Milos S.Milojevic-Pesme i Obicaji Ukupnog Naroda Srpskog

Алем неправљени?" Ћерко!
Мајко! Наше браниоце

Ал' говори мајка, Ћерко!
Својој милој ћерки. И нашег Господства
Својој ћерки драгој,
Са Јакцара реке; Ћерко!
,,Иди иди, иди: Госпоштине

Ћерко! Ћерко!
Те коње одреши Наше царевине

Ћерко! Ћерко!
Те зобцом на зоби Нашу дику красну

Ћерке! Ћерко!
Те вадом одмори, Наше војне младе

Ћерко! Ћерко!
Те Чујем напоји Момке нежењене

Ћерко! Ћерко!
Ладним Чујем реком У мртвоме санку

Ћерко! Ћерко!
Те ране извидај Разбуди јих драга,

Ћерко! Ћерко!
Видом лековитим У град уведи јих

Ћерко! Ћерко!
Те војне разбуди У град Ниш наш славни

Ћерко! Ћерко!
Наше војне тужне На тој реци Чују

Ћерко! Ћерко!
Нашу децу јадну Славни старо-славни

Ћерко,!"

Ова се песма пева у Мачви кад момчадија иде у коло. Певају је као обично наше мушке
песме два и два у глас са вариацима мачванским, које су сродне са ужичким, подринским,
чачанским, рудничким, старо србским, албанским, маћедонским, тесалским, епирским а и нешто
ваљевским и у Босни до некле.

268.

Кокоњица песма и игра.

Кокоњице кокоњице Ивањ вањ! Кокоњице кокоњице!
Иван ван Иван ван! Ивањ вањ Иван ваи!

Тамо седи тамо седи, Тамо седи, тамо седи
Капетан капетан, Капетан, капетан.

Пије каву, пије каву Пије каву, пије каву
Из филџан из филџан, Из филџан, из филџан.

Мене зове, мене зове Мене зове, мене зове
На диван на диван; На диван, на диван:

Да ми купи да ми купи Да ми купи, да ми купи
Жут фистан, жут фистан, Жут кавад жут кавад,

А ја нећу, а ја нећу А ја нећу, а ја нећу
Жут фистан, жут фистан; Жут кавад, жут кавад;

Веће оћу, веће оћу Већ ја оћу, већ ја оћу
Мор долам, мор долам. Бел свитку, бел свитку.

151

Кокоњице кокоњице! Већ ја оћу, већ ја оћу
Ивањ вањ, Иван ван! Бел превез, бел превез,

Тамо седи, тамо седи И ја оћу, и ја оћу
Капетан, капетан, Жут чизме, жут чизме,

Пије шербет, пије шербет И ја оћу, и ја оћу
Из филџан, из филџан. Јаздију, јаздију.

Мене зове, мене зове Ту коласту ту коласту
На диван, на диван: Јаздију јаздију,

Да ми купи, да ми купи Љубичасту, љубичасту,
Жут ђердан, жут ђердан, Јаздију јаздију.

А ја нећу, а ја нећу Рече мени, рече мени
Жут ђердан, жут ђердан; Кнежић млад, Кнежић млад;

Већ ја оћу већ ја оћу „Дођи Коко, дођи цуро!
Бојадер, бојадер На диван, на диван.

Рујна, красна Купи ћу ти све што ћеш
Бојадер, бајадер, Ја јунак, ја јунак.

Кокоњице, кокоњице! Оди мени, оди мени
Иван вањ, Иван ван! На диван, на диван."

Тамо седи, тамо седи Ја се попе, ја се попе
Капетан капетан. На диван, на диван

Пије медну, пије медну Попи каву, попи каву
Из филџан, из филџан. Из филџан, из филџан.

Мене зове, мене зове Па ми купи, па ми купи
На диван, на диван, Кнежић млад Кнежић млад

Да ми купи, да ми купи Па ми купи, па ми купи
Жут дувак, жут дувак; Што рече, што рече,

А ја нећу, а ја нећу И узе ме и узе ме
Жут дувак жут дувак; За себе, за себе.

Млоги Кокоњицу, од које је и марш војени и тужни направљен пок. Милошу Обреновићу
бив. кнезу српском, држе, да је туђа и песма и игра. Ово држе због саме речи, кокоњица, које
значање незнаду, и ако у Србији има стотинама имена и презимена Кокан, Кокона Кокановић и т.
д. Један је чиновник из Шабца био и у Русији на науци неки Јова Кокановић. Незнање увек своје
држи за туђе, а туђе за своје те тим се и огледа незнање чије.Шта та реч кокоњица значи ми
нећемо овде млого о томе говорити, но сад ћемо само казати: да је наша и да значи госпођицу,
лепотицу и љубазницу. Кад на печатамо ваш Сборник Србских личних имена, онда ћемо ту
проговорити колико је нуждно.

Ову игру Кокоњицу обично играју саме девојчице без мушкараца. Донесу неколико
јастука, па једну направе Кнежевићем младим, или као што га сад зову капетаном, и на те јастуке
посаде. Око овог, али мало ниже, а на мање јастука, или корова, посутим цвећем, нарочито
ивањским, посаде његове слуге и пандуре. Даду Кнежевићу шољицу из које лије, кад нема каве,
воду сладку, а девојчице око ових играју и певају онако као што иде у песми. Пола се кола
разговара у песми, а Кнежић казује шта ће купити, па кад изређају све до најмање ситнице, и
Кнежић пристане све да купи, онда Кокоњица седне до њега, пољуби се с њим, пије оно из
шољице, и после тога граде свадбу. Ово се обично пева и игра на Ивањ-дан а почне од Ускрса,
први пут па после те године, до јесени и до прошевина и свадба сваки дан певеју и играју кад год
се скупе девојчице. Прекрасни напев — мелодију — ове песме, нема Србина, који неволе, а пок.
кнез Милош заповедио је и марш од ове да му се направи, што је и учињено. Кад је умр'о од
истог напева, те исте песме, направили су му и и погребни марш.

269.
152

Колубарка. На њој Ана врата пере
На њој Ана врата пере
Колубара брдом дере
Колубара брдом дере Врата пере.
Са брда се Јова дере
Брдом дере. Са брда се Јова дере
На њој Ана ноге пере
На Њој Ана ноге пере Јова дере:
"Пери Ано бела врата,
Ноге пере. Пери Ано бела врата!
Ноге пере да опере
Ноге пере да опере Бела врата.
Пери Ано неутони,
Да опере. Пери Ано неутони
Више ње се Јово дере
Више ње се Јово дере Неутони.
Купи ћу ти литру злата
Јово дере: Купи ћу ти литру злата
„Пери ноге Ано моја,
Пери ноге Ано моја , Литру злата.
Сали ћу ти око врата
Ано моја! Сали ћу ти око врата
Ноге пери неутони
Ноге пери неутони Око врата.
Да не љубим гола врата
Не утони. Да не љубим гола врата
Купи ћу ти жуте чизме,
Купи ћу ти жуте чизме Гола врата;
Већ да љубим око злата
Жуте чизме; Већ да љубим око злата
Да не прљаш ноге беле
Да непрљаш ноге беле Око злата,"
Ка но пчела око сата
Ноге беле." Ка но пчела око сата
Колубара брдом дере
Колубара брдом дере Око сата и т. д.

Брдом дере. Плоче сребрне.
За кајице позлатице
Повторава се сво одело и сви накити.
Кова злаћена,
270. За минђуше превијуше

Кад почну играти певају. Драга камења.
Да видимо ко за коло
Ватајте се бјеле руке
Бјеле руке пречиле. Младо убаво.

За тканице ластавице
Кованице сребрне.

За силаје везелије
Коже савтијан.

За ђердане звекетане

271.

Друга опет кад почну да играју.

Кој за коло ајд у коло? Млади момци нежењене
А ја знадем кој за коло: И девојке неудате.

153

И то знадем кои није; За то коло за то оро
Ко се скоро оженио За шарина хоровода,
Сваког добра пожелио: Која с скоро удомила,
И перчина очешљана Сваког добра пожелила:
И аљине очишћене Била лица умивена,
И обуће осушене, Русе косе очешљане
Била лица умивена Лепе речи и погледа,
Добра коња осидлана Сада веле њојзи младој!
И оружја очишћена. Сид код куће за огњиштем
Снажних ногу очишћени За тим старим пепиљиштем.
Опит му се и то вели: Пери суде, носи воду,
Сид код куће чувај кућу Меси леба, служи сваког
За гламљама са женама Понајвише старијега
Са крњавим тим судима. Свога дома домаћина.
И ја знадем која није,

272.

Оди Маро да играмо.

Оди Маро да играмо, Ко за слјепог јарко сунце.
Докли војна неимамо Сид код двора играј кола
Докли глобу неимамо, Играј кола невестичког,
А на нашим белим врату, Са невестам и женама,
А кад војна узимамо; А не давно доведеним."
Онда коло то шарино Канда ће му двор побећи.
То шарино то китњасто Ако Маро душо моја!
То китњасто окићено, У тим дворма неседимо,
То нам коло короводе, Опет војно заповеда:
Короводе плити танац, „Сид код двора чувај двора.
За на века пропадну ће. Узми иглу и рукава
Неда војна колу доћи, Вези војну зарукавље.
Ни по колу погледатн, Старој баби те кошуље,
А камоли заиграти. А свекрву гаћетине
Неда стати до ког оћеш' На његове ногетине."
Ни погледат куда волиш; Рукав везла војна клила
Но ми војно заповеда; Војна клила и рукава:
„Сид код двора куће своје. "Мој га војно недерао,"
Сид код двора чувај куће, Већ мој братац издерао
Чувај двора и волова Понајмлађији по најлипшији
И волова и торова" Све по колу танцујући
Јоште војно силан вели: По прелима играјући."
"За те коло дивојачко,

273.

Призренка.

Ој на граду Призрен граду Ој Ладо ле Љељо!
Ој Ладо ле Ладо, Ој Лељо Полељо!
Ој Љиљано Ладо ле, (Ово се припева после сваке врсте)

154

Призрен граду Цариграду Зашто мене заборави.
На цареву винограду: „Не мри не мри душо моја
Дивно расти ружичица
Бела ружа и румена. Ој Љељу ле, Љељу!
Сићан цвитак уцватио Ој Пољељу ле Љељу,
Сићан цвитак ружичица Ој Ладоле Пољељу
Ружичица црвеница, Ој Пољељу Љељу
Црвеница и билица. Ој Пољељу ле Ладо.
Љуби мене мој драгане! (Тако после сваке врст па до краја)
Сад ме љуби душо драга! Немам тебе ди копати.
Сад ме љуби ја л' никада: Далеко је гробље моје,
Док сам бела и румена, Још је даље оца мога
Ка ружица та билица. Оца мога та могила
Сад ме љуби сад ја умри! Недра твоја гробље моје,
Ако ли ме непољубиш ? Руке твоје носиоци
Љубиле те љуте змије Црно оке пратиоци
Све до смрти немилице Медна уста жалиоци.

274. Ој и момачко!
Ој да купимо;
Плети танац. Ој младе момке!
Ој и девојке.
Ој да плетемо! Ој да се виде,
Ој плети танац! Ој и познаду!
Ој да играју,
Ој Љиљањој; Ој и певају!
Ој Пољељој',
Ој Ладо ле, Ој, из далека!
Ој Пољељу ле! Ој, и из близа!
Ој плети танац! Ој, познаници!
Ој шарени ле! Ој, и незнанци!
Ој хоровид ле!
Ој коло веље!
Ој свето оро!
Ој девојачко!

275.

Бројанице зову се ове идуће песме које се опет певају кад се игра.

Калопер шћери материна! Што но скоро очо у војнике,
Што се и ми ђегод нетревимо? На јунака Ђура Даворића.
„Што би било и да се тревимо? Једни веле никад доћи нијеће
Крушка нијесам да ме коме шаљеш Други веле да ће скоро доћи. "
Ни јабука да у њедри мећеш; Још Калоперка у ријечи била,
Већ дивојка од два господара." Ал' ето ти сина Триглавова
Ал' говори Перун момче младо: Триглавова сина Јеждраксина.
„Љути јади помињу ме нате." Како дође он непита мајку,
А ја нећу ни глиједат на те; Живанију госпођу госпођа.
Већ глиједат на већега јунака. Он непита! "што ми радишмајко?"
На вијећег а и на бољега, Већ он пита; „што ми ради драго?"

155

Па отиде драгоме на брану, Тетреника а и трепетника
Па чрез брану драги бјешједио: Што но сам јих теби куповао,
„Душо драга отвори ми брану! Куповао новцем са разбојна,
Да уљезем чрез брану на врати. Са разбојна мијеста разбојита
Покисе ми самур на калпаку. Ђе се бори свијетлост и тамина?
На калпаку триста тетреника,

Ове су пијесме пријеписане од Стане Бирчанке, коју смо вијећер помињали. Ова пошљедња дошла
је из Ерцеговине у Ваљев: нахију од досијељеника.

Ова је пијесма, као што се види чиста митска, овди јој је ријед па је мијету смо. Шта она
значи и од које је вриједности тијекер ће вријеме и у њему знање људи показати.

176.

Подскочица.

Вјерне друге ње ходите луде! Лист опане а грана остане.
Ње држите вјере у јунаку. Таква вам је вјера у јунаку.
У јунаку ка но у опанку. Он те љуби док другу њесгљеда
Мушка глава и шушњива-грана, Када сгљеда; „сбогом остај драга!"
То су друге двје сличите ствари; Оста јунак а пропаде љубав,
Удри грану о зјељену траву Као грана што остане друге!
Сва јој шушња од јеноч опане, А опане шушње свјеколико.

277.

Доскочице.

