Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 51 - Kapetan Haris je stavio jednu malu slušalicu u uho i pritisnuo dugme. Slušao je šuštanje koje će za četrdeset osam godina zameniti zvuci Radio Blekberija, pa klimnuo glavom. „Nešto sigurno radi", rekao je. Palcem je dodirnuo točkić za promenu frekvencije, pa zatreptao. „Vojni radio", rekao je. „Čuje se savršeno jasno!" „Možemo da ga rasklopimo očas posla", rekao je narednik „Ne", rekao je kapetan Haris. „Ovo mora da ide u ministarstvo. Da ga pregledaju ljudi u belim mantilima. Kako li su samo cevi stale unutra? Gde li mu je antena?" „Vrlo mala stopala", rekao je narednik. „Molim, naredniče?" „Tako je moj stari govorio. Japanci. Njihove žene. Vrlo mala stopala, govorio je. Možda zato imaju i veoma male šake. Sinulo mi." Narednik je pokušao da proširi tu tehnološku teoriju. „Vešti su u pravljenju malih stvari? Znate. Kao brodova u boci, na primer?" Kapetan je vratio mali radio u kutiju. „Video sam ja kako to ljudi rade", rekao je narednik, i dalje željan da bude od pomoći. „Uzmete flašu, onda uzmete mnogo vrlo tankog konca..." „On je najbolji glumac koga sam u životu video, toga sam svestan", rekao je kapetan Haris. „Stvarno bi čovek pomislio da je samo običan glupavi dečak. Ali ove sprave... Prosto ne mogu da poverujem. Sve je to veoma... čudno." „Poslali smo sve ljude da ga traže", rekao je narednik. „A inspektor je pozvao vojsku iz Zapadnog Andertona. Uhvatićemo ga očas posla." Kapetan je zatvorio kutiju lepljivom trakom. „Hoću da ovo bude čuvano", rekao je. „Držaćemo ga na oku u glavnoj kancelariji." „Ne. Hoću da bude bezbedno." „Pa, imamo jednu praznu ćeliju. U stvari, imamo u njoj nekoga, ali ćemo ga lako izbaciti." „Još bezbednije." Narednik se počešao iza uha. „Imamo ormar za izgubljene stvari", rekao je. „Ali u njemu ima važnih stv..." „Ormar za izgubljene stvari! Zar nemate sef?" „Nemamo." „Šta bi se desilo da u slivniku nađete krunske dragulje?" „Stavili bismo ih u ormar za izgubljene stvari", odgovorio je narednik kao iz topa. „Pa bismo pozvali kralja. Ako je njegovo ime na njima, naravno. Slušajte, ima taj ormar debela vrata i samo jedan ključ - a njega ja čuvam." „U redu, izvadite sve što je unutra i premestite ormar u ćeliju pa stavite kutiju u njega", rekao je kapetan. „Glavnom inspektoru se to neće dopasti. Izgubljeni predmeti su od velike važnosti." „Poruči mu da možemo da sarađujemo veoma srdačno ili mogu da sredim da ga šef policije pozove u roku od dva minuta", rekao je kapetan Haris i stavio ruku na slušalicu telefona. „Kako ćemo, onda?" Narednik je delovao zabrinuto. „Ozbiljno mislite, gospodine?" „O da." „To unutra neće da eksplodira ili tako nešto?" „Nisam siguran. Ne bih rekao." Pet minuta kasnije narednik je otišao u ćeliju s naručjem punim izgubljenih stvari i namučenim izrazom lica. Stavio ih je na klupu u hodniku i izvadio ključeve. Onda je smaknuo rezu sa vrata ćelije. „Dobro si, stara moja?"
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 52 - „To vi mislite. Da pričamo o plavoj olovci! Jasno vam je da je momak, je l' tako, gospodine Šedvel?" „Da, da", rekao je narednik dok je otvarao vrata. Starica je sedela na krevetu. Bila je tako niska da joj noge nisu dosezale do poda. A u krilu je imala mačku. Mačka je zarežala kada je videla narednika - bilo je to sporo, sve glasnije režanje koje je govorilo kako će, bude li pokušaja da se mačka uzme iz staričinog krila, raditi kandže. Narednik je odavno prestao da brine o tome kako je mačka uspela da uđe u ćeliju. To se dešavalo baš svaki put. Prozor je bio premali, kroz vrata nikako nije mogla da uđe, ali kad god bi starica prenoćila u ćeliji, mačka bi ujutru bila s njom. „Doručkovala si?" „Milenijumska šaka i škampi", rekla je gospođa Tahion radosno. „Odlično. Onda moraš da pođeš sa mnom. Napolju je lep dan", rekao je narednik. „Teleportuj me, Skoti", rekla je gospođa Tahion, ustala i poslušno krenula za njim. Narednik je tužno odmahivao glavom. Izašla je za njim u dvorište stanice, gde su pod komadom platna kojim ih je narednik sinoć pokrio, stajala kolica puna kesa i torbi. Gospođa Tahion ih je pogledala. „Niko ništa nije maznuo?", upitala je. Takva je ona, pomislio je narednik. Uglavnom kao da je jela bunike, a onda iznenada iz nje izleti neka rečenica kao žilet u šećernoj vuni. „Hajde, dušo, kao da bi neko to dirao", rekao je najljubaznije moguće. „Poenima se stiču nagrade. Šeširi." Narednik je zavukao ruku ispod kolica i izvadio par čizama. „Ovo su čizme moje majke", rekao je. „Htela je da ih baci, ali ja reko' nije ta koža još propala..." Gospođa Tahion ih je otela. U tren oka su nestale negde među brdom kesa u kolicima. „Mali korak za čoveka", rekla je gospođa Tahion. „Da, nosila je broj 34", rekao je narednik. „Ha, kocke za supu. Odličan je to život ako ne oslabiš, ali naravno sada su tamo stavili most." Narednik je pogledao kolica. „Gde samo nalaziš sve te stvari?", rekao je. „Od čega su ove kese, dušo? Kao od neke gume." „Obli, obli, ob. Korooov!", rekla je gospođa Tahion. „Rekla sam im, ali niko ne sluša jedan čajnik. Strava!" Narednik je uzdahnuo pa iz džepa izvadio novčić od šest penija. „Kupi sebi zemičku i šolju čaja", rekao je. „Šeširi. To vi mislite", rekla je gospođa Tahion i uzela ga. „Nema na čemu." Narednik se vratio u policijsku stanicu. Jeste bio navikao na gospođu Tahion. Kada bi noći bile hladne ponekad bi se s ulice začuo zvuk razbijanja flaša za mleko. To je, po slovu zakona, bio prekršaj i značilo je da gospođa Tahion traži toplo mesto da prespava. Međutim, to se nije dešavalo svake hladne noći. Što ga je i te kako čudilo. Zimus je baš bilo hladno i to dugo i momci su se poprilično zabrinuli. Stvarno im je laknulo kada su čuli lomljavu stakla i uzvik: „Lepo sam im rekla! To vi mislite!" Gospođa Tahion je dolazila i odlazila i niko nije znao odakle dolazi i nikada nisu otkrili kuda ide... Tele me prati, Skoti? Kao da se najela bunika.
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 53 - Ali... i čudna. Na primer, kada biste joj nešto dali, osećali biste se kao da je ona vama učinila uslugu. Čuo je tandrkanje kolica iza sebe, a onda iznenadnu tišinu. Okrenuo se. Kolica i gospođa Tahion su nestali. * * * Džoni je osećao ovdašnjost ovoga ovde. Ovde će se to desiti, ne u nekoj dalekoj zemlji punoj čudnih imena i brkatih stranaca koji ljutilo demonstriraju. Desiće se ovde, gde ima biblioteka i pešačkih prelaza i ljudi koji igraju sportsku prognozu. Bombe će probiti krovove i tavanice, sve do podruma i svet će postati beo. A to će se stvarno desiti, jer kao što je Nebrat rekao, to se već desilo. Desiće se u prošlosti i on nije nikako to mogao da spreči, jer ako nađe neki način da to spreči, onda neće znati da se to uopšte desilo, zar ne? Možda je gospođa Tahion sakupljala Vreme. Džoni je na neki način koji nije uspevao da izrazi rečima osećao kako Vreme nije samo nešto na satovima i kalendarima već da živi i u ljudskim glavama. A ako to znači da moraš ovako da razmišljaš, nije ni čudo što je zvučala ludo. „Dobro si?", upitao je neki glas iz velike daljine. Nekim čudom, ruševine su se ponovo pretvorile u kuće, svetlo se pojavilo, fudbalska lopta je udarala u gol na toplom popodnevnom vazduhu. Kirsti mu je mahala rukom ispred lica. „Sve u redu?" „Samo sam... razmišljao", rekao je Džoni. „Mrzim kada se tako isključiš." „Izvini." Džoni je ustao. „Nismo se ovde slučajno vratili", rekao je. „Mnogo sam mislio o ovoj noći i stigli smo ovde taman na vreme. Ne znam zašto. Ali moramo nešto da uradimo, čak i ako ništa ne možemo da uradimo. Zato ću..." Iza ugla je izašao jedan bicikl. Poskakivao je po kaldrmi, a mršava prilika koja ga je vozila toliko se tresla da se jedva videla. Naglo se zaustavio pred njima. Zurili su u biciklistu. Toliko se tresao da je delovao pomalo neoštro. „Bigmek?" „U-u-u...", tresao se Bigmek. „Koliko prstiju vidiš?", pitala je Kirsti. „U-u-u-osamnaest? Sa-sakrijte bicikl!" „Zašto?", upitala je Kirsti. „Ništa nisam uradio!" „Ah", rekao je Nebrat značajno. „Znači tako stoje stvari." Uzeo je bicikl i odgurao ga iza čađavog žbunja. „Molim?", upitala je Kirsti, pometeno. „Bigmek uvek ništa nije uradio", rekao je Džoni. „Tako je", rekao je Nebrat. „Ne postoji niko u čitavom univerzumu koji se uvaljuje u tolike nevolje zbog stvari koje nije uradio na mestima gde nije bio i za koje nije kriv." „Pu-pu-pucali su na mene!" „Opa!", uzviknuo je Nebrat. „Ovog puta sigurno nešto baš veliko ništa nisi uradio!" „Bi-bila su ta ve-velika ko-kola..." Zvonjava koju je Džoni čuo malopre počela je iznova, negde iza zgrada.
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 54 - „To su po-policijska kola!", rekao je Bigmek. „Pokušao sam da im zbrišem Ulicom Harolda Vilsona a - nje nije bilo! A jedan od njih je pucao na mene! Iz pravog pištolja! Vojnici ne bi smeli da pucaju u ljude!" Uvukli su uzdrhtalog Bigmeka u grozno žbunje. Kirsti mu je dala svoj kaput da prestane da se trese. „U redu, dosta je zezanja. Rekao sam, dosta je zezanja!", kukao je on. „Hajde da završimo ovo, važi? Idemo kući!" „Mislim da bi trebalo da ljudima kažemo za bombardovanje", rekao je Džoni. „Neko će nas možda poslušati." „A ako nas pitaju otkud znamo, odgovorićeš da si došao iz 1996, je l' tako?" „Možda bi ti mogla... znaš... da napišeš poruku", rekao je Nebrat. „Da je ubaciš nekome u poštansko sanduče?" „Ma da?", rekla je Kirsti ljutito. „Šta da napišemo? Možda: 'Idite da se prošetate'? Ili 'Stavite šlem pre nego što pođete na spavanje'?" Zastala je kada je videla Džonijev izraz lica. „Izvini", rekla je. „Nisam tako mislila." „Klimavi!", uzviknuo je Nebrat. Okrenuli su se. Klimavi je pristizao ulicom. Klimavi je morao prilično da se potrudi da bi potrčao, ali kada bi to uradio, postajao je nekako užasno nezaustavljiv. Ugledao ih je i promenio pravac. „Što mi je drago što vas vidim", prodahtao je. „Idemo odavde! Neko ludo derište jurilo me je niz čitavo brdo. Sve vreme je vikalo da sam špijun!" „Je li pucao na tebe?", upitao je Bigmek. „Gađao me kamenjem!" „Ha! Na mene su pucali!", rekao je Bigmek ponosno. „U redu", rekla je Kirsti. „Svi smo na okupu. Idemo." „Znaš da ne znam kako!", rekao je Džoni. Kese su bile tu, u kolicima. Reci „Kupujte u Tesku" pisale su na metalnoj ploči zakačenoj za žice. Gospodin Tesko je sada verovatno vlasnik neke male piljare, pomislio je Džoni nevezano. Ili još nije ni rođen. „Za to je zaslužan tvoj um", rekla je Kirsti. „Sigurno. Odlaziš na mesto o kome razmišljaš." „Ma daj", rekao je Nebrat. „To bi bilo kao magija." Džoni se ponovo zagledao u kolica. „Mogao bih... da pokušam", rekao je. Policijski automobil je prošao negde u blizini. „Hajdemo na neko skrovitije mesto", rekao je Nebrat. „Odlična ideja", promrmljao je Bigmek. Šljunčana staza je vodila oko male crkve, do mesta s kantama za đubre i gomilama uvelog cveća. Tu su bila mala zelena vrata. Lako su se otvarala. „U ta - u ova vremena, ljudi nisu zaključavali crkve", rekao je Nebrat. „Ali unutra ima srebrnih svećnjaka i svačega, je l' tako?", upitao je Bigmek. „Svako bi mogao da uđe i da ih mazne." „Nemoj", rekao je Džoni. Ugurali su kolica u stražnju u sobu. Unutra su zatekli veliki čajnik na grubom stolu, brdo molitvenika i ništa više, sem mirisa starog veza, sredstva za glačanje nameštaja i ustajalog vazduha, što je dobro poznati miris svetosti. Nije bilo ni traga od srebrnih svećnjaka... „Bigmek! Zatvaraj tu fioku!", rekao je Nebrat. „Samo sam gledao." Džoni se zagledao u kese. U redu, pomislio je. Recimo da su one stvarno pune vremena. Glupa ideja. Mislim, nisu ni nešto posebno velike kese...
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 55 - S druge strane, koliko prostora može da zauzima vreme? Možda je sabijeno... ispresavijano... Gospođa Tahion sakuplja vreme kao što druge starice sakupljaju vunicu? To je blesavo. Ipak... Začula se duboka tutnjava. Krivac se pridigao u kolicima i zadovoljno je preo. Džoni je uzeo jednu kesu i pažljivo je uhvatio pri vrhu. Bila je topla i bio je siguran da mu se blago pomerala u ruci. „Ovo verovatno neće upaliti", rekao je. „Da se uhvatimo za kolica?", upitao je Nebrat. „Ne bih rekao. Ne znam! Slušajte, jeste li svi sigurni? Ja stvarno ne znam šta radim!" „Da, ali ti i onako nikada ne znaš šta radiš", rekla je Kirsti. „Tako je", rekao je Nebrat. „Što znači da imaš mnogo iskustva u tome." Džoni je zažmurio i pokušao da misli o... 1996. Negde spolja, ušunjala mu se jedna misao. To nije vreme, već mesto. Mesto gde model spejs šatla visi s tavanice vezan za crvenu vunicu jer ti je ponestalo crnog konca. A model je umazan lepkom jer uvek negde pogrešiš. Mesto gde tvoja mama samo mnogo puši i zuri kroz prozor. Mesto gde tvoj deda gleda televiziju po čitav dan. Mesto gde želiš da budeš. Misli su mu postale nejasne na ivicama. Pomislio je na tapete s Tomasom i drugarima, na lampu s Nodijem, sve dok nisu bili tako blizu da je gotovo mogao da ih dodirne. Čuo je mesto gde je deda pogrešno zalepio tapet tako da je voz bio pola Tomas a pola Džejms. U njegovim mislima predstavljalo je svetionik. Otvorio je oči. Prizori su i dalje bili oko njega; drugovi su mu delovali kao aveti. Zurili su u njega. Otvorio je kesu, tek malčice. * * * Klimavi je progutao knedlu. „Hm...", rekao je. Okrenuo se oko sebe. A onda, za svaki slučaj, pogledao ispod stola. „Hm... društvo? Džoni? Bigmek? Nebrate?" Ponovo je progutao knedlu, ali ponekad čovek mora prosto da se suoči s neprijatnim činjenicama, tako da je hrabro rekao: „Hm... Kirsti?" Niko nije odgovorio. Nije bilo nikoga ko bi odgovorio. Bio je sasvim sam u društvu velikog čajnika. „Hej, bio sam se uhvatio za kolica!", rekao je. „Alo! Još sam ovde! Baš je smešno, ha ha, al' sada je dosta, je l' važi? Društvo! Džoni? Ostavili ste me! Je l' čujete? Uspeli ste, važi. Dobra šala, ha, ha, ha, al' sad je dosta, u redu? Molim vas?" Otvorio je vrata i pogledao u senovito dvorište. „Znam da ovo radite samo da biste me zavitlavali, e pa nije vam uspelo", zakukao je. Onda se vratio i seo na klupu s rukama u krilu. Posle nekog vremena je izvadio musavu papirnu maramicu i izduvao nos. Spremao se da je baci kada se zaustavio i zagledao u nju. Bila je to verovatno jedina papirna maramica na čitavom svetu. „Vidim kako virite", rekao je, ali nije u to zaista verovao. „Znam da samo čekate kada ćete iskočiti. E pa neće vam uspeti. Jer ja se ne brinem, vidite. Hajdemo svi lepo kući, možda
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 56 - usput svratimo na pljesku, šta kažete? Dobra ideja, a? Nego, sad sam se setio, imam neke pare, mogu ja da častim, a? Hej? Ili bismo mogli da naručimo nešto kod Kineza..." Zaćutao je i izgledao tačno kao neko ko shvata kako će proći mnogo, mnogo vremena pre nego što u gradu bude bambusovih klica. Ili hamburgera. Za hranu je verovatno bilo samo mesa, ribe i sličnog. „U redu, sada je stvarno dosta, možete da izađete..." Muva se pomerila na prozoru i počela odsutno da lupa u staklo. „Slušajte, uopšte više nije sm... smešno, da znate." Vazduh se iza njega pomerio i jasno je osetio da na mestu gde malopre nije bilo ničega sada nečega ima. Klimavi se okrenuo, s velikim osmehom olakšanja na licu. „Ha, kladim se da ste mislili da sam pomislio... molim?" * * * Čas aerobika za starije od pedeset bio je u punom zamahu. Instruktorka je odavno prestala da očekuje da će neko pratiti njene pokrete, pa je samo nastavila u nadi da će ljudi raditi ono što mogu, i da, ako je to ikako moguće, nasred časa nikog neće strefiti infarkt. „I idemo dole i dole i dole i - dajte sve od sebe, gospođo Vindeks - korak i korak i - molim?" Zatreptala je. Džoni se osvrnuo. Polaznici časa aerobika, posle deset minuta vežbi, nisu bili baš najpronicljiviji. Jedno ili dvoje su čak napravili mesta za pridošlice. Instruktorka je oklevala. Čvrsto je verovala u krilaticu da je u zdravom telu zdrav duh i pošto je bila prilično ubeđena da ima zdravo telo, zaključila je da je nemoguće da se grupa dece i pretrpana kolica iz samoposluge tek tako pojave u dnu stare crkve. Sigurno su tek ušli, razmišljala je. Naravno, tamo nije bilo nikakvih vrata, ali se ljudi sasvim sigurno ne pojavljuju tek tako, iz vazduha. „Gde smo?", prosiktala je Kirsti. „Na istom mestu", prošaputao je Nebrat. „U drugom vremenu!" Sada su ih primetili čak i neki od sporijih vežbača. Čitava grupa je zastala, okrenula se i znatiželjno ih posmatrala. „Dobro, reci nešto!", kazala je Kirsti. „Svi nas gledaju." „Hm... je li ovo čas grnčarije?", upitao je Džoni. „Molim?", rekla je instruktorka. „Tražimo početnički tečaj grnčarije", rekao je Džoni. Bilo je to nagađanje, ali svaka opštinska zgrada, baraka i prazna soba u Blekberiju kao da je imala termine ispunjene ljudima koji se bave čudnim hobijima ili marljivo uče ruski. U instruktorkinim očima upalilo se nekakvo malo svetlo. Zgrabila je te poznate reči kao što pevač grabi mikrofon. „To je četvrtkom", rekla je. „U Dvorani Crvenog krsta." „Oh. Stvarno. Ma nije valjda. Stalno ih mešamo", rekao je Džoni. „I to pošto smo ovamo dovukli ovu silnu glinu", dodao je Nebrat. „Baš bez veze, je li tako, Bigmek?" „Ne gledajte mene", rekao je Bigrnek. „Na mene su pucali." Instruktorka je zurila u sve njih redom. „Hm. Da. Pa, na početničkim časovima grnčarije ljudi ponekad umeju da se poprilično razbesne", rekao je Džoni. „Hajde, idemo." Svi su uhvatili kolica. Prilike u trenerkama učtivo su othramale s puta dok su ona cvilela preko poda, truckala po stepenicama i na kraju istandrkala na mokro dvorište.
