Teri Pracet - Džoni i bomba

Teri Pračet DŽONI I BOMBA Treća priča o Džoniju Maksvelu Preveo Nikola Pajvančić Naslov originala: Terry Pratchett Johnny and the Bomb

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 2 - Želeo bih da zahvalim Meteorološkoj službi, Kraljevskoj kovnici i mom starom prijatelju Bernardu Personu - koji, ako nešto i ne zna, zna onoga koji zna - zbog njihove pomoći u prikupljaju građe za ovu knjigu. Gde su istorijski detalji pogrešni, krivica je moja što nisam slušao. Ali ko zna šta se zaista desilo u drugoj nogavici vremena?

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 3 - Prvo poglavlje Posle bombi Bilo je devet uveče, na Glavnoj ulici u Blekberiju. Bio je mrak i pun mesec je tek ponekad provirivao iza poderanih oblaka. Duvao je jugozapadni vetar a nedavno je protutnjala oluja koja je za sobom ostavila svež vazduh i klizave pločnike. Jedan policajac je, veoma sporo i dostojanstveno, išao ulicom. Tu i tamo bi se, iza nekog zatamljenog prozora, nazrela slabašna svetlost. Iznutra su dopirali tihi zvuci ljudi koji žive svoje živote - prigušene note klavira dok neko uporno vežba skale, žagor i povremena provala smeha s radio-aparata. Ispred nekih izloga bili su nagomilani džakovi peska. Plakat pred jednom radnjom poručivao je: Kopanjem do pobede, kao da je to neka nagradna igra. Na horizontu, u pravcu Slejta, tanki zraci reflektora pokušavali su da otkriju bombardere između oblaka. Policajac je zašao za ugao i otišao u sledeću ulicu. Bat njegovih čizama glasno je odzvanjao u tišini. Njegov rejon se pružao sve do Metodističke crkve, i bar u teoriji je obuhvatao i Rajsku ulicu, ali te noći nije, zato što Rajska ulica više nije postojala. Od sinoć. Pored crkve bio je parkiran kamion. Svetlo je curkalo kroz njegovu ciradu. Policajac je lupio po ciradi. „Ne možete tu da parkirate, gospođo", rekao je. „Kažnjavam vas jednom šoljom čaja!" Cirada se digla i jedan vojnik je iskočio. Nakratko se videla unutrašnjost kamiona - topao prostor, pun narandžastog svetla, s nekoliko vojnika koji su sedeli oko male peći, obavijeni gustim duvanskim dimom. Vojnik se iskezio. „Daj naredniku čaj i nešto da pregrize", rekao je nekome u kamionu. Neko je iz kamiona pružio metalnu šolju vrelog crnog čaja i sendvič debeo kao cigla. „Blagodarim", rekao je policajac uzevši ih. Naslonio se na kamion. „I, kako ide?", upitao je. „Nisam čuo eksploziju." „Stokilašica", rekao je vojnik. „Prošla je skroz do podruma. Vas su ovde sinoć baš razbucali, a? 'Oćeš da vidiš?" „Je li bezbedno?" „Naravno da nije", odgovorio je vojnik vedro. „Zato smo mi i ovde, je l' tako? Ajde." Ugasio je cigaretu i zadenuo je iza uha. „Mislio sam da je vaša dužnost da je čuvate", rekao je policajac. „Dva je ujutro, a kiša jedva da staje", rekao je vojnik. „Kome bi trebala neaktivirana bomba?" „Da, ali..." Narednik je pogledao u pravcu uništene ulice. Začuo se zvuk cigala kako se ruše. „Zvuči kao da nekome ipak treba", rekao je. „Šta? Stavili smo znake upozorenja!", rekao je vojnik „Tek što smo seli da popijemo čaj. Ej!" Čizme su im zaškripale po razbacanom kamenju i ciglama koji su prekrivali ulicu.

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 4 - „Stvarno je bezbedno?", upitao je narednik. „Ako neko sruši gomilu cigli na nju onda i nije! Ej! Ti tamo!" Mesec je izronio iza oblaka. Videli su jednu priliku na kraju onoga što je ostalo od ulice, blizu zida fabrike turšije. Narednik je stao. „O, ne", prošaputao je. „To je gospođa Tahion." Vojnik je zurio u sitnu priliku koja je kroz ruševine vukla nekakva kolica. „Ko je ona?" „Hajde da budemo tihi, a?", rekao je policajac, uhvativši ga za ruku. Uperio je svetlo baterijske lampe i navukao na lice nekakav ljutito-srdačni kez. „To ste vi gospođo Tahion?", pitao je. „Ja sam, narednik Bork. Malo je hladno za šetnju u ovo doba noći, a? U stanici vas čeka lepa topla ćelija, šta kažete? Slutim da vas čeka i lep topli kakao samo ako pođete sa mnom." „Zar ona ne ume da pročita sve ove znake upozorenja? Je l' luda?", promrmljao je vojnik u bradu. „Stoji pored kuće u čijem je podrumu bomba!" „Da... ne... ona je samo drugačija", rekao je narednik. „Malo... pomerena." Digao je glas. „Samo ostani gde si, dušo, dolazimo po tebe. Ne bi valjalo da se povrediš u ovom kršu, je l' tako?" „Šta, pljačka kuće?", upitao je vojnik. „Za to se ide pravo uza zid, za krađu iz bombardovanih kuća!" „Niko neće da strelja gospođu Tahion", rekao je narednik. „Znaš, mi je odlično poznajemo. Pre neku noć je opet prespavala u pritvoru." „Šta je uradila?" „Ništa. Ako je noć hladna puštamo je da prespava u praznoj ćeliji. Baš sam joj juče dao šest penija i par starih čizama moje majke. Mislim, pogledaj je samo. Dovoljno je stara da ti bude baka, sirotica." Gospođa Tahion je stajala i kao sova ih gledala kako veoma oprezno hodaju ka njoj. Vojnik je video smežuranu malu staricu, obučenu kao za maskenbal, sa mnogo slojeva odeće i vunenom kapom sa kićankom. Gurala je neka žičana kolica. Na njima je bio nekakav metalni znak. „Tes-ko",1 pročitao je. „Šta li je to?" „Nemam pojma gde ona nalazi te svoje stvari", promrmljao je narednik. Kolica su bila puna kesa i torbi. Ali bilo je i drugih stvari, koje su svetlucale na mesečini. „Znam gde je to maznula", promrmljao je vojnik. „Iz fabrike turšije!" „O, pola grada je jutros bilo ovde. Par tegli krastavaca nikome neće smetati." „Da, ali to se ne sme. Ej! Gospoja! Dajte da vidim..." Pružio je ruku ka kolicima. Nekakav demon, sav u zubima i blistavim očima, iskočio je iz njih i zagrebao ga po ruci. „Sunce ti tvoje! Ej, pomozi mi da uhvatim..." Ali narednik je ustuknuo. „To je Krivac", rekao je. „Ja bih se na tvom mestu povukao." Gospođa Tahion se zacerekala. „Grom-ptice stižu!", zakikotala se. „Šta, nema banana? To vi mislite, lutkice moja stara!" Cimnula je kolica i otkasala, vukući ih za sobom. „Hej, nemojte tamo...", viknuo je vojnik. 1 Tesco - lanac samoposluga u Velikoj Britaniji. (Prim. prev.)

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 5 - Starica je odvukla kolica preko gomile cigala. Deo zida srušio se iza nje. Poslednja cigla udarila je nešto daleko dole i začuo se metalan zvuk. Vojnik i policajac sledili su se u trku. Mesec je ponovo zašao za oblak. U tami se čulo nekakvo kuckanje. Bilo je daleko i pomalo prigušeno, ali u tom jezercetu tišine oba čoveka čula su ga u samoj svojoj kičmi. Narednikova noga, koja je bila u vazduhu, polako se spustila. „Koliko imamo kad počne da otkucava?", prošaputao je. Pored njega nije bilo nikoga. Vojnik je brzo odmicao. Policajac je potrčao za njim i stigao je na pola srušene Rajske ulice pre nego što je svet iza njega iznenada postao izuzetno uzbudljiv. * * * Bilo je devet uveče, na Glavnoj ulici u Blekberiju. U izlogu radnje s belom tehnikom, devet televizora prikazivalo je istu sliku. Devet televizora prikazivalo je svoje treperave ekrane u prazno. Novine su poletele duž pustog pločnika, pa se zapetljale u leju cveća na trgu. Vetar je dohvatio praznu limenku piva i zakotrljao je po pločniku sve dok nije udarila u slivnik. Glavnu ulicu je Blekberijska opština zvala Pešačka i zabavna zona, mada niko nije bio baš siguran šta bi tu moglo biti zabavno. Klupe, lukavo smišljene tako da ljudi ne mogu na njima predugo da sede, to sigurno nisu bile. A ni leje u kojima su tokom čitave godine rasle raznobojne kesice čipsa. Sigurno nisu bila ukrasna stabla. Na nacrtima od pre nekoliko godina izgledala su prilično veliko i lisnato, ali zbog štednje, ovog i onog, niko na kraju nijedno nije posadio. Noć je zbog neonskih svetala delovala hladno kao led. Novine su ponovo poletele, pa se omotale oko žute korpe za otpatke u obliku debelog psa s otvorenim ustima. Nešto je palo u jednoj sporednoj uličici i zastenjalo. „Kuc kuc kuc! Kuckuc Bum! Jao! Opšta... zdravstvena... zaštita..." * * * Najzanimljivije u vezi sa zabrinutošću je, mislio je Džoni Maksvel, to što uvek postoji nešto novo zbog čega možeš biti zabrinut. Njegova drugarica Kirsti je rekla da je to zato što je on takav po prirodi, ali je to bilo zato što ona ni zbog čega nije brinula. Umesto toga bi se razbesnela i uradila nešto, ma šta to nešto bilo. On joj je stvarno zavideo na tome koliko je lako donosila odluku šta je to nešto i kako je gotovo smesta tačno znala šta da radi tom nečem. Trenutno je većinu večeri provodila spašavajući svet, a vikende spašavajući lisice. Džoni se samo brinuo. Obično su to bile stare brige - škola, pare, može li se dobiti sida od gledanja televizije i tako dalje. Ali ponekad se neka briga pojavljivala niotkuda, kao neočekivani hit koji zauzima prvo mesto na božičnoj top-listi i baca sve ostale pravo u zaborav. Trenutno, to je bilo njegovo duševno zdravlje. „Nije to baš isto kao kada si bolestan", rekao je Nebrat, koji je pročitao čitavu medicinsku enciklopediju svoje majke. „To uopšte nije kao bolest. Kada se čoveku desi mnogo toga ružnog, zdravo je biti potišten", rekao je Džoni. „To ima smisla, je li tako? Mislim, posao propada, tata odlazi a mama samo sedi i puši po čitav dan. Hoću da kažem, da idem okolo osmehnut i govorim: 'Ma, nije uopšte tako loše - to bi bilo suludo." „Tako je", rekao je Nebrat, koji je pročitao i deo o psihologiji.

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 6 - „E, a moja baka je pre neku godinu pošandrcala", rekao je Bigmek. „Prvo je počela - jao!" „Izvini", rekao je Nebrat. „Nisam pazio gde stajem, ali ni ti ne paziš šta pričaš." „To su samo snovi", rekao je Džoni. „Nije nikakvo ludilo." Mada, morao je da prizna, bili su to i snovi na javi. Snovi tako stvarni da su mu ispunjavali oči i uši. Avioni... Bombe... I fosilizovana muva. Zašto ona? Našao bi se u tim košmarima i usred svega, video bi muvu. Bila je mala, u komadu ćilibara. Uštedeo je pare da je kupi i napisao školski zadatak o njoj. A nije čak ni izgledala strašno. Bila je to samo muva od pre mnogo miliona godina. Zašto je ona u košmaru? Ha! Školski profesori? Zašto ne mogu da budu kakvi bi trebalo da budu i prosto te gađaju nečim kada si nemiran? Umesto toga, svi su se brinuli za njega, pisali poruke njegovim roditeljima i slali ga kod psihologa, mada psiholog i nije bio tako loš i zbog njega je bar gubio matematiku. U jednoj poruci je pisalo da je „poremećen". Pa, ko nije poremećen? Tu poruku nije pokazao mami. Sve je ionako bilo dovoljno loše. „Kako se snalaziš kod dede?", upitao ga je Nebrat. „Nije tako loše. Deda ionako skoro sve vreme radi po kući. Ume da pravi odlične prženice. I Iznenađenje iznenađenja." „Šta je to?" „Znaš onu tezgu na pijaci, gde se prodaju konzerve čije su se etikete odlepile?" „Aha?" „Pa, on ih kupuje na tone. I moramo da ih pojedemo kada ih otvorimo." „Bljak." „O, ananas sa ćuftama i nije tako loš." Hodali su večernjom ulicom. To je ono u vezi s nama, mislio je Džoni. Ono tužno u vezi s nama jeste to što prosto ni u čemu nismo posebno uspešni. Zapravo, to i nije najgore. Najgore je što nismo posebno uspešni ni u neuspešnosti. Evo na primer Nebrat. Kada pogledate Nebrata, pomislili biste da je pred njim lepa budućnost. Crnac je. Bar tehnički. Ali nikada nije govorio „brate", „snimi ovo" je upućivao samo nekome ko drži fotoaparat, a reč „majka" upotrebljavao je samo kada je govorio o svojoj majci. Nebrat je tvrdio kako je rasna predrasuda tvrditi da sva crna deca tako govore, ali kako god da se pogleda, Nebrat je rođen s urođenim nedostatkom kula. Filatelisti su bili više kul od Nebrata. Ako biste Nebratu dali bejzbol kapu, on bi je stavio na glavu sa štitom napred. Takav je, pa, nebrat bio Nebrat. Ponekad je čak i vezivao kravatu. E sad, Bigmek... Bigmek jeste bio dobar. Bio je dobar u matematici, Recimo. Profesori su ludeli od njega. Bigmeku ste mogli da pokažete neku jezivu jednačinu i on bi rekao da je x jednako 2.75 i bio bi u pravu. Ali nikada ne bi znao zašto je tako. „Prosto je tako", rekao bi. A to nije bilo dovoljno dobro. Smisao matematike nije u znanju rešenja. Smisao matematike je u prikazivanju kako ste do njih došli, pa makar bila i pogrešna. Bigmek je takođe bio i skinhed. Bigmek, Baza i Skaz bila su trojica poslednjih skinheda u Blekberiju. Bar poslednja trojica koji nemaju svoju decu. A na pesnici je imao napisano MRT, ali samo hemijskom, zato što se onesvestio kada je otišao u salon za tetovažu. I gajio je tropske ribice. Što se Klimavog tiče... Klimavi čak nije ni spadao u degene. On je želeo da bude degen, ali mu nisu dozvolili da se učlani u klub. Večito je nešto petljao s kompjuterima. Klimavi je želeo da bude zgužvani klinac s naočarima kao pikslama koji ume da piše neverovatan softver i

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 7 - postane milioner pre dvadesete, ali bi verovatno prihvatio i da bude samo neko čiji kompjuter ne zasmrdi na istopljenu plastiku svaki put kada ga dodirne. A Džoni... ...ako poludiš, znaš li da si poludeo? Ako ne znaš, kako znaš da nisi lud? „Nije bio loš film", govorio je Klimavi. Bili su u Sali „Z" blekberijskog Odeona. U principu su išli da gledaju svaki film u kome je bilo izgleda da se pojave laseri. „Ali ne možeš da putuješ kroz vreme a da ne poremetiš sve", rekao je Nebrat. „U tome i jeste stvar", rekao je Bigmek. „To je ono što hoćeš da uradiš. Ja bih rado bio policajac u vremeplovskoj policiji. Vratiš se unazad i kažeš: 'Ej, jesi ti Adolf Hitler?' i kad on kaže: Ahtung, ja, to biti ja... Bam-bada-bam! S pumparicom. Problem rešen." „Da, ali recimo da slučajno ubiješ svog dedu", rekao je Nebrat strpljivo. „Nema šanse. On nimalo ne liči na Hitlera." „A ti ionako nisi neki strelac", rekao je Klimavi. „Izbacili su te iz Pejntbol kluba, je l' tako?" „Samo što su bili ljubomorni jer sam se ja prvi setio kako se pravi pejntbol ručna bomba." „To je bila konzerva farbe, Bigmek. Konzerva od dve litre." „Pa, jeste, ali u kontekstu je bila ručna bomba." „Rekli su da si bar mogao malo da odvojiš poklopac. Šona Stivensa su morali da šiju." „Nisam mislio da doslovno ubiješ svog stvarnog dedu", rekao je Nebrat glasno. „Mislio sam da poremetiš stvari tako da se on ne rodi ili da tvoj vremeplov uopšte ne bude izmišljen. Kao u onom filmu kada robota šalju u prošlost da ubije majku dečaka koji će da uništi robote kada odraste." „Taj je bio dobar", rekao je Bigmek, mitraljirajući prazne prodavnice nevidljivim mitraljezom. „Ali ako se nikada nije rodio, kako onda znaju da je postojao?", pitao je Nebrat. „To meni uopšte nije imalo smisla." „Otkud si ti toliki stručnjak?", upitao je Klimavi. „Pa, ja imam tri police video kaseta Zvezdanih staza", rekao je Nebrat. „Degen!" „Frik!" „Bolid!" „Elem", rekao je Nebrat, „ako promeniš stvari, možda završiš tako što se nećeš vratiti u prošlost i onda ćeš tamo ostati, u prošlosti, samo što tamo uopšte nisi ni otišao, pa ne bi mogao da se vratiš, zato što nisi ni otišao. Ili, čak i kada bi mogao da se vratiš, vratio bi se u neko drugo vreme, kao u nekakvu paralelnu dimenziju, jer ako se ono što si promenio nije ni desilo, onda ti ne bi ni otišao, pa bi mogao da se vratiš na neko mesto sa koga nikada nisi ni pošao. I to ti je to - zaglavio bi se." Pokušavali su da to skapiraju. „Ha, moraš da budeš lud da bi uopšte shvatio putovanje kroz vreme", rekao je Klimavi na kraju. „Eto prilike da nađeš posao, Džoni", rekao je Bigmek. „Bigmek", rekao je Nebrat vrlo značajno. „Ma, u redu je", rekao je Džoni. „Doktor je rekao da samo previše brinem." „Kakve si testove za mentole morao da radiš?", upitao je Bigmek. „Je l' bilo onih velikih igli, elektrošokova i toga?" „Ne, Bigmek", uzdahnuo je Džoni. „Ništa od svega toga. Samo ti postavljaju pitanja." „Kakva pitanja? Recimo: 'Dečko, jesi ti mentol?'" „Bilo bi sigurno vratiti se daleko u prošlost", rekao je Klimavi. „U doba dinosaurusa. Tada ne bi bilo šanse da ubiješ rođenog dedu, osim ako je baš star. Dinosaurusi bi bili odlični."