Што но врјеме у прољеће даде? Мени моја три крат доскоћила.
Оно што нам у јесјен одузмје. Доскоћила три пут прјеварила.
У прољеће разлиста се грана, Јеном рјеће: „Дојџ' на пенђер драги!"
Ал' у јесјен сва опадне жута. А ја јадан њој на пенђер ходо,
Лист опане, а грана остане. Ал' се она сјејом заклонила.
У прољеће другјем листом цвјета Другом рјеће: „Дојџ' у башћу драги'."
Е таква је љубав у дјевојке. А ја јадан одо јој у башћу.
Вјеран друже њевјеруј дјевојци! Ал' се она снахом заклонила,
Дјевојка је свака варалица Трећом рјеће: Дојџ' на бунар драги!"
Једну вјеру тисућима даје, А ја јадан хајде на бунара,
Једну лубав тисућима дјели. Ал' се ова с мајком заклонила..

278.

Оро изпрошјеничко или сватовско.

Шјеничице љепо сјеме,
Љепо сјеме прјелијепо!

Овако припјевају Срби Ришћани и Кришћани, а Срби Мухамедове вјере у Боснн
Ерцеговини, Ст. Србији, Албанији Маћедонији, Тесалији и т. д. припјвају:

156

"Јараман љепо сјеме, јараман."

У источној и јужној Старој и дан. Србији, као и у Албанијама, Маћедонији и Тракији. и т. д.

„Море џанум лепо семе."

А мој драги љевше име. Да ћинимо души хајир,
Што те нигдје на двор није? Ћајир нам је мјекан душјек,
Ил је теби мало спати, Ћајирћичи душјећичи.
Ил ти њеда стара мати? Душјећичи ти мјекани,
А да знадјеш драго моје! А мјекани прјемјекани.
Какав ти је душман мати? Вједро њебо кумаш јорган
Дошао б' ми на ћаира, Мједна уста шербет вода.

Од Јоке Сарајевке и Стане Зворнићанке.

279.

Оречка,

Стојанка болна лежала, Понада да ти донесем.
Три лета дуга божија. Солунска љута раћија,
Драго јој никад незнаде, Велешка бела погача,
А кога драго дознаде Тетовско бело јаблоко,
Стојну ми лепо прашаше: Измирски жолти портокал,
„Стојано душо и срце! Мостарско гројзје то слатко
Кога си болна лежала, С мора ми смокви ти слатки."
Што мена ниси казала?

Што недојде ти зимуске? 280.
Кога ми студеше,
Кога ми студеше. Што не дојде драго.

Токо дојде лето ово Кога ми падоше?
Кога ме тресеше? Сум ти било на туђина
Кога ме тресеше?
Пари извађало,
Што не дојде у пролеће Пари извађало.
Кога ми цветеше, Тебе ти душо драга!
Кога ми цветеше? Пари ти праћало,
Пари ти праћало.
Токо дојде во јесена Зато ти недојдо душо драда!
Кога ми падоше,
Зимуска по зима,
Зимуска по зима.

281.
Јасакџија ђидија.

157

Јасакџијо ђидио! Ол' је мома срдљива
Не разигруј коња тог. Дека често неидеш.
Од је мома срдљива Дека често неидеш,
Дека често неидеш. Голем пешкеш неносиш;
Голем пешкиш нен осиш; Те срмали јелеке
Свилен фустан доноси. Во Солуна резани.
Јасакџио ђидио! Јасакџио ђидио!
Не разигруј коња тог, Неразигруј коња свог,
Ол је мома срдљива, Ол је мома срдљива
Дека често неидеш. Дека често неидеш.
Дека често неидеш, Дека често неидеш,
Голем пешкеш неносиш: Голем пешкеш неносиш;
Та стамболска шамија, Та везена зобани
Алосана шамија. Во Призрена резани
Јасакџио ђидио! В Сарајево везени.
Неразигруј коња свог,

Тако даље повторавају се сите хаљишча што ји мома носи и во што се облече.

282.

Кого оро почне.

Тегни, тегни, Бојана то оро! Гола как ћу је земем,
Земи ја Митра до тебе, Как ћу је земем до мене.
„Ја би зела та Мигра, Шчо не ми каза по брго,
Бог да убије мајка јој. Клашеник да јој направим?"
Митра ми нема кошуља Тегни, тегни Бојано то оро!
Гола как ће ја земам, Земи, земи Митра до тебе.
Как ћу је земем до мене? „Ја би зела Митра до мене:
Што не ми каза по брго? Бог да убије мајка је,
Кошуља да је навезе." Митра ми нема тај појас.
Тегни, тегни, Бојано то оро! Гола как да је земам,
Земи земи ја Митра до тебе. Да је земам до мене?
„Ја би зела та Митра Шчо не ми каза по брго:
Бог да убије мајка је. Појас да јој одкајем."
Митра ми нема клашеник.

Тако си хаљина пјејат се во оро.

283.

Шарада Ђурђа бела саја.

(Везена на прсима кошуља од куд је постао Саван.)

Шара Ђурђа бела саја: Коа дојде ден Ђурђев-ден,
От Митров ден до Ђурђев ден. Ушче не ја до шарали.
Шчо ми клаје ти двинајес, Сите моми излегаје
Ти дванајес баш терзији, Излегаје на панађур:
Да јој шарит бела саја, Измијени изчешљани

158

И убаво променати. Ни убаво променето,
Бела Ђурђа ми излече; И од сите по убаво
Ни мијено ни чешљано, По најбоље понајлепше,

284.

Извикна Стојан, или колко ко жали за кого?

Извикна Стојан де Жали ме брате жали ме
Извикна Стојан де подвикна; До кога ћа ме пожалиш?
"О то де калај Марија! Змија ми влезла в пазува."
За ташина та корија Жалим те братац жалим те
На велешка ћуприја. Жалим те братац рођини:
Жали ме мајко жали ме! "Дур да се стори ливађа,
До кога и ме пожалиш? Од тија поти потишча.
Змијами влезла в пазува," Извикна Стојан подвикна."
Мајка му плачно говори: "О то де калај Марија!
Жалим те синко Стојане! За ташина та корија,
Жалим те чедо рођено! На велешка ћуприја.
Дури да главна лист пустит Жали ме сестра жали ме
Дури да сонце застанет" До кога ћа ме пожалиш
Извикна Стојан подвикна: Змија ми влезла в пазува?"
„О то де калај Марија! „Жалим те брате жалим те!
За ташина та корија; Жалим те брате рођени!
На велешка ћуприја. Дур да ми никна босилак
Жали ме татко жали ме Из камен студен и ладен."
До кога ћа ме жалите, Извикна Стојан подвикна;
Змија ми влезла в пазуво" "О то де калај Марија!
„Жалим те синку жалим те, За ташина та корија,
Жалим те синко Стајане! На велешка ћуприја.
Дури да море се исполни Жали ме невесто жали ме
Со дробен песок поравна,, Змија ми влезла в пазуво?"
Извивна Стојан подвикна; „Жалим те јунак Стојане!
„О то де калај Марија! Жалим те мио господар!
За ташина та корија, Дури најдо јунак ко тебе.
На велешка ћуприја.

285.

Неда на Сарајо.

Игра Неда на сарајо, Немој жалиш жолти чегли
На сарајо Алин бега, Кој је купил пак ће купи."
Дур се сарај потресаје Игра игра бела Неда
Неда мајке привикаје; На сарајо Алин бега.
„Доста игра бела Недо! Игра Неда брига нема,
Ће искиднеш жолти чегли" За те жолти чегли мелки.
Алин бего говореше, Што поцепа што изкидна.
Белу Неду наговара; Алин бего купил чегли
„Играј играј бела Недо! Купил Неди жолти чегли.
Играј играј брига немај!
159

286.

Та је песма митолошска, но ми га метнаје туна шчо је оречка.

Свирни ми свирни Митро, Небричен Јудо ле Самовило!
Митро туђоземче 1 " За мене жалит сирота.

Как да ти свирнем Јудо ле? Мајка ми море Јудо ле!

Јудо ле леле Самовило? Црни драпни носи за мене."

Чудо ле тућоземко! Свирни ми свирни Митро,

Самовил леле наше ле, Митро туђоземче!

Тако се препеа. „Как да ти свирнем Јудо ле,

Мој го татко небриен, Јудо ле леле Самовило?

Небриен ходит и спава. Братац ми ходи небричен

Небричен ходит Јудо ле! Небричен жалит за мене,

Небричен ходи мене жалит Братац ми носи црна капа,

Свирни ми свирни Митро! И жали Митре убаво."

Митро туђоземче! Свирни ми, свирни Митро,

"Как да ти свирнем Јудо ле, Митро туђоземче!

Јудо ле леле Самовило? „Как да ти свирнем Јудо ле

Мајка ми ходит не бриен Јудо ле леле Самовило! ''

Сеја ми ходи небриген,

Небриген жали за мене.

Босилек сестра неноси,

И в грађина тожна неоди."

287.

Белика и ризик.

Вељо, Велико дилбер Бугарко! За шчо су ризик, ризик немала?
Дилбер млада бела Бугарко! Моје то лудо в туђина ошло,
Што бело переш да црно носиш; Туђина ошло девет години,
Ал' мајка жалиш, ал' татка плачеш? На десето коња пуштило
Е ђиди лудо и младо! На седло беше писмо писано;
Изговори Веља Велика, „Можи се Вељо Велико!
Изговори дилбер Бугарка: Вељо Велико дилбер Бугарко!
Ни мајка жала, ни татко плача. Можи се Вељо веће нечекао."
Токо си плача на свој разик.

288.

Тече река из стред село Србљана.

Тече река из стред село Србљани,

Мало ле Србљани;

Србљана Врбљани,

Врбљани Србљани!

Носи ветка, Масо ле маслинке! На чардаци две постели

На грани два чардака висока. послани

160

На постели два терзији убава, Мају ле Масола де?
Они крова свилена вошуља. Да л' за тебе да л' за мене?"
Свилена кошуља крова, Ал' говори Мала Масуља:
Срмели алишча шију. Једно га терзија за тебе,
Алишча шију убаво Масо ле! Друго терзија за мене.
Од туда иде млад убав, Ми је два да ји ћердосаме
И ми праша убави терзији: Масо ле море Масо ле!
А кој ће ји ћердосаје? Масо ле моме убаво!
Море Мала Мају ле!

289.

Другачки седеше.

Другачки те содеше седеше, Друачка седеше седеше,
Мало ле море Мајо ле! Во голема грађина грађина.
Масо ле моме убава! В грађина седеше седеше
Из село Врбљани: И рано цвеће береше, береше,
Врбљана Србљани! Рано цвеђе ран босиљак, босиљак.
Србљани јунаци! 2. За двојица млад терзи, и терзији.

1. 2. Ове се врстице у обе песме после сваке врсте препевају.

290.

Зави се облак над наше село.

Зави се облак над наше село, Мајка ми има чевгер овци
Над наше село над Бојаново. Овци дава Бојна недава.
Небило облак ток било јунак Братац ми има чевгер коњи
То било јунак из Сарајево. Коњи дава Бојна недава.
Ми бегендиса добар јунак, Сестра ми има чевгер грађина
Ми бегендиса једна девојка. Грађина дава Бојна недава.
Једна девојка Бојна убава. То слушал слушал тај добри
Ми отиде јунак татка да проси јунак,
Татка просеше татку говореше: И кога си те изслушал
"Ој татко татко стар отец! И го виде му не дава Бојна;
Да ми го дајеш она девојка Бојна си звал на сила своја.
Она девојка Бојна убава!" На сила своја јуначка,
Татко ми има чевгер волова И го однесе у шер Сарајево
Волови дава Бојна недава. Во Србија земља Босначка.

291.

Заимче на војска.

Во четвртак свадба правило, Ферман ми појет и дробна солзи
Свадба правило младо Зајимче И дробна солзи Зајимче рони.
Младо Зајимче то спахиче. Невеста просто пред него изајђе,
Во петак ферман му дојђе. Изиде и го прашаше."
Ферман дојђе от цара Мурата. "Шјо ми плачеш еј ђиди лудо!

161

Еј ђиди лудо мило и драго! Та добра свадба лепа убава.
Мило и драго моје Зајимче спахиче!" На исто свадба стиже Зајимче!
И му даде бела марама Зајимче младо спахинче;
Бела марама очи да брише!" Па ми се приближи младо
Марама земе Зајимче спахиче, Заимче Младо Зајимче доједан
И ми избриса те солзни очи. клајенац,
И ми говори на своја була „На клајенца најђе стара си баба.
На своја була млада невеста. Стара си баба своја си мајка
„Как да не плачеш моја мила? И јој говори! "Помози Бог.
Моја мила млада невеста! Помози бог стара си бабо!"
Вчера свадба сме правиле Баба му рекна; „Бог ти помого'."
Денеска ферман ми дојђе! Бог' ти помого незнан јуначе!
Да идем на та силна војска Зајимче јој говори:
На силна војска Московија. „Подај ми вође да се напијем
Ток само ти се молим Ће те питам мори бабо!
Ти се молим да неплачеш, Што су тије сурли топани?"
Да не плачеш и не жалиш Не мој питаш млад делија!
Цар ме зове на силна војска, „Моја се снаха удаје
На силна војска да идем Моја снаха која је била
И да ми бидеш верна невесто! У моја кућа осум гођина."
Да ме чекаш до седм гођина, О тоа свирит ти сурли
Који ће ти дојде ова јаглика Ти сурли тиа топана."
Тоја ће знајеш да сум жив," Тоа се текна младо спахииче.
И се опреми Зајимче спахиче, И потегна сабља димискина
И се опреми и добра коња Отиде во пред во сватови,
И ми оде на силна војска, Кут је младо невеста
На силна војска у Московија. Е извади бело јаглуче,
Млада невеста га чекаје И показа на млада невеста
Невеста га чекам за седм гођина, И застрами си китени свати,
И нема је јуште три месеци. И одведе Зајимче младо!
Младо спахиче не је ми дошло И одведе своја та невеста.
Не је ми дошло за осум гођини. Во своја кућа и својој мајци,
На девети гођини ми здумала И остана ујадени китени свати,
Млада невеста да се удава. Со својего младога зета.
И ми здума и ми сторила

229.

Кога ће да се разсипа оро и панађур.

Расипај оро Трендо! Нека ми плаче лудо!
Појђи си дома Трендо! Нека ми плаче мало!
Појди си дома Трендо! Свекрва имам лудо!
Дете ти плаче Трендо'! Нека го теши младо.

