-7 (генерација 2017/2021)

Каверном

Каверном представља формацију састављену од крвних
судова танког зида у којима ток крви није брз. Каверном има
димензије од неколико мм до 5 цм и може се налазити у великом
мозгу, малом мозгу, можданом стаблу или кичменој мождини.
Може довести до: епилепсије, крварења са оштећењем околних
нервних структура, хидроцефалуса, ређе других неуролошких

оштећења због раста и
притиска. Неуролошка
оштећења и индикације за
операцију зависе од
локализације кавернома,
његове величине, да ли је
крварио (тада често има
тенденцију да поново
крвари) и да ли показује
раст. Као један од
најгорих исхода оваквог
вида болести крвних
судова нервног система
јесте пуцање самог
кавернома након чега би
уследио излив крви на мозак, а поседице тога могу бити фаталне.

Неки од симптома овог вида деформације крвних судова
главе јесу периодични, јаки, пулсирајући таласи главобоље у
пределу слепоочница, малаксалост праћена учесталим
вртоглавицама, повраћањем, нагло смањење апетита итд. Није
наследа деформација, а може се стећи рођењем или физичком

31

повреом (падом, ударцем…). Каверном, у зависности од величине
и брзине раста, није толико ретка деформација. Истраживања
показују да је његова присутност око 0.5 процената, што значи да
1 од 200 људи има ову деформацију, но уколико није велика неће
правити проблеме нити утицати на било који начин на живот
човека. Такође истраживања показују чије димензије прелазе
1.5цм.

Често је веома тешко открити је стандардим прегледима као
сто су крвна слика, неуролошки тестови итд. Зато се дијагноза

поставља на основу МР снимка мозга. СДА (ангиографија) не
приказује каверном.

Лечење је оперативно и индиковано је уколико је каверном
доступан и поготово ако су присутне горе поменуте
карактеристике (крварење, епилепсија која се не контролише
лековима, неуролошко погоршање…). Да би се донела одлука за

32

операцију често је потребно 2 или више МР снимања.
Стереотаксично зрачење код кавернома димензија већих од 1.5цм
није дало задовољавајуће резултате. У неким слуцајевима, када се
каверноум јави у бенигном облику не подвргава се оперативним
методама, већ се третира лековима и редовно прати његово стање.

Вељко Гајић 4-1 (генерација 2017/2021)

Термофили

Разноврсни свет

микроорганизама се

протеже кроз читав распон

температура, од испод тачке

замрзавања до изнад тачке

кључања. Микроорганизми

који живе у топлим

окружењима називају се

термофили и само су једна

подврста екстремофила

односно микроорганизама

који живе у екстремним условима. Могу се наћи на

температурама преко 50°, а они који живе на температури преко

70° називају се хипертермофили. Психрофили су организми који

живе у хладном окружењу (<15°)

Откривени су 1996 у вулканским изворима Јелоустоуна и
даљим истраживањем откривени су у бојлерима, грејацима,
гејзирима, чак и нуклеарним
реакторима. Јако занимљив
термофил је Thermoanaerobacterium
saccharolyticus који може да
преживи процес стерилизације који
унштава друге микроорганизме и
стога може преживети у конзервама
и развијати се тамо што доводи до
нагомилавања гасова. Ензими у
термофилима нису као у осталим

33

микроорганизмима. Велика топлота уништава већину ензима, али
ензими у термофилима не само да су отпорни на топлоту, већ им
топлота прија и функционишу боље на високим температурама.

Термофли стога имају велику улогу у генетској
лабараторији. Та полимераза користи се за аутоматизацију
процеса “ланчане полимеризације” што је некада било много
компликованије и скупље. Тај пројекат је продат за 300 милиона
долара. Користи се у индустрији пића и хране, а и многим другим.
Можда најважнија потенцијална употреба термофила је у
производњи биогорива од целулозе.

