Milos S.Milojevic-Pesme i Obicaji Ukupnog Naroda Srpskog

ПЕСМЕ И ОБИЧАИ

УКУПНОГ НАРОДА
СРБСКОГ

ПРВА КЊИГА.

ОБРЕДНЕ ПЕСМЕ.

СКУПИО И ИЗДАО

М. С. МИЛОЈЕВИЋ.

У БЕОГРАДУ
У Д Р Ж А В Н O Ј Ш Т А М П А Р И Ј И.

1869.

1

Цена је 5 цв. а за оне који се уписаше, а не платише 4 цванц. комад.

ГДЕ ЈЕ ШТА. страна.

1. Иван-данске песме и обичаји почињу
2. Петров-данске
3. Огњене Марије
4. Св. Илије
5. Међу-Дневице
6. Прелске и селске
7. Св. Димитрије
8. Варичке и Савичке
9. Туцин-данске, бадњег дана и божићне
10. Малог божића или нове год.
11. Богојављења и св. Јована
12. Месојеђске
13. Колање или букара
14. Љуљашске
15. Лазаричке
16. Цвети и Благовести
17. Усвршње
18. Ружичалске или Дружичалске
19. Ђурђев-данске
20. Св. Јеремије или мајске
21. Спасов-данске
22. Свете Тројице или Краљичке
23. Видов-данске
24. Леунске или породиљске
25. Смрт и Запевања
26. Колске или Орске
27. Мобске
28. Овчарске или Гавалске
29. Путничке и Копаоничке

Напомена: Распоред стихова сам оставио исти као што је у књизи,
без обзира на повремену непрегледност.

ПРЕДГОВОР.

Овде вам је прва свеска наших песама и обичаја, више као програм како у будуће да се
купе песме и обичаи народни; но као сборник ове умотворине народне. Што смо овако похитали
да напечатамо, овај тако речи програм имали смо тисућама узрока. Понајглавнији је тај, што
нисмо могли свима учитељима у Стар. Србији и другим местима, као и осталим добрим
родољубима, подпуне програме са објаснењама написати. Од преко 800 наших програма

2

посланих у разне крајеве само су јих ова господа скупљачи разумели и хтели по њима радити,
који ће се у овој књизи спомињати. Тешкоћа је у скупљању народних умотворина тако велика да
је тешко савладати је. Ево речи из млогих писама из Стар. Срб. и других крајева српских:

„Да знате како је овде народ дивљи, неби нас ни молили да вам скупљамо обичаје и песме
народне, којих има више, но у дан кнежевини Босни и Ерцеговини. Ради примера да Вам
наведем само овај један случај: да је попа Н. Н. у Приз. нахији и у Тетовској истукао своју
попадију, што је се стидила да му коју песму, као свом мужу, каже. То је било и са
сестрама и браћом попином, као и са снајама и кћерима, док му није најмлађа снаха, после
неколико штапова кроз плач казала ово неколико песама што Вам шаљем. Сад судите како
је нама који ватамо по коју стару баку, да нам коју песму каже. Овде народ неда ни
погдедати на женскиње, а камо ли да се с њим разговараш, да га питаш што, а да ти још
песму каже, то ти је овде највећа поганштина и т. д."

Оваквих писама са свију крајева добијали смо покрај оно мало песама. Из свију тамошњи
крајева ево шта нам пишу: „Обичаја песама, старина и т. д. овуда вам има неизбројних.
Негледајући на петора и шесторогуба робства како од Турака Османлија, својих потурчених
спахија, Шкипа од скорог доба Черкеза и Татара; но и од бугарских пропагандиста, учитеља и
других, од грчких фанариота и т. д. опет је овде и у овим крајевима народ сачувао првобитне
своје обичаје и песме. Сваког минута од рођења па док по смрти сасвим незабораве човека,
пошто прође готово цео век, реко сваког минута и секунда у целом човечијем животу, све су
друге песме, други гласови у овим други, обичаја ит.д. да јих је тешко уловити а камо ли описати.
Ето видити да ваши програми нису ни издалека подпуни. Но да оставимо то на страну, туга нас
обузима што неможемо да накупимо бар у милионитну честицу ове дивне народне старине макар
и по вашем програму." Ето каква су нам извешћа с песмама долазила из Старе Србије, Албаније,
Маћедоније и т. д. Но то још није ни чудо спрам нашег чуда овде у кнежевини. И овде, као и у
свима крајевима српским, још се и којекако могу купити јуначке песме од певаца који јих уз
гусле певају. Ови се истина дуго нуткају пред оним који би хтео да пише. Свако зна, да овакви
певци и међ своим друговима морају по по часа да се нуткају да само уза, почну па кад започну
они опет престају и т. д., да човека мора мука уватити, док само једну овакву песму препише.

Што се тиче женских наших песама, ево примера ради навешћу само један случај који је
се са мном догодио 1867 год. кад сам по Србији путовао: У селу Тубравићу окр. Ваљевсвог,
замолим домаћина, да рекне својој чељади да ми коју песму каже. Са мном су била још 4.
поштена човека из тог села и два која су ме пратила онако воље ради. Наваљивањем неколико од
ових искрено желећи да препишем коју песму, пошто сам се сав тако рећи разплинио у лепим
изразима и у оцењивању народних песама, позове домаћин своју домаћицу и кад ова чу за шта је
зове, после неколико лепи речи сави шипке, па оде застидивши нас све. По наваљивању мог
пратиоца Јове Бирчанина из Суводања, који је био марвени трговац и управо од прилике оно што
се зове светски човек у пуном с мислу, измењаше се и снаје и све, ама ни једна ни речице.
Напоследку кћи домаћинова поче једну да казује и то за тим Јовом, али кад дође реч до. "Момак
воли девојву" та даље НИ маћи. Домаћину се већ додија па нама свима: Седите ми гости на свом
поштењу, а коме требају песме нека иде на жетве, на копање, на саборе, на славе ит. д. па нек
тамо преписује кад певају" Остали рекоше, тако је." Па је то и за мене и мог Јову Бирчанина
морало бити, Тако!"

После неколико дана дошли смо тога Бирчанина кући у Суводању где нам је његова
сестра Стане казала преко 130 песама. Овоме чуду нисам се могао начудити, све дотле, док нисам
дознао: да је поменути Јова пре мог долазка и преписивања песама изтукао неколико пута своју
домаћицу и сестру, па се чак и с мајком поџавељао ..... и негледајући на све то што му сви
укућани знаду тисућама песама само је сестра Стане оно неколико казала. Но и она је свуд
прескакала све речи које се односе на то да ко кога воле и т. д. За ова чуда ми смо одавна знали па
смо с тога и свима писали: да само од старих баба преписују; но како и ове казују види песму:

3

"Заспало је Васкресење на криоцу Ваведења." Ово наведосмо само зато, да би се у будуће
управљали по томе скупиоци народних умотворина, којих има неизбројних тисућа милиона, само
јих ваља купити непрестано. До садањи сборницима народних песама и обичаја само је
намишљена стазица кроз непрогледне планине шуме и дубраве; но још није ни пресечена ни
начињена, а камоли да је сва та мложина планина шума и дубрава обрађена. Радимо на нашим
народним стварима, које имају неисцрпиме изворе, па ће нам потомство благосиљати наше муке!

Што се тиче ове прве наше свеске можемо слободно рећи, — а тако захтевамо и у будуће
да се ради и купи народна умотворина — да је: ова скупљана и преписивана онако како су уста је
казиваоца и певача изговарала. Да је подпуно верна у свему како говору тако и појединим речима
и изразима, па и ударењама, која на велику жалост, као и напеве, немогосмо са скупоће
напечатати. Оне песме које смо ми сами преписивали, преписивали смо јих прво кад се певају, па
после онако говором и разлику у изговарању појединих речи и слогова кад се певају и онако
говором изказују, строго биљежили. Тако су исто и наши скупиоци чинили, као што нам пишу.

Незгода је била у нашим програмима слатим скупљачима, као и у томе што по овом
начину до сада није било купљено и печатано, што смо добијали из млого крајева скоро једне и
исте песме не само у мотивима; него и у самим речима. Које с тога, а које и због доста лоших
песама, ми смо од 2000 ових за две наше свеске само до 800 узели а остало утаманили. Још једна
нам је жалост.

Што нам млоге песме недођоше, и ако скупљачи писаху неколико пута да су нам послане
и ако смо се ми о томе подпуно и уверили да је тако. Било је, и, има млого србождера који
народње ствари свуда и на сваком месту утамањују као што чине у Маћедонији и другим
местима са словима и тако даље. Овако чине једни, као што је случај с Љубеном Каравеловим,
који је сборник песама скупљен међу Помацима — или потурицама — у Маћедонији и Тракији,
само с тога спалио, што су на језику српском, а не бугарским. Осим овог уваћени су и утамањени
млоги сборници послани нам из разних крајева Старе Србије, као из Тетовске нахије, из
Ђаковичке, из Врањске, Љесковачке, Гиљанске и још млогих других.

Но хвала Богу кад је и оволико дошло. За сада само оволико што се ове свеске тиче, а у
другој описа ћемо, колико можемо, не само народ наш и места у којима живи; но ћемо и
етнографску карту другој свесци приложити, у којој ћемо и границе наречијама српским, ако
буде могуће, назначити. Једина нам је молба свима нашим родољубима: да песме сада купе по
овој свесци, да допуњују што у њој нема, а што има но другчије где, да ту разлику такође опишу.
Осим овог да купе онако исто само од старих људи и жена како смо казали, што се ових
обредних песама тиче, као што су у овој и што ће бити и у другој свесци. Јуначке такође, по
трећој нашој свесци која ће одма по другој изаћи кође, нека се купе. Ове могу купити и по
сборницима неумрлог нашег Вука Караџића и осталих мученика за народност нашу.

Речи и изразе особите ваља да се записују свуда. Свака песма да се каже као и обичај
одакле је, од ког је преписана. Ако се у овоме спомиње месност каква, онда ваља и ову описати,
као и узроке зашто се та месност тако, а не другчије узима у народу. Ми никад нисмо тих мисли
да је овај програм у овој свесци подпун у оволиком схвату колико схваћа, и с тога опет
повторавамо, да треба купити песме и обичаје овако: Ваља почети од ког празника, свеца,
свечаника, тежатника ит.д. па описавши овај и његове писме тако сваки дан од овог почињући
даље у години дана описивати и песме њихове преписивати. За целу ту год. не треба изпуштати
из вида најмању незнатност, која нам се чини да је таква, али у ствари није. Сваку речицу ваља
тако рећи кљештима извлачити из уста изказивачевих; јер често једна једина речица кадра је
учинити огроман скок у свему код зналаца ствари, као што ће се то видити из нашег речника кад
га напечатамо.

Што се пак човека тиче њега ваља пропратити од рођења, па до после смрти, докле га већ
сасвим нестане и док неизчезне из свести свију некада окружавајући га потоњих колена. Све
његове радње, мисли, убеђења, правце, намере, погледе на ствари и остало ваља строго и
разликовати једно од другог и описивати. Ово су огромне ствари; но што год су огромније и веће
тим је већа слава онима који се старају да овакве народне ствари непропадну, да се неутамане, а с

4

њима и народ. Јер народ без народности није ништа друго до блато изког се може правити
најфиније посуђе, као и последње ђубре. Он у таквом стању зависи не од воље своје; но од
производа туђих.

Као год што ваља описивати човека и његове све стране, тако исто ваља описивати и сва
одела његова. Ми у кнежевини у Босни и у Србо-Хрватским земљама у Аустрији, због
непрестаних ратова Аустријанаца са Османлијама, изгубили смо наше народне одело; те тако у
место наших долама, ћурдија. бечва, чакшира, чизама, калпака и т.д. сада одамо, као дивљаци у
Полинезији, готово наги голи. Велим наги голи; јер опанак никад није обућа, но само подлога
ове, кошуља гаће и т.д. није одело но нешто сасвим друго, а вес није ништа друго до карикатура
европске и хришћанске цивилизације, изсмевање ове и нагрда наших дивних и ваљаних
некадашњих калпака. Осим овог жалост нас обузима кад чујемо да се и у Стар. Србији народна
ношња, њене беле и црвено-рујне, а негде и плавкасте доламе, замењују накарадама од чакшира и
т.д.

На колико смо свесни своје народности и старине показују послане ствари на московску
изложбу и избор ових, а тако исто и наших народних војника одело. Несрећа је то велика, кад бар
овде и у овом случају нећемо да заведемо нашу дивну и у свавом погледу ваљану практичну
стару ношњу. Како се ове опростисмо од тог доба постали смо скуп мученика и болесника у
целој земљи. Дакле сабирајмо све то што је народно и што је својина српска и уводимо ово у
живот, ако нежелимо да изчезнемо с лица ове земље. Ми молимо и преклињемо још једном наше
учитеље, свештенике и све родољубе: да се својски заузму за ове ствари, које нам могу тек
отворити очи и упознати нас. Само ове би ће кадре да нас сближе и упознају, те да једном
видимо: да смо једна и иста браћа на јадранском на белом и црном мору, на Дунаву као и на
Марици, на Шар-Планини, као и огранцима Алпа и т.д.

То што може да учини народна умотворина и народно познанство и сближење једног и
истог народа српског, несрећом и душманима омраженог и раздељеног, ни су у стању учинити ни
пушке ни топови ни све паклене бомбе и све људске сплетке и интриге. А ми ће мо јих
фотографисати и тако сачувати бар на хартији, кад није среће да су на нама Ово је моја искрена
молба свима родољубима српске или југославенске заједнице; па, ако што сами неће да печатају,
нека шаљу нама, ми ћемо то учинити. Тако исто и народна одела и остале старине, нека нам се
ма, и у дроњцима шаљу.

Признајемо: да у овој свесци има сијасет божији погрешака; но другчије није могло ни
бити код огромне навале у држ. печатњи а код њеног малог места у које је смештена. Нека
читаоци сами поправе ове, а у другој и трећој свесци стара ћемо се да јих буде што мање.

Благодарност је наша највећа оним родољубима који нас помогоше у овом делу, као и г.
Рајичевићу главном фактору, кои се постара: да ово дело покрај огромног и нагомиланог посла
угледа сада божији бели свет. Највећа је благодарност једној личности коју ћемо временом
именовати и јавно јој благодарити, што нас новчано поможе да ово дело издамо. Слава и хвала
том племенитом мужу.!

I.

ИВАН-ДАНСКЕ ПЕСМЕ.

1 Да што роди у поле,
Струмничко поле широко
Ивано диван девојко! Широко поле и дуго.
Прени се горе на диван Големо зло се там роди
На диван висок превисок, В њем се роди чудо големо;
Погледај доле Струмницу Сонце ми се заставило
И поле дуго струмничко Стреди небо, стреди земла.
То дуго поле широко. Да гледи велико чудо.

5

Велико чудо нечувено: И от татка и од мајка
Сестра брата продавала И од своје девет сестри.
За црвило и белило А шта му на дал паде,
За шарено огледало. На дал паде от делидба,
Продаје го нежали го. От делидба чудновата?
Тоа сонце застанало, Му паде једен хват,
И неможе да ми појде. Једен хват место пусто.
И му паде од делидба
2. Девет сажни бело платно
Једен тожни палешево.
Сонце ми застанало Девет оки рујно вино
Сонце ми се загледало. И три оки та ракија,
На стред небо на стред плаво, Једен кравај жолта воска
На стред земла на стред сиња. И крстата та грмова.
Да гледало вељи чудо, Тоа сонце застанало
Вели чудо и велика жалост; И немогло дале појћи
Костандин се оделио Док не скокни три пота ми.
От старога татка свога.
Божур ружи говорио:
От Илинке Везеновић "Ој ружице румена!
3. Ја сам лепши од тебе
Још да ми је твој мирис
Ивањско, ивањско, цвеће рујно! Још би лепши ја био.
Цвеће рујно петрањско. Вио би се превио
Петрањско цвеће плаветно. Ка но свила предена
Иван га бере те бере, Око златна вретена,
Петар га плете те плете. Ал' говори бела ружа:
Купал га Коледу даје, Ој божуре мио цвете!
Коледу брату својему. Да је мени дико моја
Даје га мајки Купала Твоје рујно руменило
Купала мајки Живбожи: Сво би цвеће премамила
Иванова стара мајко! По највише мог божура
Је ли Иван дома? Мог божура руменога.
Одговори стара мајка:
"Отишо је на орање 5.
Још на Видов-дан,
Па је реко кући доћи Ивањско цвеће Петрањско,
Баш на Петров-дан, Ивањско цвеће рујано,
И донети киту злата Претрањско цвеће плаветно!
Родне пшенице Иван га бере те бере,
Те пшенице, те белице Петар га плете те плете.
Тог леба бела"1) Иван га бере те бере,
Даје га брату до себе
4. Свом млађем брату Коледу.
Дајући брата мољаше:
Ој травице ситнице! „Ај мио брате Коледо!
Што си тако сићана? Ево ти цветак мој дајем
Све си поље прекрила Чувај га дивни Коледо.
Само мало остало. Чувај га па га сачувај
На њем расти божур цвет
И крај њега ружица.