293.

Ипак кога се расипува оро.

Нерасипај се, нерасипај се еј Ја не сум дошо, ја не сум дошо да се
панађуре! расипам.

162

Токо сум дошо да го саберем: Шјо лубе добро убаво
Идите овамо девојки моје! И шјо вола убави момички.
Идите овамо во ваше село, Идите вамо во наш град,
Во наше село ваш вилајет. Во нашем граду сите богатства.
Во наш вилајет: две сонца греје, Понајвише меду шећеру,
Две сонца греје две месечине. Шјо раниме своји ти жени.
Овамо има једнего јунаци.

Сите оречки тиа песми от Илинка Вензанковић от Стара Србија земља Албанија, Мијачка,

294.

Босанка,

Ој дјевојко чемерико! Бићеш моји свакојако.
Убило те зло вјелико! Ха, ха мједена!
Ха, ха рођена!
Ха ха мједена!
Ха ха рођена: Што се носиш и поносиш,
Хајде тако, јаћу вако, Кад те знадјем и познајем?
Би ћеш моја свакојако!
Ха ха мједена! Ха, ха мједена!
Ха ха рођена! Ха, ха рођена!
Ти се носиш и поносиш, Хајдје тако, ја ћу вако,
Ти се бјелиш и румјениш. Би ћеш моја свакојако.
Ха ха мједена! Ха, ха мједена!
Ха ха рођена! Ха, ха рођена!
Хајде тако, ја ћу вако Кад те знадјем и познајем
Би ћеш моја свакојако. Ког си рода и порода,
Ха ха мједена! Ха, ха мједена!
Ха ха рођена! Ха, ха рођене!
Ти се бјелиши румјениш, Хајдје тако, ја ћу вако.
А шта мени младу вјелиш? Би ћеш моја свакојако.
Ха, ха мједена! Ха, ха мједена;
Ха ха рођена! Ха, ха ређена:
Хајде тако, ја ћу вако, Отац ти је бузађија,
Би ћеш моја свакојако, А мати ти кокићирка
Нит се бјелим ни румјеним, Ха, ха мједена!
Опјет вјелим да с' ожјеним Ха, ха рођена.
Ха ха мједена! Хајдје тако, ја ћу вако,
Ха ха рођена.! Би ћеш моја свакојако
Хајде тако, ја ћу вако, Ха, ха мједена!
Би ћеш моја свавојако, Ха, ха рођена.
Ха ха, мједена! Коке носиш тје продајеш,
Ха, ха рођена! Тје се душо љебом храниш.
Нит се мијем нит се бријем, Ха, ха мједена!
Опјет вјелим да с' ожјеним. Ха, ха рођена!
Ха, ха мједена! Хајдје тако, ја ћу вако,
Ха, ха рођена! Би ћеш моја свакојако.
Хај де тако, јаку вако Ха, ха мједена!
Ха, ха рођена!

Прјеписао сам ову пјесну још 1860 год. на састанку рачанском, при Ушћу Дрине.

163

295.

Сремка.

Текла вода Текелија, Једе ли се шевтелија?
Текла вода Текелија. Љуби ли се Анђелија
Под њом растла шевтелија, Љуби ли се Анђелија?"
Под њом растла шевтелија. Одговара Анђелија
Под њом ода Анђелија, Одговара Анђелија:
Под њом ода Анђелија. "Ид' одтален стар делија!
Од туд иде стар делија. Ид' одтален стар делија.!
Од туд иде стар делија. Непије се Текелија,
На, кољицу чилашастом Непије се текекија!
На коњицу чилашастом, Неједе се шевтелија,
Баш ко брада стар делије, Неједе се шевтелија.
Баш ко брада стар делије. Ни је за те Анђелија,
Па говори Анђелији Ни је за те Анђелија.
Па говори Анђелији! За делију грбатога
"Помоз Боже Анђелијо! За делију грбатога.
Помоз Боже Анђелијо! Грбатога остарилог,
Пије ли се Текелија! Грбатога остарилог;
Пије ли се Текелија? Већ за момка млађанога.
Једе ли се шевтелија Већ за момка млађанога;

Ову сам преписао од старе г. Пеле Јакшићеве, супруге бившег старог г.Јакшића благајника —
министра финансије — пок. кнеза Милоша. Од ње су и ове две идуће подскочице.

296.

Дан и ноћ Деспа, Она мисли луда,
Дан и ноћ Деспа Монахиња бити,
На небо уздише Монахиња бити,
На небо уздише! А незнаде млада,
Чим звона чује, А незнаде млада,
Чим звона чује, Тамо нема драгог,
На ма метанише Тамо нема драгог.
На ма метанише. Нема једног младог,
Умазала светце, Нема једног младог,
Умазала светце Него тисућ бесних,
Све целивајући, Него тисућ бесних.
Све целивајући. Црних калуђера,
Она мисли луда, Црних калуђера.

297.

Подскочица.

ОЈ пријо пријо! Ала бих те био
Ала би те био Мојим медним уст'ма
Кудгод би те стиго. И белим рукама.

164

298. У кући бувци
У цркви свитци,
Доскочице. Прид црквом слипци.
Живит се не море
Млико мачије
Јаје сврачија А мој на гранама саколом,
Мисо свачије. Ка истини соко, осушио се.

299. Стане ми има три брата
Три брата:
У пољу Турци,
У шуми вуци, Први јој беше цар Душан
У дворни кучци, Цар Душан.
У гори хајдуци,
Други јој беше Светозар
300. Светозар,

Што хочеш ти чоче? А треће вељи Звонимир
Отац ти за пећком кучком, Звонимир.

301. Зато се Стане поклањав
Поклањав.
Стана и Јања.
Јања ми ни лек не мало
Играла Стана и Јања. Не мале.
и Јања.
Стаде ми Јања да плаче
На Јану фистан до земље, Да плаче.
До земље.
Своју ми мајку проклињат
На Стану ни лек не мало, Проклињат.
Не мало.
Што њојзи браћу не роди
Путом прођоше цареви Не роди.
Цареви.
Вели јој царе Душане
Прво ми беше цар Владан, Душане.
Цар Владан.
Вели јој Вељи Будимир
Друго ми беше цар Свевлад Будимир,
Цар Свевлад.
И најсилнији Светозар,
Треће ми беше цар Часлав, Светозар,
Цар Часлав,
И онај стари Звонимир
Од србске земле поносне Звонимир!
Поносне, 165

Из Зете старе Србљанске,
Србљанске.

Три пут се Стане приклоњав
Приклоњав;

А Јање ни лек ни мало
Ни мало.

Што ми се цари прикљању
Приклању,

А Стане младој убавој,
Убавој.

„Чујеш ли мајко Јањина, Цар Владан,
Јањина, И онај силни цар Свевлад

Сребро и злато на тебе, Цар Свевлад.
На тебе, И тај ми млади цар Часлав,

И твојој Јање убавој Цар Часлав.
Убавој. Што цари дали своју реч

Њојзи ће с' кдањат цареви Своју реч,
Цареви Речицу своју држали

Понајвише цар Владан Држали.

Од баба Петке из Радомирског среза Софиске нахије из Старе Србије.

302.

Овчар свира у планина

Овчар свира у планину галено! Галено, вито перо зелено, галено;
Галено, вито перо зелено, галено!, Да извади љута змија, галено!
У планину у Шару галено! Галено, вито перо зелено, галено!
Галено, вито перо зелено, галено! Љуба пође, она хоће, галено!
Више цвили но што свири, галено! Галено, вито перо зелено, галено!
Галено, вито перо зелено, галено! да извади љута змија, галено!
Викна оца да му извади, галено! Галено, вито перо зелено, галено!
Вито перо зелено, Галено галено! Љута змија кочаничка, галено!
Викна матер да му извади галено! Галено, вито перо зелено, галено!
Галено, вито перо зелено, галено! Качаничка јадовница, галено!
Викна брата да му извади, галено! Галено, вито перо зелено, галено!
Галено, вито перо зелено, галено! Са Качаник црна гора галено!
Викна сестра да му извади галено, Галено, вито перо зелено, галено,
Галено, вито леро зелено, галено! Црна-Гора Србска земља галено,
Викна љуба да му извади, галено! Галено, вито перо зелено, галено!
Галено, вито перо зелено, галено! Тури рука у недарца галено!
Из недарца љута змија, галено! Галено, вито перо зелено, галено,
Галено, вито перо зелено, галено! Те извади златан појас, галено!
Отац неће мајка неће галено! Галено вито перо зелено, галено!
Галено, вито перо зелено, галено! Златан појас права љубав, галено!
Братац, неће сестра неће, галено! Галено, вито перо зелено, галено!

От Драган Златковић велешка нахија Стара-Србија земља Маћедонија.

303.

Ова је Срба Мухамедове вере у Старој Србији, Албанијима Маћедонији Тесалији у већем
делу Тракије и Уруменлије.

Што настаде ова добра година? А сутра је лепшиј данак сриједа
Џанум аман, аман неј. Сриједа, сриједа сриједа!
Што настаде ова добра година? Што изгуби мог дилбера
А сутра је лепши данак сриједа, лијепа, Џанум, аман ама-неј
Џанум, аман, аман, аман-неј! Што изгуби мог дилбера лијепа

166

лијепа. А појити плавим оч'ма мојима
Што га јадна стећ немогу за века, мојима мојима.
Џану, аман, ама неј!
Што га јадна стећ немогу за века, Покривати русом косом бијелем
Џанум аман ама-неј!
за века, за века. Покривати русом косом бијелом,
Ако ли га кадгод стекнемдо века?
Џанум аман, ама-неј! Бијелом бијелом.
Ако ли га јадна стекнем до века, Пред кућом му бадем дрво високо
До века, до века. Џанум аман, ама-неј!
Ал такво га стећ немогу за века, Пред кућом му бадем дрво високо
Џанум аман, ама-неј!
Ал' таквога стећ немогу за века Високо високо.
На њем пева билбил пиле соколе
За века за века. Џанум аман ама-неј!
Чува ћу га у срдашцу мојему На њем пева билбил пиле соколе,
Џанум, аман, ама-неј!
Чува ћу га у срдашцу мојему Соколе соколе.
Пољуби му десан зилив и око,
мојему мојему. Џану аман ама-неј!
Носи ћу га у недарцу мојему, Пољуби му десан зилив и око
Џанун аман ама-неј!
Носи ћу га у недарцу мојему, И око и око.
То не био десан зилив и око
Мојему мојему, Џанум аман ама-неј!
Рани ћу га медним устма мојима, То не био десан зилив и око
Џанум. аман, ама-неј!
Ранићу га медним устма мојима, И око и око;
Већ то био мој дилбере изгубљен,
мојима мојима, Џанум аман, ама-неј!
А појити плавим оч'ма мојима Већ то био мој дилбере изгубљен
Џанум аман, ама-неј !
Изгубљен изгубљен,

Од г. М. Ђорђевића учитеља Велико Очког, у Старој Србији.

Последње речи врло се високо узвикују, а напев је ове песме што може бити весео и
можда највеселији у свима србским крајевима и напевима. Ми смо врло оскудни таквим
напевима. Покрај веселости он је плаван, као и све песме Срба мухамедове вере.

304.

Ор се бере оро да беремо.

Ор се бере оро да беремо. А из неба плавог високога.
Мало село гледаше велико, Паде венац красно оплетени
Да се собор сакупи велики, Селен венац од црвене руже.
У собору момци нежењени, Од зелене красне љубичице
И девојке младе неудате! И подгорца цвећа прелепога.
У собору те младе невесте. А са венцем пусла долетала,
Невестице на Видов дан дошле, Та ми пусла од Бога Вишњега
Да се виде и да се познаду, Те казује у среди собора:
Да су ми се те године ране, Да ће бити то лето богато,
Те године ране превенчале, Ђурђев данак шумком и травицом
А јунаци на свог панађура Никољ данак пребелим јагањцма,
Панађура собора великог. Петров данак тим белим сирењем
Ту ми паде у среди собора Белим млеком и белим сирцима,

167

Госпођин дан пребелом пченицом, Млади Љеље млада Љела љуби.
Крстов данак вином црвенијем. Родила му Пољељи Пољељу.
Моћи ће мо моме удавити, Млада дева млада момка љуби
А за момке младе нежењене. Роди ће му сина и ћерчицу.

Од г. поп Николе Андрејевића из Средачке жупе свештеника у Старој Србији.

305.

Марушка Товарушка и Банушко

Ој марушко товарушко! Беле дворе цариградске.
Где си била товарушко! Кад у двору коло игра:
Где си била шта радила? Игра коло девојака.
Одкуд теби златна грана? У њему је девојчица
Ој Банушко товарушко! У свиленој кошуљици.
Ја сам тамо доле била: „Ој Марушко товарушко!
На Едрена воду пила, Дај ти мени девојчицу,
Воду пила зајитала. У свиленој кошуљици,"
На Едрена златна грана, Ој Банушко товарушко!
Ја одкидо зланту грану, Недам теби девочицу,
Па је дадо кујунџији, У свиленој кошуљици.
Да сакује златне кључе, "Ој марушко товарушко!
Да отворим беле дворе. АКО недаш девојчицу;
Он сакова златне кључе, У свиленој кошуљици
Ја отвори беле дворе, Ја је оте и одведо!"

Тако се пева и игра. Увати се у Срему и у другим земљама српским коло од девојака па
једна је Марушка Товарушка, а друга је Банушка Товарушка, певају играју Товарушка та извлачи
едну по једну из кола, девојчицу која се после зове Родиљица. После тога праве као тобож
свадбу. Тамо и уобште свуда међу аустриским Срба-Хрватима ово се игра уз белу недељу. У
Старој Србији то је обично саборска игра и песма; па с тога је овде уврстисмо.

Ми смо је преписали од Савке Јовановића Скадарке. Чули смо је од Персе Петровића
из Срема, а и од нашег синовца Мике Милојевића из Ваљева, детета од 6 година. Тамо у Ваљеву певају
деца мала обојег пола, његови вршњаци.

306.

Војвода и војска му.

