Dzejms Cercvord -Mu iscezli kontinent

 

 Najzaprepašćujući primer jeste primer velikog carstva Ujgura u Aziji. Istočna polovina bila je
 potopljena biblijskim potopom. Potom se izdigla zapadna polovina, stvarajući ve-nac Himalaja i
druge planine. Beše, međutim, ostalo mno-go visoravni, na kojima su Ijudi preživeli i na kraju
 ponovo
našli put u ravnice. Uguri koji su preživeli bili su preci arijev-skih rasa. U Indiji, kao i u Kini,
 predanje govori o izdizanju tih planina, velikim gubicima Ijudskih života, i o preživljava-nju onih
koji su se nastanili na p!aninama posle velikog izdi-zanja.
Kod Zulu plemena u Južnoj Africi postoji predanje koje kaže da su njihovi preci pripadali jednoj
grupi koja je pre-živela od vremena izdizanja planina na severu.
U Južnoj Americi, čitav grad Tiahuanako se izdigao zajedno sa prostranom visoravni koja danas
 postoji između dva lanca Anda, o čemu nam svedoče natpisi na velikim vra-tima na obalama
 jezera Titikaka.
O većini planinskih zemalja postoje predanja koja govore o nabiranju tla. Biblija takođe pravi
aluziju na izdizanje plani-na u jednom od Davidovih psalama. Današnji naučnici, procenjujući
karakter i napredak neke civilizacije, oduševljavaju se vršcima strela ili kopalja. Oni, tako, tvrde
da su Ijudi iz neolita bili razvijeniji od onih iz pale-olita, i to zato što su njihove strele i koplja od
kremena bili bolje obrađeni.
 Ne kažem da naši naučnici greše, ali to ništa ne dokazuje i ne ukazuje na napredak neke
civlizacije, već, u stvari, obratno; to jest, za mene su Ijudi iz paleolita bili civlizovaniji od onih iz
neolita. Mnoge činjenice suprotstavljaju se teoriji naučnika.
Savršeno je razumno verovati da su, u vreme kada su vršci strela i kopalja pravljeni od kremena,
uslovi bili slični današnjim, to jest — svi Ijudi nisu bili podjednako vešti. Me-haničar, zanatlija ili
umetnik prave savršene predmete, dok jedan amater, laik ili neznalica, za to nisu sposobni, te je i
ono što oni prave obično i sirovo. Ljudi iz paleolita bili su neznalice, ali da li su bili manje
civilizovani? Lično, mislim da nisu. Te neznalice preživeli su pripadnici jednog visoko razvi-jenog
naroda, koji je iznenada, u potpunoj bedi, ostao pre-pušten sam sebi.
Tvrdnja da je stepen civilizovanosti nekog naroda bio viši, što su oru đa i oružje bili lošije
obrađeni, može izgledati
nelogična; ali razmislite, vratite se u stara vremena i videćete da je čovek u više navrata bio lišen
svega osim svojih golih ruku i da je bio upućen na prirodne izvore. Oruđe, posuđe, sve beše
nestalo; nije ostalo ničega, baš ničega osim mozga i ruku preživelih. Bez ikakvog poznavanja
zanatstva i meha-nike, ti preživeli morali su da proizvode oruđa samo od ka-menja što su ga
nalazili pod svojim nogama. A šta su mogli i da stvore osim najprostijih, najgrubljih oblika, jer
nisu imali ni znanja ni iskustva? Po meni, te strele i koplja ne ukazuju na divljaštvo ili manjak
civilizovanosti.Upravo suprotno, pru-žaju dokaz o tome da je jedna visoka civlizacija pala na stu-
 panj divljaštva. Tako su Ijudi iz paleolita predstavljali pre-živele pripadnike jedne velike
civilizacije, civlizovanije od neolitskih Ijudi koji su ih nasledili; i dok su, uistinu, umet-nost i
zanatstvo napredovali, sami ti Ijudi padali su sve niže i niže.

 

15.

STARA RELIGIJSKA SHVATANJA

Mit počinje nekim shvatanjem, idejom, i duh potom izmišlja činjenice da bi je predstavio i oživeo.
Mitovi su izraz načina na koji je primitivni čovek predočavao sebi stvari pod uticajem prirodnih
sila. Maks Miler u svojim Ran.im religija-ma piše: ,,U izvesnom smislu, svaka religija bila je na
svom početku ispravna; bile su to jedine moguće religije u tom trenutku, spojive sa jezikom,
razmišljanjima i osećanjima svake generacije, kao i sa starošću sveta. Trebalo bi, dakle, da na
najblaži način tumačimo apsurdne pojave, preteriva-nja i greške starih religija. Čim počnemo da
upoznajemo na-čin razmišljanja i osećanja Ijudi, nalazimo ih obuzete nekom religijom, verom ili
 predmetom štovanja, ili moralom, eksta-tičnom vizijom, religijom nade ili straha, i poštovanjem
 bogova.
Da bismo razumeli religiju nekog primitivnog naroda, moramo, da tako kažem, da dotaknemo
samo njegovo srce, i da osetimo tokove njegovog života. Moramo da se uklopimo u taj stari narod,
da slušamo njegove himne i mol-be, da budemo svedoci njegovih rituala i ceremonija; mo-ramo da
se potrudimo da bismo se uputili u njegov reli-giozni ideal. Kada Tales tvrdi da su sve stvari
ispunjene bogom, i kada Buda odriče postojanje svakog drugog boga osim Višeg Bi ća, obojica
zapravo izražavaju svoja ubeđenja".
Opet, u svojim Drevnim štovanjima Miler dodaje:
,,Stovanje predaka proističe iz opšte vere primitivnih na-roda u postojanje Ijudske odgovomosti i
 posle smrti. Ovaj
vid kulta izgleda da je, na određenom stupnju njegovog raz-voja, bio zajednički čitavom
čovečanstvu... Religiozne ideje današnjih Jevreja nose tragove ovog kulta predaka. Više je nego
očigledno da je lični Bog jevrejskog patrijarha, Avra-mov porodični Bog sa kojim je on
razgovarao i održavao lič-ne veze, predstavljao pradedovsko božanstvo".
Proučavanje mnogih starih dokumenata dovelo meje do ubeđenja da ovaj kult predaka potiče od
uništenja Mua. Ovaj kult, štovanje predaka, pojavljuje se u egipatskim ritu-alima i ceremonijama u
kojima preci iz zemlje Mu imaju veli-ki udeo.
Srećemo ga u natpisima na nekim spomenicima Maja, kao i u gr čkom alfabetu.
Usvom Poreklu religiskih. zakona, Miler, opet, kaže:
,,Verovanje da je tvorac religijskih zakona bio u prisnijoj vezi sa Bogom nego ostatak zajednice
smrtnika, prožima drevna predanja mnogih naroda. Prema Diodoru sa Sicilije, Egipćani su
verovali da im je njihove zakone saopštio Her-mes preko Mnevisa. Krićani su propovedali da je
Minos za-kone primio od Zevsa. Lakedemonjani su verovali da je Apolon dao zakone Likurgu, a
Arijevci da ihje Zaratustra pri-mio od Dobrog Duha. Prema Gatelu, Zamolskis ih beše do-bio od
 boginje, dok Hestija i Jevreji tvrde da je Bog tablice zakona predao Mojsiju.141 
Postojale su primitivna arijevska, semitska i tirska religi-ja, pre čije pojave je svaka od tih rasa bila
 podeljena jezikom, kultovima i nadonalnim osećanjem. Najviši Bog dobija isto ime u drevnim
mitologijama Indije, Grč  ke, Italije i Nemačke, i sačuvalo se do danas, bez obzira radilo se o
Himalajima, o šumama Epira,151 na Kapitolu ili u germanskim šumama. To ime glasilo je Dios na
sanskritu, Zevs na gr čkom, Jovis na latinskom i Tiu na germanskom.