Михајло Павловић 4-1 (генерација 2017/2021)

Суперћелија

Иако се зове суперћелија, овај појам са ћелијом не дели
ништа сем облика. Шта је суперћелија? Суперћелија је заправо
олуја коју формирају мезоциклони – ротирајуће струје помоћу
којих се облаци крећу
кружно. Суперћелије се
обично формирају на
висини од 8 до 15
километара и одговорне
су за многобројне
природне катастрофе и
екстремне временске
услове. У њима се ствара
већина разорних торнада
и пијавица, изазивају
обилне кише и поплаве као и јаке муње које допиру до земље.

Суперћелије од осталих олуја разликује то што је због смера
ротације имуна на услове који обично проузрокују разградњу и
онемогућавају формирање нових олуја. Обично се формирају ван
типичних области формирања осталих олуја. Једна од многих
њихових занимљивих особина јесте то да се од једне суперћелије

34

могу формирати две, што се дешава када се у оквиру једне овакве
олује формирају два мезоциклона супротних смерова ротације.

Суперћелије могу бити велике или мале, високе или ниске.
Могу се појавити било где на свету ако им временски услови то
омогућавају, ипак најчешће су у централној области САД-а и
јужне Канаде (свим областима где је торнадо учестала појава).
Прва олуја која је идентификована као суперћелија формирала се
над Великом Британијом 1962. године и названа је Вокингхам.
Суперћелије се повремено јављају у области средње географске
ширине, широм Европе и источне Кине.

Јелисавета Ненадовић 4-1 (генерација 2017/2021)

CRISPR - Револуција у генетском инжењерингу

Људи су се бавили генетским инжењерингом хиљадам

година, укрштањем различитих животињских и биљних врста.

Тиме су се селективно бирали гени који су били погоднији и

кориснији за људску цивилизацију. Половином 20. века сазнање о

самој структури ДНК дало нам је увид у саму срж живота и

начине по којима живот настаје, развија се, мења и преноси на

следеће генерације. Пар година након открића молекула ДНК,

научници су убацивали делове ДНК у бактерије, биљке и

животиње да би их изменили и проучавали ради истраживања,

медицине и земљорадње. Прва икад генетски модификована

животиња је био миш, затим су модификовани микроби за

апсорпцију и прераду нафте. Данас производимо многа једињења

уз помоћ генетски модификованих организама, као што су

инсулин, хормони и антикоагуланти (које смо раније морали да

добијамо из животињских

ткива). Најпознатији пример

генетски модификоване

животиње су флуоросцентне

зебрице, које могу сијати у

мраку и доступне су на

тржишту. Све ово врло је

импресивно, али већина

35

метода гентског инжењеринга је јако комплексна, непрецизна,
дуго траје или је једноставно превише скупа. Све ово променило
се са револуционарном технологијом CRISPR (eng: clusters of

regularly interspaced short palindromic repeats).

Бактериофаги су вируси који нападају бактерије. Они то
раде тако што убризгају свој генетиски материјал и користе
бактерије као фабрике за развијање нових вируса. Бактерије
пружају отпор и ако “преживе напад” активира се најефикаснији
систем бактерије за одбрану вируса. Уочено је да неке бактерије
имају способност да сачувају ДНК вируса и сачувају га у делу

своје генетске шифре
који се назива CRISP.
Када је вирус поново
нападне бактерија може
да направи РНК копије
из своје CRISPR архиве и
покрене одређени ензим.
Када се споје РНК и
ензим, ензим се активира
и у бактеријској ћелији тражи вирусну ДНК која је
комплементарна раније добијеној вирусној РНК. CRISPR ензим је
по структури хеликаза, односно он је у стању да пресече оба
ланца вирусног ДНК и тако ‘исече’ жељени део било које ДНК.
Наравно вирус је након овога нефункционалан и не може
окупирати бактеријску ћелију.

До открића CRISPR генетичких маказа, дошле су
Еммануелле Цхарпентиер анд Јеннифер А. Доудна током 2012.
године проучавајући Стрептоцоццус пyогенес. Револуцију је
покренуло нови CRISPR Цас9, ензим повезан са CRISPR
секвенцом из бактеријске ДНК. Да би овај ензим могао да
функционише потребно му је да поседује још 3 молекула РНК (2
краћа низа РНК и један дужи,). Ове научнице схватиле су да
ензим може да се репрограмира и учиниле га функционалним, уз
један молекул РНК који називамо водећи, чиме су га вишеструко
упростиле.