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 57 - Džoni je zatvorio vrata iza njih i nakratko oslušnuo. „...dobro, onda... dole i gore i dišite i dole..." Ispravio se. Bilo je neverovatno kako lako čovek može da se izvuče iz škripca. Desetonogi vanzemaljci bi u Blekberiju smesta bili prihvaćeni, samo kada bi bili dovoljno pametni da pitaju gde je najbliža pošta i da se požale na kišu. Ljudi su umeli da ne vide ono što zdrav razum govori da ne treba da vide. „Kladim se da je nešto pošlo naopako", rekao je Bigmek. „Hm...", rekao je Nebrat. „Ne, ovo su sigurno devedesete", rekla je Kirsti. „Jedino istorijsko doba kada te ne bi spalili na lomači zato što nosiš zeleno-ljubičastu trenerku." Sportski centar se dizao naspram njih. Pre pet minuta, mislio je Džoni, pre pet mojih minuta, tu je bila ulica. Pa sad ti to shvati. „Hm...", ponovio je Nebrat. „Pucali su na mene", rekao je Bigmek. „Pravim metkom! Čuo sam ga kako udara u pravi zid!" „Hm...", rekao je Nebrat. „O, šta je sada s tobom?", upitala je Kirsti. „Hm... gde je Klimavi?" Osvrnuli su se oko sebe. „O, ne...", rekao je Džoni. Bili su obesklimavljeni. „Ja se ne vraćam!", rekao je Bigmek i počeo da uzmiče. „Neću da opet pucaju na mene!" „Nije valjda ponovo nekud odlutao?", upitala je Kirsti. „Nije", rekao je Džoni. „Sigurno je još tamo!" „Slušaj, saberi se, molim te!", rekla je Kirsti. „Rekao si da crkvu nisu pogodili! Dobro je." „Jeste... ali je dobro u četrdeset prvoj!" „A šta ako nešto pođe naopako?", pitao je Bigmek. „On se nije vratio u ovo vreme, šta ako mi odemo nazad i svi se zaglavimo? Na mene će da pucaju!" „Misliš da ti imaš problema?", rekao je Nebrat. „Ja ću morati da hodam s kopljem, u suknjici od trave." „Prestanite da paničite i mislite!", rekla je Kirsti. „Ovo je putovanje kroz vreme. On će uvek biti tamo, kada god se mi vratimo! Naravno da treba da odemo po njega. Ali ne moramo da žurimo." Naravno, to je bila istina. On će uvek biti tamo, pomislio je Džoni. Mogli bi da se vrate za deset godina i on će i dalje biti tamo. Kao snimak na kaseti - mogao si da je puštaš i premotavaš napred i nazad, a snimak će uvek biti tu. A kasnije te noći, bombe će pasti na Rajsku ulicu - i ta noć će uvek biti tu. Zauvek. Svaki tren, uvek tu. Kao mali fosili. Kirsti je odvukla kolica i gurnula ih niz stepenice ka pločniku. „Njegovi mama i tata će se brinuti", rekao je Nebrat nesigurno. „Neće", rekla je Kirsti. „Zato što možemo da ga dovedemo tačno ovamo." „Stvarno? Zašto onda ne vidim kako to radimo?", upitao je Nebrat. „Misliš, svakog časa ćemo se pojaviti i reći: 'Zdravo mi, evo vam ga Klimavi, vidimo se kasnije'?" „O, zaboga", rekla je Kirsti. „Ne mogu sad o tome da mislim. O putovanju kroz vreme ne može logički da se razmišlja." Nebrat se okrenuo i pogledao Džonijevo lice. „O, ne", rekao je. „Evo ga opet..." Sve je tamo i čeka, mislio je Džoni. To je ono glavno u vezi s vremenom. Nije bitno koliko je potrebno da se napravi vremeplov. Svi bismo mogli da umremo i evolucija bi mogla
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 58 - da otpočne iz početka, recimo s krticama, mogli bi da prođu milioni godina, ali pre ili kasnije neko će otkriti kako se to radi. Možda to čak neće biti ni neka sprava. Možda će biti samo novo shvatanje onoga što vreme zapravo jeste, kao što su se svi nekada bojali munja a onda jednog dana neko rekao, gledajte, to možete da pakujete u malim bocama i onda se prosto zove struja. Ali to zapravo neće biti važno, jer kada jednom ustanoviš kako se koristi, sve će biti tu. Ako neko nekada otkrije način za putovanje kroz vreme, bilo kada, u čitavoj istoriji univerzuma, onda će moći da dođe danas i ovde. A onda je pomislio na bombardere, kako polako napreduju kroz oblake iznad kuća, malih fudbalera i svih onih čistih pragova... „A?", rekao je. „Dobro si?", upitao je Nebrat. „Hajde nešto da popijemo", rekla je Kirsti, odlučno gurajući kolica prema centru grada. A onda je zastala. Džoni ju je retko viđao preneraženu. Kirsti se obično s užasnim i neočekivanim pojavama nosila tako što bi se na njih razbesnela. Ali sada je zastala i prebledela. „O, ne...", rekla je. Put od stare crkve vodio je nizbrdo prema raskrsnici. Prepuna kolica iz samoposluge, na kojoj su sedeli jedan dečak i jedna devojčica, letela su ka njoj. Gledali su ih kako skreću kao jahta koja je uhvatila nalet povoljnog vetra, pa poletela na parkiralište tržnog centra „Nil Armstrong". Pratio ih je veliki crni automobil. Na automobil je potpuno zaboravio. Možda tajna društva stvarno postoje. Možda postoje ljudi u crnom u dugačkim crnim automobilima koji govore stvari kao što su: „Istina je tamo negde" i dolaze da te nađu ako si se upetljao u okultne pojave. Džoni je u mislima video mapu. Ali bila je to mapa vremena. U njegovoj kući su se kretali kroz vreme. Ali Nebrat je bio u pravu, verovatno možeš da se krećeš kroz vreme kao voz po šinama, samo se prebaciš na drugu prugu, malo dalje. Zapravo se krećeš kroz prostor. Ponovo je to uradio, kada je mislio da će poginuti na raskrsnici. A crni automobil je nestao... zato što nije postojao u ovom vremenu. Sasvim ga sigurno nije video kada se onda osvrnuo. Vratili su se u vreme gde on postoji. Automobil se zaustavio ispred tržnog centra. Osećanje potpune ubeđenosti preplavilo je Džonija. Znao je odgovor. Kasnije, uz malo sreće, otkriće kako glasi pitanje, ali je sada bio siguran u odgovor. Zaboravi na tajna društva. Zaboravi na vremensku policiju. Policajci moraju da razmišljaju logično, a kad imaš posla s Vremenom moraš da razmišljaš kao gospođa Tahion. Ipak, postojao je još neko ko je znao gde će oni biti danas, zar ne... Zato što... šta ako se ne vratimo? Šta ako... možda smo se vratili i uradili nešto pogrešno? Potrčao je. Provukao se između kola na ulici. Jedna su zatrubila. Preko puta, na parkingu, čovek u crnom, s crnim naočarima i crnom šapkom, izašao je iz automobila i užurbano ušao u tržni centar. Džoni je preskočio niski zid oko parkinga i probio se između kupaca i njihovih kolica.... ...i dahćući zastao ispred automobila. Ovaj se zaustavio tik ispred ulaza, gde nikome nikada nije bilo dozvoljeno da se parkira.
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 59 - Na blistavom suncu izgledao je još crnje nego što je Džoni pamtio. Motor je tiho preo dok se hladio. Na haubi je bio srebrni ukras. Veoma je ličio na hamburger. Džoni je zaškiljio i naslutio priliku na zadnjem sedištu, tek senku iza tamnih stakala. Potrčao je okolo i otvorio zadnja vrata. „Vidim vas! Ko ste vi?" Veći deo prilike nalazio se u dubokoj senci, ali su se videle dve ruke, oslonjene na crni štap sa srebrnim vrhom. Onda se prilika pomerila. Sporo se pretvorila u krupnog čoveka u kaputu, koji je bio pola kaput a pola plašt. Pažljivo je izašao, pazeći da mu oba stopala budu čvrsto na zemlji pre nego što je iz automobila izvukao ostatak tela. Bio je prilično visok, dovoljno visok da bude više krupan nego debeo. Imao je velik crn šešir i kratku, srebrnastu bradu. Osmehnuo se Džoniju i klimnuo glavom ostalima kada su pristigli. „Ko sam ja?", upitao je. „Pa... što ne pogađate? Uvek ste bili dobri u tome." Džoni ga je pogledao, pa je onda pogledao automobil, a onda uzbrdo, gde se i dalje videla stara crkva. „Mislim...", rekao je. „Da?", upitao je starac. „Da? Nastavi?" „Mislim da... hoću da kažem, ne znam... ali znam da ću saznati... hoću da kažem, mislim da znam zašto ste došli da nas nađete..." „Da?" Džoni je progutao knedlu. „Ali hteli smo...", zaustio je. Starac ga je potapšao po ramenu. „Zovi me ser Džon", rekao je.
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 60 - Osmo poglavlje Pantalone vremena U tržnom centru je bilo promena. Jedna velika razlika, sasvim sigurno. Hamburgerdžinica se promenila. Papirne kape su bile drugačijih oblika, a boje su bile plave i bele umesto crvenih i žutih. Starac ih je vodio. „Ko je on?", prosiktala je Kirsti. „Smejaćeš se ako ti kažem! Ovo je putovanje kroz vreme! Još nisam prokljuvio sva pravila!" Ser Džon se teško spustio na sedište, mahnuo im da i oni sednu, pa onda uradio drugu najgoru stvar koju neko može da uradi u restoranu brze hrane. Pucnuo je prstima kelnerici. Svo osoblje ih je napeto posmatralo. „Mlada damo", rekao je ser Džon, pomalo šišteći, „oni će dobiti sve što požele. Ja ću čašu vode. Hvala." „Da, ser Džone", rekla je kelnerica pa žurno otišla. „To se ne radi", rekao je Bigmek promuklo. „Morate da odete na kasu i da naručite." „Ne, ti moraš da odeš na kasu i da naručiš", rekao je ser Džon. „Ja ne moram." „Jesu li vas oduvek zvali ser Džon?", upitao je Džoni. „Ti znaš, je li tako?", upitao je. „Shvatio si. U pravu si. Imena se lako menjaju, posebno za vreme rata. Mislio sam da će tako biti bolje. Vitešku titulu sam dobio šezdeset četvrte, kao nagradu za to što sam zgrnuo ogromno brdo para." Kelnerica se brzo vratila s vodom a onda izvadila beležnicu i posmatrala ih s vedrim, ukočenim osmehom osobe koja očekuje da će svakog časa dobiti otkaz. „Ja ću... pa ja ću sve", rekao je Nebrat. „I ja", rekao je Bigmek. „Čizburger?", upitao je Džoni. „Čili vegeburger", rekla je Kirsti. „I hoću da znam šta se ovde dešava, je l' jasno?" Ser Džon ju je pogledao ozareno, mada pomalo uznemirujuće. Onda je klimnuo glavom kelnerici. „Ja hoću jedno sa svime", rekao je sporo i pažljivo, kao da citira nešto što je odavno čuo, „zato što hoću da postanem musliman." „Budista", rekao je Nebrat automatski. „Uvek zezneš..." Onda je zinuo. „Stvarno?", upitao je Klimavi. * * * „Pa... neko vreme sam se motao naokolo, a vi se niste vratili", rekao je Klimavi. „A onda..." „Ali jesmo! Hoću da kažem, hoćemo!", rekla je Kirsti. „E tu stvari postaju složene", rekao je Klimavi strpljivo. „Džoni zna. Pretpostavimo da se niste vratili? Pretpostavimo da ste se uplašili, ili da ste ustanovili da ne možete? Mogućnost postoji i to znači da se budućnost grana u dva različita pravca. U jednom ste se vratili, u drugom niste. Sada ste završili u budućnosti u kojoj se niste vratili. Ja sam ovde od četrdeset prve. Nemojte previše da razmišljate o tome, zaboleće vas glava."
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 61 - „Elem... prvo su me primili gospodin i gospođa Sili", nastavio je. „Upoznao sam ih onog dana kad smo stigli. Njihov sin je služio u mornarici i svi su mislili da sam ja evakuisan i malo blesav, malo-pomalo, ljudi su zbog rata imali mnogo drugih briga i nisu se previše raspitivali o jednom debelom dečaku. Oni su bili veoma dobri ljudi. Nekako su me... usvojili, pretpostavljam, zato što je njihov sin torpedovan. Ali ja sam se odselio posle nekoliko godina." „Zašto?", upitala je Kirsti. „Nisam hteo da upoznam svoje roditelje ili nekoga takvog", odgovorio je Klimavi. I dalje je delovao zadihano. „Istorija je i ovako puna rupa, zašto praviti još nevolja, a? Ni promena imena nije bila teška. U ratu... pa arhive nestaju, ljudi ginu, sve se poremeti. Čovek može da se pritaji i da se pojavi negde drugde kao neko drugi. Posle rata sam proveo nekoliko godina u vojsci." „Ti?", rekao je Bigmek. „O, svi su morali da idu. To se zvalo služenje vojnog roka. Tamo u Berlinu. A onda sam se vratio i morao da zarađujem za život. Hoćete još jedan milk-šejk? Ja lično ne bih, da sam na vašom mestu. Znam kako se prave." „Mogao si da izmisliš kompjutere!", rekao je Bigmek. „Stvarno? Misliš da sam mogao?" Starac se nasmejao. „Ko bi slušao jednog momčića koji još nije ni bio na fakultetu? Sem toga... pa, pogledajte ovo..." Uzeo je plastičnu viljušku i kucnuo njom po stolu. „Vidite?", rekao je „Svaki dan ih bacamo na milione. Posle pet minuta upotrebe završe u đubretu, je l' tako?" „Da, naravno", rekla je Kirsti. Osoblje je iza Klimavog nervozno posmatralo, poput monaha u nekom zabačenom manastiru kojima je sveti Petar upravo svratio na čaj. „Pre sto godina to bi bilo čudo. A sada ih bacamo bez razmišljanja. Dakle... kako se prave?" „Pa... uzmeš naftu, i... mislim da je pisalo nešto u jednoj knjizi koju sam uzeo..." „Tako je", rekao je Klimavi i naslonio se. „Ne znaš. Ne znam ni ja." „Ali ja se ne bih baktala s tim. Ja bih pisala naučnu fantastiku", rekla je Kirsti. „O sletanju na mesece i sličnom." „Verovatno bi i mogla", rekao je Klimavi. Umoran izraz preleteo mu je licem i počeo je da pljeska po džepovima kaputa kao da nešto traži. „Ali bojim se da nikada nisam bio vešt s rečima. Ne. Otvorio sam hamburgerdžinicu." Džoni se osvrnuo oko sebe, pa počeo da se osmehuje. „Tako je", rekao je Klimavi. „Pedeset druge. Shvatate, sve sam znao. Gusti šejkovi, dupli hamburgeri sa sirom, papirne kape za osoblje, kečap u onim malim okruglim plastičnim flašama koje liče na paradajze... o, da. Za prvih godinu dana otvorio sam tri lokala, a sledeće godine još deset. Sada ih ima na hiljade. Konkurencija jednostavno nije mogla da održi korak. Ja sam znao šta će upaliti, shvatate. Rođendanska slavlja za decu, klovn Klimavi Đoka..." „Klimavi Đoka?", upitala je Kirsti. „Izvini. To su bila manje iskvarena vremena", rekao je Klimavi. „A onda sam započeo... druge poduhvate. Meki toalet papir, za početak. Stvarno, ono čime su se brisali četrdesetih nije bilo mnogo bolje od šmirgl papira! A kada se to dobro uhodalo, počeo sam da slušam ljude. Ljude s bistrim idejama. Na primer: 'Mislim da mogu da napravim toliko mali kasetofon da ga ljudi stalno nose sa sobom', a ja bih rekao: 'Vidiš, to bi moglo da upali, evo ti malo para da pokreneš posao.' Ili: 'Znate, mislim da znam način da napravim spravu koja će snimati TV signal na traku da bi ljudi gledali emisije kasnije', a ja bih rekao: 'Neverovatno! Šta li ćete sledeće da smislite! Evo nešto para, hajde da osnujemo kompaniju i da napravimo nekoliko tih uređaja? A kad smo već tu, zašto da ne probamo da snimimo i filmove na ta tvoja čuda?'" „To je nepošteno", rekla je Kirsti. „To je varanje."