 

Tako su preci arijevske rase, možda hiljadama godina pre Homera i Veda, štovali nevidljivo bi će
istog imena — najlepšeg i najuzvišenijeg koje su mogli naći u svom rečni-ku: Svetlost ili Nebo.
Dios nije označavao plavo nebo, ne samo stoga što nebo nije bilo personifikovano; zna čenje je
 bilo drugačije. U Ve-dama nailazimo na prizivanje Dios Pitara, Zevsa Patera kod Grka i latinskog
Jupitera, koji behu zadržali isto značenje čak i kada su ovi jezici pretrpeli promene. Prva čovekova
religija predstavljala je jednostavan i čist kult Božanstva. Preteranosti koje se kasnije u nju unose i
ko-je je iskrivljuju bile su ishod neizbežne degradacije koju sveš-tenstvo unosi u velike ideje o
kojima je zaduženo da se stara. Prvobitna religija postaje tako neskladna, zahva ćena kvare-njem,
izmišljotinama i greškama.
Egipatski istoričar Maneto, tako, tvrdi ,,da je kult životi-nja u Egiptu bio uveden tek za vladavine
drugog kralja iz Je-danaeste dinastije".
Tokom svih svojih proučavanja Egipta nisam našao ni najmanji trag kulta životinja za vladavine
 prvih dinastija, a retko se pominje i u razdoblju između Kufua i vladavine Ramzesa II. CImesto
toga, u davna vremena Egipćani su obožavali simbole umesto onoga što su ti simboli predsta-vljali
 — što je predstavljalo prvi korak prema kultu životinje.
Maneto još dodaje: ,,Tek za vreme Osamnaeste dinastije počelo se sa stavljanjem bogova u obliku
životinja u posrnrt-ne odaje preminulih. Za vlade Totmesa III te figure bile su često nalažene, i
imale su glavu balzamovane životinje. Pos-le vladavine Ramzesa, kult životinje je bio veoma
rasprostra-njen".
Evo i primera jedne sveštenice bez skrupula koja je, želj-na mo ći i bogatstva, da bi postigla svoj
cilj pokvarila jednos-tavnu, lepu i čistu Ozirisovu religiju kojoj Tot beše podu-čavao u Saisu.
Prema starim dokumentima, izgleda da su oko dve hilja-de godine pre Hrista sve religije sveta
 počele da se
izopačavaju, tako da je u dosta zemalja bilo i žrtvovanja Ijudi. Jedino je Mojsije odoleo i zadržao
svoj narod na pravom pu-tu.
U starim predanjima, do vremena samog Mojsija, naila-zimo na  ,,uodu  iznad nebeskog svoda i
uode ispod", a razli-ka je u množini imenice voda. U ovom slučaju voda se odnosi na eter koji
ispunjava prostor iza atmosfere.
Cini se da nema nikakve sumnje da sva predanja o Stva-ranju, bilo gde da su nadena, imaju
zajedničko poreklo. Nije važno da li se radi o našim biblijskim predanjima, predanji-nna Indusa,
Haldejaca, Egipćana, Maja, Polinežana ili nekog drugog naroda; njihov izvor je isti i potiče iz
vremena prvog čoveka pre desetak hiljada godina, a možda i više.

Jedan presek svih predanja otkriva zaprepašćujuće činje-nice. Bez sumnje, najviše iznenađuje to
što Polinežani, koji su od ostalog sveta bili odvojeni više od dvanaest hiljada go-dina, imaju
 predanje o Stvaranju koje se u potpunosti podu-dara sa biblijskom pričom o istoj temi, sve do
imena prvog čoveka i prve žene, u kome se tvrdi da je žena storena od čovekovih kostiju, a da je
muškarac duhovna tvorevina Bo-ga. Ti Indijanci nisu mogli da do ovog predanja do đu preko
spoljnog sveta. A oni ih imaju već dvanaest hiljada godina! Biblijsko predanje, pak, počinje sa
Mojsijem pre jedva tri hi-Ijade godina, što dokazuje da je Mojsiju bilo preneseno — u bilo
kakvom obliku. Naakali i Egipćani nam, međutim, po-kazuju u kom obliku i kakvo je njegovo
 poreklo.
 Zmije.  Još u najdavnija vremena, zmija je bila štovana kod gotovo svih naroda, jer je bila
inkarnacija božanske mudrosti.