36

Овај ензим применљив је свим врстама ДНК, а не само на
вирусној. Већ су спроведена истраживања измене генома квасаца,
кандиде, ваљкастих црва, комараца, воћних мушица, мрава,
зебрица, мишева, мајмуна и људског ембриона. Уз мање
модификације овај ензим се такође веома лако користи и за
инхибицију и активацију одређених гена. Поред тога што су веома
успешна истраживања са овим комплексом ензима краће трају,
јефтинија су, а сам процес је прецизнији. Тренутно се проучавају
и напредније модификоване верзије овог ензима.

У 2015. научници су искористили CRISPR да елиминишу
ХИВ вирус из живих ћелија пацијената у лабораторији доказујући
да је то могуће. Након годину дана истраживање је настављено на
мишевима који су имали ХИВ. Једноставним убризгавањем
CRISPR-а у репове излечено је 48% ћелија које су биле заражене
вирусом. Такође је исте године у Кини спроведено истраживање
на 54 људска ембриона која су имала мутиран ген за синтезу β-
хемоглобина. Научници су “исецали” мутиран ген и заменила га
исправним.

Процес је успешно извршен на 28 од 54 ембриона. Исти
научници тврде да би успешност била још већа, али је успешност
смањена због сложених процеса компетиције и интеракције ћелија
са рекомбинованом ДНК и матичних ћелија ембриона.

За неколико деценија терапија CRISPR-ом би могла
искоренити ретровирусе који се крију у нашој ДНК попут херпеса
и ХИВ-а. CRISPR би могао да има чак и примену у третирању
ћелија рака. Ћелија рака појављују се услед грешака-мутација у
ДНК због којих ћелије одбијају да умру, хране се ресурсима
организма и вешто се скривају од имунитета. CRISPR може
побољшати наш имунолошки систем да лакше препознаје и
проналази ћелије рака. САД (2018.г.) и Кина (2016.г.) су одобриле
истраживање и коришћење овог ензима на пацијентима
оболелима од рака дебелог црева и плућа. Наравно овом методом
може се решити и проблем генетичких болести људи. Најскорије
истраживање објављено у децембру 2019.г. показује обећавајуће

37

резултате о генетски измењеним пилићима помоћу CRISPR-а,
који су резистентни према птичијем грипу.

У теорији овим ензимом се могу продужити теломере,
односно поновљени низ нуклеотида који се налази на крајевима
хромозома и штити нашу генетску информацију. Током удвајања
хромозома, ензими који врше репликацију ДНК не могу
репликовати цео низ ДНК и не врше дупликацију самих крајева
хромозома. Управо због тога постоје теломере које се временом
смањују. Теломере самим тим имају улогу у настајању канцера,
брзини старења и трајању живота неких врста. Можда звучи
сулудо, али продужавањем теломера постоји и вероватноћа да ће
се продужити век одређене врсте.

Због могућности злоупотребе научници, филозофи и
политичари су веома пажљиви са овим ензимом и сличим
пројектима етичке природе. Заправо су веома ригорозни и не
дозвољавају коришћење ензима, сем у тачно одређеним условима
и модел системима на признатијим факултетима и
универзитетима света.

Колико год да је CRISPR моћан, ни он наравно није
савршен. Како неки научници спекулишу и даље постоји
могућност да се појаве грешке у ДНК коду које би могле да прођу
неопажено. Лечење одређене болести може проћи успешно, али
могуће су нежељене последице у нашем генетичком материјалу.
За сад не знамо довољно о комплексности наших гена да бисмо
могли да избегнемо сличне непредвидљивости. Наравно само
време и научна истраживања показаће ефикасност овог алата
генетског инжењеринга, али ако је веровати досадашњим
резултатима овај ензим има потенцијал да измени реалност какву
познајемо и омогући, побољша и излечи неке од најтежих
болести, а можда чак и продужи трајање наших живота.