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 62 - „Ne vidim zašto", rekao je Klimavi. „Ljudi su bili zapanjeni što sam ih slušao, zato što su svi ostali mislili da su ludi. Zarađivao sam pare, ali su ih zarađivali i oni." „I sada si milioner?", upitao je Bigmek. „O ne! Milioner sam bio tamo šezdeset pete. Sada sam, rekao bih, milijarder." Ponovo je pucnuo prstima. Šofer u crnom, koji se tiho pojavio iza njih, zakoračio je napred. „Jesam milijarder, zar ne, Hiksone?" „Da, ser Džone. Višestruki." „Tako sam i mislio. A mislim da sam i vlasnik nekog ostrva, negde. Kako li se ono zvaše... Tasmanija, rekao bih." Klimavi se ponovo potapšao po džepovima, i napokon izvadio jednu veoma tanku srebrnu kutiju. Otvorio ju je, iz nje izvadio dve bele pilule pa ih progutao. Namrštio se i otpio gutljaj vode. „Nisi ni pipnuo svoje 'jedno sa svime'", rekao je Džoni, gledajući ga. „O, to sam zatražio samo radi štosa", rekao je Klimavi. „Nije mi dozvoljeno da ih jedem. Sačuvaj bože! Držim dijetu. Bez soli, bez holesterola, s malo škroba, bez šećera." Uzdahnuo je. „Čak je i čaša vode verovatno previše uzbudljiva." Menadžer hamburgerdžinice napokon je smogao hrabrosti da se približi stolu. „Ser Džone!", rekao je, „Ovo je izuzetna čast..." „Da, da, hvala ti, a sada molim te idi, razgovaram s drugovima..." Klimavi je zastao pa se zlobno osmehnuo. „Bigmek, pomfrit je u redu? Hrskav baš kako treba?", upitao je. „A kakav je šejk, Nebrate?" Dečaci su pogledali menadžera, koji je odjednom izgledao kao da se moli bogu svih ljudi koji na poslu moraju da imaju značku na kojoj piše „Zovem se KIT". „Hm... u redu su", rekao je Bigmek. „Sve je sjajno", rekao je Nebrat. KIT im se osmehnuo s olakšanjem. „Uvek su dobri", rekao je Nebrat. „Očekujem", rekao je Bigmek, „da će nastaviti da budu dobri. KIT je brže bolje zaklimao glavom. „Skoro svake subote smo ovde", dodao je Bigmek predusretljivo. „Ako hoćeš da proveriš." „Hvala, Kite, slobodan si", rekao je Klimavi. Namignuo je Bigmeku dok je menadžer brže-bolje nestajao. „Znam da ne bi trebalo to da radim", rekao je, „ali to mi je otprilike jedina preostala zabava ovih dana." „Zašto si došao ovamo?", upitao je Džoni tiho. „Znaš, nisam mogao da odolim a da malo ne virnem", rekao je Klimavi, ne osvrćući se na njega. „Pomislio sam da bi bilo... zanimljivo... da posmatram sebe kako odrastam. Naravno, ne mešajući se." Prestao je da se osmehuje. „A onda sam otkrio da nisam ni rođen. Nikada nisam ni bio rođen. Kao ni moj otac. Moja majka je živela u Londonu i udala se za nekoga drugog. Takav vam je novac. Možete da unajmite koliko god hoćete privatnih detektiva." „To su gluposti", rekla je Kirsti. „Ti si živ." „O, da", rekao je Klimavi. „Bio sam rođen. U jednom drugom vremenu. U nogavici pantalona vremena u kome smo svi rođeni. A onda sam se vratio kroz vreme s vama a... nešto je pošlo naopako. Nisam siguran šta. I tako... vratio sam se dužim putem. Mogli biste reći da sam morao peške kući." „Sigurna sam da to nije logično", rekla je Kirsti. Klimavi je slegnuo ramenima. „Mislim da ni samo Vreme nije preterano logično", rekao je. „Ono se savija oko ljudi. Verovatno je puno nezavršenih krajeva. Ko kaže da ne bi trebalo da bude takvo? Ponekad su nezavršeni krajevi neophodni. Da nema njih, jedenje
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 63 - špageta bilo bi krajnje neobično iskustvo." Zasmejuljio se. „O tome sam razgovarao s mnogo naučnika. Obični magarci. Idioti! Vreme je u našim glavama. Svaka budala to može da vidi..." „Bolestan si, je li tako?", rekao je Džoni. „Zar je toliko očigledno?" „Gutaš tablete, a disanje ti ne zvuči sjajno." Klimavi se ponovo osmehnuo. Ali ovog puta u tome nije bilo radosti. „Patim od života", rekao je. „Međutim, još malo pa ću biti izlečen." „Slušaj", rekla je Kirsti, glasom osobe koja uprkos svemu pokušava da bude razumna, „nismo hteli tamo da te ostavimo. Nameravali smo da se vratimo. Vratićemo se." „Dobro", rekao je Klimavi. „To ti ne smeta? Jer sigurno, ako se vratimo, ti nećeš postojati, zar ne?" „O, hoću. Negde ću postojati", rekao je Klimavi. „Tako je", rekao je Džoni. „Sve što se dogodi... dogodilo se. Negde. Postoje mnoga vremena, jedna pored drugih." „Ti si oduvek malo drugačije razmišljao", rekao je Klimavi. „Sećam se toga. Toliko velika mašta da nije mogla u glavu da ti stane. Sad... šta je bilo ono drugo? O, da, mislim da moram ovo da vam dam." Šofer je zakoračio napred. „Hm... ser Džone, znate da je upravni odbor želeo..." Nešto je zatreperilo u vazduhu. Štap sa srebrnom drškom udario je sto tako snažno da se Bigmekov pomfrit razleteo kroz vazduh. Prasak je odjeknuo restoranom. „Prokletstvo, čoveče, ja te plaćam, i ima da radiš šta ti ja kažem! Upravni odbor može da čeka! Još nisam umro! Nisam dovde dogurao u životu slušajući advokatske kuknjave! Sada sam uzeo slobodno vreme! Odlazi!" Klimavi je iz sakoa izvukao kovertu. Dao ju je Džoniju. „Ne kažem vam da se vratite", rekao je. „Nemam na to prava. Proživeo sam prilično dobar život, i ovako i onako..." „Ali", rekao je Džoni. Kroz staklena vrata tržnog centra video je kako prilazi jedan automobil u pratnji četiri motocikla. „Molim?", rekao je Klimavi. „Sledeća reč koju si hteo da kažeš bila je ali'", rekao je Džoni. Neki ljudi su brzo pristizali stepenicama. „O, da. Ali..." Klimavi se nagnuo napred i počeo brzo da govori. „Ako se vratite, napisao sam pismo za... pa, znaćete šta s njim da radite. Znam da stvarno to ne bi trebalo da radim, ali ko bi propustio ovakvu priliku?" Ustao je, ili je bar pokušao to da učini. Hikson je pritrčao kada se Klimavi uhvatio za ivicu stolice, ali mu je ovaj mahnuo da ode. „Nisam imao dece", rekao je Klimavi. „Nisam se ženio. Stvarno ne znam zašto. Jednostavno mi nije delovalo ispravno." Teško se oslonio na štap i okrenuo ka njima. „Hoću da ponovo budem mlad", rekao je. „Negde." „Hteli smo da se vratimo", rekao je Džoni. „Časna reč." „Dobro. Ali, vidite... nije stvar samo u vraćanju. Treba se vratiti i uraditi pravu stvar." A onda je otišao, teško hodajući ka ljudima u odelima koji su se okupili oko njega. Bigmek je toliko buljio da mu je dugačak potočić senfa, kečapa, posebnog čili sosa i jarkozelenih krastavaca prokapao s hamburgera na rukav, a da to uopšte nije primetio. „Opa", rekao je Nebrat tiho. „Hoćemo li i mi biti takvi jednog dana?" „Šta? Stari? Verovatno", rekao je Džoni. „Jednostavno ne mogu da shvatim da je Klimavi star", rekao je Bigmek, sisajući rukav. „Idemo po njega", rekao je Džoni. „Ne možemo da dozvolimo da postane..."
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 64 - „Bogat?", rekao je Nebrat. „Mislim da oko 'starosti' ne možemo mnogo da pomognemo." „Ako ga vratimo, onda on - ovaj stari - neće ovde postojati", rekla je Kirsti. „Ne, postojaće u ovom sada, ali ne u drugom sada. Mislim da ionako neće nigde postojati preterano dugo", rekao je Džoni. „Hajdemo." „Šta je u koverti?", upitala je Kirsti pošto su pošli. Džoni je bio iznenađen. Ona bi obično rekla nešto kao: „Da vidimo šta je to", dok bi mu to nešto otimala iz ruke. „To je za Klimavog", rekao je Džoni. „Napisao je pismo samom sebi? Šta kaže?" „Otkud znam? Ja ne otvaram tuđa pisma!" Džoni je vratio kovertu u džep. „Čas aerobika se do sada sigurno završio", rekao je. „Idemo." „Čekaj", rekla je Kirsti. „Ako se vraćamo u četrdeset prvu, hajde da se ovog puta pripremimo, važi?" „Aha", rekao je Bigmek. „Da se naoružamo." „Ne. Mislila sam da se obučemo kako valja."
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 65 - Deveto poglavlje „Sve devojčice vole..." Sat kasnije. Našli su se iza crkve, u vlažnom dvorištancetu gde su ostavili kolica. „E tako", rekla je Kirsti. „Odakle ti ta odeća, Džoni?" „Deda ima gomilu stvari na tavanu. Ovo je njegov stari fudbalski šorc. A on stalno nosi džempere, tako da sam pomislio da je i to verovatno u redu. A u ovoj kutiji mi je materijal za školski zadatak, za svaki slučaj. Kutija je original iz četrdesetih. U njima su nosili gas maske." „O, u tome je znači stvar?", rekao je Bigmek. „Ja mislio samo da su imali mnogo velike vokmene." „Bar skini kapu, izgledaš kao Tom Sojer", rekla je Kirsti. „Šta je ovo, Nebrate?" „Ja i Bigmek smo otišli u prodavnicu kostima na Vol-sovoj ulici", rekao je Nebrat. „Kako ti se čini?", dodao je nesigurno. Nelagodno se prebacio s noge na nogu. Na sebi je imao šešir širokog oboda, cipele s debelim đonovima, kao i uzane pantalone. Bar je kraj pantalona koji je mogao da se vidi delovao uzano. „Je li to mantil?", upitao je Džoni sumnjičavo. „Zove se redengot", odgovorio je Nebrat. „Drečavo crven", rekla je Kirsti. „Da, jasno mi je kako te niko neće primetiti. A te pantalone... sigurno si morao da podmažeš noge da bi ih navukao." „Deluješ nekako... skockano", rekao je Džoni. „Znaš onako... džezerski." „Čovek u radnji je rekao da su sasvim odgovarajuće za tu epohu", rekao je Nebrat kao da se brani. „Izgledaš kao da ćeš svakog časa zasvirati saksofon", rekao je Džoni. „Hoću da kažem... pa, nikada te ranije nisam video da izgledaš... znaš... tako kul." „Zato je to kamuflaža", rekao je Nebrat. Kirsti se okrenula ka Bigmeku i uzdahnula. „Bigmek, zašto mi se čini da si promašio poentu?" „Lepo sam mu rekao", kazao je Nebrat. „Ali nije hteo da sluša." „Prodavač je rekao da su ovo nosili četrdeset prve", rekao je Bigmek kao da se brani. „Da, ali zar nisi mislio da će ljudi primetiti da je to nemačka uniforma?" Bigmek je izgledao kao da ga obuzima panika. „Stvarno? Mislio sam da me Nebrat zavitlava! Mislio sam da one imaju kukaste krstove i tako to!" „To je bio Gestapo. Ti si obučen kao običan nemački vojnik." „Šta da radim, samo im je to bilo ostalo, mogao sam da biram ili to ili pancirnu košulju!" „Bar skini jaknu i šlem, važi? Tako će izgledati kao bilo koja druga uniforma." „A zašto ti nosiš tu bundu, Kirsti?", upitao je Džoni. „Uvek si govorila da je oblačenje u kožu mrtvih životinja ravno ubistvu." „Da, ali to ona govori samo staricama u bundama", promrmljao je Bigmek sebi u bradu. „Kladim se da nikada to ne govori Anđelima pakla u kožnim jaknama." „Ja sam se pripremila", rekla je Kirsti, ne obazirući se na njega. Popravila je šešir i torbicu. „Ovo je prilično verodostojno."
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 66 - „Šta, čak i ramena?" „Da. Tada su se nosila široka ramena." „Moraćeš bočno da prolaziš kroz vrata", rekao je Nebrat. „Hajde, polazimo već jednom!" „Mene brine što je stari Kli... Hoću da kažem, stari stari Klimavi... rekao da ćemo morati da uradimo pravu stvar da bismo ga vratili", rekao je Nebrat. „Kakvu to pravu stvar?" „To ćemo tek morati da otkrijemo", rekao je Džoni. „Nije rekao da će biti lako." „Hajde", rekao je Bigmek, otvarajući vrata. „Meni nedostaje stari Klimavi." „Zašto?", upitala je Kirsti. „Zato što ne umem da gađam pravo." Ljudi s aerobika su se odavno razišli. Džoni je gurnuo kolica nasred prostorije, pa se zagledao u kese. Krivac je i dalje spavao na njima. „Hm...", rekao je Nebrat. „Ovo nije magija, je l' tako?" „Ne bih rekao", odgovorio je Džoni. „Verovatno samo veoma, veoma, veoma čudna nauka." „Dobro", rekao je Nebrat. „Hm... a u čemu je razlika?" „Koga briga?", rekla je Kirsti. „Pomiri se s tim." Krivac je počeo da prede. Džoni je uzeo jednu kesu. Činilo mu se da mu se migolji u rukama. Veoma pažljivo ju je odvezao. Pa se usredsredio. Ovog puta je bilo lakše. Pre je bio samo nošen kao čep u vodenoj struji. Ovog puta je znao kuda ide. Osećao je vreme. Ljudski umovi se stalno kreću kroz vreme. Kese samo pomažu da i telo pođe za njima, baš kao što je gospođa Tahion rekla. Godine su pokuljale u kesu kao voda u odvod u kadi. Vreme je iscurelo iz sobe. A onda su se pojavile crkvene klupe i miris visoko uglačane svetosti. I Klimavi, koji se okretao otvorenih usta. „Molim...?" „Sve je u redu, mi smo", rekao je Džoni. „Dobro si?", upitao je Nebrat. Klimavi možda ne bi bio pobednik Evropskog šampionata u brzom kapiranju, ali mu se licem raširio izraz duboke sumnjičavosti kada ih je video. „Šta se desilo?", rekao je. „Svi me gledate kao da sam neki čudak! I zašto ste tako obučeni? Zašto je Bigmek u nemačkoj uniformi?" „Vidiš?", rekao je Nebrat trijumfalno. „Lepo sam rekao, a niko me nije slušao!" „Vratili smo se po tebe", rekao je Džoni. „Nema nikakvih problema." „Tako je. Baš nikakvih problema", rekao je Nebrat. „Sve je dobro." „Aha, dobro. Sve je dobro", rekao je Bigmek. „Hm... ti se ne osećaš... staro, je li?" „Molim? Posle pet minuta?", upitao je Klimavi. „Doneo sam ti nešto", rekao je Bigmek. Iz džepa je izvadio nešto četvrtasto i pljosnato. Bila je poprilično izubijana, ali je ipak to bila jedina posuda od stiropora koja je trenutno postojala na planeti. Bio je to Veliki Kli... Jedno Sa Svime. „Maznuo si ga?", upitao je Nebrat. „Pa, onaj matori je rekao da ga neće", odgovorio je Bigmek. „Zato bi ga samo bacili, znaš? Nije krađa ako uzmeš nešto što bi drugi bacili. A ionako je njegov, zato što..." „Nećeš valjda to da jedeš?", rekla je Kirsti brzo. „Hladno je i masno i bilo je u Bigmekovom džepu, pobogu." Klimavi je digao zemičku.
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 67 - „Jeo bi i da ga je žirafa lizala", rekao je i zagrizao hladan hleb. „Ej, pa ovo i nije tako loše! Čije je?" Pogledao je lice odštampano na kutiji. „Ko je ovaj matori bradonja?" „Samo neki matori bradonja", rekao je Džoni. „Aha, o njemu ne znamo baš ništa", rekao je Bigmek. Klimavi ih je sumnjičavo pogledao. „Šta se to ovde dešava?", pitao je. „Slušaj, ne mogu sada da ti objašnjavam", rekao je Džoni. „Ti si... zaglavljen ovde. Hm. Izgleda, hm, da je nešto pošlo naopako. Hm. Imamo nekakav zastoj." „Kakav zastoj?" „Hm. Prilično velik." Klimavi je prestao da jede. Toliko je to bilo ozbiljno. „Koliko velik?", upitao je. „Hm. Ti se nećeš roditi... hm." Klimavi se zablenuo u njega. Onda se zablenuo u hamburger. „Je li ja jedem ovaj hamburger? Jesu ovo tragovi mojih zuba?", upitao je. „Slušaj, savršeno je jednostavno", rekla je Kirsti. „Ovde si živ, da, ali kada smo se prvi put vratili, nešto se desilo što je promenilo istoriju. Sve što svako čini menja istoriju. Zato sada postoje dve istorije. U jednoj si se rodio, ali su se stvari promenile i kada smo se vratili, vratili smo se u drugu istoriju u kojoj se nisi rodio. Moramo samo da vratimo sve kako je bilo, i onda će sve biti u redu." „Ha! Da nemaš i ti punu policu kaseta 'Zvezdanih staza'?", upitao je Klimavi. Kirsti je izgledala kao da ju je neko udario. „Pa, hm, nemam, hm, šta?", rekla je. „Hm... možda jednu ili dve... nekoliko... ne mnogo... pa šta? Skoro ih nikada ne gledam!" „Hej", rekao je Nebrat, ozarivši se, „je l' imaš onu gde tajanstvena sila...?" „Ma začepi! Smesta začepi! Ta emisija slučajno predstavlja zanimljivu interpretaciju važnih društvenih pitanja s kraja dvadesetog veka, i ne možeš da zavitlavaš ljude koje ona zanima čisto s akademske tačke gledišta!" „A je l' imaš uniformu iz 'Zvezdanih staza'?", upitao je Nebrat. Kirsti je počela da crveni. „Ako neko od vas kaže ovo bilo kome, biće nevolja", zapretila je. „Najozbiljnije!" Džoni je otvorio vrata crkve. Napolju se sreda po podne pretvarala u sredu uveče. Sipila je kiša. Duboko je udahnuo vazduh iz četrdeset prve. Mirisao je na ugalj, turšiju i džem, s primesom vruće gume. Ljudi su ovde pravili stvari. Svi ti dimnjaci... U Blekberiju devedeset šeste niko nije pravio ništa. Bila je tu fabrika u kojoj su se sklapali kompjuteri, nekoliko velikih stovarišta i regionalna centrala Uprave za saobraćajne znake. Ljudi su samo premeštali stvari s jednog mesta na drugo ili sabirali brojeve. „Eto, gledam naučnofantastične filmove", rekao je žalostiv glas iza njega. „Bar to činim u duhu inteligentne dekonstrukcije. Ne blenem samo i ne vičem: 'U je, kakvi laseri, strava!'" „Niko nije ni rekao da to radiš", kazao je Nebrat, uspevajući da zvuči razdražujuće razumno. „Nećete mi dozvoliti da ovo zaboravim, je li tako?", rekla je Kirsti. „Nikad više to nećemo spomenuti", rekao je Nebrat. „Ako spomenemo, nek nas rastrgnu divlji vegetarijanci", rekao je Bigmek kezeći se. „Ne, vegetarijanci su ljudi koji ne jedu životinjske proizvode", rekao je Nebrat. „Hoćeš da kažeš Vulkanci. Vulkanci su oni što imaju zelenu krv..." „Začepi već jednom! Ja se još nisam ni rodio, a ti tupiš o glupim vanzemaljcima!", rekao je Klimavi. „Čime smo to promenili budućnost?", upitao je Džoni osvrćući se oko sebe.