Ој вој, вој вој вој, вој вој вода! Или ти се та вој-вој-вој-вој-ска?
Камо Теби твоја фала. У то сиње море црно
Твоја фала силна војска, Море црно утопила,
Силна војска убојита, Бијућ боја са Тартаром,
Убојита разбојита? Црним гостом озијатом?
Што нам рече ти довести, Или ти је та вој-вој-вој-вој-ска?
Лака кола да играмо? Свати војска изгинула
Лака кола лакшег скока. Бијућ боја јуначкога
Лакшег скока сремска скока? С Алеманом Љутим звером?

168

Ал говори вој-вој-вој-вода: Ид од тален вој-вој-војда!
„Баци коло неиграјмо, Ни је теби изгинула
Војска ми је изгинула Силна војска и убојна,
Бијућ боја тога црног, Бијућ боја великога
С Татараном агарјаном На том сињем црном мору,
На том сињем црном мору. Него ти је изгинула
На тој србској крајиници. Љубећ русе девојчице.

Од Персе Петровића из Срема.

307.

Тетовљанка и Кичевка.

Оро ми хоро коламо Панађур Видов данак ми.
Бојано Бојано! Бојано Бојано!

Тебе ми нема у коло Неможе Боја у коло
Бојано Бојано! Бојана Бојана!

Без тебе коло шарено Не ми је шила ни прела,
Бојано Бојано! Бојана Бојана!

Стало ми коло Ка пусто, На дуге ноћи у зима,
Бојано Бојано! Бојана Бојана!

Што нам не дојђе, Него је села певала,
Бојано Бојано! Бојана Бојана!

Данас вељи панађур, С тога ми дојћи неможе,
Бојано Бојано! Бојана Бојана!

Од г. Х. Богуње Сиљеновића от Крчево Кичево в Стара Србија.

XXVI. ПЕСМЕ - СА ОБИЧАЈИМА — МОБСКЕ ОВЧАРСКЕ И ПУТНИЧКЕ.

308.
Иво и Ивана.

Тодор млади мобу сакупио, Гром загрмје у срјед вједро неба
Да му жању у пољу шјеницу. Тје удари у поље широко.
Сакупио мобу на Огњену Ударио у бјелу шјеницу
На Огњену пресвјету Марију. У пшјеницу Тодора везира.
Жјетву жјела моба Тодорова, Тог везира србског цара Стјепе.
У тој моби Иван и Ивана. Запали му жњевену пшјеницу,
Иво нажје три ста и три снопа, Запали му њиву раваницу.
А Ивана три ста и четири. Кад у јутру јутро освануло.
Иво попи три ста и три чаше, Сви мобари дома устајала
А Ивана три ста и четири. Те гљедају чуда невиђена.
У том моба дома се разишла, Ње устаје Иван момче младо,
Сваки оде своме бјелом двору Вјећ он љежи ницом на кривјету.
Иво оде своме бјелом двору, Љежи Иво ни главе недиже,
А Ивана опјет своме двору. А Ивана сићан вијезак вијезе.
Кад је било ноћи у по ноћи Па долази лијепу Ивану

169

И њему је ријеч бјешједила: Зар је бољи јунак Ивана ђевојка,
Ој Иване, моје јагње бијело! Нег дилбере млађани Иване?"
Устај Иво моје срце драго! Тада Иво ријеч одговара!
Устај Иво мобу да мобимо, „Шут' Ивана муком замукнула!
Да виђимо које бољи јунак Шут Ивана шинула те гуја!
Млад Иване или та Ивана? Тебе гуја мене присојкиња,
Шути Иво главе неокреће, Што си мене синоћ затравила
Нит' говори нити што мромори. Те сам сада болан и преболан."
Тада вели Ивана ђевојка;

Ова је из Љешнице под. окр. пријеписана код разкопаване црквине Милоша Обилића.

309.

Јанин брале и сва.

Јанин брале мобу сакупио; Да пландује и да воду пије.
Из три града из три краинара, Јанко Јању у свиралу зове.
Из Пољана стотину мобара, Јања му со у песми одзива,
Из Љубњана стотину мобара И у песми њега запиткује:
Из Једрене стотину мобара. "Је си л' Јанко ишо у јаворје;
Из три града три ста жетелаца Де смо синоћ невин посадили,
Из два града двеста везилаца. Је с' заливо невин у јаворје?
Све градова србских краинара, АКО си га јунак заливао!
Што чувају међе и крајине. Ил' си водом или млеком белим?"
Из Белграда на реци Војуши Јаноша Јањи у свирали каже:
Из Белграда стотину мобара, Је сам Јањо моја драга душо!
Где но седи србска царевина. Јесам Јањо ишо у јаворје!
Из Сербеза стотину мобара Заливао невин у јаворју;
Из Сербеза царичиног града Заливао том водом студеном.
Где но седи госпођа царица. И заливо млијеком бијелим.
Из три села три ста жетелаца, Ја заливам моја душо драга!
Из два села две ста везилаца. Ја заливам драгога невина,
Још то му се мало учинило А невин ми горе вене Јано!"
Обуставља сеју од оваца. Кад то зачу прелијепа Јања,
Од оваца и од јагањаца, И кад дође за гору на воду
Да му пева и песму казива, Одма оде млада у јаворје;
Да весели житеоце младе. Те узима чедо из јаворја
И да прид њим у жњу напредњачи. Мало чедо од шесдесет дана;
Ну да видиш млађане Јанојке; Па га метну на свилено крило.
Нит' му пева, нити песму каже, Ал' ето јој брата рођенога
Нит придњачи у жњу жителачком; Ето иде право у јаворје,
Већ пролива сузе низ образе. Право иде јунак у јаворје.
Грозне сузе беље од биљура, Кад је Јања брата сагледала;
А чистије од драгог камена. Баци чедо у зелину траву;
Кад је моба сила за ужину; Па побиже млада низ јаворје.
Узе видру у бијелу руку, Кад дотрча од Скопља Владета,
Па ми оде за гору на воду. Кад дотрча у зелин јаворје
У том Јанко најавио стадо. И угледа ово чедо мало,
На јавио стадо на кладинца Узима га на бијеле руке;
На кладинца студену водицу, Чедо мушко од шестдесет дана,

170

Он ћадија да посиче чедо, „Брате мили Владета војвода!
Ал' се чедо мало насмиало, Ајде брате мени у походе!
Жао било Владети војводи. А са старом Божаниом мајком
Жао било тог сестрића малог. И са старим Владичаном бабом.
Узе њега на бијеле руке, Понеси ми од злата јабуку
Па га носа своме билом двору, Што но си је у јаворју нашо,
Те га даје остарилој мајци Ако ниси јабуко изио"
Остарилој мајци Божанији Братац сеји боље одручује:
Божанији вако говорио: "Сејо моја лијепа Јанојко!
„Гаји мајко ово чедо мушко! Ето брата сеји у походе
Ово мушко чедо прилијепо." И ето јој мајке и бабајка;
Мајка узе оно мушко чедо; Још сувише осам браћа њених
Па га гаји, као јање младо. Са Владетом братом најстаријим;
Ал да видиш Јанојке дивојке. Но ненадај се моја мила сејо!
Своме двору више се неврати; Неда братац од злата јабуку
Ни бијелу братовљеву двору Што је нађе у зелин јаворју.
Ни на њиву младим житиоцма, Воли братац од злата јабуку,
Виће оде за Јаноша младог Као своју Јанојку сестрицу.
За Јаноша из Добрана града. Кад му није Јане у дворови,
Када прође годиница дана, Нека му је од злата јабука."
Јања брату своме поручује, Како реко Владета војвода
Своме брату милно накричује: Како реко тако и створио,

310.

Грађење Орида.

Град градио наимар Манојло. За четири дана и године.
Град градио тог Орида пуста Кад је било у ту свету петку
Под тим Ридом високом планином, У ту петку недиљину мајку.
Над Оридским дубоким језиром. Кличе вила са Рида планине
Град градио тог Орида пуста Виш Орида остао јој пусти,
У Синише цара великога. Те дозива наимар Манојла;
Великога цара проклитога. „Чул Манојло јада недопао!
Што Манојло за дан подигао, Ти немореш града сазидати."
Подигао тог Оридског града, Опит зида неимар Манојло,
То му вила за ноћ порушила. Опит зида града у Орида.
Тад Манојло удвоја мајсторе, Што Манојло за дан сазидао
Опит града гради Оридскога. То му вила за ноћ порушила.
Што Манојло за дан подигао, Кад је било у присвету петку
То му вила за ноћ порушила. Свету петку недиљу мајку.
Тад Манојло утроја мајсторе, Кличе јасно вила са планине
Опит гради Орида проклита. Са те Шаре са царске планине.
Што Манојло за дан пострио, Виш Призрена царевога града:
То му вила за ноћ разтроила. „Чу ли море неимар Манојло!
Наљути се наимар Манојло Нећеш море сезидати града,
Удесети те своје мајсторе Ни изнети твоје русе главе
Опит строји града у Орида. Док ненађеш Стојну и Стојана,
Што Манојло за дан построио, ДОК ненађеш два слична имена.
То му вла за ноћ разстроила. Два имена брата и сестрицу.
Тако било за четири дана Два имена слична и обична,

171

Ако ненађеш Стојну и Стојана, Свакојаким благом скупоциним.
А ти мораш Миљу и Миљена, На интове постављао слуге
Док ненађеш два слична имена, Па јих посла по землици својој:
И оба ји неузидаш брајко! Да му траже Стојну и Стојана
У источну у ту круглу кулу Или друга два слична имена.
Неоставиш дојке и ланита Два имена брата и сестрицу,
На углиду сведу божијем свету. Да јих купи за то пусто благо.
Понајвише проклитом Синиши." Иду слуге на све четир стране,
Кад Манојло вилу разабрао Не нађоше два слична имена,
Полићео ка Синиши цару Два имена брата и сестрицу.
Ка Синиши у Трикали граду Не нађоше за то пусто благо,
И цару је кроз плач беседио; И ди бише два слична имена,
„Чу ли царе што ми вила каза? Сакрише се да ји несазнаду
Ја немогу града подигнути, Црне слуге проклитога цара.
Док ненађеш два слична имена Кад' с вратише проклитом Синиши,
До два слична царе и обична, А без слична два имена драга,
Оба да су братац и сестрица, Без сличнога брата и сестрице,
Док јих царе неузидам тужне Синиша јих одма погубио.
У источну у округлу кулу Ну да видиш неимар Манојла
На угледу свему божјем свету, Ну да видиш жалостна му мајка,
Понајвише теби царо драги!" Устрили га та прибела вила,
Каде царе речи разабрао А са Шаре високе планине
Одма преже коње у интове, Оста клити Орид несазидан.
Интове је напунио благом

Ова је писма митска, но ми је митнусмо овди зато, што припада житиочким или мобским а
и помошчним као што неки зову.

311.

Реч нежењеног.

Зарекло се младо нежењено, Варала га па му горорила:
Зарекло се у присвету петку. „Чу ли мене момче нежењено!
Свету петке недиљицу мајку: Бијели ти двори сагорели,
Да обује од сребра опанке, И у двори од срибра опанци
А кајише од сувога злата. На опанци од злата каиши.
Да начини у срид горе двора, Усале ти воде у ливаде
А узвиде воду на ливаду. А умрије драго на далико."
Да изпроси на далико драгу Ал' говори момче заречено:
Да изпроси и да узме драгу. „Не варај ме од села дивојко
Што је рекло младо нежењено Неварај ме преварит ме нећеш.
Што је рекло и што се зарекло, Да су моји двори изгорили
Оно ти је младо сверовало. Око њих би гора усанула.
Обуло је од сребра опанке, Да с усале воде у ливаде
А кајише од сувога злата. Неби ми се оне зелениле.
Направило усрид горе дворе, Да је умрло на далеко драго,
Извело је воде у ливаде. Браћа би јој гологлава дошла.
Испросило драгу на далеко. Обрнутих гуња наопако
Кад је момче све то учинило И осталог рува и одила,
Варала га из села дивојка А пуштених брада до трбува

172

Разчешљане косе по рамени. Ја ћу друге цуро направити.
Небрини се дивојко из села Баш да су ми пропали опанци
А за моје у горици дворе, И кајиши од сувога злата
И за моје воде у ливаде Ја ћу друге направити боље.
И за моје драго на далеко Да с' усале воде у ливаде
И опанке од чистога сребра Ја би друге воде изводио.
И кајише од сувога злата, Баш да ми је и умрло драго
Баш да су ми изгорили двори. И опите тебе узет нећу."

312.

Сеја Богданова и моба брата јој.

Да почнемо песму да певамо. Жинкалија тај црвини калпак
Ја ли милу, ја ли жалостиву? На калпаку седам челенака,
Боље милу, него жалостиву. А на свакој пера паунова.
Мила песма и Богу је мила На ногама чизме до колина
Жалостива и Богу је жао. Те црвине чизме до колина.
Мобом жнили жито Богданево, До чланака срибром окићене
Из Пољана града великога, Од чланака гори до колена
А крај сињег мора дебелога. До колена чизме позлаћене.
Прид мобом је сеја Богданова, У руци јој српак од тог сребра.
Мила сеја млада Божанија. РУКОМ маше сеја Богданова.
На њојзи је дивно одијело; Руком маше, а српком пожњива.
Од кадиве свитка пресвијетла. Прид мобом је прва у жњивењу,
Од кадиве морасте дибине. А за мобом прва у пожњиву,
На свити јој токе женкалије Она пева мобу разговара;
Жонкалије токе златалије. „Весели се мобо брата мога!
Ниже тока појас кованлија Брата мога млада јединога!
Кованлија од тридесет ока, Братац ће те добро почастити.
Што га носи за тридесет дана. Доста смока и пића свакога.
Под појасом рујни бајадеру. Сада жњила у мог брата двору,
Бајадеру до ниже колина. До године никад ни довека,
Више свите зубун од кадиве. Ни довека у мог брата двору;
Од кадиве биле и црвине. Вић у двору мога милог драго!
На глави јој калпак жинкалија Мога драгог Бана из Солуна «

Ове су све од стане Бирчанке приписане из Суводања окр. Ваљев. Ниже биће још неколико од ње.