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 8 - „Strava!", rekao je Bigmek. „Onda bih mogao da ih istrebim laserskom puškom! O, da!" „Da", rekao je Klimavi, prevrćući očima. „To bi mnogo toga objasnilo. Zašto su dinosaurusi izumrli pre šezdeset pet miliona godina? Zato što Bigmek nije ranije tamo stigao." „Ali ti nemaš lasersku pušku", rekao je Džoni. „Ako Klimavi može da ima vremeplov, onda ja mogu da imam lasersku pušku." „O, dobro." „I raketni bacač." Vremeplov, pomislio je Džoni. To bi stvarno bilo nešto. Mogao bi da središ svoj život da bude tačno onakav kakav želiš da bude. Ako se nešto gadno pojavi, mogao bi samo da se vratiš i postaraš da se ne pojavi. Mogao bi da odeš kuda god hoćeš i ništa loše nikada ne bi moralo da se desi. Oko njega je dečački razgovor, kao što je to često slučaj, krenuo potpuno iščašenim pravcima. „Mislim, niko nije dokazao da dinosaurusi jesu izumrli." „Ma da, naravno, evo ih šetaju na sve strane." „Mislim, možda samo izlaze noću, ili su kamuflirani, tako nešto..." „Stegosaurus sa fasadom od cigle? Jarkocrveni brontosaurus na liniji broj 9?" „Hej, strava ideja! Išao bi okolo pretvarajući se da je autobus, tako je, i ljudi bi ulazili - ali nikada više ne bi izašli. Ooo-eee-ooo..." „Neee. Lažni nosevi. Lažni nosevi i brade. Onda, baš kada ljudi to ne očekuju - GRAB! Na pločniku ništa sem para cipela i nekog mnogo velikog tipa u kišnom mantilu, koji se bržebolje udaljava..." Rajska ulica, pomislio je Džoni. U poslednje vreme je često mislio o Rajskoj ulici. Posebno noću. Kladim se da bi se njeni stanovnici složili, ako biste ih pitali je li vremeplov dobra ideja. Mislim, niko ne zna šta se desilo dinosaurusima, ali znamo šta se desilo Rajskoj ulici. Kada bih samo mogao da se vratim u Rajsku ulicu. Nešto je zašištalo. Osvrnuli su se oko sebe. Između prodavnica polovne odeće i videoteke nalazila se sporedna uličica. Šištanje je dopiralo iz nje, samo što se sada pretvorilo u režanje. Nije zvučalo nimalo prijatno. Išlo je pravo u uši, pravo kroz Džonijev savremeni mozak i pravo dole u pamćenje usađeno u samu njegovu srž. Kada je jedan davni majmun oprezno sišao s drveta i trapavo se zagegao po zemlji, isprobavajući tu novu ideju „uspravnog hoda" o kojoj su govorili svi mlađi majmuni, baš je takvo režanje najmanje želeo da čuje. Ono je govorilo svakom mišiću u njegovom telu: beži koliko te noge nose i penji se na nešto. I ako je moguće, gađaj dole kokosovim orasima. „Nešto je u uličici", rekao je Klimavi, osvrćući se za slučaj da u blizini ima zgodnog drveća. „Vukodlak?", rekao je Bigmek. Klimavi se zaustavio. „Zašto vukodlak?", upitao je. „Gledao sam onaj film, Prokletstvo vukodlakove osvete", rekao je Bigmek, „i neko je čuo takvo režanje i ušao u mračnu uličicu, i sledeća scena, samo je ležao, a svi njegovi specijalni efekti bili su razbacani po pločniku." „Ha", zadrhtao je Klimavi. „Vukodlaci ne postoje." „Idi onda pa mu to i reci." Džoni je zakoračio napred. Na početku uličice ležala su prevrnuta kolica iz samoposluge, ali to nije bilo neobično. Ulicama Blekberija često su lutala krda kolica iz samoposluge. Mada ih nikada nije video u pokretu, ponekad je slutio da odjure čim on okrene leđa.

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 9 - Prepune crne kese za đubre i brda torbi ležala su oko njih, a bilo je tu i mnogo tegli. Jedna se razbila i iz nje se širio miris sirćeta. Jedna gomila krpa na sebi je imala patike. To se ne viđa baš često. Užasno čudovište se popelo na vrh kolica i zasiktalo na Džonija. Bilo je belo, ali na nekim mestima smeđe i crno. Bilo je mršavo. Imalo je tri i po noge, ali samo jedno uvo. Lice mu je bilo maska krajnjeg, odlučnog zla. Zubi su mu bili oštri i žuti, dah gadan kao suzavac. Džoni ga je dobro poznavao. Baš kao i skoro svi ostali stanovnici Blekberija. „Zdravo, Krivče", rekao je, pazeći da ne pravi nagle pokrete. Ako je tu Krivac, i ako su kolica tu... Pogledao je dole u smotuljak s patikama. „Mislim da se nešto desilo gospođi Tahion", rekao je. Drugovi su mu brzo prišli. Gospođa Tahion je samo izgledala kao gomila krpa zato što je imala običaj da obuče sve što poseduje, jedno preko drugog. Sada su tu bili vunena kapa, nekih dvanaest džempera i ružičasta čipkana suknjica, onda gole tanke noge, pa nekoliko pari štucni i ogromne patike. „Je l' to krv?", upitao je Klimavi. „Uf", rekao je Bigmek. „Bljak." „Mislim da je živa", rekao je Džoni. „Siguran sam da sam čuo stenjanje." „Hm... ja znam prvu pomoć", rekao je Nebrat oklevajući. „Poljubac života i to." „Poljubac života? Gospođa Tahion? Bljak", rekao je Bigmek. Nebrat je delovao veoma zabrinuto. Ono što je delovalo jednostavno izvesti u čistoj i toploj učionici, uz prisustvo instruktora, delovalo je mnogo složenije u mračnoj uličici, posebno zbog mnogobrojnih čupavih džempera. Čovek koji je izumeo prvu pomoć sigurno nije u vidu imao gospođu Tahion. Nebrat je nevoljno kleknuo. Neodređeno je potapšao gospođu Tahion i nešto je ispalo iz jednog od njenih brojnih džepova. Pržena riba i pomfrit umotani u novine. „Ona uvek jede pomfrit", rekao je Bigmek. „Moj brat kaže da vadi bačene novine iz kanti da vidi ima li u njima još pomfrita. Bljak." „Hm...", rekao je Nebrat očajnički, dok je pokušavao da smisli način kako da pruži prvu pomoć a da ništa ne dodirne. Na kraju ga je spasao Džoni tako što je rekao: „Znam kako da okrenem hitnu pomoć." Nebrat je vidno odahnuo. „Da, da, tako je", rekao je. „Prilično sam siguran da ne smemo da je pomeramo, da ne slomimo neku kost." „Ili skorenu prljavštinu", rekao je Klimavi.

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 10 - Drugo poglavlje Gospođa Tahion Otkako Džoni pamti, gospođa Tahion je uvek bila tu. Bila je torbarka još u vreme dok su ljudi koristili prave torbe, a ne najlonske kese. Mada bi, možda, pravilniji pojam bio količarka. A ta njena kolica nisu bila normalna kolica iz samoposluge. Delovala su nekako veće, žice su izgledale deblje. A bolelo je kao đavo kada bi gospođa Tahion naletela njima na vas, što se često dešavalo. Nije to ona radila iz zlobe - dobro, verovatno nije - ali na planeti Tahion drugi ljudi prosto nisu postojali. Srećom, jedan točak je škripao. A ako niste navikli na brzo uzmicanje kada čujete škrip... škrip... škrip... kako se približava, monolog je bio dodatno upozorenje. Gospođa Tahion je neprekidno govorila. Nikada niste bili sigurni kome se tačno obraćala. „...kažem ja, to vi meni kažete, a? To vi mislite. A ti, samo bi brbljô kažem ja. O da! Reci Sidu! Tol'ko si mršav, da zažmuriš na jedno oko izgledô bi kô igla, kažem ja. O, da. Zeznuli me! Reci to našim vojnicima! To ti je škrtac, goreg nisam videla!" Ali često je to bilo samo obično mrmljanje, s povremenim trijumfalnim uzvikom: „Lepo sam im rekla!" i „To vi mislite!" Kolica sa škripavim točkom mogla su da se pojave iza vas u bilo koje doba dana ili noći. Niko nije znao kada da ih očekuje. Niti je bilo ko znao šta se nalazi u svim onim kesama i torbama. Gospođa Tahion je često kopala po kantama i kontejnerima. Zato niko to i nije želeo da ustanovi. Ponekad bi nestala na nekoliko nedelja. Niko nije znao kuda je išla. Onda, taman kada bi svi počeli da se opuštaju, začulo bi se škrip... škrip... škrip iza njih, posle čega bi usledio oštar bol u leđima. Gospođa Tahion je vadila stvari iz slivnika. Verovatno je tako i stekla Krivca, koji je imao krzno kao donja strana tepiha, slomljene zube i kičmu u obliku bumeranga. Kada je Krivac hodao, što nije bilo često jer se radije vozio u kolicima, obično bi se kretao ukrug. Kada je trčao, uglavnom zato što bi hteo da se tuče s nekim, činjenica da je imao samo jednu i po prednju nogu značila je da će ga zadnje noge pre ili kasnije preteći, i da će se zbog toga užasno razbesneti i pokušati da samom sebi odgrize rep. Čak je i besni pas Klošara Sida, koji je jednom pojeo policijskog vučjaka, bežao kada bi ugledao Krivca kako se vrti u njegovom pravcu, mahnito se grizući. * * * Kola hitne pomoći su otišla, s upaljenim svetlima. Krivac je gledao Džonija iz kolica, zrikav od mržnje. „Bolničar je rekao da gospođa Tahion izgleda kao da ju je nešto udarilo", rekao je Klimavi, koji je takođe gledao mačora. Nikada nije bila dobra ideja sklanjati pogled sa Krivca. „Šta ćemo da radimo sa svim ovim stvarima?", upitao je Džoni. „Da, ne možemo tek tako da ih ostavimo", rekao je Bigmek. „Nije lepo zagađivati okolinu." „Ali to su njene stvari", rekao je Džoni. „Nemoj mene da gledaš", rekao je Bigmek. „Neke od kesa su gnjecave."

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 11 - „A tu je i mačor", rekao je Džoni. „Da, mogli bismo da ubijemo mačora", rekao je Bigmek. „Prošle nedelje mi je odrao čitavu ruku." Džoni je oprezno podigao kolica. Krivac se držao za njih i siktao. „Sviđaš mu se", rekao je Bigmek. „Otkud znaš?" „I dalje imaš oba oka." „Možemo ujutru da ga odnesemo u Društvo za zaštitu životinja", rekao je Nebrat. „Možemo", rekao je Džoni, „ali šta ćemo s kolicima? Ne možemo tek tako da ih ostavimo ovde." „Da, hajde da ih gurnemo s vrha nekog solitera", predložio je Bigmek. Džoni je oprezno bocnuo prstom jednu kesu. Malo se pomerila, pa se vratila u prvobitni položaj uz neprijatan, žitak zvuk. „Znaš, moj brat kaže da je gospođa Tahion pre mnogo godina ubila svog muža i da je onda skrenula i da njegovo telo nikada nisu našli", rekao je Bigmek. Pogledali su kese i torbe. „Nijedna nije dovoljno velika za leš", rekao je Nebrat, kome majka nije dozvoljavala da gleda horor filmove. „Za čitavo telo nije, u pravu si", rekao je Bigmek. Nebrat je ustuknuo. „Ja sam čuo da je on gurnuo glavu u rernu", rekao je Klimavi. „Kažu da su zatekli pravi svinjac." „Svinjac?", upitao je Nebrat. „Bila je to mikrotalasna rerna. Kapiraš? Ako gurneš glavu u..." „Začepi", rekao je Nebrat. „Ja sam čuo da je ona mnogo, mnogo bogata", rekao je Bigmek. „Ludo bogata", rekao je Klimavi. „Slušajte, ja ću samo... samo ću da stavim sve u dedinu garažu", rekao je Džoni. „Ne shvatam zašto bismo mi to radili", rekao je Nebrat. „Trebalo bi da postoji neka služba za stara lica, tako nešto." „On u garaži više ne drži mnogo stvari. A onda ujutru..." E, da. Ujutro je novi dan. „A dok si tu, možeš da preturaš po kesama i vidiš ima li para", rekao je Bigmek. Džoni je pogledao Krivca, koji je zarežao. „Ne, radije bih da imam sve prste na rukama", rekao je. „Hajde sa mnom. Osećao bih se kao mamlaz da ovo guram sam." Četvrti točak je škripao i poskakivao dok je Džoni gurao kolica ulicom. „Izgleda teško", rekao je Nebrat. Iza njega se začulo kikotanje. „Pa, priča se da je gospodin Tahion bio veoma krupan čovek..." „Bigmek, začepi već jednom." To sam ja, mislio je, dok se povorka kretala ulicom. Kao loto, samo naopačke. Na nebu postoji jedan veliki prst i on vam uđe kroz prozor i lupi vas po uhu i kaže: „TI si srećni dobitnik - ha, ha, ha". I ti ustaneš i misliš da te čeka normalan dan i onda odjednom guraš ulicama kolica sa škripavim točkom i manijakalnom mačkom. „Evo", rekao je Klimavi. „Riba i pomfrit su još topli." „Molim?", rekao je Džoni. „Uzeo si njenu ribu i pomfrit?" Klimavi je ustuknuo. „Pa, da, zašto da ne, gre'ota da propadnu..." „Možda na njima ima njene pljuvačke", rekao je Bigmek. „Bljak." „Nisu čak ni odmotani", rekao je Klimavi, ali je zastao s odmotavanjem.

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 12 - „Stavi ih u kolica, Klimavi", rekao je Džoni. „Ne znam ko još danas umotava ribu i pomfrit u novine", rekao je Klimavi, bacivši smotuljak na vrh kolica. „Čak ni Hongkong Henri to više ne radi. Gde li ih je samo našla?" * * * Ser Džona je batler obično budio oko pala devet svakog jutra tako što mu je donosio doručak. Onda bi mu drugi batler doneo odeću, a zaduženje trećeg batlera bilo je da nahrani Adolfa i Staljina ako je neophodno, dok je četvrti batler, u principu, bio rezerva. U devet je dolazio sekretar i čitao mu spisak sastanaka za taj dan. Kada je to učinio ovog jutra, međutim, zatekao ga je kako i dalje zuri u tanjir, s čudnim izrazom na licu. Adolf i Staljin su zadovoljno plivali u akvarijumu pored stola. „Pet različitih vrsta pilula, keksi napravljeni od kartona i čaša soka od pomorandže iz koga je uklonjeno sve zabavno", rekao je ser Džon. „Kakav je smisao toga što sam najbogatiji čovek na svetu - i dalje sam najbogatiji čovek na svetu, zar ne?" „Jeste, ser Džone." „Pa, kakav je smisao, ako se sve svodi na pilule za doručak?" Zadobovao je prstima po stolu. „Pa... svega mi je dosta, čuješ? Reci Hiksonu da spremi automobil." „Koji automobil, ser Džone?" „Bentli." „Koji bentli, ser Džone?" „O, neki koji davno nisam koristio. Neka sam odabere. I nađi Blekberi na mapi. Tamo imamo jedan restoran brze hrane, zar ne?" „Hm... rekao bih da je tako, ser Džone. Zar to nije onaj kome ste vi lično odabrali lokaciju? Rekli ste da prosto znate da će biti dobra. Hm... ali danas imate zakazan sastanak s predsednikom..." „Sve otkaži. Idem u Blekberi. Nemoj da im javiš da dolazim. Recimo da je ovo... blic inspekcija. Tajna poslovnog uspeha je u obraćanju pažnje na najsitnije pojedinosti, zar nisam u pravu? Zaposleni mogu da prave sirove hamburgere, ili im se pomfrit hladi i za čas čitava poslovna imperija može da se sruši." „Hm... ako vi tako kažete, ser Džone." „Jeste. Biću spreman za dvadeset minuta." „Hm... mogli biste, možda, to da odložite za sutra? Komitet je zamolio da..." „Ne!" Starac je udario po stolu. „Mora da bude danas! Danas će se sve desiti, shvataš. Gospođa Tahion. Kolica. Džoni i ostalo društvo. Mora biti danas. Inače..." Odgurnuo je bljutavi i zdravi doručak. „Inače mi ovo sledi do kraja života." Sekretar je bio navikao na ser Džonove hirove, i pokušao je da malo razvedri atmosferu. „Blekberi...", rekao je. „Tamo su vas evakuisali za vreme rata, zar ne? I vi ste jedini pobegli kada je jedna ulica bombardovana?" „Ja i dve zlatne ribice zvane Adolf i Staljin. Tako je. Tamo je sve počelo", rekao je ser Džon, ustajući i prilazeći prozoru. „Hajde, na posao." Sekretar to nije učinio odmah. Jedna od njegovih dužnosti bila je da ser Džona drži na oku. Staro momče se ponaša malo čudno, govorili su ljudi. Počeo je da čita veoma stare novine i knjige u čijim su naslovima bile reči kao „Vreme" i „Fizika", a ponekad je čak pisao besna pisma veoma uglednim naučnicima. Kada ste najbogatiji čovek na svetu, ljudi vas veoma pažljivo posmatraju. „Adolf i Staljin", rekao je ser Džon, čitavom svetu. „Naravno, ovo dvoje su njihovi potomci. Ispostavilo se da je Adolf žensko. Ili je to možda bio Staljin?" S druge strane prozora, vrtovi su se pružali sve do zatalasanih bregova koje je ser Džonov pejzažni arhitekta uvezao iz inostranstva.

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 13 - „Blekberi", rekao je ser Džon, zureći u njih. „Tamo je sve počelo. Sve. Bio je jedan dečak po imenu Džoni Maksvel. I gospođa Tahion. I mačor, čini mi se." Okrenuo se. „Još si ovde?" „Oprostite, ser Džone", rekao je sekretar, povlačeći se i zatvarajući vrata za sobom. „Tamo je sve počelo", rekao je ser Džon. „A tamo će se i završiti." * * * Džoni je oduvek uživao u prvih nekoliko trenutaka jutra, pre nego što ga zaskoči ostatak dana. Glava mu je bila blaženo puna cveća, oblaka, mačića... Ruka ga je i dalje bolela. Užasni delići prošle noći iskočili su iz svog skrovišta pa počeli da skakuću i toroču pred njim. U garaži su bila kolica iz samoposluge puna neopisivih kesa. Takođe, preko zida i tavanice pružale su se mrlje od mleka, gde je Krivac pokazao šta misli o ljudima koji pokušavaju da mu daju nešto za jelo. Džoni je posle morao sebi da stavi najveći flaster koji je našao u kupatilu. Ustao je, obukao se i sišao u prizemlje. Njegova majka sigurno još nije budna, a deda je još sigurnije u dnevnoj sobi, gde gleda jutarnji nedeljni program na televiziji. Džoni je otvorio vrata garaže, pa se brže-bolje povukao, za slučaj da pomahnitalo krzneno đule izleti napolje. Ništa se nije desilo. Jeziva kolica stajala su nasred poda. Nije bilo ni traga od Krivca. Ovo je, pomislio je Džoni, baš kao one scene u filmovima, kada znaš da je čudovište negde u prostoriji... Skočio je u stranu, za slučaj da se Krivac sprema da ga zaskoči s tavanice. Bilo je dovoljno loše videti poganog mačora. Ne videti ga je bilo mnogo gore. Brže-bolje je izašao i zatvorio vrata za sobom. Verovatno bi trebalo da javi nekom nadležnom. Kolica su pripadala gospođi Tahion (zapravo, verovatno pripadaju gospodinu Tesku ili gospodinu Sejfveju) tako da je to možda krađa, ako ih zadrži. Dok se vraćao u kuću, zazvonio je telefon. Postojala su dva načina na koja je to mogao da zna. Prvi je bio zvonjava telefona. Drugi je bio dreka njegovog dede: „Telefon!", zato što se on nikada nije javljao na telefon ako je mislio da ima izgleda da će se javiti neko drugi. Džoni je digao slušalicu. „Mogu li da razgovaram sa...", rekao je Nebrat svojim posebnim glasom za razgovor s roditeljima. „Nebrate, ja sam", rekao je Džoni. „Hej, znaš gospođu Tahion?" „Naravno da..." „Pa, moja mama je sinoć bila dežurna u bolnici. Ima užasne modrice i još svašta. Gospođa Tahion, mislim, ne moja mama. Neko ju je stvarno udesio, rekla je. Moja mama, ne gospođa Tahion. Rekla je da bi trebalo da javimo policiji." „Zašto?" „Možda je nešto videla. A i... hm... neko možda pomisli da smo... mi..." „Mi? Ali mi smo pozvali hitnu pomoć!" „Ja to znam. Hm... a ti si joj uzeo stvari..." „Pa nismo mogli tamo da ih ostavimo!" „Ja to znam. Ali... pa, Bigmek je bio s nama..."