 

Prilikom svojih proučavanja ustanovio sam da svi mitovi imaju jedinstvenu osnovu i da je ta
osnova najčešće neka le-genda ili predanje. Mitovi, legende i predanja o zmiji su brojni.
Euzebije, autor dragocene  Istorije sueštenstva,  tvrdi da su Egipćani Tvorca zvali Knef i da je
simbolično bio pred-stavljen zmijom. Ovo ujedno objašnjava zbog čega su stari narodi toliko
štovali zmiju; ona je bila njihov simbol Tvorca.
da pobrinuli da naprave razliku između Božanstva i Stva-ralačkih sila prirode, ukrašavajući zmiju
koja je simbolizovala Tvorca.
U starim spisima, sunce je uvek simbolično prikazano kako se bori i pobeđuje vodenu zmiju koja
nema ukrasa.
Proučavajući ovaj simbolizam, mnogi su autori grešili;
nisu umeli da prave razliku između simbola vode i simbola Tvorca, budući da su oba simbola
 prikazana zmijom. Sunce se u stvari ne bori protivvodene zmije; i zaista, nije prikazano u samom
činu borbe. Koplja, strela, luk, simboli su aktiv-nosti. Snaga Sunca prodire kroz vodu i donosi
život kos-mičkim jajima koja s nalaze u njoj.
U Egiptu zatičemo boga Horusa, simbol sunca, kako zmiji Afofis vodi probada glavu kopljem.
U Grč  koj Apolon, Sunce, pobeđuje zmiju Piton, koja je gr čki simbol vode.
O Indiji, Višnu, Sunce, pobeđuje zmiju Anatu, simbol vode.
Ovo shvatanje bilo je preneto hrišćanima, što se posve-dočava činjenicom da je Rimska crkva, u
svim vremenima, prikazivala Devicu Mariju kako gazi zmiju.
3. Okrugla zmija. Zmija u obliku kruga — zmija koja grize vlastiti rep — jedan je od najstarijih
simbola vaseljene. Nalazio sam ga i na slikama Nakala. Egip ćani su je ponekad koristili da bi
ukrasili frizure svojih simbola Božanstva.
 Zmija sa Sedam glaua,  simbol Tvorca i Stvaranja, po-tanko je opisana u prvom poglavlju ove
knjige.
 Drvo i zmija. Mnoge legende prožimaju staru i savre-menu književnost Drvetom Života i
Zmijom. Sve te legende postale su mitovi; na kraju su drvetu pridodate i jabuke. Ove jabuke bile
su neophodne da bi se mit nastavio —jer, kako bi ina če Eva kušala Adama? Bile su neophodne da
 bi izaz-vale Adamov pad. Tako je oduvek jadna žena bila optuživana da je kriva za sva zla koja bi
zadesila muškarca. To pred-stavlja monumentalni primer muškar čevog kukavičluka, i krivicu
snosi Ezra; daje Ezra umeo da tačno pročita simbole iz Mojsijevih spisa, dao bi sasvim drugačiju
verziju priče o staroj, lukavoj zmiji i Drvetu Zivota.

Gornja ilustracija predstavlja jednu vinjetu iz Svetih Spisa Mua.
Moram najpre da ukažem na to da su, što se tiče prvih čovekovih religioznih shvatanja, Ijudi bili
 podučavani da na zemlji.Čovekovo fizičko telo, pri tom, samo je njegovo privre-meno boravište.
Svi oblici onoga što mi nazivamo životom takođe su imali privremeni karaker: uzeti od zemlje i
vraćeni u nju.

 

Među svlm zemaljskim stvorovima, čovek je jedini imao jedan besmrtni deo koji je preživljavao
materijalno telo i ži-veo večno; prema tome, čovekova duša bila je jedini pravi život na zemlji.
Čovek se pojavio u zemlji Mu; prema tome, jedini pravi život pojavio se prvi put na Muu. Čovek
 je na taj način upo-ređen sa nekim plodom. Na drveću ima plodova, ali čovek je bio prvi plod
nekog drveta, a taj plod bio je  žiuot. Zemlja Mu bila je Drvo Zivota. Tako je Mu bio simbolički
 predstav-Ijen drvetom, drvetom života.
Vinjeta iz dokumenta Naakala prikazuje drvo oko čijeg je stabla obmotana zmija. Zmijaje nazvana
Kan; bez ukrasaje, te se, dakle, radi o simbolu vode. Simboli čno je prikazano da je Mu bio
okružen vodom. Ova vinjeta nam na veoma
inteligentan način objašnjava šta je to predstavljalo Drvo života i zbog čega je oko njega obmotana
zmija.
U biblijskoj legendi, anđeli vitlaju vatrenim mačevima oko Rajskog vrta (Mua) da bi sprečili
Adama i Evu da se u njega vrate.
Ovde Ezra nije umeo da dešifruje jedan složen egipatski hijeroglif. Trebalo bi ga, međutim, čitati
ovako: Mu tone u ognjeni ponor. Plameni jezici izbili su iz dubina i, dok je to-nuo, zahvatili čitavo
njegovo telo. Potopljen, Mu nije više pružao čoveku mogućnost da se vrati u Rajski vrt, jer je bio
mrtav, nestao pod vodom.
Ako su već  stari narodi imali toliko simbola za Božan-stvo, razlog tome je što su se smatali
nedostojnim da izgo-varaju Njegovo ime; zvali su ga Bezimeni. Razli čiti simboli predstavljaju
 Njegove brojne atribute.
Sada ćemo pristupiti obradi jedne teme koja je javnosti bila predstavljena na takav način, da je
izazvala uglavnom pogrešne utiske: radi se o religoznim ceremonijama i drev-nim ritualima.
 Ne bih znao da kažem da li su autori bili nesposobni da daju dobar prevod, ili naprosto nisu
 poznavali temu; među-tim, to me ostavlja ravnodušnim. Ali, ono što znam jeste da su spisi koji su
o ovoj temi bili objavljeni, uglavnom imali za cilj da okaljaju stare religije, umesto da čitaocu
 prenesu ose-ćanje poštovanja prema našim precima koji tako davno pokušavali da se približe
Božanstvu. Njegovo razumevanje je ono što čitanje dela Maksa Milera čine tako fascinantnim.
Zavidim mu na njegovoj moći usredsređivanja i sposobnos-ti da govori dušom, da se duhovno
spaja sa dušama i srci-ma starih naroda o kojima govori.
Svi rituali i ceremonije koji su obavljani u starim hramovi-ma bili su simbolični; nikada ih ne treba
 bukvalno shvatiti, kao što to čine mnogi autori. Oni su simbolisali život koji je čovek trebalo da
vodi da bi postigao savršenstvo, i da bi, pajzad, kada kucne čas u koji treba da pređe u Veliko
Onostrano, mogao da to učini čiste savesti i mirnog srca. Ti rituali i ceremonije trebalo je da za
njih simbolizuju Nebo, Boga i slavu koja ih čeka ukoliko su vodili ispravan život.
Mnoga od njihovih shvatanja bi nam izgledala smešna kada ne bismo umeli i mogli da im se
mentalno približimo, da shvatimo njihov primitivni mentalitet i zamislimo da su u to vreme učenje
i način poduke bili isto toliko složeni koliko i mogući.
Maks Miler bio je potpuno u pravu kada je napisao: ,,Ni-kada ne bi trebalo suditi o starim
religijama na osnovu vida u kojem nam se prikazuje". To je ono što uvek treba da ima-mo na umu;
da nikada ne zaboravimo da je ono što vidimo samo simbolično, a ne doslovno.
Međutim, jedna velika mrlja oskrnavila je i izobličila duh drevnih religija. Maje, Egipćani,
Feničani i drugi stari narodi behu pre oko tri hiljade godina pretvorili čisti kult Boga u užasno
idolopoklonstvo. Neka beskrupulozna sveštenica počela ih je podučavati štovanju simbola, potom