313.

Цара Констадина моба.

Цар Констандин мобу сакупио: А од подне жела и плакала
Сто момака две ста девојака Њу дозива Павле из свирале,
И још му се мало учинило. Свирајући Јању дозивао!
Па дозива Јању од оваца: „Хајде хајде моја мила Јањо!
"Хајде Јањо моја мила сејо! Зар ти незнаш да нам цветак вене?"
Да зажењеш и песме почињеж." Јања с' њему у песми одзива;
Млада Јања брата послушала: "Заливај га студеном водицом
До подне је жела и певала, И заливај млеком од оваца."

173

„Није вајде моја мила Јањо! Ни за мене ни за тебе чедо!"
Три пут сам га водом заливао, Она мисли нико је не чује
И четврти пут млеком од оваца. Ал' то братац и види и чује
Ја заливам, а он горе вене!" Близу је се Јање прикучио
Кад је Јања Павла разабрала, И мушко јој чедо угледао.
Свој је моби била протужила, Када Јања брата угледала
Па говори остарелој мајци Чедо баци у зелену траву.
„Морам ићи моја стара мајко! Па побеже гори у планину,
Морам ићи стаду на планину; Како оде више му не дође,
Јер ће ми се стадо разтурити. Лута тужна по гори зеленој
Немогу га млада сакупити. Лутала је за годину дана
Ако ми се то растури стадо, Од лутања и веље жалости
Од сад мајко па довека амин." Умръла је у Шари планини,
Кад је мајка Јању сагледала, А за своим чедом тим нејачким.
Како плаче и како запева, Братац узе оно мушко чедо,
У нешто се јаду досетила, Однесе га своме белом двору,
Па је Јањи тихо беседила! Своме двору Неродимљу граду.
„Иди Јањо те обиђи стадо! Кад му мајка с мобе долазила,
Али гледај те што брже дођи" Долазила песме певајући,
Оде Јања за вељу планину, А за своју Јању питајући,
Ал' не стаду на води студеној. Павле њојзи мушко чедо даје.
Кад је дошла код воде студене, Кад је мајка унука спазила,
Из јеле је чедо извадила На беле га руке прихватила
Мушко чедо од петнајес дана; Одма га је даром даривала
Па је чеду умилно тепала: Лепим даром од злата јабуком.
"Неплач, не плач моје мило чедо! Дедо даје чоју нерезану.
Неплач, не плач чуће моја Ујка даје тога коња врана
мајка Чуће мајка и мој мили братац, Маленога јоште неодраслог.
Ако чују добра битебе неће

Преписане од Савке Јовановића из Скадра на Бојани Старој Зети Неманића и Дрвенаровића сад
Ста. Србији а понеким Албан.

314.

Моба Илина и Пантелина,

Две ми силне мобе жито желе, Што недајеш моби оданути.
Жито желе у два госдодара Наручати и наспавати се?
У Илије и у Пантелије, Сини муњо запали му жито!
Обе желе обе попевале Пуцај громе удри Пантелију.
Кад је било ужина да с' ужина, Пантелију тврда и лукава"
Илина је моба ужинала Пантелија ништа незнађаше,
Ужинала трудна и уморна, Да га куне силовита моба
Пантелина није ни ручала. Да га куне и уклети хоће;
Кад је било вечер да вечера: Већ он мобу једнако вараше.
Илина је моба вечерала. Варајући моби припевује:
Пантелина још је жито жела, „Брже, брже, моја силна мобо!
Жито жела, а песму певала Брже крају господској вечери.
И у песми Пантелију клела; Ајде крају на крају је торба,
„Пантелио хрђав господаре! И у торби свака ђаконија,

174

По највише вино и ракија Тада било сад се приповеда
Медовина за цуре млађане, И опет ће, ако Бог да
По највише бијела погача Ко ми вара силовиту мобу.
Пексимита леба бијелога Ко недаје моби ђаконие,
И овнујског дебелога меса," Ђаконије јела свакојака,
Мало било за дуго небило: Понајвише, винца и ракице,
Сињу муња из ведрога неба; Што ми моби одржава душу
Те запали жито Пантелији. Што везује снопље то големо.
Гром загрми уби Пантелију,

Ову нам је послао Г. Василије Јанковић учитељ из Ваљева.

Послао нам је још једну скоро онаку исту као што је она пред овом; но ми је неметну смо с
тога што је ова Савкина пред овом, подпунија.

315.

Ћевојка Ћурђев дан клијела.

Ђевојка је Ђурђев данак клијела, За драгога Ђаковицу Јову.
Кунијећиј њему бјешједила! Из Ђакова питомога града
"Ђурђев дане ђевојачки јаде; Ђе се не жње жито ни шјевица.
Ђурђев дане кад ми опијет дођеш! Ако ли ми за недрагог буде?
Да ти мене код двора ненађеш; Онда волим бог ме укопату
Но удану или укопању. Свакојако дату него укопату."
Ак удату оно за драгога.

316.

Јечам жијела за гором ђевојка. Ја те жијела, а ја те не јела,
Јечам жијела Старовлашка млада Сватовскиј те коњи позобали
Јечам жијела јечму бијешједила: Ја ли моји, јали брата мога?
"Јечам жито моје рано цвијеће! Волим моји; него брата мога.

Напијев је ове пијесме као оне: „Јечам жијела, јечам жијела Гружанка дјевојка" која се
свој Србији пијева.

317.

Нађено драго.

Синоћ грозна киша удараше Лијегло спават у зелијену траву;
А јутрос ка порани ђевојка, Покрило се јаглуком по глави,
На ливаду да сокола тражи. Да га миједна не пороси роса,
Да ми тражи сив зелијен сокола. Да га јарко сунце не опали.
Што јој синоћ из двора утијече. Цура нађе, што је изгубила
Не налази сив зелијен сокола, Са мобом је цијео дан мобила,
Већ налази младо нежењено. А у вечер коло заиграла
Налази га у сријед ливаде, Заиграла и пијесму пијевала,

Из Старог Влаха послао г. Све. Поповић у Ивањици.

175

318.

Ко је бољи јунак момак или девојка.

Жито жели момак и девојка, Кад је било пред зорицу белу,
Двоје драги обоје једнаки. Момак лежи ни главе недиже,
Момак наже тријес и три снопа, А девојка ситан везак везе.
А девојка тријес и четири. Везак везе а момка дозива,
Кад је било вечер о вечери Те га пита како му је драгом,
Момак попи тријес и три чаше, А момак јој ништа не говори.
А девојка тријес и четири.

319.

Тодорова и Теодорова моба.

Жито жела моба Тодорова Нит удара море у брегове;
Тодорова и Теодорова, Веће иде силовита моба,
Оба брата и оба једнака. Силовита моба Тодорова
Два близанца два брата рођена. Тодорова а и Теодорова.
Из Будима града бијелога. На вранима итрима коњима.
Вас дан желе те обадве мобе, На коњима момци нежењени,
Вас дан желе и вас дан певале. На колима цуре неудате,
Кад су пошли кући на вечеру И невесте скоро доведене.
Чини ми ске земља се затреса. Утом дође силовита моба
Кад су били близу бела двора, С коња сјаха Тодор и Теодор.
Бела двора два брата рођена, Стару своју пољубише мајку,
Из двора је мајка изтрчала За господску вечеру питају.
Тодорова а и Теодорова У том дође и остала моба
Па беседи милим снашицама; За готову совру заседоше.
„Снаје моје идте да чујете! Частише се и веселише се
Или грми ил се земља тресе До по ноћи а и по по ноћи.
Ил' удара море у брегове?" Кад је било пред зорицу сајну
Снашице су стару послушале Сва је моба дому одлазила
Изиђоше да овога чују. Сва весела сита и пијана.
Нити грми, нит се земља тресе

320.

Јабланова моба.

Боже мили на свему ти вала! И педесет млада удовица,
Силни Јаблан сакупио мобу, Још сувише две ста удовица.
Силни Јаблан из Смиљана града Вас дан жела моба Јабланова
У питомој земљи Маћедији Вас дан жела и вас дан играла.
У питомој земљи покрај мора. Кад су били то жито пожњели,
По крај мора у Старој Србији Силна моба дому се кренула,
По крај мора сињег дебелога. Пред мобом је Јаблан на коњицу,
Силну Јаблан сакупио мобу: Ја какви је родила га мајка:
Сто момака, две ста девојака На ње му је румена долама,

176

А долама до колена пала, На трпез'ма сваке ђаконије,
Виш доламе коласта јаздија По највише меда и шећера.
Од румене и плаветне боје Радо љуба дочека Јаблана,
Што изгледа као лазур красна. Руке шире у лице се љубе,
Као лазур цвета љубичице. Јабланица Јаблана у руку
На глави му калпак од самура, Јаблан своју остарелу мајку
На калпаку девет челенака, Љуби мајку у бијелу руку.
А на свакој перо од лабуда. У том дође силовита моба,
На ногама чизме до колена. Те заседе соври за вечеру.
Виш чизама пребеле чакшире, Вечерала сваке ђаконије;
По долами плаветни појасе, По највише меда и шећера.
Пао појас ниже колен' Јаблу. Кад је села моба за вечеру
Пред мобом је Јаблан појахао, Вином служи Јабланова љуба,
А на вранцу коњу убојитом. А ракиом Јабланова сеја,
За њим јаше што је мушко било, Нуди јелом Јабланова мајка
А што женско на коли се воза. Ђакониом Јабланове снаје.
Кад су били близу мора бела: Вино служи млада Јабланица
Силни Јаблан коња уставио, Спасенија Јабланова љуба,
У руци је пружио мараму, Вином служа силовиту мобу
А свилену ту црну мараму. И Јаблана свога господара;
Њоме јарко сунце уставио, Па Јаблану тихо говорила:
Устављајућ сунцу говорио: "О Јаблане мио господаре!
„Стани стани наше јарко сунце! Је си ли ми уморио мобу,
Стани сунце небеска красото, Уморио силовиту мобу
Да ја јавим мојој верној љуби, Све јунаке младе нежењене,
Да јој иде силовита моба И девојке младе неудате?"
Да се од ње љуба неуплаши." Јаблан љуби тихо говорио:
Јарко сунце Јаблана послуша. "Љубо моја моје добро драго!
Ну да видиш силнога Јаблана: Доста сам ти уморио мобу,
У другој му тај стручак босиљка, Уморио моју силну мобу."
Те босиљком устављао мобу, Стаде Јаблан нездрављати моби.
Устављајућ моби говорио; „Здраво да си моја силна мобо!
"Уја мало силовита мобо! Да си здраво жива и весела!
Докле одем мом пребелом двору; И сви моји гости за вечером,
Те да јавим мојој верној љуби, До године опет да мобимо
А да ми се љуба неуплаши И да јемо госпоску вечеру."
Од големе силовите мобе." Моба њему одуздравља лепо.
Силовита моба послушала „И ти снаша мио господаре!"
Послушала силнога Јаблана. Кад је било ноћи око пола ноћи
Јаблан својој моби говорио: Тад устаде силовита моба;
„Ајде лакше моја силна мобо! Те увати силовито коло.
Док ја одем моме двору белом, Силовито трогубо широко;
Док ушетам у дворове беле, Те играло до беле зорице.
Да се неби уплашила љуба У једном је Јаблан силовити
Да јој јавим да моба долази, И са њиме момци нежењени,
Да постави пред двором трпезу Са момцима скоро ожењени.
На трпезу сваке ђаконије У другом је Јабланова љуба
По највише меда и шећера." И са коме те девојке младе
Кад је Јаблан дошо двору своме, Те девојке младе неудате,
Ал готова господска вечера, И невесте скоро доведене.
Постављене трпезе од злата. У трећем је Јаланова мајка,

177

И са њоме младе удовице, Играли су до пред зору белу
А са овим ти млади удовци, А у зору сваки своме дому.

321.

При свршетку.

На крај, на крај моја силна мобо' Вода ладна и девојка млада.
На крај мобо на крају је добро. Там ујати, па и ужинати,
На крају је уја и ужина, Воду пити девојку љубити.

322.

Кад се моба лењи, а сунце залази.

Ајд' за лада моја силна мобо! А ми ће мо од лада до лада.
Ајд за лада док није обада! Да видимо ко је ладолежа
А кад буде муве и обада, Ја ли момак, ја ли та девојка?

Све су ове песме преписане од Персе Петровића из Срема.

323.

Сонце сјајно, сонце! И од девет снахи,
Синоћ заран зађе, И од девет внучиња.
А денес се забави. Зато се забави
„Девојко, девојко! Денес ка девојко!
Денес сум шетало. Зато сум не бил,
Денес сум шетало Денес ка на жетва.
Чудо сум гледало; Жито да женем,
Констандин се дели, Песма да пејем
Од татка и од мајка Девојка да лубим,
И од девет браћа, Ужина да једем.

Од г. Вензанковићке.

324.

Кад венац од најбољег класа плету

Ватајте се танке сламке Да се љубимо.
Танке високе. Ил' је момче ил' девојче,

Ватајте се у тај венац, Оба млађана?
Венац плетинац. Ил' је мило ил' немило,

Ватајте се беле руде Мило примило.
Беле прибеле. Ко се неће пољубити

Ватајте се у то коло, Убио га Бог.
Танац плетанац. Сад се љубе сви што су плели
венац, а пошто га изплету играју;
Ко се неће уватити
Убио га Бог. Порази га света Петка
Параскевија.
Да гледамо које с киме

178

Уста му се осушила Шћери Пољељи.
Дао мили Бог! Ни сомуна на Радгоста

Дом му затри Прпрьруша Красне преславе.
Сеја Давора. Пошто изплету венац одиграју По трипут
коло то Плети-танац, по толико се пута
Обиље му недодао изљубе сви редом кроз венац и овај, па опет
Богат Купало. одиграју три пута исто коло певајући даље
ту песму:
Мљивење му не додао
Страшан Коледо. Пуштајте се беле руке
Беле пребеле.
Не имао ни честнице
На тог Божића. Пуштајте се недржте се
Недржа вас ја.
На Вожић тог мадића,
Старог Сварога. Одржо вас силни боже
Силни Триглаве.
Ни погаче бијелице
Љеба краваја, Ој Триглаве света Тројца
Света пресвета!
А на белу лепу Љељу
Љелу Пољељу. Света Тројца најсветија
И најстарија.
Ни на Љељу ни Пољељу.
Шћери Ладиној.