Немања Савић 4-3 (генерација 2017/2021)

38

Биоинформатика

У 20. веку наступио је велики развитак технологије, која је
проналазила све већу примену како у људским животима, тако и у
науци. Развој компјутера и програмирања отворио је широк
спектар нових метода у решавању научних проблема.
Првенствено су од тога профитирале математика и физика, а
данас се рачунари примењују и у хемији, економији, па и у
биологији.

Научна дисциплина која повезује биологију са рачунарством
назива се биоинформатика. Главна поља која она изучава уско су
повезана са геномиком (наука о структури и функцији генома) и
молекуларном биологијом. Површно гледано, главни задатак
биоинформатике јесте изучавање организационих принципа
низова нуклеотида у ДНК односно аминокиселина у протеинима.
Да бисмо боље разумели којим методама се она служи, потребно

је да зађемо дубље у структуру
горепоменутих ДНК и протеина.

ДНК се састоји од два ланца
нуклеотида који, између осталог,
садрже сваки по четири азотне
базе (аденин [А], цитозин [Ц],
гуанин [Г] и тимин [Т]). Редослед
база у ланцу одређује функцију
ДНК и чини генетски код.
Генетски код представља скуп
инструкција по којима се
организам развија, функционише и
размножава. Дакле, и најмања аномалија у ланцу који је задужен
за одређену функцију (нпр. замена места двема базама), може
имати велике последице. Генетске болести, попут анемије,
порфирије, неких врста рака, Даунов синдром итд. су управо
узроковане овим појавама. Протеини представљају ланце
аминокиселина, и они обављају велики број значајних функција у
организму. Начин и редослед повезивања аминокиселина такође

39

је одређен генетским кодом, те аномалије тамо могу довести до
погрешног везивања и поремећаја у функцији протеина. Стога је
ради идентификовања и третирања разних болести потребно знати
које фунцкије имају одређени низови (гени) и какве последице
остављају одређене аномалије. Процес проналаска гена назива се
секвенцирање. Међутим, због великог броја азотних база у
низовима, готово је немогуће извршавати га ручно. Ту своју

корист показују рашунари, који су способни да анализирају
велике количине података за кратко време. На пример, једна од
метода која се користи јесте узимање одређене секвенце азотних
база и упоређивање броја пута колико се она појављује у здравим
организмима и оним зараженим неком болешћу. На овај начин
може се проценити да ли та секвенца, или геном узрокује или има
улогу у тој болести. Такође, компјутери даље дефинишу генетски
код који изучавају упоређивањем истог са неким већ познатим
секвенцама. Праћењем промена у генима у различитим
генерацијама неке врсте може рећи више о процесу еволуције.

Друго битно поље биоинформатике назива се структурална
биоинформатика и бави се првенствено структурама протеина.
Приликом формирања, аминокиселине у протеинима заузимају

40

одређене положаје у простору, у процесу који се назива
протеинско савијање. Начин на који је неки протеин савијен утиче
на његову функцију. Разне физичке симулације се врше да би се
боље разумело како се протеини савијају и шта доводи до грешака
при савијању. Ове грешке проузрукују многе неуродегенеративне
болести, попут Алцхајмерове, Хантингтонове и Паркинсонове
болести.

Још једна од битнијих примена рачунарства јесте при
анализи биомедицинских слика. Помоћу машинског учења
компјутери се користе да побољшају квалитет и прецизност слика,
као и при дијагностиквању болести.

Програмирање и рачунари са временом добијају све већу
улогу у биологији и медицини. Наведене методе помажу при
идентификовању узрока болести, као и при проналажењу лека за
исте, које лекари дуги низ година не успевају да излече.