 

fetiša od drveta i kamena i na kraju — kao poslednjoj nesreći i strahoti — prinošenju Ijudskih
žrtava tim lažnim bogovima.
Poznato je da je prve knjige Starog zaveta Mojsije na-pisao prema arhivama egipatskih hramova.
Hijeroglifi i sim-boli bili su uobičajen vid pisanja kod starih naroda. Hijeroglif ili simbol
 predstavljaju zapravo znak za neku stvar, te ih, sho-dno tome, ne treba shvatiti u doslovnom
smislu. Nikada ne treba smetnuti s uma da oni, uprkos tome što  predstaul]'a-ju.  neku stvar,
istovremeno nisu ta stuar. Zahvaljujući tome što zaboravljaju da prave razliku između simbola i
onoga što on predstavlja, mnogi autori i prevodioci dolaze do po-grešnih tuma ćenja i često, što se
tiče religije, idolopoklon-stvom smatraju ono što je u stvari duboko štovanje i kult Božanstva. Ovo
se naročito može odnositi na prevode koji obrađuju oziričku religiju. (Ja, pri tom, oziričkom
religijom smatram onu koju je Tot propovedao u Saisu na početku egipatske istorije, a ne onu koju
su kasnije propovedali loši sveštenici počev od Jedanaeste do Osamnaeste dinastije.).
Prema Mojsijevom Starom zavetu, čovekje bio posebna Božja tvorevina, i pojavio se u Rajskom
vrtu. Gde se nalazio taj Rajski vrt? Biblijske granice ovog vrta nemoguće je geo-grafski odrediti, u
šta se može osvedočiti svako ukoliko samo pogleda atlas i pokuša da im uđe u trag. Eto, dakle,
 biblijske greške. Ali, kako je bilo moguće da do nje dođe? Mojsije je bio učen čovek, Clčitelj,
čovek koji beše dostigao najviše ste-pene u religiji i nauci. Za njega bi bilo potpuno nemogu će da
toliko puta ponovi iste i tolike neodrživosti; potrebno je, dakle, da potražimo ishodište tolikih
grešaka u Bibliji.
Mojsije, sasvim sigurno, beše napisao jednostavnu pri ču, sa jednostavnim činjenicama, uz
korišćenje jezika simbola;
 jeste to bila simbolično napisana priča, ali istinita u svakom pogledu. Budući prevodi bili su ti koji
su iskrivili njen smisao.
Mojsijevi spisi bili su napisani egipatskim hijeroglifima i obrednim znacima. Jevrejski naučnici su
mi rekli da su neki, čak, bili napisani na pločicama od ilovače, a neki na pa-pirusu; i ja samo ovde
 ponavljam ono što mi beše rečeno.
Osam stotina godina posle progona Jevreja iz Egipta, Ezra je sa grupom pisara sakupio sve pločice
i spise koji su se odnosili na istoriju Izraelićana i od njih sačinio knjigu iz koje je kasnije nastala
Biblija (Stari zavet).
Oni spisi koje je napisao Mojsije, kako smo već videli, bili su napisani hijeroglifima. Da li je onda
čudno to što su Ezra i njegovi saradnici kasnije ispisali toliko besmislica, budu ći da niko od njih
nije bio sposoban da shvati Mojsijevo egi-patsko pismo? Samo je neki Clčitelj mogao da ih shvati,
a oni nisu bili Učitelji. Njihova nesposobnost pogotovo pos-taje očigledna kada uporedimo njihove
 prevode sa izvornim dokumentima nađenim u Egiptu, Haldeji, Indiji i kod Maja. Mojsije je pisao
stvari sa smislom; njegovi prevodioci su od toga, bar na nekim mestima, napravili čitav niz
 besmislica. Mojsije je pisao simboličkim stilom svoje epohe, dok su nje-govi prevodioci pokušali
da doslovno prepišu njegove reči. U tome su samo polovično uspeli; i kada bi se našli pred ni-zom
hijeroglifa koje nisu razumeli, dodavali su mitove istorij-skom tekstu. Deo tih mitova predstavljaju
i granice Rajskog vrta.
Došao sam do pozamašnog broja dokaza koji mi do-puštaju da tvrdim da je Mojsije prve knjige
Biblije napisao prema arhivama iz hramova koje Naakali behu doneli iz Zemlje-matice u Egipat,
dolazeći iz Burme i Indije; te egi-patske arhive bile su zapravo prepisi Sedam Svetih i Nadahnutih
Spisa sa Mua. Prepisi su bili napisani na ploči-cama od ilovače i odnosili su se na Stvaranje,

 