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 14 - A u tome je, u suštini, bila stvar. Nije stvar bila u tome da je Bigmek istinski zao. On je rado ispaljivao zamišljene nuklearne rakete na ljude, ali ne bi ni mrava zgazio, osim ako mrav nije stvarno žestok mravlji anđeo pakla koji ga je gadno iznervirao. Međutim, jeste imao problem s kolima, posebno onim velikim i brzim, kojima vlasnici ostavljaju ključeve u kontakt-bravi. I jeste bio skinhed. Čizme su mu bile tako velike da praktično nije mogao da padne. Po naredniku Komliju iz blekberijske policijske stanice, Bigmek je bio kriv za svaki nerešeni zločin u gradu, mada je zapravo bio kriv za jedno deset posto, u vrh glave. Izgledao je kao nevolja. Niko ko bi video Bigmeka ne bi pomislio da on nije kriv ni za šta. „I Klimavi, takođe", dodao je Nebrat. A Klimavi bi priznao bilo šta, samo ako ga dovoljno prepadnete. Sve velike nerešene misterije na svetu - Bermudski trougao, čudovište iz Loh Nesa - mogle bi se razjasniti za jedno pola sata, samo ako pritisnete Klimavog. „Idem onda sam", rekao je Džoni. „Tako je jednostavnije." Nebrat je uzdahnuo s olakšanjem. „Hvala." Telefon je zazvonio čim je Džoni spustio slušalicu. Iz nje se začulo „Halo? Halo?" i pre nego ju je prineo uhu. „Hm... halo?", rekao je on. „To si ti?", rekao je ženski glas. Nije bio baš krajnje neprijatan, ali je bio prodoran i oštar. Činilo se da govori kako ako ti nisi ti, onda je to tvoja greška. Džoni ga je smesta prepoznao. Bio je to glas nekoga ko okreće pogrešne brojeve, a onda se žali što se na telefon javljaju ljudi s kojima ne želi da razgovara. „Da. Hm... da. Zdravo, Kirsti." „Kasandra, tačnije." „O. Da", rekao je Džoni. Moraće to da zapamti. Kirsti je menjala ime jednako često kao odeću, mada se u poslednje vreme držala imena koja počinju na K. „Jesi li čuo za staru gospođu Tahion?" „Mislim da jesam", rekao je Džoni oprezno. „Navodno su je sinoć pretukli neki huligani. Izgledala je kao da je bomba pala na nju. Halo? Halo? Halo?" „Još sam tu", rekao je Džoni. Neko mu je napunio stomak ledom. „Zar ne misliš da je to sramota?" „Hm. Da." „Jedan je bio crnac." Džoni je nesrećno klimnuo telefonskoj slušalici. Nebrat mu je objasnio kako to ide. Da je kojim slučajem neki njegov predak stupio u ogromnu hordu Atile Huna, među milione varvara, i pomogao im da haraju Starim Rimom, ljudi bi se sigurno sećali da je jedan od njih bio crnac. A to je govorio Nebrat, koji je sakupljao diskove limenih orkestara, imao zbirku kutija šibica i bio opštepoznat kao štreber. „Hm", rekao je, „to smo bili mi. Mislim, nismo je mi prebili, ali smo je našli. Ja sam pozvao hitnu pomoć, a Nebrat je pokušao... Nebrat je definitivno razmišljao o pružanju prve pomoći..." „Jeste li prijavili policiji?" „Ne..." „Stvarno, ne znam šta bi se desilo da mene nema! Moraš smesta da im kažeš. Vidimo se u policijskoj stanici za pola sata. Znaš da gledaš na sat? Velika kazaljka pokazuje..." „Da", rekao je Džoni nesrećno. „Samo dve stanice autobusom od tvoje kuće. Znaš kako se ulazi u autobus?" „Da, da, da, naravno da..." „Trebaće ti pare. To su one okrugle stvarčice koje ćeš naći u džepovima. Ćaos."

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 15 - Zapravo, pošto se vratio iz kupatila, osećao se malo bolje u vezi sa svim tim. Kirs - Kasandra je uzela sve u svoje ruke. Ona je bila najorganizovanija osoba koju je Džoni poznavao. Zapravo, bila je toliko organizovana da je imala previše organizovanosti za jednu osobu, pa se ova prelivala na sve strane. On joj je bio drug. Manje-više. Nije bio siguran je li imao mogućnost izbora. Kirs - Kasandra nije baš bila vična drugarstvu. Sama mu je to rekla. Rekla je da je to zbog urođene karakterne mane, ali zato što je ona Ki - Kasandra, smatrala je da je to urođena karakterna mana svih ostalih ljudi. Što je više pokušavala da pomogne ljudima tako što im je objašnjavala koliko su glupi, to su se oni više udaljavali od nje bez nekog vidljivog razloga. Jedini razlog zašto i Džoni nije tako postupio bio je što je on znao koliko je glup. Ali ponekad - ne često - kada je osvetljenje bilo dobro i kada nije ništa organizovala, pogledao bi Ki - Kasandru i zapitao se postoje li dve vrste gluposti: ona osnovna, balvanska, koja krasi njega, i visokospecijalizovana vrsta koju imaš samo kada si previše napunjen pameću. Bolje da kaže dedi kuda ide, pomislio je, samo za slučaj da nestane struje, ili da se televizor pokvari pa da se zapita kuda je Džoni otišao. „Idemo samo do...", počeo je, a onda rekao: „Idem napolje." „Važi", rekao je deda, ne odvajajući pogled od televizora. „Ha! Vidi ga ovaj! Propade pravo kroz pod!" * * * U garaži se nije dešavalo ništa posebno. Posle nekog vremena Krivac je ispuzao iz svog gnezda među kesama i torbama pa zauzeo uobičajeno mesto na prednjem delu kolica, gde je voleo da putuje zbog uvek postojeće mogućnosti da nekoga izgrebe. Muva je neko vreme lupala u prozor, a onda se vratila na spavanje. A kese su se pomerile. Pomerile su se kao žabe u ulju, zagmizale su veoma sporo jedna oko druge. Proizvodile su gumast, cvilkast zvuk, kao kada vešt mađioničar savija balone u oblik životinje. Bilo je i drugih zvukova. Krivac se nije mnogo obazirao na njih zato što se zvukovi ne mogu napasti, a sem toga, do sada se na njih poprilično bio navikao. Nisu bili posebno razgovetni. Možda su bili delići nekakve muzike. Možda su bili glasovi. Možda su dopirali s radija koji se nalazi jedno dve sobe dalje i koji nije najbolje podešen, ili su bili daleki huk gomile. * * * Džoni se našao sa Kasandrom ispred policijske stanice. „Imaš sreće što sam našla malo slobodnog vremena", rekla je. „Idemo." Narednik Komli je sedeo za stolom. Digao je pogled kada su Džoni i Kasandra ušli, a onda ga vratio na knjigu u kojoj je pisao, pa ga onda ponovo polako digao. „Vi?" „Hm, dobar dan, naredniče Komli", rekao je Džoni. „Šta se sada desilo? Videli ste vanzemaljce?" „Došli smo zbog gospođe Tahion, naredniče", rekla je Kasandra. „Da?" Kasandra se okrenula ka Džoniju. „Hajde", rekla je. „Reci mu." „Hm", rekao je Džoni. „Pa... ja, Klimavi, Nebrat i Bigmek..." „Klimavi, Nebrat, Bigmek i ja", ispravila ga je Kasandra.

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 16 - Narednik Komli ju je pogledao. „Sve petoro?", upitao je. „Samo sam ga ispravila", rekla je Kasandra. „Često to radiš?", pitao je narednik. Pogledao je Džonija. „Često to radi?" „Stalno", odgovorio je Džoni. „Bože blagi! Dobro, hajde dalje. Ti, ne ona." Kada je narednik Komli bio samo običan pozornik Komli, došao je u Džonijevu školu da svima pokaže kako su policajci zapravo dobri i slučajno je uspeo da sam sebi stavi lisice. Takođe je bio i član Blekberijskog folklornog kluba. Džoni ga je stvarno video sa zvončićima oko kolena, kako maše s dve maramice. To je bilo važno pamtiti u ovakvim trenucima. „Pa... išli smo ulicom...", počeo je. „I bez viceva." * * * Dvadeset minuta kasnije sporo su silazili niz stepenište policijske stanice. „Pa, i nije bilo tako loše", rekla je Kasandra. „Nisu te uhapsili, ništa slično. Njena kolica su stvarno kod tebe?" „O,da." „Dopao mi se izraz njegovog lica kada si rekao da ćeš dovesti Krivca. Prebledeo je kao kreč." „Znači ona nema baš nikoga?" „To nije ništa neobično." „Da", rekao je Džoni, „ali ljudi obično imaju tetku u Australiji za koju nikada nisu čuli." „Stvarno?" „Pa, navodno i ja imam tetku u Australiji, i za nju sam saznao tek prošlog meseca, tako da to sigurno nije toliko neobično." „Stanje gospođe Tahion rečito govori o suštinskoj disfunkcionalnosti savremenog društva", rekla je Kasandra. „Šta znači disfunkcionalnost?" „Nešto ružno." „To što nema rođaka? Mislim da država tu ne može ništa da..." „Ne, već to da nema dom, luta ulicama i živi od onoga što pronađe. Nešto Mora Da Se Uradi." „Pa, valjda bismo mogli da je obiđemo", rekao je Džoni. „Leži u Bolnici svetog Marka, to nije daleko." „Kakva korist od toga?" „Pa, možda će se malo oraspoložiti." „Znaš, gotovo svaku rečenicu započinješ sa 'pa'." „Pa..." „Odlazak u bolničku posetu neće nimalo pomoći kod užasne zapostavljenosti uličnih ljudi i duševnih bolesnika u savremenom društvu, zar ne?" „Verovatno neće. Mada, možda bismo je malo oraspoložili." Kasandra je kratko ćutke hodala. „Stvar je samo u tome što... Meni bolnice ne prijaju, ako već moraš da znaš. Pune su bolesnih ljudi." „Mogli bismo da joj odnesemo nešto što voli. A verovatno će joj biti drago da sazna kako je Krivac dobro." „A i ružno mirišu", rekla je Kasandra ne slušajući ga. „Onaj užasni miris sredstva za dezinfekciju." „Ako se dovoljno približiš gospođi Tahion nećeš ga ni osetiti."

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 17 - „Daviš o tome samo zato što znaš da mrzim bolnice, je li tako?" „Prosto... prosto mislim da bi trebalo to da uradimo. Zar nisi ti nešto slično uradila da dobiješ onu svoju nagradu vojvode od Edinburga ili kako se već zvaše?" „Jeste, ali u tome je bilo neke svrhe." „Mogli bismo da odemo pred kraj vremena za posete, tako da se ne zadržimo dugo. Tako rade svi ostali." „O, dobro de." „A morali bismo i nešto da joj odnesemo. To se očekuje od posetilaca." „Neko voće, misliš?" Džoni je pokušao da zamisli gospođu Tahion kako jede grožđe. Nije mu uspelo. „Razmisliću o tome." * * * Vrata garaže su se sporo otvarala i zatvarala: U garaži su se nalazili: Betonski pod. Bio je star, ispucao i natopljen mašinskim uljem. Preko njega su se pružali životinjski tragovi utisnuti u beton, što je govorilo da je tuda neki pas pretrčao dok se beton sušio. To se dešava svakom vlažnom betonu, uvek i svugde. Bilo je tu takođe i nekoliko ljudskih tragova, fosilizovanih u vremenu, sada punih crne masti i prašine. Drugim rečima, ličio je manje-više na svaki drugi beton. Bili su tu takođe i: Radni sto. Veći deo bicikla, dignutog naopačke, okruženog alatkama i nasumično razbacanim delovima koji su govorili da je neko savršeno ovladao veštinom rasklapanja bicikla, ali da, međutim, nije usavršio njegovo sklapanje. Kosilica za travu upetljana u baštensko crevo, što se uvek dešava u garažama, i uopšte nije bitno. Kolica iz samoposluge, prepuna svakakvih najlonskih kesa i torbi, ali najvažnije od svega, šest velikih i crnih. Mala gomila tegli od turšije, tamo gde ih je Džoni sinoć pažljivo složio. Ostaci pržene ribe s pomfritom. Što se Krivca tiče, hrana za mačke je nešto što se dešava drugim mačkama. Dva žuta oka koja pažljivo motre iz senki ispod stola. I to je bilo sve.

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 18 - Treće poglavlje Kese vremena Da budemo iskreni, ni Džoni nije nešto posebno voleo bolnice. Ljudi koje je u njima posećivao uglavnom se nisu iz njih vraćali. I bez obzira koliko se osoblje, pomoću biljki i slika, trudilo da odišu vedrinom, nikada nisu delovale srdačno. Na kraju krajeva, niko ne leži u njima zato što to želi. Ali Kirsti je bila vešta u otkrivanju onoga što je zanima i teranju nesrećnih ljudi da joj odgovore na pitanja, tako da su vrlo brzo našli odeljenje gospođe Tahion. „To je ona, je l' tako?", upitala je. Kasandra je pokazala na niz kreveta. Oko jednog ili dva nije bilo posetilaca, ali je bilo veoma lako ustanoviti koji pripada gospođi Tahion. Sedela je u krevetu, obučena u bolničku spavaćicu, s vunenom kapom na glavi, preko koje je stavila bolničke slušalice. Gospođa Tahion je usredsređeno gledala pred sebe i veselo se meškoljila među jastucima. „Meni deluje sasvim zadovoljno", rekla je Kasandra. „Šta li to sluša?" „Nisam sigurna", rekla je bolničarka. „Znam samo da slušalice nisu uključene. Vi ste joj rod?" „Nismo. Mi smo...", zaustila je Kasandra. „Ovo je nešto za školu", rekao je Džoni. „Znate... kao ono kada kosite travu u baštama starih ljudi i tako." Bolničarka je šmrknula. „Da to ne osećam miris sirćeta?", upitala je. Kasandra je prostrelila Džonija pogledom. On je pokušao da deluje nedužno. „Samo smo joj doneli malo grožđa", rekao je i pokazao kesu. Gospođa Tahion nije digla pogled kada su dovukli stolice do njenog kreveta. Džoni nikada ranije u životu nije razgovarao s njom, sem da kaže „izvinite" kada bi naletela na njega svojim kolicima. Nije bio siguran kako sada da započne. Kasandra se nagnula napred i odmaknula joj slušalice s jednog uha. „Dobar dan, gospođo Tahion!", rekla je. Gospođa Tahion je prestala da se meškolji u ritmu. Okrenula je svetlucavo oko ka Kasandri, pa ka Džoniju. Imala je šljivu na oku, prljava seda kosa joj je delovala spaljeno spreda, ali postojalo je nešto stravično nezaustavljivo u vezi s gospođom Tahion. „Stvarno? To vi mislite!", rekla je. „Dođi ponovo sutra, pekaru, pa ćemo da uzmemo jednu hrskavu! Sirota starica, nije nego? To vi mislite! Milenijumska ruka i račić? Besplatni zubi i korseti? Možda, za one koji to vole, ali ne i za mene, fala vam lepo. Šta, nema banana? Imala sam kuću, o da, ali danas samo crni ljudi. Šeširi." „Je li vas dobro neguju?", upitala je Kasandra. „Ne brigaj ti ništa! Zdrava kô dren i šaran i klen. Ha! Kuc kuc bam! Da ih samo vidim da probaju. Eto slatkiša. Naravno, sećam se kad su tu bila samo polja, ali je l' slušaju oni mene?" Kasandra je pogledala Džonija. „Čini mi se da je malo... izgubljena", rekla je. „Ne shvata ništa što joj govorim."

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 19 - „Ali ni mi ne shvatamo ništa što ona govori nama", rekao je Džoni, koji se ionako stalno osećao zbunjeno. Gospođa Tahion je popravila slušalice na glavi i ponovo počela da đuska u krevetu. „Ne mogu da verujem", rekla je Kasandra. „Izvinite." Skinula je slušalice s vunene kape i prislonila ih na svoje uho. „Bolničarka je bila u pravu. Ništa se ne čuje." Gospođa Tahion je veselo poskakivala. „Budala kô pleve", zacerekala se. Onda je namignula Džoniju. Bio je to bistar, svestan mig, upućen s planete Tahion na planetu Džoni. „Doneli smo vam grožđe, gospođo Tahion", rekao je. „To vi mislite." „Grožđe", rekao je Džoni odlučno. Otvorio je kesu da se vidi vruća pržena riba s pomfritom. Oči su joj zasijale. Mršava ruka je izletela, zgrabila kesu, pa nestala ispod ćebeta. „On i njegov mantil", rekla je. „Nema na čemu. Hm. Sačuvao sam vaša kolica. I Krivac je dobro, mada mislim da nije jeo ništa sem malo pomfrita i parče moje ruke." „Za sve je kriv Čemberlen", rekla je gospođa Tahion. Začulo se zvono. „Eh, evo već kraj posete stvarno kako vreme leti prava šteta", rekla je Kasandra i brzo ustala. „Drago mi je što sam vas upoznala gospođo Tahion izvinite ali moramo da idemo hajde Džoni." „Mnogo mi se ti praviš važna", rekla je gospođa Tahion. Klimnula je glavom Džoniju. „Kakvih poruka ima na ulici, daso?" Džoni je pokušao da misli kao gospođa Tahion. „Hm... 'Zabranjeno parkiranje'?", pokušao je. „To vi mislite. Ona brda vremena, daso. Čuvaj mi bicikl! Kuda ti misli idu, i ti ćeš da slediš. Danas ovde, juče ode! Štos je nešto uraditi! A?" Džoni je blenuo. Bilo je to kao da sluša šuštanje na radiju, a onda se, samo na trenutak, začuje jedan jasan signal. Druga gospođa Tahion se vratila. „On meša šećer sa peskom, gospodine Mekfi!", rekla je. „To vi mislite." „Zašto si joj to dao?", siktala je Kasandra dok su odlazili s odeljenja. „Njoj je potrebna zdrava i balansirana ishrana! Ne vruć pomfrit! Zašto si joj to dao?" „Pa, mislio sam da će vruć pomfrit biti baš ono što će se dopasti nekome ko je navikao na hladan pomfrit. A sinoć ionako nije ništa večerala. Nego, bilo je nečeg baš čudnog u vezi sa..." „Ona je baš čudna." „Baš ti se i ne dopada?" „Nije ti čak ni zahvalila." „A ja mislio da je ona samo nesrećna žrtva represivnog političkog sistema", rekao je Džoni. „Tako si rekla kada smo dolazili ovamo." „Jeste, u redu, ali ljubaznost stvarno ništa ne košta. Hajde, da izađemo odavde." „Izvinite?", rekao je neko iza njih. „Našli su pomfrit", promrmljala je Kirsti, dok su se okretali. Međutim, nije se to bolničarka ustremljivala na njih, osim ako bolnica nije imala odeljenje agenata u civilu. Bila je to neka mlada žena s naočarima i raščupanom frizurom. Takođe je imala i čizme koje bi zadivile Bigmeka, a u rukama je držala tablu za pisanje.

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 20 - „Hm... da li vas dvoje poznajete gospođu... ah... Tahion?", upitala je. „Tako se zove?" „Valjda", rekao je Džoni. „Mislim, tako je svi zovu." „To je veoma čudno ime", rekla je žena. „Pretpostavljam da je strano." „Mi je zapravo ne poznajemo", rekla je Kasandra. „Samo smo je obišli vođeni brigom za šire društvene interese." Žena ju je belo pogledala. Onda je pogledala svoju tablu za pisanje. „Znate li nešto o njoj?", upitala je. „Bilo šta?" „Na primer?", upitao je Džoni. „Bilo šta. Gde živi. Odakle dolazi. Koliko joj je godina. Bilo šta." „Ne baš", odgovorio je Džoni. „Prosto je stalno tu negde. Znate već." „Mora negde da spava." „Ne znam." „O njoj ne postoje nikakvi tragovi u opštini, niti bilo gde drugde. Nije zabeležena nijedna osoba koja se zove Tahion", rekla je žena, a po njenom glasu dalo bi se zaključiti kako je to teško krivično delo. „Vi ste socijalni radnik?", upitala je Kasandra. „Da. Zovem se gospođa Partridž." „Mislim da sam vas jednom video kako razgovarate s Bigmekom", rekao je Džoni. „S Bigmekom? Ko je Bigmek?" „Hm... Sajmon... Rigli, mislim." „O, da", rekla je gospođa Partridž mračno. „Sajmon. Onaj koji je hteo da zna koliko kola treba ukrasti da se dobije nagradno letovanje u Africi." „A on je rekao da ste vi rekli da ćete ga poslati samo tamo gde još ima ljudožderstva..." „Da, da", rekla je gospođa Partridž brže-bolje. Kada je počela da radi, pre godinu dana, čvrsto je verovala da su za sve što na svetu ne valja odgovorne velike korporacije i vlada. Sada je još čvršće verovala da je za sve odgovoran Bigmek. „Vi ste ga stvarno oduševili, rekao je..." „Ali vi zapravo ne znate ništa o gospođi Tahion, je li tako?", upitala je socijalna radnica. „Imala je kolica puna đubreta, ali niko ne zna gde su sada." „Zapravo...", zaustila je Kasandra. „Ni ja ne znam gde su", rekao je Džoni odlučno. „Bilo bi nam od velike pomoći ako bismo ih našli. Pravo je čudo šta sve takvi ljudi sakupljaju", rekla je gospođa Partridž. „Kada sam živela u Boltonu, bila je jedna starica koja je čuvala svaki..." „Pobeći će nam autobus", rekla je Kasandra. „Izvinite što ne možemo da vam pomognemo, gospođo Partridž. Idemo, Džoni." Izvela ga je iz zgrade, pa niz stepenice. „Kolica su kod tebe, zar ne?", upitala je. „Rekao si mi da jesu." „Jesu, ali ne vidim zašto bi neko imao prava da joj ih oduzme ili da po njima pretura. Ni ti ne bi volela da neko pretura po tvojim stvarima." „Moja majka kaže da je gospođa Tahion bila udata za jednog pilota u Drugom svetskom ratu i da se on nije vratio i da je zato postala malo čudna." „Moj deda kaže da su joj on i njegovi drugari prevrtali kolica kada je on bio dečak. Kaže da su to radili samo da bi je slušali kako psuje." Kasandra je zastala. „Molim? Koliko godina ima tvoj deda?" „Nemam pojma. Šezdeset pet, otprilike." „A koliko godina ima gospođa Tahion, šta misliš?" „Ne vidi se od onih silnih bora. Šezdeset?" „Zar ti to ne deluje malo čudno?"