6

До мога чудна ређења Купало га бере те бере,
До твога страшна умрења Даје га мајци на крило
Умрења брата Коледа А својој мајци Свароги.
Старијег брата Божића, А мајка с крила у кућу.
Синова старог Сварога." Ивањско цвеће купалско,
Петар ми цветак примаше, Ивањско цвеће петрањско,
Петар ми венце вијаше Петрањско цвеће коледско!
Па вели брату Купалу: Колед га плете те плете
Ој мио брате Купало. Даје га своме бабајку,
Старији брате Иване, Бабајку старом Сварогу,
Примам ти цветак и живот Бабајко цвеће не прима.
До мога страшног умрења „Ни моје цвеће ни Колед."
И нашег брата ређена Ивањске цвеће петровско!
Рођења младог Божића Иван га бере те бере,
Сина нам старог Сварога2) Петар га плете те плете.
Иван га даје свом оцу
6. Свом оцу старом Сварогу,
А отац с крила у кућу.
Ивањско цвећа Петрањско, Иванско цвеће петровско!
Петрањско цвеће Коледско! Иван га бере те бере.
Ивањско цвеће купалско! Петар га плете те плете.
Купал га бере те бере Меће га стрицу на крило
Колед га даје те даје, А своме стрицу Радгосту,
Колед га неће те неће. А стриц га с крила у кућу,
Ивањско цвеће петрањско! Ивањско цвеће рујано,
Иван га бере те бере, Петрањско цвеће плаветно!
Петар га плете те плете, Иван га бере те бере.
Мајци га меће на крило, Даје га брату свом Петру,
А мајци својој Сварози. Петар га плете те плете,
Сварога с крила на земљу Меће га стрини на крило,
„Ни моје цвеће ни Петар." А стрини својој Прпрши
Иван га бере те бере, А стрина с крила у кућу.
Мајци га меће на крило, Ивањско цвеће петровско,
А мајци старој Свароги. Петровско цвеће ивањско!
Сварога с крила у кућу: Иван га бере те бере,
"И моје цвеће и Иван Даје га брату млађему.
И моје цвеће и Иван." А Петру брату Коледу.
(Из ваљевске нахије. Петар га плете те плете.
Даје га даждном Дажбогу,
7. А дажбог баца на кућу.
„Ни моје цвеће ни Петар."
Ивањско цвеће петрањско, Ивањско цвеће петровско,
Претрањско цвеће Ивањско! Петровско цвеће ивањско!
Иван га бере те бере. Иван га бере те бере.
Петар га плете те плете. Петар га илете те плете,
Да је га мајци на крило, Даје га воју Перуну,
А својој мајци Свароги, А Перун с крила на кућу:
А мајка с крила на земљу. "Ни моје цвеће ни Колед
Иванско цвеће петрањско, Ни моје цвеће ни Купал"
Коледско цвеће купалско! Ивањско цвеће петрањско,
Иванско цвеће купалско Петрањско цвеће ивањско!

7

Иван га бере те бере. Да је га силну Триглаву,
Петар га плете те плете. Триглаву светој тројици.
Да је га товном Велешу, Тројица с крила на кућу,
А Велеш с крила на торе, „Кућно је цвеће не моје"
"Ни моје цвеће ни Иван," Ивањско цвеће петровско,
"Ни моје цвеће ни Петер. Петровско цвеће ивањско!
Веће је цвеће торова," Иван га бере те бере,
Иванско цвеће петровско, Петар га плете те плете,
Петровско цвеће ивањско! Да је га Љељу на крило,
Иван га бере те бере. А Љеље с крила на људе:
Петар га плете те плете. "Ни моје цвеће ни Иван,
Даје га силном Давору, Људско је цвеће и Петар"
А Давор с крила на кућу: Иванско цвеће петровско,
"Ни моје цвеће ни Иван, Петровско цвеће ивањско!
Ни моје цвеће ни Петар. Иван га бере те бере.
Ивањско цвеће петровско, Петар га плете те плете.
Петровско цвеће ивањско! Меће га Љељи на крило,
Иван га бере те бере. А Љеља с крила на жене;
Петар га плете те плете. „Женино цвеће и Петар."
Да је га вељу Јарилу Ивањско цвеће петрањско ,
Јарило с крила на кућу; Петрањско цвеће ивањско!
„Ни моје цвеће ни Иван, Иван га бере те бере.
Ни моје цвеће ни Петар" Петар га плете те плете,
Ивањско цвеће петрањско, Да је га младом Пољељу
Петрањско цвеће ивањско! Пољеље с крила на момке:
Иван га бере те бере. „Ни моје цвеће ни Петар"
Петар га плете те плете. „Момачко цвеће и Иван"
Да је га силну Правиду, Иванско цвеће петровско,
Правида с крила на веће. Петровско цвеће ивањско,
„Ни моје цвеће ни Иван Иван га бере те бере
Ни моје цвеће ни Петар." Петар га плете те плете.
Ивањско цвеће петровско. Меће га Пољељ на крило
Петровско цвеће ивањско! Пољеља с крила на цуре:
Иван га бере те бере. "Ни моје цвеће ни Иван
Петар га плете те плете Цуринско цвеће и Петар."
Да је га томе Пореви, Иванско цвеће петрањско,
Порева с крила на кућу: Петрањско цвеће ивањско!
„Ни моје цвеће ни Иван, Иван га бере те бере.
Ни моје цвеће ни Петар." Петар га плете те плете.
Ивањско цвеће петровско, Меће га Живи на крило,
Петровско цвеће ивањско! Живбожа с крила у кућу;
Иван га бере те боре. "Ни моје цвеће ни Иван
Петар га плете те плете, Купалско цвеће и Петар
Да је га свјетлу Свевиду. Ивањско цвеће петрањско,
Световид с крила на кућу; Петрањско цвеће ивањско!
„Ни моје цвеће ни Иван, Иван га бере те бере.
Ни моје цвеће ни Петар." Петар га плете те плете:
Ивањско цвеће петрањско, Меће га Лади на крило,
Петровско цвеће ивањско! А Лада с крила вдовима:
Иван га бере те бере. "Ни моје цвеће ни Иван,
Петар га плете те плете. Удовско цвеће и Петар.

8

Иванско цвеће рујано, Ја посади виноград.
Рујано цвеће купалско, Ој Купала мој Купало
Ивањско цвеће петрањско, Ој Иване мој Коледо!
Петрањско цвеће плаветно. Коледо Купало обилни.
Плаветно цвеће Кољедско, Драго моје љубиме љуби ме:
Кољедско цвеће купалско! На Спасов.дан посијала
Купал га бере те бере На Видев дан одлазила.
Свом брату млађем говори: Мој виноград поникнуо,
„Мој брате млади Коледо! Мој виноград изтерао.
Ево ти цветак обиља! Ја неодо до два дана,
Плети га брале плети га, А кад одо трећи дан
Чувај га брале чувај га. Мој виноград излистао
До мога смртна умрења, И лозицу одпустио.
До твога чудна рођења Под лозицом постељица
И до твог страшног умрења. На постељи чашичица
Сачувај брате млађани! У чашици божур цветак
Наше му брату најмлађем Божур цветак црвеније.
Божићу сину Сварога." Пред божуром ружичица
Браца му колед говори: Божур ружи говорио!
Мој брате старији Купало! „Ој ружице румена
Изплешћу венац обиља Бела лица румена!
Што ми га дајеш брале мој. Ја сам лепши од тебе"
Исплешћу брале сачуват, Ал' му ружа говори:
До мога страшног умрења Ал' ти немаш мирис мој
До нашег брата рођења Мој је мирис пољељин
Божића брата најмлађег Пољељине душице.
Нашега старог бабајка Ал' говори божур млад:
Бабајка силног Сварога „Још да ми је мирис твој
И мајке старе Свароге: 3) Вио би се превио;
Кано свила предена
8. Око златна вретена."

Тако се припеви после сваке врсте повторавају. И увела у те ните,
И откала на разбоја,
9. Изаткала га избелила
На ивањске те вечери,
Ивањица лан сејала. Скроила га и сашила
Ивањица коледица На ивањске те вечери.
Мила снаха тог Купала. И обукла на Ивана
Лан сејала и обрала. На Ивана млада бора
На Спасов дан посијала Млада бора Колед бора
На Видов дан видила га Мила сина Купалова,
На видов дан и обрала. А Купала умрлога,
И обрала и топила. Обилија мила бора.
И топила потопила. Па је носи до Бадњака
Осушила очупала, И Божића Сварожића
На ивањску красну вечер. Тог божића млада бора
Гребенала и кувала. Сварожића мила сина.
Опрела га и сновала.
Основала и навила,

9

Ивањица пауница! Јаког Живе рушитеља
Венцима се накитила. И Брањања Бранитеља.
Од ивањска рујна цвета
И петрањска плаветнога 10.
У колу је подскакала.
Преко ватре прескакала Ивањско цвеће претрањско!
Сухе лиле припалила Иван га бере те бере.
Да нам стока буде здрава Петар га плете те плете.
Та говеда и те овце Даје га брату Ивану.
Ти јарићи и јагањци. Ива га Петру враћаше.
Доратасти вељи коњи Петар га даје у кућу
Што но носе те јунаке У кући зравље обиље.
Миле борце Триглав бора Свакоме добро велико,
Триглав бора те Троице А кући добро највеће.
Вишњег бога Створитеља

Све су ове песме од Персе Петровића.

1) Ову певају у Срему, Бачкој, Банату, Славонији и Далмацији, момци и девојке кад барјаке носе.
Носе по три барјака од црвено-рујне, плаве и беле боје. Највећи, носе по среди па онда један
напред, а други остраг. Кад се из ливада враћају, увече Иван-дана, метну барјаке и венце на цркву
па сутра-дан рано сваки свој узме и носи кући. Идући овако са барјацима и венцима певају
непрестано до цркава и домова.
2) Ове су преписане од Персе Петровића из Срема. У њима као да је више песама састављено у
једну.
3) Ову сам целу песму преписао од баба Стојне Ђурића из призренске нахије, ама сам је, но
непотпуну био преписао 1867 год. у Љешници окр. подр кад сам раскопавао црквину Милоша
Обилића.

Кад исплету венац играју и девојке и певају.

11.

Ајте коло да играмо Младог Коледа.
Коло Купала, У колу је свако добро,
младог Коледа!
Вељ' обиље
Ко за коло ај у коло Млого плодова.
Коло Купала Доста смока свакојака
Младог Коледа. Смока варена
Млека сирења.
Ко се ватре наиграо Сваком дајте што је чије
Ватре чистеће Меника моје,
Воде мијеће? Благо највеће,
Мени драго и обиље
Ко се водом омивао Плоде велике
Водом студеном Сирце сирене
Ладном изворном?
Од Давида Поповића,из Вучитрна у Старој Србији.
Ајд у коло коло за њег
Коло Купала,

Иван-дан је код Срба, у свима крајевима, врло велики и знатан светац. Говоре свуда у
свима крајевима сбрским, да на њега мора трипута да стане сунце, па тек после јаког потреса и
играња да пође даље. У неким крајевима србским, као у Косову у Старој Србији и око Качаника,

10

држе кресове виноградске пре и после три дана Ивандана, а у другим опет крајевима држе и тада
и о св. Илији, но ови се зову поставски, јер се тада ништа пртено непере и небели. У свима
крајевима србским празнује се тај Ивандан готово свуда једнако. Разлике има, но она је тако
незнатна да је не треба ни напомињати. Свуда иду девојке у вече Иван-дна, а тај је 24. Јуни, по
ливадама те беру ивањско тако звано цвеће. Докле га год беру певају непрестано горње песме.
Кад сабере, већ свака доста тог ивањског цвећа, онда снесу на једно место и кад то чине певају!

12.

Ми снесосмо лепо цвеће Дај нам драги боре
Ивањско. Петрањско. Купало Коледо!

Ми снесосмо дивно цвеће Свако добро и обиље
Купалско Коледско. Големо велико.

У Ивањско цвеће мећу и петровско цвеће. Прво је жуто, а друго плаво. Говоре да је прво
некада било румено, па како људи слабије празнују Ивана тако оно све постаје блеђе и блеђе, док
недође време да се сасвим изгуби. Кад саберу и снесу цвеће на једно место, онда одиграју три
пута игру Купалску и Коледску или Ивањску и Петрањску, певајући непрестано горње песме
идући с десна на лево. Осим ових има још песама, од којих смо доцније добили из старе Србије
од качаничке Црне Горе ову:

13.

Ватајте се беле руке Зашто имамо.
Беле и чиле. Млого биље засејано,

Ватајте се нестежите, Свако варење.
Биље обиље. Све је нама поницало,

Нестежите недржите, На тај Видов-дан.
Дивна Купала. Све приспело и класало,

И његова млађег брата На тај Видов-дан
Бори Коледа. Све узрело и обрано,

Да играмо и певамо. На тај Петров-дан.

Пошто тако одиграју око тих громилица набраног цвећа, онда негде седну, а негде
стајећкиј изплету венце. Венци се плету за све зграде, торове, врата, вратнице, њиве, ливаде, па
ни крст у селу где га има или бар за дрво какво на разкршћу села. У све се венце, који ће бити на
зградама и торовима, само не на оне који ће бити на крсту или дрвету поменутом и ливадама,
умећу главицу белог лука, који чува од вештица и других рђавих творења дом и све на чему је
венац. Овај је лук одвећ лековит. Њиме се веле треба мазати у некрштене дане од злих духова и
вештица и т. д. Осим овога њиме бају, разгњечившиј га петом леве ноге, пошто се бајалица —
ставшиј петом леве ноге на њега —, обрне трипут с лева на десно, а негде и девет пута. Има на
неким местима, као што је то у Гилану и другим при речним местима, обичаја, да од ивањског и
петраеског цвећа праве лутку. Овој мећу венац на главу па је пуштају низ реку да плови. Овако
чине и око Дрина једног и другог и око Бојане, па и око горње Дрине наше у кнежевини
данашњој. Кад пуштају ту луткицу коју зову негде Муреном, Мораном, а негде и Чојчолем,
певају овако :

Ој ти наша Мурено 14.
Ој ти наш мили Чојчоле!

11

Плови плови низ воду Мене гоне девојке
Тамо даље у море. Што немају момчади
Када будеш у море Силни вељи другова.
Оно црно велико. Што нероди та земља
Кажи кажи Мурено Мушким плодом породом.
Кажи кажи Чојчоле! Већ чуди ме ти море
Пливам пливам младена, Пошљи тамо те војне
Пливам пливам младена Силног цара Душана
Из те земле далеке Што јих води за море.
Где но бива Купало Деве момке желиле
И са њиме Коледо Цар јим момке недово,
Оба брата једнака. Већ одвео на војну.
Свако добро давали Ако момке недадне
Понајвише варења Све ће деве помрети
Сваког смока бијела. Вишњу богу жалити.

Од Савке Јовановића из Скадра.

Пошто све то сврше и свака своје венце узме, онда с венцима одиграју још једно коло,
изљубе се кроз венце, певајућиј разне песме ивањске и тада оду свака својој кући. За сво време
ове радње нн једно мушко несме бити, па ма и најмање. По варошима, не само да воде сестре
своју малу браћу, него иду и безпослени младићи, као ђаци и т.д. Кад донесу венце кући, пошто
су оставиле онај на крст или дрво на сред села на раскршћу, или где црква има и на ову, онда
свршују неке обреде којих се неопомињем, а нико ми незнаде казати. Кад је и ово свршено, ту је
већ одавна мрак покрио земљу, бацају венце и намештају где је који и зашто одређен. У млоги је
места обичај да венце мећу на згради и остали места пред зору. Кад је то свршено, одпочну се
скоро свуда палити лиле. Лиле су двојаке и то женске и мушке. Женске за себе, а мушки за себе
пале лиле, неке се и саставе, а неке опет пале као што смо рекли одвојено.

Лила, је кора трешњева, вишњева или од лезе, која се почиње дерати од Ђурђева-дне, па
се све суши до Ивана-дне. Негде пале лиле још и у очи Видова-дне, скора махом свуда, осим
увече Ивана-дне и увече св. Илије, које су другчије. С тога што су лиле од тих дрвета, људи
страшно гоне гуљаче и ако је свима мило, да се пале лиле. У Србији и у овој народној особини,
као и у осталим, власти полицијске страшно гоне лилџије, апсе затварату бију и т.д. тобож да се
недогоди каква несрећа. Колико је овај обичај мио народу види се из тога, што често стари људи
нежале најлепше и најбоље своје трешње вишње и лозе, па сами нагуле својим млађим лила,
метну у процеп дренов и суше. Доцкан увече Ивана-дне почну се палити лиле. Прво се запале на
раскршћу, где прескачу преко ватре и мужкиње и женскиње. Негде само женскиње, а негде и
мушкиње имаду венце на главама. После се пале и обносе око торова, куд женскиње неиде, него
само мушкиње.