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 68 - „Doslovno svime, rekla bih", odgovorila je Kirsti. „A Bigmek je ostavio sve svoje stvari u policijskoj stanici." „Pucali su na mene..." „Budimo realni", rekao je Nebrat. „sve što radimo menja budućnost. Možda smo naleteli na nekoga ko je za pet sekundi zakasnio da pređe ulicu pa su ga udarila kola ili tako nešto. Kao gaženje dinosaurusa. Svaka sitnica menja čitavu istoriju." „To je glupo", rekao je Bigmek. „Mislim, reke i dalje isto teku bez obzira kako male ribe plivaju." „Hm...", rekao je Klimavi. „Bio je tu jedan... klinac..." Rekao je to sporo, tupo, kao neko ko se boji da će izneti važan dokazni materijal. „Koji klinac?", pitao je Džoni. „Neki klinac", rekao je Klimavi. „Pobegao je od kuće, tako nešto. Ili je bežao kući. U kratkim pantalonama, sav slinav." „Kako to misliš, bežao je kući?" „O, davio je o tome kako su ga evakuisali ovamo i kako mu je sve dojadilo i kako beži nazad u London. Ali pratio me je u grad i gađao kamenjem zato što je rekao da sam špijun. Verovatno je i dalje tu negde. Otrčao je niz onu ulicu." „Rajsku ulicu?", rekao je Džoni. „Kakve to veze ima?", pitao je Klimavi, delujući zabrinuto. „Noćas će je bombardovati", rekla je Kirsti. „Džoniju to mnogo znači." „Ha, ne vidim koji bi Nemac njega hteo da bombarduje, nesnosan je kao da su ga oni ovamo poslali", rekao je Klimavi. „Siguran si da je to Rajska ulica?", pitao je Džoni. „Siguran? Jesi li imao nekih rođaka u njoj? Babu i dedu? Prababu i pradedu?" „Otkud znam? To je bilo odavno!" Džoni je duboko udahnuo. „To je sada!" „Ne-ne-ne znam! Jedan deda mi je živeo u Španiji, a drugi je stradao pre nego što sam se rodio!" „Kako?", upitala je Kirsti. „Mislim da je pao s motocikla. Sedamdeset prve." Klimavi se ozario. „Vidite? Znači da je sve u redu." „O, Klimavi, Klimavi nije sve u redu!", rekao je Džoni. „Pokušaj da se setiš! Gde je živeo?" Klimavi je drhtao, kao i uvek kada bi život postao previše uzbudljiv. „Nemam pojma! Mislim u Londonu! Moj tata je govorio da je deda došao ovamo za vreme rata! A onda se kasnije vratio u posetu, pa je upoznao moju baku! Hm! Hm!" „Hajde dalje! Hajde!", rekao je Džoni. „Hm! Hm!", zamuckivao je Klimavi. „Koliko mu je bilo godina kada je poginuo?", upitao je Nebrat. „Hm! Četrdeset, rekao je moj tata! Hm! Kupio je sebi motocikl za rođendan!" „Dakle, njemu je sada...", Džoni je oduzeo brojeve u glavi, „...deset godina?" „Hm! Hm!" „Ne misliš valjda da je on bio taj dečak?", upitao je Nebrat. „O, da", rekao je Klimavi, napokon popustivši pred panikom i besom. „Trebalo je da ga pitam, je l' tako? „Zdravo, da ti nisi slučajno moj deda? Uzgred - nikada ne kupuj motocikl." Džoni je iz kutije za gas masku izvadio zgužvanu fasciklu punu papira. „Je li spomenuo neko ime?", pitao je, prelistavajući ih. „Hm! Hm! Nekoga po imenu gospođa Densiti!", rekao je Klimavi, kome je očajanje poboljšalo pamćenje.
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 69 - „Broj jedanaest", rekao je Džoni, izvadivši fotokopirani isečak iz novina. „Živela je ovde s kćerkom Gledis. Sakupio sam sva imena za zadatak." „Moja baka se zvala Gledis!", rekao je Klimavi. „Hoćeš da kažeš, zato što nije pobegao u London, poginuće noćas i ja se neću vratiti?" „Moguće", rekao je Klimavi. „Šta će se sa mnom desiti?" „Samo ćeš morati da ostaneš ovde", rekao je Džoni. „Nema šanse! Ovo su stara vremena! Grozno je! Prošao sam pored bioskopa i davali su se samo stari filmovi! Crno-beli! A bio je jedan kafić i znaš šta je pisalo na tabli ispred? 'Meso i povrće'! Kakva im je to hrana? Čak i kod Hongkong Henrija ti kažu kakvo ti meso daju! Svi se oblače kao da su iz istočne Evrope! Ovde bih pošandrcao!" „Moj deda stalno priča kako je njima u detinjstvu bilo mnogo zabavnije iako nisu imali ništa", rekao je Bigmek. „Da, ali sve dede to govore", rekla je Kirsti. „To je obavezno. Kao kada kažu 'Pedeset penija za čokoladicu? U moje vreme si mogao da ih kupiš za šest penija i još dobiješ i kusur'." „Ja mislim da im je bilo zabavno", rekao je Džoni, „zato što nisu znali da nemaju ništa." „E, ja znam", rekao je Klimavi. „Znam za hranu koja ima više od dve boje, i muzičke stubove i pristojnu muziku i za... za još trista čuda! I hoću kući!" Svi su pogledali Džonija. „Ti si nas u ovo uvalio", rekao je Nebrat. „Ja?" „To je tvoja mašta", rekla je Kirsti. „Prevelika je za tvoju glavu, baš kao što je ser Džon..." Zaustavila se. „Baš kao što sam uvek govorila", ispravila se. „I ona vuče sve nas ostale sa sobom. Ne znam kako, ali vuče. Rajska ulica te je svog obuzela, i evo nas ovde." „Ti si rekla da nema nikakve razlike hoće li ulica biti bombardovana ili ne", rekao je Džoni. „Ti si rekla da je to samo prošlost!" „Ja neću da budem prošlost!", zakukao je Klimavi. „U redu, pobedio si", rekla je Kirsti. „Šta hoćeš da uradimo?" Džoni je prelistao svoje hartije. „Pa... dok sam se spremao za zadatak otkrio sam da... da je bila velika oluja, shvatate. Vreme se naglo pogoršalo. A piloti bombardera su sigurno videli Blekberi, ipak izbacili bombe pa krenuli nazad. To se često dešavalo. Postojala je... postoji sirena za vazdušnu opasnost. Trebalo je da se oglasi kada se bombarderi približe", rekao je. „Samo što nije." „A zašto?" Fascikla se zatvorila uz glasan pljesak. „Da počnemo tako što ćemo to otkriti", rekao je Džoni. * * * Nalazila se na jednom štapu na jednom krovu u Glavnoj ulici. Nije izgledala posebno veliko. „To je to?", upitao je Nebrat. „Izgleda kao veliki jo-jo." „To je sirena za vazdušnu opasnost, nema greške", rekla je Kirsti. Videla sam sliku u jednoj knjizi." „Kako su radile? Aktivirale se na radar ili tako nešto?" „Siguran sam da radar još nije bio izmišljen", rekao je Džoni. „Pa kako onda?" „Možda postoji neki prekidač?" „Ako postoji, sigurno je na nekom skrivenom mestu", rekao je Nebrat. „Tako da ljudi ne bi mogli da je uključuju iz zezanja."
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 70 - Zajedno su prešli pogledom preko motke, preko krova, niz zid, pored plave svetiljke, pa se zaustavili na natpisu „Policijska stanica". „Uf", rekao je Nebrat. Seli su na klupu pored opštinskog cvećnjaka, nasuprot ulaza. Jedan policajac je izašao i stao na sunce, uzvraćajući im pogled. „Dobro je što smo ostavili Bigmeka da čuva kolica", rekao je Nebrat. „Da", rekao je Džoni. „On je oduvek bio alergičan na policajce." Kirsti je uzdahnula. „Iskreno, vi momci nemate pojma." Ustala je, prešla ulicu i počela da razgovara s policajcem. Čuli su taj razgovor. Tekao je ovako: „Oprostite, pozorniče..." On joj je uputio srdačan osmeh. „Da, gospođice? Izašla da se prošetaš u maminoj odeći, a?" Kirsti je usitnila očima. „Uh", rekao je Džoni u bradu. „U čemu je stvar?", upitao je Nebrat. „Pa, znaš ono za tebe i 'Petka'? E to je isto kod Kirsti kada joj kažu 'gospođice'." „Samo sam se pitala", procedila je gospođica kroz stegnute zube, „kako radi ona velika sirena." „O, na tvom mestu ja ne bih time zamarao glavicu, dušo", rekao je policajac. „Veoma je složeno. Ne bi ti to shvatila." „Brzo, traži gde ćemo se sakriti", rekao je Džoni. „Najbolje na neku drugu planetu." Onda je zinuo kada je Kirsti izvela nešto potpuno neverovatno. „Znate, mnogo se brinem", rekla je i priglupo se osmehnula, ili je bar pokušala da se priglupo osmehne. „Sigurna sam da će Hitlerovi bombarderi jedne noći doleteti i da se sirena neće uključiti. Ne mogu da spavam od brige!" Policajac je spustio ruku na rame devojčice koja se ispisala iz Blekberijskog karate kluba zato što se nijedno muško nije usuđivalo da joj priđe na bliže od dva metra. „O, pa to nikako ne valja, dušo", rekao je. Pokazao je prstom. „Vidiš tamo gore na Blekdaunu? E, gospodin Hoder i njegovi hrabri momci tamo su svake noći i osmatraju. Ako avioni naiđu, oni će očas posla pozvati stanicu, tako da nema razloga da brineš." „Ali recimo da telefon ne radi?" „O, onda će stići biciklom, za tili čas." „Biciklom? Biciklom? To nam je sva sigurnost?" „To je motorni bicikl", rekao je policajac, uznemireno je posmatrajući, kao što su svi na kraju posmatrali Kirsti. Ona je samo zurila u njega. „Blekberijski fantom", dodao je glasom koji je govorio da bi to trebalo da zadivi čak i jednu devojčicu. „O? Stvarno? Baš mi je laknulo", rekla je Kirsti. „Sad kad sam to saznala, osećam se mnogo bolje. Stvarno." „Tako je. Nema nikakvog razloga za brigu, dušo", rekao je policajac radosno. „Idem ja sada da se igram s lutkama", rekla je Kirsti. „Odlična ideja. Napravi im čajanku", rekao je policajac, koji očigledno nije umeo da prepozna surov prezir. Kirsti je prešla ulicu i sela na klupu. „Da, baš bi trebalo da napravim zabavu za svoje lutkice", rekla je besno zagledana u cveće. Nebrat je pogledao Džonija preko njene glave. „Molim?", rekao je.
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 71 - „Jesi li čuo šta je onaj magarac od policajca rekao?", upitala je Kirsti. „Časna reč, glupan očigledno misli da, pošto sam žensko, imam mozak novorođenčeta. Mislim, ne mogu da verujem! Zamisli da živiš u vremenu kada su ljudi mogli nekažnjeno tako da misle!" „Zamisli da živiš u vremenu kada bomba može da ti pogodi kuću", rekao je Džoni. „Opet, moj otac je rekao da je čitavih šezdesetih godina živeo u senci atomske bombe", rekla je Kirsti. „Verovatno je zato nosio zvoncare. Ha! Lutkice! Ružičaste haljinice i ružičaste trakice. 'Na tvom mestu ja ne bih time zamarao glavicu, dušo.' Ovo je mračno doba." Nebrat ju je potapšao po ruci. „Nije tako mislio... znaš, uvredljivo", rekao je. „Samo je tako vaspitan. Znaš, ti i takvi kao ti ne možete od nas očekivati da ćemo da prepravljamo istoriju, znaš..." Kirsti se namrštila na njega. „Ti si to zajedljiv?", upitala je. „Ko? Ja?", upitao je Nebrat nedužno. „U redu, u redu, u pravu si. Nego, šta je to tako posebno u vezi s Blekberijskim fantomom?" „Nekada su ih ovde pravili", rekao je Džoni. „Mislim da su bili čuveni. Deda je vozio jedan." Digli su pogled ka tamnom obrisu Blekdauna. I devedeset šeste se dizao nad gradom, ali je tada na njemu bio TV predajnik. „To je sve?", upitala je Kirsti. „Ljudi koji sede na brdima i osluškuju?" „Pa, Blekberi nije bio posebno važno mesto", rekao je Džoni. „Pravili smo džem, turšiju i gumene čizme i to je otprilike bilo sve." „Pitam se šta li će večeras poći naopako", rekao je Nebrat. „Mogli bismo da se popnemo na brdo pa da ustanovimo", rekao je Džoni. „Hajde da pokupimo ostale..." „Čekaj malo", rekla je Kirsti. „Misli malo, molim te. Kako znaš da nećemo izazvati ono što će noćas poći naopako?" Džoni je oklevao. Na trenutak je izgledao kao kip. Onda je rekao: „Ne. Ako tako razmišljamo, nikada ništa nećemo uraditi." „Već smo jednom poremetili budućnost! Sve što radimo utiče na budućnost!" „Tako je oduvek i bilo. Tako će uvek i biti. Pa šta? Idemo po ostale."
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 72 - Deseto poglavlje Trčanje kroz vreme Nije dolazilo u obzir da idu ulicama, pošto je policija i dalje tražila Bigmeka, koji je, od svih kostima u radnji, odabrao da se u prošlost vrati obučen kao nemački vojnik. Morali su stazama i preko polja. Što je značilo... „Moraćemo da ostavimo kolica", rekao je Nebrat. „Možemo ovde da ih gurnemo u žbunje." „To znači da nam nema povratka ako nešto pođe naopako!", rekao je Bigmek. „Pa, ja sigurno neću da ih vučem kroz blato i žbunje." „Šta ako ih neko nađe?" „Tu je Krivac", rekla je Kirsti. „Bolji je od psa čuvara." Mačor koji je bio bolji od psa čuvara otvorio je jedno oko i zevnuo. To je bila istina. Niko ne bi poželeo da ga ujedu te čeljusti. Bolje bi bilo postati dobrovoljac u laboratoriji koja se bavi ispitivanjem kuge i kolere. Onda se sklupčao u udobniju loptu. „Da, ali ona pripadaju gospođi Tahion", rekao je Džoni slabašno. „Hej, nemojmo opet da razumno razmišljamo", rekla je Kirsti. „Moramo samo da se vratimo u devedeset šestu, odemo autobusom na Blekdaun, pa se vratimo u prošlost, i bićemo..." „Ne!", viknuo je Klimavi. Lice mu se zajapurilo od strave. „Neću da ponovo ostanem sam! Ja sam se ovde zaglavio, sećate se? Šta ako se ne vratite?" „Naravno da ćemo se vratiti", rekao je Džoni. „I ovog puta smo se vratili, je l' tako?" „Jeste, ali šta ako se ne vratite? Šta ako vas recimo pregazi kamion? Šta će biti sa mnom?" Džoni je pomislio na dugačku kovertu u svom džepu. Nebrat i Bigmek su gledali u zemlju. Čak je i Kirsti skrenula pogled. „Dobro", rekao je Klimavi sumnjičavo. „Ovo je putovanje kroz vreme, je l' tako? Saznali ste nešto strašno?" „Pojma mi niočemu nemamo", rekao je Bigmek. „Tačno tako", rekla je Kirsti. „Ko, mi? Ne znamo mi baš ništa", rekao je Džoni nesrećno. „Posebno o hamburgerima ne znamo ništa", rekao je Bigmek. Kirsti je zastenjala. „Bigmek!" Klimavi ih je besno gledao. „O, da", promumlao je. „Opet je došlo vreme da ložite Klimavog, a? E, pa ja ostajem s kolicima, da znate. Ne idu ona nikuda bez mene." Gledao ih je jedno po jedno, čikajući ih da mu se suprotstave. „U redu, ja ću ostati s tobom", rekao je Bigmek. „Ionako će verovatno da pucaju na mene ako nekuda krenem."
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 73 - „A šta ćete uopšte da radite na Blekdaunu?", upitao je Klimavi. „Da nađete tog gospodina Hodera i da mu kažete da vrlo pažljivo sluša? Da opere uši? Da jede više šargarepe?" „One su dobre za vid", rekao je Nebrat predusretljivo. „Moja baka kaže da su nekada verovali kako šargarepe pomažu da vidiš u..." „Koga briga!" „Ne znam šta možemo", rekao je Džoni. „Ali... nešto je sigurno pošlo naopako, zar ne? Možda poruka nije stigla u stanicu. Moraćemo da se postaramo da stigne." „Gledajte", rekla je Kirsti. Sunce je već zašlo, i na nebu se video njegov poslednji sjaj. A iznad Blekdauna su se skupljali oblaci. Tamni oblaci. „Oluja", rekla je. „One uvek odatle dolaze." U daljini se začula grmljavina. * * * Kada su se popeli u brda Blekberi je delovao mnogo manje. Dobar njegov deo uopšte nije ni postojao. „Zar ne bi bilo super da svima kažemo gde greše?", rekao je Džoni kada su zastali da predahnu. „Niko te ne bi slušao", rekao je Nebrat. „Zamisli da se neko pojavi devedeset šeste, kaže da je iz dve hiljade četrdesete i počne da priča svima šta da rade? Uhapsili bi ga, zar ne?" Džoni je pogledao napred. Crvenkasto nebo je provirivalo iza zida od ljutitih oblaka. „Slušači su na Grudvama", rekla je Kirsti. „Tamo ima jedna stara vetrenjača. Za vreme rata tu je bila nekakva osmatračnica. Mislim, sada je tu nekakva osmatračnica." „Zašto to nisi ranije rekla?", upitao je Džoni. „Drugačije je kada je sada." Grudve su bile pet humki na vrhu brda. Na njima su rasli vres i kupine. Pričalo se da je tu sahranjeno pet kraljeva, u doba kada si neprijatelje mogao da dohvatiš rukom, a ne kada su ti leteli tri hiljade metara iznad glave. Oblaci su se spuštali. Biće to jedna od onih blekberijskih oluja, nekakva besna magla koja se pripije uz brda. „Znaš na šta mislim?", pitala je Kirsti. „Na telefonske veze", rekao je Džoni. „One umeju da se prekinu kada je oluja." „Tako je." „Ali policajac je rekao da imaju motocikl", rekao je Nebrat. „A on uvek pali iz prve, je l' tako?", rekao je Džoni. „Sećam se da je moj deda pričao kako je uslov za dobijanje dozvole za Blekberijskog fantoma bilo dokazivanje kako si u stanju da ga guraš pedeset metara i usput neprekidno psuješ. Rekao je da su to bili super motori, samo kada bi jednom krenuli." „Koliko još ima do... znaš... bombardovanja?" „Oko sat vremena." Što je značilo da su već poleteli, pomislio je Džoni. Neki ljudi su izašli na piste i natovarili bombe u avione s imenima poput Dornije i Hajnkel. A neki drugi ljudi su sedeli oko velike mape Engleske, na kojoj je sve pisalo na nemačkom, i na kojoj su oko Slejta voštanim bojama nacrtani krugovi. Blekberi verovatno nije ni postojao na toj mapi. A onda su ustali, izašli, ušli u avione i poleteli. A u avionima će izvaditi svoje mape i ucrtati linije na njima; linije koje su se ukrštale iznad Slejta. Vaš noćašnji zadatak: bombardujte stovarište u Slejtu. A onda mu je tutnjava ispunila uši. Zujanje motora mu je zastrujalo kroz noge. Osetio je u ustima benzin, znoj i ustajali gumeni miris maske za kiseonik. Telo mu se treslo od brujanja motora kao i od tutnjave dalekih eksplozija. Jedna je bila veoma blizu i čitav avion
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 74 - kao da je skliznuo u stranu. I znao je šta je pravi zadatak. Vaš noćašnji zadatak je da se živi i zdravi vratite kući. To je uvek zadatak. Nova eksplozija je protresla avion, i neko ga je zgrabio. „Šta je?" „Nenormalno je kada to radiš!", viknula je Kirsti da nadjača grmljavinu. „Hajde! Ovde je opasno! Zar nemaš dovoljno pameti da se skloniš s kiše?" „Počinje da se dešava", prošaputao je Džoni, dok je oluja počinjala oko njega. „Šta?" „Budućnost!" Zatreptao je dok je kiša počinjala da mu lepi kosu za glavu. Osećao je kako se vreme rasteže oko njega. Osećao je njegovo sporo kretanje koje nosi napred sve te sive bombe i bele pragove i privlači ih kao vir mehuriće. Sve ih je nosilo. Nisi mogao da ga se oslobodiš, zato što si njegov deo. Voz ne možeš da skreneš levo-desno. „Bolje da ga sklonimo!", viknuo je Nebrat kada je nedaleko udario grom. „Uopšte ne izgleda dobro!" Oteturali su se dalje, povremeno se krijući pod nekim drvetom povijenim od vetra, da dođu do daha. Između Grudvi je stajala vetrenjača. Sagrađena je na jednoj humki, a kraci su joj odavno otpali. Ostali su obgrlili Džonija i potrčali kroz mokri vres do nje, pa se popeli na stepenice. Nebrat je udario po vratima. „Gospode bože!", rekao je neki glas. Zvučao je kao glas nekog mladića. „Šta ste vi? Cirkus?" „Moraš da nas pustiš unutra!", rekla je Kirsti. „Njemu nije dobro!" „Ne mogu", rekao je glas. „Zabranjeno je, shvatate." „Je l' mi ličimo na špijune?", viknuo je Nebrat. „Molim te!", rekla je Kirsti. Vrata su počela da se zatvaraju, a onda su zastala. „Pa... dobro", rekao je glas i nevidljiva ruka je otvorila vrata. „Ali gospodin Hoder kaže da stanete tako da vas vidimo, u redu? Uđite." „Počelo je", rekao je Džoni, kome su oči i dalje bile zatvorene. „O čemu on to priča?" „Možete da proverite telefon?", rekla je Kirsti. „Zašto? Šta nije u redu s njim?", pitao je momak. „Isprobali smo ga malopre, na početku smene." Za stolom je sedeo jedan stariji muškarac. Sumnjičavo ih je pogledao, posebno Nebrata. „Probaj da pozoveš stanicu", rekao je. „Ne dopada mi se kako ovo zvuči. Deluje mi prilično sumnjivo." Momak je krenuo ka telefonu. Grom je udario negde blizu. Zvuk nije bio prodoran - bio je skoro kao nežno, svilenkasto siktanje kada se nebo precepilo nadvoje. Onda je telefon eksplodirao. Komadići bakelita i bakra odbili su se o zidove. Kirstine ruke su poletele ka glavi. „Kosa mi stoji uspravno!" „I moja", rekao je Nebrat. „A to se meni ne dešava često, veruj mi", dodao je. „Grom je udario žicu", rekao je Džoni. „Znao sam. Ne samo ovde. Druge stanice na brdima, takođe. A sada ćemo imati problema s motociklom." „O čemu on to priča?" „Imate motocikl, je l' tako?", upitala je Kirsti. „Pa šta?"
