Donato Carrisi - Dečak od stakla

proživi osećaj od prethodne noći, kao u nekoj vrsti nostalgičnog prisećanja? Neke ubice to rade. Sandra je znala da je, zapravo, taj pesimistički stav pripadao nekoj vrsti sujeverja. Pripremamo se za najgore samo s jedinim ciljem - da budemo opovrgnuti. Ali baš u tom trenutku zrak mesečeve svetlosti uspeo je da se oslobodi iza oblaka i padne na tlo. Tada je policajka primetila taman obris među drvećem, stotinak metara od sebe. Oprezna, usporila je, ali nije odmah uspela da se zaustavi. Strah je nadvladao njeno telo i ona načini još jedan korak po borovim iglicama, koje su zapucketale pod nogama. Za to vreme, senka se i dalje kretala po mestu zločina, razgledajući ga. Sandra je ostala skamenjena. Potom ugleda čoveka kako radi nešto neočekivano. Krsti se. Za trenutak je osetila olakšanje jer je pred njom bio vernik. Ali sekundu kasnije, njen mozak je bolje obradio ono što je videla, usporeno. Prekrstio se naopako - zdesna nalevo, odozdo nagore. „Dole.“ Reč se promoli kao šapat iz mraka, na nekoliko metara od nje. Za Sandru je to bilo kao da se naglo budi, ali samo da pređe iz jednog košmara u drugi. Htela je da vrišti, ali čovek koji joj se obratio istupi pred nju: imao je ožiljak na slepoočnici i pokaza joj da se sakrije s njim iza drveta. Sandra ga je prepoznala, ali bilo je potrebno nekoliko sekundi da toga postane svesna. Markus. Ispovednik kog je upoznala dve godine ranije. On joj opet pokaza da se sagne, potom joj se približi, uze je za ruku i povuče lagano nadole. Poslušala ga je, a potom ga pogleda, još uvek u neverici. Ali on je gledao pred sebe. Neznanac je klečao i dodirivao zemlju dlanom ruke, kao da nešto traži. „Šta to radi?“, pitala je Sandra tiho, dok joj je srce još snažno lupalo. Ispovednik ne odgovori. „Moramo da se umešamo“, reče potom ona. To je bilo nešto između pitanja i izjave, jer nije bila sigurna ni u šta u tom trenutku.

„Imaš li oružje?“ „Ne“, priznade ona. Markus odmahnu glavom, kao da kaže da ne smeju da rizikuju. „Pustićeš ga da ode?“ Nije mogla da veruje. Utom neznanac ustade. Ostao je još neko vreme na tom mestu. Potom krenu u mrak, uputivši se u suprotnom pravcu od njih. Sandra potrča. „Čekaj“, pokušao je Markus da je zaustavi. „Tablice“, reče ona, misleći na kola kojima je verovatno došao. Izgledalo je da je neznanac ubrzao ne primećujući da neko ide za njim. Sandra je pokušala da ga drži na oku, ali njeni koraci zašuštali su po prokletim borovim iglicama, tako da je bila primorana da uspori. Upravo zahvaljujući tome, spazila je nešto poznato. Možda je zavisilo od načina na koji se neznanac kretao ili od njegovog držanja. Osećaj je iščezavao i trajao je tek trenutak. Muškarac se otarasio nečega i nestade iz vidokruga. Dok se pitala gde je nestao, čula je zvuk vrata koja se zatvaraju, a potom i motor automobila. Sandra poče da trči što je brže mogla. Saplela se o granu, ali je uspela da održi ravnotežu. Zglob ju je boleo, teško je hodala, ali nije htela da ga izgubi. Pred očima joj prođe slika dvoje mladih. Ako je on zaista ubica, nije mogla da ga pusti tek tako da joj pobegne. Ne, ona mu to neće dozvoliti. Kada je stigla do ivice šume, međutim, ugleda automobil kako se udaljava ugašenih farova. Pri slaboj svetlosti meseca, zadnja tablica bila je nečitka. „Dođavola!“, proklinjala je. Potom se okrenu. Markus je stajao na nekoliko koraka iza nje. „Ko je to bio?“, pitala ga je. „Ne znam.“ Više bi volela da je dobila drugačiji odgovor. Pogodila ju je njegova tako kontrolisana reakcija. Izgledalo joj kao da njemu nije bilo važno što je propustio priliku da monstrumu da lik i ime. Ili je samo bio praktičniji od nje. „Došao si ovde zbog njega, je li tako? I ti ga juriš.“ „Da.“ Nije hteo da joj kaže da je došao zbog nje. Da je često stajao pred njenom zgradom i čekao da završi sa poslom da bi je krišom otpratio kući. Da mu se sviđalo da je posmatra iz daljine. I da je, kada se te večeri posle smene nije vratila u stan, odlučio da je prati iz

stanice. Ali Sandra je bila previše obuzeta onim što se upravo dogodilo da bi shvatila da ju je slagao. „Bili smo mu tako blizu.“ On ju je hladnokrvno gledao. Potom se naglo okrenu. „Idemo“, reče. „Gde?“ „Dok je klečao, kao da je zakopao nešto.”

7 Koristeći svetlo Sandrinog telefona, počeše da traže mesto gde je neznanac kopao. „Ovde“, izjavi Markus. Oboje se sagnuše nad malenom gomilom tek prekopane zemlje. Ispovednik izvadi iz džepa jakne rukavicu od lasteksa i navuče je. Potom poče da sklanja zemlju, lagano i pažljivo. Sandra je posmatrala operaciju s nestrpljenjem, osvetljavajući mesto telefonom. Ubrzo Markus zastade. „Hajde, što si stao?“, pitala je ona. „Ovde nema ničega.“ „Ali rekao si da...“ „Znam“, prekide je mirno. „Ne razumem, zemlja je ispreturana, i ti si videla...“ Ponovo ustadoše i stajaše kratko u tišini. Markus se plašio da će ga Sandra opet pitati šta tu traži. Da ne bi posumnjala, bio je primoran da je spreči da o tome razmišlja. „Šta znaš o ovome?“ Izgledalo je kao da se na trenutak premišlja, neodlučna šta da radi. „Ne moraš da mi kažeš. Ali možda mogu da ti pomognem.“ „Kako?“, upita podozrivo. „Razmena informacija.“ Sandra je razmotrila predlog. Videla je ispovednika u akciji dve godine ranije, znala je da je dobar i da vidi stvari drugačije u odnosu na policajce. Nije bio u stanju da fotografiše prazninu kao ona svojim aparatom, ali uspevao je da primeti nevidljivi trag koji je zlo ostavljalo na stvarima. Zato odluči da mu veruje i poče da mu priča o dvoje mladih i o neverovatnom epilogu od tog jutra, da je Dijana Delgaudio preživela duboku ranu zbog prohladne zimske noći. „Mogu li da pogledam fotografije?“ upita Markus. Još jednom, Sandra se ukipi. „Ako hoćeš da shvatiš šta se prethodne noći dogodilo i šta je onaj tip tražio ovde, moraš da mi pokažeš slike s mesta zločina.“

Malo kasnije Sandra se vratila i iz kola, donela dve baterijske lampe i tablet. Markus ispruži ruku. Ali pre nego što mu je dala tablet, htela je da nešto pojasni. „Kršim pravila, a i zakon.“ Potom mu dade tablet zajedno s jednom lampom. Ispovednik pogleda prve slike. Na njima je bilo drvo gde je ubica bio u zasedi. „Odatle ih je posmatrao“, reče ona. „Pokaži mi to mesto.“ Odvede ga. Na zemlji je još uvek bilo vidljivo mesto gde nije bilo borovih iglica. Sandra nije znala šta će se dogoditi. To je bila potpuno nova metodologija u odnosu na onu koju su primenjivali profajleri iz policije. Markus prvo pogleda nadole, potom podiže pogled i stade da posmatra ono što je bilo ispred njega. „U redu, počnimo.“ Kao prvo, ispovednik se prekrsti, ali ne naopako kao što je to malopre uradio neznanac. Sandra primeti da se Markusovo lice menjalo. To su bile jedva primetne transformacije. Bore oko očiju su se opuštale, dublje je disao. Nije bio jednostavno usredsređen, nešto se u njemu javljalo. „Koliko dugo sam ovde?“, pitao se, poistovećujući se sa monstrumom. „Deset, petnaest minuta? Dobro ih proučavam, i za to vreme uživam u trenutku pre nego što krenem u akciju.“ „Znam šta si osećao“, reče Markus. „Adrenalin raste, i onaj osećaj uzbune u stomaku. Uzbuđenje pomešano sa uznemirenošću. Kao kada si se kao dete igrao žmurke. Ono golicanje iza potiljka, žmarci od kojih ti se koža naježi.“ Sandra je lagano shvatala šta se dešava: niko nije mogao da uđe u psihu ubice, ali je ispovednik bio u stanju da prizove zlo koje je ovaj nosio u sebi. Odlučila je da ga prati u toj simulaciji i okrete se prema njemu, kao da je on pravi ubica. „Pratio si ih dovde?“, upita. „Možda si poznavao devojku, sviđala ti se i uhodio si je.“ „Ne. Čekao sam ih. Ne poznajem ih. Nisam izabrao žrtve, samo teren za lov: posmatram ih i pripremam se.“ Borova šuma u Ostiji bila je utočište zaljubljenih, posebno leti. Zimi, međutim, retko ko bi tu svraćao. Ko zna koliko je dana monstrum išao šumom, čekajući priliku. Na kraju, bio je nagrađen. „Zašto si očistio zemlju?“