После овог иду око свог села, куд не иде женскиње, него оно обноси лиле упаљене око
зграда, кућа и т.д. Истина бива често, да се ко прескачући спотакне и падне преко ватре, која је
од скоро изгорелих лила направљена. Бива истина и то, да се момчад и побију лилама запаљеним,
најпре као из шале а после пређе и у збиљу. Женскиње беже скоро свуда од мушкиња са својим
лилама запаљеним, јер ови несамо од њих него и један од другог отимају лиле. У кога је највећа и
чија најболе гори лила, тај је то вече цар па ма он био и пушица каква. Тако исто ко најбоље и
највише прескаче ватру тај је краљ и цар, а женско царица и краљица, и та ће се те године најпре
удати, а мушко оженити. Узима се за добро дело да се оплету венци и за оне куће које немају
девојака и да се истима дају. Такву цуру која то чини даре вуном воћем плетивом и т. д.
женскиње из те куће, а домаћин хоће и новцем, па и прасетом или јагњетом.

Где је бреговито пошто је момчад обишла сво село и све, тада већ догоравајуће лиле
износе на највиши брег, мећу јих тамо, а често и дрва набацају па ту целу ноћ прескаче преко те

12

ватре и играју, коло и игре око ње. Кад прескачу намењују не само за рођаке, познанике н
пријатеље, него шта више и за мртве. Дивно је и чудновато погледатн у лилске ноћи и њене
лилџије. Дивно тајанствено и чисто божанствено надземно осећање обузима човека кад види у
прекрасне Ивањске, Петрањске и Илињске, а често и Видовдањске ноћи, како се весели младеж,
игра с лилама и прескаче их, са венцима и без ових. Неописана је милина и непроникнута
чудноватост видити девице прекрасне, са венцима на главама и у свечаном стојећим оделу, како
играју око лилских ватри, ове прескачу певају, шале се и веселе.

Но сва ова весеља и игре садржавају у себи нешто божанствено, нешто чудновато, тајно,
дивно, духовно, надземно, прошло и свето. Мало ми је перо да опишем дивоте и красоте ове, још
су слабије силе моје затупљене и покварене апсеничким животом неприродним човеку, животом
варошким, трулим лењим и безосетљивим. С тога и остављам тај дивни обичај обасипајући
проклетством првог властног чиновника, који измисли да се не само тај, него и сви обичаји
народњи утамањују и искорењују, без икаквог узрока и без да се од њих види икаква школа
народу и земљи. — По ивањском цвећу гатају девојке о својој судбина. По венцима како их нађу
кад сване и како су пали такође проричу своју будућност.

Осим овог лупају јаје и мећу у воду чисту. Такво јаје, пошто преноћи, гатају по њему и то
како је разбијено пало и станило се у води, хоће ли се те године или не удати и баш за кога. Сеју
пшеницу негде на Видов-дан па на Иван-дан гледе како је проклијала и никла, а негд сеју на
Иван-дан, па гледе на Петров-дан и потом погађају о својој удадби и неудадби. Овима начинима
дознавања будућности излишно би било говорити не с тога, што нисмо достојни тога, но зато
што су неуловљиви и што се треба на то одати па да се тек само додарне, а не и проникне и изучи
то питање подпуно. То је најглавнијн узрок, што га остављамо и недирнутим, и ако се о самом
Ивањ-дану издалека врло слабо и изнајдаљег угла тек додиркујемо.

На млогим местима праве од лила као петлове, наките их венцима, па пошто хоће да
запале ове своје црвене петлове или ватрене, онда поскидају венце па јих запале. Петла мора
имати онај који остане цар тога вечера. Петао има значај врло ведики у срб. народа. Тако осим
осталог, што казује време, што пева тада кад чује како анђели певају и т.д. он лечи млоге болести,
а нарочито подајућу. Кад од ове лечи онда се црн петао без биљеге заједно са житом испод кола
воденичног у води нађеног, — што се баца злим духовима — и водома уваћеном под колом
воденичким, жив затрпава у глуво доба у земљу, који као преставља болест болног и тд. Овде
црвени петао значи ватру огањ.

Ми се нећемо упуштати у значење Иван-дана, но ћемо само то казати да се он не само
празнује код неких слав. племена; него и у свима тим земљама у којима су негда Срби живили.
Тако он се празнује у Шведској, а нарочито некадашњој бив. србској области Богуславској у тај
исти дан кад и у нас но само под именом midsommar т.ј. среда лета. Тамо тако исто беру
Ивањско и Петрањско цвеће, девојке гатају и т.д. Тада је био а и сада обичај да тамо праве од
хартије петла црвеног који је означавао топлоту и светлост. То налазимо и у овој песми
Скандинаваца.

Es faß am Hügel und fchlug die Harfe In Usgard träfte
der Goldgetämmte, Der dort die

Der riefinn Hirte, der frohe Edgar, 13
Helben Odins wedt:

Da träft vor ihm auf Baumes Gipfel Im Ubgrund träfte
der grauliche, Unter der Erde

Der purpurrothe Birtenhahn.
in Hela´s Saal.

или:

Радостни Едгар овчар јуначина Он је певао оживљујуђи Одина
Седио је на холму и свирао на јунака.

арфу. У Азгарду другом с крестом
А пред њим је певао пурпурни златним,

петао Тамо под земљом у области Хели,
На дрву високом на врху овога. Певао је трећи мрачни петао.

У Ђерманији дан. свуда где су некада живили Срби и сада ти исти Срби, но прерођени у
Немце, прослављају тако исто, као и ми овде Ивањ-дан. У Француској је некада сам краљ
запаљивао лилске ватре. У Италији, а нарочито Генуји запаљују дрва у самој цркви, и на ватри од
ових пеку лук и једу, који се рачуна да је лековит. На сам Иван-дан ваљају се голи по роси да би
се од млогих болести излечили. После овог беру неке траве и цвеће с којима се — држе — могу
градити чудеса. У Белгији ложе ватре и играју око ових. У Данији купају се на Ивањ-дан да би се
очистили од млогих болести и т. д. У Инглиској, тако исто раде на многим местима и ту ноћ
сабирају млоге траве и цвеће којима држе могу чинити чудеса. Највећем појету Шекспиру улиле
су појетске силе Ивањ-дановске ноћи, те је највећу појему своју саставио под именом,
„Превиђења на Ивањ-дан." У Мало-Руса то празновање описао је с песмама Вадим Пассек у
својој књизи. „Очерку Рассији књига I. Спет. 1838 године.'' У Шотландијн тако исто прославља
се Ивањ-дан. У Влашкој и Молдавији тако исто, но овде се девојке разговарају у шуми, ноћу са
кукавицама. Фини тако исто празнују га и ложе ватру из коре лике и суварака, које зову Какко.
Литовци празнују га под именом „Купајла.'' Пољаци Чеси и Шлезијани, као и Моравци зову га
Соботки и тако нсто празнују као и ми. Мало-Руси зову и песме ивањске, ивањским и Петрањске
петрањским као и ми.

II. ПЕТРОВ-ДАНСКЕ ПЕСМЕ.

У вече Петрова-дне чобани по свима крајевима србским, а нарочито планинским пале
лиле, обносу их око торова, где је стока и пошто тако обтрче по трипут подносе исте
станарицама, планинкама или планицама да их ове гасе. Станарица која гаси лилу, мора да даје
чобанима сира, млека и т. д. Но чобани не свршес тим што им станарица поклони сира, млека, и
скорупа и т.д. и што им погаси лиле, него они одма после тога, оду од торова, па припале наново
друге лиле; и тако се целу ноћ веселе, певају, играју, прескачу преко ватре лилске, мећу изпушака
и т.д. Кад одприлике буде глуво доба, онда се чобани са лилама разиђу по планини те беру траву
коју зову „велико зеље" а неки опет "бели слез", здравац и т. Ове ће траве сутрадан давати
станарицама, да је дају стоци пошто је помузју, те да буде здрава и да им доста млека даје.
Станарице, планинке или иланице дају чобанима сирцеве са творила. Осим овог дају свештенику
такве сирцеве, деци и свим укућанима, па шта више и марви дају натичући на рогове с којих
после скидају чобанн и једу их. Кад пале лиле играју и певају чобани ове песме.

15.

Воловима.

14

Ми палимо лиле Да с' говеда плоде
Миломе бору Коледу, Да нам дају млека,
Млађем брату Купалу; Сира и кајмака
Да волови живе И скорупа мека.
И да краве воде.

16.
Овцама.

Ми палимо лиле И да јањце роде.
Да овнови живе Све јањце овчице
Да се овце плоде Женске плодне свилене.

17.
Козама.

Ми палимо лиле То нам смока више.
Да нам јарци живе Више смока бијела
Да нам козе роде. Више друшбе гозбе.
Што јаради више
18.
Тамо лиле гориле
Вамо краве водиле Кад гледе у друге торове.
И по двоје телиле.
Тамо лиле гориле И по троје родиле.
Вамо овце мрьчиле Тамо лиле гориле
Амо козе прцале
И по троје родиле,
А њима там по двоје.

Из стар. Влаха од Св. Поп. из Ивањице.

Перунико лепо цвеће 19.
Лепо цвеће плаво цвеће.
Лепо расти, лепшо цветај Мили бору вељи Перун
Да т' узберем моме брату Вели Перун вељу снагу
Моме брату Радигосту Вељу снагу и јачину
Радигосту вељу бору И јачињу крепке мишке.
Вељу бору Гостославу. Да побије свог душмана
Што но госте причекује Свог душмана Татарина
Што но гошће дочекује Татарина тог Турчин,
Да му даде мили бору Тог Турчина црна госта
Црна госта незванога
Незванога проклетога,

15

Проклетога иза мора Татарина тог туђина
Иза мора сиња црна. Тог туђина душманина.
Црна мора Татарина
Од баба Петре Мутаповиће.

20.

Петрањско цвеће перунско, Милога бора закитим
Перунско цвеће плаветно. Милога бора Коледа
Плаветно цвеће прелепо, Коледа брата Перуна,
Лепо ми цвати те цвати Колед ми свашто додаје
Лепше ми данас процвати. Највише леба пшенице
Данас ке ћу те узберем И с мока бела дебела.

21.

Пошетала до два до три брата „Мила сејо огњена Маријо!
Једно беше Купало обилни, Кад но беше дана Илинога
А друго ми Коледо сабирна Да се Ика мало провесели,
А треће ми Перуне даждљиви. Провесели небу у облаку.
По крај двора огњене Марије У облаку на све четир стране.
Миле сеје Перуна великог, Да поигра муње и громове
Перун пита своју милу сеју И светлице што вразе налазе
Перун пита светитељ Илија: А стрелице што вразе стрељају"
Говори му огњена Марија; То Илији врло мучно било
Мили брате Перуне Илија Ама му се на ино неможо
Давно било сад се приповеда Те он чека дана Перунова
Када беше дана Илинога. Нек га чека дочекат' га неће
Дан ти проша, скоро неће доћи.
Из стар, Србије од Качаника.

III. ОГЊЕНА МАРИЈА.

Огњену Марију држе, да је сестра рођена св. Илији. О њој врло страшно прича народ, с
тога се на њу ништа несме радити, јер она није свечаник, него је велики тежатник и светац. Ако
би се ко усудио на њу да ради, све што уради пропашће му без трага и сагорети. Њој певају млоге
песме, па и ту горе, но ја их немого преписати млого. Допале су ми шака само ове које и стављам
овде;

22.

У поле су два шатора Ал Јаника брату сборуваше:
Два шатора два чадора. Ја Јанкуле мој мили брато ле!
Једен бел други шарен. Зашто така ти брате говориш
Под белим Јанкула Перуне Лел ли смо ми братац и сестра.
Под шареним Јаника Марица. Два рођена брата и сестрица.
Оба они братац и сестрица. Лел те неје од Бога грехота
Јанкул братац Јаники говори: А од народ зазор и страмота?
"Ај Јаника мила сестро ле! " Како брате могло да то бидне?"
Ајде сејо да се ми венчаме!" Ал Јанкуле сестри говорио;

16

„Мила сестро младо ми Јанико! Да из небо врело камен падне
Све то сестро може да нам бидне Врело камене и росе крваво.
Да се земи братац и сестрица, Како рекла то сестра Јаника
И Јанкуле со сестри Јаника. Како рекла тако се сторило.
Со Јаника со сестра Марица." И западало то врело камене
Кад Јаника брата саслушала И западало та роса крвава
Свога брата луто проклинала: И се незеше Јанкул и Јаника
Проклет даси мој брате Јанкула, Два рођена братац и сестрица
Дај Боже и Перун громовник Два рођена до два побратима

23.

Разгради се бела вила Пред Маријом частни крсти
јак, јак јако На крстима Ристос Бог наш
Око њега Светитељи,
Јек јек сековала Иза ових Аранђели
Алилуј! Аранђели Арханђели.
Бога моле Риста славо,
Разгради се раздвои се. А Огњена сузе рони
У разгради у раздвоју. Жали Бога млада Риста
У разграду беле виле Распетога на крстима.
Ту ми стоји бела црква Моли му се и преклиње:
Бела црква од биљура Да јој даде и да пусти
Живописи од алмаза Да сагоре све душмане
А столови сува злата Све душмане Риста Бога.
А стубови од бисера Ристос Господ недаваше
Свети олтар од мерџана Та Огњеној тој Марији
Јасно небо од камена Да сагоре да попали
Тога драгог диаманта. Све на земљи што је грешно.
У столови тамо седи
Та Огњена мати силна
Та пресвета та Марија;

После сваке врстице повторава се и додаје тај припев.

јак, јак јако
јек, јек сековала,

Алилуја!

Разгради се бела вила 24.
Ни на небу ни на земљи
Веће у том белом зраку, Ону златну аљиницу
Белом зраку трој облаку. Од сувога чистог злата
У вили је чудно чудо; Чистог злата тога огња
Света црква Исусова, Тога огња жестокога.
И у цркви још чудније Од сувога чистог сребра
Та Огњена та Марија. Чистог сребра чисте срме
Везак везе ситно плете Оног силног тог племена
Силном Ристу младом Богу Тог пламена модрикавог.
Њој долази мили брате
Мили брате побратиме

17

Тај нам свети громовниче Силне вразе Господове!''
Громовниче тај Илија У том дође Исус Господ
Сеји својој говорио: На Илију срдно гледа.
"Сејо моја ти Огњена! Недаде му да побије
Додај мени мало воље Те његове душманине
Да загрмим да за тресем Те Чивуте поганике
Тим громима тотанима Оне грешне одпаднике.
Да поплаши и пострашим
Од Јелене Кечицске из Сентомаша.

IV. СВ. ИЛИЈА.

О Светом Илији иду додоле које се у Далмацији зову прпрьруше а и чаројице, те певају и
моле бога да буде кише. То је само обичај да иду на св. Илију, као на дан који управља муњама,
громовима па и кишом, иначе оне иду и певају по селу кад год треба кише, а нема је. По свима
крајевима србским скупе се девојке из једног села на једно место, ту се једна свуче нага гола, па
је оне друге одену разном травом и коровом, а нарочито аптиком, ређе бујадју и папрадју, тако да
јој се тело нигде невиди ван лица. Она коју тако одену зове се дода или додола, у стар. Србији
дажда у Албанији, Маћедонији и Тесалији дуда. У Далмацији тај посао врше мушкарци н они се
зову Прпрьруше а онај ког ће поливати, који се познаје по зеленим гранама, зове се Прпац. Бива
често да додоле и дуду зову и чаројице, као тобож оне што чарају т.ј. врачају да буде кише.

Кад почну да певају дуду, дажду, доду, чаројицу или Прпца тада певају.

25.

Наша дажда облачи се Вај Перуне вај.
Вај дажду вај, Росну дажду да нам пошље,
Вај Перуне вај!
Вај дажду вај,
Своје руво оставља вам Вај Перуне вај!
Вај дажду вај, Да ороси наша поља.
Вај Перуне вај! Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Перун сушу да остави. Да ороси да натопи.
Вај дажду вај Вај дажду вај,
Вај Перуне вај! Вај Перуне вај!

Да остави преко мора
Вај дажду вај,

26.

Кад јој мећу као венац преко корова на глави, да овај не би спао.

У даждице зелен венац. Што пролећу и просећу
Вај дажду вај, Те облаке пуне дажда.
Вај Перуне вај! 1. Нек нам даде росне кише
Као дажда своје дреје
У Перуна ти громови Своје дреје и одело.
И громови оштре муње
Што натоне што пролећу.

18

27.

Кад иду преко села:

Ми идемо преко села Ми стадосмо те играсмо.
Вај дажду вај. Облаци се проломише
Вај Илија вај! Росну кишу одпустише
Росну кишу без те туче
А облаци преко неба! Беле туче љутог града.
Вај дажду вај, Наше њиве оросише
Вај Илија! 2. Оросише натопише,
Плодном кишом напоише.
Ми стадосмо на сред села
А облаци на сред неба.

1. 2. Повторавају се ти припеви после сваке врстице.

28.

Кад дођу пред кућу чију.