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 75 - „Pobogu, čoveče, izgubio si telefon! Zar ne bi trebalo nešto da preduzmeš povodom toga?" Ljudi su se zgledali. Devojčice ne bi trebalo da viču kao Kirsti. „Tome, skokni do doktora Atkinsona i posluži se njegovim telefonom, javi u stanicu da je naš telefon crkô", rekao je gospodin Hoder, ne odvajajući pogled od trojke. „Reci im i za ovu decu." „Neće se pokrenuti", rekao je Džoni. „Mislim da je karburator. Da on... da on stalno zeza." Onaj po imenu Tom pogledao ga je iskosa. U vazduhu se nešto promenilo. Do sada su ljudi bili samo sumnjičavi. Sada su postali i uznemireni. „Otkud ti to znaš?", rekao je. Džoni je otvorio usta. Pa ih zatvorio. Nije mogao da im kaže za osećaj vremena oko sebe. Osećao je da bi čak mogao da ga vidi, samo kada bi se dobro zagledao. Prošlost i budućnost bile su tu, odmah iza nekakvog ugla, milijardama veza spojene sa sada, koje je neprekidno u pokretu. Osećao je skoro da bi mogao da pruži ruku i pokaže, ne ovamo ili onamo ili gore već tamo, pod pravim uglom u odnosu na sve ostalo. „Stižu", rekao je. „Biće ovde za pola sata." „Šta to? O čemu on to priča?" „Blekberi će noćas bombardovati", rekla je Kirsti. Ponovo je zagrmelo. „Bar mi tako mislimo", rekao je Nebrat. „Pet aviona", rekao je Džoni. Otvorio je oči. Sve se preklapalo, kao da gleda u kaleidoskop. Svi su zurili u njega, ali su bili okruženi nečim nalik na maglu. Kada su se pokretali, slike su ih pratile kao specijalni efekti. „Oluja i oblaci", uspeo je da kaže. „Misle da lete za Slejt, ali će izbaciti bombe na Blekberi." „Nije nego. A otkud ti to znaš? Sve su ti lepo rekli, je l' tako?" „Slušaj me, glupi čoveče", rekla je Kirsti. „Mi nismo špijuni! Zašto bismo ti ovo govorili da jesmo?" Gospodin Hoder je otvorio vrata. „Idem da telefoniram od doktora", rekao je. „Posle ćemo da vidimo šta je ovde šta." „A bombarderi?", upitala je Kirsti. Stariji čovek se zaustavio na vratima. Grmljavina je produžila na severoistok i nije bilo nikakvog zvuka sem šuma kiše. „Kakvi bombarderi?", rekao je i zatvorio vrata za sobom. Džoni je seo i zagnjurio glavu u šake, ponovo žmirkajući da se oslobodi treperavih slika. „Bolje bi vam bilo da odete", rekao je Tom. „Zabranjeno je da neovlašćeni ovamo dolaze..." Džoni je zatreptao. Pred njegovim očima se pojavilo još bombardera, i oni nisu otišli. Zgrabio je karte za igru sa stola. „A čemu ovo služi?", rekao je žustro. „Igrate karte sa slikama bombardera?" „A? Šta? O... to je da bi učili da prepoznajemo avione", rekao je Tom, koji je dobro pazio da između njega i Džonija bude sto. „Igraš karte s njima i tako brže naučiš oblike, shvataš." „To je subliminalno učenje?", upitala je Kirsti. „O, ne, to je učenje s ovim kartama", rekao je Tom očajno. Napolju je neko pokušavao da pokrene motocikl.
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 76 - Džoni je ustao. „Mogu da vam dokažem. Sledeća karta... sledeća karta koju ćeš mi pokazati... sledeća karta..." Slike su mu preplavile vid. Ako gospođa Tahion ovako vidi svet, pomislio je, nije ni čudo što ne deluje da je uvek pri sebi - kada je svugde. Napolju je neko još snažnije pokušavao da pokrene motocikl. „...sledeća karta... biće petica karo." „Ne znam zašto bih se ja igrao sa..." Čovek je uznemireno pogledao Kirsti, koja je umela tako da deluje na ljude. „Bojiš se?", upitala je. On je nasumice uzeo jednu kartu i pružio je. „Petica karo, naravno", rekao je Nebrat. Džoni je klimnuo glavom. „Sledeća... sledeća... sledeća će biti žandar herc." I bila je. Napolju je neko veoma snažno pokušavao da pokrene motocikl i pri tom je psovao. „To je neki trik", rekao je čovek. „Neko od vas je namestio špil." „Promešaj koliko hoćeš", rekao je Džoni. „Ali će sledeća koju mi pokažeš biti... desetka tref." „Kako ti to uspeva?", upitao je Nebrat, dok je momak okretao kartu i blenuo u nju. „Hm..." Podsećalo je na pamćenje, rekao je sebi. „Sećam se da sam ih video", rekao je Džoni. „Sećaš se da si ih video pre nego što si ih zaista video?", upitala je Kirsti. Napolju je neko stvarno žestoko pokušavao da pokrene motocikl i stvarno je žestoko psovao. „Hm... da." „O, strava", rekla je. „Predviđanje budućnosti. Ti si verovatno pravi medijum." „Hm, nisam, nosim L", rekao je Džoni, ali ga nisu slušali. Kirsti se okrenula ka Tomu. „Vidiš?", upitala je. „Sada nam veruješ?" „Ne dopada mi se ovo. Nešto nije u redu", rekao je on. „A ionako... ionako, nemamo telefon..." Vrata su se uz tresak otvorila. „Dobro!", zagrmeo je gospodin Hoder. „Šta ste mi to uradili s motorom?" „Karburator", rekao je Džoni. „Rekao sam vam." „Slušaj, Arture, trebalo bi da ih poslušamo, ovaj dečak svašta zna..." Kirsti je pogledala na sat. „Dvadeset minuta", rekla je. „Do grada ima više od tri kilometra. Čak i da potrčimo, mislim da nemamo šanse." „O čemu to sada pričate?", upitao je gospodin Hoder. „Mora da postoji nekakav signal", rekla je Kirsti. „Ako biste morali da ih pozovete i da im kažete da puste sirenu, šta biste im rekli?" „Nemoj da im kažeš!", prasnuo je gospodin Hoder. „'Ovde stanica BD3'", rekao je Džoni, naizgled zagledan u prazno. „Otkud ti to znaš? Rekao ti je? Rekao si mu?" „Nisam!" „Hajde", rekla je Kirsti, požurivši ka vratima. „Ja imam opštinsku medalju iz atletike!" Gurnula je laktom starijeg čoveka u stranu. Grmljavina je utihnula na istoku. Oluja je prešla u upornu, sivu kišu. „Nećemo stići", rekao je Nebrat. „Mislila sam da ljudi kao ti umeju brzo da trče", rekla je Kirsti dok je izlazila. „Misliš ljudi moje visine?"
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 77 - „Bio si u pravu", rekao je mladić dok su Džonija vukli u noć. „Ovo jeste stanica BD3!" „Znam", rekao je Džoni. „Setio sam se kako mi upravo to govoriš." Zateturao se i uhvatio Nebrata da ne padne. Svet se okretao oko njega. Nije se ovako osećao još od onog zamešateljstva s pivom za Božić. Glasovi oko njega kao da su bili prigušeni i nije bio siguran jesu li zapravo tu, ili se to priseća glasova ili reči koje još nisu ni izgovorene. Osećao se kao da mu um slobodno lebdi u vremenu i da je ovde samo zato što je njegovo telo ogromno sidro. „Nizbrdo celim putem", rekla je Kirsti i pojurila. Nebrat je krenuo za njom. Daleko dole u gradu, crkveno zvono počelo je da otkucava jedanaest. Džoni je pokušao da potrči, ali mu se tlo ljuljalo pod nogama. Zašto mi ovo radimo? upitao se. Znamo da se to desilo, imam kopiju novinskog članka u džepu, bombe će pasti, a sirena se neće oglasiti. Voz ne možeš da skrećeš levo-desno! To vi mislite, rekao je glas u njegovoj glavi... Poželeo je da bude veštiji u svemu ovome. Poželeo je da bude junak. Odnekuda napred dopro je Nebratov očajnički krik. „Sapleo sam se o ovcu! Sapleo sam se o ovcu!" Svetla Blekberija širila su se pred njima. Nije ih bilo mnogo - povremena mrljica nekog automobila, sićušna tačka gde je moljac pregrizao zavese za zamračivanje. Za olujom je stigao vetar. Pramenovi oblaka jezdili su nebom. Tu i tamo blesnula bi poneka zvezda. Trčali su dalje. Nebrat je u mraku naleteo na drugu ovcu. Iza njih se začuo bat teških čizama i Tom ih je pristigao. „Ako niste u pravu biće velike nevolje!", prodahtao je. „A šta ako jesmo?" „Nadam se da niste!" Grmljavina je ponovo zatutnjala, ali su četvoro trkača nemo nastavili dalje. Ostavili su žbunje za sobom. Sada se s obe strane puta nalazila živica. Zvuk Tomovih čizama naglo se zaustavio. „Slušajte!" Zaustavili su se. Čulo se mumlanje grmljavine i šištanje kiše. A iza tih zvukova, slabašno i daleko brujanje. Šljunak se razleteo na sve strane kada je mladić ponovo potrčao. I malopre se kretao brzo, ali je sada prosto leteo putem. Iz mraka je izronila jedna velika kuća. Preskočio je ogradu, jurnuo preko travnjaka i žestoko zalupao na vrata. „Otvarajte! Otvarajte! Hitno!" Džoni i ostali pristigli su do kapije. Brujanje je sada postalo glasnije. Mogli smo nešto da uradimo, mislio je Džoni. Ja sam mogao nešto da uradim. Mogao sam da... pa, nešto je sigurno mogao. Mislili smo da će biti lako. Samo zato što dolazimo iz budućnosti. Šta mi znamo o bilo čemu? A sada bombarderi samo što nisu stigli i ništa ne možemo da uradimo. „Hajde! Otvarajte!" Nebrat je našao kapiju i brzo ušao. Iz tame se začuo pljusak. „Mislim da sam ugazio u nekakvo jezerce", rekao je snužden glas. Tom se odmaknuo od kuće i potražio nešto na zemlji. „Možda mogu da razbijeni prozor", promumlao je. „Hm... prilično je duboko", rekao je Nebrat, mokro. „I zakačio sam se za neki deo fontane..."
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 78 - Staklo je zazvečalo. Tom je pružio ruku kroz prozor pored vrata. Začulo se škljocanje i vrata su se otvorila. Čuli su ga kako se sapliće o nešto unutra, a onda se pojavilo slabašno svetlo. Novo škljocanje i... „Ni ovaj telefon ne radi! Grom je sigurno rasturio centralu!" „Gde je sledeća kuća?", upitala je Kirsti, dok je Tom jurio niz stazu. „Tek na Robertsovom putu!" Potrčali su za njim, a Nebrat je u trku glasno šljiskao. Brujanje je sada bilo mnogo glasnije. Džoni ga je čuo kroz zvuk sopstvenog disanja. Neko ga je sigurno primetio u gradu, pomislio je. Ispunjava čitavo nebo! Ćutke su potrčali još brže... I napokon, sirena je počela da zavija. Ali oblaci su se razmicali i mesec je blesnuo i tamo su bile senke koje su se šunjale kroz poderane oblake i Džoni je osećao nevidljive oblike kako se okreću i okreću dok sporo padaju ka zemlji. Prvo povrtnjaci, onda fabrika turšije, a zatim i Rajska ulica nežno su eksplodirali, kao niz ruža koje se otvaraju. Latice su bile narandžaste s malo crnog i širile su se jedna po jedna, kako su bombe padale niz ulicu. Onda su pristigli zvuci. Nisu bili prasci, već udarci, projektili, đulad zvuka zakucana u glavu. Napokon su zamrli, ostavivši iza sebe samo daleko pucketanje i sve jači zvuk vatrogasnog zvona. „O ne!", viknula je Kirsti. Tom se zaustavio. Stajao je i zurio u daleke vatre. „Telefon nije radio", prošaputao je. „Pokušao sam da javim ali telefon nije radio." „Mi smo putnici kroz vreme!", rekao je Nebrat. „Ovakve stvarni ne smeju da se dešavaju!" Džoni se blago ljuljao. Osećaj je bio kao kada ima grip, samo mnogo gori. Osećao se kao da je van sopstvenog tela, da gleda samog sebe. Bila je to ovdašnjost ovoga ovde, sadašnjost ovoga sada... Ljudi preživljavaju tako što ne obraćaju pažnju na takva osećanja. Ako zastaneš i otvoriš um za njih, svet će te pregaziti kao tenk... Rajska ulica će uvek biti bombardovana. Bombardovana je. Bila bi bombardovana. Noćas je fosil zarobljen u vremenu. Bila je stvar. Negde, ona se uvek dešavala. Voz ne možeš da skrećeš levo-desno! Tako vi mislite... Negde... Plamenovi su treperili iznad krovova. Još zvona je zvonilo. „Motor nije hteo da krene!", mrmljao je Tom. „Telefon nije radio! Bila je oluja! Pokušao sam da stignem dole na vreme! Nisam ja kriv!" Negde... Džoni je ponovo to osetio... osećaj da bi mogao da pruži ruku i krene u pravcima koji ne postoje na mapama ili kompasima, već samo na satovima. Navrlo je iz njega, sve dok mu se nije učinilo da mu curi iz prstiju. Nije imao kolica ili kese ali... možda je mogao da se priseti kakav je to osećaj bio... „Imamo vremena", rekao je. „Jesi poludeo?", upitala je Kirsti. „Ideš ili ne?" „Kuda?"
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 79 - Džoni ju je uzeo za ruku, a drugom uhvatio Nebrata. Onda je klimnuo glavom Tomu, koji je još zurio u plamen. „Uhvati i njega", rekao je. „Biće nam potreban tamo kuda idemo." „Kuda?" Džoni je pokušao da se osmehne. „Veruj mi", rekao je. „Neko i to mora." Počeo je da hoda. Vukli su Toma sa sobom kao mesečara. „Brže", rekao je Džoni. „Ili nikada nećemo tamo stići." „Vidi, bombe su već pale", rekla je Kirsti umorno. „Već se desilo." „Tako je. Moralo je da se desi", rekao je Džoni. „Inače ne bismo mogli da stignemo tamo pre nego što se desi. Brže. Trči." Pojurio je dalje, vukući ih za sobom. „Možda bismo mogli da... pomognemo", dahtao je Nebrat. „Ja znam... prvu pomoć." „Prvu pomoć?", upitala je Kirsti. „Video si kakve su ono eksplozije bile!" Pored nje, Tom kao da se naglo probudio. Zagledao se u požar u gradu i jurnuo napred. A onda su svi trčali, svi pokušavali da održe korak, svi terali jedni druge da idu brže. A onda je tu bila ta ulica, u tom pravcu. Džoni je pošao niz nju. Mračni krajolik se presijavao u nijansama sive, kao na veoma starom filmu. Nebo je iz crnog prešlo u mastiljavoljubičasto. A sve oko njih je izgledalo hladno, kao kristal; svo lišće i žbunje svetlucalo je kao da je prekriveno mrazom. Nije osećao hladnoću. Nije osećao ništa. Džoni je trčao. Ulica je pod njegovim nogama bila lepljiva kao da trči po prosutom medu. A vazduh se punio zvukom koji je poslednji put čuo iz kesa, velikim šaputavim naletom zvuka, nalik na milion pomalo pogrešno podešenih radio-aparata. Pored njega je Nebrat pokušao nešto da kaže, ali reči nisu izašle iz njegovih usta. Umesto toga je pokazao slobodnom rukom. Pred njima je ležao Blekberi. Nije to bio grad koji je poznavao iz devedeset šeste, a nije bio ni onaj iz četrdeset prve. Svetleo je. Džoni nikada nije video polarnu svetlost. Ali je o njoj čitao. U knjizi je pisalo da za veoma hladnih noći ponekad svetlost ume da dođe sa Severnog pola i da lebdi na nebu kao zavesa od smrznute plave vatre. Tako je grad izgledao. Blistao je, hladan kao svetlost zvezda u zimskoj noći. Usudio se da pogleda iza sebe. Tamo je nebo bilo crveno, tamnogrimizno, a u sredini je blistalo bojom rubina. A on je znao da će se, ako prestane da trči, sve okončati. Ulica će opet biti ulica, nebo će biti nebo... međutim, ako samo nastavi u ovom pravcu... Naterao je noge da se pokrenu, da sporo zagrabe kroz gusti, hladni i tihi vazduh. Grad je postajao bliži, svetliji. Sada su ga ostali vukli za ruke. Kirsti je takođe pokušavala da viče, ali ovde nije bilo zvukova sem grmljavine svih sićušnih zvukova. Stegao im je šake pokušavajući da ih zadrži... A onda je plavetnilo jurnulo ka njemu i susrelo se sa crvenilom iz drugog pravca i on se preturio na put. Čuo je Kirsti kako govori: „Pokrivena sam ledom!" Džoni se pridigao na noge i zagledao u svoje ruke. Led je pucketao i padao s njegovih rukava kako ih je pomerao. Nebrat je izgledao belo. Lice mu se pušilo. „Šta smo to uradili? Šta smo to uradili?", viknula je Kirsti.