Markus spusti pogled. „Imam torbu sa sobom, možda ranac: ne želim da se zakače borove iglice. Drag mi je, jer upravo tu čuvam trikove, svoje opsenarske veštine. Jer ja sam kao mađioničar.“ Bira pravi trenutak i lagano se približava žrtvama, pomisli. Računa na efekat iznenađenja: to je deo mađioničarske tačke. Markus se odvoji od drveta i krenu napred prema središtu mesta zločina. Sandra ga je pratila na kratkom rastojanju, iznenađena načinom na koji je rekonstruisao događaj. „Stigao sam do kola neprimećen.“ Markus je pregledao naredne fotografije. Gole žrtve. „Već su bili bez odeće, ili si ih naterao da se skinu? Jesu li već završili čin vođenja ljubavi, ili su tek počeli?“ „Biram parove zato što ne uspevam da ostvarim odnose s drugima. Ne mogu da imam emotivnu ili seksualnu vezu. Imam nešto što odbija ljude. Napadam iz zavisti. Da, ja im zavidim... Zato mi se sviđa da gledam. A onda ih ubijam, da bih kaznio njihovu sreću.“ To je izgovorio tako hladnokrvno da se Sandri krv sledila u žilama. Odjednom oseti strah zbog bezizražajnih očiju ispovednika. Nije bilo besa u njima, samo trezvene ravnodušnosti. Markus se nije samo poistovetio sa ubicom. On je postao monstrum. Policajka je bila zbunjena. „Seksualno sam nezreo“, nastavio je ispovednik. „Imam između dvadeset pet i četrdeset pet godina.“ Obično u tom periodu eksplodira nakupljena frustracija zbog neostvarenog seksualnog života. „Ne zlostavljam žrtve.“ Zaista, nije bilo seksualnog zlostavljanja, priseti se Sandra. Ispovednik je posmatrao fotografiju automobila i smestio se u visini haube. „Pojavio sam se niotkuda i uperio pištolj da bih ih sprečio da upale kola i pobegnu. Šta od predmeta imam sa sobom?“ „Pištolj, lovački nož i planinarski konopac“, ukratko ponovi Sandra. „Dao sam konopac momku, ubedivši ga da veže devojku za sedište.“ „Hoćeš da kažeš da si ga naterao.“ „Nije pretnja. Ja nikada ne podižem glas, govorim lagano, ja sam onaj koji pokorava.“ Nije bilo potrebe da ispali nijedan hitac

upozorenja, čak ni da bi dokazao da je ozbiljan. Bilo mu je dovoljno da mu momak poveruje da postoji mogućnost da se spase. Da će, ako bude poslušao i ako bude bio dobar, biti nagrađen. „Momak je, naravno, uradio kako sam rekao. Pomogao sam mu da to obavi, da bih se uverio da ju je dobro vezao.“ Ispovednik je u pravu, pomisli Sandra. Ljudi često zanemare moć ubeđivanja vatrenog oružja. Ko zna zašto svi veruju da mogu kontrolisati situaciju sličnu toj. Pregledajući fotografije, Markus dođe do one na kojoj je devojka s nožem zarivenim u grudi. „Ubo si je nožem, ali imala je sreće“, reče Sandra, pokajavši se što je upotrebila tu reč. „Krvarenje je stalo samo zato što si ostavio oružje tamo gde je bilo. Da si ga izvukao da bi ga odneo, verovatno se ne bi spasla.“ Markus odmahnu glavom. „Nisam ja ubio devojku. Eto zašto sam ostavio nož. Za vas, da biste to znali.“ Sandra je bila u neverici. „Predložio sam mu razmenu: njegov život u zamenu za njen.“ Policajka se vidno potresla. „Kako možeš to da kažeš?“ „Videćeš, na dršci noža naći ćete otiske momka, a ne moje.“ Hteo je da ponizi ljubav, ono što su osećali jedno prema drugom, pomisli. „To je dokaz ljubavi.“ „Ali ako te je poslušao, zašto si posle ubio i njega? Ukratko, naterao si ga da izađe iz kola i pucao si mu u potiljak, izbliza. To je bilo pogubljenje.“ „Zato što su moja obećanja lažna, baš kao i ljubav za koju parovi tvrde da osećaju. I ako dokažem da je ljudsko biće sposobno da ubije iz čistog egoizma, onda i moja dela ne mogu nositi nikakvu krivicu.“ Vetar se pojačao povijajući drveće. Neobično podrhtavanje prođe kroz šumu i izgubi se u tami. Ali Sandri se učinilo da je taj beživotni vetar dopirao od Markusa. Ispovednik primeti njenu uznemirenost i, gde god da se u tom trenutku nalazio, odjednom se vrati nazad. Primetivši strah u njenim očima, osetio je stid. Nije želeo da ga tako posmatra. Video je kako je instinktivno načinila korak unazad, kao da želi da uspostavi sigurnu distancu. Sandra skloni pogled, postiđena. Ali u isto vreme, nakon onoga što

je videla, nije uspevala da sakrije osećaj nelagodnosti. Da bi izašla iz ćorsokaka, uze mu tablet iz ruku. „Hoću nešto da ti pokažem.“ Listala je fotografije dok nije stigla do one na kojoj je Dijana Delgaudio u krupnom planu. „Devojka je radila u parfimeriji“, reče. „Šminka koja joj je na licu, tamo gde se nije razmazala suzama, naneta je pažljivo. Čak i ruž.“ Markus je posmatrao sliku. Još je bio uzdrman, možda zbog toga nije odmah shvatio smisao tog pojašnjenja. Sandra pokuša da mu bolje objasni. „Kada sam napravila fotografiju, izgledala mi je čudno. Nešto je bilo pogrešno, ali tek kasnije sam shvatila šta. Malopre si izjavio da se nalazimo pred ubicom voajerom: čeka da seksualni odnos počne da bi se pokazao. Ali ako su se Dijana i njen momak ljubili, zašto ona još ima ruž na usnama?“ Markus je shvatio. „On joj ga je stavio, i to posle.“ Sandra klimnu glavom. „Mislim da ju je i fotografisao. Štaviše, sigurna sam u to.“ Ispovednik je zainteresovano zabeležio tu informaciju. Još nije znao kako da je smesti u način rada ubice, ali bio je ubeđen da je imalo jasno određeno mesto u tom ritualu. „Zlo je anomalija pred očima svih, ali koju niko ne uspeva da vidi“, reče skoro u sebi. „Na šta misliš?“ Markus je ponovo netremice gledao. „Odgovori su svi ovde, i ovde treba da ih tražiš.“ Kao na slici Mučeništvo Svetog Mateja u Crkvi Svetog Luja Francuskog, bilo je potrebno samo znati gledati. „Ubica je još ovde, iako ga ne vidimo. Moramo ovde da ga tražimo, nigde drugde.“ Policajka je shvatila: „Govoriš o onom čoveku kog smo malopre videli. Ti ne veruješ da je to bio monstrum.“ „Kakav smisao ima vratiti se ovde nekoliko sati kasnije?“, upitao je Markus. „Ubica iskali morbidan i rušilački naboj smrću i poniženjem žrtava. Njegov nagon je zadovoljen. On potčinjava, sećaš se? On već misli na sledeći napad.“ Sandra je bila ubeđena da to nije bilo sve, da joj je Markus skrivao pravi razlog. To je bio racionalni motiv, ali po uznemirenosti ispovednika, naslutila je da je postojalo još nešto. „Zato što se prekrstio, zar ne?“

Taj gest je, zaista, pogodio i Markusa. „Ko je to onda bio, po tvom mišljenju?“ insistirala je Sandra. „Traži anomalije, agente Vega, ne zaustavljaj se na detaljima. Šta je ovde radio?“ Sandra se prisetila onoga čemu su prisustvovali. „Kleknuo je na zemlju i iskopao je rupu. Ali u rupi nema ničega...“ „Upravo tako“, reče Markus. „Nije ništa zakopao. Iskopao je.“

„Ovo je druga lekcija tvoje obuke“, izjavio je Klemente. Našao mu je stan u potkrovlju u Ulici Serpenti. Nije bio mnogo veliki. Od nameštaja je imao samo lampu i krevet prislonjen uza zid. Ali sa malog prozora mogao je da uživa u jedinstvenom pogledu na Rim. Markus je dodirnuo flaster koji je još pokrivao ranu na slepoočnici. To je postalo kako nekakav nervozni tik, radio je to skoro nesvesno. Posle gubitka pamćenja, ponekad mu se činilo da je sve plod sna ili mašte. Tako mu je taj gest služio da dokaže sebi da je stvaran. „U redu, spreman sam.“ „Ja ću biti tvoj jedini kontakt. Nećeš imati druge kontakte: nećeš znati odakle ti dolaze naređenja i zadaci. Moraćeš da svedeš na minimum odnose sa drugim ljudima. Pre nekoliko godina zavetovao si se na život u samoći. Tvoja izolacija, međutim, neće biti među manastirskim zidovima, već u svetu koji te okružuje.“ Markus je pokušao da misli da li se zaista može izdržati u takvim okolnostima. Deo njega, međutim, govorio mu je da nema potrebe za drugima, da se već navikao da bude sam. „Postoje određene kategorije zločina koji privlače pažnju crkve“, nastavio je ovaj drugi. „Razlikuju se jer sadrže anomalije. Kroz vekove, ta anomalija dobila je različite definicije: apsolutno zlo, smrtni greh, đavo. Ali one nisu ništa drugo do nesavršeni pokušaji da se imenuje nešto neobjašnjivo: skrivena izopačenost ljudske prirode. Crkva oduvek traži ovakve zločine, analizira ih i razvrstava. Da bi to uradila, koristi se posebnom kategorijom sveštenika: ispovednicima, progoniteljima tame.“ „I to je ono što sam nekada radio?“ „Tvoj zadatak je da nađeš zlo u ime i za račun crkve. Tvoja priprema neće se razlikovati od one za kriminologa ili profajlera, ali bićeš sposobniji da razlikuješ detalje koje drugi ne primećuju.“ Potom je dodao: „Postoje stvari koje ljudi ne žele da priznaju, čak ni da ih vide.“ Ali on još nije uspevao u potpunosti da shvati smisao svoje misije. „Zašto ja?“