Изиђ изиђ домаћице. Ведро небо провали се
Вај дажде вај! Росну дажду одпустило
Одажди ти те усеве,
Домаћице Ратајице Ту пшеницу бијелицу.
Вај дажду вај! 1. Белу лојзу ту винову
Танка лана и конопље.
Дођоше ти мили гости! Даруј даруј ратајице
Мили гости из далека! Наша млада домаћице.
Са облака даждљивога Даруј даруј нас даждоле
Од онога Дажда силна Нас даждоле те додоле!
И његова мила брата Свакој дажди бела гроша
Громовника тог Перуна. А тој дажди жути дукат
Донеше ти лепе гласе
Лепе глас лепше вести:

Из старе Србије од бабе Маре Пећанке.

29.

Кад играју.

Овде нами кажу дома Да се роди берићето.
Вај Илија вај! Да се роди, да се плоди,
Вај дудуле вај! 2. Да се рани сирочево.
Дарувајте рока брашно
И у дома млоге њиве Рока брашно рока солца.
Не рошене не даждене Мало брашно, мало солца
Ситном даждом плодородном. Да се роди берићето
Сега доејде тија дудуле Да се роди да се плоди
Ђе играју Бога моле Да се рани сирочево
Да удари росна киша Та голема и малена.
Росна киша плодна дажда,

Од Илинке Вензанковића.

19

1. 2. Тако се повторава после сваке врстице.

30.

У додоле зелен венац Ситном кишом и росицом,
Ој додо ој, Наша поља и ливаде
Ој божоле ој.1. Наше диве засејане.
Да нам роди бело жито
У додоле додамица Бело жито и берићет.
Од аптике и корова, Све што нам је засејано
А у неба ти облаци Да се рани сиротиња
Ти облаци кишовити. Она наша голотиња.
Дода игра облак бије,

1. Повторава се посде сваке врстице..

31.

Додоле се долом крију Покисоше виногради
Од додоле ој, И кукурузи окопани.
Ој божоле ој! 1. Ситно жито провлатало
И грахови загртани.
А облаци небом вију, Све покисло све родило
Те додоле брегом иду Што но наши засејали,
А облаци кишом бију.
Ситном кишом и росицом Из Пож. окр.

1. Повт. после сваке врсте тај припев,

32.

Кад поливају додоле водом.

Ој додоле ој даждоле, Трава расте жито с пуни,
Мој божоле, А курузи влатају нам.
Мој Перуне! Свако биље напредује
Свако биље и берићет.
На даждолу киша пада Да се рани сиротиња
Ој додоле ој, Са њезиним силним стадом
Мој божоле мој, Воловима и коњима
Мој Перуне мој!1. Тим овцама и козама.

На додолу киша пада
Киша пада трава расте.

1. Тако се после сваке врсте повторава.

33.

Кад се додола стреса.

Са додола пада киша Са с јарманци на орање
На волови на јарманци Са орање на усеве.

20

Да нам расту да поничу Да донесу берићета
Да нам зреду напредују Изобиља свега доста..

34.

Кад полазе дариване већ од кућа.

Додоле се богу моле Црна земља мила мајка
Ој додоле ој, Што нас рани што нас држи,
Мој Божоле мој, Што нас гоји и негује.
Мој Перуне мој, Даруј нама домаћице
Мој Илија мој.! 1) Што ти лани окасоше
И кудеље покисоше.
Да удари росна киша. Биће теби танке пређе
Ударила росна киша, И предива и плетива.
Окисоше и орачи, Само брзе руке имај,
И орачи и копачи, Брзе руке лаке ноге,
И сви они усевачи. Лаке ноге бистре оке
Све окисло све покисло Свега доста биће теби.
Понајвише црна земља

Из ст. Србије.

1) Тако се после сваке врстице повтор. све четири те врст.

35.

Кад одлазе већ додоле.

Гром громеше Свега је доста Сладке пресладке
Тотан Тотнеше. Берићета биће. Јабуковаче.
Муња севаше Берићета биће Леба бијела
Дажда падаше. Свачега доста: Меса дебела.
Дажда падаше Вина ракије И свега доста
Земљу росеше. Меда јабука. И свега млого.
Земљу росеше Меда јабука
Трава растеше Сладке пресладке.

Од Хаџике Сиљановића из Тетовске нахије, вар. Кичева.

Само оволико песама смо додолских, даждских, прпрьрушских, или чаројицских, и
дудулских добили. Њих има тисућама но и оне као и сви обичаји народњи са сваким даном
падају и губе се. Свуда које глупо и неразвијено свештенство, које власти утамањују народње
обичаје немилице, и ако ови никоме ништа нешкоде. Осим додола обичај је у старој Србији да
увате попа и то на силу да га пољуљају на рукама, па онако обучена и одевена да баце у реку, кад
је суша, и тада ће за цело пасти киша. Сиромаси свештеници шта још неће подносити за народ
свој? Осим овог одма почне падати киша, држи народ, чим буде убилаца или утопљеника, но тада
она пада с градом и тучом и народу није мила. Држе да има људи који могу навести и одвратити
од ког места облаке, и да такови често и лете пред облацима.

Кад грми неваља се крстити да неби св. Илија ударио ђавола који се тада и под крст крије.
Св. Илија кад год грми гађа ђаволе по завовести божијој, тако он често убије и човека или
марвинче у које се сакрије нечастиви. Сваки гром, има стрелицу која је лековита од млогих

21

болести. Држи се да стрелице од грома излазе после неколико година из земље, тога ради често
одкопавају оно место где гром удари. Први пут кад загрми у години, ваља се ваљати по ледини,
да неболу леђа и кости. Ако грми пре времена неваља, тад ће бити неких великих несрећа и
крајина. Ако грми баш на св. Илију хоће се поцрвљати сва варива, а нарочито ораси и лешњици.
Св: Илија врло велики празник, а како је највећији празник у Срба свију вера Ђурђев-дан, то да
би се величина и св, Илији указала, преслављају га они који славе Ђурђев-дан.

Св. Илија зове се брат Огњене Марије, но то нетреба, као и у свима нашим митским
песмама, разумети да су заиста такви у буквалном смислу. У народу нашем више је ко род по
раду и једнакости у карактеру и начину радње, него готово по крви. Тако н.пр. кад се каже брат
или сестра тога и тога и те и те, значи да је тај с тим и том једнак и т. д. Природно је да је Огњена
Марија сестра св. Илије кад и она има посла са ватрама као и он. Врло је лако могуће, да је
празновање старог нашег Перуна, бога муња и громова, падало у тај дан у који сада пада Огњена
Марија Блага, па да су оставили томе дану хришћан. Срби пре тога бив. идолопоклоници, да и у
овом има посла са ватрама и огњем, са сушама и препекама, а Перуна променили у Илију као
мушко лице. Осим овог даје нам да тако велимо и то што Срби свију вера па и Мухамеданци
признају ту Огњену Марију, Илију, Прокопија а нарочито св. Ђурђа.

V. МЕЂУ ДНЕВИЦЕ.

Од велике Госпође па до мале, или од 15. Августа па до 8. Септембра, то се време зове
међудневице. Тада сви биљари и биљарке, сви видари и видарке иду у шуме, планине и ливаде,
те беру разне лековите траве, које тада највише, веле, имају изцијељујуће и излечиве силе. Благо
ономе који нађе траве које тражи, он је осигуран за целу годину са својим и своје породице
животом. У те дане кад се нађе мед липовац од дивљих пчела, па од овог и још од неких трава
кад се направи мелем, тај и живе ране може да извида. Осим овог далак се у то доба године
најбоље може излечити, а лече га различно. Неки пеку лубеницу мећућиј у њу још којешта, па ту
воду пију. Неки опет некако ножем изрезује далак. Неки трљањем га излече. Неки прже на масти
балегу па превијају на стомак и т.д. Од свију тих лекова видио сам да помоћи бива. Но ја сам се
од десетогодишњег далка излечио овако: Упржио сам ситну проју да пожути мало јаче. Ову сам
после метнуо у лонац с водом да прокључа, па из овог у две кесице метнув ту проју у те, превио
на слабине или од прилике на бубреге. Овако је требало да држим 3. дана, под појасом, тај лек, па
да далка нестане. Ја сам држао само 21. часа и задовољио се с тим што ми је далак изкопнуо
скоро сав, без врло малог, као полумесец, комадића, ког и данас носим.

Како постану мало дуже ноћи настану прела а уз месојеђе села и т.д. Крстов-дан св.
Стеван Ветровити, Михољ-дан и т.д. као Госпође које се зову и Богоровице у Маћедонији, такође
су знатни празници срб. а и св. Петка; но о њима никакве песме недоби, па с тога их остављам и
недодирнуте. Прелазим на св. Тому, оставившиј места за песме биљарске — међудневничке —
које ми моји пријатељи још непослаше, а има их веле здраво млого, но јих је одвећ тешко добити
с тога, што јих биљари и видари нерадо као своје начине лечења показују. Тако исто можемо
овде навести истине необориме а те су: Да наши људи знаду траве којим се лече уједени од
отровних змија и гуја, па и они који су се већ надули. Колико смо се старали да тај лек дознамо
па све бадава, кад нам га неодкри ни наш пријатељ Михаил Бирчанин из Суводања који је пред
нама умирућу девојку излечио.

Сви ови биљари и видари једнако држу: да само једном лицу за свог живота могу, своје
лекове, начине лечења, и видања показати, више не, јер ако још коме кажу, онда ће зло за њих и
њине родбине и породице, па и за цело племе бити. Ако лепо буде о Миољу-дне тада веле да је то
Миољно лето. Што смо горе рекли о прелу пријелу или попредку оно бива само по селима, а по
варошима чим узре прва бресква, пресква, праска или турски шевтелија, почињу шевећерије тако
зване т.ј. од тог времена почињу калфе да раде и ноћу. Сад нам долази св. Тома о коме се говори:

22

"Св. Тома, а снег дома.
Св. Лука снег захука.

36.

Св. Тома ћера жијене дома Износите чабрице видрице,
Св. Лука по колиби лупа Износите широке карлице.
Лупајућиј жијенама збори: Да вам дође та млада планинка
„Ој ви жијене, ој ви станарице, И донијесе смока свакојака
Станарице те кршне планице! Да вам дође и дома остане"

Из ст. Влаха.

37.

СВ. Мрате и Луке песме.

На светог Луку говоре: Ко неима богату зимницу
Св. Лука снег заука Тешко њему и кожи његовој
Св. Мрата снег за врата. Веће му је пролеће мршаво
Иде зима као оштра сабља Капарисало и кажу у рекло.

Како стока осване на св. Луку у стану, гатају и погађају каква ће зима бити. Ако је
подвила ноге под'а се онда ће бити љута зима, а ако је опружила, блага. У обште Срби време по
марви и стоки својој тако точно и верно погађају, као да од њих само и њихове воље оно бива.
Млого има прича о томе, а нарочито она о влашком крмку, или о оџи и његовим ћитабима.

VI. ПЕСМЕ - И ОБИЧАЈИ - ПРЕЛСКЕ ИЛИ ПОПРЕДСКЕ И СЕЛСКЕ.

I. О прелима.

У свим србским крајевима од Италије па до данашње Грчке и од Јадраског мора па до
Марице, Вида Алте у Влашкој, Тамиша и Дувава више Пеште и св. Андреје у Аустрији, постоји
овај обичај, са разним произношењама једног истог имена. Тако у Маћедонији, Ст. Србији,
Албанијама и т.д. Прело се зове подпредак, а у аустријско-србским земљама и селом и т.д. Чим се
почну свршавати пољски послови у јесен, девојке почну се скупљатп или из једног сокака у једну
кућу, или где су куће разштркане на средину сокака, на разкршћу или где на заклонитијем месту.
Свака донесе од своје куће по нешто за јело, као брашна, масти, јајца и т.д. те ту направе себи
вечеру. Кукуруза младих, — пурењака, зеленака, пржењака, — бундева и сваког воћа такође
доноси се ту те се једе. Ни један домаћин неће замерити цурама што ће у његовој градини
набрати воћа. Но шта више прићи ће сваки и сам па ће набрати и дати цурама и то урачуњава у
част неку. Ма каква штета да се учинн за припрему прела, за коју би се иначе подигла терба,
опрашта се цурама и радо се сноси. Не само родитељи и родбина, него и непријатељи даду све
цурама за прело и у томе им иду на руку. А како неби кад прела ништа друго непоказују до
неуморност и бодрост нашег женског младог пола.

Само власти у Србији, као и све обичаје народње и овај, уништавају, гоне, и разтурују
прела, те тиме силом нагоне народ на нарад и лењост. Ово, веле, чине с тога што се момчад на
селима врло често потуку и изкрваве. Но којим може забранити да то и иначе, ако хоће, не чине?
Момчадија никад се пред цурама не бије, ни то сме чинити, по обичајном неком праву, него увек
то чини кад се срета, ван места где је прело. Истина да бива страшних окршаја, особито кад

23

момчад из другог села дође. Бива, да се гађају и из пиштоља, но то исто и на зборовима и на
другим местима, из освете и другог, чине.

Најмање се бију на прелима, држећиј се, као што рекосмо, неког обичаја старог, да се
неваља на прелима тући. Ове битке постале су од тог доба, како су наши полицијскиј чиновници
почели да иду на прела, под именом да ова забрањују. На прелима се странци непримају, па с
тога се и бију. Но никога, као ни једну цуру што, нико несме дирнути на прелима и док преду. С
тога ову господу обично бију кад су ван места где се прели, а нарочито кад су већ ван кућа тога
села.

Кад се почну скупљати цуре за прело, увате се неколико њих дошавшиј у коло и одиграју
своје прелско оро, које иде на леву страну, певајућиј ову песму:

38.

Ој' девојко миле моје, Да спремамо дивне даре.
Ја по ладу Маро, Војну кошу без њедара.
Ја по ладу Љељо! А војници без рукава.
Ја по ладу по приладу, Да предемо да радимо.
Сад по приладу Јово! Да селимо да певамо,
Сад по приладу Љељу! Са певањем да играмо,
Сад по ладу по приладу, Дивна кола Љијељова,
По приладу драго, Дивна кола тог Ладина,
По приладу драго! И Ладина и Љељова,
Љељу Љељо Љиљано, И Пољеља сина њиног,
Ја Љиљано Божано!1. И Пољеље шћерце њине.
Дођи драго да прелимо. Да селимо да предемо.
Да прелимо да селимо. Докле војна неимамо,
Да селимо да предемо: А кад војни на врат дођу.
Киту лана и кудеље С Богом прело и сијело,
Све по весма велика. С Богом наше девовање!
Да предемо да радимо, Девовање царовање.
Танку жицу конопљину, Девовање благовање.
И дебелу ћетенову.

Из Тубровићи и Градачца окр. Ваљев :

1. Ово се код сваке врстице повторава.

39.

Кад нема дуго којој девојци јарана њеног да дође, и кад покрај свију шала, доскочица,
прескочица, певања и игара, неће да је весела цура, онда јој остале певају у Мачви ову песму:

Које ли је доба ноћи? Свима другим драги дође,
Вај мене Вај мене, А мојега ниђе нема.
Вај жалости моје!1. Ал се драго налутило,
Рекло ми је драго доћи, Ал се драго задоцнило,
Рекло доћи па недође. Ал се драго уморило,
Чека драгог до по ноћи, Тешка рада ратарскога,
Чека драгог не дочека. Дуга дана Ђурђевскога,
До по ноћи и по ноћи, Жарког сунца Илинскога,
Али драгог мога нема. Али драгу мајка неда,

24

Али ми га друга мами ? Уста му се осушила,
Ако је се наљутило, Плаве очи усануле,
Да Бог да се одљутило, Рујно лице побледило,
И меника одма дошло. Руса коса угаснула,
Ако је се задоцнило, Те ми драго пожељело,
Задоцнило до по ноћи, Пожељело своје драге,
До по ноћи да је просто, Своје драге изверене.
Од по ноћи проклијето. Чека драгог до по ноћи.
Ако је се уморило, До по ноћи и-по-по ноћи.
Тешка рада ратарова, Од по ноћи пођо кући,
Дуга данка Ђурђевскога, Пођо кући уздишућиј,
Жарка сунца Илинога, Уздишући и плачућиј.
Опет драгу нек је просто, Срето драгог на сред моста,
Нек је прост нек' с' одмори. Ој мене ој мене.
Ако драгу мајка неда, Ој радости моје? 2.
Да Бог да му преминула, Љуби смо се док је доста,
Преминула тешком муком, Док је доста и премало.
Тешком муком јаком клетвом, Осташе нам медна уста,
Јаком клетвом девојачком. Баш ка да смо шећер јели,
Ако драгог друга љуби, Шећер јели мед лизали.
Да Бог да га одљубила, А шербетом обливали.

1. Повторава се код сваке врстице овај припјев.
2. Сад се овако припева уза сваку врсту.