Јанко Ђурић 4-1 (генерација 2017/2021)

Рачунарски дизајнирани организми

Прва индустријска

револуција (18-19. век)

представљала је први

корак „убрзавања“

људског живота. Од

тад се човек масовно

ослања на машине да

покрећу свет

задовољавајући

људске потребе. Нови захтеви су водили до нових машина

прављених од челика, бетона, хемикалија и пластике. Овај облик

машина је широко прихваћен због своје брзине, прецизности и

економичности, али се нико није освртао на сутрашње негативне

последице. Данашње машине нису компатибилне са природом,

загађују земљу, мора и ваздух, а самим тим и нас.

41

Развојем еколошке свести последњих година је довело и до
потребе да се сам појам машина предефинише тако да нам не
решава само данашње проблеме, већ и „крчи пут“ сутрашњице.
Машине које не деградирају временом, већ се саме обнављају.
Машине које су направљене од биолошки прикладних материјала.
Машине које истински теже живим организмима, да би истим
олакшале живот.

Овом питању се посветио тим ученика и професора са
Вермонтског Универзитета. Они су развили алгоритам који
принципом покушаја и грешака симулира разне комбинације
ткива које би на што бољи начин извршиле унапред дату
функцију. Доказ концепта овог алгоритма су представили
машином од жабљих ткива чији је задатак кретање. Коришћена су
ткива коже (на слици испод представљена зеленим коцкицама) и
срчана ткива (представљена црвеним коцкицама).

Систем најпре генерише насумичне комбинације датих
ткива и симулира њихову успешност при кретању. Током тог
процеса се избацују ћелије које дају лоше резултате и замењују се
оним које више доприносе ефикасности машине. Тиме се
резултира ограниченим низом најбољих решења. Ови резултати
су само нацрт по коме их људи касније ручно праве.

Значај рачунарски дизајнираних организама уопште није у
роботима од жабљих ћелија. Умови иза овог открића сматрају да
се овај приступ може применити у медицини, екологији, али и у
нашем даљем разумевању разноликости форми и функција које
живот може да поприми.

Ови роботи, који се могу направити и од ткива пацијента,
могу много обезбедити критичне терапије, прецизнијим и
ефикаснијим уносом лекова, чиме би постојала минимална
вероватноћа за адаптирањем организма на лекове и спречавала
могућност појаве антитела (као кад би се лекови уносили
микророботима).

Стеван Марјановић 4-1 (генерација 2017/2021

42

Утицај дуготрајног боравка за рачунаром

на здравље адолесцената

Према најновијим

Са развојем науке и технике, истраживањима више
од 80 одсто оних
информационе технологије су неминовно који раде на рачунару

ушле у свакодневни живот савременог имају проблеме са
видом. Симптоми се
човека. Млади људи их користе како за могу манифестовати
едукацију, тако и за разоноду и забаву у као замор, главобоља,

слободно време. Како направити баланс напрезање очију,

између употребе и злоупотребе дупли и повремено
замагљен вид.
информационих технологија?
Уколико се у току

дана проводи више од

три сата испред

екрана, свако има предиспозицију да развије синдром

компјутерског вида. Технологија се свакодневно усавршава, а

морфологија ока се није мењала хиљадама година. Људско око

није прилагођено за дуго гледање у екран компјутера. Исто је и

када се много времена проводи испред телевизора и других

електронских уређаја са екраном, као што су мобилни телефон

или таблет. Истраживања наводе да људи недовољно трепћу када

су концентрисани на оно што раде. При раду за компјутером

учесталост трептања смањује се и до пет пута, и то доводи до

исушивања и умора ока. Синдром може да изазове потешкоће у

учењу код код деце и адолесцената. Дечији вид додатно

оптерећује играње игрица на компјутеру, таблету и телефону.

Стручњаци тврде да је све више деце кратковидо јер превише

времена проводе испред екрана.

Наочаре за рад, као и капи за очи које одржавају влажност,
могу бити од користи код ових сметњи. Мере превенције такође
су веома важне: монитор вашег компјутера требало би да буде
постављен на удаљености једнакој дужини ваше руке, тачно
испред вас, а не са стране. Битно је да редовно трепћете док

43

радите за компјутером. Правите кратке паузе на сваких 15 минута
како бисте опустили очне мишиће од напрезања. Човек је,
сматрају стручњаци, “направљен” да би се кретао, и непомерање
је најтеже за свако људско биће.