Rajski vrt, Po-top. Poslednja velika magnetska kataklizma i izdizanje plani-na predstavljaju novije
dodatke.
Mojsije nije mogao da napravi grešku prepisujući ta do-kumenta, jer je bez sumnje ostavio
savršene prepise. Osam stotina godina kasnije, Ijudi koji nisu više poznavali — ili, bar, razumevali
 — stare ezoteričke znakove, pokušali su da spise prevedu na hebrejski; i toje bilo pravo ishodište
razlika između izvornika i prevoda.
Ezra i njegovi pisari toliko su malo razumeli ove spise, da ja čisto sumnjam da danas postoji i
 jedan jedini Jevrejin koji zna šta znači zapaljeni grm i šta simbolizuje žrtva.
Pre potonuća Mua, reč žitua bila je nepoznata, bilo o kom jeziku da se radilo. Reč je, zapravo, bila
izmišljena da bi se opisalo uništenje Mua, dok je vatra na oltaru simbolizova-la uspomenu na
voljenu Zemlju-maticu.
Zajedničko poreklo ovog kulta toliko je ra-šireno i opšte poznato, da smatram da nije potrebno
ovde ga dokazivati; zadovoljiću se time da ispričam u kojoj je zemlji nastao i navešću samo
nekoliko dokumenata iz razli-čitih zemalja.
 Egipat. U ,,Papirusu IV" (iz muzeja u Bulaku) kazuje se:
,,0dnesi darove svom ocu i majci koji počivaju u dolini gro-bova; jer je onaj koji nosi ove poklone
drag bogovima, kao da ih je odneo njima samima. Često posećuj mrtve, kako bi učinio za njih ono
što će oni moći da učine za tebe".
 Indija. ,,Darma Šastra": ,,Za Bramane, ceremonija i poš-tovanje Mana je veća od štovanja bogova;
a darovi koji se či-ne bogovima pre darivanja Mana uvećavaju njihovu zas-lugu".
 Kina. Konfucije u ,,Kung Cenu". Čitavo devetnaesto pog-lavlje posvećeno je opisu ceremonije i
odavanju počasti pre-cima, koje je obavljano dva puta godišnje, u prole će i u je-sen. U ,,Lun Juu"
Konfucije kaže: ,,Potrebno je prinositi žrtve precima, kao da su prisutni".
 Japan.  Petnaestog dana sedmog japanskog meseca održava se festival u čast predaka; hrana
sastavljena od voća i povr ća ostavlja se ispred Itaisa na drvenim stolovima neo-bičnog oblika, na
kojima se nalaze natpisi koji podsećaju na pretke.
 Peru. ,,Basne i rituali Inka": ,,Ti praznici bili su uvedeni za-rad podse ćanja na umrle prijatelje i
rođake. Proslavljali su ih uz suze, pogrebnim pesmama, žalosnom muzikom, i odlazili na grobove
mrtvih da bi im odneli darove od kukuruza i či-kahe, i ubacivali ih kroz proreze na nadgrobnim
kamenovi-ma koji su se nalazili iznad posuda smeštenih pored tela. Peruanci su velike praznike
organizovali u čast mrtvih u toku meseca Aja-Marka".
U svom delu Srednja Amerika Plonžon piše: ,,Još i da-nas, Indijanci sa Jukatana, Petana i drugih
oblasti Srednje Amerike u kojima se govori jezik Maja, imaju običaj da, po-četkom novembra, na
granama nekog drveća na šumskim proplancima, na raskrsnicama i skrivenim mestima, ostav-Ijaju
kolače napravljene od najboljeg brašna, namenjene dušama njihovih umrlih".
R. G. Haliberton, istinski autoritet kada se radi o kultu predaka, piše u svom delu Praznik predaka: 
,,(ti praznici) se, kao i nekada, proslavljaju i danas početkom novembra kod Reruanaca, Indusa,
Indijanaca na pacifičkim ostrvima, kod naroda sa ostrva Tonga, Australijanaca, kod starih Per-
sijanaca i Egipćana, kao i kod svih naroda iz Severne Evro-pe; kod Japanaca, Indusa,
Australijanaca, starih Rimljana i Egipćana trajali su tri dana".
Zbog ove zapanjujuće činjenice nametnulo mi se jedno pitanje: kako se ova uniformnost u vreme
tih praznovanja održala, i kako se nastavila ne samo na mestima koja su bila veoma udaljena jedna
od drugih, već i tokom bezbrojnih

 

vekova od kada su Peruanci i narodi Indokine nasledili ovaj primitivan običaj iz istog izvora?
Između stubova hrama Svetih Tajni u Uksmalu postojao je veliki oltar koji se nalazio na vratima
unutrasnje dvorane, u kojoj su se obično prinosili darovi Manama.
Ovaj običaj ukazuje nam gde je zajednički izvor. Pri-nošenje darova precima predstavljao je sveti
ritua! koji se obavljao u hramu Svetih Tajni. Jer, kako smo već objasnili, rituali i ceremonije iz
ovog hrama dolaze neposredno iz ZemlJ'e-matice. Dakle, kult predaka dolazio je sa Mua.
Ovaj običaj održao se do današnjih dana, i taj je i nama drag; jer, zar još uvek ne nosimo cve će na
grobove naših dragih pokojnika? 1 to baš početkom novembra? Ali, koliko je onih koji, odnoseći
cveće i vence svojim mrtvima, znaju da obavljaju ritual star više od dvanaest hiljada godina?
 Jezici. Sigurno je da je jezik najpouzdaniji vodič za označavanje odnosa i veza između naroda, čak
i kada žive raz-dvojeni ogromnim prostranstvima voda i zemalja.
Malo je čudno, ali na reči iz jezika Maja nailazimo u svi'm jezicima sveta. U Japanu, čak polovina
 jezika je kara-maja. U Indiji, veliki deo jezika koji se tamo govore, dolaze od naga-maja.
Međutim, zastupljenost se menja od jednog na-roda do drugog.
Cejlonski obiluje izvornim rečima iz jezika Maja; u skoro svakom evropskom jeziku postoji
 poneka reč Maja, a na-ročito u grč  kom, čiji je alfabet sastavljen od reči kara-maja. Više od pedeset
 procenata indijanskih dijalekata u Meksiku potiče od čistog kara-maja jezika. Jedan meksički
Indijanac i Japanac mogu se odlično razumeti i bez pomoći prevodi-oca — toliko zajedničkih reči
imaju! Isto se može reći i za (nke. I stari akadski i haldejski jezici velikim su delom bili sa-činjeni
od jezika kara-maja, baš kao i egipatski. I ovo važi za gotovo sve jezike.
Prirodno, reči su se vremenom menjale, ali su koreni ostali isti. Na primer, u gr čkom često
srećemo slovo g, koje je zamenilo slovo k  iz jezika Maja, slovo d koje je zamenilo
slovo t, dok se r često upotrebljava umesto slova iz jezika Maja. Ovakve promene srećemo kod
mnogih naroda.
U svim rečima u kojima se slovo c izgovara kao k mo-žemo biti sigurni da potiču iz jezika Maja.
Prvobitni jezik, me-đutim, pretrpeo je najveće izmene tamo gde je veština pisa-nja bila nepoznata i
gde je gramatika bila zaboravljena ili izgubljena.
,,Postojao je jedan prvobitni jezik", kaže Maks Miler, sto se i potvr đuje proučavanjem jednog
 jezika i njegovog po-rekla. Cl svim jezicima nalazimo reči, korene, slova koja su identična i koja
uglavnom imaju isto značenje, što predstav-Ija čvrst dokaz da imaju isto poreklo.
Svaka od ovih univerzalnih reči dolazi nam iz matičnog jezika — jezika Maja. Možemo zaključiti
da je ovaj jezik bio prvi način čovekovog izražavanja.
Treba uočiti da današnji jezik Maja ne liči na onaj jezik od pre pet ili deset hiljada godina, kao što
Šekspirov ili Ron-sarovjezik ne liče na današnji engleski ili francuski. Današnji jezik Maja ima
dosta stranih reči zbog mešanja naroda i osvajanja. Tako su i reči iz astečkog ili nahuatl jezika
unete u jezik Maja.
Prvi čovekovjezikje bio jednostavan i siromašan, tako da je jedna reč  imala više značenja.
Dešifrujući stara dokumen-ta i natpise, uočio sam da značenje reči zavisi od mesta koje zauzima u
rečenici, a bez sumnje je i način izgovora imao veliku važnost.
 Na primer, reč  Maja ma  znači ,,majka", ,,zemlja", ,,država". U egipatskom, ova reč  ima ista
značenja; ali, kada služi kao prefiks ispred imena, glagola ili prideva, predstav-Ija negaciju. Isti je
slučaj i u gr čkom i cejlonskom.