„Zlo je pravilo, Markuse. Dobro je izuzetak.“ Iako Klemente nije odgovorio na njegovo pitanje, ta rečenica ostavila je na njega utisak više od bilo koje druge izjave. Smisao je bio jasan. On je bio instrument. Za razliku od ostalih, bio je svestan da je zlo konstanta života. U životu ispovednika nije bilo mesta za ljubav prema ženi, prijatelje, porodicu. Radost je bila smetnja i on je morao da prihvati da je se odrekne. „Kako ću znati da sam spreman?“ „Shvatićeš. Ali da bi spoznao zlo, moraš prvo naučiti da radiš za dobro.“ Tada mu je Klemente dao adresu, a potom i neki predmet. Ključ. Markus je krenuo na to mesto ne znajući šta da očekuje. Bila je to kuća na dva sprata, u četvrti na periferiji grada. Dok je stizao, primetio je da je ispred grupa ljudi. Na ulazu je bio okačen krst od ljubičastog pliša: nedvosmisleni simbol prisustva preminulog. Ušao je, prolazeći kroz prijatelje i rođake a da niko nije obratio pažnju na njega. Pričali su među sobom tiho, niko nije plakao, ali atmosfera je bila ispunjena iskrenom tugom. Nesreća koja se obrušila na kuću bila je smrt devojke. Markus je odmah prepoznao roditelje: dok su svi stajali, jedino oni su sedeli. Na njihovim licima više je bio izraz zbunjenosti nego bola. Na trenutak, ispovednik je uhvatio očev pogled. Krupan čovek, oko pedeset godina starosti, jedan od onih koji mogu da saviju čeličnu šipku golim rukama. A sada je izgledao poraženo, kao simbol nemoćne snage. Kovčeg je bio otvoren i prisutni su odavali poštu. Markus se umešao u tu povorku. Kada je ugledao devojku, odmah je shvatio da je smrt počela da se nadvija nad nju još dok je bila živa. Osluškujući nečiji razgovor, otkrio je da je njena bolest bila ona sama. Droga joj je za kratko vreme upropastila život. Markus, međutim, nije razumeo kako da učini dobro delo u takvim okolnostima. Sve je već izgledalo izgubljeno, nepopravljivo. Tada je iz džepa uzeo ključ koji mu je Klemente poverio, posmatrajući ga na dlanu. Šta otvara? Pažljivo, uradio je jedino što je mogao: proverio je svaka vrata. Išao

je po kući, pazeći da ne skreće pažnju, tražio je ona prava. Ali bezuspešno. Bio je spreman da odustane kada je ugledao vrata. Jedina bez brave. Otvorio ih je jednostavno ih gurnuvši rukom. Stepenice. Sišao je u polumrak koji je vodio u podrum. Stari nameštaj, pult s alatom. Ali kada se okrenuo, primetio je kabinu od drveta. Sauna. Približio se prozorčetu na vratima. Pokušao je da pogleda unutra, ali staklo je bilo debelo i bilo je suviše mračno. Tada je odlučio da isproba ključ. Na njegovo veliko iznenađenje, ključ se okrenuo u bravi. Otvorio je i odmah ga je zapahnuo smrad. Izbljuvak, znoj, fekalije. Instinktivno, povukao se unazad. Ali potom ponovo iskorači. Na podu te skučene jazbine neko je ležao. Odeča mu je bila pocepana, kosa raščupana i imao je dugu bradu. Više puta je bio jako udaren. To se videlo po potpuno naduvenom oku, sasušenoj krvi koja je prekrivala nos i uglove usana i po brojnim modricama. Na koži na rukama, pocrneloj od prljavštine, opažali su se delovi tetovaža: krstovi i lobanje. Na vratu je imao kukasti krst. U stanju u kom je bio, Markus je odmah shvatio da je tu bio prilično dugo zatvoren. Okrenuvši se prema njemu, čovek je rukom zaklonio jedino zdravo oko, jer mu je čak i ta slaba svetlost smetala. U njegovom pogledu video se iskren strah. Posle nekoliko sekundi shvatio je da je Markus novi lik u košmaru. Možda je zbog toga, u tom trenutku, smogao snage da mu se obrati. „Nije bila moja krivica... Ta deca dolaze kod mene, spremna da urade sve za drogu... Ona mi je tražila da se prostituiše, bio joj je potreban novac... Ja sam joj samo udovoljio, ja nemam veze sa tim...“ Žestina kojom je počeo taj razgovor lagano je nestajala, a sa njom i nada. Čovek se vratio na svoje mesto, pomiren sa sudbinom. Kao besan pas vezan lancima, koji zalaje, a potom se povuče, jer zna da nikada neće biti slobodan. „Devojka je mrtva.“ Na tu izjavu, zatočenik je spustio pogled. Markus ga je netremice gledao, pitajući se zašto ga je Klemente stavio na takav ispit. Međutim, pravo pitanje bilo je nešto drugo. Šta je pravedno uraditi?

Pred njim je bio zao čovek. Simboli koje je istetovirao jasno su govorili na čijoj je strani. Zasluživao je kaznu, ali ne na taj način. Ako bi ga oslobodio, verovatno bi još mnogo ljudi zbog njega propatilo. Tada bi krivica bila i njegova. Ali bi postao saučesnik u toj okrutnosti i da ga ostavi tu. Gde je bilo dobro, a gde zlo u toj situaciji? Šta je trebalo da uradi? Da oslobodi zatočenika, ili da ponovo zatvori vrata i ode odatle? Zlo je pravilo. Dobro je izuzetak. Ali u tom trenutku on nije uspevao da razlikuje jedno od drugog.

8 Koristili su govornu poštu za komunikaciju. Svaki put kada bi jedan od njih dvojice imao nešto da prenese onom drugom, pozvao bi taj broj i ostavljao poruku. Broj je povremeno menjan, ali nije imao određeni rok. Nekad su ga koristili nekoliko meseci, ili bi ga Klemente promenio posle nekoliko dana. Markus je znao da je to bilo iz bezbednosnih razloga, ali nikada nije pitao od čega svaki put zavisi odluka. Ali čak i to banalno pitanje bilo je pokazatelj da postoji čitav svet od kojeg ga je prijatelj držao dalje. A ispovednik je već teško podnosio da bude isključen iz svega. Iako je Klemente to radio sa dobrom namerom, ili da bi zaštitio njihovu tajnu, osećao se da ga zloupotrebljavaju. To je bio razlog zbog kojeg su, naposletku, odnosi među njima bili tako napeti. Posle noći koju je proveo zajedno sa Sandrom u šumi u Ostiji, Markus je pozvao govornu poštu da bi ugovorio susret. Ali na veliko iznenađenje, prijatelj ga je u tome pretekao. Sastanak je bio zakazan za osam sati u maloj Bazilici Svetog Apolinarija. Ispovednik je prešao preko Trga Navona koji je u to vreme počeo da se puni tezgama umetnika koji su izlagali slike sa najlepšim prikazima Rima. Iz barova su iznosili stolove u bašte, koji su zimi bili okupljeni oko velikih peći na gas. Bazilika Svetog Apolinarija nalazila se na istoimenom malom trgu nedaleko odatle. Crkva nije bila ni upadljiva ni preterano lepa, ali se njena jednostavna arhitektura lepo uklapala sa zgradama koje su je okruživale. Pripadala je kompleksu zgrada koji je nekada bio sedište germansko-ugarske crkvene škole. Već nekoliko godina tu se nalazi Papski univerzitet Svetog krsta. Specifičnost te male bazilike, međutim, krila se u dve priče, jednoj starijoj i jednoj iz novijeg doba. Obe su imale veze s prikrivenim tajnama. Prva se ticala slike Madone iz XV veka. Kada su se 1494. vojnici francuskog kralja Šarla V ulogorili ispred crkve, vernici su prekrili