Болови у леђима знак су да морате направити паузу. Ако
након дугог седења за рачунаром осећате бол у доњем делу леђа,
највероватније је да ваша столица није на одређеној висини.

Требало би да подесите
висину столице како
бисте одржали праву
кичму у доњем делу. Бол
у средњем делу кичме је
последица погрбљеног
седења. Направите паузу
и истегните главу, врат и
кичму у супротном
положају од оног у коме
седите док радите на
рачунару. Болови у прстима и зглобовима руке су последица брзог
и снажног куцкања по тастатури и извијања зглоба. Ако вам је
тастатур аподигнута са горње стране, спустите “ножице” и
наместите је да буде у равном положају. Такође, прилагодите
столицу на висину на којој ће лактови бити под углом од 90
степени и што ближе куковима. Дуго седење може изазвати и
болове у ногама. Немојте укрштати ноге док седите, а висину
столице подесите тако да ваша стопала додирују под, а ноге праве
угао од 90 степени.

Ништа мањи проблем није то што предуго седење за
рачунаром без прављења пауза и вежби истезања – што је веома
важно – може да доведе до гојазности. То је нарочито истакнуто
код деце која би требало много више времена да проводе у
активностима које су им потребне за здрав развој. Претерано
коришћење компјутера, односно Интернета, може значајно
утицати на ментално здравље адолесцента . Такође, повезује се са
губљењем осећаја за време или занемаривањем основних потреба

44

(спавање, храна, тоалет…). У употреби је и термин „кризирање“
који описује осећање гнева, напетости и/или депресије када је
компјутер недоступан, сталну потребу за што бољом „машином“,
напреднијим софтвером и потребу да се још више времена
проводи уз компјутер. Уочене су и друге врсте негативних
последица: свадљивост, лагање, лоши резултати у школи,
недруштвеност, хронични умор.

Услед развоја интернета као медија доступног широкој
популацији, 1995. Године први пут је употребљен израз
„Интернет - зависност“, која је по симптомима, како неки
стручњаци сматрају, идентична зависности од наркотика,
алкохола, коцке и слично.

Неопходно је људима указати на опасности од прекомерне
употребе Интернета, укључујући све сервисе које ова технологија
омогућава. То није ограничено само на веб и електронску пошту.
Постоји низ других активности које доводе до болести
зависности. Најупечатљивије у периоду иза нас су причаонице и
„месинџери“ (ИРЦ, МСН, Yахоо!, ИЦQ), али никако не треба
занемарити много опасније категорије попут мрежних игара и
друштвених мрежа.

Адолесценција је буран период живота у који улази дете, а
излази одрастао човек. Током адолесценције се развија зрела
личност која је дефинисала своја професионална, сексуална,
морална опредељења и постигла свој идентитет и самосталност.
Због тога је веома шкодљиво
ако млада особа у време док
још није остварила све ове
задатке, карактеристичне за
младалачко доба, све више
времена проводи уз екран
рачунара, за апаратима или
на неки други начин који јој
одузимају све више времена,
због којих запоставља своје
обавезе, пријатеље, породицу.

45

У време када се формира личност школа и друге обавезе, као
и породица, пријатељи и различити начини како се слободно
време проводи су врло важни за правилан развој личности.
Претераност у било чему, запостављање важних сегмената у
животу, губљење контакта и комуникације са блиским особама из
околине зато могу бити лоши и пореметити нормалан процес
развоја. И наравно, крећите се што више можете. Чешће паузе
сачуваће вам здравље, јер нико неће бринути о вашем здрављу
боље од вас самих.

Милан Митровић 2-3

Утицај алкохола на људски организам

По дефиницији, алкохолно пиће је пиће које садржи значајну
количину психоактивне супстанце етанол (С2Н5ОН), који у
нижим дозама изазива еуфорију, смањење нервозе и друштвеност,
док у већим дозама доводи до пијанства, мучнина, губитка свести.
Дугорочно конзумирање алкохолних пића може да доведе до
физичке зависности и алкохолизма.