Тој Ладиној и Љељовој

Песма је митска; но овди јој је мссто.

325.

Кад дођу кући и донесу венац.

Сјај нам звездо на прозорје! Та т' неможе бог ме брале!
Сјај нам јарко сунашце! Силну мобу дочекати.
Сјај месече на пенџере, Силну мобу млогу мобу,
А Данице на виглеђе! Дивно чудно састављену:
Да гледамо домаћицу Од момака нежељених,
Којој смо ми данас дошли: И девојак неудатих,
Је ли бела и румена, Са вечером том меденом
Је ли танка и висока, И са сваком ђакониом,
Је ли здрава и весела, Са свиралом и са колом.
Је ли вредна и итрена? Онда ајдмо сваки дому.
Може л' мобу дочекати Сваки дому своме белом,
И вечером угостити? И понесмо житан венац
Са вечером том меденом Житан венац обиљенац
И са колом девојачким? Тог Купала обилника.
Ако није ова бела, Тада пева домаћица са чељадима,
Она бела и румена? женским, које су готовиле вечеру,
Ако није она танка Некуди ме моја мобо!
Она танка и висока? Моја мобо силовита!
Танка струка витка стаса, Чудно дивно састављена:
Ако није она вредна, Од момака нежељених,
Она вредна и окретна? И девојак неудатих,
Ако није она здрава, Не куди ме не ружи ме!
Она здрава и весела? Моја мобо силовита!
Ако није она итра, Не односи житан венац
Она итра и умешна? Житан венац обиљенац.

179

Вечеру сам зготовила, обиљним,
А за мобу понајбољу Моба трудна и прегладан
По најбољу мобу моју.
Ја би цара дочекала, Одмори ће се.
А камо ли моју мобу." Одмори ће се,
Одмори ће с' најешће се,
Тада пева моба. И најеш ће се.
„Добро вече домаћице! При одлазку моба пева:
Млада хвалиша млада хвалиша! С Богом остај домаћице!
Дођет' моба на вечеру И наздравље домаћице!
Здрава и трудна здрава и трудна! Хвала теби на вечери,
Здрава хвалишо,
Домаћица: Здрава хвалишо!
Добро-дошла мобо моја!
С венцем обиљним с венцем

Неки опет, а нарочито у Босни, певају и играју само ону песму и игру:

"Овако Турци бибер сеју
Ев овако, ев овако!" и т. д.

326.

Мије, кад дојђу овако певају

Ратајице невестице То варено зеље сладко
Млада госпоја! Зеље шчирено
Млада госпоја! Зеље шчирено.

Ал' си нама готовила Со древарска та секира
Сладка вечера, Сум га дробила,
Сладка вечера? Сум га дробила.

То варено сладко зеље, В опрасево то корито
Зеље шчирено, Сум га опрала
Зеље шчирено. Сум га опрала.

А бога ми моја помошч Ће ми мрве пречекате
Помошч та силна, Сладка вечера,
Помошч та силна! Сладка вечера.

Ја сум вама готовила Док да видим сте пожнели
Сладка вечера Њива голема
Сладка вечера. Њива голема."

327.

Жњелица и Чобан.

Жетву жела лијепа девојка! Свилеруном од петнајест ока.
Жетву жела у пољу Тиквешком Жетву жела Серберка девојка:
У Тиквешком у пољу Србешком, Златном руком а сребрним српом
Где но расте златали пшеница; На руци јој прстенак од сребра.
Више коња и више јунака. У прстенак, до два до три слова.
Гди се пате овце седморебре Мало слова а велико кажу.
И овнови од четири рога, Кажу слова; „Станојку девојку
А са вуном белом свилеруном. И Секулу момка нежењена."

180

Ситна слова и то ми казују: А гавала свирале велике;
„Станица је верена Секули." Јер ће змије поклати ми овце
Кад се дева млада уморила Ујадити јадом свакојаким!
У звикнула танко да попева, Са Шаре се побра одзивао
А у песми она говорила! Одзивљући побратиму вели:
"Ко би мене водице донео „Небрини се мио побратиме!
Из те Шаре високе планине И без тебе деву би слушао.''
Или из те горе Качаника, Он ми сиђе са Шаре планине.
Где се легу змије качаније Те у поље Тиквешко ми дојђе.
Од уједа којих лека нема, Младу жњецу водом напоио
Дала би му моје бело лице? Јошт је њојзи снопе повезао
Ко би мене снопе повезао, И велика лада наградио,
Дала би му моје бело грло? Наградио велику сеницу.
Ко би мене лада наградио, Тад говори млади чобанине:
Ја би с њега млада поспавала?" „Дај девојко шта си обећала!"
Она мисли нико је нечује, Ал девојка хитра и ђидија
Ал' то овчар и слуша и гледа. Чобанину оштро говорила:
Овчар слуша са Шаре планине „Шта да дадем шта си учинио?
Овчар слуша и са Качаника Ако си ми водице донео
Качаничан тог шарца дозива И ти си се ладне понапио.
Дозивљући њему говорио: Ако си ми снопе повезао,
Побратиме са Шара планине! За ким су ти овце пландовале
Ид послушај деву жетелицу, И твоје су овце опасале
А ја би ју одма послушао; Опасале велику стрњику.
Но немогу оставити стадо, Ако си ми наградио лада
Од проклетих змија Качанија. И ти си се под њим одморио
Не могу ти бацити гавала, Одморио и њим разладио."

Од г. Стан. свеш. Призренског.

328.

Бана Стојана моба.

Намолио Бан Стојне, Једне коло уватиле,
Намолио силовиту мобу; Друге класа почупале
Три ста и три жетвара Саплеле ми добар венац
Три ста и три жетварице. Добар венец Коледовац.
Тридесет њих воде несу, Крај њега се изљубиле,
А двадесет леба месу. Домаћину га вргнуле
Стојанова силна моба, На ту русу белу главу.
Сву пченицу пожњела му, Домаћин га попримао
Само оста једна дуга Дукат девам даривао
Једна дуга и широка И тридесет сребрница,
Рукајата те пченице, Да саберу класеница
А за венца Коледова Понајвишиј понајбољи
Купалова веља сина. За семена годишњега.
Ту се сберу девојчице:

329.

181

Моба и Жеђ или постанак Орида.

Силна моба пченицу ми жњела. Где су били двори девојачкиј,
Силну мобу жеђца ми морила То се стори големо језеро:
До по дана моба узвикује, У језеро риба свакојака,
Од по дана моба јадикује Понајвише жута и зелена.
Што неима студена водица. Виш језера брдо израстило
Пратише гу та млада девојка; Веље брдо Оридак камена,
Да ми иде за гора на вода А на њему град се саградио
Да донесе студена водица. Саградио тај Ориде клети
Ведра узе па оде на вода, И у њему Правда коња јаше
А на вода за гора голема Коња јаше с коњем говорио:
За Качаник гору змијурина. „Давор доро, давор добро моје!
Моба чека из гора водица Далеко ми сестрица побегла,
Моба чека, али дева нема. За Качаник голема планина
Када дева на водица дошла Можеш ли је ти догнати доро?
Кондиром се млада умијваше Обе ћу ти ноге позлатити.
Јабуком се зеленом играла. Подковати сребром и бисером,
Укршила ведре и кондира, А стражње ти ноге позлатити,
Изгубила зелена јабука; Да доведем моја мила сеја,
Те узпишта лијепа девојка. У Орида мога добра града
Она пишти доле ми се чуло. Да ми двори љубу и невесту
Дочуло гу овчар од оваца Љубу Стану а невесту Благу"
Стера овце доле у равнина, Доро Правди право говорио.
У равнина под јела зелена, „Догнао би мили господару!
Да пландују лада дебелога. Догнао би твоју милу сеју!
Диже ведро на јела зелена, Твоју сеју Златију девојку,
Па ми слезе девојку догледа, Ал се бојим Богдана овчара
Увати гу ко соко пилицу. Са његових девет миле браће
Љубио је за недељу дана, С Вукашина и са Богдашина
А у другу недељу венчао С Јуришаном и са Драгишаном,
И моби се доле поврнуо, Борашином и тим Ђурашином,
Али мобе ни од чуда нема. Драгичаном и Андрочаном
Где је било жито и пченица, И Вељисавом братом понајмлађим.
Туд порасла трава чемерница. Обе ће ми ноге саломити,
Где је била моба силовита А стражње ми огњем сагорети
Туј играју Виле Самовиле. Те ћу остат грдан у свијету"

Ово је песма митска и мобска. Од г. Анд. свешт. Ср.

XXVII. ОВЧАРСКЕ — ЧОБАНСЕЕ — ИЛИ ГАВАЛСКЕ ПЕСМЕ.

330.

Кумрија робиња и огледало јој.

Чува овце море, чува овце море, Покрај тога двора Миладина.
Танана робиња Чувајући те бијеле овце,
Покрај двора бела Миладина,
Еј недељо море дилберо! 1 Изгубила сјајно огледало.
Покрај бела двора војводина

182

Изгубила с везеним јаглуком, Па ћу проћи мимо твоје дворе,
Украла га љуба вејводина, Нек ме види војвода Миладин.
Украла га млада Анђелија. Премами ћу твога господара
Поручује танана робиња, Ка да никад твој ни био није.''
Поручује војводиној љуби. Кад то зачу госпа Анђелија
Војводиној љуби Анђелији: На ма шаље светло огледало.
"Анђедија војводина љубо; Огледало танане робиње
Чу ли мене да ме боље чујеш? Што ми га је у јагљуку нашла
Пошљи мени сајно огледало Шиљу ћи га робињици каже:
Што но си га у јаглуку нашла, „Ој Кумрио жив те бог убио!
Ако ли ми ти послати нећеш; Ево теби светло огледало!
Вера моја неостала пуста, Што но сам га у јаглуку нашла
Натури ћу боју и белило: Покрај мога двора бијелога,
Кара боју на зулове моје. А под кулом господара мога.
То белило и то руменило И ево ти тисућа дуката
Натури ћу на бијело лице. Нечини ми бруку и резилук;
Обући ћу руво девојачко Ти непландуј са белим овцама,
Девојечко то господско руво; А под кулом мога господара."

Из Мачве.

1. Овако се свака врста препева као ова прва.

331.

Надпијевање овчара и овчарице.

Ој овчару вијешјела ти мајка! Кријени овце куд је гора пуста,
Кријени овце ка гори на воду.
Нека стока напије се воде Нек пландује нека се одмара
Нек пландује под зијеленим јелам." А ја и ти моје срдце драго! 1
Ој ђевојко млада овчарице!
Ој ђевојко румијена ружице! Да шједнемо да се одморимо!

Ја да љубим твоја миједна уста

Ти да љубиш тог овчара млада.

332.

Како шједињују стадо овчар и овчарица.

Овчар овце покрај горе јави, А нас двоје да се поиграмо
Овчарица покрај поља равна. Поиграмо игри тих овчарских."
Овчар свира у свиралу своју, Овчарица у пијесми му каже:
Свирајући овчарицу зове „Ој овчару вијешјела ти мајка!
А зовијећи вако јој говори; Кријени овце за гору на воду,
„Дођи душо горе у планину! Ја ћу доћи да овце напојим
Нек се наше шједине овчице. Пак ће нам се шјединити стадо."
Нек пландују у јелову ладу,

Из Старог Влаха.

333.

183

Чобанин Стојан и Јања.

Гором језди Стојан чобанине На ма соко Стојана послуша,
Гором језди, а гори говори! У том дође Јања материна
„Благо теби моја горо чарна! Како дође Божју помоћ дава,
Свакиј дан се листом подмлађујеш, А Стојан јој боље прихватио.
А ја јадан никад ни до века. Питао је чобанин Стојане:
Стадо чувам, а за драгом венем. »А чија си танана невесто!
Незнам јунак шта ми сада ради? Чија љуба чија мила сеја?"
Несмем стадо само оставити, Њему Јања тихо одговара;
Ишо б' драгу моју да поодим, »Ја сам сеја војводе Стануша
Да ја видим шта ми драга ради: Момчиловић Стануша војводе
Венел вако а за мном јунаком, А љубовца Горјанић Вукајла."
Као што ја за драганом мојом" Кад то зачу Стојан чобанине.
Бога моли чобанин Стојане: Одма скочи до Јање доскочи
Да с' разболе лепе Јање мајка, Узе видре из Јањиних руку
Да је пошље за гору на воду, У видре јој воду наточио
Да донесе те студене воде. Дајући јој вако говорио!
Бога моли Бога умолио: „То за љубав Горјанић Вукајла,
Разболе се лепе Јање мајка. А братимство Момчиловић Стануша;
Шаље Јању за гору на воду, Јер се с њима врло добро знадем."
Рони сузе Јања материна, Па дозива свога верног друга
Рони сузе низ бијело лице, Свога друга Благешу чобана:
Али својој мајки неказује "Ој Благеше ти мој верни друже!
Неказује своје јаде веље. Провед љубу Горјанић Вукајла,
У том је се млада досетила Милу сјеју Момчиловић Стануша
Досети се великој невољи. Проведи је преко горе чарне,
Обуче се што год лепше може, Преко горе и под саму гору,
Обуче се у руво невесте. До широког тог поља Косова
Она метну бурму и прстење, Без дивана и без миловања.
А на главу круну од бисера, Без смијања и без сваке шале;
У џепове зелену јабуку, Сваке шале и причања друже!
Узе видре па оде на воду. Без причања нашег чобанскога,
Она оде за гору на воду. И без оног тешког обзирања;
Кад је дошла за гору на воду, Јер ће нам се млада окренути
Ал' на води чобанин Стојане, Па ће нам се штогод препанути"
Стадо поји, а сокола лади. Благеша је друга послушао:
Кад је своје напојио стадо Проведе је преко горе чарне,
У свиралу стаду казивао! До на само то поље Косово
Да пландује у јеловом ладу Без дивана и без миловања,
У јеловом ладу дебеломе, Без смејања и без сваке шале
А соколу своме казивао, И без оног тешког обзирања
Да с' одмори на јеловим гранам. И причања чобанске работе,
Стадо ми га младог послушало", Кад је била у пољу Косову,
Те пландује у јеловом ладу , У Косову близу свога двора,
Ал' га соко нехте послушати; Тад извади зелену јабуку
Већ му кличе, и на Јању гледа. Угризну је и два и три пута,
Он познаде Јању материну, Да ко броји и стотину има.
Ал' га Стојан нехте разумети. Пољуби је три четири пута,
И опет му у свирали каже; Да ко броји и тисућ би било;
Да с' одмара на јеловом грању. Па говори другу Стојанову;