 

Da bih dao primer višestrukog značenja reči iz jezika Ma-ja, izabrao sam ih nekoliko, u
Braserovom prevodu:
 Be-. ići, otići, hodati, napredovati, micati se.
Či : usta, otvor, granica, ivica, međa.
 Ka: duša, brana, talog, sve što je izbačeno.
 Kaač alc. preterano, u izobilju, puno.
 Kab-. ruka, dlan, grana, sve što se šir
 Kak-. završiti, vatra, goreti, uništiti.
 Kul: obožavati, pečat, kičma.
 Lal: isprazniti, odneti, otarasiti se nečega.
 Nr. šiljak, vrh, planina, nasip.
On: okrugao.
On-onks. okrugao, vrtlog, krivudav, uragan.
 Paa: otvoriti, otvaranje, rupa.
Ta: gde, mesto, gladak, ravan, tle, ravnica.
Tan: prema, blizu, pre, u sredini.
Tei: dubok, dubine, dno, ponor, bezdan.
 Zi: hladno, ledeno, para, dim.
 Ha: voda, vlažnost.
 Pe. doći, od, izvan, spolja.
Budući da sve ove reči imaju više značenja, krajnje je teš-ko prevesti stara dokumenta i natpise da
 bi se modernim je-zikom izrazio način razmišljanja prvih Ijudi. Mada se može ustanoviti glavno
značenje, sumnjam da bi se ikada mogao dati tačan prevod sa svim pojedinostima.
Prevodi u velikoj meri zavise od temperamenta prevodi-oca. Ako je, na primer, istočnjačkog duha,
njegovi prevodi biće slikoviti, kitnjasti i često preterani; prevodi flegmatičnog prevodioca će, pak,
 biti hladniji, dosadniji, grublji, suviše sažeti.
Č etiri Duha. Još jedno staro verovanje. Na Cetiri Duha nailazimo u svim pričama i predanjima o
Stvaranju. Do sada je njihovo poreklo bilo nepoznato. Međutim, meksičke plo-čice govore nam o
njihovoj istoriji i poreklu.
Kao što sam već  rekao, postojale su Četiri Velike Prvo-bitne Sile koje su na zapovest Tvorca
obavile Stvaranje; i ka-da je ono bilo dovršeno, ove četiri sile preuzele su staratelj-stvo nad
čitavim fizičkim svetom. Prvi Ijudi zvali su ih Četiri Nebeska Stuba; to jest one su pridržavale i
 podržavale stvo-renja koja su same stvorile. Stari narodi su, međutim, prida-vali drugo značenje
ovom nazivu; Nebeski Stubovi su za njih bili Stubovi Onoga Koji Živi Na Nebu.
Stari simbol zemlje bila je kocka, čiji je svaki ugao pred-stavljao glavne tačke. Tako su Nebo
držala Cetiri Stuba, koji
su se dizali na sva četiri zemljina ugla. Da bi se prilagodili ne-kom obliku simbolizma — kom,
nije mi poznato — svakom stubu pridodali su po jednog čuvara. Ta četvorica čuvara bi-la su Četiri
Duha.

Duhoui kod' Mafa: 

Kan Bakab, Žuti Bakab, na istoku.
Cak Bakab, Crveni Bakab, na zapadu.
Zak Bakab, Beli Bakab, na severu.
Ek Bakab, Crni Bakab, na jugu.

Egipatski duhovi: 

Kod Egipćana su postojala Četiri Duha Amentija i takođe su se nalazila na četiri glavne tačke:

 

Amset, istočni duh.
Hapu,zapadni duh.
Tesautmutf, severni duh.
Kvabsenuf, južni duh.

HaldeJ'ski duhoui: 

Četiri duha-zaštitnika Ijudske rase u koje su verovali Hal-dejci bili su sledeći:
Sed-Alap ili Kirub, predstavljen bikom u Ijudskom oblič- ju. 
Lamas ili Niga, predstavljen lavom sa Ijudskom glavom.
 Natig, predstavljen orlovom glavom.16*
Ustar, čovek.
Duhovi kod Indusa:
[ndra, Kralj Neba, na istoku.
Varuna, Bog Vode, na zapadu.
Ruvera, Bog Bogatstva, na severu.
Jama, Sudija Mrtvih, na jugu.
Kineski duhovi:
Četiri planine, Ce-Jo, koje su se nalazile na četiri strane kineske kugle (kako su nazivali svoju
zemlju), bile su sle-deće: 
Tai-Cong, Jo istoka.
Zeng-Fu, Jo zapada.
Sen-Si, Jo severa. Hou-Kuang, Jo juga.