Ако девојке нема, а момак дуго чека и изгледа је. Њене другарице а нарочито јаранице,
које знаду тајне њене, као и они њихове, певају као у место момка њеног ову песму, која није
ништа друго до продужење прве. Често и онако ову песму певају без да је ко изостао. Кад
напомену смо реч јаран и јараница, онда ћемо примјетити да је ово прастара србска реч а не
турска, као што се мисли. Јар значи јаки силњи јуначни у напун и дорастниј човек. Јарил је био
Бог војне и ратова у старих Срба, кога су звали Јарил Јар Јури ђур ђурим и т.д. у Срба јаран значи
момак већ зрео у напун што но кажу. Јараница девојка у напун. Но јаран и јараница сад у нас
значи друг, побратим у неком смислу пријатељ, а јараница то исто. Јаран ће за јарана погинути,
но само у љубавним стварима. Али, ако јаранство пређе у праву братску и надбратску љубав,
онда постаје побратимство.

Обично два момка и две добре друге девојке, које се пазу и милују, зову се јаранима и
јараницама. У њих су све тајне обште и све што један јаран ради зна други, а тако исто и
јаранице. Момак се са својом девојком скоро никад о љубави не разговара, него се изпрека само
гледе и у ћутању своју љубав показују. Јаран говори са јараницом свог јарана, а његова јараница
са његовим јараном. Они један преко другог и једна преко друге изјављују своју љубав и
договарају се. Од туд почињу те песме да певају јаранице изоставшим јаранима својих јараница,
без да друге цуре знаду у чему је ствар. Оне после прихвате и помажу.

40.

Које ли је доба ноћи? Чека драго треће вече.
Рекло ми је драго доћи. Треће вече до по ноћи.
Рече доћи па недође Заспаше ми плаве очи.
До по ноћи и по ноћи. Од по ноћи пођо кући
Чека драго једно вече. Пођо кући моје драге
Чека драго друго вече. Да ја видим и обиђем

25

Да ја чујем и дознадем, Студне воде лечебнице,
Што ми моје драге нема. Из далеке србске земље
Ал се драга наљутила, Србске земле Самоковске.
На менека драгог свога? Ако се је уморила
Али драгој мајка неда. Жарког сунца гледајућиј
Ал се драга уморила Донећу јој студна леда
Тешко коло играјућиј. Од осоја ладне земље.
Сваке игре почињућиј? Ако се је уморила
Ал се драго уморило Сваког кола играјућиј.
Дугих жетвих жетујућиј Сваке песме певајућиј
Онда нек је драги просто И то драгом нек је просто,
Дуго драгог пољубила Ако ме је припјевала.
Од суботе до недеље. Ако драги мајка неда
Од по ноћи одо кући Да Бог да јој другом дала
Мога драгог најмилијег. Ако драго другог љуби
Ал се драго наљутило Другог драгог друга мога
Сламком врата подупрло, Трабосиљем пресипала,
Трудом ватру запретало Калопером навалила
Ружом дворе по ђубрило Божијим дрвцем набацала
Белом ружом и руменом Кадивицом засипала
А босиљком потрунило, Трндовиљем пресипала.
Драгим смиљем посипала Лепим човом заметала,
Жарког сунца гледајућиј? А невеном преметала
Жарког сунца петровскога. Здравцом постељ постељила,
Али драга другог љуби? А душицом подпрострла.
Ал се драга разболила? Зечијим санком сан уснила.
Ако се је разболила. Чекајућиј свога драгог
Донећу јој студне воде Свога драгог најмилијег.

41.

Из Босне, али се и у Србији данас пева на прелу и онако. Певају је обично турске девојке
на прелима својим, а и онако.

Асан ага! Мили брате живота ти твога!
Асан ага! Живота ти и твога и мога!
Нељуб брате немиле девојке!
Два весеља гради А ја нећу за немила драгог"
Два весеља гради То изрече на чардак утече.
На чардаку притворила врата.
Еј Асан ага! па чардаку кроз плач беседила
Два весеља! Беседила песмом жалостивом.
Два весеља! "Мој чардаче мој дебели ладе:
Доста си ме xладом разлађиво
Оба невесела И од јарког сунца заштићаво.
Оба невесела Од сада ћеш другу шћер заштитит
другу шћерку мога старог баба.
Еј два весеља! другу шћерку немилу ми снаху.
Сина жени милу шћер удаје. Доста сам ја ситан везак везла
Сина жени немилом девојком. Везак везла драгог ушивала.
Шћер удаје за немилог драгог. Од сада ће друга везак возсти
Сеја брату тихо говорила.
Сеја брату кроз плач говорила!
"Дођи брате мени на чардаке!
Да ти кажем вељу тугу моју.

26

Друга везак за немилог драгог. То изусти а душицу пусти.

42.

Из Босне, Мушка.

Сву ноћ ја љего незасца Од тјешка кола и песне.
а ги га. Слушајућ коло и пјесне

Сву ноћ ја љего незаспа е ги ге и т. д,
а ги га.
Више одољет њемого
повторава се. Појаха вранца гојеног
Те одо колу и пјесни.
У колу моја дјевојка. У колу моја дјевојка.
Све пјесне редом изпјева Све пјесне редом препјева,
У свакој мене спомиња: А мене више ње пјева
"Јоване прво гљедање! Вјећ вије колом гољемим
За мало л ти се гледа смо. Вјећ вије колом широким
За мало л за 9 љета. Ка вјетар гором зељеном.
Три љета смо се гљедали.
Три љета мило грљили Не пожали труда
Три љета Јово љубили." До мог гроба доћи,
До мог гроба доћи
43. И сузу пустити,
И сузу пустити
Ој девојко душо Другом казивати! Кроз плач казивати,
Злаћена јабуко! "Овде лежи драги Овде лежи драги
Ти нељуби мене Кога сам љубила. Из далеке земље!
Нити губи себе! Кога сам љубила Ој црна земљице!
Јербо сам ја јунак Кога сам грљила. Не буд драгом тешка.
Из далеке земље. Овде лежи драги! Зелена травице!
Ја ћу и отићи Из далеке земље. Не буд драгом горка.
А ти ћеш остати. Из далеке земље Студена водице!
Ја ћу и умрети Из тог туђег краја Не буд драгом ладна.
А ти нећеш знати. Мени говорило; Змијо гуштерицо!
Ја ћу погинути Не љуби ме драга! Не буд драгом љута.
А ти нећеш чути Јербо сам ја јунак Муво гробарицо!
А кад будеш чула Из далеке земље. Не буд драгом љута.
да сам погинуо. Из далеке земље Даске јаворове
Не пожали труда Из тог туђег краја. Не будите ладне и т. д.
До мог гроба дођи. Ја ћу и умрети
До мог гроба дођи А ти нећеш знати. У Мачви н Ј.
На гроб ми изаћи. Ја ћу погинути
На гроб ми изаћи А ти нећеш чути. 27
Сузицу пустити. А кад будеш чула!
Сузицу пустити, Не пожали труда.

44.

Из Босне.

Сјај мјесјече обасјај довече Да м' босилак у пјеснам припјевам
Обасјај довече хе, хе, хе, хе!1. Да мог драгог у њем разпознавам
Да мој драги по мјесјецу дође, Да м' доњесе луча јаворова
Да некаља кајсер јеменлије Да запалим огањ на пријелу.
Да не лута том гором зељеном. Ђе но прједу моје јаранице
Да мој драги на прјело ми дојђе Ђе пјевају те пјесне пријелске.
Да м' доњесе ту киту босиљка. Свака свога јарана спомиње
А ја мога у свакој припјевам. Већ пјеваше и трјећиј пјетлови"
"Дођи драги прјелу на сијело! А тек први орози пренуше с'.
У прјелу су до три добра наша: Сјајан мјесјец цуру послушао
Прво добро нене нејма туна, Објасјао вече по вечери.
Друго добро остарјелог баба, Те Салија по мјесјецу дође.
Треће добро брата рођенога. Не окаља кајсер јеменлија
Што но сјеју мрко поглиједа. Не залута у гору зељену
А по чешће кући заповједа." Не умори ора од мејдана.
"Ајде сјејо дома већ је доба.

1. Повторава се по два пут.

45.

Смрт Јовина.

Умре Јово јединац у мајке „Колико је на јатлуку грана,
Умре Јово јединац у мајке.1. Толик' њек је на Јовану рана.
Неморе га да сарани мајка Колико је на јаглуку кука,
Вјећ га носи у зелену башту. Толик' њек је на Јовану мука,
Ој у башту под жуту неранџу. А колико на јаглуку вјеза,
Мајка стала под жуту неранџу Толик' њек је на Јовану свјеза."
Покрај тјешке труње Јовичине, Кад то зачух остарјела мајка
Мајка стала па мајка и пала Она пита свог сина Јована:
Те Јована сина оплакала „Сине Јово јединац у мајке!
Плакајућиј Јована питала! Кажи сине моје чедо драго!
„Сине Јово јединац у мајке, Како би се опростио кљетва
Сине Јово моје чедо драго! Како би се опростио вјеза
Је су л' тјешке даске јаворове И како ли, оних страшних мука
И заклопац дрва шимширова? Што т' уклеше те младе ђевојке"
Је л' огрдла та жута неранџа?" Ал' из труње Јова одговара:
Ал' из труње Јово проговара: „Мајко моја сладка ранилнице!
„Мајко моја, драга ранилница'. Њемогу се опростити кљетва.
Нису тјешке даске јаворове Докље траје вјезена јастука
Ни заклопац дрва шимширова. Њемогу се опростити свјеза
Нит' до грдла та жута неранњџа; Докле траје на јаглуку вјеза
Већ су тјешке кљетве ђевојачке Нит' се могу опростити мука
Које су ме младе проклињале, Докле траје на јаглуку кука
Јаглук вјезле, а Јована кљеле Њемогу се опростити рана.
Проклињућиј; вако говориле : Докље траје на јаглуку грана."

28

1. Тако се свака врста повторава.

Преписана је од ђевојке Смиље Тодоровића из Прњавора окр, шаб. бив. среза мачванског,
а сад подцјерског.

46.

Прјело Хасан пашинице.

Прјело купи Хасан Пашиница Докле скухам господску вјећеру"
Долама азун, долам, У млаџега поговора нејма
Алћик ми се Султа Саја меди Како ћула Мејруша дјевојка
Омер-мер, аћи ђулери Суде врзе, а вржину узје
Бре, бре, бре, Тје отиде под гору на воду
Хајд на пенђер дилбере!1. А под ону високу планину.
Прјело купи Хасан пашиница Како дојџе под гору иа воду
У Травнику краљевоме граду И натоћи студјене водице
У Травнику на рјечици Лашви Те ми појџе двору бијеломе,
А под оном високом планином Ал изљезје Цјетар харамбаша
Под Влашчем хајдућком планином, Из Влашића високе планине
Да како се госпа састарала Как' изљезје Мејришу ујити
Састарала за прједиље младе Ујити је за бијелу руку
За прједиље цуре неудате. Па јој курва хајдућкиј бјесједи:
И за прјељце момке нежењене, "Ој Мејруша, зар си још код мајке!
Што пјевају цурам под пенђера. Зар још носиш златне гајтанове?
У двору јој капи водје нејма Зар још носиш дувак и прјевјезак
А камо ли сваке џаконије, Јер те њеје удомила њена?"
Што ми прјељци прихватају душе Како курва хајдук харамија
Кад сустану од пјесана прјелских. Како реће на мах да обљуби
Кад се прјело бјеше сакупило Да обљуби лице у Мејруше.
И од пјесан кад се уморише. Моли му се Мејруша дјевојка
Тад зајиска Мејрима дјевојка Моли му се и брати ми га!
Тад зајиска водје и шјербета, „Њемој Пјеро жив ти био драги
Млади Уса сладке мједовине. Жив ти био ко ти најмилији."
Тад се госпа за захир сјетила. Пјера њојзи рјећцу проговара!
На мах викну Мејриму дјевојку "Моја Мејра за ме најмилија"
На мах викну и Мејри подвикну! То изрјеће Мејришу одвједе
„Хајд Мејруша за гору на воду Одвједе је у планину пусту
Тје доњеси студјене водице Покрсти је па је вјенћа за се.

1. Тако свака врста повторава се.

Овако пјевају Срби Мухамедове вјере на својим прјелима и сјељима, само је у њих и
хајдук, ваљах бива, баш ћисти турћин, а њеје влах. Ову пјесну пјевају по свој Босни, Ерцеговини,
Старој Србији, Албанијама и Маћедонији, па и у сјевјерном дјелу Тесалије Срби Мухамедове
вјере. Свуда је један и исти обићај у Срба све три вјере, само што Римокатолици имају мање
пјесана и у свакој мјешају свог Иву и Марију. Прјеписана је од Стане удовице. Овакву исту
казала нам је Савка из Скадра и послао г. Василије Јанкович из Ваљева ућитељ, а ма много крачу.

47.

29

Момак без рода и Морава.

С оне стране обале Нико момка да ожали.
Бела дудо обале Да је момку свој бабајко
На Морави плаовној. За дан би му гласе чуо
Ди девојке платно беле За други му долазио
Бела дудо платно беле. А за треће момку дошо
На обали плаовној. Лепо момка саранио:
Ди девојке платно беле, У борове тешке даске
А невесте ђерђев везу. Са грмовом поклопницом
Млади момци коње трчу И грмовим вељим крстом.
Спремају се рату и Крајини Да је момку своја мајка
Спремају се крвавој години. За дан би му име чула
Млади момци говорили А за други долазила
Међу собом сетовали! За трећи би оплакала
„Дај нам боже војевати Оплакала свога синка,
Млоге реке пребродити, Ал је момку мајка туђа
Ал' Мораве не бродити. За годину гласа чула
Морава је пловна вода За другу је разабрала,
Синоћ момка занијела, А за трећу на гроб дошла,
А јутрос га на брег баца. Ал' по момку трава никла:
Нико момка да сарани, Детелина до колена
Нико да га у гроб спусти Чемерика сврх човека."
Нико труњу да направи

48.

Попадино прело и Рада.

Попадија прело зове Сво је прело одиграло
У ту среду по вечери, Одиграло коло прелско,
Да јој прело пређу преде Ал' неигра бела Рада
Попадији и себика. Веће седи пређу преде.
Све су преље рано дошле Сво је прело кући ошло,
Све девојке неудате Ал' неоде бела Рада;
Све ми друге јаранице. Него оста пређу прести
А прелџије још раније Пређу прести песму певат'.
Све ми момци нежењени Кад се прело сво разиђе
Све другови и јарани. Само оста бела Рада.
Сво је прело рано дошло Њу ми зове младо ђаче
Ал' не дође бела Рада Младо ђаче пошин синче:
Бела Рада јединица. „Хајде Радо да спавамо
Сво је прело пређу спрело Да спавамо сладка санка!''
Сву ми пређу до по ноћи Ал' говори бела Рада!
Рано прело све спредило, „А јадно ми то спавање
Ал' не спреде бела Рада. Кад ја нисам још опрела
Своје пређе и предива. Мало пређе кудељине
Сво је прело вечерало И још мање ћетенове.
По поноћи рано било, Кад то зачу бело ђаче
Бело ђаче младо лудо.
Не вечера бела Рада. Оно ђипи те опреде

30

Те опреде обе пређе И оману премамљиву.
Кудељину и ћетену. "Хајде Радо да легнемо!"
Опет вели бело ђаче: "Ајадно ми то легање
„Хајде Радо да легнемо Кад ја немам шта под гдаву"
Да спавамо сладка санка!" Ђипи ђаче те довати
Ал' говори бела Рада: Материну подглавчину
„А јадно ми то легање Подглавчину подушину
Кад ја нисам вечерала." Ону грдну јастучину.
Ђипи ђаче те постави "Хајде Радо да легнемо!"
Те постави ту вечеру "А јадно ми то легање
Сваке тура ђаконије. Кад се немам чим покрити."
„Хајде Радо те вечерај." Ђипи ђаче те дохвати
„А јадна ми та вечера Материну губерчину
Кад ја туне соли немам." И мајкину шареницу
Ђипи ђаче те дохвати Још сувише веленчину.
Ту велику сланичину. „Хајде Радо да легнемо"
"Хајде Радо те вечерај!" Ал' говори бела Рада:
Седе Раде вечерати "А јадно ми то легање
Бело ђаче у њу гледат. Бела зора заплавила
Кад је била вечерала Јарко сунце огрејало
Њу ми зове бело ђаче Краве ручу да се музу
Бело ђаче пошин синче; Телад ричу да се доје.
„Хајде Радо да легнемо! Ти јаганци да сисају
Да спавамо сладка санка." Беле овце да с' пуштају
"А јадно ми то легање, У тог поља на ливаде.
Кад ја немам шта прострти." С богом остај бело ђаче
Ђипи ђаче те дохвати Бело ђаче попадино
Материну поњавчину Попадино и попово."
Простре Ради по травици Оде Рада певајући
По травици детелици Бело ђаче тугујућиј.

Од г. Василије Јанковића учитеља из Ваљева послане ми, а од кога јих је он преписао види даље.

49.

Невијера у ђевојци у момку двије.

Приједи вијези ђевојко Синоћ сам га виђела
Приједи вијези душице Тамо доље у пољу;
Моја бијела Ружице! Вађах коња на воду
Удаћу те за брата ногу за ногу
За мог брата Божура Те ми лупи о земљу.
И вијећиј је од мене Испаде му марама
И љевшиј је од мене Из тих бијелих њедара,
И од мене и тебе У мара ми јабука
Моја драга Ружица! У јабуци невијена,
Ал' бијешједи ђевојка У ђевојци невијера.
Она вита Ружица: У момчету и двије
„Шућ' не хвали Ружице Да га сам Бог убије."
Твојег брата Божурка

31

50.