184

„На понеси чобану Стојану! Нити љуба Горјановић Вукајла;
И вако ћеш ми њега поздравити; Већ Јанојка једина у мајке
Ни сам сеја Момчиловвћ Станша; Што ме Стојан од бабе просио.
Нити љуба Горјанић Вукајла; Просио ме три четири пута.
Већ ја јесам јединица Јања, Стојан проси а баба ме даје.
Што ме Стојан од мајке просио. Баба даје а мајка недаје."
Што ме проси три четири пута. Кад то зачу чобанин Стојане
Стојан проси баба ме даваше, Удари се руком по колену,
А недаде моја стара мајка!" Како је се лако ударио
То изрече та Јанојка млада Прште њему зелена долама
То изрече, а у двор утече. И прште му чоја на чакширам
Кад се другар Стојанов вратио, Побрати ме та чоја бијела.
Кад се врати на гору на воду, Нова чоја од петнајест дана;
Он говори свом другу Стојану: „Ала мени до Бога једнога!
„Ој Стојане мој премили друже! Долети ми бела голубица,
Ево теби зелена јабука, И улети у кавеза мога.
Изгрижена а и изљублена, Соко дозна белу голубицу,
Баш од твоје прелијепе Јање. Ал' Стојане непознаде тужан,
Дајући ми ту јабуку друже! Непознаде и не затвори је;
Овако ми млада говорила! Већ је пусти себи на срамоту
„Ти поздрави твог друга Стојана; На срамоту себи и дружини,
Ни сам сеја Момчиловић Стануша,

Из Ваљевског окружја. Послао г. В.Јан.

334.

Стале овчаре.

Лел' бери цвеће Стале овчаре! И ми засмрди ка но јала!"
Стале овчаре во Шара планина! Остави лоша Стале овчаре!
И во та Рид планина. Остави лоша невеста твоја.
И да го бере Цвета девојка! Остави лоша узми мене!
„Кој ће да го носи ја да го берем?" „Как се остави Цвето девојко!
Да ја иман Цвето девојко! Как се остави што се зело?
Да ја имам лоша невеста, Тоа ми има Цвето девојко:
На вода оди Цвето девојко! Тоа ми има голема рода.
На вода оди на пота спива. Голема рода Цвета девојко!
Лебови меси Цвето девојко! Голема рода татка и мајка.
Лебови меси на тесто дрема. Татка и мајка Цвета девојко!
Дете си купа Цвето девојко! Татка и мајка и девет браћа.
Дете си купа неразвијено. Девет браћа Цвета девојко!
Роци те држи Цвето девојко! Девет браћа и девет сноји.
Роци те држи те ми се драпаје. Ћа ме најде Цвета девојко!
Очи те пули Цвето девојко! Ћа ме најде на Шар планина.
Очи те пули во та мешарка. Ћа ме изсече Цвета девојко!
Косу нечешља Цвето девојко! Ћа ме изсече парче по парче.
Косу не чешља лице немије. Парче по парче Цвета девојко!
Лице не мије Цвето девојко! Парче по парче коса по коса."
Лице не мије и не се купа. „Узми ме узми Стале овчаре!
И ми засмрди Цвето девојко! Узми ме ће побегнаме у туђа земља. "

185

И је зедоје Стале овчаре И је зедоје и ми побегна у туђа земља.

335.

Млад челебија од Никопоље.

Зацвилел' ми је млат челебија Лебац једоје сува корчица,
Млат челебија млади Стануше. Вођа ја пије топли баришче,
Млат челебија от Никопоље На лице беје бели црвеве.
От Никопоље крај црно море, А ја шчо имам млада невеста,
Крај црно море в та Србска земља. Млада невеста на Никопоље:
Да го дочула стара му мајка. Вес ден ми седи на висок диван
Да го дочула и го прошала: Лебац ми једе бела симита
„Да Шчо ми цвилиш мали сино ле? И ми је пије црвено вино.
Мали сино ле мали Стануше? На лице стоји жолта зелена,
Ал говореше млат Стануше Жолта зелена како каранфиљ,
Ал' говореше на своја мајка; А ти је девојки како трндафил.
„Как да нецвилим мила мајко ле! Зато цвилим мила мајко ле!
Што сам догледал до две девојки. Зато цвилим во Никополе,
До две девојке трећа невеста: Во негово широко поле
Вес ден седоје на јасно сонце Чувајућ овце у то поље.
И ми жнеле бела пшеница,

Од Вензанковићке.

336.

Краљевић Марко виле и чобан.

Гором језди Краљевићу Марко, Мало ишо дуго нетрајало
Гором језди а с гором беседи: Он ми нађе бунар воду ладну:
"Чарна горо пуна ти си лада Јуначкијем плећма ограђену,
Кано срце моје што је јада, Девојачком косом оплетену.
Залуд теби твоја ладовина, Он ми клече да водице пије,
Кад у теби ладне воде нема, Ал подвикну чобан од оваца
Већ ја морам коња да закољем. А са Шаре високе планине:
Да с' напијем крвце од коњица „Не пи воде Краљевићу Марко!
Те да своју жећцу ја утолим." Не пи воде непогани тело,
Кад то зачу иза горе Вила Ту су виле чедо окупале
Та подвикну из грла бијела; Некрштено и не знаменовано.
„Не кољ коња Краљевићу Марко? Некрштено од петнајест дана,
Не кољ коња на Старој планини. Нит се смије нит ручице даје;
Не кољ коња непогани тела; Већ ти пођи мало унапријед,
Већ ти пођи мало унапријед. Унапредак на тог Качаника,
Сјезди Марко са Старе планине Па ћеш наћи бунар воду ладну.
На Виточа високог најезди, Други бунар а друга водица:
Тамо има бунар вода ладна Са јуначким плећма ограђену,
Јуначкијем плећма ограђени С девојачком косом оплетену."
С девојачким косам оплетени," Пође Марко мало унапредак;
Пође Марко мало унапријед Па он нађе бунар воду ладну;
Сјезди Марко са Старе планине Са јуначким плећма ограђену

186

С девојачком косом оплетену. Подковати са тим белим златом.
Клекну Марко па се напи воде; Па се дичи мој предобри шаре!
Па беседи своме добром шари: Па се дичи по свом свету белом,
„Давор шаро, Давор добро моје! Као Марко са својим шарином"
Ако ли ми неуватиш Вилу, Текер Марко речи изустио,
Неуватиш Вилу Загоркињу Мину шара са Виточ планине
Оба ћу ти ока изкопати, Са Виточа и са Качаника,
А све четир ноге саломити; На велику планину Плашкаву,
Те се мучи по Старој планини Ка Србичком пољу широкоме,
И Виточу високој планини, Ка Србичком и Средачком побро!
Као Марко без шарина свога. Како звезда преко неба ведра.
Ако ли је ти уватиш шаро! Па увати Загоркињу Вилу.
Да знаш добре и поздраво шаро! Придржа је док јој Марко дође.
Оба ћу ти ока позлатити Како дође Краљевићу Марко
Позлатити жеженијем златом, Одма шчепа Загоркињу клету
Накитити дробнијем бисером Како ју је Марко ударио,
Подкитити драгијем каменом, Са црном је земљом саставио.
А све четир ноге подковати

Ову смо песму добили из Качаничке Црне Горе виш Скопља од Николе Јовановића зидара. Оваку
и баш исту казала нам је и Перса Петровића из Срема.

Ето једна и иста песма, која се једнако и пева у Срему и Старој Србији као и сјеверној
Мећедонији и Тракији и т. д. А то баш показује да је свуда по тим местима један и исти народ,
народ српски. Ова је песма митолошска; но овде смо је метнули што је певају овчари и овчарице
свуда. Шта она означава, то ће само први зналци Славенштине објаснити.

337.

Земља Албанија, в Стара Србија.

Од Николе Петровића из Крушева Битољска нахија Пољанца.

Стадо ми пасе на Шар планина, Шчира ми ходи девет гођина
На Шар планина и на Корака Девет гођина десета настала.
На Корака србска планина, На десета нашла тревка суродна.
Србска планина Цароставна. От неа станала шчира сујагња.
Дека Призрен град нов цариград Дете ми пасе на Шар планина.
От Белград Призрен постана. Зиме ми ходи в Селунско поље
От Белград на Војуша ми. В селунско поље Коламарија.
На Војуша мајка Радика. Каламарија овча нахија
Мајка Радика та србска река. Овча нахија под Његуша ми,
Стадо ми пасе три ста овчара. Под Његуша ми србска планина.
Три ста чобана три ста побратима Шчира ми ходи девет гођина
Под старешана свој Челник Пејо На десета ми нашла тревка суродна.
Челник Пејо овчар убави. Тревка суродна и се објагњи
Челник Пејо напред ми иде И го роди а Благовец,
Напред ми иде во гавал свири. Да шчо објагњи рудо ми јагне.
Овца рогушка стадо ми води Рудо ми јагне рудо калешо.
Стадо ми води бело свилене. Рудо калешо стребрно рого,
Овца рогушка шчира ми ходи. Стребрно рого златно ми зубо.

187

Златно ми зубо медено око. Шчо му поклониа то рудо јање.
Коа ми дојде време близ Ђурђев-ден Праша ји султан: „шчо је овца ни?
Близ Ђурђев ден трева да расти; Шчо је овца ни шчо но ми блеји?"
Трева да расти, стадо да пасе. Отпрашаје ти клети ни Турци
Челник Пејо ми книсал. Клети ни Турци Арбанаци:
Ми книсал из Каламарија, „Мош нешчо блее тебе на диван?
На Шара србска планина. Тоа ти блее овца рогуша.
Стадо ми води овца рогушка Овца рогуша мајка на рудо.
Овца рогуша ка што и вођа. Овца рогуша по јагње дошло
По неа хода јагње ми рудо. Тоа ти блее султан честити!"
Со златни зуби медено око, Коза јим султан двоји сејмени.
Медено око стребрни рози. Двоји сејмени Турци проклети!
Стадо ми дојде Демир-капија „Пушчајте јагње да го видиме.
Демир капија на Качаника. Да го видиме дека ће ходи."
Качаник стар Новак кула. Двоји сејмене Турци проклете,
Шчо ми дојдова велико стадо. Пушчаји јагње да го видаје.
Шчо ми излезоа клети не Турци Да го видаје дека ће ходи,
Клети не Турци Арбанаси. Јагње ни рудо во Анђел ходи
Сво ми стадо Турци гледаје Во Анђел ходи и Аранђел.
Турци гледаје рудо згледаје. Овца рогушка киниса с диван.
Ми го фатаје рудо но јагње Киниса с диван дур Шара веља.
Ми го Фатаје и ми го врзаје. Дур Шара веља во своје стадо.
Го носеше през Маћедона Во своје стадо от султан диван.
През Маћедона та србска земља Тргна ми друма, друма голема,
По ним блеае шчира шчирушка. Дур на Шар планина ми дојде.
Коа блеаје Богу се жали По неа јагње рудо Анђеле.
Богу се жали и Богоровице. Како отиде у стадо влезе
Ми послаје свои Анђели Она излезе напред у котар.
Свои анђели в Аранђели. Опази је челник Пејо
И го гледае жалост велика Челник Пео овчар поголем.
Жалост велика на та шчирушка. Како је виде одма је баци
Клети ни Турци Арбанаци И по неа то рудо но јагње.
Го носоа паши во Солун Рудо но јагње божје Анђеле,
Паши во Солун султан велики. А султан в Солун ми полуде,
По њим ипак овца блеаше. Трева ни пасе како скотина.
Шчо ми излезе пред чесни султан,

338.

От баба Велике Ристића из Малог Срског нахије битољске, Брсјачка Стар. Србија земља Албанија.

Челник Пејо овци пасое, И ми свира во гавал велик.
Овци пасое на Шара веља. И ми пеи Челник Пео.
На Шара веља србска планина. И ми пеи во грло своје.
Са своји сто ни овчари. Једнак му се застанало.
Сто ни овчари побратими. Једнак му се заслушало.
Сите овчари ни вечерае, И ми зачул Челник Пејо
Ни вечерае Пејо невечера: Челник Пео млади овчар;
Уста му се разсвирала Коњска трапат, турски шепот.
Грло му се разпевало. Калеш овен поблекнаие
И ми свира Челник Пејо Вељи псини полауе.

188

Стана Пејо да ми вида И се сакри за планина.
Шчо шепаће и трапоче. Зема гавал посвираје
Тако става ми го фана Бело стадо неходае.
Ми го фана Турци клети. Клети Турци говориа;
Му врзале бели раци „Нај ти тебе Челник Пејо
Бели раци наопаци. Нај ти свири в гавал дуга.
Сто овчари побегнае Нека бело стадо ходи."
Побегнае дар Качаник. Челник Пејо отговара:
Потероје клети Турци „Како можем да го свирам
Потероје бело стадо Коа раци савезани?
И пред стадо врзан Пејо. Одврзи те бели раци
Сусретое је Севделина Тоа можем да посвирам."
Севделина Пејо љубе. Луди Турци и манити.
И говори Челник Пејо; Одврзаше бели раци
"Варај Севде Севдолино! Бели раци Челник Пеја.
Варај в руса детелина. Земи Пеја дуги гавал,
Остав бела та погача И по свири и по свира.
На голема она плоча. Не свираје стаду својем
Модро грне во ливађа, Да ни ходи пред Турци ти,
А ти варај за планина Токо свири да ми бегна,
Земи гавал и ми свирај Сека за се во планина.
Бело стадо нек неходи." Коа стадо побегнало
Вара Севда Севделина Челник Пеја утекнао
Вара в руса детелина. Во планина Плашкавица
И остави та погача Те ми уби триес Турци,
На та плоча поголема Са хајдуци харамији.
Модро грне во ливађа.