 Jevrejska tradicija: 
Jevreji nisu potpuno odbacili shvatanje o četiri boga, stu-ba ili duha. Mada se o njima nikada ne
govori u knjigama koje beše napisao Mojsije, to nam ni na šta pouzdano ne ukazuje, budu ći da su
neka od njegovih dela izgubljena, i moguće je da se u njima mogla naći aluzija na četiri glavne
tačke. Ipak, kasnije i kod Jevreja nailazimo na takvo shva-tanje, u Knjizi proroka Jezekilja, 1, 10: „
A lice bijaše u sve četiri lice čovječije i lice lavovo s desne strane, a s lijeve stra-ne lice volujsko i
lice orlovo u sve četiri".
Radi se, u stvari, o jednoj Jezekiljevoj viziji. CI vreme kada je zapisao ove redove, bio je
zarobljenik Haldejaca. Clpore-dimo, stoga, njegovu viziju sa haldejskom religijom, koja je
 postojala već hiljadama godina, budući da beše došla iz Zemlje-matice — bilo preko kolonije u
Kavkazu, bilo preko Naakala iz Indije.
Ukoliko Jezekiljeva vizija nije izvedena iz haldejske religi-je, bas bih voleo da čujem odakle u tom
slučaju dolazi! Ove četiri životinje danas se nalaze u Britanskom muzeju i tu su prenete iz ruševina
 Ninive. Jezekilja je sigurno znao za njih, budući da su ukrašavale najznačajnije građevine. 
,,Postoji jedna legenda o tome. Ona kaže da su Zemlju-maticu činile tri zemlje... Svaku zemlju
 beše stvo-rio pojedan različit Bog, te su tako bila potrebna tri boga da bi se stvorio kontinent;
međutim, ta tri boga činila su samo jednog i bili su međusobno povezani stranama trougla".

 

16.
OMEGA — ZAVRŠNI LUK SVODA

Kada bi me upitali: ,,Pre koliko vremena se čovek pojavio na zem!ji?", odgovorio bih: ,,Van svake
sumnje, u doba terci-jara". 
 Ne mogu da kažem kolikoje godina proteklo od tada; to, uostalom, niko nije u stanju. Današnji
čovek ne može da tačno zna kada je počeo pleistocen, niti da odredi trajanje neke geoloske ere,
kao ni starost fosila koji se nalazi u mojoj radnoj sobi.
Prema velikom zakonu Stvaranja, najpre bi trebalo da postoji neko određeno stanje, zbir okolnosti,
i, u isto vreme, život koji bi se u tim uslovima mogao razviti. Okolnosti su uvek podređene uticaju
zemljinih pruobitnih sila. 
Ovo predstavlja suštu istinu još od samog početka istori-je na ovom našem globusu, i nikad se još
nije dogodilo da neka nova tvorevina kasni za uslovima koji je omogu ćuju, budući da su upravo
one ishodište kako samog Stvaranja, tako i potonjeg razvitka.
O kom su trenutku okolnosti omogućile pojavu čoveka na Zemlji? Zemlja je bila pogodna za život
već  pri kraju oli-gocena, a još više je to bila tokom poslednje polovine mio-cena i na početku
 pliocena. Ovo se dogodilo mnogo pre stvaranja velikih gasnih pojaseva, izdizanja planina, i
mnogo pre ledenog doba. Verujem da sam svojim čitaocima već pružio dokaze koji pokazuju da
 je:
U jednom trenutku istorije naše planete postojao jedan veliki kontinent usred Pacifika, gde se
danas vidi samo nekoliko arhipelaga.
 Drugcr. Ta zemlja je u drevna vremena imala dva imena:
 jedno geografsko i drugo obredno. Obredno ime biloje Mu, a geografsko Zemlje na Zapadu ili
Lemurija.
Treće. Clpravo u toj zemlji čovek se pojavljuje na Zemlji.
Ceturtcr.  Covek je bio posebna tvorevina, a ne delo Pri-rode. Pojavio se savršeno razvijen;
nedostajali su mu samo fizička i mentalna obućenost.
Sta je, dakle, čovek?
,,Covek nije proizvod Prirode", kazuje Džejms Dena. ,,0n je posebna tvorevina Beskrajnog Bi ća,
 po čijem je liku stvo-ren".
Ja se u potpunosti slažem sa Denom, ali me neka neo-doljiva sila vuče još dalje.
Svaki pokušaj ustanovljavanja trenutka kada se čovek pojavio na zemlji naprosto je uzaludan. To
 je oduvek bila taj-na, i tako treba i da ostane, budući da čovekova prva do-movina na zemlji danas
 počiva na dnu Pacifika. Međutim,' nadamo se da ćemo, ipak, zahvaljujući arheološkim i geo-
loškim istraživanjima, jednog dana moći da približno odre-dimo trenutak pojave čoveka.
Pokazao sam da je čovek živeo na Zemlji i da je, sudeći po vrednosti i savršenosti svojih
tvorevina, u drugoj polovini tercijarnog doba raspolagao velikom civilizacijom. Sve uka-zuje na to
da je živeo dugo, hiljadama godina pre kraja te ere, što ga čini savremenikom prvih čovekolikih
majmuna.
Da je evolucija bila moguća - što stare pločice Naakala opovrgavaju, pružajući drugačije dokaze -
dogodilo bi se suprotno, to jest, majmuni bi nastali od čoveka. Jer, ćovek, najsloženiji i

 