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 80 - „Slušaj, molim te!", rekao je Nebrat. „Slušajte!" U tami se negde začulo nekakvo zujanje, i sat je počeo da otkucava. Džoni je slušao. Bili su na ivici grada. Na mračnim ulicama nije bilo saobraćaja. Ali nije bilo ni požara. Iz obližnjeg paba dopirali su prigušen smeh i zveckanje čaša. Sat je nastavio da odzvanja. Poslednji ton je izbledeo. Mačka je mjauknula. „Jedanaest sati?", rekla je Kirsti. „Ali čuli smo jedanaest sati kada smo... bili... na brdu..." Okrenula se i zagledala u Džonija. „Ti si nas odveo nazad?" „Ne... nazad, mislim", rekao je Džoni. „Mislim... otpozadi. Napolju. Okolo. Preko. Ne znam!" Tom je uspeo da se pridigne na kolena. Po njegovom licu videli su da je to čovek kome se previše toga desilo i čiji um sada lebdi negde daleko. „Imamo sedam minuta", rekao je Džoni. „Ha?", rekao je Tom. „Da ih nateramo da pokrenu sirenu!", rekla je Kirsti. „Ha? Bombe... video sam požare... nisam ja kriv, telefon..." „Nisu! Ali hoće! Osim ako nešto ne uradiš! Smesta! Ustaj, odmah!", viknula je Kirsti. Takvom glasu niko nije mogao da se odupre. Prosecao je pravo kroz mozak i izdavao naređenja direktno mišićima. Toni se digao kao lift. „Odlično! Sada idemo!" Policijska stanica nalazila se na kraju ulice. Zajedno su stigli do vrata i sudarili se od želje da što pre uđu. Unutra se nalazio pult koji je odvajao javnost od sila reda i zakona. Iza njega je stajao jedan policajac. Pisao je nešto u veliku svesku, ali je sada digao pogled, otvorenih usta. „Zdravo, Tome", rekao je. „Šta se desilo?" „Moraš da pokreneš sirenu!", rekao je Džoni. „Smesta!", rekla je Kirsti. Narednik je pogledao prvo jedno pa drugo a onda Nebrata, na kome se njegov pogled malo duže zadržao. Onda se okrenuo i pogledao čoveka u vojničkoj uniformi koji je sedeo i pisao za jednim stolom. Narednik je bio od onih ljudi koji vole publiku kada misle da su duhoviti. „Nije valjda?", rekao je. „A zašto bi to trebalo da uradim?" „U pravu su, naredniče", rekao je Tom. „Moraš da je pustiš! Trčali... trčali smo čitavim puteni!" „Šta, s brda?", rekao je narednik. „To su tri kilometra, dobra tri kilometra. Meni to zvuči malo sumnjivo, mladiću. Da nisi usput malo svratio u pab, a? He, sećaš se onog bombardera Dornije 111 koga si čuo prošle nedelje?" Okrenuo se i ponovo namignuo oficiru. „A ono bio neki kamion na putu za Slejt!" Kirstino strpljenje, koje je i onako bilo merljivo samo uz pomoć najsavremenije naučne opreme, sada je potpuno nestalo. „Da se nisi više usudio da nam se obraćaš tako pokroviteljski, klovnu glupavi!", zaurlala je. Narednik je pocrveneo i duboko udahnuo. Onda je naglo uzdahnuo. „Hej, kuda ste to pošli?" Tom je preskočio sto. Vojnik je ustao, ali ga je ovaj gurnuo s puta. Momak je stigao do prekidača i pritisnuo ga.
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 81 - Jedanaesto poglavlje Želiš li i pomfrit uz to? Klimavi i Bigmek su se motali iza crkve. „Dugo ih već nema", rekao je Bigmek. „Brdo je daleko", rekao je Klimavi. „Kladim se da se nešto desilo. Sigurno su pucali na njih." „Ha, a ja mislio da ti voliš oružje i pucnjavu", rekao je Klimavi. „Ma volim ja oružje. Samo ne volim metke", rekao je Bigmek. „I neću da se zaglavim ovde s tobom!" „Imamo vremenska kolica", rekao je Klimavi. „Je l' znaš da rukuješ njima? Izgleda da moraš da budeš napola lud kao Džoni da bi rukovao njima. Neću da idem da ratujem protiv Rimljana ili tako nešto." „Ne brini, nećeš", rekao je Bigmek. Sledio se kada je shvatio šta je rekao. Klimavi se okomio na njega. „Šta ti to znači, zaglavljen ovde s tobom? Šta će se desiti ako se ne vratim kući?", upitao je. „Vi ste se vratili u devedeset šestu. Ja nisam bio tamo, je l' tako?" „Pusti, to te sigurno ne zanima", rekao je Bigmek. „Ma nemoj?" * * * „Upadate mi ovamo i ponašate se drsko...", zaustio je narednik. „Tišina!", prasnuo je kapetan Haris i ustao. „Zašto vam sirena ne radi?" „Probavamo je svakog utorka i petka...", rekao je narednik. „Imate rupu u tavanici", rekao je Nebrat. Tom je stajao i gledao prekidač. Bio je siguran da je obavio svoju dužnost. Nije bio siguran kako mu je to pošlo za rukom, ali jeste. A sve ono što je trebalo da usledi nije usleđivalo. „Nisam ja kriv", promrmljao je. „Jedan vaš čovek je nedavno pucao", rekao je narednik. „Nikada nismo ustanovili kuda je metak otišao." „Sada znamo", rekao je kapetan mračno. „Prekinuo je neku žicu." „Mora da postoji neki drugi način", rekao je Džoni. „Ne sme ovako da se završi! Ne posle svega! Gledajte!" Izvadio je zgužvanu hartiju iz džepa i pružio je. „Šta je to?", rekao je kapetan. „Sutrašnje novine", rekao je Džoni. „Ako se sirena ne oglasi." Kapetan je zurio u njih. „O, mali hoće da vas zezne", rekao je policijski narednik uznemireno. Kapetanov pogled je prešao s hartije na Džonijevu ruku. Onda ju je zgrabio. „Odakle ti ovaj sat?", prasnuo je. „Već sam video jedan takav! Odakle ti dolaziš, dečače?" „Odavde", rekao je Džoni. „Otprilike. Samo ne... od sada." Usledio je trenutak tišine. Onda je kapetan klimnuo glavom naredniku.
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 82 - „Pozovi lokalne novine", rekao je. „Ovo je jutarnje izdanje, je li tako? Tamo sigurno nekoga ima." „Ne mislite valjda ozbiljno..." „Molim te, poslušaj me." Sekunde su sporo prolazile dok se policajac bavio oko velikog crnog telefona. Promrmljao je nekoliko reči. „Dobio sam gospodina Stikersa, glavnog slagača", rekao je. „Kaže da upravo završavaju naslovnu stranu i pita šta hoćemo?" Kapetan je pogledao novine, pa ih onjušio. „Pržena riba? Nema veze... da li u donjem levom uglu novina stoji oglas za Džonsonov kakao? Nemoj da bleneš. Pitaj ga." Usledilo je novo mrmljanje. „Kaže da stoji, ali..." Kapetan je okrenuo stranu. „Na drugoj strani, da li ima kratki članak pod naslovom 'Platio kaznu od 2 šilinga zbog prekršaja s biciklom'? Na ukrštenici, je li jedan uspravno: 'Kamena ptica, tri slova'? Pored oglasa za Plantovu penu za brijanje? Pitaj." Narednik ga je prostrelio pogledom, ali je ipak postavio pitanja Stikersu. „Rok", rekla je Kirsti odsutno. Kapetan je digao obrvu. „Mislim da je to jedna mitska ptica", rekao je Nebrat, istim hipnotisanim glasom. „Piše se isto kao rok muzika..." Video je njihove bele poglede, pa zaćutao. „Kaže da jeste", rekao je narednik. „Kaže..." „Hvala. Reci mu da bude spreman za slučaj... ne, da ne žurimo... samo mu zahvali." Narednik je spustio slušalicu. Onda je kapetan upitao: „Znate li koliko još imamo?" „Tri minuta", rekao je Džoni. „Možemo li da se popnemo na krov, naredniče?", upitao je kapetan. „Nemam pojma, ali..." „Postoji li neka druga sirena u gradu?" „Ima jedan krš na ručni pogon koji smo nekad koristili, ali..." „Gde je?" „Ispod klupe u ormaru za izgubljene stvari, ali..." Kapetan je naglo potegao pištolj. „Možemo posle da se prepiremo", rekao je. „Možeš da me prijaviš kome god želiš. Ali sada ćeš mi dati ključeve ili ćeš otključati taj prokleti ormar, inače pucam u bravu. A to odavno želim da probam, veruj mi." „Ne verujete valjda ovoj dečurliji..." „Naredniče!" Obuzet iznenadnom panikom, narednik je otkasao preko sobe tražeći ključeve po džepovima. „Vi nam verujete?", upitala je Kirsti. „Nisam siguran", odgovorio je kapetan dok je narednik dovlačio nešto veliko i teško. „Hvala, naredniče. Da ga iznesemo napolje. Ne. Uopšte nisam u to siguran, gospođice. Ali možda ću poverovati tom satu. Sem toga... ako grešim, samo ću ispasti glup, a narednik će vam svima izvući uši. A ako sam u pravu, onda... ovo se neće desiti?" Mahnuo je novinama. „Mislim... da je tako", rekao je Džoni. „Ne znam čak hoće li se bilo šta od ovoga desiti..." * * *
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 83 - Bigmek je ležao na podu, a Klimavi je ležao na njemu. Klimavi možda nije znao kako da se bije, ali je znao da je težak. „Skidaj se s mene!", rekao je Bigmek, mlatarajući rukama. Iako je upotrebio svoje najžešće ulične udarce, činilo mu se kao da udara u jastuk. „Devedeset šeste sam još živ, je li tako?", rekao je Klimavi. „Jer sam bio rođen, a? Znači ako se nikada nisam vratio, trebalo bi da sam živ devedeset šeste? Kladim se da znaš nešto o meni!" „Ne, ne, nikada te nismo sreli!" „Znači živ sam? Nešto znaš, je l' tako?" „Silazi, ne mogu da dišem!" „Reci mi!" „Ne bi trebalo da znaš šta će se desiti!" „Ko to kaže? Ko to kaže?" Iza njih se začulo glasno mjaukanje. Klimavi se okrenuo. Bigmek je digao pogled. Mačor Krivac se lenjo protegnuo, zevnuo i skočio s kesa. Samouvereno se prošetao preko zida obraslog mahovinom, onako iskosa i trzavo, kao i uvek, pa nestao iza zgrade. „Kuda je otišao?", upitao je Klimavi. „Otkud ja znam? Silazi s mene!" Dečaci su pošli za mačorom, kome njihovo prisustvo izgleda nimalo nije smetalo. Zastao je pred vratima crkve pa prilegao pruženih prednjih šapa. „Prvi put ga vidim da je sišao s kolica", rekao je Bigmek. A onda su čuli... Ništa. Slabašni zvuci grada nisu stali. Iz nekog paba je dopirao zvuk klavira. Vrata su se otvorila i začuo se smeh. Neki automobil je negde sporo prošao. Ali iznenada su zvuci dopirali iz velike daljine, kao da se ispred njih nalazi neki debeo i nevidljiv zid. „Znaš one bombe...", rekao je Klimavi, ne skidajući pogled s mačora. „Kakve bombe?", upitao je Bigmek. „One bombe o kojima je Džoni stalno priča?" „Aha?", rekao je Bigmek. „Je l' se sećaš kada je rekao da će pasti? To će biti uskoro, čini mi se." „Strava! Nikada nisam video pravo bombardovanje", rekao je Bigmek. Krivac je počeo da prede, veoma glasno. „Hm... znaš da moja sestra živi u Kanadi", rekao je Klimavi zabrinutim glasom. „Šta s njom? Kakve ona ima veze s bilo čim?" „Pa... jednom mi je poslala razglednicu. Ima tamo jedna litica, vidiš, preko koje su Indijanci terali krda bufala da ih ubiju..." „Ah, čari geografije." „Da, samo... bio je tu jedan Indijanac, vidiš, i pitao se kako bi to izgledalo gledano odozdo... i zato se sada zove Ponor razbijene glave. Stvarno." Obojica su se okrenula i pogledala crkvu. „Ona je još tu devedeset šeste", rekao je Bigmek. „Hoću da kažem, nju neće bombardovati...." „Da, ali zar ne misliš da bi bilo bolje stajati iza nje...?" Razleglo se zavijanje sirene. U Rajskoj ulici su se začuli nekakvi zvuci. Neko je sigurno pomerio zavesu za zamračivanje zato što se na trenutak pojavio zrak svetla. Neko drugi je viknuo iz neke bašte. „Super!", rekao je Bigmek. „Fale nam samo kokice." „Ali to će se desiti stvarnim ljudima!", rekao je Klimavi, svestan da u te stvarne ljude može biti ubrojan i on.
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 84 - „Neće, pošto je svirala sirena. Svi će biti u skloništima. U tome i jeste stvar. U svakom slučaju, to bi se u svakom slučaju i desilo, je l' tako? To je prošlost, kapiraš? Kao da se vratimo u hiljadu šezdeset šestu i gledamo bitku... kako se već ono zvaše. A nema čovek često ni priliku da gleda kako čitava fabrika kiselih krastavaca leti u vazduh." Ljudi su se sasvim sigurno kretali. Klimavi ih je čuo u noći. Zvuk je na ovom kraju ulice delovao tačno kao da neko hoda u limenoj kadi po mraku. A onda... „Slušaj", rekao je Bigmek nesigurno. Krivac se pridigao i oprezno pogledao. Sa istoka je dopiralo nekakvo brujanje. „Strava", rekao je Bigmek. Klimavi se primakao ivici crkve. „Ovo nije televizija", rekao je. Brujanje se približavalo. „E što nisam poneo fotoaparat", rekao je Bigmek. Jedna vrata su se otvorila. Reka žutog svetla izlila se u noć i jedna mala prilika pojurila je njom i zaustavila se nasred ulice. Viknula je: „Moj Ron ima da vas sredi!" Brujanje je ispunilo nebo. Bigmek i Klimavi su zajedno potrčali. Preleteli su crkvene stepenice u jednom skoku i jurnuli ka dečaku, koji je poskakivao i pretio pesnicom ka nebu. Avioni su se nalazili tačno iznad njih. Bigmek ga je prvi stigao i dohvatio. Onda je proklizao po kaldrmi, pa se okrenuo i vratio ka crkvi. Bili su na pola puta kada su čuli zviždanje. Bili su na vrhu stepenica kada je prva bomba pala na povrtnjake. Skakali su iza zida kada su druga i treća bomba udarile fabriku turšije. Padali su na travu dok su bombe stupale ulicom i ispunjavale vazduh bukom tako glasnom da se nije mogla čuti i svetlom tako belim da je probijalo kapke, a onda je ta grmljavina uzela zemlju i protresla je kao ćebe. To je bilo najgore od svega, rekao je Klimavi kasnije. A bilo je teško odrediti šta je najgore zato što je sve bilo toliko loše. Ali zemlja treba da bude zemlja, tu, čvrsta, pouzdano ispod vas. Ne bi trebalo da se povuče pa da se vrati i da te tako raspauči i tresne. Onda je usledio zvuk nalik na roj besnih pčela. A onda se čulo samo čegrtanje porušenih cigala i pucketanje vatre. Klimavi je veoma polako digao glavu. „Uf", rekao je. Na drveću iza njega nije bilo lišća. A debla su iskrila. Veoma sporo je ustao i pružio ruku. Bilo je to staklo. Komadići stakla su se žarili po čitavom deblu. Više nije bilo lišća. Samo staklo. Pored njega Bigmek je ustao kao da je u snu. Jedan tiganj je tako jako udario crkvena vrata da se napola zario u njih, kao kuhinjsko borilačko oružje. Kameni prag je izbio priličnu rupu u ciglama. A na sve strane bilo je stakla, krčkalo je pod nogama kao grad koji se ne topi. Svetlucalo je na zidovima, odražavajući vatre u ruševinama. Izgledalo je da ga ima previše da bi poticalo tek od nekoliko kućnih prozora. A onda je pljusnula kiša. Prvo kiša od sirćeta. A onda kiša od krastavaca.
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 85 - Bigmek je bio sav poliven crvenom tečnošću. Oblizao je prst pa ga digao. „Kečap! Jedan krastavac se odbio od glave Klimavog. Bigmek je počeo da se smeje. Ljudi mogu da se smeju iz svakakvih razloga. Ali se nekada smeju zato što su, suprotno svim očekivanjima, i dalje živi i imaju usta kojima će se smejati. „Želiš...", zaustio je, „Želiš... želiš li i pomfrit uz to?" Bilo je to nešto najsmešnije što je Klimavi u životu čuo. Trenutno je to bilo nešto najsmešnije što je bilo ko i bilo kada izgovorio. Smejao se dok mu suze nisu pošle niz lice i pomešale se sa senfom. Negde iz senki pored zida tihi glas je rekao: „Ej, je l' našô neko neki šrapnel?" Bigmek je počeo da se smeje preko smeha kojim se već smejao, što je izazvalo zvuk kao kada bojler hoće da eksplodira. „Šta, šta, šta je uopšte šrapnel?", uspeo je da kaže. „To su... to su... delići bombe!" „Želiš li i pomfrit uz ovo?", rekao je Bigmek i gotovo se srušio od smeha. Sirena je ponovo zapevala. Ali ovog puta njen zvuk nije se dizao i spuštao, već je bio jedna dugačka nota koja je naposletku zamrla. „Vraćaju se!", rekao je Klimavi. Smeh je iščileo iz njega kao iz vazduh iz balona. „Ne, to je prestanak opasnosti", rekao je glas pored zida. „Je l' ti baš ništa ne znaš?" Deda Klimavog je ustao i pogledao na ono što je ostalo od Rajske ulice. „Sunce mu kalajisano!", rekao je, očigledno zadivljen. Ni jedna jedina kuća nije ostala čitava. Krovovi su odleteli, prozori su izbijeni. Pola zgrada je prosto nestalo u hrpi krša koja se rasula ulicom. U daljini su zvonila zvona. Dvoja vatrogasna kola naglo su se zaustavila pred crkvom. Iza njih su stigla kola hitne pomoći. „Želite li...?", zaustio je Bigmek. „Začepi, molim te", rekao je Klimavi. Vatre su buktale na sve strane. Velike vatre, male vatre. Fabrika turšije uveliko je gorela i mirisala je kao najveći kiosk s prženom ribom i krompirićima na svetu. Ljudi su dotrčavali iz svih pravaca. Neki su kopali po ruševinama. Bilo je mnogo vike. „Pretpostavljam da su se svi... izvukli na vreme, je l' tako?", rekao je Klimavi. „Izvukli su se, zar ne?" * * * Zavijanje sirene je usporilo i prešlo u režanje pa škljocanje, a onda sasvim prestalo. Džoniju se činilo da mu noge ne dodiruju sasvim zemlju. Da je bio samo malo lakši, odlebdeo bi. „Sigurno su izašli. Imali su skoro čitav minut", rekao je. Narednik je već otišao ka Rajskoj ulici. Njih troje su ostali s Tomom i kapetanom, koji je zamišljeno posmatrao Džonija. Nešto je zadobovalo po krovu policijske stanice, pa palo na ulicu. Nebrat je uzeo to jedno nešto. „Je l' neko za kiseli luk?", upitao je. Videli su plamenove iznad krovova. „Dakle...", rekao je kapetan. „Bio si u pravu. Prava mala pustolovina. A sada bi ja valjda trebalo da kažem: 'Drugari, svaka čast', zar ne...?" Otišao je do ulaznih vrata i zatvorio ih. Onda se okrenuo. „Ne mogu da vas pustim da odete", rekao je. „To sigurno znate. Vi ste bili s onim drugim dečakom, zar ne? Onim koji je imao čudne uređaje."