Санана снаха.

Ова се опијет пијева пијесмица на пријелу или боље да речем на сијелу, кад зими ђевојке
приједу у кућама. Пијевају је да неби задријемале.

Пијевац пијева на прагу Тој свијекрви витицу,
Зове снаху санану. А ђевијера ћерала,
Овако јој бијешједи; Пријеко девет плотова.
„Устан снахо санана Кад га стиће нијеможе.
Устан снахо полена. Онда њијему говори:
Свијекрва је устала „Мол' се Богу ђевијере!
Три вријетена опријела, Што су плоти високи.
И четврто почијела. Да би тебе стигнула
Свијекар кућу обрисо Кожу бих ти дијерала
Ђевер воду донио. Однијла на пазар
Тад устаде снашица Па из грла викнула:
Тад устаде санана.
Колико је санана ,Пошто кожа бивола
ТОЛИКО је срдита. Јединога ђевијера."
Пијевцу ногу пријебила "За двије паре и динар
Свијекру браду чупала. И сувише бадава.''

51.

Гором језђи Вуче самоуче.

Ову пијевају цуре на пријелима кад хоће да дирају скупљене око њих момке. Окљен су ове
пијесме, обично на пријело ђевојкама могу долазити момци који су само род, као браћа, првиј,
другиј и т.д. братучеди, а остали свијет не. Напротив окљен су оне горње пијесме долазе и
познаници.

Гором језђи Вуче самоуче Кад то зачу прелијепа Јања.
Гором језђи, а гори бијешједи; Па облачи руво невијестачко,
„Благо теби, о горо зељена! А на руке девијет прстијенова,
Кад ти нијемаш од срца порода. Пак се покри станболском шамиом.
Сам ја нијемам од срца порода А узима од злата маштраву
Само Јању и Јанину мајку. Пак отиђе за гору на воду.
Јању проси Периша војвода Кад је била за гори на води.
Ја је дајем, и мајка је даје. Ал' за гором Периша војвода
Јања нијеће Перишу војводу." Су његових тридесијет другара.
Јањина се мајка разболијела Њему Јања до земље се клања
Од главице тијекер навалице, Периша је за руке увати
И срдашца вијелике болијести, Па јој ријече тихо поносито!
Па је мајка Јањина зборила: „Шједи доље лијепа невијесто!''
„Да је мењи Јања мушка страна! Шиједе њему Јања уз колијено.
Отишла бих за гору на воду Пита Јању Периша војвода:
И донијела ладне воде мајци." „Ој бора ти лијепа невијесто!

32

Од кога си рода и плијемјена?" Вијеликог рода госпоцскога.
Њему Јања тихо одговара; Али кад су на разтанку били:
„ „Ој бора ми, Периша војводо! Извадио Периша војвода
Ја сам шћијерца Вука Горјанина, Извадио стотину дуката
А снашица Бана Маријана, Те јих даје прелијепој Јањи.
Вијерна љуба сина му Драгана."— Кријенули се горе уз планину,
тада Периш друшству говорио: Кад су били гори на подножју
"Зават' те јој воде у маштраву Тада Јања јаглук извадила
И изпрат' те пријеко горе чарне Пак га даје Бану Милутину
Рад хатара Вука Горјанина Давајућиј Бану бијешједила!
Рад љубави бана Маријана "Чух ли мене Бане Милутине!
И његова сина Драгијана." Ти поздрави твојега ујака
Дружина га била послушала Твојег ујка Перишу војводу:
Заватила воде у маштрави Утијече му са руке ђевојка
И провијела кроз ту гору чарну, Баш ђевојка прелијепа Јања."
А за љубав рода вијеликога То изријече у поље утијеч.

Од г. Светозара Поповића учитеља из Ивањице, а од ког јих је он пријеписао пошље ћемо
казати. Овђе морамо само то ријећи да су ово пијесме старовлашке.

52.

Болна сум мајко ће умрем.

Болна, сум, болна, мајко ће умрем Кисело благо, мајко, јаблко.
Болна сум, болна, мајко ће умрем, Од три године, мајко скинати
Пушчај да, пушчај, мајко да умрем Од три године, мајко, скинати.
Пушчај да, пушчај, мајко да умрем. По месечина, мајко, крадени
„Пушчам да, пушчам, ћерко полудо По месечина, мајко, крадени.
Пушчам да, пушчам, ћерко полудо," В зетовски риза, мајко, врзањи
Да ми донесе, мајко, поноде В зетовски риза, мајко, врзањи.
Да ми донесе, мајко, поноде. В девојкин ковчег, мајко, чувани
Кисело благо, мајко, јаблко. В девојкин ковчег, мајко, чувани.

53.

Калино вино црвено.

Калина вино, Калина вино море Заспало ти је то момче
црвено, црвено!1. На бара камен на рид то
Ту проминаје винари
Заспало ти је момче то Винари доњо Дебрани.
На бара камен на рид то. Дебрани живи хајдути
Ту поминаје винари Краднаше сабла момчета
Винари доњо Дебрани. И даваје то му ханџија
Дебрани живи хајдути. За лута жлта раћија.
Украдна кона убавог Калино вино румено;
Убавог момка младога, Заспало ти је то момче
Ја однеше го на хана На бара камен на рид то.
Дадоше кона ханџији Ту проминаје винари.
За лута жлта раћија. Винари доњо Дебрани
Калино вино румено!

33

Дебрани живи хајдути. То момче младо убаво.
Убише момче младо то. Земи се друго до тебе
Земише жлти дукати Шјо с тобом седи на предки
Тог момка младог убавог. На предки ваши попредки.
Не чекај море Калина Из твоје село големо.
Не чекај вино румено

1. Така се пеје по завршетка.

54.

Месечина неврудо.

Месечина, море, неврудо У моме су, море, клучеви.
месечина, море, неврудо! На кона, море, трева да даје
Незаоди, море, на к вечер На кона, море, трева да даје.
Незаоди, море, на к вечер. На јунак, море, лице да луби.
Дур да, море, јунак вечера На јунак, море, лице да луби.
Дур да, море, јунак вечера. Да го земе, море, до дома
Кони му се, море, в ливађа Да го земе, море, до дома.
Кони му се, море, в ливађа. Да му биди, мори, та луба
Росна трева. море, напаса. Да му биди. мори, та луба.
Росна трева. море, напаса. Верна луба, мори, убава
У моме су, море, клучеви. Верна луба, мори, убава.

Си те песми су от Стојана Вензенковића мајка Мијачка. Мијачки откуда и где жију ћеме
кажеме на своје место. Сега толко то можеме кажеме, шјо тиа песми попредски.

55.

Сјај месече не заоди.

Сјај месече не заоди И уморна врана коња?
Док недођем до ђевојке Кад ти мени на ум паднеш,
До девојко друга мога Немам мира ни покоја
Друга мога потајнога. Ни у дану ни у ноћи.
Драга ми је већ заспала Док до тебе ја недођем
Док сам дошо на коњицу И на твоју клупу седнем.
Заспале јој плаве очи, А ти душо кад се љутиш
Ал' кад дођо до дворова На менека несретнога.
До дворова моје драге. А ти дај ми десну руку;
Коњ зарза двор за јекну Па лаку ноћ драго моје.
Ал' се трже девојчица, Остај с миром и покојна,
Па кроз сан је говорила! А ја идем двору моме
„Ој јуначе Бог т' убио! Двору моме жалостноме."
Што ми кидаш санке моје У том с' цура разсанила
Санке моје на заранке". И то јој је жао било
Момак цури говорио! Што је драгу говорила:
„Девојчицо душо моја! "Немој драги да се љутиш
Зар ти жалиш санке твоје Ја ћу тебе загрљити
А нежалиш труда мога Загрљити пољубити

34

И на десну руку лећи. Танку пређу ту предућиј,
Тешто зато што сам ти се А за драгим уздишућиј
Душо моја уморила Што га неби до менека
До по ноћи певајућиј На том прелу девојачком.

Ова песма преписана је од Персе Петровића из Сланкамена у Срему, а оваку исту чуо сам
да се пева и у Банату, Бачкој и Славонији. Но ове су друге још мало оштрије у љубави, којом се
показује стање народа, па јих за то нисам овде ни ставио.

56.

Опет смрт Јове јединца у мајке, ама из Старе Србије од Љесковца. Преписана од баба
Језде Митровића.

Занеможе јединац у мајке "Остави ме моја стара мајко.
Занеможе тај младић Јоване Све је мени слично и обично
Нити жењен, нити ми је верен. Обична ми кућа без пенџери
Занеможе у пресвету Петку, Без пенџери и без тог слемења.
У пресвету Трновску ми Петку Меко ми је камење под глава
Свету Петку ту ми србску мајку. А сладка ми та зелена трава."
Разболе се у свету Недељу. Сеја брата често понодише
Боловао девет годин дана Понодише сваког божјег данка
А да тешку болест боловао: Сваког дана и сваке ноћице.
Кроз кости му трава проницала, Сваког сахата и сваког минута
А кроз месо жара и коприва Понодећиј со брата говори!
Жута боца и то бело трње. "Брате Јово сејино златије!
Кад је била девета година Је ли теби слично и обично,
И десете седамнајес дана, Је су л' тешке даске јаворове,
Умре Јова жалостна му мајка Је л' обична кућа без слемења
Умре Јова те се једном смири. Без слемења и без тих пенџери?
Жао мајки Јову укопати, Је ли меко под глава камење,
А сестрици брата опремити, Је ли сладка та зелена трава,
Већ га носе у зелену башту Је ли тешка та земљица мрка,
У зелену башту под неранџу. Је ли страшно без сунашца светла
Оставише Јову не копата Додија л' ти дажда без престанка
Не гребена и непогребена. Је ли ладна снежна леденица,
Често мајка Јову поођаше Леденица со та стужавица
Поођаше Јову понодише: Што те бију зими без престанка?"
У години свакога месеца Мртав Јово из могиле збори:
У месецу та свака недеља "Селе моје једино у мајка!
У недељи сваког божјег данка. Остави се мртвога Јована
Понодећиј Јови говорила Ох Јована, брата јединога'.
Со сузама и со напевкама: Обична је кућа без слемења
"Сине Јово јединац у мајке'. Без слемења и без ти пенџери.
Јели теби слично и обично Нису узке даске јаворове,
Је л' обична кућа без пенџери Мекано је то студно камење
Без пенџера и без тог слемена? Сладка ми је зелена травица,
Је су л' тешке даске јаворове Није тешка та црна земљица,
Је ли мек камен тај под глава Није страшно без сунашца јарког
Је ли горка та зелена трава?" Нит' досадна дажда без престанка
Мртав Јово со мајка говори: Нити ладна снежна леденица

35

Леденица и та стужавица. Колико је на јаглуку жица
Што падају целу зиму сејо. Толик нек је на Јовану вика.
Ал су тешке сузе девојачке. Нека виче зграновитим гласом,
Што су мене у недељу клеле, Боловао за девет години
Колико је у Љесковац врата Боловао па ји преминуо.
На свака сам врата долазио Већ поздрави моја мила сејо
И на свака веру оставио Поздрави ми сву ту моју браћу
Свака вера мене је убила Нерођену, као и рођену :
И довека убивати ће ме. Ко се гледа нека се узима.
Што су мене те девојке Ко се неће нек се ненамеће
У јаглуку у везеном лугу Намештница магла пред очима
Везућ јаглук Јову проклињале: Суђеница сјајна месечина,
Колико је на јаглуку грана У јесење те ноћи тамнинке
Толик' нек је на Јовану рана. Кад с невиди ништа по ноћима."
Колико је на јаглуку куба Тако Јово сеји говорио
Толик' нек је на Јовану мука. Говорио па је и престао.
КОЛИКО је на јаглуку веза Умре њему та сеја рођена
Толик' нек је на Јовану свеза, И умре му остарила мајка.
Све самије веза со горопади.

Оваку сам исту песму преписао био од Јоке Сарајевке, но је не у врсти због тога, што ми
се ова боље допаде.

57.

Омер и Мејрима.

Двоје ми се младо загледало Што остави мене њежјењена?
Јади моји младо загљедало! А да Бог да и божији свјеци
Жалост моја младо загљедало, Божи свјетци, Мухамед и Фата:
Дуни вјетре тје ми разби дјерте Што у мајке водицје попила
Дуни ладе тје ми разби јаде!1. То код драгог у сузје прољела.
Омер момће Мејрима дјевојка. Што од мајке дара однијела,
Прјемаљећу у најљевше врјеме То код драгог у јаду дјерала.
Када цавти зумбул и љубица, Што код мајке тог вина попила
Кад с' развија катмер и ружица То код драгог у крви пустила.
Бјела ружа и румјена драго. Што код бабе књиге изућила,
Рјећцу дали да се узјет хоче Тим драгога мртва проућила.
О Митрову дану јесјењему Што од брата грљења добила
Када сазри зумбул и ружица То у драгог грџења прјењела.
Када сазри катмер и љубица. Што од сјеје његе однијела
Ал' дјевојће њевјерно бјејаше То код драгог стјегје прјенијела."
Удаје се о Илину дану. Ње је прошло ни њедјељу дана
Када сазрје жито и шјеница. Разболи се младо ожјенито
Љуто куне Омер момће младо Ње љежа ми ни њедјељу дана,
Омер момће младо њежјењено. Тје умрије жалостна му нена.
Љуто куне Мејриму дјевојку, Остадје му млада удовица.
Љуто куне грџе изговара: Удовица та млада Мејрима.
„Ој Мејримо, моје добро драго, Порућује та млада Мејрима
Ој Мејримо у ето злијех часа! Порућује Омер момку младу;
Што погази своју рјећцу вољну „Е мени, к мени младо нежјењено,

36

Е мени, к мени моје старо драго." „Дојџи драги, дојџи душо моја!
Ал' бјесједи младо нежјењено : Зрјела крушка боља од њезрјеље.
„Њечу боме млада удовице Бјело лице њеје обљубљено
Што че мени крушка нагрижјена Ћисто злато у ватри се види."
Кад ја могу и ћитаву најчи. Али Омер Мејри одговара:
Што че мени лице обљубљено „Иџ' отољен луда удовице!
Кад га могу нељубљено најчи. Кад су твоје оћи за ме биле
Што че мени злато издјерато Ондај њеси ни гљедала на ме.
Кад га могу недјератог њајчи." Сада моје оћи за те њесу."
Опјет њему млада порућује:

1. Свје се припјевају после сваке врстице.

358.

Мајка и Иван.

Будила мајка Ивана Толико крви прољела.
Будила па му зборила; А моме ђоги благослов:
"Устани сине Иване! Колико дана бјез мене,
Твоје се драго удаје Толико траве појео.
И тебе зове на свадбу. Ђого че мени долазит'
И твој се ђого продаје Ђого ме оставит нече.
И твоје сједло злачено Још бољи ђого и вјечиј.
И твоја узда кичена Сједло чу добит у боју
И твоје рухо вјезјено Узду ми драго доњети
И твоје свјетло оружје! Још бољу окиченију.
Устани сине Иване! Рухо че рувар порјезат
Устани једин у мајке!" Свје једно с њебом једнако.
Иван јој тихо бјесједи! Остав' ме мајко да спавам
"Остав' ме мајко да спавам Санак ме јако ломјаше,
Санак ме страшно ломљаше, Е санак налик на самрт."
Остав' ме мајко мајћице. То рјеће Иво млаџани
Њека се драго удаје То рјеће тужан умрије.
Од мене јој је благослов; Мајка га љепо сахрани
Колико љеба појела, Виш' гроба воду извједје
Толико јада подњела. Ниж' ногу борје засади
Колико воде пропила, Са југа грабље и липе
Толико суза пољела. Сјевјера брјезје јадике.
Колико вина пропила,

Ове су пјесне прјеписане од удовице Стане из Зворника, а пјевају се по свој Босни и
Ерцеговини и осталим србским крајевима

59.

Сеја Иванова.

Бол болује сеја Иванова Рђав данак у Пресвету Петку.
Бол болује три године дана. Свету Петку недељину мајку.
У рђав се данак разболила Ива братац сеји бесидио!

37

"Болуј сејо немој умријети" Сувих шљива са сирових грана
Сеја тијо брату одговара! С мора смокве из Мостара грожђе
"Бог ми брате ваља умријети Жутих гуња на миду куваних,
Ја сам Богу тишко сагришила Жутих гуња из Прилипа града.
Сагришила драго оставила Шивтелија из Једрене града
И другога драгога уиела. А љишњика из Лисковца града,
Ја т' немогу брате приболити." Жута граха из Бобије града
„Болуј сијо немој умријети Пољубаца са врилих усташца
Братац ће ти казивати драгом. Циљебнице од србске крајине
Кажи драгом кад ћеш умријети Бистре воде ка сузе цурине,''
Он ће теби грихе опростити А ма сија брату неприболи
И слађане понуде донити. Виће умре под тишким прокљићем.