svetu sliku malterom da bi Devicu poštedeli pogleda na izopačenost vojnika. Ali tako je slika bila zaboravljena narednih vek i po, dok zbog zemljotresa 1647. nije spao zaklon koji ju je skrivao. Druga priča, mnogo novija, govori o čudnoj sahrani Enrika de Pedisa zvanog Renatino, člana krvožedne bande Maljana, kriminalne organizacije koja je harala Rimom od polovine sedamdesetih i učestvovala u najmutnijim događajima u gradu, u koje je često bio umešan i Vatikan. Iako rasturena sudskim procesima i ubistvima, po navodima nekih, banda je još uvek radila u send. Markus se uvek pitao zašto je najsurovijem njihovom članu bila dopuštena čast koja je u prošlosti, osim za pape, kardinale i biskupe, bila rezervisana još samo za svece i velike dobročinitelje crkve. Ispovednik se sećao skandala koji je izbio kada je neko svetu otkrio to sumnjivo prisustvo, toliko da je primoralo crkvene vlasti da premeste posmrtne ostatke. Ali to se dogodilo tek posle dugog insistiranja, koje se suprotstavljalo odlučnom i nerazumljivom protivljenju Rimske kurije. Neki su tvrdili, pored toga, da je zajedno sa kriminalcem tu bila sahranjena i devojka koja je nekoliko godina ranije nestala baš nedaleko od crkve i o kojoj se nikada ništa nije saznalo. Emanuela Orlandi bila je ćerka radnika iz Vatikana i pretpostavljalo se da je bila oteta kako bi ucenjivali njenog oca. Ali ekshumacija De Pedisa otkrila je da se radilo samo o ko zna kom po redu skretanju s traga, što je još više zamutilo celu priču. Dok se prisećao svega toga, Markus se pitao zašto je Klemente izabrao baš to mesto za njihov susret. Nije mu se svidelo kako su se sukobili prethodni put, niti način na koji je prijatelj odbio njegov zahtev da se sretne s nadređenima zbog slučaja časne sestre koja je raskomadana godinu dana ranije u vatikanskim vrtovima. „Nama nije dato da pitamo, nama nije dato da znamo. Na nama je samo da budemo poslušni.“ Nadao se da je Klementeov poziv samo način da mu oprosti i da se predomislio. Zbog toga je, kada je stigao na Trg Svetog Apolinarija, ispovednik ubrzao korak. Kada je ušao, crkva je bila pusta. Koraci su odjekivali na mermeru

centralnog broda, duž kojeg su bila urezana imena kardinala i biskupa. Klemente je već sedeo na jednoj od prednjih klupa. Na njegovim kolenima stajala je crna kožna torba. Okrenu se ka njemu i spokojno mu dade znak da sedne pored njega. „Pretpostavljam da si još ljut na mene.“ „Zvao si me zato što su s vrha odlučili da sarađuju?“ „Ne“, odgovori iskreno. Markus je bio razočaran, ali nije želeo to da pokaže. „Šta se onda događa?“ „Sinoć se dogodilo nešto užasno u borovoj šumi u Ostiji. Momak je mrtav, devojka možda neće preživeti.“ „Pročitao sam u novinama“, slagao je Markus. U stvari, sve je već znao zahvaljujući Sandri. Ali sigurno da mu nije mogao otkriti da je krišom pratio ženu zato što je možda nešto osećao prema njoj. Nešto čije je značenje ignorisao. Klemente ga je pogledao kao da je naslutio da laže. „Moraćeš time da se pozabaviš.“ Zahtev ga je zbunio. Na kraju krajeva, policija je već angažovala najbolja sredstva i ljude: COS već ima sve resurse da uhvati monstruma. „Zašto?“ Klemente nikada nije bio izričit kada su u pitanju razlozi koji su mogli biti pozadina neke njihove istrage. Često se pozivao na priliku ili neodređeni interes crkve da zločin bude rešen. Tako Markus nikada nije znao šta se zaista krije iza njegove naredbe. Ali ovoga puta prijatelj mu je dao i objašnjenje. „Postoji ozbiljna pretnja za Rim. Ono što se dogodilo prethodne noći ozbiljno je uzdrmalo ljude.“ Klementeov ton bio je neočekivano uznemiren. „Nije zločin sam po sebi, već ono što on predstavlja: slučaj je pun simboličnih elemenata.“ Markus se priseti onoga što je ubica postavio na scenu: momak koji je prinuđen da ubije da bi spasao svoj život, potom pogubljenje jednim metkom u potiljak, hladnokrvno. Ubica je znao da će se posle toga policija naći pred tim prizorom i da će postavljati pitanja koja će ostati bez odgovora. Prizor je bio samo za njihove oči. A potom i seks. Iako monstrum nije zlostavljao žrtve, bio je očigledan seksualni obrazac ponašanja. Zločini takve vrste bili su

zabrinjavajući više zbog toga što su izazivali bolesno interesovanje javnog mnjenja. Iako su mnogi poricali, osećali su opasnu privlačnost, koju bi potom zamaskirali gnevom. Ali postojalo je još nešto. Seks je bio opasan pokretač. Svaki put kada bi, na primer, bila objavljenja statistika o silovanjima, narednih dana bi se broj slučajeva silovanja povećavao eksponencijalno. Umesto da izazove prezir, taj broj - posebno ako je velik - kao da je otvarao takmičenje. Kao da silovatelji u mirovanju, koji su do tad uspevali da kontrolišu svoje nagone, odjednom osete da im anonimna i solidarna većina daje dozvolu da krenu u akciju. Zločin je manje strašan ako je krivica podeljena, priseti se Markus. Zbog toga policijske snage polovine sveta više ne objavljuju podatke o seksualnim zločinima. Ali ispovednik je bio ubeđen da postoji još nešto. „Odakle ovo iznenadno interesovanje za ono što se dogodilo u Ostiji?“ „Vidiš li onu ispovedaonicu?“ Klemente je pokazao na drugu kapelu s leve strane. „Nijedan sveštenik tu ne ulazi. Ali povremeno, neko je svejedno upotrebi da se ispovedi.“ Markus je bio znatiželjan da sazna šta se krije iza toga. „U prošlosti, kriminalci su koristili ispovedaonice da bi preneli poruke policiji. U ispovedaonici postoji magnetofon. Pokrene se snimanje svaki put kad neko klekne. Smislili smo taj način komunikacije, jer ko je imao potrebu, mogao je da priča sa policijom a da ne rizikuje da će biti uhapšen. Ponekad su te poruke sadržale važne informacije, i zauzvrat, policajci bi gledali kroz prste u određenim situacijama. Iako to može da te iznenadi, sukobljene strane komunicirale su preko nas. Iako ljudi to ne treba da znaju, naše posredovanje spasio je mnoge živote.“ Činjenica je da su, zahvaljujući tom paktu, doskora tu bili čuvani ostaci kriminalca kao što je De Pedis. Sada je značenje sahranjivanja bilo jasno i Markusu: Bazilika Svetog Apolinarija bila je slobodna luka, sigurno mesto. „Govorio si o prošlosti, dakle, više se ne dešava.“ „Sada već postoje mnogo efikasniji načini i sredstva za komunikaciju“, reče Klemente. „A posredovanje crkve više nije potrebno, ili se na njega gleda sa sumnjom.“ Počinjao je da shvata. „Bez obzira na to, magnetofon je ostao na svom mestu...“

„Razmišljali smo da sačuvamo taj dragoceni instrument za kontakt, smatrajući da će jednog dana ponovo biti koristan. I nismo pogrešili.“ Klemente otvori crnu kožnu torbu koju je doneo sa sobom i iz nje izvadi stari kasetofon. Potom stavi kasetu na odgovarajuće mesto. „Pre pet dana - znači pre nego što je dvoje mladih napadnuto u borovoj šumi u Ostiji - neko je kleknuo u ispovedaonici i izgovorio ove reči...“ Pustio je snimak Šuštanje ispuni brod rasipajući se u eho. Kvalitet snimka bio je veoma loš. Ali malo kasnije, iz te sive nevidljive reke, izronio je glas. „...jednom... Dogodilo se noću... I svi su primetili gde je bio zariven njegov nož...“ Bio je skoro šapat izdaleka. Ni muški, ni ženski. Kao da dolazi iz drugog sveta, neke druge dimenzije. To je bio glas mrtvaca koji je pokušavao da imitira žive jer je zaboravio da je mrtav. Povremeno bi nestajao u statičnoj buci u pozadini, ponevši sa sobom delove rečenica. „...došlo je njegovo vreme... deca su umrla... lažni nosioci lažne ljubavi... i on je bio nemilosrdan prema njima... dečak od soli... ako ne bude zaustavljen, sam neće stati.“ Glas ne reče ništa drugo. Klemente zaustavi snimak. Markusu je odmah bilo jasno da taj snimak nije slučajnost. „Govori o sebi u trećem licu, ali je to on.“ Na toj traci bio je snimljen glas monstruma. Njegove reči bile su nedvosmislene, makar koliko i ozlojeđenost iz koje su poticale. „... I svi su primetili gde je bio zariven njegov nož...“ Dok ga je Klemente posmatrao u tišini, ispovednik poče da analizira poruku. „Jednom“, ponovi Markus. „Fali prvi deo rečenice: šta jednom? I zašto govori u prošlom vremenu o onome što će se dogoditi u budućnosti?“ Osim objave i pretnji, koji su bili deo repertoara ubica egzibicionista, bilo je nekoliko mesta koja su privukla njegovu pažnju. „Deca su umrla“, ponovi tiho. Izbor reči deca bio je odmeren. Značio je da su cilj bili i roditelji dvoje mladih iz Ostije. Ubica je napao

krv njihove krvi i neizbežno je ubio i njih. Njegova mržnja odražavala se poput zemljotresa. Epicentar su bili dvoje mladih, ali od njih se širio zao seizmički talas koji je nastavljao da povređuje one oko njih - porodicu, prijatelje, poznanike - dok nije stigao do onih majki i očeva koji nisu bili povezani sa dvoje mladih, ali koji su u tim časovima učestvovali sa mukom i bolom u onome što se desilo u šumi, pomišljajući da je moglo da se dogodi njihovoj deci. „Lažni nosioci lažne ljubavi“, reče ispovednik i priseti se iskušenja na koje je monstrum stavio Đorđa Montefjorija, obmanjujući ga da može izabrati između svoje i Dijanine smrti. Đorđo je odabrao da živi i pristao je da ubije devojku koja mu je verovala i mislila da je on voli. „Moramo dostaviti tu traku nadležnima“, reče na kraju Markus odlučno. „Očigledno je da ubica hoće da bude zaustavljen, u suprotnom ne bi objavio što se sprema da uradi. A ako je ispovedaonica u prošlosti korišćena da bi se komuniciralo s policijom, onda je poruka njima i upućena.“ „Ne“, reče odmah Klemente. „Moraš sam da radiš.“ „Zašto?“ „Tako je odlučeno.“ Još jednom, misteriozni viši nivo utvrđivao je pravila na osnovu nedokučivog i naizgled neshvatljivog razloga. „Šta je dečak od soli?“ „Jedini trag koji imaš.“