339.

Цветко овчар и Цвета.

Набери цвеће цветко овчаре! И го земај себи за жена.
На та велика планина наша Набра ми цвеће Цветко овчаре.
Не велика планина Плашка " На та Радичка велика планина
Што ће мени цвеће планинско И го даје Цвети невести
Коа немам да го коме давам?" Невеста млада овчарка
Подај го Цвети овчарке! И го узе себи за жена,
Подај го Цветко невести. Са немеричка србска планина.
Цвети невести младој овчарки.

340.

Подсмевање чобана међу се.

Свињару: Дај ти мени те мећи
Свињар иде на воду И по..... и чојећи!
Свињар брату говори
Нарамљује на ногу. Са ћулом га пријемјера.
За њим крмак гуриче „Мој ти крмче мој брате!
Ево тиби те мијећа
Са свињаром говори:
Мој ти брате каљави!

189

И чојеће по ...... " А зар незнаш погани!
Крмак газди говори; Мајка т' моја зарани,
А зар тако свињару Са крмећим сисама
Ти мој брале најмилији? И крмећим млијеком?

Бугарине рине, 341.
Ти тај црни п.......!
Причувај ми свиње, Опет свињарска.
Док се вратим
Да ти платим: Два замаха
Два шамара,
Док се врнем
Да ти п.......

342.

Говедару.

Говедару добрања: По три главе варити.
Луда ћусло ђулоња 1 Овчарима једну ћу!
Добро чувај говеда, Козарима другу ћу
Добро ћу ти платити. Свињарима трећу ћу
Добро ћу ти платити! Говедару ћуслоњи,
Три балеге мекане. Оном лудом блесоњи,
Добро ћу те хранити: Суве проје без соли.

Од Старог Влаха.

Ко чува свиње држи се да мора бити мурдар и нечист, а и мало недонијешен. Обично
старији ђечаци чувају свиње. Ко волове овај мора бити матори клипоња ни за какви рад
неспособан, блијесан и више него ли лудкаст. У старо вријеме причају: да су само Бугари чували
свиње у Срба, те тако и пијевају. Овде козе чувају обично ђеца бистра, ваљана покријета, којој
још недају тијешке радове, зато да добију мало више снаге. Зато и за њих има једна пијесма, али
им више у похвалу; но погрду служи. Обијећао нам је се један пријатељ да нам је пошље.

343.

Павле и Павлија.

Која гора нема разговера? Тога чуда Романиј клета,
Романија нема разговора. Нит је чуда нити је видила,
У њој ми се сва стада сљегоше Никад она без ајдука није.
Пред једним је чобанину Павле, Ја ајдука ји ли мрка вука.
А пред другим чобаница Павлија. Састаде се Павле и Павлија
Павле иде те ми разговара Састаше се на сред Романије.
Романију и без разговора. Уплаши се чобанине Павле
Павле иде по врх горе чарне, Уплаши се шисли да је ајдук;
А Павлија по дну Романије. Ја л хајдуче ја ли мрки вуче?
Оба гору разговалали су. Павлија му тихо говорила;

190

„Не бој ми се чобанине Павле! И у теби чедо оставити,
Не бој ми се горо Романио! Мушко чедо од петнајест дана
Ја ћу у те за то долазити, Нека Павла оно разговара."

344.

Која гора разговора нема.

Која гора нема разговора? Новак ти се покалуђерио,
Романија нема разговора. Дете Грујо књигу изучио."
Пође Павле да је разговара Павле мисли нико га нечује,
Пође овчар да напасе стадо. Ал га чује и Новак и Грујо;
Горици је млађан говоријо: Па узеше Павла у хајдуке,
"Небој ме се горо Романио! А Павлово стадо на прехранке,
Ни сам хајдук да ме се препаднеш, Да се хране докле траје побро!
Веће овчар да ме лепо примиш. Докле траје јагње за заклање
Небој ми се горо Романио! Тован ован за горског хајдука,
Што бијаше у теби хајдука, А овчица да премаже зубе.
Све пропаде трагу без обзирце.

Ову и ове две горње певају, и кад копају, кукурузе и кад путују, па се зову и »Копаоничке"
а и "Путничке."

345.

Ову певају истина и чобани, али се највише пева кад се путује, а нарочито мушкиње је
пева, кад се копају кукурузи.

Чарна горо жао ми је на те! А опрала у то глуво доба.
Више на те, нег на моју мајку, На долами три џепа бијаху:
Нег на моју остарелу мајку У једноме рука од јунака,
Остарелу и грабљиву мајку, У другом је бурма позлаћена,
Која ме је преко тебе дала А у трећем коса девојачка.
Да за кога ни по јадт мога; Ја познадо моја горо чарна!
Већ за црног горскога хајдука, Ја познадо чудновато благог
За хајдука за горскога вука. Десна рука мога брата Павла,
А да зашто ни по јада мога? Брата Павла рука из рамена.
Да ме дала мајка за љубљење, Снахе Руже бурме и прстење,
За љубљење и за миловање Миле сеје руси прамен косе,
Тада би јој јаде прежалила; А што ми је зелена долама,
Већ ме даде остарила мајка, Та зелена са гором једнака.
Да му перем хрваве хаљине. На долами до тријест пуцета
Не перем јих ко остале друге; Свако пуце литру злата вата,
Кад се пере то рубље прљаво; А што ми је пуце под грьоце,
Већ га перем ноћу у по ноћи; Ово вата и три литре злата,
По по ноћи у то глуво доба, Долама је мога брата Пере
Кад ни пето непева ми горо! Најмлађега брата чобанина.
Већ кад лете виле и вештице; Што ми бело зајављује стадо
Кад оживе бауци проклети По хајдучкој гори Романији!
И ванпири та страшна страшила. Погино ми млади чобанине.
Синоћ са му доламу опрала, Погино ми тужан код оваца.

191

Погинуло моје младо сунце, Чувајући овце у планини.

Све су ове песме из Ваљев. нахије, послао јих г. В. Јан.

Свршетак I. Свеске.

УПИСНИЦИ.

Као обично што смо у свему худе среће, бејасмо и у овом послу; те наше дело броји
поздраво најмање уписника од свију до сада изишавших српских дела. Узрока томе има и
одвише; но ми јих с презрењем мимоилазимо ћутећки. Хвала највећа овој млогопоштованој
господи што се имаше доброту уписати и то:

БЕОГРАД.

Код г. Никшића чин. у мин. спољ. послова.

ГГГ. Намесници кнежевог достојанства, Миливоје П. Блазнавац, — Јово Ристић и Јован
Гавриловић, по 1 ком.

Код г. Василија Кнежевића у мин. фин.

ГГ. Владимир Јакшић и Чедомиљ Мијатовић начелници, Милан Јевтић, Тома Вукотић, Стева —
глав. архивар контроле, — и Јово Лукић чин. мин. Фин., Александар Ђорђевић правник и
Герасим Поповић богослов по 1 ком.

Код. г. Александра Ј. Филиповића IV. раз. гим.

ГГ. Архиман. Сава, Протосинђ. Данило, Јова Филиповић, Милан Алковић, Ристо штуд. на
увивер. линиском, Аца Гасоице. Јелисавета и Катарина. сви Христодуловића, по 1 ком.

Код. г. Марка Бирчанина сврш. богослова Суводањца.

ГГ. Петар Ж. Остоић Мачванин, Лазар О. Јанковић Подринац, и Милан Поповић сврш., Јеврем
Илић Браничевац, Василије Павловић Тимочанин, ђакон Филарет, Коста Златојевић, Илија
Благојевић и Милан Пантелић III. год. Миливоје Обретковић, Ћира Илић Пироћанац, Василије
Милић II. год. и Трифун Поповић I, год. богослови.

Код издаваоца,

Г. Митрополит српски 2. комада; ГГ. Велики родољуб југо-славенског јединства и отаџбине
Југославије Стојан Ј, Вензенковић на поклон школама у Маћедовији и Албанији 100 ком. Прота
Игњат Васић родољуб за душу свог јединца пок. Влајка добрим ђацпма у Стар. Србији 50 ком.
Томанија Јовановић сестра пок. Стојана Јовановића — Цукића — који је за династију
Обреновића 1844 гол. на планини Радији у Ваљ. нахији предводећи катане, погинуо, за спасење
душе пок. Стојана добрим ђацима у Стар. Србији на поклон 30 К. Архимандрит Нићифор Дучић
родољуб из Ерцеговине на поклон ђацима у Ерц. 5 к. Драгољуб С. Поповић тр. за себе 30. к. Јаков
Лазарев Левензоновић за се и своју браћу 20 ком, Триша Ђорђевић свећар за се 20 ком. Љубомир
М. Каљевић уредник „Србије" добрим ђацима у Стар. Србији на поклон 7 ком. Панта Срећковић

192

проф. велике школе 1 комад М. Ранко и Милева, Алимпић нач. у Неготину 2 комада Срета Л. и
Драга, Поповић велика судија, 2 к. Ламбра Ђорђевић трговац 2. к. Јосиф Мијовић правозас I к.
Пера Марковић правоз. 2 ком. Маца П. Цукић 2. ком. Милан А. и Цаја П. Петронијевић мин.
спољ. пос. на разпол. за се и за своју ћер Љубицу 2 ком. Коста и Ангелина Цукић мин. Фин. на
распол. за се и децу своју 2 ком. Рајко Лешјанин мин. прав, на разположају за се и своју децу
Драгу и Мицу 2 ком. Александар и Анка Ненадовић сав. у пен. за се и децу своју Ђуру прав.
Николу гимназ. и Анђу 2 ко. Јаков Ј. и Ксења Павловић профес. у Крагујевцу, за се и сина Борју 2
ком. Стојан Живковић правоз. 1 ком. Риста Симић Русијанац кројач 2 ком. Никола С. Шоповић
трг. 1 к. Јово Бајић трг. 2 ком, Миливоје Ђукнић абаџ. 2 ком. Драгутин Ж. Петровић правоз. 1
ком. Јово Милинковић правоз. 1 ком. Александар Р. Ивковић званичн, контроле 1 к. Аранђел
Миленковић члан опш. суда за сина Ђоку уч. осн. школе 1 к. Јамандија кројач 2 к. Лаза П. п
Катарина Цукић кап. за се и децу своју 2 к. и Митрополит српски Михајило 2 ком. и Јова Ћирић 1
ком.

ГОЛУБИНЦИ У СРЕМУ.

Код г. Стевана Николајевића свештеника.

ГГ. Василије Николајевић свеш. Ђорђе Панајотовић закупник и Пера Бугарски учитељ по 1 К.

КРУПАЊ У КНЕЖ. ОКР. ПОДР.

ГГ. Сима С. Милојевић учител из Крупња, Станко Поповић учитељ из Бијеле Цркве до 1. к. и
Акса Поповић свеш, и родољуб из Бијеле Цркве за се 31 ком.

ЛОЗНИЦА У КНЕЖ.

ГГ. Ивко Поповић намесник подр. родољуб за се 30 ком. а код њега уписани, ГГ. свештеници:
Стеван Поповић Руњански, Јово Павловић Грнчарски, Радован Поповић Добрићски, Димитрије
Трифуновић Ковиљачки, Јова Павловић Јошевачки, Стеван Григорић Јаребички, Сава Поповић
Ступнички, Арсеније Нешковић Дољно-Тријешњички, Срећко Поповић учит. лознички и Јово
Поповић учит. ковиљачки сви по 1 К.

ПОЖАРЕВАЦ У КНЕЖ.

Код г. Александра Ђурића профес. пол. Гимназ.

ГГ. Тома Протић свеш: Јова Протић ђакон и учитељ за сина Саву, Јован Тешић учит., Живота
Марковић Михајило Ивковић, Станојло Богићевић, Илија Николић, Лазар Поповић и Петар М.
Николић гимназ. III. раз. Никола Протић и Владимир Радојевић II. раз. гим. и Јова Кречаревић I.
рал. гим.

МОСТАР У ЕРЦЕГОВИНИ.

Код г. Јове Перовића управ. полу-гимназ. мостар.

ГГ. Његово високоблагородије Николај Александровић Иларионов царско руски конзул у
Ерцеговини 6 ком. Његово висовопреосвештенство митрополит Ерцеговачки и Захулмски,
Прокопије каваљер ордена Меџедије 4. степена 3 ком. Архимандрит Јоаникије Помучина кавалер
разних ордена и срп. списатељ 2 к. Јова Ристић тр. за синове Душана и Владимира 2 к. Еромонах

193

и Ефимер монаст. Дужа Леонтије Радуловић 1 к. Ђурађ Бијелобрк тр. 1 к, учитељи: Василије
Ивезић, Алекса Чокорило и Јово Перовић по 1 к. ученици: Михајило, Грујица, Ристо, Вукановић,
Петар Бартић, Јово Пичета, Лазар Милутиновић, Лука Грђа и Јован Савић по 1 к.
МОНАСТИР ЖИТОМИСЛИЋ У ЕРЦЕГОВИНИ.
Преподобни архимандр. Г. Серафим Перовић обдарени напрсним крстом 3 к, Јеромонах Г.
Симеон Лелек 1 к. и Г. Ђорђе Петковић1 учитељ по 1 к.

Ово дана ући ће у штампу II. наша свеска, која ће оволика бити.
Са њом ће бити напечатана и етнографска карта српских и

југославенских земаља са грбовима, Цена јој је уписна 4 цв. комад.
Уписивање траје до св. Троица ове год.

Новци се полажу напред, а цена јој је дућанска скупља.

194