Алкохолна пића су једно од најраспрострањенијих
рекреативних дрога на свету. Једно истраживање у САД је
показало да:

• 89% одрасних људи (старијих од 21 године) пије алкохол у
неком тренутку,

• 70% је пило у прошлој години,

• 56% у посљедњих месец дана

Алкохолна пића су обично подељена у три групе: пива, вина
и жестока пића, и обично садрже између 3% и 40% алкохола у
себи.Можемо разликовати три врсте зависности: психичку,
физичку и стање толеранције. У даљем тексту бавићемо се
утицајем алкохола на људски организам. Врло је једноставно –
алкохол организму не доноси апсолутно ништа добро, а његова
конзумација има итекако негативно дејство на здравље
целокупног организма - како на тело, тако и на ум!

46

Централни нервни систем

Од тренутка када унесете алкохол, потребно је само

неколико тренутака да он доспе у ваш крвоток. Чим је у крви, он

самим тим доспева свуда, у сваком је делићу тела, а последице

које се осећају одмах су оне које оставља управо на мозак. Код

младих људи у тинејџерским годинама мозак се још увек развија,

а научници активно истражују какве ефекте може имати

конзумација алкохола на њихов мозак као и на његов развој.

Алкохол има депресивно деловање на ЦНС, успорава функције

мозга и мења

перцепцију, емоције,

моторику, вид и слух.

У врло малим

количинама, он може

помоћи да се особа

осети опуштеније и

мање анксиозно, али у

већим количинама

унетим у кратком

периоду, може доћи

достварања промена у

мозгу, укључујући и

интоксикацију. У зависности од типа особа, интоксикација може

утицати тако што ће бити врло расположени и причљиви, или чак

агресивни. Све ово прати конфузија и дезорјентација, а време

реаговања се драматично успорава (зато је опасно возити под

утицајем алкохола), чак се јављају и промене у карактеру.

Уношење велике количине алкохола за врло кратко време може

довести до алкохолног тровања. Највећа опасност је могућност

развоја зависности, која ће у касним годинама доводити до

озбиљних оштећења органа, пре свега јетре, срца и мозга.

Најосетљивији на дејство алкохола су нерви. Услед алкохолног

оштећења нерава, могу настати слепило, импотенција, болови и

трњење у ногама које могу погоршати све до немогуће хода. Мале

количине алкохола такође смањују способност пажње и

47

концентрације, снижавају ниво интелектуалног развоја и смањују
умне и радне капацитете.

Јетра и желудац

Међу првим органима који страдају јесте јетра. Оштећење
јетре може бити благо, преко увећане и масне јетре, све до цирозе,
неизлечиве и смртоносне болести. Услед сталног иритирајућег
дејства алкохола на слузокожу желуца и дванаестопалачног црева
може настати чир. Веома честа ствар је и запаљење панкреаса
(панкреатитис), која изазива неиздрживе болове и високу
смртност, а може доћи и до развијања шећерне болести
(дијабетес).

Aлкохолно пиће ...................................Проценат етанола (%)

Индустријска ракија ............................25-30

Вино ......................................................10-22

Пиво ......................................................3-8

Виски.....................................................35-60+

Вотка .....................................................40-70+

Џин ........................................................40-70

Коњак, вињак .......................................40-55

Редовно конзумирање алкохола у младим годинама знатно
смањује способност за учење и памћење, отежавајући
координацију и умањујући перформансе у спорту. Једна студија у
Америци показала је да се тинејџери који од 13-те године редовно
конзумирају 5 пића и више дневно имају велике шансе да би већ у
24-ој могли патити од гојазности и високог крвног притиска.
Алкохол је био узрок 2,8 милиона смрти у 2016. години.

У нашем мозгу постоји део који чува информације везане за
моралну и друштвену ограниченост и забране. Када се ћелије тог

48

дела оштете, ограничења падају, постајемо храбри, спремнији за
туче, приласке супротном полу, више причамо, и генерално
радимо ствари које трезни никад не бисмо.