9 Kada se te noći vratila kući, probudila je Maksa poljupcem, a potom su vodili ljubav. Bilo je čudno. Taj čin trebalo je da joj posluži da se nečega oslobodi, da otkloni nelagodnost koja joj se ugnezdila na dnu stomaka. Umor od seksa očistio joj je dušu, ali nije odagnao sliku ispovednika. Jer dok je vodila ljubav s Maksom, mislila je na njega. Markus je predstavljao sav bol koji je ostavila iza sebe. To što ga je ponovo srela, oživeće stare traume, kao močvara koja s vremenom vrati sve što je progutala. I zaista, u Sandrinom životu, ponovo se pojavio stari nameštaj pun sećanja, kuće u kojima je živela, odeća koju više nije nosila. Neobična nostalgija. Ali na njeno veliko čuđenje, ne zbog pokojnog supruga. Markus je za to bio odgovoran. Kada se probudila, oko sedam sati, ostala je još u krevetu i razmišljala o tome. Maks je već bio ustao i, pre nego što je i sama to uradila, sačekala je da on ode na posao. Želela je da izbegne njegova pitanja, plašila se da će osetiti nešto i da će joj možda tražiti objašnjenje. Ušla je pod tuš, ali je pre toga uključila radio da bi čula vesti. Mlaz tople vode klizio joj je niz potiljak dok je zatvorenih očiju dopuštala da je miluje. Voditelj je čitao kratke vesti iz politike. Sandra nije slušala. Pokušala je da se fokusira na ono što se dogodilo prethodne noći. Na neki način, šokiralo ju je kada je videla ispovednika na delu. Kako je prošao kroz lavirint uma ubice, osetila je da se nalazi pred pravim monstrumom. Jedan deo nje bio je zadivljen, drugi užasnut. „Traži anomalije, agente Vega, nemoj se zaustavljati na detaljima.“ Tako je rekao. „Zlo je anomalija pred očima svih, ali niko ne uspeva da je vidi.“ A šta je ona videla te noći? Čoveka koji tumara kroz šumu poput senke na mesečini. I koji se saginje da bi iskopao rupu.

„Nije ništa zakopao. Iskopao je“, rekao je Markus. Šta? Neznanac se prekrstio. Ali naopako - zdesna nalevo, odozdo nagore. Šta je to značilo? U tom trenutku spiker na radiju prešao je na crnu hroniku. Sandra ugasi vodu da bi obratila pažnju i ostade u tuš-kabini, jednom rukom oslonjena na pločice, da se iscedi. Glavna vest bio je napad na dvoje mladih. Zabrinutim tonom savetovalo se parovima da izbegavaju skrivena i osamljena mesta. Policija će pojačati ljudstvo i sredstva da bi garantovala bezbednost građana. Da bi obeshrabrile ubicu, vlasti su najavile noćne patrole na periferiji, selu i okolini. Ali Sandra je znala da je sve to propaganda: radilo se o veoma prostranom području, bilo je nemoguće celo ga pokriti. Kada je završio sa objašnjenjem kako snage reda reaguju na novonastalu situaciju, spiker je prešao na izveštaj o zdravstvenom stanju preživele žrtve. Dijana Delgaudio preživela je tešku operaciju. Sada je bila u stanju veštačke kome, ali lekari nisu davali prognoze. Zaista nisu bili u stanju da kažu kada će se probuditi, a ni hoće li uopšte. Sandra je gledala nadole, izgledalo je kao da su se reči sa radija slivale zajedno za vodim u odvod kade. Misao na devojku postala je njena bolest. Ako bi Dijana ostala u tom stanju, kakav bi je život čekao? Štos je u tome što možda uopšte neće uspeti ni da da tragove koji će biti korisni za hvatanje ubice. I Sandra zaključi da je monstrum svejedno postigao svoj cilj, jer je moguće nekoga ubiti i ako taj neko ostane u životu. Dakle, nije Dijana imala sreće, već ubica. Dok je Sandra razmišljala o događajima od prethodne noći, mnogo toga nije se slagalo. Napad na dvoje mladih, a potom dolazak neznanca na svetlosti meseca. A ako je monstrum namerno nešto ostavio na mestu zločina? I ako je to zakopao da bi ga neko drugi otkopao? Nije bilo jasno zašto bi koristio takav trik, ali prvo pitanje je imalo smisla. Šta god da je to bilo, nije ga on zakopao, reče u sebi. Neko drugi se nakon toga umešao. Sakrio je neki predmet da bi ga potom ponovo

uzeo sasvim mirno. Neko ko je želeo da niko ne otkrije šta je našao. Ko? Dok ga je pratila kroz šumu, na trenutak je imala utisak da joj je poznat. Nije znala da odredi od čega je to zavisilo, ali je bilo više od običnog utiska. Sandra je tek tad postala svesna da joj je hladno, baš kao i prethodne noći sa Markusom. Ali to nije bilo zbog toga što je više od pet minuta bila potpuno mokra u tuš-kabini sa zatvorenom vodom. Ne, ta hladnoća poticala je iz nje same. Donela ju je slutnja. Opasni predosećaj koji je mogao imati teške posledice. „Zlo je anomalija pred očima svih, ali niko ne uspeva da je vidi“, ponovila je tiho. Živa devojka je anomalija. Sastanak tima bio je zakazan za jedanaest sati. Imala je vremena. Zasad nije imala nameru bilo koga da obaveštava o svojoj inicijativi, zbog toga što ne bi znala kako da opravda tu ideju. Odeljenje sudske medicine bilo je smešteno u manjoj četvorospratnoj zgradi iz pedesetih godina. Fasada je bila bezlična, a karakterisali su je visoki prozori. Ulazilo se stepeništem s rampom koja je omogućavala vozilima da parkiraju ispred ulaza. Mrtvački kombiji koristili su diskretniji zadnji ulaz. Odatle se odmah stizalo u podrum s hladnjačama i salama za autopsije. Sandra je izabrala glavni ulaz i uputila se ka starom liftu. Bila je tu samo nekoliko puta, ali je znala da su lekari na poslednjem spratu. Hodnici su mirisali na sredstvo za dezinfekciju i formalin. Za razliku od onoga što se moglo zamisliti, bila je velika gužva i bila je normalna radna atmosfera kao bilo gde. Iako je njihovo glavno zanimanje bila smrt, izgledalo je da niko tome nije preterano pridavao značaj. U godinama koje je provela u policiji, Sandra je upoznala razne patologe. Svi su imali izoštren osećaj za humor i bili su obdareni pozitivnim cinizmom. Osim jednog. Ordinacija doktora Astolfija bila je poslednja prostorija s desne strane. Dok je prilazila, policajka vide da su vrata otvorena. Zastala je na ulazu i primetila lekara kako sedi za stolom, nosio je beli mantil i

nešto pisao. Pored njega je bila neizostavna paklica cigareta, na kojoj je stajao upaljač. Pokucala je i pričekala. Astolfi je sačekao da prođe koji trenutak pre nego što je podigao pogled s hartija. Ugleda je i izgledalo je da se odmah pitao zašto je na pragu agent u uniformi. „Uđite.“ „Dobar dan, doktore. Ja sam agent Vega, sećate se?“ „Da, sećam se.“ Bio je neljubazan kao i obično. „Izvolite?“ Sandra uđe u prostoriju. Na prvi pogled naslutila je da ovaj čovek boravi u njoj bar trideset godina. Police sa knjigama požutelih korica i kožni dvosed koji je znao i za bolje dane. Zidovi su vapili za krečenjem, a na jednom su visili sertifikati i izbledele diplome. Svim tim vladao je ustajali miris nikotina. „Imate li malo vremena za mene? Moram da razgovaram sa vama.“ Ne odlažući olovku, Astolfi joj pokaza da sedne. „Samo neka bude kratko, žurim.“ Sandra sede ispred pisaćeg stola. „Htela sam da vam kažem da mi je žao što je juče sva krivica pala na vas.“ Lekar je pogleda popreko. „Šta to znači? Kakve vi veze imate sa tim?“ „Pa, mogla sam i ranije da primetim da je Dijana Delgaudio živa. Da samo nisam izbegavala da je gledam u oči...“ „Niste primetili vi, ali nisu primetile ni vaše kolege forenzičari koji su došli odmah posle toga. Ipak, krivica je samo moja.“ „Zaista, došla sam zato što želim da vam ponudim priliku da se iskupite.“ Na Astolfijevom licu pojavi se grimasa neverice. „Skinuli su me sa slučaja, više se ne bavim time.“ „Mislim da se nešto strašno dogodilo“, izazivala ga je. „Zašto ne razgovarate o tome sa svojim pretpostavljenima?“ „Jer još nisam sigurna u to.“ Astolfi je već bio iznerviran. „A ja bi trebalo da vam dam potvrdu, znači.“ „Možda.“ „U redu, o čemu se radi?“ Sandra je bila zadovoljna jer je još nije izbacio. „Dok sam pregledala fotografije napravljene u šumi, primetila sam da mi je promakao jedan detalj tokom uviđaja“, slagala je.