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 21 - „Šta?" „Jesi li ti debil? Ona je mlađa od tvog dede!" „O... pa... možda je postojala neka druga gospođa Tahion?" „To baš i nije mnogo verovatno, zar ne?" „Znači, hoćeš da kažeš da joj je sto godina?" „Naravno da neću. Sigurno postoji neko razumno objašnjenje. Kakvo je pamćenje tvog dede?" „Za TV program, odlično. Ponekad gledamo televiziju, a on kaže nešto kao: 'Hej, onaj tamo... onaj u odelu... bio je policajac u onoj seriji, znaš kojoj, onoj s onim kovrdžavim tipom, pre par godina, znaš u kojoj.' A ako nešto kupiš, uvek će ti reći da si to mogao da kupiš za šest penija i još dobiješ i kusur, kada je on bio momak." „Svačiji deda to radi", rekla je Kasandra strogo. „Izvini." „Nisi pogledao u njene kese?" „Nisam... ali ima neke čudne stvari." „Na šta misliš?" „Pa... ima te stare tegle od turšije..." „Pa? Starci vole turšiju." „Da, ali ove su... nekako nove i stare, istovremeno. A imala je i prženu ribu i pomfrit umotane u novine." „Pa?" „Danas više niko ribu i pomfrit ne umotava u novine. A ipak su delovali sveže. Pogledao sam zato što sam pomislio da dam ribu mačoru, a novine..." Džoni se zaustavio. Šta je mogao da kaže? Da je znao tu naslovnu stranu? Znao je svaku njenu reč. Našao je istu takvu na mikrofilmu u biblioteci, a bibliotekarka mu je odštampala kopiju, za čas istorije. Nikada je ranije nije video sem na kopiji i mutnoj slici na ekranu, a odjednom je bila tu, razmotala se pred njim, masna i slana, ali bez sumnje... ...nova. „Pa, hajde bar onda da ih pogledamo. To ne može da škodi." Kasandra je bila takva. Kada bi sve drugo propalo, pokušala bi da bude razumna. * * * Veliki crni automobil jurio je autoputem. Ispred su išla dvojica motociklista, još dvojica pozadi, a druga kola su ih pratila, vozeći neke ozbiljne ljude u odelima koji su stalno slušali male radio-aparate i koji ne bi imali poverenja ni u rođene majke. Ser Džon je sedeo sam na zadnjem sedištu crnog automobila, s rukama prekrštenim na srebrnoj dršci štapa, i bradom oslonjenom na šake. Ispred njega su bila dva ekrana, koja su prikazivala razne brojke i grafikone u vezi s njegovim kompanijama širom sveta, pravo sa satelita, koji je takođe bio njegovo vlasništvo. Bila su tu i dva faksa i tri telefona. Ser Džon je sedeo i zurio u njih. Onda je pritisnuo dugme za šoferov interfon. Hikson mu se nikada nije posebno dopadao. Bio je prosto previše prost. S druge strane, bio je jedina osoba s kojom je sada mogao da razgovara. „Veruješ li u mogućnost putovanja kroz vreme, Hiksone?" „Ne bih znao da kažem, gospodine", odgovorio je šofer, ne okrenuvši glavu. „Ljudi su to već radili, znaš." „Ako vi tako kažete, gospodine." „Vreme je menjano."

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 22 - „Da, gospodine." „Naravno, ti o tome ništa ne znaš, zato što si bio u vremenu koje je to takođe promenilo." „Onda sam dobro prošao, gospodine." „Jesi li znao da kada promeniš prošlost dobiješ dve budućnosti koje teku naporedo?" „Sigurno sam to propustio u školi, gospodine." „Kao nogavice pantalona." „To je stvarno tema za razmišljanje, ser Džone." Ser Džon se zagledao u šoferov vrat. Bio je debeo, crven, i iz njega su izbijali neprijatni mali čuperci. Nije njemu ser Džon dao posao, naravno. Imao je on ljude koji imaju ljude koji se time bave. Nikada mu nije palo na pamet da zaposli šofera koga zanima još nešto sem onoga što rade kola ispred njih. „Skreni u prvu levo", prasnuo je. „Do Blekberija ima još trideset kilometara, gospodine." „Radi šta ti se kaže! Smesta!" Automobil se zaneo, pa skrenuo s autoputa praćen dimom guma. „Skreni levo!" „Ali ima saobraćaja, ser Džone!" „Ako nemaju kočnice, nemaju ni šta da traže na putu! Dobro je! Vidiš? Skreni desno!" „To je samo neka staza! Izgubiću posao, ser Džone!" Ser Džon je uzdahnuo. „Hiksone, želim da otkačimo naše male pomoćnike. Ako me dovezeš u Blekberi bez pratnje, lično ću ti dati milion funti. Ne šalim se." Šofer se zagledao u retrovizor. „Što niste odmah rekli, gospodine? Drž'te se!" Kada su kola jurnula između živica, sva tri telefona istovremeno su zazvonila. Ser Džon ih je neko vreme posmatrao. Onda je pritisnuo dugme koje spušta najbliži prozor i izbacio ih napolje, jedan po jedan. Za njima je sledio faks-aparat. Uz malo truda uspeo je da odvoji dva monitora, pa su i oni izleteli, veoma prijatno eksplodirajući kada su udarili u zemlju. Posle toga se osećao bolje.

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 23 - Četvrto poglavlje Ljudi u crnom Autobus je tandrkao prema Džonijevoj kući. „Stvarno nema smisla uzbuđivati se zbog gospođe Tahion", rekla je Kasandra. „Ako je stvarno torbarka već toliko godina, onda postoji čitav niz savršeno prihvatljivih objašnjenja." „Šta bi bilo prihvatljivo objašnjenje?", upitao je Džoni. I dalje ga je mučila zagonetka onih novina. „Možda je vanzemaljka." „To je prihvatljivo?" „Ili je Atlantiđanka. Iz Atlantide. Znaš? Onaj kontinent koji je potonuo pre mnogo hiljada godina. Pričalo se da su njegovi stanovnici veoma dugovečni." „Umeli su da dišu ispod vode?" „Ne budi blesav. Otplovili su taman pre nego što je potonuo i sagradili Stounhendž, piramide i tako dalje. Bili su veoma tehnološki napredni." Džoni ju je gledao otvorenih usta. Takve priče bi očekivao od Bigmeka i društva, ali ne od Ki - Kasandre, koja se sa četrnaest godina spremala da vanredno polaže maturu. „To nisam znao", rekao je. „Vlasti su sve zataškale." „Ah." Kasandra je znala mnogo stvari koje su vlasti zataškale, posebno s obzirom na to da su bile, pa, zataškane. Uvek su imale neke veze s okultnim. Kada su se u centru grada prošle zime pojavili divovski otisci stopala, postojala su dva objašnjenja. Prvo je bilo Kir - Kasandrino, i glasilo je da je to Jeti, a drugo Džonijevo, koji je tvrdio da je to izveo Bigmek uz pomoć dva 'Divovska gumena stopala, garantovana zabava na žurkama!!!!!' iz Prodavnice smicalica na Ulici Peni. Ki - Kasandrinu teoriju potkrepljivale su brojne debele knjige koje je pročitala, tako da je bila mnogo verovatnija od Džonijeve, koja je bila zasnovana samo na tome što je gledao Bigmeka dok to radi. Džoni je zamislio Atlantiđane, sve dva metra visoke, u grčkim togama, zlatne kose, kako u čudesnim zlatnim brodovima odlaze sa svog kontinenta koji tone. A na palubi jednog od njih, gospođu Tahion kako žustro vuče svoja kolica. Ili ste mogli da zamislite varvare Atile Huna kako galopiraju po ravnicama, i usred stroja konjanika, gospođu Tahion na kolicima. „Ovako stoje stvari", rekla je Kasandra. „Ako vidiš leteći tanjir, Jetija ili nešto slično, dođu ti ljudi u crnom. Voze se okolo u velikim crnim kolima i prete ljudima koji su videli čudne pojave. Kažu da rade za državu, ali zapravo rade za tajno društvo koje upravlja svetom." „Otkud ti to znaš?" „Svi to znaju. To je opštepoznata činjenica. Čekala sam nešto ovakvo još od one tajanstvene kiše riba prošlog septembra", rekla je Kasandra. „Misliš, od onda kada je pukla boca butan-gasa u prodavnici tropskih ribica?" „Da, nama je rečeno da je pukla boca butan-gasa u prodavnici tropskih ribica", rekla je Kasandra značajno. „Molim? Naravno da je pukla boca! Vlasnikovu periku su našli na banderi u Glavnoj ulici! Svi su posle nalazili zlatne ribice po slivnicima!"

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 24 - „Dobro, između ta dva događaja možda postoji neka podudarnost", priznala je Kasandra preko volje. „A i dalje ne veruješ da je one krugove na poljima prošle godine napravio Bigmek, iako se kune da jeste?" „U redu, možda je neke od njih stvarno napravio Bigmek, ali ko je napravio one prve, a?" „Baza i Skaz, naravno. Čitali su o njima u novinama, pa zaključili da i naš grad treba da ih ima." „Ne znači da su ih oni sve napravili." Džoni je uzdahnuo. Kao da život već nije dovoljno složen, ljudi moraju da se trude i dodatno ga pogoršavaju. Bilo je dovoljno teško pre nego što je čuo za slučajeve spontanog samozapaljivanja. Možeš mirno da sediš u stolici i gledaš svoja posla, a sledećeg trena fuuuuu, ostade od tebe samo par zadimljenih cipela. Pošto je o tome čitao, nekoliko narednih nedelja držao je kofu vode pored kreveta, za svaki slučaj. A onda su tu bile i one emisije o vanzemaljcima koji otimaju ljude zbog medicinskih eksperimenata u letećim tanjirima. Ako te vanzemaljci otmu, pa ti onda poremete nešto u glavi da ih zaboraviš, a uz to imaju i vremeplov, pa mogu da te vrate tačno tamo gde si bio pre nego što su te oteli... kako da znaš da su te uopšte oteli? Bio je to priličan razlog za brigu. Kasandra kao da je smatrala da je sve to zanimljivo, a ne razlog za brigu. „Kasandra", rekao je. „Da? Molim?" „Bilo bi lepo da se ponovo vratiš na Kirsti." „Užasno ime. Zvuči kao neka tetka koja peče kolače." „...nisam rekao Kimberli..." „Ha! Sada shvatam da to ime prosto zrači škola za negu lepote." „...mada je Klimenistra bilo pomalo preterano." „Kada je to bilo?" „Pre jedno dve nedelje." „Tada sam verovatno malo bila u darkerskom fazonu." Autobus se zaustavio u Džonijevoj ulici, pa su izašli. Garaže su se nalazile u malom ćorsokaku iza kuća. Nisu često korišćene, bar ne za automobile. Većina dedinih suseda parkirala je na ulici, da bi uživali u kukanju zbog nedostatka mesta za parking. „Nisi još ni virnuo u kese?", upitala je Kasandra, dok je Džoni tražio ključeve od garaže po džepovima. „Nisam. Mislim, šta ako su pune starih gaća ili tako nečeg? Otvorio je vrata. Kolica su bila tamo gde ih je ostavio. Delovala su mu nekako čudno, mada nije mogao tačno da kaže zašto. Jasno su stajala na sredini garaže, ali su ostavljala utisak da se istovremeno i veoma brzo kreću, kao da su zaustavljeni kadar iz filma. Kasandra-bivša-Kirsti osvrnula se oko sebe. „Ovo je prilična rupa", rekla je. „Zašto onaj bicikl tamo stoji naopačke?" „Juče mu se probušila guma. Još nisam stigao da je zakrpim", rekao je Džoni. Kasandra je uzela jednu teglu turšije sa stola. Etiketa je bila čađava. Obrisala ju je i okrenula ka svetlu. „'Blekberijska turšija d.o.o. Zlatni carski krastavci sa slačicom,'", čitala je. „'Šest prvih nagrada. Grand Prix de Foire Internationale des Conichons Nancy 1933. Festival krastavaca, Mančester 1929. Danzig Pökelnfest 1928, Najviše odličje, Mičigenski državni sajam, 1933. Zlatna medalja, Madras 1931. Nagrada Bonza krmiva, Sidnej, 1932. Spravljeno od najfinijih

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 25 - sastojaka.' A onda je tu slika nekakvog sumanutog malog uličara koji skakuće, a ispod piše: 'Visoko skače mali Džoni, sad zna šta su pravi kornišoni.' Baš slatko. Dobro, to su kiseli krastavci. Pa šta?" „Krastavci iz stare fabrike turšije", rekao je Džoni. „Ona je uništena u ratu. Isto kada i Rajska ulica. Ovde se kiseli krastavci ne prave već više od pedeset godina!" „O, ne!", uzviknula je Kasandra. „Nećeš valjda da kažeš.... kako živimo u gradu u kome se ne prave kiseli krastavci? To je istinski sablasno." „Ne moraš da budeš zajedljiva. Samo je čudno, to je sve što sam hteo da kažem." Kasandra je protresla teglu. Onda je uzela još jednu čađavu teglu krastavaca i promućkala je. „Pa, izgledaju dobro očuvani", rekla je. „Jutros sam probao jedan", rekao je Džoni. „Bio je fin i hrskav. A šta kažeš na ovo?" Iz džepa je izvadio novine u koje su bili umotani riba i pomfrit gospođe Tahion. Raširio ih je. „Ovo su stare novine", rekao je Džoni. „Hoću da kažem... veoma su stare, ali nisu stare... ne izgledaju staro, ne mirišu staro, nisu stare na dodir. To je..." „Da, znam, verovatno je to neki od onih reprinta, koje možeš da kupiš za dan svog rođenja, otac je meni kupio takve da bi..." „Da bi u njih umotavala ribu i pomfrit?", upitao je Džoni. „Čudno je, moram da priznam", priznala je Kasandra. Okrenula se i pogledala ga kao da ga prvi put vidi. „Godinama sam čekala nešto ovakvo", rekla je. „A ti?" „Nešto kao što su kolica gospođe Tahion?" „Budi ljubazan pa slušaj šta govorim, molim te!" „Izvini." „Jesi li se ikada upitao što bi se desilo da se leteći tanjir spusti u tvoju baštu? Ili da nađeš nekakav čarobni predmet koji bi ti omogućio da putuješ kroz vreme? Ili nekakvu staru pećinu s čarobnjakom koji je spavao hiljadu godina?" „Pa, zapravo jesam jednom našao jednu staru pećinu sa..." „Pročitala sam silne knjige o ovakvim pojavama i pune su priglupe dece koja se samo motaju i kukaju. Samo bauljaju naokolo a ne traže pustolovine. Nikada ne shvataju da im se pružaju nove mogućnosti. Nikada nisu spremni. E, pa ja jesam spremna." Džoni je pokušao da zamisli šta bi se desilo da vanzemaljci otmu Kirsti. Verovatno bi završili s galaktičkim carstvom u kome svi imaju naoštrene olovke i uvek nose sa sobom malu baterijsku lampu, za svaki slučaj. Ili bi napravili milion klonova koji bi leteli po kosmosu i govorili svakom da ne bude glup i primoravali ga da se ponaša razumno. „Ovo je očigledno nešto veoma neobično", rekla je. „Verovatno i mistično. Moguće nekakav vremeplov." Eto takva je bila ona. Nalazila bi objašnjenje. Nije gubila vreme na nesigurnost. „Zar ti nisi to pomislio?", upitala je. „Vremeplov? Vremeplovska kolica?" „Pa, koje bi drugo objašnjenje odgovaralo činjenicama? Sem mogućnosti da su je oteli vanzemaljci i doveli ovamo brzinom svetlosti, što inače, iz nekog razloga, veoma često rade. Ali možda postoji i neko drugo objašnjenje, sigurna sam da ćeš ga smisliti." Pogledala je na sat. „Nema žurbe", dodala je zajedljivo. „Samo polako." „Pa..." „Rekoh, nigde ne žurimo." „Pa.... vremeplov bi imao treperava svetla..." „Zašto?" „Zato što mora da ima treperava svetla."

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 26 - „Čemu?" Džoni nije bio spreman da se preda. „Da trepere", rekao je. „Stvarno? A ko kaže kako vremeplov mora da izgleda?", pitala je Kasandra s visine, ili bar s veće visine nego obično. „Ili da mora da radi na struju?" „Nebrat kaže da su vremeplovi nemogući zato što bi svi stalno menjali budućnost", rekao je Džoni. „Oh? A kako bi ti drugačije ovo objasnio? Kako se ona pojavila s ovim starim novinama i svim ovim starim-novim teglama krastavaca?" „Dobro, ali ja ne donosim zaključke na prečac!" Ali zapravo jeste to učinio. Znao je da jeste. Još na samom početku. Međutim, postojalo je nešto u načinu na koji se Kasandra raspravljala što je teralo čoveka da zauzme suprotan stav. Mahnuo je rukom ka kolicima. „Hoću da kažem", rekao je, „stvarno misliš da bi nešto moglo da pritisne... recimo, ručku, ili kese ili nešto treće, i odjednom - dobar dan, Normane Osvajaču?" Udario je rukom po crnoj kesi. Svet mu je blesnuo pred očima. Pod nogama mu je bio beton, ali nije bilo zidova. Bar ne preterano velikih zidova. Bili su jednu ciglu visoki. Čovek koji je stavljao novi red cigli veoma je sporo digao pogled. „Bogo moj", rekao je, „otkud ti ovde?" Onda se izgleda sabrao. „Hej, taj beton je još - Frede! Dolazi ovamo!" Koker španijel koji je sedeo pored čoveka zalajao je na Džonija, jurnuo napred, skočio na njega i gurnuo ga na kolica. Usledio je novi blesak. Bio je crven i plav i Džoniju se učinilo da ga je nešto spljeskalo pa ga ponovo raširilo. Zidovi su bili tu, kolica iz samoposluge i dalje na sredini garaže, kao i Kasandra, koja je zurila u njega. „Na trenutak si nestao", rekla je, kao da je on namerno uradio nešto ružno. „Šta se desilo?" „Ne... ne znam, kako da znam?", rekao je Džoni. „Mrdni noge", rekla je. „Sasvim polako." Poslušao ju je. Naišle su na nekakvu veoma malu prepreku, jedva primetnu izbočinu u podu. Pogledao je dole. „O, to su samo otisci stopala u betonu", rekao je. „Tu su... odavno..." Kasandra je kleknula da pogleda otiske u kojima je do malopre stajao. Bili su puni prašine i zemlje, ali ga je naterala da skine patiku pa ju je prislonila uz otisak. Savršeno je odgovarao. „Vidiš?", rekla je trijumfalno. „Stojiš u sopstvenim otiscima." Džoni je oprezno zakoračio u stranu i pogledao otiske u kojima je stajao. Nije bilo nikakve sumnje da su otisci tu postojali veoma dugo. „Gde si bio?" „Nazad u vremenu... bar mi se čini. Neki čovek je zidao ovu garažu, i imao je psa." „Psa", rekla je Kasandra. U njenom glasu se čulo da bi ona primetila nešto mnogo zanimljivije. „Pa, dobro. I to je nešto za početak." Pomerila je kolica. Stajala su u četiri mala udubljenja u betonu. Udubljenja su bila prljava i masna. I ona su tu bila odavno. „Ovo nisu", rekla je Kirsti, „obična kolica iz samoposluge." „Na njima piše 'Tesko'", primetio je Džoni, cupkajući dok je oblačio patiku. „A imaju i točak koji škripi."