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 86 - Nije bilo svrhe poricati. „Jesmo", rekao je Džoni. „Moguće je da znate mnogo toga. Mnogo toga što nam je neophodno. A sada nam je neophodno mnogo toga. Možda to znate?" Uzdahnuo je. „Ne dopada mi se ovo. Možda ste noćas spasili živote. Ali je moguće da ih spasete još mnogo više. Shvatate me?" „Ništa nećemo reći", kazala je Kirsti. „Samo ime, čin i broj, eh?", rekao je kapetan. „Recimo da mi... nešto i znamo", kazao je Džoni. To vam ništa ne bi koristilo. A ni te stvari vam ne bi pomogle. Rat neće poći nabolje, samo će postati drugačiji. Sve se negde dešava." „Trenutno bi nam drugačije sasvim odgovaralo. Imamo neke veoma pametne ljude", rekao je kapetan. „Molim vas, kapetane." Bio je to Tom. „Da?" „Nisu morali sve ovo da urade, gospodine. Hoću da kažem, došli su i rekli nam za bombardovanje, zar ne? A... ne znam kako su me doveli ovamo dole, gospodine, ali jesu. Ne bi bilo u redu da ih zatvorimo, gospodine." „O, ne nećemo ih zatvoriti", rekao je kapetan. „Naći ćemo im kuću negde na selu. Tri obroka dnevno. I dovešćemo im puno ljudi koji će hteti da ih svašta pitaju." Kirsti je briznula u plač. „Čekaj, niko neće da ti naudi, devojčice", rekao je kapetan. Prišao je i stavio joj ruku na uzdrhtala ramena. Džoni i Nebrat su se zgledali, pa se povukli nekoliko koraka unazad. „U redu je", kazao je kapetan. „Samo moramo da saznamo neke stvari, to je sve. Stvari koje će se možda desiti." „Pa, kao prvo", jecala je Kirsti, „jedno... jedno što će se desiti... jedno je..." „Da?", rekao je kapetan. Kirsti ga je uhvatila za ruku. Onda joj je noga sevnula, a ona se okrenula i povukla ga. On je poleteo preko njenog ramena i pružio se na kaldrmi koliko je dugačak. Nije još ni uspeo da se pridigne a ona se ponovo okrenula oko sebe i pogodila ga nogom pravo u grudi. Pao je nazad. Kirsti je popravila šešir i klimnula ostalima. „Šovinista. Stvarno, kao da smo se vratili u doba dinosaurusa. Hoćemo?", upitala je. Tom je ustuknuo. „Gde devojčice uče to da rade?", pitao je. „U školi", rekao je Džoni. „Ne bi verovao." Kirsti se sagnula i uzela kapetanov pištolj. „O, ne", rekao je Nebrat. „Bez oružja! Igranje s oružjem je opasno!" „Igrom slučaja, ja sam juniorska prvakinja okruga u streljaštvu", rekla je Kirsti prazneći okvir pištolja. „Ali ne nameravam da ga koristim. Samo ne želim da se kapetan previše uzbudi." Bacila je pištolj iza kanti za đubre. „Dobro, idemo li ili ne?" Džoni je pogledao Toma. „Izvini zbog ovoga", rekao je. „Možeš li, hm, da mu sve objasniš kada dođe k sebi?" „Ne bih znao odakle da počnem! Ni sam ne znam šta se desilo!" „Odlično", rekla je Kirsti odlučno. „Hoću da kažem, jesam li dovde dotrčao, ili ne?", rekao je Tom. „Mislio sam da sam video bombardovanje, ali sigurno mi se pričinilo, jer se desilo tek pošto smo stigli!" „Verovatno od prevelikog uzbuđenja", rekao je Nebrat. „Um ponekad ume da zavara čoveka", rekla je Kirsti. Oboje su se zagledali u Džonija.
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 87 - „Ne gledajte mene", rekao je on. „Ja ne znam ništa ni o čemu."
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 88 - Dvanaesto poglavlje Niz drugu nogavicu Bigmek je posle govorio kako nije nameravao da pomogne. Bilo je to kao gledanje filma sve dok nije video ljude kako kopaju po ruševinama. Onda je zakoračio kroz filmsko platno. Vatrogasci su polivali vatre. Ljudi su dizali oborene grede ili se oprezno kretali kroz srušene kuće, izvikujući imena - na čudan, učtiv način, s obzirom na okolnosti. „Ju hu, gospodine Džonson?" „Oprostite, gospođo Densiti, jeste li tu?" „Gospođo Vilijems? Ima li koga?" A Klimavi je posle rekao da pamti tri stvari. Prvo je bio čudan metalan zvuk gomila cigli kada se ruše. Drugo je bio miris mokrog izgorelog drveta. A treće je bio krevet. Eksplozija je odnela krov i pola zidova jedne kuće, ali je bračni krevet pao nasred puta. Čak su i čaršavi bili na njemu. Škripao je na vetru. Dva dečaka su se uspentrala na gomilu ruševina, pa stigla do jedne bašte. Staklo i cigle pokrivali su sve naokolo. Jedan starac u pižami upasanoj u pantalone stajao je i zurio u svoju uništenu baštu. „Eto, ode mi krompir", rekao je. „Lani poranio mraz, a sada ovo." „Ipak", rekao je Bigmek, suludim veselim glasom, „kiseli krastavci su vam baš dobro rodili." „Njih ne podnosim. Od krastavaca me muči vetar." Ograde su porušene. Šupe su dignute i razbacane po baštama kao karte. I kao da je sirena za prestanak opasnosti poslednja truba, ljudi su izlazili iz zemlje. * * * „Samo se nadam da nikuda nisu mrdali", rekla je Kirsti dok su trčali ulicama. „A šta misliš da su njih dvojica uradili?", upitao je Nebrat. „Molim?" „Hoću da kažem, možda sede i mirno nas čekaju, a možda su se uvalili u neku nevolju. Da se kladimo?" Kirsti je usporila. „Čekaj malo", rekla je. „Nešto moram da znam. Džoni?" „Molim?", rekao je. Užasavao se ovog trenutka. Kirsti je postavljala tako pronicljiva pitanja. „Šta smo to uradili? Tamo? Videla sam bombe kako padaju! A ja imam odličan vid! Ali smo stigli u policijsku stanicu pre nego što se to desilo! Znači, ili sam ja luda - a nisam luda - ili smo mi.." „Protrčali kroz vreme", rekao je Nebrat. „Slušajte, to je bio samo pravac", rekao je Džoni. „Samo sam video kuda da idemo..." Kirsti je prevrnula očima. „Možeš to ponovo da izvedeš?" „Mislim... mislim da ne mogu. Ne sećam se kako sam to uradio." „Verovatno je bio u stanju izmenjene svesti", rekao je Nebrat. „Čitao sam nešto o tome." „Molim... droge?", upitala je Kirsti sumnjičavo.
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 89 - „Ja? Ja ne volim čak ni kafu!", rekao je Džoni. Njemu je svet ionako bio toliko čudan da se nikada ne bi usudio da proba nešto od čega bi postao još čudniji. „Ali to je neverovatan dar! Pomisli na sve što bi mogao da..." Džoni je odmahnuo glavom. Sećao se kako je video put, i pamtio je to osećanje, ali nije pamtio kako. Kao da je gledao u svoje uspomene iza debelog, tamnog stakla. „Hajde", rekao je i ponovo potrčao. „Ali...", zaustila je Kirsti. „Ne mogu to ponovo da izvedeni. Nikada više neće biti pravo vreme." * * * Bigmek i Klimavi nisu bili u nevolji, makar samo zato što je nedavno oko njih bilo toliko nevolja da ih je trenutno ponestalo za uvaljivanje. „Ovo je sklonište?", upitao je Bigmek. „Mislio sam da su ona sva - znaš, od čelika i tako to. Debela vrata koja šište. Svetla koja se pale i gase. Znaš." Popeo se na jedan kraj šupe što se razbila o sklonište koje je pripadalo kući u broju devet. „Ne samo lim i zemlja na kojoj raste salata." Klimavi je spasao jednu lopatu iz ostataka nečijeg staklenika, pa s njom raskrčio cigle s puta. Vrata skloništa su se otvorila i jedna sredovečna žena isteturala se napolje. Na sebi je imala cvetnu kecelju preko spavaćice i držala je akvarijum s dve zlatne ribice. Jedna mala devojčica držala joj se za suknju. „Gde je Majki?", viknula je žena. „Gde je? Je li ga neko video? Okrenem se na sekund da zgrabim Adolfa i Staljina, a on izleti na vrata kao..." „Onaj mali u zelenom džemperu?", upitao je Klimavi. „S naočarima? Klempav? Traži šrapnel." „Ništa mu se nije desilo?" Klonula je od olakšanja. „Ne znam šta bih rekla njegovoj majci!" „Vi ste dobro?", upitao je Bigmek. „Bojim se da vam je kuća malo... pljosnatija nego pre..." Gospođa Densiti je pogledala ono što je ostalo od kuće u broju devet. „Šta da se radi. Ko zna zašto je to dobro", rekla je neodređeno. „Zašto?", upitao je Bigmek zbunjeno. „Prava je sreća što nismo bili unutra", rekla je gospođa Densiti. Cigle su zazvečale a jedan vatrogasac se s brda krša sasuljao ka njima. „Sve u redu, gospođo Densiti?", pitao je. „Izgleda da ste vi poslednji. Jeste li za čaj?" „O, zdravo, Bile", rekla je ona. „A ko su ovi momci?", upitao je vatrogasac. „Mi... mi samo pomažemo", rekao je Klimavi. „Stvarno? Oh. Dobro. Pa, sklonite se odatle. Mislimo da ima jedna neaktivirana u broju dvanaest." Vatrogasac je kratko osmotrio Bigmekovu odeću, pa slegnuo ramenima. Pažljivo je uzeo akvarijum od gospođe Densiti a drugom rukom je zagrlio. „Šolja finog čaja i ćebe", rekao je. „Prava stvar, a? Hajdemo, srce." Dečaci su ih gledali kako se klizaju i šuljaju kroz gomile cigala. „Neko te bombarduje a oni ti daju šolju čaja?", rekao je Bigmek. „Pa, valjda je bolje nego da te bombarduju pa da više nikada ne piješ čaj", rekao je Klimavi. „Ionako, eno..." „Vruuuuuuuummm!", zaurlao je glas iza njih. Okrenuli su se. Deda Klimavog stajao je na gomili cigala i na svetlu vatri izgledao kao đavolak. Bio je sav čađav, mahao je nečim kroz vazduh i ispuštao avionske zvuke. „To liči na...", zaustio je Bigmek.
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 90 - „Našao sam deo od bombe!", rekao je dečak. „Skoro čitavo krilce! Ne znam nikog ko ima skoro čitavo krilce!" Ponovo je prošao iskrivljenim metalom kroz vazduh. „Hm... mali?", rekao je Klimavi. Dečak je spustio krilce. „Znaš ti za... motocikle", rekao je Klimavi. „O ne", rekao je Bigmek. „Ne smeš ništa da mu kažeš o..." „Začepi!", rekao je Klimavi. „Je l' imaš ti dedu?" „Da, ali tamo gde je on prvo moraju da me pretresaju stražari, pre nego što me puste u posetu." Klimavi je ponovo pogledao dečaka. „Motocikli su ti veoma opasna zabava", rekao je. „Kad odrastem, ima da kupim jedan ogroman", rekao je njegov deda. „S raketama i mitraljezima i svime. Vieaaooouuauauaum" „O, ja na tvom mestu to nikako ne bih uradio", rekao je Klimavi, posebnim glupavim glasom za razgovor s decom. „Ne bi voleo da se slupaš s njim, je li tako?" „Ma neću ja da se slupam", rekao je njegov deda samopouzdano. „Kćerka gospođe Densiti je baš fina devojčica, zar ne", rekao je Klimavi očajnički. „Smrdi i grozna je. Uuieeaaoouuuu! A ti si debeo, gospodine!" Otrčao je na drugu stranu gomile. Videli su njegovu senku kako leti između vatrogasaca i čuli povremeno „Vruuuum!" „Idemo", rekao je Bigmek. „Da se vratimo kod crkve. Čovek je rekao da možda ima neaktivirana bomba..." „Uopšte nije hteo da me sluša!", rekao je Klimavi. „Ja bih na njegovom mestu slušao!" „Kako da ne", rekao je Bigmek. „Stvarno bih!" „Sigurno Idemo." „Mogao sam da mu pomognem, da me je samo slušao! Ja svašta znam! Zašto nije hteo da me sluša? Mnogo bih mu pomogao u životu!" „U redu, verujem ti. Sada idemo već jednom." * * * Stigli su do crkve baš kada su Džoni i ostali dotrčali ulicom. „Dobro ste?", upitala je Kirsti. „Zašto ste tako čađavi?" „Spasavali smo ljude", rekao je Klimavi ponosno. „Dobro, bar smo probali." Pogledali su ruševinu Rajske ulice. Ljudi su stajali u grupicama ili sedeli na hrpama kamenja. Neke gospođe zvaničnog izgleda, sa šeširima na glavama postavile su sto s velikim čajnikom. Međutim, još je poneka vatra gorela, a čuo se i zveket kada bi neka papričica prekrivena ledom pala na zemlju. Džoni je blenuo. „Džoni, svi su se sklonili", rekao je Klimavi, pažljivo ga posmatrajući. „Znam." „Sirena se oglasila taman na vreme." „Znam." Iza njega, Džoni je čuo Kirsti kako kaže: „Nadam se da će im obezbediti savetovanje s psihologom?" „Videli smo mi šta su im obezbedili", rekao je Bigmekov glas. „Dobiju finu šolju čaja i kažu im da se razvedre, jer je moglo biti gore." „To je sve?" „Pa... ima i keksa."
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 91 - Džoni je posmatrao ulicu. Zbog svetlosti vatri izgledala je skoro veselo. A u mislima je video drugu ulicu. I ona je bila ovde, dešavala se istovremeno. Bile su to iste vatre i iste gomile krša i ista vatrogasna kola. Ali nije bilo ljudi - osim onih sa nosilima. U novom smo vremenu, pomislio je. Sve što učiniš menja sve. I svaki put kada se pokreneš u vremenu, stižeš u vreme malo drugačije od onoga koje si ostavio za sobom. Ono što činiš ne menja tvoju budućnost, već sve budućnosti. Postoje milioni mesta na kojima su bombe pobile sve stanovnike Rajske ulice. Ali to se ovde nije desilo. Avetinjski prizori su izbledili kada je drugo vreme skrenulo u sopstvenu budućnost. „Džoni?", rekao je Nebrat. „Da krenemo mi polako odavde, a?" „Aha, nema više svrhe da ostanemo", rekao je Bigmek. Džoni se okrenuo. „Važi", rekao je. „Idemo kolicima ili ćemo... peške?", upitala je Kirsti. Džoni je odmahnuo glavom. „Kolicima", rekao je. Čekala su tamo gde su ih i ostavili. Ali nije bilo ni traga od Krivca. „O ne!", rekla je Kirsti. „Ne vraćamo se da tražimo jednu mačku." „Otišao je da gleda bombardovanje", rekao je Klimavi. „Ne znam šta mu se posle desilo." Džoni je stegnuo ručku kolica. Kese su zašuštale u tami. „Ne brinite za mačku", rekao je. „Mačke umeju da nađu put kući." * * * Klub penzionera „Zlatna nit" okupljao se u staroj crkvi petkom ujutro. Ponekad bi im dolazio neki folk pevač, ili bi deca iz obližnje škola izvela priredbu, ako to nije moglo da se izbegne. Uglavnom je bilo čaja i ćaskanja. A ćaskalo se obično o tome kako je danas sve gore nego nekada, posebno u onim zlatnim danima kada ste za šest penija mogli da kupite doslovno šta god hoćete, i još da vam vrate kusur. Nešto se promenilo u vazduhu i pojavilo se pet prilika. Zlatnonićani su ih sumnjičavo gledali, u strahu da ne počnu da izvode neku recitaciju. Takođe su primetili da su mlađi od trideset godina, i shodno tome, gotovo sigurno kriminalci. Za početak, očigledno su ukrali kolica iz samoposluge. A i jedan od njih bio je crnac. „Hm...", rekao je Džoni. „Je li ovo amatersko pozorište?", upitala je Kirsti. Drugi su bili zapanjeni njenom snalažljivošću. „O ne, pogrešna crkva, izvinite." Odšunjali su se ka vratima, gurajući kolica. Zlatnonićani su ih gledali poput sova, a čaj im se hladio u šoljama. Klimavi je otvorio vrata i sproveo ostale napolje. „Ne zaboravite, jedan je bio crnac", rekao je Nebrat dok su izlazili. Sarkastično je prevrnuo očima i mahnuo rukama kroz vazduh. „Ali ja biti dobro momak!"
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 92 - Trinaesto poglavlje Neko drugo sada... Vazduh je napolju mirisao na devedeset šestu. Kirsti je pogledala na sat. „Pola jedanaest, nedelja ujutro", rekla je. „Nije loše". „Hm, na tvom satu piše da je pola jedanaest, nedelja ujutro", rekao je Džoni. „To ne znači da smo mi tu." „Imaš pravo." „Ali ipak mislim da jesmo. Ovo sve izgleda kako treba." „Meni izgleda dobro", rekao je Klimavi. „Čitavu noć smo proveli napolju", rekao je Nebrat. „Moja mama će da prohisteriše." „Reci joj da si svratio do mene, ali da se telefon pokvario", rekao je Klimavi. „Ne volim da lažem." „Reći ćeš joj istinu?" Nebrat se kratko i teško zamislio. „Znači, telefon ti se pokvario." „Aha, a ja ću mojoj mami da kažem da sam bio kod tebe", rekao je Klimavi. „Ja sumnjam da je moj deda uopšte primetio da me nema", rekao je Džoni. „Uvek zadrema ispred televizora." „Moji roditelji imaju veoma savremena shvatanja", rekla je Kirsti. „Mog brata nije briga gde sam, pod uslovom da ne dovedem policiju kući", rekao je Bigmek. Pre nego što se odlučiš za iole duže vremensko putovanje, pomislio je Džoni, treba da spremiš dobar alibi. Zurio je u mesto gde je Rajska ulica nekada bila. Tu je i dalje stajao sportski centar. To se nije promenilo. Ali Rajska ulica je i dalje bila tu, ispod. Ne ispod zemlje. Već... samo negde drugde. Još jedan fosil. „Jesmo li nešto promenili?", upitala je Kirsti. „Pa, ja sam se vratio", rekao je Klimavi. „A to je meni sasvim dovoljno." „Ali oni ljudi su živi a trebalo bi da su mrtvi...", počela je Kirsti pa stala kada je videla Džonijev izraz lica. „U redu, ne baš trebalo, ali znaš šta hoću da kažem. Neko od njih je mogao da izmisli Z bombu ili tako nešto." „Šta je Z bomba?", upitao je Bigmek. „Otkud ja znam? Nije bila izmišljena kada smo otišli!" „Neko iz Rajske ulice da izumi bombu?", upitao je Džoni. „Dobro, u redu, ne bombu. Nešto drugo što će promeniti istoriju. Bilo kakvu sitnicu. A znaš da smo ostavili Bigmekove stvari u policijskoj stanici?" „Ahem." Nebrat je skinuo šešir i izvadio sat i vokmen. „Narednik je bio toliko uzrujan da je zaboravio da zaključa ormar pošto je izvadio sirenu. „Pa sam se ušunjao." „Jesi li uzeo jaknu?" „Bacio sam je u đubre." „Kako si smeo da bacaš moju jaknu?", rekao je Bigmek prekorno.