60.

Разболи се Маре.

Разболи се Маре Укопај ме брале
Разболи се Маре Код Ивина стана.
На мајчином крилу Код Ивина стана
На Мајчииом крилу Ди но Ива спава
Еј болан Маре еј!1, Код билих оваца,
Питала је мајка: Кад се Иво буди,
„Што је теби Маро Нека Мару љуби.
Што те боли ћерко?" Кад се Иво прине
„Мене боли мајко Нека стадо крине,
И срце и глава." И Мару ожали:
Ал' говори мајка: "Душо, душо Маре!
„Мориш ли ми Маро Рано ти ми умре.
Приболити јада?" Рано и прирано.
„Не могу ти мајко Ком Иву остављаш
Приболити јада. Кому ли поклањаш?
О преми ме мајко Да ли ладну гробу
Накити ме снахо, Или живу робу?
Ожали ме сијо. Кажи збори Маре
Одниси ме бабо, До вика зборила.

1. Све се ове врстице повторавају после сваке врсте.

61.

Иво гледа у селу дивојку.

Иво гледа у селу дивојку „Сине Иво једини у мајке!
Иво гледа три године дана, Немој Иво из села дивојке
А мајка му недаје дивојке. Бољом ће те ожинити мајка
Иво гледа шист година дана Бољом сине а и богатиом
А мајка му и опит недаје. Богатиом и липшом од Маре."
Иво гледа девит годин дана Опит Иво не хоће дивојке.
А мајка му и опит недаје. На зор мајка ожинила Ива
Па Ивану тијо говорила: Назор Иви давала дивојку

38

На зор Иву у тријема свила „Ој дивојко, шћирко материна.
У тријема у нове појате. Ој дивојко, ја каква си липа!
Неће Иво у нове појате Али ипак ниси срцу драга,
Вићер оће на горње чардаке Моме срцу тужном и чемирном,
Мајка шаље у нове појате. Ка но што је плименито Маре.
Ал' се Иви ино немогаше Од Маре си и виша и липша
Ходи тужан у нове појате. И вићега рода господскога
Ти послуша своју стару мајку. Богатија рухом дивојачким,
Иво сио на златне скрињите Али опит ниси срцу драга
А дивојка на лаке сипете, Ка но што је плименито Маре.
Тад говори младожиња Иво: Ој дивојко моје несуђиње!
„Ој дивојко. моје несуђиње! Не суђина и још нељубљина!
Не суђиње моје нељубљиње Нељубљина и немилована!
Не љубљино и неогрљино! Поздрави ми моју стару мајку
Довати ми бисирну тамбуру И поздрав ми по селу јаране:
Довати ми сидафли шаркију. Ко се глида нека се узима
Да растирам јаде и чимире." Ко се неће нек се ненамиће
Дивојка је рода господскога Нек нељубе што узит не могу
Господскога рода плименитог. Што немогу и што нећу драга.
Довати му ситне танбурице. Што глидају нек неостављају;
Узе Иво те танке танбуре Јер су тишке дивојачке клитве
Ти удари у ситне шаркије, Кад уздахне до Бога се чује
И попива танко гласовито. Кад заплаче и Богу је жао
Ситно куца младожиња Кад зајица драгом Богу тишко
Иво Ситно куца а тање попива, А ка мо ли у силу јарану.
У писни је вако говорио : Кад јаокне од Бога одјикне,
Сада мени моје Маре вели: И то ћеш ми поздравити нену
„Сад мој Иво било грло грљи." Нек' м' обуче ланану кошуљу
Ни сам Маре живота ми мога Што ми Маре у милости дала.
Живота ми и мога и твога Нек опаше црљина појаса
И умрићу грљити га нећу. Тог црљиног свиланога паса
Сада мени моје Маре вели; Што ми Маре у радости дала.
„Сад мој Иво црне оке љуби." Нек навуче визене чарапе
Нисам Маре живота ми мога, Што ми Маре у висељу дала.
Живота ми и мога и твога И то ћеш ми поздравити мајку:
И умрићу пољубити нећу. Виш куће ми дрво ирговане
Проговара винчана дивојка, Нека зовне два млада пилара
Проговара жалостна јој мајка: Нек припиле дрво иргована
„Ој Иваве шинула те гуја! Нек од њега носила начине.
Скинидер ми дувак и вијерак. Кроз носила пирчин прочишљају
Да ми мало моје лице дане Што ми га је одгајило Маре.
Давно су ме синоћ заклонили Чишљајућиј чишљом од вилдиша
Изгори ми лице и ланите А китићиј питомом ружицом.
Нек изгору на живоме огњу." Ој дивојко. моје несуђиње
Скочи Иво са криње на ноге. Несуђиње и не миловање!
Ти јој скиде дувак и коприну Запали ми у свитницу свићу
И коприну са вијерем лаким. Па износи прид чардака била
Ну да видиш лица у дивојке Нека ми се мојој мајци види
Сину лице ка сунашце јарко Нек се види коло наводити
А грьоце кано мисец сјајни. И сестрицам писам напивати.
Ондар вели чилебија Иво: А чу ли ме несуђино драго!

39

Приклињем те Богом јединијем Била дана и сунашца јарког
И троицом свитцем понајвишим! По земљи се ногом нешитала'"
Непушт' гласа до бијела данка Одговори липота дивојка
Непушт' гласа ти не казуј јада Одговори диво госпоштине:
Грдних јада и мојих и твојих „Да чу ли ме мајко Иванова!
И Марије моје драге златне. Некуни ме не уклила себе
А и моје несрићнице мајке Некуни ме шинула те гуја.
И сестрица црних кукавица." Тебе једна, а мене четири.
То изусти чилебија Иво Што си на зор ожинила Иву
То изусти а душицу пусти. Што си своју огришила душу
Ну да видиш господске дивојке Што му ниси Марију довила
Упали му свићу у свитњику Ти би жив ти освануо Иво,
Ти га носи на чардаке клите. А овако ни мени ни теби?
Да се види мајци наиграти Вић је тебе поздр'авио Иво!
А црнијем сијам напивати. Доведи дер два пилара млада
Другу ужди у свићнака митну За кућом му иргован спилите
Па га митну чило главе мртве И од њега носила правите.
Чило мртве главе Иванове. Кроз носила пирчин прочишљајте
Она ћути као камен сињи Што но га је Мара одгајила.
Тако ћута сву ту драгу ноћцу. Чишљајућиј чишљем од вилдиша
Кад у јутру јутро освануло А китићиј цвитом од ружица
И то сунце јарко огријало. Од ружица билих и руминих,
Коло води мајка Иванова Да јој Иво буде, ка ружица,
Коло води, колом заљуљује Ка ружица била и румина.
Као вихор том гором стрмином. Обуци му ланину кошуљу
Коло води до нове појате Што но му је у милости дала.
До појате Ивине ложнице. Опаши му паса црљинога
Ногом бије удриће је гуја Што но му је у надижди дала
Па овако бурно говорила: Да је неће оставити Иво.
„Нуто Иве, нуто завитина Обуци му визене чарапе
Колико се синоћ заклињаше Што но му је у висељу дала
Да нивесту обљубити неће, У висељу и у радовању
Мало му је тамне ноћи било Да је неће оставити Иво
Вић он љуби младу по сунашцу Него с њоме младом винчати се."
Не стиди се и несрамоти се Кад то зачу Иванова мајка
Завитина голема Ивана. Она писну као гуја љута
Опит мајка колом пољуљује Као гуја шаран комињача,
А ћирке јој писне припивају А систрице у глас закукаше
Ти виселе кићене сватове. Ка но двије црне кукавице.
Опит лупа, ногом у та врата, Закукаше ка но кукавице
Док се нису врата изтавила, Приврнуше ка но ластавице.
Из баглама кова челичнога Визак визла плименита Мара
Изтав'ше се биочузи кругли. Под орахом тим дибелим ладом
Кад изстави на појати врата Под орахом у зелиној башти.
Ал јој мртав у кривиту Сачула је Иванову мајку
Иво Онда вели Иванова мајка И сиетрице црне кукавице
Својој милој снаји несуђиној: Сачула је па се ужаснула
„Ој дивојко ујила те гуја! Ужаснула а и припанула,
Што је мртав у кривиту Ива, Ти побиже у дворе бијеле.
Што си мени уморила Иву? Брзо пође брже двору дође
Била дана данас невидила Ти казује својој старој мајци

40

У жалости мајци говорила: „Богом браћо, Ивини сватови!
„Витар дува моја мила мајко Причикајте и моју Марију
Витар дува зао глас донисе Докле мајка оприми Марију.
Реко б' кука Иванова мајка Двоје су се млади миловали
Иванова мајка и сестрице." Виру дали да се узит хоће
Ал' јој мајка тужно одговара И обоје за себе умръли
"Ћути Маро мук те замукнуо. Иво драги за Марију драгу,
Некука ти Иванова мајка Мара драга, за Ивана драгог."
Иванова мајка и систрице Носиоци за Бога примили
Вић ти твоја хоће прокукати" Очекаше остарилу мајку
Ал то Маре хаје и вехаје Остарилу ту Марину мајку
Вић ми мајци смутно говорила: Докле мајка оприми Марију.
„Ал' чух ли ме саморана мајко! Заједно јих у гробље однеше
Саморана биз чида јидиног'. У једну јих раку закопаше.
Послушај ме данас на послидак Кроз даске јим саставише руке
Окупај ме и очишљај нено. А у руке визене јаглуке
Јоште данас па више никада!" У јаглуке зелине јабуке
Тако Маре мајци говорила, Нек се знаде да су се волили.
А мајка јој кроз смиј одговара: Нељубљени у гроб се спустили
„А ћути ми моје чедо драго! Не љубљени и немиловани:
Ја помишља е је умръо Ива Нек се руке бар мртве саставе
За Марицом својом виреницом. Кад се живе саставиле нису,
Није умръо, него с' отргнуо, Окринуше једно другом лице
А од своје остариле мајке Нек се мртви на гледају лица.
Те му кука остарила мајка Кад се живи ненагледаше га.
Што је неће Иво послушати Поклопницом једном поклопише
Што он неће љубити дивојке Поклопницом тим билим мрамором
Што му мајка синоћке довела; Два биљега виш ње назначише
Вић ти иди на горње чардаке Два биљега и до две прилике
Ти изниси од свиле кошуљу Од истока и од тог запада
На кошуљу од злата рукаве Да се знаде и да се познаје
И са њоме киту од долина. Да је мушко и женско прид њиме
Сад ће доћи Ивине званице, Са истока женска је прилика
Те ти даруј Ивине званице, Са запада нек је мушка драга.
Не би л' Иви срце одолили." На биљегу ударише знаке
Ал' говори плименито Маре: Ударише колутове свете
„Неодоли моја стара мајко И мисеце те знаке самртне
Неодоли од сад па до вика. Окринуте како Господ рече.
Ја га мајко одолит немогу, Навалише тишку поклопницу
А ти мога прижалит неможеш Поклопницу ка кућу високу.
Као и ја срца мога Јове: Нек се знаде да зајидно живе
Него могу још горе разболит!" Под камином кад у кући нису.
Истом они у ричи бијаху, Чило главе воду извидоше
Ал' ето ти Ивиних сватова Ниже ногу воће засијаше
Мртва Иву на носилам' носе. Од сивера клупе саградише
Кад то виде плименито Маре А од југа борје засијаше
Одмах мртва на, земљицу пала. Око борја липе миришљаве
Како паде више неустаде. А до липа грабље и јасиње.
Тад закука липе Маре мајка На могили траву засијаше.
Љуто кука братими сватове А потрави цвиће свакојако.
Носиоце мртвога Ивана : Понајвише невин и ружицу

41

И божурак мушко цвиће красно. Ко је младић нека се накити
Ко је болан нек по трави лиже Свакојаким тим цвићем шареним,
Ко је жидан нека воде пије Понајвише тим невином жутим.
Ко је гладан нека воће ије Нек невине љубав у младима,
А ко трудан нека, одпочине. Као што је у Иве и Маре.

Ове су писне приписане од дивојке Стане Бирчанке из Суводоња у окр. ваљев. срезу
подгорском. Могу овди казати, да баш није сасвим чисти овај и баш оваки говор, јир је помишан
са говором србским који миња h старосрбско у чисто е. Сама Стане говораше ми биз икакво

правила и у мисто h па и онди ди се увик чује е. Ја митну ове писне и друге њене овако
непритерујућиј ни у чим само ради тога да се види, да у нас наш језик није ни мало обрађен.
Осим овог, као што ћу рићи на другом мисту, ово је старији говор тог миста и његове околине, а
сад иде мишовито и дивојко и девојко, и лепо и липо, и бело и било и т.д. Све се мишовито
употрибљава како која пивачица хоће. Старији је говор, који је говорио и у мисто мишовитог
данас и и е, а старо-србски или црквено-слав. h, изумръо, кад су се у вриме аустријских бојива са
Турцима, досилили овди Бирчани и остали, који су говорили у мисто дивојка дјевојка а и ђевојка,
у мисто липо, љепо а и лијепо и т.д.

62.

Пијесме сијеђељачке.

О језијеро сво зелијено, На соколе тиће оштрије,"
Наоколо изкићено. Ђевојке му говориле;
По сриједи позлаћено. "Наш соколе сиво перје
По позлати коло игра Наш соколе оштра тицо!
Само коло ђевојачко. Јаријебицо ластовицо
Виш кола се соко вија. Ластавицо витка тицо!
Ђевојке га себи маме. Када грожђе зријело буде
Што га оне себи маме, И само ће опадати;
То се соко више вија Као клијетве у јунака
И тада јим проговара: Првог дана по састанку
„Ој голубе, мој голубе! Када виђу бијеле цуре
Кад малине зријеле буду Бијеле цуре не удате
И саме ће опадати; И ђевојке њевијенчате.
Као сузе ђевојачке, И кад буду прво вече
Прву вечер у душеку, Прво вече по вијенчању
На свилијену јаглучићу У мијеку душечићу
На јастуку под јорганом. На свиљену јаглучићу
Када но ми пиле моје Јаглучићу јастучићу.
Њијежне груди непокрију. Бијелих руку разширијених,
Комарник је ваша коса Комарник је ваша коса
Да не падне на нас роса Да не падне на нас роса."

63.

Јока на боци.

Јока шједи на боци У турунџи папучи
У зелијеној алаџи У ибришим тканици.

42

Одтуђ иђе млад јунак Да ми шијеће по бостан.
У гуњићу крџалија Да му бијере ђулистан.
У опанци свињели Да му мијеће под јорган.
У вермијену моралији. Да ђевојве долазе
Оће момче јабанче; Да му јорган облазе.
Да јој купи нануле.

64.

Петка Бугарка,

Петка ти, Петка ти црна Бугарка На моје, на моје, момче узица
Петка ти, Петка ти црна Бугарка! На свако, на свако момче модар мач,
Што ми се, што ми се цвијећем На моје, на моје, јаде бритвица.
У сваког, у сваког, момка сто дукат,
некитиш ? У мојег, у мојег, јада ни паре."
Петка ми, Петка ми црна говори; Кити се, кити се, црна Бугарко
„Нећу се, нећу се, више китити. Кити се, кити се, жути невијене
Синоћ сам, синоћ сам била на Нека ти, нека ти, срце невијене
Твоје је, твоје је, момче за тебе.
свадби Ни боље, ни боље, момче од тебе,
Гледала, гледала јаде с очима: Ни гора, ни гора, Петка, од њега.
На свако, на свако момче фино-фес Нашло је, нашло је, шило огнило.
На свако, на свако, момче, калпаче. Петкана, Петкана, црна Бугарка.
На моје, на моје, јаде шубара. Нашла је, нашла је, црно Бугарче.
На свако, на свако момче долама, Каква је, каква је Бугарка,
На моје, на моје, момче кошуља. Такво је, такво је, Бугарче.
На свако, на свако, момче јаздија, Обоје, обоје земље Бугарске
На моје, на моје, јаде хаљина. Обоје, обоје, једног завичаја.
На свако, на свако момче те чизме, Једнога, једнога, рода бугарског.
На моје, на моје, јаде опанци.
На свако, на свако, момче тај појас

65.

Болан Јово у гори.

Болан Јово по гори ходио Колико је на јаглуку кука
На виту се јелу наслонио Толик' Јова допао нам мука.
Те је витој болан говорио: Колико је на јаглуку веза
»Вита јело мене боли глава." Толик' нек је на Јовану свеза
А вита му јела одговара: Колико је на јаглуку жица
„Нек те боли, непреболела те Толик' Јово допао модрица.
Неболи те са мене Јоване Колико је на крушсци крушака
Већ са трију у селу цурица Толик' Јову згодило пушака.
Које су ти везен јаглук дале Што превари у селу девојке
Јаглук дале у јаглуку клеле: Што превари ујела га гуја
Колико је на јаглуку грана Њега једна а њих деветере."
Толико је на Јовану рана.

66.

Дарови преварене девојке.