„Dešava se“, tešio ju je lekar, ali samo da bi ubrzao njenu priču. „Otkrila sam tek kasnije da je na zemlji, pokraj vozila mladića, postojalo mesto na kojem je zemlja bila raščišćena.“ Astolfi ovaj put ne reče ništa, ali spusti olovku na sto. „Moja pretpostavka je da je ubica možda zakopao nešto.“ „To je malo smela pretpostavka, zar vam se ne čini?“ Dobro, pomisli policajka: lekar nije pitao zašto to uopšte priča njemu. „Da, ali onda sam otišla da ponovo proverim.“ „I onda?“ Sandra ga je netremice gledala. „Nije bilo ničega.“ Astolfi nije odmah sklonio pogled, niti ju je pitao kada je proveravala. „Agente Vega, nemam vremena za ćaskanje.“ „A ako je bio neko od naših?“ Sandra izgovori tu rečenicu u dahu, znajući da nema povratka. To je bila teška optužba; ako je pogrešila, biće ozbiljnih posledica. „Neko od naših sklanja dokaz sa mesta zločina. Pošto nije smeo da rizikuje da ga ponese sa sobom, krije ga pod zemljom da bi se kasnije vratio i uzeo ga.“ Astolfi je izgledao užasnut. „Vi govorite o saučesniku, agente Vega. Da li sam dobro razumeo?“ „Da, doktore.“ Pokušala je da izgleda što je moguće uverenija u ono što govori. „Forenzičar? Policajac? Možda čak i ja?“ Bio je van sebe. „Znate li da je to ozbiljna optužba?“ „Izvinite, ali niste me shvatili: i ja sam bila prisutna na mestu zločina, pa bih mogla biti umešana kao i svi ostali. Štaviše, izostanak mog izveštaja stavlja me na prvo mesto na listi osumnjičenih.“ „Savetujem vam da se manete te priče, i to vam kažem za vaše dobro. Nemate dokaze.“ „A vi ste uvek besprekorno obavljali svoju dužnost“, ponovi Sandra. „Proverila sam. Koliko dugo se bavite ovim poslom?“ Nije ga pustila da odgovori. „Zaista niste shvatili da je devojka još živa? Kako ste mogli da načinite takvu grešku?“ „Vi ste poludeli, agente Vega!“ „Ako je mesto zločina zaista izmenjeno, onda i činjenica da niko nije utvrdio da je Dijana Delgaudio još uvek živa mora biti protumačena iz drugog ugla. Nije u pitanju jednostavni previd, već svesni čin da bi se pomoglo ubici.“

Astolfi ustade, uperivši prst u nju. „To su samo nagađanja. Da imate dokaze, ne biste bili ovde i pričali sa mnom, već biste odmah otišli kod zamenika šefa policije.“ Sandra ne reče ništa. Već se lagano prekrsti, ali naopako - zdesna nalevo, odozdo nagore. Po Astolfijevom izrazu lica, policajka je naslutila da je upravo on bio čovek u šumi prethodne noći. A i lekar je zaključio da ga je ona videla. Sandra namerno pomeri ruku ka opasaču na kom je bila futrola pištolja. „Vi ste ubili mladića i devojku. Potom ste se vratili u šumu u ulozi sudskog lekara, otkrili ste da je Dijana još uvek živa i odlučili ste da je ostavite da umre. U međuvremenu, očistili ste mesto od dokaza zbog kojih bi vas mogli zatvoriti. Sakrili ste ih i otišli ste po njih kada više nikog nije bilo.“ „Ne“, odgovori on, smireno ali i odlučno. „Pozvan sam da obavim svoj posao, dobio sam nalog to da uradim: nisam mogao to da isplaniram.“ „Srećna slučajnost“, odgovori Sandra, iako nije verovala u slučajnosti. „Ili je istina: niste ih vi napali, ali znate ko je to uradio i pokrivate ga.“ Astolfi se spusti u stolicu. „Moja reč protiv vaše. Ali ako budete nekom ispričali ovu priču, upropastićete me.“ Sandra je ćutala. „Moram da zapalim.“ Ne čekajući njeno odobrenje, uze paklicu cigareta i zapali jednu. Sedeli su u tišini i gledali se kao dva stranca u čekaonici. Lekar je bio u pravu: Sandra nije imala nikakav dokaz da bi potvrdila svoje navode. Nije imala moć da ga uhapsi ni da ga primora da krene sa njom do najbliže stanice policije. Ali uprkos svemu tome, on je nije terao da ode. Bilo je očigledno da je Astolfi tražio način da se izvuče iz toga, i to ne samo zato što je bio u opasnosti da mu karijera bude uništena. Sandra je bila ubeđena da bi se pojavilo nešto kompromitujuće da su malo više istražili o doktoru. Možda baš i dokaz koji je zakopao na mestu zločina, iako je bila ubeđena da ga se već otarasio. Ili nije? Astolfi ugasi cigaretu u pepeljari i ustade ne skidajući pogled sa policajke. Krenu ka zatvorenim vratima, iza kojih je verovatno bilo

kupatilo. Njegov pogled bio je izazov. Sandra nije imala nikakvu moć da mu to zabrani. Zatvorio je vrata za sobom i okrenuo ključ. Dođavola, reče ona, i ustade da bi čula šta planira. S druge strane vladala je duga tišina prekinuta iznenadnim zvukom vodokotlića. Kako sam glupa, trebalo je to da predvidim, pomislila je ljuteći se na sebe. Ali dok je čekala da Astolfi izađe iz kupatila, učini joj se da čuje krike. Pitala se da li su joj se samo priviđali. Nisu bili u zgradi, dolazili su spolja. Pođe ka prozoru. Primetila je da su neki trčali prema zgradi. Otvorila je i pogledala napolje. Četiri sprata ispod nje, na asfaltu, ležalo je telo patologa. Sandra je na trenutak bila zbunjena, potom se ponovo okrenu ka vratima kupatila. Morala je nešto da uradi. Odmah je pokušala da razvali vrata ramenom. Jednom, dvaput. Na kraju je brava popustila. Nađe se unutra. Osetila je promaju zbog širom otvorenog prozora sa kojeg se patolog bacio. Zanemarila ju je i kleknula ispred klozetske šolje. Bez oklevanja zavuče ruku u bistru vodu, nadajući se da, šta god da je Astolfi bacio, nije sasvim otišlo. Ugurala je ruku još dublje i prstima dotaknu nešto, uhvati ga, pa potom ponovo ispusti. Na kraju je uspela da ga zaustavi. Pokušala je da ga povuče ka sebi, da izvuče, ali pre nego što je uspela u tome, predmet joj iskliznu. „Dođavola!“, proklinjala je. Ali odmah je shvatila da su njene jagodice na prstima na trenutak zapamtile oblik: nešto okruglo sa izbočinama, hrapavo. Na pamet joj odmah pade fetus. Ali onda je bolje promislila. U pitanju je bila neka vrsta lutke.

10 SX je naziv lokala. Nije bilo natpisa, samo crna pločica sa dva zlatna slova pored vrata. Da bi se ušlo, bilo je potrebno zvoniti na interfon. Markus pritisnu dugme i sačeka. Nije ga instinkt tu doveo, već jednostavan zaključak: ako je monstrum izabrao ispovedaonicu Crkve Svetog Apolinarija da bi komunicirao, onda je prilično dobro poznavao svet kriminala. Ako je zaista bilo tako, ispovednik je došao na pravo mesto. Posle nekoliko minuta ženski glas odgovori na interfon. Lakonsko „Da?“ iza kog je besneo hevi metal pojačan do daske. „Kozmo Barditi“, reče samo. Žena je oklevala. „Imaš zakazano?“ „Ne.“ Glas nestade, kao da ga je galama progutala. Prošlo je nekoliko sekundi, potom je električna brava zazujala. Markus gurnu vrata i nađe se u hodniku od betonskih zidova. Jedina svetlost dolazila je od neonske sijalice koja je pucketala, kao da će svakog trenutka pregoreti. Na kraju tog prolaza bila su crvena vrata. Ispovednik pođe ka njima. Čulo se prigušeno udaranje basova. Lagano, kako je prilazio, muzika se pojačavala. Vrata se otvoriše pre nego što je došao do praga, oslobađajući te loše zvukove, koji ga dočekaše radosno kao demoni pobegli iz pakla. Pojavi se žena s kojom je verovatno pričao malopre preko interfona. Nosila je vrlo visoke špicaste cipele na štiklu, izuzetno kratku kožnu suknju i srebrni top sa dubokim dekolteom. Imala je istetoviranog leptira na levoj strani grudi, platinastoplavu kosu i bila je preterano našminkana. Dok ga je čekala, žvakala je žvaku, jednom rukom oslonjena na okvir vrata. Odmerila ga je od glave do pete, ništa ne rekavši, a potom mu okrenu leđa i pođe s jasnom porukom da je prati. Markus uđe u lokal. SX je skraćenica za Sex, ali bez e. Naime, bilo je vrlo jasno kakvo je to mesto, a stil je nesumnjivo bio sado-mazo.