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 27 - „Očigledno su i dalje uključena ili nešto slično", nastavila je Kirsti, ne obazirući se na njega. „I to je, dakle, putovanje kroz vreme?", upitao je Džoni. „Mislio sam da će biti uzbudljivije. Znaš - bitke i čudovišta i tako to? A nije neka zabava ako možemo samo da - ne diraj to!" Kasandra je gurnula jednu kesu. Vazduh je zatreperio i promenio se. Kasandra se osvrnula oko sebe. Garaža se nimalo nije promenila. Sem... „Ko ti je popravio bicikl?", upitala je. Džoni se okrenuo. Bicikl mu više nije stajao naopačke, bez točka, već je bio naslonjen na zid, sa obe napumpane gume. „Vidiš, ja umem da primećujem stvari oko sebe", rekla je Kasandra. „Ja sam veoma pronicljiva. Sigurno smo otišli u budućnost, kada si ga popravio." Džoni nije bio toliko siguran. Već je bio pokidao tri unutrašnje gume, a uz to je izgubio onu stvarčicu iz ventila. Verovatno nijedan vremeplov neće moći da ode toliko daleko u budućnost, u doba kada će on biti vičan popravljanju bicikla. „Da pogledamo malo naokolo", rekla je Kirsti. „Očigledno je da vreme u koje idemo kontroliše neki faktor koji još nisam otkrila. Ako smo u budućnosti, važno je ustanoviti koji će konji pobediti na trkama i slično." „Zašto?" „Da se kladimo na njih i obogatimo se, naravno." „Ja ne znam da se kladim!" „Probleme ćemo rešavati kako na njih budemo nailazili." Džoni je pogledao kroz musavi prozor. Vreme nije delovalo nešto posebno drugačije. Nije bilo letećih automobila niti drugih jasnih znakova budućnosti. Ali Krivac više nije bio ispod klupe. „Deda ima kladioničarske novine", rekao je, a u glavi mu se malo vrtelo. „Onda idemo." „Molim? U moju kuću?" „Naravno." „A šta ako sretnemo mene?" „Pa, ti si bar oduvek lako sklapao nova prijateljstva." Džoni je nerado izašao iz garaže. Primetio je da su baštenske staze u budućnosti napravljene od neke hrapave sive materije koja neverovatno liči na ispucali beton. Zadnja vrata bila su obojena u uzbudljivo futurističku izbledelu plavu boju, s malim osušenim ljuspama na mestima gde se farba potklobučila. Bila su zaključana, ali je prastari ključ i dalje odgovarao bravi. Budućnost je bila neverovatno slična sadašnjosti. „Sada moramo da nađemo novine", rekla je Kirsti. „Neće nam mnogo pomoći", rekao je Džoni. „Deda ih čuva sve dok ne nađe vremena da ih pročita. Mogle bi da budu mesecima stare. A sve ionako izgleda normalno. Ovo meni ne izgleda nimalo futuristički." „Zar nemaš čak ni kalendar?" „Da. Na satu pored kreveta. Samo se nadam da sam u školi." Po satu, bio je treći oktobar. „Prekjuče", rekao je Džoni. „Pazi, možda sat zeza. Nije baš najpouzdaniji." „Fuj. Ti ovde spavaš?", upitala je Kirsti, osvrćući se oko sebe s licem vegetarijanca u fabrici kobasica. „Da. Ovo je moja soba." Kirsti je prešla rukom preko stola, koji je trenutno bio poprilično zatrpan.

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 28 - „Kakve su sve ovo fotokopije, fotografije i ostalo?" „To je projekat koji radim iz istorije. Učimo o Drugom svetskom ratu. Pa sam ja hteo da napišem nešto o Blekberiju iz tog doba." Pokušao je da stane između nje i stola, ali su Kirsti večito zanimale stvari koje drugi ljudi nisu želeli da ona vidi. „Hej, ovo si ti?", upitala je, uzevši jednu požutelu fotografiju. „Otkad ti nosiš uniformu i paž frizuru?" Džoni je pokušao da joj je otme. „A to je deda kada je bio nešto stariji od mene", promumlao je. „Pokušao sam da ga nagovorim da mi priča o ratu, kao što je učitelj rekao, ali mi je on kazao da o tome začepim." „Tvoji vidici su stvarno ograničeni", rekla je Kirsti. „Ovde se sigurno baš ništa nije dešavalo..." „Nešto jeste", rekao je Džoni. Izvadio je novine u kojima je gospođa Tahion držala ribu i pomfrit i upro prstom u naslovnu stranu. „U jedanaest i sedam noću, 21. maja 1941. Bombardovanje! Pravo bombardovanje! To su prozvali Blekberijski blic. A ovo su novine od sutradan. Gledaj." Prekopao je po stvarima na svom stolu i izvadio jednu fotokopiju. „Vidiš? Imam fotokopiju iste strane iz biblioteke! Ali ove novine su stvarne, nove su!" „Ako je ona stvarno... iz prošlosti... zašto se onda oblači u stare suknje s karnerima i patike?", upitala je Kirsti. Džoni ju je besno prostrelio pogledom. Nije imala prava da je ne bude briga za Rajsku ulicu! „Devetnaestero ljudi je poginulo! U jednoj noći!", rekao je. „Nije bilo nikakvog upozorenja! Jedine bombe koje su pale na Blekberi u čitavom ratu! Preživele su samo dve zlatne ribice u akvarijumu! Odleteo je na jedno drvo, a voda se nije prosula! Svi ljudi su poginuli!" Kirsti je uzela flomaster, ali on nije pisao zato što se osušio. Džoni je imao prvorazrednu zbirku pisaljki koje ne rade. Ona je imala tu osobinu koja užasno ide na živce - da ga ne primećuje kada je on zbog nečega uzbuđen. „Jesi li svestan da još imaš tapete s Tomasom i drugarima?", upitala je. „Molim? Stvarno? Ma nije moguće, nisam to znao", rekao je Džoni, nadajući se da zvuči zajedljivo. „U redu je imati tapete s Tomasom i drugarima kada ti je sedam, i prilično je kul imati ih kada ti je devetnaest, ali nikako nije kul kada ti je trinaest. Stvarno, da nema mene da ti s vremena na vreme pomognem, bio bi skroz izgubljen." „Deda ih je stavio pre nekoliko godina", rekao je Džoni. „Ovo je bila moja soba kada sam dolazio kod njih u goste. Znaš kakve su babe i dede. Tomas i drugari do smrti." Onda se začulo otvaranje ulaznih vrata. „Tvoj deda?", prosiktala je Kirsti. „On utorkom uvek ide u kupovinu u grad!", prošaputao je Džoni. „A mama je na poslu!" „Ko još ima ključ?" „Samo ja!" Neko je počeo da se penje stepenicama. „Ali ja ne mogu da upoznam samog sebe!", rekao je Džoni. „Setio bih se, je li tako? Nebrat kaže da ako upoznaš samog sebe, čitav kosmos eksplodira! Toga bih se sigurno sećao!" Kirsti je uzela lampu sa stočića, pa pogledala crtež na njoj. „Gospode bože, ovo je Nodi, ti još imaš No..." „Ćutićutićuti. Šta ćeš s tim da uradiš?"

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 29 - „Ne brini, ništa nećeš osetiti, naučila sam kako da ovo izvedem na časovima samoodbrane..." Kvaka se okrenula. Vrata su se odškrinula. U prizemlju je zazvonio telefon. Kvaka se vratila u prvobitni položaj. Čuo se zvuk koraka kako silaze. Usledio je zvuk dizanja slušalice. Neki dalek glas je rekao: „Ćao, Klimavi." Kirsti je pogledala Džonija i digla obrve. „Klimavi je zvao", rekao je Džoni. „Da idemo u bioskop - juč - sutra. Upravo sam se setio." „Jeste li dugo razgovarali?" „Ne... ne bih rekao. A posle sam otišao da napravim sendvič." „Gde ti je telefon?" „U dnevnoj sobi." „Onda idemo!" Kirsti je otvorila vrata i jurnula niz stepenice, a Džoni ju je pratio. Kaput mu je bio na čiviluku. I sada ga je nosio. Stao je i zagledao se. „Hajde", prosiktala je Kirsti. Sišao je skoro do samog kraja stepenica kada su vrata počela da se otvaraju. Džoni je otvorio usta da kaže: „O, da, sećam se, morao sam da uzmem novčanik, da vidim imam li para." Očajnički je želeo da ne upozna samog sebe. Ako čitav kosmos eksplodira, ljudi će njega posle da krive... ...a onda mu je blesnulo pred očima. * * * Crni automobil tiho je kliznuo iz bočne uličice taman pred znak da će upravo ući u BLEKBERI (bratski grad sa Eks Da Vežom.) „Uskoro stižemo, ser Džone." „Dobro. U kom smo vremenu?" „Hm... jedanaest i petnaest, gospodine." „Nisam na to mislio. Da je vreme par pantalona, u kojoj bismo nogavici bili?" Šofer Hikson je pomislio kako će biti veoma teško zaraditi tih milion funti. „Shvataš, danas su se upetljale", rekao je glas sa sedišta iza njega. „Tako je, gospodine. Ako vidim neke pantalone, vi mi samo recite niz koju nogavicu da vozim."

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 30 - Peto poglavlje Istina je tamo nekad Džoni je i dalje bio na stepenicama. Kirsti je i dalje bila ispred njega. Vrata su bila zatvorena. Njegov kaput nije bio na čiviluku. Besplatne novine Blekberijski šoper, koje su im donosili petkom, i koje su ostajale na stolu sve dok ih neko ne baci, zaista su bile na stolu. „Ponovo smo putovali kroz vreme, zar ne?", rekla je Kirsti mirno. „Mislim da smo se vratili tamo odakle smo pošli. Moguće." „Video sam svoj potiljak!", prošaputao je Džoni. „Svoj stvarni potiljak na svojoj stvarnoj glavi! Bez ogledala! To niko nije izveo još od vremena inkvizicije! Kako možeš da budeš toliko smirena?" „Samo se pretvaram da sam smirena", rekla je Kirsti. „Ovo su još gore tapete, zar ne? Kao da smo u indijskom restoranu." Otvorila je ulazna vrata pa ih zalupila. „Znaš kada sam rekla da će se, ako počneš da se zanimaš za misteriozne i okultne stvari, pojaviti ti neki ljudi u crnim automobilima?" „Da? I?" „Pogledaj kroz prorez za pisma, molim te." Džoni ga je digao vrhom prsta. Napolju se zaustavljao jedan automobil. Bio je crn. Sasvim. Crn. Crne gume, crni točkovi, crni farovi. Čak su i prozori bili crnji od mafijaških naočara za sunce. Tu i tamo bilo je hromiranih delova, ali oni su služili samo da crnilo izgleda još crnje. Automobil se zaustavio. Džoni je nazirao senku vozača iza zatamnjenog stakla. „To je... samo... slučajnost", rekao je. „Tvom dedi stalno dolaze ovakvi ljudi u goste?", upitala je Kasandra. „Pa..." Ne dolaze. Neko je dolazio četvrtkom da pokupi njegove tikete za kladionicu, i to je otprilike bilo sve. Deda baš i nije bio najdruželjubiviji čovek u gradu. Vrata automobila su se otvorila. Neki čovek je izašao. Bio je obučen u crnu šofersku uniformu. Vrata automobila su se zatvorila. Zatvorila su se uz konačan, težak zvuk koji mogu da postignu samo najskuplji automobili, zato što zrače novcem. Džoni je pustio poklopac proreza za pisma i skočio unazad. Nekoliko trenutaka kasnije, neko je glasno zalupao po vratima. „Bež'mo!", prošaputala je Kasandra. „Kuda?" „Na zadnja vrata? Hajde!" „Ništa loše nismo uradili!" „Otkud znaš?" Kasandra je otvorila zadnja vrata i požurila niz stazu pa u garažu, vukući Džonija za sobom. Kolica su i dalje bila nasred poda. „Spremi se da otvoriš velika vrata i ni zbog čega nemoj da se zaustavljaš!" „Zašto?" „Otvaraj vrata!" Džoni ih je otvorio, zato što je doslovno sve bilo bolje od raspravljanja sa Kirsti. Ispred garaža je bio samo neki čovek koji je prao kola.

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 31 - Džoni je zamalo pao u stranu kada su kolica istandrkala na ulicu. Kasandra ih je odlučno vukla. Tandrkala su preko betona i nesigurno se zanjihala u prolazu koji je vodio u sledeću ulicu. „Zar nisi gledao onu emisiju o letećem tanjiru koji se srušio i onim tajanstvenim ljudima koji su se pojavili i sve zataškali?", upitala je Kasandra. „Nisam!" „Dobro, zar nisi bar čuo za taj pad letećeg tanjira?" „Nisam!" „Je l' ti sad jasno šta ti pričam?" „U redu, ali kako je onda na televiziji bila emisija o tome?" Kola su skrenula iza ugla i izašla na ulicu. „Neću da gubim vreme na glupa pitanja", rekla je Kasandra. „Hajde." Gurnula je kolica iz sve snage. Ona su se otkotrljala niz strmi asfalt, škripavi točak je skakutao i cupkao po pločama. Automobil je veoma sporo skrenuo, kao da ga vozi neko ko taj kraj grada ne poznaje preterano dobro. Džoni je pristigao Kir-Kasandru i uhvatio ručku zato što su kolica poskakivala na sve strane. Kolica su, puna teških kesa i torbi, počela da ubrzavaju. „Pokušaj da ih zadržiš!" „Pokušavam! A ti?" Džoni se usudio da pogleda iza sebe. Automobil kao da ih je pristizao. Skočio je na kolica. „Šta to izvodiš?", upitala je Kirsti, koja je bila previše zabrinuta da bi sada pamtila nova imena. „Hajde!" Uhvatio ju je za ruku i povukao je na drugu stranu kolica. Pošto više niko nije držao ručku, ona su poletela napred. „Misliš da je ovo stvarno vremeplov?", upitao je kada su kese zatreperile od naleta vetra. „Mora da bude!" „Jesi li gledala onaj film u kome kola putuju kroz vreme kada pređu brzinu od osamdeset osam milja na sat?" Pogledali su dole. Točkovi su cvileli. Iz jedne osovine dizao se dim. Pogledali su uzbrdo. Crni automobil ih je pristizao. Pogledali su nizbrdo. Tamo su bili semafori. Blekberijska obilaznica je bila neprobojan zid od vozila u pokretu. Onda su pogledali jedno drugom u prestravljene oči. „Svetlo je crveno! Svetlo je crveno! Neću da umrem!", uzviknula je Kirsti. „Nisam još ni upisala fakultet!" Stotinu metara ispred, šleperi sa šesnaest točkova jurili su napred, noseći milion engleskih žileta iz Šefilda u Italiju, a iz drugog pravca, milion italijanskih žileta iz Rima u Englesku. Kolica će se, bez trunke sumnje, zakucati tačno u njih. Vazduh je zatreperio. A onda više nije bilo šlepera, ili tačnije, bilo ih je, hutali su i siktali i čekali na semaforu. Svetlo pred Džonijem bilo je zeleno. Kolica su prošla kroz raskrsnicu, rascilikanih točkova. Džoni je digao pogled ka zbunjenim licima kamiondžija. Onda se usudio da pogleda iza sebe. Crni automobil je nestao.

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 32 - Sa brda nije bilo drugih skretanja. Kuda god da je otišao, nije otišao nekim metodom dostupnim običnim automobilima. Susreo je Kirstin pogled. „Kuda je otišao?", upitala je ona. „I šta se desilo sa semaforom? Jesmo li ponovo putovali kroz vreme?" „Ti si obučena u kišni mantil!", rekao je Džoni. „Malopre si na sebi imala stari kaput ali sada imaš kišni mantil! Nešto se promenilo!" Ona je zatreptala nadole, pa onda nagore, ka njemu. Pored raskrsnice se nalazio tržni centar Nil Armstrong. Džoni je pokazao prstom ka njemu. „Možemo da se odvezemo na parking!", viknuo je. * * * Veliki crni bentli naglo se zaustavio pored puta. „Prosto su nestali!", rekao je Hikson, zureći preko volana. „To nije... to nije bilo nešto s tim putovanjem kroz vreme? Hoću da kažem, prosto su nestali!" „Mislim da su otišli iz jednog sada u drugo sada", rekao je ser Džon. „Je li to... kao... te pantalone koje ste spominjali, gospodine?" „Pretpostavljam da bi se moglo reći da su prešli iz jednog kolena u drugo. Iz jedne 1996. u drugu 1996." Hikson se okrenuo. „Vi to ozbiljno, gospodine? Gledao sam na televiziji onog jednog naučnika... znate, onog u kolicima... i pričao je svašta o drugim univerzumima koji su svi nabijeni, i..." „Da, on stvarno ume o tome da priča", rekao je ser Džon. „Nama ostalima je lakše da mislimo o pantalonama." „Šta ćemo sada, gospodine?" „O, mislim da ćemo čekati da se vrate u naše sada." „Koliko će to da potraje?" „Jedno dve sekunde, rekao bih." * * * U tržnom centru, jedna šala je upravo polazila naopako. „Napravite mi... hm", rekao je Bigmek, „napravite mi jedan s krastavčićima, prženim lukom i pomfritom." „Meni jedan sa salatom i pomfritom, molim", rekao je Nebrat. Klimavi je dobro odmerio devojku s kartonskom kapom. „Ja želim jedno sa svime", rekao je. „Zato što ću da postanem... musliman!" Bigmek i Nebrat su se zgledali. „Budista", rekao je Nebrat strpljivo. „Budista! Ti želiš jedno sa svime zato što želiš da postaneš budista! Budisti žele da postanu jedno sa svime. Zapevaju 'om' i sve to. Uprskao si stvar! Vežbao si čitavim putem do ovde, a ipak si uprskao!" „Budisti ne bi naručili hamburgere", rekla je devojka. „Naručili bi džambo salatburger. Ili samo pomfrit i salatu." Zablenuli su se u nju. „Vegetarijanstvo", rekla je devojka. „Ja možda moram na glavi da nosim papirnu kapu, ali mi mozak nije od papira, moliću lepo." Prostrelila je Klimavog pogledom. „Hoćeš pljesku sa svime. I pomfrit?" „Hm... da." „Izvoli." Dečaci su uzeli pljeskavice i odvukli se nazad u tržni centar.