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 93 - „Pa, možda je to u redu", priznala je Kirsti oprezno. „Ali sigurno ima nekih drugih promena. Bolje bi nam bilo da to što pre otkrijemo." „Bolje bi nam bilo da se što pre okupamo", rekao je Klimavi. „Na rukama imaš krvi", rekao je Džoni. Klimavi ih je odsutno pogledao. „O, da. Pa... raskrčivali smo srušene zidove", rekao je. „Znaš... za slučaj da je neko ostao ispod ruševina..." „Trebalo je da ga vidiš kako je zgrabio svog dedu!", rekao je Bigmek. „Bilo je fenomenalno!" Klimavi je delovao ponosno. * * * Našli su se sat vremena kasnije u tržnom centru. Hamburgerdžinica je bila ista kao pre. Niko ništa o tome nije rekao, ali po načinu na koji je povremeno uzdisao, bilo je jasno da Bigmek misli o besplatnim hamburgerima do kraja života. To je probudilo Džonijevo pamćenje. „O... da", rekao je Džoni. „Hm. Imamo jedno pismo... za tebe..." Izvadio ga je. Bilo je zgužvano i umazano sirćetom i čađavim otiscima prstiju. „Hm, za tebe je", ponovio je. „Neko nas je... zamolio da ti ga damo." „Aha, neko", rekao je Nebrat. „Ne znamo ko je to bio", rekao je Nebrat. „Skroz tajanstvena osoba. Zato ti ne vredi da nas ispituješ." Klimavi ih je sumnjičavo pogledao, pa otvorio kovertu. „Hajde, šta piše?", rekao je Bigmek. „Ko?", rekao je Klimavi. „T... ta tajanstvena osoba", rekao je Bigmek. „Gluposti", rekao je Klimavi. „Pročitaj sam." Džoni je uzeo hartiju iz koverte. Na njoj je bio spisak, s brojevima od jedan do deset. „1) Jedi umereno i zdravo", čitao je. „2) Izuzetno je važno vežbati sat vremena svakog dana. 3) Pametno ulaži novac u različite..." „Kakve su ovo budalaštine? Takve stvari ti obično pričaju dede", rekao je Klimavi. „Zašto bi neko hteo to da mi poruči? Moraš biti nekakav luđak pa da ideš okolo i to govoriš ljudima. Ovo je od nekog od onih verskih fanatika što se motaju po tržnom centru? Ha. Mislio sam da je možda nešto važno." Bigmek je ponovo pogledao hamburgerdžinicu, pa duboko uzdahnuo. „Ima promena", rekla je Kirsti. „Klarkova ulica više nije Klarkova ulica. Primetila sam kada sam prolazila. Sada je Everšotova ulica." „To je strašno", rekao je Bigmek. „Uuuuiiiiiiuuuuiiiii.... ime ulice se tajanstveno promenilo..." „Ja sam mislio da se oduvek zvala Everšotova", rekao je Nebrat. „I ja", rekao je Klimavi. „A onda radnja tamo... nekada su prodavali čestitke i zezalice. Sada je zlatara", bila je uporna Kirsti. Dečaci su izvili vrat da je pogledaju. „Oduvek je bila zlatara, zar ne?", rekao je Nebrat. Zevnuo je. „Pa, kad ste slepci i ništa ne vidite, dok ja...", počela je Kirsti. „Čekaj malo", rekao je Džoni. „Klimavi, odakle ti sve te posekotine na rukama? I tebi, Bigmek." „Pa, hm, ja... hm..." Klimavom su se oči zacaklile. „Malo... malo smo se zezali", rekao je Bigmek. „Je l' tako?"
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 94 - „Aha. Malo smo se zezali. Negde." „Zar se ne sećate...?", počela je Kirsti. „Pusti", rekao je Džoni. „Hajde, Kirsti, moramo da idemo." „Kuda?" „Vreme za posete. Moramo da vidimo gospođu Tahion." Kirsti je žustro mahnula rukom ka ostaloj trojici. „Ali oni izgleda ne..." „Nije bitno! Idemo!" * * * „Ne mogu tek tako da zaborave!", rekla je Kirsti, dok su žurili iz tržnog centra. „Ne mogu da misle kako je to bio samo san!" „Mislim da je to nekakva vrsta izlečenja", rekao je Džoni. „Zar nisi videla šta se dešavalo četrdeset prve? Tom nije istinski poverovao ni u šta od onoga što se desilo. Kladim se da već... hoću da kažem, nekoliko sati kasnije... kladim se da se sećaju... hoću da kažem, da su se sećali... nečeg drugog. Trčao je čitavim putem i stigao tačno na vreme. Svi su bili u šoku zbog bombardovanja. Tako nešto. Ljudi moraju da zaborave šta se stvarno desilo zato... pa, zato što se to nije desilo. Ne ovde." „Mi se sećamo šta se stvarno desilo", rekla je Kirsti. „Možda je to zato što si ti hiperinteligentna a ja mega-glup", rekao je Džoni. „O, ne bih to baš tako rekla", kazala je Kirsti. „Pomalo si nepravedan." „Oh. Lepo." „Mislim, ne bih išla toliko daleko da kažem 'hiper'. Samo Veoma'. Zašto moramo da idemo u posetu gospođi Tahion?" „Neko mora. Ona je vremenska torbarka", rekao je Džoni. „Mislim da je njoj to sve isto. Susedna ulica ili hiljadu devetsto trideset treća, to su njoj sve pravci. Ide kuda joj se svidi." „Luda je." Stigli su do stepenica bolnice. Džoni se popeo. Verovatno jeste luda, pomislio je. Ili bar ekscentrična. Hoću da kažem, ako bi ona otišla kod specijaliste i on joj pokazao sve one karte i mrlje mastila, verovatno bi ih samo ukrala ili tako nešto. Da. Ekscentrična. Ali ne bi nikada bombardovala Rajsku ulicu. Samo duševno zdravi ljudi mogu da smisle tako nešto. Nekada davno je skrenula. Ali se s mesta na koje je stigla možda sve bolje vidi. Bila je to vedra misao, s obzirom na okolnosti. * * * Gospođa Tahion je otišla. Glavna sestra je bila prilično besna zbog toga. „Znate li nešto o tome?", ispitivala ih je. „Mi?", rekla je Kirsti. „Mi smo tek stigli. O čemu?" Gospođa Tahion je otišla u kupatilo. Zaključala se unutra. A na kraju su morali da pozovu bravara, za slučaj da je upala u šolju. A nje nije bilo unutra. Nalazili su se na trećem spratu a prozor je bio premali čak i za tako sitnu ženu. „Je li bilo toalet papira?", upitao je Džoni. Bolničarka ga je veoma sumnjičavo pogledala. „Nestala je čitava rolna", rekla je. Džoni je klimnuo glavom. To je ličilo na gospođu Tahion.
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 95 - „A nestale su i slušalice", rekla je bolničarka. „Znate li nešto o tome? Vi ste joj dolazili u posetu." „To je bilo samo za, znate, za školu", rekla je Kirsti kao da se brani. Iza njih se začuo zvuk ozbiljnih cipela. Ispostavilo se da pripadaju gospođi Partridž, socijalnoj radnici. „Zvala sam policiju", rekla je ona. „Zašto?", upitao je Džoni. „Pa, ona... o to ste vi! Pa, ona... njoj je potrebna pomoć. Naravno oni nisu bili ni od kakve pomoći. Rekli su da se ona uvek na kraju pojavi." Džoni je uzdahnuo. Gospođi Tahion, slutio je, pomoć nikada nije potrebna. Ako ona poželi pomoć, prosto je nađe. Ako joj je potrebna bolnica, zna gde je. Sada bi mogla da bude bilo gde. „Sigurno se iskrala dok niko nije gledao", rekla je gospođa Partridž. „Nije mogla", rekla je bolničarka odlučno. „Odavde se vide vrata. Veoma pazimo na takve stvari." „Onda je propala u zemlju!", rekla je gospođa Partridž. Kirsti se približila Džoniju dok su se one raspravljale i krajičkom usana ga pitala: „Gde si ostavio kolica?" „Iza naše garaže", rekao je Džoni. „Misliš da ih je uzela?" „Da", rekao je Džoni zadovoljno. * * * Džoni je bio ćutljiv dok se vozio kući autobusom. Otišli su u biblioteku gde je izmoljakao primerak lokalnih novina od dana posle bombardovanja. U njima je bila slika ljudi kako izgledaju veoma veselo u ruševinama Rajske ulice. Naravno, slike su bile izbledele, ali se gospođa Densiti jasno videla s akvarijumom, kao i deda Klimavog sa svojim komadićem bombe, iza njih se, iskežen i s dignutim palcem, nazirao Klimavi. Sama fotografija nije bila posebno kvalitetna, i s vremenom nije postala bolja, a on je bio sav čađav, ali ako ste znali da je to Klimavi, jasno ste videli da je to on. Svi zaboravljaju, osim mene, pomislio je. Kada bih im pokazao ove novine, kladim se da bi rekli: „O da, taj momak stvarno liči na Klimavog, pa šta?" Zato... što žive ovde. Oduvek su živeli ovde. Na neki način. Kada putuješ kroz vreme ono se stvarno dešava, ali je zapravo kao beskonačna traka. Prođeš čitav put i onda nastaviš s mesta na kome si bio pre. I sve što se promenilo postaje prošlost. „Nešto si se ućutao", rekla je Kirsti. „Samo sam nešto razmišljao", rekao je Džoni. „Mislio sam, ako pokažem ostalima ove novine, oni će reći, o da, stvarno liči na Klimavog, pa šta?" Kirsti se nagnula da vidi. „Da", rekla je. „I? Stvarno liči na Klimavog. Pa šta?" Džoni se zagledao kroz prozor. „Hoću da kažem", rekao je, „to jeste Klimavi u novinama. Sećaš se?" „Čega?" „Pa... onog juče?" Nabrala je čelo. „Jesmo to bili na nekoj žurci?" Džoni se snuždio.
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 96 - Sve se smiruje, pomislio je. To je ono što je najgore u vezi s putovanjem kroz vreme. Vraćaš se u neko drugo mesto. Vraćaš se na mesto odakle uopšte nisi pošao, i to nije tvoje mesto. Jer ovde u Rajskoj ulici niko nije poginuo. Znači nisam želeo da se vratim u ovo ovde. I nisam. Znači nisu ni oni. Kada je snimljena ona fotografija za novine bili smo tamo, ali smo sada ovde, znači da nikada nismo ni otišli. Zato oni ne pamte jer nemaju šta da pamte. Ovde smo uradili nešto drugo. Motali se bez veze. Muvali se okolo. Ovde se sećam stvari koje se nikada nisu desile. „Tvoja stanica", rekla je Kirsti. „Dobro si?" „Nisam", rekao je Džoni i izašao iz autobusa. Kiša je pljuštala ali je on otišao da vidi jesu li kolica tamo gde ih je ostavio. Nisu bila. A opet, možda nikada nisu ni bila tamo. Kada se popeo u svoju sobu čuo je kišu kako dobuje po krovu. Nejasno se nadao da će u ovom svetu možda biti druga osoba, ali je sve bilo tu: ista soba, isti nered, isti spejs šati okačen o crvenu vunicu. Isti materijal za školski zadatak rasut po stolu. Seo je na krevet i neko vreme posmatrao kišu. Osećao je senke u vazduhu, kako lebde u uglovima sobe. Negde je izgubio novine gospođe Tahion. One bi bile dokaz. Ali niko mu drugi ne bi verovao. Sećao se svega - kiše na brdu, oluje, peckanja čitavog tela kada su protrčali kroz vreme - a to se nije desilo. Ne baš. Normalni, tupi i dosadni svakodnevni život ponovo je navirao. Džoni je pretražio džepove. Kada bi samo imao nešto... Prsti su mu dodirnuli nekakav karton. Zvuk australijskih glasova iz prizemlja govorio je da mu je deda kod kuće. Sišao je i ušao u malu dnevnu sobu. „Deda?" „Da?", rekao je njegov deda, koji je gledao Drugare. „Znaš, rat..." „Da?" „Znaš kada si mi pričao da si pre odlaska u vojsku bio osmatrač aviona..." „Dobio sam i medalju", rekao je njegov deda. Uzeo je daljinski i isključio televizor, što se obično nikada nije dešavalo. „Jesam ti je pokazao? Sigurno sam ti je pokazao." „Ne bih rekao", kazao je Džoni što je diplomatskije moguće. Ranije mu je deda stalno govorio da ga ne zapitkuje o tim stvarima. Deda je pružio ruku pored fotelje. Tu se nalazila stara korpa od pruća koja je pripadala Džonijevoj baki. Odavno međutim nije korišćena za konac i igle. Bila je puna isečaka iz novina, ključeva koji nisu otključavali nijednu bravu u kući, poštanskih maraka od pola penija u starim parama i ostalih stvari koje se nakupljaju u budžacima kuće u kojoj ljudi dugo žive. Napokon, posle mnogo stenjanja, izvadio je jednu drvenu kutijicu pa je otvorio. „Rekli su da im nikada neće biti jasno kako sam uspeo", kazao je ponosno. „Ali gospodin Hoder i kapetan Haris su stali na moju stranu. O da. Mora da je moguće, rekli su, inače on to ne bi uradio, je l' tako? Centralu je udario grom, a motor nije hteo da krene koliko god se ovaj drao na njega, pa sam ja morao da otrčim skroz dole u grad. Zato su morali da mi je daju jer su ovi potvrdili moju priču." Džoni je prevrtao srebrnu medalju u rukama. Uz nju je išla i požutela hartija, s tekstom otkucanim na mašini na kojoj traka nije menjana godinama. „'Iskazano junaštvo...'", čitao je, „'... obezbedio bezbednost građana Blekberija..." „Neki ljudi iz Olimpijskog komiteta su posle rata došli da me vide", rekao je deda. „Ali sam im rekao da me to ne zanima." „Kako si to izveo?", pitao je Džoni.
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 97 - „Rekli su da nekome sat nije bio ispravan", rekao je deda. „Ne znam. Ja sam prosto trčao. Sada mi je sve to nekako u magli, da ti pravo kažem..." Vratio je orden u kutiju. Pored njega, vezan sivkastim lastišem, bio je špil karata. Džoni ga je uzeo i skinuo lastiš. Na kartama su bile slike aviona. Džoni je zavukao ruku u džep i izvadio peticu tref. Bila je mnogo manje izlizana, ali nije bilo sumnje da je deo istog špila. Stavio ju je u špil, pa ga vratio u kutiju. Deda i Džoni su sedeli i kratko se gledali. Nije bilo zvukova sem kiše i kucanja sata na kaminu. Džoni je osećao kako vreme kaplje oko njega, gusto kao jantar... Onda je deda zatreptao, uzeo daljinski i uperio ga u televizor. „Elem, beše mu", rekao je, i to je bilo to. Začulo se zvono na ulaznim vratima. Džoni je otišao u hodnik. Zvono je ponovo zazvonilo, nestrpljivo. Džoni je otvorio vrata. „O", rekao je mračno. „Zdravo Kirsti." Kiša joj je slepila kosu. „Trčala sam od sledeće stanice", rekla je. „Stvarno? Zašto?" Pružila mu je kiseli krastavac. „Našla sam ovo u džepu. I... setila sam se. Stvarno smo otišli nazad." „Nismo nazad", rekao je Džoni. „Pre bih rekao tamo", Ushićenje je narastalo u njemu kao veliki ružičasti oblak. „Uđi." „Sve. Čak i turšije." „Odlično!" „Mislila sam da bi trebalo da ti kažem." „Tako je." „Misliš da će gospođa Tahion jednog dana naći svoju mačku?" Džoni je klimnuo glavom. „Gde god da je", rekao je. * * * Narednik i vojnik su se dizali sa zemlje i teturali se ka ruševini kuće. „Sirota starica! Sirota starica!", rekao je narednik. „Da se nije možda izvukla na vreme?", rekao je vojnik. „Sirota starica!" „Bila je blizu zida", rekao je vojnik s nadom. „Čitava kuća više ne postoji! Baš bi joj to pomoglo!" Uspentrali su se kroz mokre ruševine Rajske ulice. „O bože, za ovo će neko debelo da odgovara..." „Meni kažeš! Nisi smeo da ostaviš ovo mesto neobezbeđeno! Sirota starica!" „Znaš li ti koliko smo mi spavali prošle nedelje? Je l' znaš? A u Slejtu smo izgubili kaplara Vilijemsa! Dremnuli smo pet minuta sinoć, i to je sve!" Pred njima se ukazao krater. Unutra je nešto krčkalo. „Ima li ona nekih rođaka?", upitao je vojnik. „Nema. Baš nikoga. Ovde je oduvek. Moj ćale kaže da ju je ponekad viđao kada je bio momak", rekao je narednik. Skinuo je šlem. „Sirota starica", rekao je.
Teri Pračet__________ Terry Pratchett_______ - 98 - „To vi mislite! Večera, večera, večera, večera..." Okrenuli su se. Mršava prilika, koja je na sebi preko spavaćice imala kaput a na glavi vunenu kapu, trčala je ulicom, gurajući nekakva kolica između brda ruševina. „...večera, večera... Narednik se zagledao u vojnika. „Kako joj je to uspelo?" „Pojma nemam!" „...večera, večera, Betmen!" Negde u daljini Krivac se iskosa vukao kroz uličice. Proveo je zanimljivo jutro loveći u ostacima Rajske ulice i proveo je veoma prijatno popodne u ruševini fabrike turšije, gde je bilo miševa, od kojih su neki bili prženi. Bio je to lep dan. Oko njega Blekberi se vraćao u san. Sve je i dalje prožimao užasan miris sirćeta. Nekim čudom, jedna velika tegla cvekle preletela je preko čitavog grada i pala, čitava i neprimećena, u leju cveća na trgu, odakle se otkotrljala u slivnik. Krivac je čekao kraj nje, umivajući se. Posle nekog vremena digao je pogled kada se iza ugla začula poznata škripa. Ruka u vunenoj rukavici bez prstiju uzela je teglu. Začuo se niz složenih zvukova odvrtanja, a onda zvuk nalik na... pa, nalik na nekoga ko jede cveklu dok mu sok ne pocuri niz bradu. „Ah", rekao je glas, pa podrignuo. „Znači to je ono što daju vojsci! Brom? To vi mislite! Smeh? Zamalo sam kupila traktor!" Krivac je skočio na kolica. Gospođa Tahion je namestila slušalice ispod vunene kape. Počešala se po šavovima. Prokletinje. Moraće da nađe nekog da joj izvadi konce, ali je poznavala jednu finu bolničarku u hiljadu devetsto sedamnaestoj. Onda je potražila po džepovima i izvadila novčić od šest penija koji je dobila od narednika. Sećala se kako joj ga je dao. Gospođa Tahion je sve pamtila i odavno je prestala da se pita jesu li se stvari kojih se sećala već desile ili nisu. Prihvati život onakav kakav će doći, bio je njen moto. A ako ne dođe, idi pa ga uzmi. Prošlost i budućnost bili su jedno te isto, ali za šest penija se može dobro ručati, samo ako se zna kako. Zaškiljila je u novčić pod sivim svetlom zore. Bio je malo star i izgreban, ali se datum jasno video. Pisalo je: 1903. „Čaj i zemička? To vi mislite, gospodine naredniče!" Pa se vratila u hiljadu devetsto treću i potrošila ga na prženu ribu i pomfrit. I još dobila i kusur. - KRAJ -