Алкохол, као један од најјачих токсина дехидрира и
оштећује нервне ћелије (неке потпуно убија). Када нервне ћелије
дехидрирају, та вода мора негде да оде. Она излази у овојнице,
део између лобање и самог мозга, и на тај начин ствара едем
(оток) мождане масе. Када бисте пијани радили рендген, ваш
мозак би изгледао слично као мозак особе која је у коми. Тај оток
је управо разлог главобоље и мамурлука следећег дана. Вода
притиска сензитивне нервне ћелије који шаљу мозгу сигнал за
бол.

Калорије из алкохола су празне, а један грам садржи 7
калорија. То у принципу значи да алкохол није нутријент који
може бити уграђен у ћелије (као протеини), не може изградити
омотач ћелије (као масти), а не може се ни чувати у облику
гликогена за каснији извор енергије (као угљени хидрати). Јетра,
када алкохол стигнедо ње, мора да обави веома захтеван процес
претварања етанола у ацетилдехид па затим у ацетат. Ацетат
учествује у Кребсовом циклусу добијања енергије једино у
случају да нема другог извора енергије (ако нисмо ништа јели). У
супротном, ући ћемо у други процес, липогенезу и тиме ћемо
додати ново масно ткиво. Дакле, ово су једине две могућности
када су у питању калорије из алкохола, а није тешко закључити
која је заступљенија. Истраживања су доказала да особе које
конзумирају алкохол у просеку унесу 6.300 калорија више!

Када сте под утицајем алкохола, синтеза протеина је
ослабљена наредних 60 сати. То значи да узалуд губите време на
тренинзима ако сте пили вече пре, или планирате да пијете. Не
само да нећете напредовати, већ ће ваша снага и волумен мишића
бити мањи. Мишићне ћелије се оштећују, баш као и нервне.
Шећер у крви се не може искористити за енергију, већ он одлази у
сало а панкреас не лучи инзулин како треба (разлог је ослабљене
синтезе протеина). Цео процес метаболизма хране је озбиљно
угрожен и поремећен. Сви остали отрови који се налазе у

49

организму у том тренутку (лекови, пестициди које уносимо
храном, лоше бактерије) не могу бити прерађени од стране јетре и
избачени ван тела јер алкохол троши јетрин заштитни пептид
глутатион, који има ту намену. Како јетра одређује послове према
приоритету, а алкохол је отров највишег приоритета који се мора
метаболистати што пре, онда сви остали сада добијају шансу да
нападну наш организам.

Срце

Алкохол поприлично оштећује срчане мишиће и утиче да он
неправилно ради, да прескаче, слаби... Такође, отежава разгдњу
крвних угрушака, што вишеструко повећава шансу за настанак
инфаркта.

Бела крвна зрнца имају својство у производњи
имуноглобулина, антитела која чине наш организам отпорним на
болести и остале непредвиђене опасности. Просто речено,
алкохол уништава бела крвна зрнца. Када се напијемо, наш
имунитет је дупло слабији него иначе. Доказано је да код жена
које пију 10 пића недељно, крвни притисак расте за 13 ступњева.

Алкохол не може добро да циркулише кроз масно ткиво, јер
је оно слабо прокрвљено, па зато одлази директно у мозак, где је
доток крви најбољи. Организам жена спорије разграђује алкохол
него организам мушкараца.

Алкохол потпомаже лучење допамина (неуротрансмитер
који је одговоран за осећај среће и задовољства), али само док се
концентрација алкохола у крви пење. То обично траје неко краће
време, особа постаје причљива и друштвена. Кад тело креће да
елиминише алкохол, односно да се концентрација алкохола у крви
смањује долази до потребе за седацијом, а особа остаје тиха и
повлачи се.

Организам одраслог човека способан је да преради једну
чашу вискија за један сат (око 40% алкохола). Све преко тога
представља презасићење организма и доводи до таложења
алкохола у крви у ткивима.

50