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 33 - „Ovo radimo svake nedelje", rekao je Bigmek. „Da", rekao je Klimavi. „I svake nedelje smišljamo neki štos." „Da." „I ti uvek uprskaš poentu." „Pa... ni to nije lako." A u tržnom centru nije moglo mnogo toga drugog da se radi. Ponekad je bilo nekakvih izložbi. Za Božić bi neko postavio scenu s jelenima i Lutkama iz Mnogih Zemalja koje su se stvarno (mada trzavo) pokretale uz muziku, ali je Bigmek ustanovio gde su kontrole i sve je ubrzao četiri puta, pa je glava norveške lutke proletela kroz izlog poslastičarnice. Danas su za zabavu tu bili samo ljudi koji su prodavali novoizumljene sprave za seckanje povrća i još neki čovek koji je pokušavao da natera kupce da probaju novu veštačku mešavinu začina za pečene krompire. Dečaci su posedali pored fontane i pazili kada će naići čuvari. Po protoku čuvara uvek je bilo jasno da je Bigmek u tržnom centru. Nekoliko njih su pogodili delovi raznetog Skandinavca, i to još nisu zaboravili. Opšte je poznato bilo da Bigmek nikada nije ni za šta bio kriv, sem za povremeni, zabunom izazvan ulazak u tuđa kola, ali je posedovao čudesan način da izgleda kao da upravo razmišlja o izvršenju prilično priglupih prestupa, verovatno uz pomoć auto-laka. Njegova kamuflažna jakna nije nimalo pomagala. U džungli bi možda imala smisla, ali je prilično odskakala u okruženju nalickanih poslastičarnica. „Naš Džoni jeste možda pomalo degen ali je uvek zanimljivo kada je s nama", rekao je Klimavi. „Uvek se nešto desi." „Aha, ali on sada visi s onom Kimberli ili Kirsti ili kako se već danas zove, a od nje me hvata jeza", rekao je Nebrat. „Skroz je nenormalna. Uvek me gleda kao da sam netačno odgovorio na neko pitanje." „Njen brat mi je rekao da svi očekuju da se ona dogodine upiše na fakultet", rekao je Bigmek. Nebrat je slegnuo ramenima. „Ne moraš da budeš glup da bi bio nenormalan", rekao je. „Ako si bistar možeš da budeš još i nenormalniji. Sva ta pamet mora da nađe nešto čime će se zabaviti. Tako bar ja mislim." „Pa, Džoni jeste nenormalan", rekao je Bigmek. „Mislim, stvarno jeste. Prosto je čudo šta se sve dešava u njegovoj glavi. Možda je stvarno malo lud." „Čudo je šta se dešava van njegove glave", rekao je Klimavi. „On je jednostavno..." Negde u tržnom centru začula se lomljava, i ljudi su počeli da viču. Kolica iz samoposluge uletela su velikom brzinom, a kupci su im se brže-bolje sklanjali s puta. S prednjeg dela kolica visile su novoizumljene sprave za seckanje povrća, uprskane veštačkim začinima za krompire. Džoni i Kirsti su se držali za ivice s obe strane. Mahnuo im je u prolazu. „Pomozite nam da isteramo ovo na stražnja vrata!" „To su kolica stare gospođe Tahion, je l' tako?", pitao je Nebrat. „Koga briga?", rekao je Bigmek. Spustio je hamburger na ivicu fontane (Klimavi ga je odmah krišom uzeo), pa pojurio za kolicima. „Neko nas juri", prodahtao je Džoni, kad su ih pristigli. „Strava!", rekao je Bigmek. „Ko?" „Neki ljudi u velikom crnom automobilu", rekao je Džoni. „Samo... odjednom su nestali..." „Opa, nevidljivi veliki crni automobil", rekao je Nebrat. „Mene obično jure veoma vidljivi plavi automobili", rekao je Bigmek. „Hoćete li da zevate čitav dan?", besno je upitala Kirsti. „Verovatno imaju nekakav specijalni štit! Hajde!"

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 34 - Kolica nisu bila veoma teška, bez obzira što su bila puna velikih kesa i torbi. Ali su stalno morala da se usmeravaju. Čak i uz pomoć svih njih - ili, mislio je Džoni kasnije, možda baš zbog toga - proklizavala su i vrludala dok su pokušavali da ih zadrže u jednom pravcu. „Ako uspemo da izađemo na drugi ulaz, bićemo na Glavnoj ulici", rekao je Džoni. „A tamo neće ići zbog pešačkih ograda." „Eh, što mi sada nije tu petomegavatna laserska puška!", rekao je Bigmek, dok su zanosili kolica iza ugla. „Ti nemaš lasersku pušku", rekao je Nebrat. „Znam, zato to i kažem." „Jao!" Klimavi je skočio unazad. „Ugrizla su me!", vrisnuo je. Krivac je provirio iz gomile kesa i zasiktao na Džonija. Čuvari su išli ka njima. Pet klinaca se prepire oko kolica iz samoposluge, među njima je i Bigmek, a Nebrat bi dodao da je jedan od njih i crnac. Takve stvari privlače pažnju. „Ova kolica možda jesu vremeplov", rekao je Džoni. „A onaj automobil... Kirsti misli da kolica nekoga zanimaju. Da ja nekoga zanimam. Mislim, mi." „Super, kako se uključuje?", upitao je Bigmek. „Vremeplov", rekao je Nebrat. „Ah. Da?" „Kuda je otišao taj nevidljivi auto?", upitao je Klimavi. „Ne možemo na druga vrata", rekla je je Kirsti odlučno. „Tamo ima nekoliko čuvara." Džoni se zagledao u crne kese za đubre. Onda je uzeo jednu i odvezao je. Na trenutak su mu se prsti ohladili, a vazduh je bio pun tihog šapata.... Tržni centar je nestao. Nestao je iznad njih i oko njih. I ispod njih. Popadali su na travu, jedno metar ispod mesta na kome su malopre stajali. Kolica su pala na njih, jedan točak je udario Džonija pravo u krsta. Kese su poispadale, a Krivac je iskoristio priliku da ogrebe Bigmeka po uhu. A onda je usledila tišina, koju su remetile samo Bigmekove psovke. Džoni je otvorio oči. Tlo se dizalo svuda oko njega. Pokriveno niskim žbunjem. „Ako upitam šta se desilo", rekao je Nebrat, s nekog mesta ispod Bigmeka, „šta ćeš mi reći?" „Mislim da smo putovali kroz vreme", rekao je Džoni. „Je l' osećate elektricitet?", upitao je Klimavi, držeći se za bradu. „Kao... kao da su vam se zubi nakostrešili?" „U kom pravcu smo otišli?", upitao je Nebrat, i dalje svojim razložnim glasom. „Hoćemo li imati posla s dinosaurusima ili s robotima mutantima? Moram to da znam pre nego što otvorim oči." Kirsti je zastenjala. „Eh, znači ovo će ipak biti jedna od onih pustolovina", prosiktala je, pridižući se. „Baš ono što nisam želela da se desi. Ja i četiri dečaka koji su tu čisto reda radi. Eh, teško meni. Jedino je sreća što nemamo psa." Ustala je i otresla travu s kaputa. „Ima li neko bilo kakvu ideju gde smo?" „Ah", rekao je Nebrat. „Vidim da ima trave. To znači da nema dinosaurusa. Gledao sam jedan film o tome. Trava se pojavila tek pošto su dinosaurusi nestali." Džoni je ustao. Glava ga je bolela. Otišao je do ivice malog ulegnuća u koje su pali i pogledao okolo. „Stvarno? Lepo što posvećuješ vreme svom obrazovanju", rekla je Kirsti. „Pa, sad mi je lakše. Suzili smo vreme u kome smo na poslednjih šezdeset miliona godina."

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 35 - „Pravi vremenski putnici imaju prave digitalne brojčanike", gunđao je Klimavi. „Nije bilo trave? Pa šta su onda dinosaurusi jeli?" „Digitalne satove na vremeplovima imaš samo u Americi", rekao je Bigmek. „Gledao sam jedan film o vremeplovu u viktorijanskoj Engleskoj i imao je samo sijalice. Jeli su druge dinosauruse, je l' tako?" „Više ne smeš da ih zoveš dinosaurusi", rekao je Nebrat. „To je vrstistički. Moraš da ih zoveš prenaftna stvorenja." Kirsti je zijala. „Vi ovako stalno meljete?", upitala je. „Da, tako je. I ranije sam to primećivala. Umesto da se suočite s činjenicama, počnete da brbljate o glupostima. Kada smo?" „Dvadeset prvi maj", rekao je je Džoni, sedajući pored nje. „Tek što je prošlo pola tri." „Ma nije valjda?", rekla je Kirsti. „A zašto si toliko siguran?" „Otišao sam i pitao jednog čoveka koji šeta psa", odgovorio je Džoni. „Je li rekao koja je godina?" Džoni je susreo Kirstin pogled. „Nije", kazao je. „Ali ja znam koja je godina." Ispentrali su se iz ulegnuća i probili kroz žbunje. Ispod njih se pružalo žućkasto polje. Na kraju polja bilo je nekoliko parcela s povrćem, zatim reka, a onda Blekberi. To je sasvim sigurno bio Blekberi. Video se poznati dimnjak fabrike čizama. Kao i još nekoliko drugih dimnjaka. Njih nikada ranije nije video. Čovek s psom ih je posmatrao s izvesne daljine. Kao i pas. Ni jedan ni drugi nisu delovali kao da su iz doba jure, mada pas jeste bio pomalo mator. „Mol...?", rekao je Klimavi. „Mislim, šta se to dešava? Šta si to uradio?" „Rekla sam ti da smo putovali kroz vreme", kazala je Kirsti. „Zar me nisi slušao?" „Mislio sam da je to samo neki trik! Mislio sam da se samo zezate!" Veoma je zabrinuto pogledao Džonija. „Reci mi da se samo zezate, molim te." „Zezamo se." Klimavi se opustio. „Zezamo se s putovanjem kroz vreme", rekao je Džoni. Klimavi je ponovo delovao uplašeno. „Izvini. Ali ono jeste Blekberi. Samo je manji. Mislim da smo na mestu gde će jednog dana biti tržni centar." „Kako da se vratimo?", upitao je Klimavi. „Mislim da se to samo prosto desi." „Ovo su samo halucinacije, je l' tako?", pitao je Klimavi, koji se teško odricao nade. „Verovatno od smrada kolica. Za minut ćemo se osvestiti, boleće nas glava i sve će biti u redu." „Prosto se desi?", upitao je Nebrat. Ponovo je govorio svojim pažljivim glasom, glasom po kome se znalo da misli o nečem neprijatnom. „Kako ćemo se vratiti?" „Nešto blesne, pa se vratiš", rekla je Kirsti. „Tamo odakle si pošao?" „Naravno da ne. Samo ako se ne pomeraš. Inače se vraćaš tamo gde si bio ako bi tada bilo sada." Usledila je tišina dok su o tome razmišljali. „Hoćeš da kažeš", rekao je Bigmek, „da ako pređeš nekoliko metara, naći ćeš se nekoliko metara daleko od mesta na kome si bio kada si krenuo?" „Da." „Čak i ako je tamo nešto sagrađeno?", upitao je Nebrat. „Da... ne... ne znam."

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 36 - „Dakle", rekao je Nebrat, i dalje veoma polako, „ako je tu mnogo betona, šta se onda dešava?" Svi su pogledali Kirsti. Ona je pogledala Džonija. „Ne znam", rekao je on. „Verovatno se nekako... prožmu." „Uf", rekao je Bigmek. Klimavi je zakukao. Ponekad, kada je posredi nešto stravično, njegov mozak je umeo da bude sasvim brz. „Neću da završim tako što će mi ruke viriti iz betonskog zida!" „O, mislim da se to neće tako desiti", rekao je Nebrat. Klimavi se opustio, ali ne previše. „Kako će se onda desiti?", upitao je. „Mislim da će biti ovako. Dakle, svi atomi u tvom telu, je li tako, i svi atomi zida pokušaće da se nađu istovremeno na istom mestu tako da će se žestoko sudariti i..." „I šta?", upitala je Kirsti. „...i... hm... bam, zbogom Evropo", rekao je Nebrat. „Izvinite, ali sa nuklearnom fizikom nema šale." „Ruke mi neće štrčati iz zida?", upitao je Klimavi, koji još nije sve pohvatao. „Neće", rekao je Nebrat. „Neće iz nekog obližnjeg zida", rekao je Bigmek, kezeći se. „Nemojte da ga plašite", rekao je Nebrat strogo. „Ovo je ozbiljno. Moglo bi se desiti bilo kome od nas. Pali smo kada smo stigli, je li tako? Znači li to da ćemo, ako se sada vratimo, štrčati iz poda tržnog centra, i smesta izazvati atomsku eksploziju?" „A onoliku frku dižu i zbog bacanja konzervi od pića", rekao je Džoni. „Gde je Klimavi otišao?", upitala je Kirsti. Klimavi je nestajao u daljini, ka povrtnjacima. Nešto je vikao. „Šta kaže?", upitala je. „Kaže: 'Odoh ja kući!'", rekao je Džoni. „Da, ali", rekao je Bigmek, „...tamo kud on sada trči... ako smo mi na mestu tržnog centra... na mestu gde će biti tržni centar... onda je tamo ona velika prodavnica bele tehnike. Na polju preko koga sada trči." „Kako ćemo znati da se vraćamo?", upitao je Nebrat. „Nešto na trenutak zatreperi", rekao je Džoni. „Onda... cap. Hm... Šta će se desiti ako on izađe na mestu nekog frižidera ili šporeta? Je li to jednako loše kao betonski zid?" „Ne znam mnogo o frižiderskim atomima", rekao je Nebrat. „Možda nisu tako strašni kao betonski atomi. Ali ne bih rekao da će bilo kome u ovom kraju više ikada zatrebati nove tapete." „Strava! Atomski Klimavi!", rekao je Bigmek. „Hajde da uzmemo kolica pa da krenemo za njim", rekao je Džoni. „Ne trebaju nam. Ostavite ih ovde", rekla je Kirsti. „Ne. Ona pripadaju gospođi Tahion." * * * „Samo jednu stvar ne razumem", govorio je Nebrat dok su vukli kolica preko polja. „Ja ne razumem milion stvari", rekao je Džoni. „Molim? Molim? O čemu sada pričaš?" „O televizorima. O matematici. O tome kako se viršle bez folije ne raspadnu pri kuvanju. O kineskom jeziku", rekao je Džoni. „Ne razumem ništa od toga." „Kolica nemaju nikakve uređaje", rekao je Nebrat. „Nemaju uređaje za vremeplovstvo." „Možda je vreme u nekoj od kesa", rekao je Džoni. „Ma da! Kese vremena? Vreme ne možeš tek tako da strpaš u kese!"

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 37 - „Možda gospođa Tahion to nije znala. Ona uvek nešto skuplja i kupi." „Vreme ne možeš da pokupiš. Vreme je ono što kupi stvari", rekla je Kirsti. „Moja baka čuva staru vunicu i konce", rekao je Bigmek, čisto da se i on oglasi. „Je li? Pa, ne možeš da uzmeš nekih pola sata i zavežeš ih za drugih deset minuta koji su ti višak, čisto ako nisi primetio", rekla je Kirsti. „Mislim stvarno, zar vi niste učili fiziku u školi? Frižiderski atomi, ne mogu da verujem! Šta su pobogu frižiderski atomi?" „Najmanja moguća čestica frižidera", rekao je Nebrat. Možda čovek može da sačuva vreme, pomislio je Džoni buntovno. Možeš da ga izgubiš, može da ti iscuri kroz prste, ali možeš i da ga nađeš. Naravno, možda se to samo tako kaže i sve zavisi od toga kako ga posmatraš, ali je gospođa Tahion sve posmatrala prilično drugačije od drugih. Prisetio se kako je dodirnuo jednu kesu. Je li vreme možda iscurelo? Nešto mu jeste zašištalo kroz prste. „Ne postoji najmanja moguća čestica frižidera! To su samo atomi gvožđa i drugih metala!" „Onda frižiderski molekul. Jedan atom svega što je potrebno da se napravi frižider", rekao je Nebrat. „Ne postoji... ma, dobro, možeš da imaš jedan atom svega što je potrebno da se napravi frižider ali oni ne bi činili frižiderski molekul zato što..." Prevrnula je očima. „Šta to ja pričam? Zbog tebe sam i ja počela tako da razmišljam!" Ostatak univerzuma je govorio da vreme nije predmet, da je samo sredstvo pomoću koga Priroda sprečava da se sve dešava odjednom, a gospođa Tahion je rekla: To vi mislite... Staza je vodila kroz povrtnjake. Izgledali su kao povrtnjaci bilo gde, s ponekim starcem koji je izgledao baš kao drugi starci koji čeprkaju po povrtnjacima. Svi su uvek obučeni u specijalne staračke povrtarske pantalone. Jedan po jedan, prestali su da čeprkaju po zemlji dok su kolica truckala stazom. Okrenuli su se i gledali, na tihi povrtarski način. „Verovatno gledaju Nebratov kaput", prosiktala je Kirsti. „Ljubičast, zelen i žut. Plastičan je, je li tako? Plastika postoji tek odnedavno. Naravno, možda gledaju i Bigmekovu Hevi Mentol majicu." Sade pasulj i okopavaju krompire, pomislio je Džoni. A noćas će zemlju prekopati veliki krateri od bombi... „Ne vidim obilaznicu", rekao je Bigmek. „A nema TV tornja na Blekdaunu." „Ali vidi koliko zato ima fabričkih dimnjaka", rekao je Nebrat. „Njih se ne sećam. I gde je buka od saobraćaja?" Danas je dvadeset prvi maj četrdeset prve, pomislio je Džoni. Znam to. Preko reke se pružao veoma uzan kameni most. Džoni je zastao na njegovoj sredini i pogledao unazad. Nekoliko povrtara i dalje ih je posmatralo. Iza njih se nalazilo strmo polje sa koga su došli. Nije bilo posebno lepo. Bilo je pomalo sivkasto, kakva polja postaju kada se nalaze blizu grada i znaju da je samo pitanje trenutka kada će ih prekriti beton. „Sećam se kada su svuda ovde bile zgrade", rekao je samom sebi. „O čemu ti sada to pričaš?" „O, ni o čemu." „Prepoznajem nešto od ovoga", rekao je Bigmek. „Ovo je Rečna ulica. Ono je stara Patelova radnja na ćošku, je l' tako?" Ali na znaku iznad izloga pisalo je: *Pušite Vudbins* vl. Dž. Vilkinson. „Vudbins?", upitao je Bigmek. „To je očigledno neka vrsta cigareta", rekla je Kirsti. Prošao je neki automobil. Bio je crn, ali ne strašno crn kao onaj s brda. Bio je blatnjav i zarđao. Izgledao je kao da je neko počeo s idejom da napravi veoma veliki pokretni kalup za

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 38 - žele, a onda se na pola posla predomislio, kada je već bilo kasno. Džoni je video vozača kako izvija vrat da bi zurio u njih. Bilo je teško nešto saznati po ljudima na ulici. Videli su mnogo mantila i šešira, u stotinu nijansi boje dosade. „Ne bi trebalo da se zadržavamo ovde", rekla je Kirsti. „Ljudi blenu u nas. Hajde da negde nađemo novine. Hoću da znam kada smo. Baš je sumorno." „Možda je velika ekonomska kriza", rekao je Džoni. „Moj deda stalno priča kako je odrastao za vreme krize." „Nema televizora, svi staromodno odeveni, nema pristojnih kola", rekao je Bigmek. „Nije ni čudo što su krizirali." „O, gospode", rekla je Kirsti. „Slušaj, pokušaj da budeš pažljiv, molim te? Svaka sitnica koju uradite mogla bi da utiče na budućnost. Jasno?" Ušli su u prodavnicu na uglu, ostavivši Bigmeka napolju da čuva kolica. Unutra je bilo mračno i mirisalo je na podne daske. Džoni je jednom išao sa školom na ekskurziju, u nekakav zabavni park koji je prikazivao kakav je život bio u uopštenim Starim Vremenima. Bilo je prilično zanimljivo, mada su se svi trudili da to ne pokažu, jer ako ne paziš, obrazovanje može da ti se prikrade i da te zgrabi. Radnja je pomalo ličila na radnju iz tog parka, samo je u njoj bilo i drugih stvari, kao na primer mačka koja je spavala na džaku keksa za pse. I miris. Nisu to bile samo podne daske. Bio je tu i parafin, i miris kuvanja i miris sveća. Jedna sitna gospođa s naočarima pažljivo ih je posmatrala. „Da. Izvolite?", rekla je. Klimnula je glavom ka Nebratu. „Petka ste baš lepo obukli, dušo", dodala je.