Velika prostorija niskog plafona. Zidovi su bili crni. Na sredini je bio okrugli podijum na kojem su stajale tri šipke za ples. Unaokolo fotelje od crvene kože i stočići u istoj boji. Svetla su bila u boji, a na nekim ekranima smenjivale su se pornografske slike mučenja i telesnog kažnjavanja. Na sceni je devojka u toplesu nevoljno nastupala u nekoj vrsti numere sa motornom testerom, igrajući na hevi metal muziku. Pevač je opsesivno ponavljao: „Heaven is for those who kill gently.“ Idući za ženom platinastoplave kose, Markus je izbrojao jedva šest klijenata u celoj prostoriji. Sve muškarci. Nisu vidno nosili lobanje ili metalne ukrase i nisu čak ni delovali surovo kao što se moglo očekivati. To su bili samo anonimni tipovi različitih godina, u poslovnim odelima i prilično mrzovoljnog izgleda. U jednom ćošku sedmi klijent je masturbirao u tami. „Hej, vrati to unutra!“ upozorila ga je hostesa. Čovek je nije poslušao. Ona je iznervirano zavrtela glavom, ali ništa nije uradila. Pošto su prešli preko cele sale, uđoše u uzani hodnik iz kog se ulazilo u službene prostorije. Tu je bio muški toalet, a posle njega vrata s natpisom Zabranjen ulaz. Žena zastade i pogleda Markusa. „Ovde ga niko ne zove pravim imenom. Zato je Kozmo i odlučio da te vidi.“ Pokucala je i pokazala mu da uđe. Markus je vide kako se udaljava, a potom otvori vrata. Unutra su stajali posteri porno-filmova iz sedamdesetih godina, šank, police sa stereom i raznim ukrasnim predmetima. Prostoriju je osvetljavala samo jedna stona lampa, koja je stvarala svetleći mehur oko crnog radnog stola, veoma urednog. Kozmo Barditi sedeo je s druge strane. Markus zatvori vrata i muziku za sobom, ali na trenutak ostade na granici tame, da bi ga bolje osmotrio. Nosio je naočare za čitanje na vrhu nosa, koje su odskakale od obrijane glave i teksas košulje zavrnutih rukava. Ispovednik odmah ugleda tetovaže krstova i lobanja na podlakticama. I kukasti krst na vratu. „Ko si ti, kog vraga?“, reče čovek.

Markus istupi korak napred da bi ga ovaj dobro pogledao u lice. Kozmo dugo ostade bez reči, pokušavajući da se priseti tog lica. „Ti“, reče na kraju. Zatvorenik iz saune ga je prepoznao. Ispovednik se još sećao ispita na koji ga je Klemente stavio, poslavši ga u kuću dvoje roditelja skrhanih bolom zbog smrti ćerke sa samo jednim ključem u ruci. Zlo je pravilo. Dobro je izuzetak. „Mislio sam da ćeš, pošto te oslobodim, promeniti način života.“ Čovek se nasmeja. „Ne znam da li znaš, ali ne daju stalan posao sa prošlošću kao što je moja.“ Markus pokaza oko sebe. „Zašto onda baš ovo?“ „I to je posao, zar ne? Moje devojke su sve čiste, ne drogiraju se i ne spavaju sa klijentima; ovde se samo gleda.“ Potom se uozbiljio. „Sad imam ženu koja me voli. I devojčicu od dve godine.“ Hteo je da pokaže da je to zaslužio. „To je dobro za tebe, Kozmo. Sreća tvoja“, reče Markus. „Došao si da ispostaviš račun?“ „Ne, već da te zamolim za uslugu.“ „Ja ne znam ni ko si ni šta si tražio tamo onog dana.“ „Nije važno.“ Kozmo Barditi se počeša po glavi. „Šta treba da uradim?“ Markus se još malo približi stolu. „Tražim nekoga.“ „Znam li ga, ili bi trebalo da ga znam?“ „Ne znam, mada ne verujem. Ali mogao bi da mi pomogneš da ga nađem.“ „Zašto baš ja?“ Koliko puta je Markus to pitao sebe i Klementea? Odgovor je uvek bio isti: sudbina, a za onoga ko veruje - proviđenje. „Zato što čovek kog tražim ima poseban ukus kad je u pitanju seks i mislim da je u prošlosti isprobavao svoje fantazije na mestima kao što je ovo.“ Markus je znao da pre nasilja uvek postoji stadijum inkubacije. Ubica još uvek ne zna da želi da ubije. Zver koju gaji u sebi hrani iskustvima ekstremnog seksa i za to vreme postepeno se približava najskrivenijem delu sebe. Barditi je izgledao zainteresovan. „Pričaj mi o njemu.“ „Sviđaju mu se noževi i pištolji, verovatno je da ima probleme

seksualne prirode: oružje je jedini način na koji uspeva da se oseti zadovoljenim. Sviđa mu se da gleda druge dok vode ljubav, parove, a možda je posećivao i mesta za svingere. Sviđa mu se i da fotografiše: mislim da čuva fotografije svih susreta koje je imao tokom godina.“ Kozmo je sve beležio kao marljivi učenik. Potom podiže pogled sa papira na kom je pisao. „Ima još nešto?“ „Da, najvažnije: oseća se inferiornim u odnosu na ostale, i to ga ljuti. Da bi dokazao da je bolji od njih, stavlja ih na probu.“ „Kako?“ Markus se prisetio momka koji je morao pesnicama da ubije ženu koju je voleo, zanoseći se da će tako spasti svoj život. Lažni nosioci lažne ljubavi. Tako ih je definisao monstrum u poruci iz ispovedaonice crkve. „To je neka vrsta igre bez nagrade, služi samo da bi ponizio.“ Kozmo je za trenutak razmišljao o tome. „Da li slučajno ima veze sa onim što se desilo u Ostiji?“ Ispovednik nije odgovorio. Kozmo prasnu u smeh. „Nasilje u mom klubu je samo predstava, prijatelju moj. Oni koje si tamo video dolaze kod mene jer misle da time čine prestup, ali u stvarnom svetu su manji od makovog zrna i ne bi bili u stanju ni mrava da zgaze. To o čemu ti pričaš je ozbiljna stvar, sigurno ne delo nekog od mojih nesrećnika.“ „Gde onda da tražim?“ Kozmo za trenutak skrenu pogled, procenjujući dobro situaciju i, pre svega, da li mu je odgovaralo da ima poverenja. „Ne krećem se više u tim krugovima, ali sam čuo da se o nečemu priča... Postoji grupa ljudi koja se, kada se u Rimu desi neki zločin, sastaje da bi proslavila taj događaj. Kažu da se, svaki put kad je žrtvovan život nedužne osobe, oslobađaju negativne energije. Prave žurkice na kojima evociraju događaj, ali to je samo izgovor da bi se drogirali i upražnjavali seks.“ „Ko ih posećuje?“ „Osobe sa ozbiljnim mentalnim poremećajima, po mom mišljenju. Ali i ljudi koji imaju para. Ne znaš koliko njih veruje u te gluposti. Sve je anonimno, može se pristupiti samo pod određenim uslovima - baš vode računa o privatnosti. Večeras će biti žurka kojoj će tema biti događaj iz Ostije.“

„Možeš li da me uvedeš?“ „Biraju uvek različita mesta da bi se sastajali. Nije tako lako saznati.“ Kozmova neodlučnost bila je očigledna: nije želeo da se meša u to, možda je mislio na bezbednost žene i ćerke koje su ga čekale kod kuće. „Morao bih da obnovim kontakte sa starim društvom“, reče nevoljno. „Siguran sam da ti neće predstavljati problem.“ „Okrenuću nekoliko brojeva“, obeća Kozmo. „Na mestima kao što je ovo ne ulazi se tek tako niti se dobija pozivnica. Moraš biti veoma pažljiv jer su ti ljudi opasni.“ „Preduzeću sve što je potrebno.“ „A ako ne uspem da ti pomognem?“ „Koliko mrtvih hoćeš na savesti?“ „U redu, shvatio sam, uradiću sve što mogu.“ Markus se približi stolu, uze olovku i papir na kojem je Kozmo malopre hvatao beleške i poče da piše. „Čim budeš saznao kako možeš da me ubaciš na žurku, zvaćeš me na broj govorne pošte.“ Kada mu je vratio papir, Kozmo vide da je osim broja telefona napisao još nešto. „Šta je dečak od soli?“ „Ako bi u pozivu mogao da spomeneš i ovo, bio bih ti veoma zahvalan.“ Ovaj klimnu glavom, zamišljen. Markus je završio, mogao je da ide. Ali baš dok je išao ka vratima, Barditi ga je nešto upitao. „Zašto si me onog dana oslobodio?“ Ispovednik odgovori ne okrećući se. „Ne znam.“

11 Batista Erijaga, sa svojih šezdeset godina, smatran je mudrim čovekom. Ali nije oduvek bio takav. Kada je bio dečak, na Filipinima, nije znao šta je oprez. Naprotiv, više puta je izazivao sudbinu - i smrt - zbog svog groznog karaktera. Kad se bolje pogleda, jedina korist koju je imao ponašajući se kao siledžija bio je osećaj ponosa. Nikakvu ulogu tu nisu igrali ni novac ni moć, a još manje poštovanje. Ali upravo je ponos bio uzrok velike nesreće. Taj događaj obeležiće ostatak njegovog života, ali Batista to tada nije mogao znati. Tada je imao šesnaest godina i tapirao je kosu da bi izgledao viši. Obožavao je svoju crnu kosu, hvalio se njome. Svake večeri ju je prao, a potom je na nju stavljao palmino ulje. Imao je češalj od slonovače, koji je ukrao s neke tezge. Nosio ga je u zadnjem džepu pantalona i povremeno bi ga izvadio da bi oživeo gusti pramen na čelu. Hodao je ispršen ulicama svog sela, nosio je pripijene farmerke koje mu je majka sašila od šatorskog krila, kožne čizme koje je kupio kod obućara za siću, jer su zapravo bile od kartona i premazane imalinom, i zelenu košulju sa špicastom kragnom, ispeglanu do savršenstva i uvek savršeno čistu. Svi u selu poznavali su ga kao Kicoša Batistu. On je bio ponosan tim nadimkom, dok nije otkrio da su ga zapravo ismevali i potajno zvali i Sin Dresiranog Majmuna, jer je njegov otac, alkoholičar, bio spreman sve da uradi u zamenu za čašicu i često je nešto izvodio da bi zabavio goste u kafani, ponižavajući se u smešnim predstavama samo da bi mu platili piće. Batista je mrzeo svog oca. Mrzeo je način na koji je živeo, slamao je kičmu na plantažama i potom prosjačio da bi održavao poroke. Uspevao je da bude strog samo prema svojoj ženi, i to kada bi se pijan vratio uveče kući i ponavljao pred njom sve šikaniranje koje je od drugih pretrpeo. Batistina majka mogla je da se odbrani i lako da ga savlada, ionako je jedva stajao na nogama. Međutim, ona je pasivno