43

Предте, предте друге моје. Окружила од свег је одвојила
Предте друге на ме негледајте Од свакога добра и милости
Ја сам себи даре попремила. Понајвише здравља и весеља.
Свекру бабу кошуљу од свиле Моме драгом моје миле друге
Да Бог дао и Богородица: Моме драгом моме вељем војну
Свиле му се кости од болести Спремила сам мрку марамицу
Од болести тешке горопади Кад омркне, да Бог да му даде
И згранила велике болести. Да Бог даде и Богородица:
А свекрви моје миле друге Да омркне а да неосване.
Свекрви сам дара попремила Што ме тужну данас преварио
Попремила чембер и округу Послушао свога старог бабу
Да Бог дао и Богородица; Свога бабу и старицу мајку
Око ње се земла окружила Другу узо, а мени се смеје

Из ваљевског од г. Јанковића.

67.

Ранка крушка.

Узрасла је ранка ми крушка. Плаво цвеће и, поцвеће.
Медена, премедена, Лепо плави лепше цвати.
Шећерна прешећерна Цвати драгу на пенџеру
Ој крушка медена!1, Нека му је лице тако
Као цвеће што је твоје.
Под њом седи лепо село Што ми драго то недође
Лепо село девојака На мог прела великога
Девојака и момака. На мог села превеликог.
Селили ми и прелили Него оде другој драги
Од сумрака до по ноћи, Другој драги другом прелу
На прелили на селили Ди девојке све дремају
Млогу пређу и плетиво. Старе бабе већ кркљају
Свака своје даре справља Очеви нам сан бораве
А Невена песму пева Старе мајке крмељиве
До по прела прерадосну Око ватре позаспале,
Од по прела прежалостну. Мила браћа умакнула.
У радосној драгог хвали Умакнула другим прел'ма.
У жалостној проклињала. Сваки својој ошо драгој."
Перунико плаво цвећо

68.

Туђин и свој.

„Дремаш девојко Туђин ме мами „Около жути
Мајкина ћерко! На жуте гуње У среди љути
И на лимуне." Около модри
Дремаш девојко Какве су ћерко У среди кис'ли.''
Мајкина ћерко?"1. Те жуте гуње, Такви је ћерко
„Не дремам мајко Те жуте гуње Свакиј туђинко.
Санак ме ломи И ти лимуни?" Такви је мила
Туђин ме мами.

44

Туђинко мили. Срце то твоје. А ја не прими
На уста сладак Поста ћеш ћерко Неверова јој
На срцу горак. Ка жута гуња И не повери."
Споља је гибак Ка жута гуња Одбаци ћерко
У среди једак. И ка' тај лимун. Те жуте дуње
С поља је бео Па ћеш тад рећи. Те жуте дуње
А у срцу едак. „Мајка је права И те лимуне.
Појеш ћет ћерко Истину каза

1. Тако се припева после сваке врсте.

69.

Цар Лазо и љуба му.

Узрастла ми Като злато А што су ти Като злато
Злато ми моје! Злато ми моје!

Бјегигела ло ги го за винова. Ругигу се когиго се смршене?"
У сред града Като, злато Ал" говори Като, злато

Злато ми моје! Злато ми моје!1.
Тог Крушегигевце Лазина. Гогигоспођагига Милица:
То небила Като, злато Неудриме Като злато

Злато ми моје! Злато ми моје!
Бјела ло ги го за винова Могигој гогигосподагигаре Лазаре
Већ то била Като злато Ја сам теби Като злато

Злато ми моје! Злато ми моје!
Бјела ги га ругигужа румена. Дуге путе путовала.
Под њом сједи Като злато Дуге путе Като злато

Злато ми моје! Злато ми моје!
Вјерна ги га љугигуба Лазина. На ту нашу Крајину.
Разчешљала Като злато На Крајину Като злато

Злато ми моје! Злато ми моје!
Русе ко ги го се по плећма. У Лазину тазбину.
Од туд иде Като, злато С тога сам ти Като злато

Злато ми моје! Злато ми моје !
Цар Лаза ги га ре срдити, Така бледа и модра.
Он ми носи Като злато Ја сам теби Като злато

Злато ми моје! Злато ми моје!
Дуги гу га бича у руци. Мушко чедо нињала.
Па увати Като злато С тога сам ти Като злато

Злато ми моје! Злато ми моје!
Веги герну љу гигу бу Милицу. Русе косе смрсила."
Удари је Като злато Ал' говори Като злато

Злато ми моје! Злато ми моје!
Трогаго гостругигуком камџиом. Цар Лазаре љутити;
Ударајућ' Като злато „Није зато Като злато

Злато ми моје! Злато ми моје,
Љугигуби грогигозно говори: Ој Госпођо Милице!
„А што ти је Като злато Него те је Като злато

Злато ми моје! Злато ми моје!
Могигодро лигигице и бледо? Змаје Вуче љубио."

45

Моли му се Като злато Ја ти носим Како злато,
Злато ми моје! Злато ми моје!

Та госпођа Милица; Мушко чедо под појас,
Неудри ме Като злато А до њега Като злато,

Злато ми моје! Злато ми моје!
Мој господар Лазаре! Двоје женски близанца.

1. Као што се види довде, при певању у свакој трећој врстици умећу те слогове, и то где
више, где мање тако да јим се управо неможе уватити што но кажу крсно име и право правило.
Напев ове песме, саме по себи доста лоше, такав је, каквог је могла само славенска душа, чиста,
отворена, правична, блага, јуначна, невина и управо идеална створити. Ову песму певају на
прелима само мушкарци и то док иду до прела. Певају је и онако путујућиј ноћу. Кад сам је
једном пробудившиј се ноћу чуо, нисам се могао уздржати, а да неустанем и да неидем за трагом
певача све дотле, докле нису далеко отишли иза Црне Баре и док нису другу почели да певају.
Опет повторавам, да саме речи песме без њене мелодије сачувати, значи толико, колико и
балзамирани човек без душе.

70.

Узабра стручак босиљка.

Узабра стручак Да коња јашим
Босиљка јагње ми моје Да га њеморим.
До земље јањешце младо Што сам ти танан
Еј моје јање бијело! Када сам расто
Дани мало дани На јелу гледо.
Дукатићи мали Што сам ти модро
Ни малени Модро паметно
Ни врло големи Књигу ти знадем
То су јади њени Књигу учио
Јади големи1. Сваку драга ми
Дадо га драгом до себе Памјет добио,
А моме драгом младом: А памјет вељу
„Ој моје драго до мене! За драгу моју.
Што си ми танко То реће драги
Што си ми суво Узједе драгу
Што си ми модро Са прјеља веља
Модро зелено? Метну је за се
Што си ми лако На коња зељена
Драго ми моје Утјече драги
Еј моје драго прјемладо?" Са драгом својом
Драго јој вели Свом двору бјелом.
Вели јој збори! Вјенћа је за се,
Ај моја драга! Пошто је крсти,
Моје ми јањешце младо! Љепо јој име
Што сам ти лаган Надјену јањешце моје
За коња створен Од Фате Злата.

1. Иза сваке ове врстице повторава се вала бива свака ен она прјепјевћица. Певају је и
Срби Мухамједове и Ристове и Христове вјере, ама и у Рацкој — дан Србији и старој — још је
њесу баталили, него је на прјелима пјевају.

46

Прјеписана је у Тубравићу окр. ваљев. од јене досјељене босанке.

71.

У Петак се ђаче разболело Запевајућ' питали ми ђаче:
У тај петек недељину мајку. Сине ђаче, јел" ти земља тешка,
У суботу боле боловао Је л' ти горка зелена травица?"
У недељу на небо отишло. Ал' из гроба ђаче проговара:
Лепо га је мајка опремила "Није мени црна земља тешка
Труњу му је чојом оковала Није горка зелена травица.
По чоји су гране свакојаке. Већ су тешке девојачке клетве.
Моловане гране свакојаке. Кажи мајко по граду ђацима:
Крстачу му од шимшира гради Нек не љубе туђе љубљенице
По крстачи од бисера веза. Љубљенице туђе веренице
Сарани ми младо лудо ђаче. Већ нек љубе змије пијавице,
Често му је на гроб долазила Што но пију срца у ђацима,
На гробу му увек запевала Боље змије него туђе цуре."

Из аустријских срба.

72.

Ајте друге да прелимо На калпаче перо пауново,
Да предемо и певамо На ногама чизме позлаћене.
Сваке песме и радова Врху свега свилена нокрова
Понајвише прелске песме Сав је покров од пребеле свиле
Прелске песме од истине Преко њега црвена појаса.
Шта се ради и шта чини. Вргла њега у шарену труњу
У петак се ђаче разболело У шарена сандука с гранама.
То Ранђелче од Прилипа лепа Сазвала му сву дружину младу
У суботу болес боловало Све је ђачад млађиј од млађега
У недељу Богу душу дало. Све је ђачад лепшиј од лепшега
Лепо га је мајка наредила Све је ђачад умнији од умнијег
Наредила за на укопницу. Све ученији од ученијега.
Обукла му танану кошуљу На сандука метнала му мајка.
Од пребеле свиле до земљице Више главе три јабуке златне
По кошуљи пребела савана У јабукам' алем драги камен
А савана мртвачког украса. Да се ђаку у земљици види
Преко овог ђаково одело Као нама на божијем свету.
Све одело са гором једнако У руке му црвена ружица,
Све зелено с горицом једнако. Покрај крста кова злаћенога.
На прси му токе златалије У недрима писана књижица
Из под тока зелена долама. У књижици три четири словца,
На долами рујан појас дуги Црна слова ама право кажу:
Под доламом црвене чакшире. „Греота је љубити девојку
Врху свега бијела му свитка Пољубити па је оставити
На глави му црвено калпаче Обећати па је неузети."

Од госпоје Александре попадије попа Јована Вилотејевића учитељке призренске.

47

73.

Такву исту имамо од г. Јована Станимировића свешт. призренског. Почетак је о самој
ствари један и истиј, само је свршетак мало друкчиј. Ми је увршћујемо овде само с тога, да се
види да свуда србскиј народ о једном и истом скоро свуда једнако пева, а тиме се и показује да је
то један народ.

У Петак се ђаче разболело Да се ђаку у земљици види
Мало ђаче младо Биоградче Ка од сунца на овоме свету.
Биограда царевога града Покров му је од сувога злата
У крај мора сиња Јадранскога Па га пита остарела мајка.
Јадранскога мора србљанскога „Чује ш ли ме ђаче самоуче!
А у Зети земли племенитеј Чујеш мене мој једини сине!
Племенитој земљи дедовитој Је л' ти тешка црница земљица?
Одаклен су сва господа србска Је ли мајкин зелена травица?"
Сва господа и сви нам цареви. Мртво ђаче мајци одговара.
У суботу болес боловало "Је л' ме питаш правоћу ти казат'.
У недељу ђаче преминуло. Не је тешка црница земљица
Лепо га је мајка опремила Нити мајко зелена травица.
Шарен сандук грање позлаћено Тешке су ми речи девојачке
Шарен труњац лишће срмалија На мене се млого наплакале
А крстови сребром оковани. Док се Богу беше досадило
Више главе три златне јабуке Те ме узе са тог вашег света."
У јабуке алем драги камен

74.

Што је лепо рано уранити А до ови Кнези и Књажеви:
Кад славуји прије зоре поју. Начелници Заставници силни
Славуј виче: "ајде устај Милче Стегоноше и ти Стотинари,
Устај Милче ладне воде тече! Тисућници и ти Постелницу
Ваља Милче умивати лице Челници Новачници Пани
Јер је лице на прелу подуло. И остала по избор господа.
Је л' на воде, јели у ливаде Сви гледају на злаћене столе
У ливаде цвећа свакојаког А на столу зелене хартије
По највише лазурне љубице На хартији црна слова пишу
Беле руже и румене Милче. Црна слова, али жалостива:
Босиока Ладинога цвета Смиља „Грехота је љубити девојку
Милка и тог каранфиља. Љубити је па је оставити.
У ливаде бунар воде ладне. Обећати па је неузети.
Код бунара од злата столови Претешке су девојачке клетве
Од сребра јим ноге и подножја Кад уздане до Бога се чује
На столови суди од алема Кад јаохне самом Богу тешко.
А пехари од драгог камена. Кад заплаче самом Богу жао
За столови та србска господа Кад закука Богу се додија
Веће чине и збор ми зборују. Те умори ко грехоту чини"
Понајпрви србскиј цар Тресимир Ајде Милче у росне ливаде
А до њега Бани и Жупани У ливаде на бунаре воде."
Све војводе до њи Крајинари,

Од г. Јована Станимировића свештеника призренског.

48

VI. СВ. МИТАР ИЛИ ДМИТАР.

Ђурђев данче хајдучни састанче 75. Који веран који нам невјеран.
Митров данче хајдучки растанче! 76. Изневјери пропаде нам глава.
Што но ми је годишњих свјетаца Вуковима јаме налазити
Вјећег нејма од Ђурђева данка Која добра а која хрђава
Ни жалнијег од Митрова данка. Што хрђава пропаде вучија.
Ђурђев данче велика радости Митров данче гољема жалости
За хајдука и за гарског вука! Колика си да те Бог убије
Митров-данче голема жалости Од Митрова па до Ђурђева-дне
За хајдука и за гарска вука! Е реко би тисућа година
Прјеста нама наша хајдучија Како траје та гољема жалост
И вуцима њихна вучашија Како траје живот на јатаке.
Ваља бјежат јатацима својим

Што се бели доле у ливаде.? А за софром оном позлаћеном.
Да л' је цветак да л' је лобођица Туда лете два бела голуба
Ил' је оно бијели голубе Туда лете и прелетоше ми
Са препелом дилбер голубицом? Више софре св. Димитрија.
Нит је цветак, нит је лобођица Нарусише трогодишње вино.
Нит је оно пребели голубе Њих ми куне св. Димитрије
А са дилбер белом голубицом: Ал' говоре два бела голуба
Већ је оно свети Димитрије "Некуни нас св, Димитрије,
У поносној својој отаџбини. А ми несмо два бела голуба
Пред њега је софра позлаћена Него смо ми два бела Анђела.
И на софри пребела погача Ми идемо Богу на истине,
На погачи пребела пченица Да кажемо људе свакојаке."
На пченици прежута свећица. Кад то зачу свети Димитрије
На софри му чаша од биљура Поклони се божим Анђелима,
И у њојзи вино трогодишње. А Анђели одоше ка небу
Тако седи св. Димитрије, Отидоше Богу на истине.

Ову као и остале помињане песме од Госпоица Призренских добили смо преко Г. Илије
Спасојевића учитеља Средачког. Посме ове опет је он добио од г. Томе Стефановића папуџије
призренца у Призрену, а овај је опет добио јих од Госпоје учитељке Александре супруге г. Јована
Филотејевића свештен. призренског, којој су исписивале њене ученице, помињате већ госпоице.
Слава и хвала јим свима!

О св. Димитрију још можемо рећи, да се на њега погађају и одпуштају слуге свију родова.

Варице Савице, VII. ВАРИЧКЕ ПЕСМЕ.
77.
Две миле сестрице!

49

Варица вари Николица куса
Савица лади Братац јим куса

78.

Гдекоји само овако.

Варица вари
Савица лади
Николица куса

79.

Неки опет овако.

Варице савице, Отци нас учите
Миле ми сестрице! Нане нас гледајте.
Варите ладите Нане нас гледајте
Браћа нам кусајте. Бабе нас њежите.
Варице савице, Бабе нас њежите
Миле нам сестрице! Стрине нас пазите.
Варите ладите Стрине нас позите
Браћу нам раните. Братићи милујте.
Браћу нам раните Братићи милујте
Отци нас учите. Драги нас љубите.

Из старе Србије

80.

Варице савице, Савице ладите
Недиљине систрице! Браћу нам товите
Недиљине систрице Систрице негујте.
Ниткине ћерчице! Бабе нам храните
Варице варите И нане раните.

Из Својдруга окр. ужич. ср. рач. или некад сокољ. нах.

Чудновата је ствар у нашем народу! Често бива да у једном и истом селу неколико кућа
варе варицу, а неколико не. Код једних је грехота да варе, а код других не. Тако једни кад варе,
умиру јим деца и стока скапава, а и онако берићета неће бити. Код других напротив. Ова се
противположност објасњава, мислим, тим, што нема ни једног села у дан. кнежевини, да је
засељено староседиоцима, него су свуда махом и то већи број досељеници. Осим овог ово је
правило: Да по већој чести неваре варицу оне родбине, братства и племства која славе живе
светитеље, као св. Илију и Аранђела. Нарочито бива код Илинаца, а оваквих ван Аранђеловаца
нема одвећ млого. Иначе махом се варе варице.

У вече Вариног дана у Децембру, метне се у неначету воду разног семена. Воду ваља
донети са девет или најмање три извора — па се престави уз ватру да се кува, или се метне на
ватру, као у котао, (бакрач), тенџеру, гвоздењачу и т.д. Ову воду ваља донети изјутра рано пред
Варин дан, и то пре излазка сунца. Чељаде које доноси ту воду ваља да буде очешљано умивено и
обучено у чисте преобуке, а где где и окулано. Како дође на воду рекне;

50