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 39 - Šesto poglavlje Stara vremena Krivac je ležao na kesama i preo. Bigmek je posmatrao saobraćaj. Nije ga bilo mnogo. Nekoliko žena se pozdravilo dok su prelazile ulicu, pa su stale da ćaskaju nasred puta, mada bi se neka od njih povremeno okrenula da osmotri Bigmeka. Prekrstio je ruke preko natpisa HEVI MENTOL. A onda se tačno pred njim zaustavio jedan automobil. Vozač je izašao, pogledao Bigmeka, pa otišao niz ulicu. Bigmek je zurio u automobil. Viđao je slične na televiziji, obično u onim istorijskim dramama gde jedan auto i dve žene sa zbirkom različitih šešira idu gore-dole istom ulicom u uzaludnoj nadi da će kod gledalaca stvoriti utisak prošlosti. Ključevi su ostali u bravi. Bigmek nije bio prestupnik, samo se uvek nalazio u blizini kada bi se desio neki prestup. To je bilo zbog gluposti. Gluposti drugih, naravno. Ta glupost je uglavnom imala veze s pravljenjem automobila koja mogu da ubrzaju od nula do 150 kilometara na čas za deset sekundi, a onda ih prodaju još glupljim ljudima koje zanimaju isključivo dosadne stvari kao što su potrošnja goriva i kakva je boja sedišta. Ima li to smisla? Ne postoje automobili zbog toga. Ključevi su i dalje bili u bravi. Po Bigmekovom sudu, on je ljudima zapravo činio uslugu time što je isprobavao za šta su stvarno njihovi automobili sposobni i to nipošto nije bila krađa, pošto je on uvek vraćao automobile ako je mogao i to često u manje-više istom stanju. Čovek bi pomislio da će ljudi biti ponosni da saznaju kako njihova kola mogu da razviju 180 kilometara na čas na blekberijskoj obilaznici, umesto da kukaju. Ključevi su i dalje bili u bravi. Postojali su milioni mesta na svetu gde bi ključevi mogli biti, ali su sada bili u bravi. Takvi oldtajmeri verovatno idu vrlo sporo. Ključevi su i dalje bili u bravi. Čvrsto, primamljivo u bravi. Bigmek se nelagodno promeškoljio. Bio je svestan da na svetu ima ljudi koji smatraju pogrešnim uzimanje automobila koji im ne pripadaju, ali kako god o tome da razmisliš... ...ključevi su i dalje bili u bravi. * * * Džoni je čuo Kirsti kako naglo udiše. Zvučalo je kao da konkord poleće u rikverc. Osetio je da prostorija postaje veća, da se hitro širi na sve strane, a da je Nebrat sasvim sam u njenoj sredini. Nebrat je rekao: „Da, gospoja. Ja biti s njima. S moji gospodari." Stara gospođa je delovala iznenađeno. „Ijao, pa ti baš lepo pričaš engleski", rekla je. „Naučio sam od dede", rekao je Nebrat, glasom oštrim kao nož. „On je jeo samo veoma obrazovane misionare."

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 40 - Ponekad je Džoni umeo zaista brzo da razmišlja. Obično je razmišljao toliko sporo da ga je bilo sramota, ali bi s vremena na vreme umeo veoma da ubrza. „On je kraljević", rekao je. „Kraljević Sega", rekao je Nebrat. „Došao je čak iz zemlje Nintendo", rekao je Džoni. „Ovde je da bi kupio novine", rekla je Kirsti, koja u nekim stvarima uopšte nije imala mnogo mašte. Džoni je zavukao ruku u džep pa zastao. „Samo, nemamo para", rekao je. „Imamo, ja imam bar dve fun...", zaustila je Kirsti. „Nemamo pravih para", rekao je Džoni značajno. „U ta vremena su postojale funte, šilinzi i peniji, nije se govorilo glave i somovi kao danas..." „Glave? Somovi?", upitala je žena. Pogledala ih je redom kao neko ko se nada da će sve imati smisla, samo ako se dovoljno usredsredi. Džoni je izvio vrat. Na pultu je bilo još nekoliko primeraka novina, mada je bilo poslepodne. Jedne su bile Tajms. Uspeo je da pročita datum. 21. maj 1941. „O, samo ih uzmi, dušo", rekla je starica, odustajući. „Sigurno ih danas više niko neće kupovati." „Mnogo vam hvala", rekao je Džoni, zgrabivši novine i isteravši drugo dvoje iz prodavnice. „Petko", rekao je Nebrat kada su izašli. „Molim?", rekla je Kirsti. „O, to. Ne obraćaj pažnju. Daj mi novine." „Moj deda je ovamo došao pedeset druge", rekao je Nebrat, istim tromim, praznim glasom. „Pričao je kako su mala deca mislila da će mu se boja skinuti ako se okupa." „Da, da, svima nam je jasno da si uzrujan, ali prosto tako su stvari tada stajale, sve se od tada promenilo", rekla je Kirsti, listajući strane. „Tada se još nije ni desilo", rekao je Nebrat. „Ja nisam glup. Čitao sam stare knjige. Vratili smo se u mračno doba. Verne crne sluge i nek nam živi Carstvo. Nazvala me je Petko." „Slušaj", rekla je Kirsti, i dalje čitajući novine. „Ovo su ti Stara vremena. Nije tako mislila... shvataš, ružno. Prosto je tako vaspitana. Ti i takvi kao ti ne možete od nas očekivati da prepravljamo istoriju, znaš." Džoni se iznenada osetio kao da je zakoračio u zamrzivač. Gotovo sigurno zbog tog „ti i takvi kao ti". Petko jeste bila uvreda, ali „ti i takvi kao ti" je bilo gore, zato što čak nije bilo ni lično. Nikada ranije nije video Nebrata toliko besnog. Bio je nekako zgrčen od besa. Kako neko toliko pametan kao Kirsti može da bude toliko glup? Sada joj je bilo preko potrebno da kaže nešto razumno. „Pa, meni je sasvim sigurno drago što si ovde", rekao je Nebrat glasom punim zajedljivosti. „Pa ćeš moći sve ovo da mi objasniš." „U redu, nemoj da daviš", rekla je ona, ne dižući pogled. „Nije to toliko važno." Bilo je prosto neverovatno, mislio je Džoni. Kirsti je posedovala urođeni talenat za igranje šibicama u fabrici vatrometa. Nebrat je duboko udahnuo. Džoni ga je potapšao po ruci. „Nije tako mislila... znaš, uvredljivo", rekao je. „Samo je tako vaspitana." Nebrat se razočarano pogrbio i hladno klimnuo glavom. „Znaš da smo usred rata", rekla je Kirsti. „Tu smo dospeli. Drugi svetski rat. Bio je opštepoznat u to doba." Džoni je klimnuo glavom.

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 41 - Dvadeset prvi maj hiljadu devetsto četrdeset prve. Retko je ko danas znao za to, i retko je koga bilo briga. Samo on, bibliotekarka koja mu je pomogla da nađe materijal za zadatak i nekoliko staraca. Ipak je to sada bila davna prošlost. Stara vremena. A evo ga on tu. Kao i Rajska ulica. Bar do večeras. „Dobro si?", upitao je Nebrat. Nije čak ni znao za to, sve dok nije našao stare novine u biblioteci. Bilo je - bilo je kao da se to više ne računa. Desilo se, ali nije predstavljalo neki važan događaj u ratu. A gore stvari su se desile na mnogo drugih mesta. Devetnaest ljudi jedva da su bili bitni. Ali je on zamišljao kako se to dešava u njegovom gradu. Bilo je užasno lako. Starci će se vratiti kućama iz povrtnjaka. Radnje će se zatvoriti. Ionako neće biti mnogo svetala, zbog zamračenja, i grad će polako utonuti u san. A onda, nekoliko sati kasnije, to će se desiti. Desiće se noćas. * * * Klimavi je šištao putem. I stvarno se klimao. Nije on kriv što je debeo, stalno je govorio, stvar je u genima. Imao ih je previše. Pokušavao je da potrči, ali se većina energije trošila na klimanje. Pokušavao je i da razmišlja, ali se ni to nije odvijalo preterano hitro. Nisu putovali kroz vreme! Samo ga zavitlavaju! Stalno ga zavitlavaju! Otići će kući, pa će malo da sedne, i sve će biti u redu... A ovo je kuća. Otprilike. Sve je bilo... nekako manje. Drveće u ulici bilo je pogrešne veličine i automobili su bili pogrešni. Kuće su delovale... novije. A ovo je Gregorijeva ulica. Prošao je njom milion puta. Dođeš na pola i skreneš u... ...u... Neki čovek je potkresivao živicu. Imao je visok okovratnik i pulover sa cik cak šarom. Pušio je lulu. Kada je video Klimavog, zastao je s potkresivanjem i izvadio lulu iz usta. „Mogu li da ti pomognem, sinko?", upitao je. „Ja... hm... tražim Silijev venac", prošaputao je Klimavi. Čovek se osmehnuo. „Pa, ja sam odbornik Edvard Sili", rekao je, „ali nikada nisam čuo za Silijev venac." Viknuo je preko ramena ženi koja je plevila leju s cvećem. „Jesi li ti čula za Silijev venac, Mildred?" „Na uglu je veliki kesten...", počeo je Klimavi. „Mi imamo kesten", rekao je gospodin Sili, pokazujući ka nečemu nalik na grančicu sa nekoliko listova. Osmehnuo se. „Trenutno ne izgleda bogzna kako, ali samo dođi za jedno pedeset godina, pa ćeš da vidiš, a?" Klimavi je buljio u kesten, pa onda u čoveka. Tu je bila prostrana bašta, a iza nje polje. Pomislio je kako je dovoljno prostrana za ulicu, ako... jednog dana... neko poželi da tu izgradi ulicu... „Hoću", rekao je. „Dobro si, mladiću?", upitala je gospođa Sili. Klimavi je shvatio da više ne paniči. Ponestalo mu je panike. Kao da je bio u snu. Posle, sve će zvučati blesavo, ali dok si u snu, samo guraj dalje. Bilo je to kao kada raketa poleće. Mnogo buke i brige a onda se nađeš u orbiti, slobodno lebdiš i možeš da gledaš sve dole kao da nije stvarno.

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 42 - Bilo je to čudesno osećanje. Klimavi je dobar deo života proveo u strahu od svega, na neki nejasan način. Uvek su postojale stvari koje ne bi trebalo da radi, ili nije trebalo da uradi. Ali ovde kao da ništa od toga nije bilo bitno. Nije bio čak ni rođen - bar na neki način - tako da baš ništa nije mogla da bude njegova krivica. „Dobro sam", rekao je. „Hvala što pitate. Idem... idem ja sada nazad u grad." Osećao je da ga gledaju dok se vraćao putem kojim je došao. Ovo jeste bio njegov rodni grad. Bilo je mnogo znakova koji su mu to govorili. Ali mnogo toga drugog bilo je... čudno. Bilo je više drveća a manje kuća, više fabričkih dimnjaka a manje automobila. A i mnogo manje boje. Nije delovalo posebno zabavno. Bio je prilično siguran da ovde niko ne zna čak ni šta je pica... „Ej, gospodine", rekao je neki grub glas. Pogledao je dole. Neki dečak je sedeo na ivičnjaku. Bio je to gotovo sigurno dečak. Ali kratke pantalone su mu dosezale skoro do članaka, imao je naočare s jednim staklom prelepljenim smeđom hartijom, najverovatnije se šišao kosilicom za travu, i nos mu je curio. A uši su mu štrčale. Klimavog niko u životu ranije nije oslovio sa „gospodine", osim učitelja kada su želeli da budu zajedljivi. „Da?", rekao je. „U kom pravcu je London?", upitao je dečak. Pored njega je stajao kartonski kofer, uvezan kanapom. Klimavi se zamislio. „Onamo", rekao je i pokazao. „Nemam pojma što nema putokaza." „Moj Ron kaže da su ih sve poskidali da Švabe ne bi znale 'de su", rekao je dečak. Pored sebe je na ivičnjaku poredao niz kamenčića. Svako malo bi uzeo jedan i veoma precizno ga bacio na konzervu na drugoj strani ulice. „Koje Švabe?" Jedno oko ga je veoma sumnjičavo odmerilo. „Nemci", rekao je dečak. „Samo ja bi 'teo da dođu, da dignu gospođu Densiti u vazduh." „Zašto? Ratujemo protiv Nemaca?", upitao je Klimavi. „Jes' ti Amerikanac? Moj ćale kaže da bi Amerikanci trebalo da zarate, al' čekaju da vide koji će da pobedi." „Hm..." Klimavi je zaključio da bi mu bilo najbolje da zakratko postane Amerikanac. „Jesam. Aha." „E! Reci nešto američko!" „Hm.... kul. Republikanci. Majkrosoft. Spajdermen. Želim vam prijatan dan." Ta demonstracija prekoatlantskog porekla kao da je zadovoljila sitnog dečaka. Bacio je novi kamen na konzervu. „Moja keva kaže da moram da se vratim kod gospođe Densiti, a hrana je jeziva", rekao je dečak. „Znaš šta, tera me da pijem mleko! Kući mi pravo mleko nije smetalo, ali znaš šta, ovde mleko dobijaju iz kravljeg dupeta. Vidô svojim očima. Vodili nas na farmu s onim blatištem i znaš šta, znaš odakle dolaze jaja? Uf! A tera nas u krevet u sedam i nedostaje mi mama i idem kući. Dosta mi je više 'vakuisanja!" „Od toga stvarno boli ruka", rekao je Klimavi. „Meni su to radili za tetanus." „Moj Ron kaže da je baš veselo, odlaženje u stanicu metroa kada se čuje sirena", nastavio je dečak. „Moj Ron kaže da je škola razbucana i da više niko ne ide." Klimavom se učinilo da nema nikakve veze šta će on reći. Dečak je zapravo razgovarao sam sa sobom. Još jedan kamen je pogodio konzervu i preturio je.

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 43 - „Ha", rekao je dečak. „Al' ovde školu neće da pogode. Ostrvili se na nas zato što smo iz Londona, i znaš šta, onaj mali Aterberi mi maznô moj komad šrapnela! Moj Ron mi ga dao. Moj Ron je pandur, uvek mi nalazi svašta mnogo dobro. Ovde nikad nema šrapnela, e!" „Šta je šrapnel?", upitao je Klimavi. „Jesi ti pao s kruške? Deo bombe! Moj Ron kaže da Alf Harvi ima čitavu zbirku i komad od Hajnkela. Moj Ron kaže da je Alf Harvi našao pravi švapski prsten s pravim prstom još u njemu." Dečak je delovao čežnjivo, kao da mu je nepravedno uskraćen pristup neizrecivom blagu. „Ha! Moj Ron kaže da su se druga deca u našoj ulici vratila kućama, a i ja sam sad dovoljno porastô, pa idem i ja." Klimavi se nikada nije preterano bavio istorijom. Što se njega ticalo, ona je bila nešto što se dešava drugim ljudima. Nejasno se sećao TV emisije s nekim snimkom iz doba kada su ljudi bili tako siromašni da su se oblačili samo u crno-belo. Deca s natpisima oko vrata, čekaju na železničkim stanicama. Svi odrasli sa šeširima na glavama... Evakuisali su ih, to je bilo to. Slali su ih iz velikih gradova da izbegnu bombe. „Koja je ovo godina?", upitao je. Dečak ga je pogledao iskosa. „Ti si špijun, a?", rekao je i ustao. „Nemaš pojma ni o čemu. Nisi Amer jer sam ja njih vidô na slikama. Ako si Amer, gde ti je pištolj?" „Ne budi blesav, nemaju svi Amerikanci pištolje", rekao je Klimavi. „Mnogi nemaju pištolje. Dobro... neki ih nemaju." „Moj Ron kaže da je nešto pisalo u novini o švapskim padobrancima prerušenim u časne sestre", rekao je dečak, uzmičući. „Ti bi mogô da budeš padobranac, samo da je padobran dovoljno velik." „Dobro, priznajem, Englez sam", rekao je Klimavi. „Ma nije moguće? Ko je premijer, a?" Klimavi je oklevao. „Mislim da to nismo radili u školi", rekao je. „Ne trebaju ti časovi da znaš ko je Vinston Čerčil", rekao je dečak prezrivo. „Ha, samo hoćeš da me zezaš", rekao je Klimavi. „Jer ja pouzdano znam da nikada nismo imali crnca za premijera." „Nemaš ti pojma", rekao je je dečak i uhvatio izubijani kofer. „A još si i debeo." „Ne moram ja ovde da stojim i da te slušam", rekao je Klimavi i krenuo ulicom. „Špijun, špijun, špijun", rekao je dečak. „Ma začepi." „A još se i klimaš. Vidô sam ja onog Geringa u filmskim novostima. Isti si on. I sav si smešno obučen. Špijun, špijun, špijun!" Klimavi je uzdahnuo. Bio je navikao na slične stvari, mada ga je u poslednje vreme strpljenje polako izdavalo, jer je nekada bio samo debeo, a sada je bio i veliki i debeo. „A ti si glup", rekao je. „A ja uvek mogu da smršam." Žestoka zajedljivost nije upalila. „Špijun, špijun, špijun. Šugavi švapski špijun!" Klimavi je pokušao da brže hoda. „Ima da kažem gospoji Densiti a ona će da zove mog Rona pa će on doći da te u'apsi!", vikao je dečak, skakućući za njim. Klimavi je pokušao da hoda još brže. „On ima pištolj, moj Ron." Neki čovek je sporo prošao na biciklu. „On je špijun", rekao je dečak, pokazujući na Klimavog. „Hapsim ga u ime mog Rona."

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 44 - Čovek se samo osmehnuo Klimavom i nastavio da okreće pedale. „Moj Ron kaže da vi špijuni šaljete poruke Morzovom azbukom švapskim podmornicama, tako što trepćete baterijskom lampom", rekao je dečak. „Mi smo trideset kilometara daleko od mora", rekao je Klimavi, koji je gotovo prešao u trk. „Mogô bi da se popenješ na nešto visoko. Špijun, špijun, špijun." * * * Bilo je prosto glupo, mislio je Bigmek, dok je gledao dva pramena dima pred sobom. Kakvi to idioti prave automobile bez servo volana, automatskog menjača i ugrađuju kočnice koje kao da su vezane koncima? On je bukvalno učinio uslugu čitavom svetu tako što je uklonio ovaj krš iz saobraćaja. Doduše, uklanjajući ga iz saobraćaja, prešao je preko pločnika i leje s cvećem, pravo u Spomen pojilo odbornika Baulera. Pramenovi pare bili su sasvim lepi, stvarno. U njima su se videle male duge. „E sada", rekao je neki glas, dok je neko otvarao vrata automobila, „šta to ovde imamo?" „Mislim da sam lupio glavom", rekao je Bigmek. Jedna velika šaka mu je obujmila ruku i izvukla ga iz kola. Bigmek je digao pogled ka dva okrugla lica kojima je na čelu pisalo „policajac". Na njihovim čelima je bilo mesta da piše mnogo toga. Bile su to stvarno velike glave. „Ovo su kola doktora Robertsa", rekli su, „a ti si, momče moj, u sosu. Kako se zoveš?" „Sajmon Rigli", promumlao je Bigmek. „Gospođa Partridž zna sve o meni..." „Zna, je l' tako? A ko je ona?" Bigmek je zatreptao na dva lica koja su se nekim čudom stopila i postala jedno. On je prilično voleo gospođu Partridž. Bila je opasna. Dve socijalne radnice pre nje mnogo su uzdisale i treptale, dok mu je gospođa Partridž jasno stavila do znanja da žali što Bigmek nije zadavljen čim se rodio. Takvu osobu je mogao da poštuje. Zbog nje se nije osećao kao neki uzaludni degen. Nešto mu je probudilo pamćenje. „Kada je ovo?", upitao je trljajući glavu. „Možeš početi tako što ćeš mi reći gde živiš..." Policajac se nagnuo bliže. Nešto u vezi s Bigmekom mu je smetalo. „Šta ti to znači, kada je ovo?", upitao je. „Koja godina?" Policajci imaju prilično čvrste stavove o tome šta treba da se desi kradljivcima automobila, ali obično znaju koja je je godina. „Devetsto četrdeset prva", rekao je pa se ispravio. Usitnio je očima. „Ko je kapiten naše kriket reprezentacije?" Bigmek je zatreptao. „Molim? Otkud ja da znam?" „Ko je pobedio u prošlogodišnjoj Veslačkoj regati?" „Kakvoj regati?" Policajac ga je ponovo pogledao. „A šta ti je to na kaišu?" Bigmek je ponovo zatreptao i pogledao dole. „Nisam ga ukrao", rekao je brzo. „a i onako je to samo obični tranzistor." „Kakva ti to žica viri iz uveta?" „Nemojte da ste blesavi. To je samo slušalica..."