najsavršeniji od svih oblika života, bioje stvoren sa posebnom namerom, što možemo uo čiti i na
 pločicama Naakala.
Čovek je životinja iz porodice sisara, drugačija i različita od ostalih zbog toga što je njenom telu
dodata jedna sila, ili duša, da bi vladao na zemlji.
Taj veličanstveni dar nije dat ni jednom drugom obliku života, što dokazuje da je čovek posebna
tvorevina sa bo-žanskom silom.
Sa tom silom, čovek je dobio i  moć  da, kada na.uči i da tu silu. koristi,  zauzme mesto pored
Beskrajnog Bića čiji je-dan deo poseduje u sebi. Prema tome, čovek je Božji sin.
Kao i sva ostala stvorenja, i čovek je počeo na niskom stupnju; ali, za razliku od ostalih, bila mu je
darovana moć da se razvija. Covek je oduvek bio okružen uticajima koji su se borili izme đu sebe,
 povodeći se za dobrim ili zlim. Dobri uticaji mogu nadahnjivati samo dobro. Zla nadahnu ća do-
laze od materijalnih ili elementarnih uticaja. Nisu svi materi-jalni uticaji loši, ali jedini dobri mogu
 biti uticaji duše.
Sudeći po evoluciji čoveka o kojoj nas uče nauka i sazna-vanje, on se sada približava pragu
 poimanja. Kada njegovo saznanje bude potpuno - što će se desiti kada čovek bude pojmio i bude u
stanju da vlada nekim zemaljskim silama koje će mu omogućiti da spozna vlastitu snagu - tada će
i Ijudska dela prevazići naš sadašnji stepen razumevanja i shvatanja. Kada čovek bude potpuno
 posvojio snagu duha koju poseduje, postaće nesposoban za loše misli i dela. Ta-da će moći da
ispuni sve ono što mu nalaže njegov duh, jer duša ne će više trpeti loše uticaje. Čovek će činiti
samo dobro, jer će njegova duša biti nesposobna da čini zlo.
Do sada smo se bavili samo Ijudskom prošlošću; posve-timo nekoliko sledećih redaka njegovoj
 budućnosti, sudbini koja mu je namenjena. Sve ukazuje na to da će doći vreme kada će čovek
 potpuno ovladati svim zemaljskim elementi-ma i silama, što predstavlja položaj prema kojem
korača krupnim koracima. Današnji čovek tek počinje da uviđa moć snage svog duha.
Ima mnogo čudnih fenomena, ili samo naizgled čudnih, kod kojih je cilj postignut uticajem ove
snage duha. Pa ipak, onaj koji postiže te ciljeve ni sam ne zna da to čini zahvalju-jući toj snazi. On
otkriva da poseduje neku moć, ali ne poz-naje njenu prirodu; on vidi samo ishode. Na izvestan
način, dovoljno je razvijen da bi snagu svoga duha projektovao u
određenom pravcu, ali je ne razume. Velike misterije Indusa, Polinežana ili Egipćana, kao i čuda
iz Biblijejesu ili su bili re-zultat uticaja te snage duha.
Hrist je savršen primer snage duha koja vlada i dušom i telom. Na zemlji se pojavio kao i mnogi
 pre Njega, da bi ispunio Veliki Božanski Zakon. Čovekova duša tada je još bi-la usloulfenđ . Hrist
 je bio doveden na zemlju da bi poslužio kao primer čoveku, da bi propovedao i pokazao šta bi
čovek mogan da post.ane. Evolucija se nastavlja; čovek mora pos-tići savršenstvo, ili će Veliki
Zakon propasti. Međutim, bu-dući da je taj zakon božanski, ne može sasvim propasti; mo-že samo
 biti doveden u pitanje.
Zaista je za žaljenje što su brojni naši naučnici ateisti, i zsstupaju teoriju evolucije; u svakom
slučaju, činjenica je da jedai'i pravi evolucionista može biti samo ateista. Ajošje ža-losnije što su
upravo naučnici takvi, budući da nauka, pot-puno shvaćena, može samo dokazati moć  i
zagonetnost Uzvi'šenog Bića, Božanstva.
Litica na kojoj se okliznula većina naučnika zove se ma-terijalizam. U svojim proučavanjima
odbacili su Sile i njihov uticaj, pri tom govoreći: ,,Sile su ishodišta kretanja atoma". To je,

 

naravno, tačno, s tim što važi za sve sile osim za Prvo-bitnu Silu, koja je pokrenula atomski
mehanizam.
To je ta sila koju ateisti nisu nikada otkrili. Otkrili su sa-mo niže sile, koje potiču od kretanja
atoma; međutim, nika-da nisu stupili u neposredan dodir sa Bogom.
Kretanje atoma slično je zupčaniku nekog mehanizma. Jedan točak pokreće drugi, ovaj neki treći, i
tako do u nedo-gled. Ali, šta je pokrenulo prvi' toča  k? Sigurno ne neki drugi točak, pošto je ovaj
 bio prvi. Prema tome, mora da je posto-jalo nešto drugo... Ali, šta? Neka sila nezavisna od atoma.
Vaseljena je lanac atomskih zupčanika. Šta pokreće prvi točak vaseljene? Sila, Velika Prvobitna
Sila, Velika Beskrajna Sila — jednom reč ju: Bog. Ateisti nisu otkrili da je Bog ta Velika Prvobitna
Sila, da On pokreće zupčanike zahvaljujući pomoćnim silama, i da atomske sile nisu ništa drugo
do po-moćne sile Velike Prvobitne Sile.
 Na taj način, ateist razmatra samo materijalnu stranu stvari, pa zaključuje da elementi vladaju
silama. Međutim, si-le same po sebi ne znače ništa, i beskorisno je ulagati trud. Brod bez
kormilara ima samo izglede da se nasuka na hridi.
Da su ateisti brižljivije proučavali sile kao što su to činili sa elementima, stigli bi do porekla
kretanja. Tada bi shvatili da kretanje nosi u sebi silu koja nije fizička i da je ta sila u stvari živi i
 besmrtni duh. Spoznavši ovo, shvatili bi da nisu samo jadne životinje koje nastoje da sebe ostvare,
već  indi-vidue koje u sebi nose deo Najvišeg Bi ća, da su bozji sinovi baš kao i što je lišće deo
moćnog stabla.
1 Hrist i Buda kazivali su da su oni samo ,,ono što i svi drugi Ijudi mogu da postanu".
Zahvaljujući svom poznavanju hemijskih elemenata, naučnik shvata da će se hemijske čestice od
kojih je sastav-Ijeno njegovo telo na kraju razvejati na razne strane; me- đutim, trebalo bi da zna i
da to razdvajanje oslobađa njegov duh. On zna da je ono od čega je sastavljen smrtno, ali bi
trebalo da zna i da njegova duša, kao i elementi prirode, ne može da umre.
Zapisano je da svi hemijski elementi treba da se razi đu, ali i da ponovo pronađu svoj prvobitni
oblik: da se vrate ona-mo odakle su došli. Kada elementi oslobode dušu stega, i ona treba da se
vrati svom izvorištu — kojim vlada isti bo-žanski zakon kao i samim elementima. Budući da
dolazi sa Velikog Izvora, veličanstven i trijumfalni cilj čovekove duše može biti samo njen

 pouratak Bogu.

 

 

Džejms Čerč  vord Mu,iščezli kontinent

izdavač "BATA" Beograd, S.Vladara 50
za izdavača Aleksandar Dramićanin Miodrag Dramićanin

ilustracija na koricama Željko Pahek
amblem edicije Vladimir Vesović 
korektor / lektor Vesna Golubović 
slog i prelom kompjuterski studio "BATA"

štampa 'VALJEVO PRINT" Valjevo 

tiraž 1000 primeraka
Beograd 1996 god.