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 45 - Policajčeva ruka mu se spustila na rame sa silinom koja je govorila da se odatle neće brzo pomeriti. „Polazi sa mnom, Švabo", rekao je. „Nisam se ja juče rodio." Bigmekove misli su se nekako presabrale. Pogledao je uniformu i telesinu u njoj i počelo je da mu sviće kako je sam i veoma, veoma daleko od kuće. „Ni ja se nisam juče rodio", rekao je. „Ako je to od neke pomoći." * * * Džoni, Kirsti i Nebrat sedeli su u jednoj maloj bašti. Koliko je Džoni mogao da vidi, ona se nalazila na mestu gde će se jednog dana naći kružni tok s ostrvcetom. Sada je tu bila klupa i nešto geranijuma. „Noćas će bombardovati Rajsku ulicu", rekao je Džoni. „Gde je to?", upitao je Nebrat. „Ovde. Tamo gde je nekada bio... hoću da kažem, gde će jednog dana biti sportski centar." „Nikad nisam čuo za to." „Jesi. Rekao sam vam. Potpuno je uništena. A znaš šta je zanimljivo?" „Ima nešto zanimljivo uvezi s tim?", upitala je Kirsti. „To se desilo slučajno! Nemci su nameravali da bombarduju jedno veliko skladište u Slejtu! Ali su se malo izgubili, vreme se pokvarilo, videli su železničku stanicu, izbacili sve bombe i vratili se kući. Svi ljudi su bili u krevetima, jer se sirene nisu oglasile na vreme!" „Dobro, dobro, znam, već si mi ispričao, sve ono o Adolfu i Staljinu. Veoma je tužno, ali ne bi trebalo toliko da se uzbuđuješ", rekla je Kirsti. „To je prošlost. Takve stvari su u prošlosti umele da se dešavaju." „Je l' ti mene uopšte slušaš? To se još nije desilo. To je sada. Desiće se noćas." Zagledali su se u geranijume. „Zašto se još nismo vratili?", upitala je Kirsti. „Ovde smo čitavu večnost." „Otkud ja znam?", rekao je Džoni. „Možda što dalje odeš, to duže ostaneš." „A pri tom smo otišli u vreme o kome ti znaš sve", rekao je Nebrat. „To je, po mom mišljenju, malo neobično." To je brinulo i Džonija. Sve je delovalo stvarno, ali možda je on samo poludeo i poveo sve ostale sa sobom. „Ne želim ovde da ostanem, to je bar jasno", rekao je Nebrat. „Moje shvatanje ispunjenog života nije da doveka budem mali priglupi Petko." Džoni je ustao i uhvatio dršku kolica. „Idem da vidim Rajsku ulicu", rekao je. „To je vrlo loša ideja", rekla je Kirsti. „Rekla sam ti, sve što uradiš može uticati na budućnost." „Idem samo da pogledam." „Ma da. U to mi je veoma teško da poverujem." „U pravu je", rekao je Nebrat, pokušavajući da održi korak. „Ne bi trebalo da se zezaš s Vremenom. Čitao sam jednu knjigu u kojoj se čovek vratio kroz vreme i zgazio na... na dinosaurusa i promenio čitavu budućnost." „Dinosaurusa?", upitala je Kirsti. „Mislim da je to bio dinosaurus. Možda su tada imali male dinosauruse." „Ha. Ili je on možda bio veoma velik čovek", rekla je Kirsti. Kolica su poskakivala po pločniku, tandrkala po ulici i čangrljala po pločniku s druge strane. „Šta ćeš da uradiš?", upitala je Kirsti. „Da zakucaš ljudima na vrata i kažeš: 'Oprostite, noćas će vaša ulica biti bombardovana'?"

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 46 - „Zašto da ne?" „Zato što će te zatvoriti u ludaru, eto zašto", rekao je Nebrat. „Tako je", rekla je Kirsti. „Biće isto kao s čovekom koji je zgazio Nebratovog dinosaurusa." „Možda je bio nekakav insekt, kad malo bolje razmislim", rekao je Nebrat. „U svakom slučaju, ne možeš ništa da uradiš. Sve se već desilo, inače kako bi ti znao za taj događaj? Ne možeš da se zezaš s prošlošću." Kolica su se tako brzo zaustavila da su naletela Džoniju u leđa. „Zašto svi stalno to govorite?", pitao je. „Glupo je. Vi biste stvarno gledali kako nekoga gaze kola zato što je to trebalo da se desi? Sve što činimo menja budućnost, uvek. Zato treba da uradimo ono što je ispravno." „Ne dernjaj se, ljudi nas gledaju", rekla je Kirsti. Kolica su poskočila na ivičnjaku pa zaskakutala po kaldrmi. Već su izašli iz centra grada. A tu je bila Rajska ulica. Nije bila posebno dugačka. Sa obe strane ulice stajalo je jedno desetak kuća, a neke su bile očigledno napuštene. Na kraju ulice nalazila se velika drvena kapija fabrike. Nekada je bila obojena u zeleno, ali su vreme i kiša pretvorili boju u nekakvu mahovinastosivu. Neko je kredom nacrtao gol na kapiji i pet-šest malih dečaka u kratkim pantalonama šutirali su loptu. Džoni ih je gledao dok su jurcali i krljali tako da bi se svaki fudbalski trener ozario. Negde na polovini ulice jedan mladić je popravljao motocikl. Alat je ležao na krpi na pločniku. Lopta je izletela iz čopora, udarila francuske ključeve i zamalo oborila motocikl. „Lakše malo, đavoli mali", rekao je čovek i vratio im loptu. „Ništa nisi rekao za decu", kazala je Kirsti, tako tiho da ju je Džoni jedva čuo. Džoni je slegnuo ramenima. „Sve će biti uništeno?", upitao je Nebrat. Džoni je klimnuo glavom. „U lokalnim novinama nije bilo mnogo pojedinosti", rekao je. „Ništa nisu podrobno opisivali, za slučaj da ih neprijatelj čita. Sve je to bilo zbog ratnog stanja. Znate... nisu želeli da neprijatelj zna da im je naudio. Bila je fotografija žene s dignutim palcem koja kaže: 'Blekberi će ovo izdržati, gospodine Hitler!', ali jedva nešto više o bombardovanju, sve do nekoliko godina kasnije." „Hoćeš da kažeš da su vlasti sve zataškale?", upitala je Kirsti. „Pa, to bi imalo smisla", rekao je Nebrat mračno. „Hoću da kažem, ko bi hteo da neprijatelju kaže: 'Hej, promašio si metu, ajde probaj ponovo.'" Lopta je udarila u kapiju fabrike i ova se zatresla. Činilo se da ne postoje timovi. Lopta je prosto letela na sve strane, a za njom je jurio čopor malih dečaka. „Nije mi jasno šta bismo mi mogli da uradimo", rekla je Kirsti. Glas joj je sada zvučao uznemireno. „Molim? Malopre si mi govorila kako ne treba ništa da uradim", rekao je Džoni. „Drugačije je kada vidiš ljude, zar ne?" „Jeste." „Pretpostavljam da ne bi upalilo kada bismo prosto nekom rekli?" „Pitali bi otkud znamo a onda bi nas verovatno streljali kao špijune", rekao je Nebrat. „U Stara vremena špijune su streljali."

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 47 - Sedmo poglavlje Hevi mentol Čovek u uniformi boje peska prevrtao je Bigmekov tranzistor po rukama. Bigmek je to nervozno posmatrao. U prostoriji je bio i policijski narednik, a Bigmek je dobro poznavao policajce. Međutim, kraj vrata je stajao jedan vojnik, s pištoljem u futroli. A onaj koji je sedeo izgledao je umorno, ali je imao veoma pronicljiv izraz lica. Bigmek nije bio baš najbistriji, ali mu je svanulo da ovo nije situacija iz koje će se izvući samo s ukorom. „Da počnemo iz početka", rekao je vojnik koji je sedeo, a koji se predstavio kao kapetan Haris. „Zoveš se...?" Bigmek je oklevao. Želeo je da kaže: „Pozovite gospođu Partridž, ona će sve da sredi, nisam ja kriv, ona kaže da sam socijalno disfunkcionalan", ali na kapetanovom licu bio je izraz koji je govorio da bi to, sasvim moguće, bio veoma pogrešan potez. „Sajmon Rigli." „I kažeš da ti je četrnaest godina i da živiš u..." kapetan Haris je pogledao svoje beleške, „...'soliteru' Nelson Dembela, po tvojim rečima, ovde u blizini." „Lako se vidi", rekao je Bigmek, trudeći se da bude od pomoći. „Ili bi se bar lako video, da je ovde." Kapetan i policijski narednik su se zgledali. „Nije ovde?", upitao je Kapetan. „Aha. Ne znam zašto", rekao je Bigmek. „Objasni mi ponovo šta je to Hevi mentol", rekao je kapetan. „Pa oni su jedna neo-pank treš grupa", rekao je Bigmek. „Muzička grupa?" „Hm, da." „A mi smo ih čuli na radio-talasima?" „Ne bih rekao", rekao je Bigmek. „Njihov poslednji hit se zvao 'Otkinuću ti glavu i pljunuti u rupu'." „'Otkinuću ti glavu...'", mrmljao je policajac koji je hvatao beleške. „'...i pljunuti u rupu'", rekao je Bigmek predusretljivo. „Taj tvoj sat s brojevima", rekao je kapetan. „Vidim da ima i nekakve dugmiće. Šta će se desiti ako ih pritisnem?" Policajac je pokušao da se malo neprimetno odmakne. „Ovo levo ga osvetljava, tako da se vidi u mraku", rekao je Bigmek. „Stvarno? A zašto bi ti to bilo potrebno?" „Kada se noću probudiš pa hoćeš da znaš koliko je sati?", ponudio je odgovor Bigmek, posle kraćeg ali dubokog razmišljanja. „Shvatam. A drugo dugme?" „O, ono ti kaže koje je vreme u nekoj drugoj zemlji." Odjednom su svi postali veoma znatiželjni. „Kojoj drugoj zemlji?", upitao je kapetan oštro. „Meni se zaglavio na Singapuru", rekao je Bigmek. Kapetan ga je veoma pažljivo odložio. Narednik je ispisao etiketu i vezao je za kaiš sata. Onda je kapetan uzeo Bigmekovu jaknu.

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 48 - „Od čega je ona napravljena?", upitao je. „Nemam pojma. Od nekakve plastične mase", rekao je Bigmek. „Prodaju ih dole na pijaci." Kapetan ju je vukao i cimao. „Kako se to pravi?" „E, to znam", rekao je Bigmek. „Mada, jednom sam nešto čitao... Pomešate neke kemikalije i dobijete plastiku. Prosto." „To su kamuflažne boje", rekao je kapetan. Bigmek je liznuo usne. Bio je siguran da je u gadnom škripcu, tako da nije bilo svrhe glumiti. „To je samo da bih izgledao opasno", rekao je. „Opasno. Shvatam", rekao je kapetan, a po očima mu se nije videlo shvata li zaista ili ne. Okrenuo je leđa jakne i pokazao dve reči, prilično nevešto napisane hemijskom. „Šta su tačno BLEKBERIJSKI SKINSI?", upitao je. „Hm. To smo ja, Baza i Skaz. Hm. Skinhedsi. Neka... neka vrsta bande..." „Bande", rekao je kapetan. „Hm. Da." „Skinhedsi?" „Hm... zbog frizure", rekao je Bigmek. „Meni to izgleda kao potpuno normalna vojnička frizura", primetio je narednik. „A ovo", rekao je kapetan, pokazujući na kukaste krstove s obe strane imena. „Znakovi bande, je li tako? Takođe da bi izgledao... opasno?" „Hm... to je samo... znate... Hitler i to", rekao je Bigmek. Svi su sada zurili i njega. „To je samo crtež", rekao je Bigmek. Kapetan je veoma sporo spustio jaknu. „Nema nikakvog razloga da se ljutite", rekao je Bigmek. „Tamo odakle ja dolazim, možete da kupite svakakve našivke na pijaci, možete da kupite noževe Gestapoa..." „Sad je dosta!", rekao je kapetan. „Slušaj me dobro. Mnogo ćeš sebi da olakšaš ako mi smesta kažeš istinu. Hoću da čujem kako se zoveš, hoću imena tvojih veza... sve. Iz štaba upravo stiže posebna jedinica, a oni nisu strpljivi kao ja, je l' jasno?" Ustao je i počeo da trpa Bigmekove stvari u džak. „Hej, to je moje...", promrmljao je Bigmek. „Vodi ga u ćeliju." „Ne možete to da mi radite zbog nekih starih kola..." „Možemo zbog špijunaže", rekao je kapetan Haris. „O da, i te kako možemo." Izašao je iz prostorije. „Špijunaže?", rekao je Bigmek. „Mene zbog špijunaže?" „Jes' ti jedan od onih Hitlerjugendovaca?", upitao je narednik srdačno. „Vidô sam vas ja na filmskim novostima. Što mlatarate s onim bakljama. Gadna banda, reko' sebi. Kao skauti, samo zli." „Nisam ja nikoga špijunirao!", uzviknuo je Bigmek. „Ne znam ja kako se špijunira! Čak ni ne volim Nemačku! Mog brata su proterali iz Minhena zato što je izlemao nekog njihovog navijača šipkom od građevinske skele, iako on nije bio za to kriv!" Takav nepobitan dokaz žestokih antinemačkih stavova nije nimalo pokolebao narednika. „Znaš, mogu da te streljaju", rekao je. „I to već za prvi prestup." Vrata su i dalje bila otvorena. Bigmek je čuo zvuke u hodniku. Neko je razgovarao telefonom, negde u daljini.

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 49 - Bigmek nije bio sportski tip. Da na olimpijadi postoje takmičenja u školskim opravdanjima, on bi bio u državnoj reprezentaciji. Pobedio bi u višeboju koji se sastoji iz disciplina „Ne mogu, imam astmu", „Moram hitno kod doktora" i „Skrivanje u ve-ceu". Međutim, sada je upro čizmama u zemlju i izleteo iz stolice kao raketa kada se lansira. Jedva da je dodirnuo sto nogama dok je leteo preko njega. Prošao je pored policajčevog ramena a noge su mu već grabile. Strah mu je dao nadljudsko ubrzanje. Gospođa Partridž je imala oštar jezik, ali joj nije bilo dozvoljeno da koristi pravu municiju, koliko god to želela. Bigmek se dočekao na noge kod vrata, nasumično okrenuo, oborio glavu i jurnuo. Bila je to tvrda glava. Udarila je nekoga u visini pojasa. Začuo se uzvik i tresak. Video je novi prolaz i krenuo ka njemu. Usledio je novi tresak i zvuk telefona kako pada na pod. Neko je viknuo: „Stoj ili pucam!" Bigmek se nije zaustavio da ustanovi šta će se desiti. Samo se nadao da će par martinki koje je njegov brat gotovo legalno kupio od jednog čoveka koji ih je slučajno imao pun kamion biti mnogo bolje za bežanje i jurnjavu od teških policijskih čizama. Onaj neko ko je rekao „stoj ili pucam" je... pucao. Začuo se prodoran prasak i nešto je zazvečalo ispred Bigmeka, ali je on skrenuo u drugi hodnik, projurio ispod ispružene ruke drugog policajca, pa u dvorište. Jedan policajac je stajao pored svog bicikla iz doba jure, ogromne sprave koja je izgledala kao da je napravljena od zavarenih vodovodnih cevi. Bigmek je proleteo pored njega, zgrabio korman, skočio na sedište i nagazio na pedale. „Ej, šta to radiš...?" Policajčev glas je nestao iza njega. Bicikl je izleteo na uličicu iza stanice. Bila je kaldrmisana. Sedište je bilo od tvrde kože. Bigmekove pantalone su bile veoma tanke. „Nije ni čudo što su svi bili toliko mračni", pomislio je, pokušavajući da okreće pedale stojećki. * * * „Uta-ta, uta-ta. Špijun, špijun, špijun." „Zaveži!", viknuo je Klimavi. „Zašto ne odeš lepo u London?" „E sad baš neću u London", rekao je dečak. „Mnogo je zabavnije da 'vatam špijune ovde." Sada su ponovo bili u centru grada. Dečak je pratio Klimavog i pokazivao ga prolaznicima. Mora se priznati, niko nije pokušao da ga uhapsi, ali su ga neki ipak čudno gledali. „Moj brat Ron je policajac", rekao je dečak. „Doći će iz Londona da te ubije pištoljem." „Odlazi!" „E baš neću!" * * * Preko puta ulaza u Rajsku ulicu nalazila se mala crkva. Po Nebratovim rečima, bila je to nekomformistička kapela. Delovala je zatvoreno, mokro i nedeljno. Par postarijih zimzelenih stabala s obe strane vrata izgledao je kao da je potrebna lopata samo da im se skine čađ s lišća. Njih troje su sedeli na stepenicama i posmatrali ulicu. Neka žena je izašla i marljivo ribala kućni prag. „Je li i crkva pogođena?", upitala je Kirsti. „Hoćeš da kažeš, hoće li biti pogođena. Mislim da neće." „Šteta."

Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 50 - „Još postoji... mislim, 1996", rekao je Nebrat. „Ali se više ne koristi kao crkva. Sada služi za razne klubove, časove i slično. Aerobik i tako to. Znam jer tu dolazim svake srede na engleski folklor. Mislim, dolaziću." „Ti?", upitala je Kirsti. „Ti ideš na engleski folklor? Ono sa štapovima i maramicama? Ti?" „Nešto nije u redu?", upitao je Nebrat hladno. „Pa... ne... ne, naravno da nije... ali... samo je neobično da to zanima nekoga... tvoje..." Nebrat ju je pustio da se malo grči, a onda rekao: „Visine?" Spustio je tu reč kao teg. Kirsti je zatvorila usta. „Da", rekla je. Pojavila se neka druga žena, na susednim vratima od one koja je ribala prag, i počela da riba svoj prag. „Šta ćemo da uradimo?", upitala je Kirsti. „Razmišljam", rekao je Nebrat. Negde u daljini oglasilo se zvono, pa nastavilo da zvoni. „I ja razmišljam", rekao je Džoni. „Recimo: odavno nismo videli Bigmeka." „Odlično", rekla je Kirsti. „Hoću da kažem, možda se uvalio u neku nevolju." „Kako to misliš, možda?", rekao je Nebrat. „A nismo videli ni Klimavog", rekao je Džoni. „Ma znaš kakav je Klimavi. Verovatno se negde krije." Na drugoj strani ulice i treća žena otvorila je vrata i priključila se takmičenju u ribanju pragova. Kirsti se ispravila. „Zašto se ponašamo tako snuždeno?", upitala je. „Mi smo ljudi iz devedesetih. Sigurno ćemo nešto smisliti. Mogli bismo... mogli bismo..." „Mogli bismo da pozovemo Hitlera telefonom", predložio je Nebrat. „Ne sećam se njegovog broja, ali ćemo ga sigurno dobiti ako okrenemo broj informacija u Nemačkoj." Džoni je potišteno zurio u kolica iz samoposluge. Nije očekivao da će putovanje kroz vreme biti ovako teško. Pomislio je na sve one uzaludne školske časove kada su mogli da ga uče šta da radi ako mu neka luda starica ostavi kolica iz samoposluge puna vremena. U školi vas nikada ne uče ničemu što može biti korisno u stvarnom životu. Verovatno ne postoji ni jedan jedini udžbenik u kome piše šta raditi ako se ispostavi da vam je prvi komšija Elvis Prisli. Pogledao je niz Rajsku ulicu i osetio kako Vreme jezdi pored njega. Nebrat i Kirsti su izbledeli. Ipak ih je osećao u blizini, nestvarne kao snove, dok je svetlo bledelo s neba, mali fudbaleri odlazili kućama, vetar snažnije zaduvao, oblaci se valjali sa jugozapada, grad odlazio na spavanje, a bombarderi doletali s istoka i vatra pljuštala po kućama i povrtnjacima i ljudima i gelovima nacrtanim kredom na zidu i svim lepim, čistim, belim kućnim pragovima... * * * Kapetan Haris je prevrtao Bigmekov sat po rukama. „Neverovatno", rekao je. „A piše i Made in Japan." „Đavolsko lukavstvo", rekao je policijski narednik. Kapetan je uzeo radio. „I ovo je japansko", rekao je. „Zašto? Zašto to napisati na poleđini? Vidiš ovde. Made in Japan." „Mislio sam da tamo ima samo pirinča", rekao je narednik. „Tako je moj stari govorio. Bio je tamo."