trpela udarce samo da ne bi dodavala poniženje na poniženje. Oduvek je bio njen čovek i to je bio njen način da ga voli i da ga zaštiti. Zato je Batista i nju mrzeo. Zbog španskog prezimena, porodica Erijaga pripadala je u selu nekoj vrsti nižeg društvenog sloja. Batistin pradeda izabrao je da se tako prezivaju daleke 1849. pod upravom generala Narsisa Klaverije. Filipinci nisu imali prezimena i Klaverija ih je primorao da svako izabere prezime za sebe. Mnogi su pozajmili prezimena kolonizatora, da bi stekli njihovu naklonost, ne znajući da će tako obeležiti sebe i naredne generacije: prezirali su ih i Španci, koji nikako nisu želeli da budu povezivani s njima, a prezirali su ih i Filipinci, jer su izdali svoje poreklo. Osim toga, za Batistu je bio teret i ime koje je njegova majka izabrala da bi istakla katoličku veroispovest. Samo jednoj osobi ništa od svega toga nije bilo važno. Min je bio najbolji prijatelj Batiste Erijage. Bio je velik i krupan, džin. Ulivao je strah svakome ko bi ga video prvi put, ali zapravo nije bio u stanju nikoga da povredi. Nije bio glup, bio je samo suviše naivan. Veliki radnik koji je sanjao da postane sveštenik. Batista i Min provodili su mnogo vremena zajedno, iako je postojala velika razlika u godinama: njegov prijatelj imao je više od trideset, ali oni na to nisu obraćali pažnju. Naprotiv, moglo bi se reći da je Min preuzeo ulogu oca u Batistinom životu. Štitio ga je i davao mu je dragocene savete. Zbog toga mu Batista nikada nije rekao ništa od onoga što je smišljao. Naime, u nedelji događaja koji će promeniti njegov život, mladi Erijaga uspeo je da se dokaže u bandi Đavolovi vojnici. Već nekoliko meseci im se dodvoravao. Bili su manje-više njegovih godina. Najstariji, koji je istovremeno bio i vođa, imao je devetnaest godina. Da bi pristupio, Batista je morao da se suoči s raznim izazovima: da puca u svinju, da pređe preko zapaljenih automobilskih guma, opljačka kuću. Sve ih je savladao uspešno i zaslužio da dobije kožnu narukvicu, koja je bila simbol bande. Zahvaljujući tom znaku raspoznavanja, članovi su imali pravo na različite privilegije, na primer da besplatno piju u pojedinim barovima, da idu s prostitutkama a da ne plate, a i svi su im se sklanjali s puta na ulici.

Zapravo, njima takva prava niko nije dao, to je bila samo posledica njihove bahatosti. Batista je bio član nekoliko dana i osećao se odlično. Konačno je očistio svoje ime od očevog kukavičluka. Niko se više neće usuditi da mu ne iskaže poštovanje, niko ga više neće zvati Sin Dresiranog Majmuna. Sve dok jedne večeri, dok je bio sa svojim novim drugovima, nije sreo Mina. Kada ga je video zajedno s bandom, kako se hvališe i s tom smešnom kožnom narukvicom, prijatelj je počeo da ga zadirkuje. Čak ga je nazvao i Dresiranim Majmunom, kao njegovog oca. Minove namere bile su dobre, Batista je u sebi znao da ga samo želi navesti da shvati da pravi grešku. Ali njegovo ponašanje i način na koji mu se obratio nisu mu dali mnogo izbora. Počeo je snažno da ga gura i da ga udara, jer je i tako bio siguran da Min neće reagovati. Ali ovaj poče još glasnije da se smeje. Batista nikada nije znao da objasni ono što se dogodilo, i gde je našao štap kojim mu je zadao prvi udarac. Ničega se nije sećao. Posle toga je bilo kao da se probudio iz nekog sna: bio je znojav i prljav od krvi, njegovi drugari nestali su bez traga, ostavivši ga samog, a na telu njegovog najboljeg prijatelja glava je bila razlupana i sleđena u osmehu. Batista Erijaga proveo je narednih petnaest godina u zatvoru. Njegova majka se teško razbolela, a u selu gde je rođen i odrastao više nije zasluživao ni podrugljivi nadimak. Ali smrt Mina, džina koji je želeo da postane sveštenik, uprkos svemu tome, bila je nešto pozitivno. Mnogo godina posle tog događaja Batista Erijaga prisetio se toga dok je avionom iz Manile išao za Rim. Pošto je saznao šta se desilo u šumi u Ostiji, ukrcao se na prvi slobodan let. Putovao je ekonomskom klasom, noseći neupadljivu odeću i kačket, da bi se pomešao sa svojim sunarodnicima koji su krenuli u Italiju na rad kao poslužitelji ili pomoćni radnici. Celim putem nije ni sa kim razgovarao, plašeći se da će ga neko prepoznati. Ali imao je vremena da razmišlja. Kada je stigao u grad, uzeo je sobu u skromnom hotelu u centru. Sada je sedeo na pohabanom pokrivaču i gledao vesti na televiziji,

da bi saznao nešto više o onom koga su svi već nazivali Monstrum iz Rima. Zaista se dogodilo, reče u sebi. Ta misao ga je proganjala. Ali možda je još mogao da ispravi. Erijaga isključi ton i krenu prema stočiću na koji je spustio tablet. Pritisnuvši dugme na ekranu, pokrenu snimak. „...jednom... Dogodilo se noću... I svi su primetili gde je bio zariven njegov nož... došlo je njegovo vreme... deca su umrla... lažni nosioci lažne ljubavi... i on je bio nemilosrdan prema njima... dečak od soli... ako ne bude zaustavljen, sam neće stati.“ Nekoliko rečenica nejasne poruke ostavljene u ispovedaonici u Crkvi Svetog Apolinarija, koju su nekada kriminalci koristili da bi komunicirali sa policijom. Erijaga se ponovo okrenu prema ekranu bez tona. Monstrum iz Rima, ponovi za sebe. Jadne budale, ne znaju kakva im opasnost preti. Ugasio je televizor daljinskim. Morao je nešto da obavi, ali morao je da bude obazriv. Niko nije smeo da sazna da je Batista Erijaga u Rimu.

12 „Lutka?“ „Da, gospodine.“ Zamenik šefa policije Moro hteo je da bude siguran da je dobro shvatio. Sandra je bila prilično ubeđena, ali kako je vreme prolazilo, ponovo je dovela u pitanje svoja opažanja. Pošto je saznao zavest o samoubistvu patologa, a pre svega da je počinio gest očajnika jer je bio otkriven da je namerno zataškavao dokaze na mestu zločina, Moro je aktivirao procedure poverljivosti, preuzimajući na sebe i svoj tim vođenje istrage. Od tog trenutka ništa što je bilo povezano sa slučajem nije se smelo dodirnuti ili biti bačeno, čak i slučajno zapisana beleška na papiru. Bila je opremljena operativna sala sa kompjuterima, koji su bili povezani međusobno na server nezavisan od policijskog. Da bi sprečili curenje informacija, odlazni i dolazni pozivi bili su snimani. Iako nije bilo moguće kontrolisati mobilne telefone, i one privatne, oni koji su radili na istrazi potpisali su izjavu kojom se obavezuju da neće širiti informacije, ili će u suprotnom biti smesta otpušteni i okrivljeni za krivično delo pomaganja beguncu. Glavni strah zamenika šefa policije, međutim, bio je da je još neki dokazni materijal uništen. Koliko je Sandra znala, dok su oni bili na razgovoru u novoj operativnoj sali, specijalizovani tehničari, uz pomoć tima forenzičara, pregledali su odvode odseka sudske medicine. Policajka se nije ni usuđivala da zamisli u kojim uslovima će ti ljudi morati da rade, ali instalacije zgrade bile su stare i zaista je postojala nada da je lutka koju je prepoznala na dodir u Astolfijevom kupatilu još tamo. „Tako ste se sinoć vratili u borovu šumu da biste proverili da li ste ispoštovali proceduru prilikom fotografisanja.“ Moro se okrenu prema njoj. „Tako je“, odgovori Sandra, pokušavajući da sakrije nelagodnost. „I videli ste čoveka kako nešto otkopava. Pomislili ste da je to doktor Astolfi, zato ste jutros otišli da razgovarate s njim.“ Ponavljao

je verziju događaja koju mu je ona upravo ispričala, ali izgledalo je da to radi samo da bi se ona uverila koliko je to što je uradila bilo apsurdno. „Pomislila sam da moram, pre nego što ikoga obavestim, pružiti patologu priliku da objasni svoje postupke“, preterivala je ne bi li delovalo verodostojnije. „Pogrešila sam?“ Moro se zamislio na trenutak. „Ne. I ja bih tako postupio.“ „Nisam, naravno, mogla da predvidim da će, sateran u ćošak, odlučiti da se ubije.“ Zamenik šefa policije lupkao je olovkom po stolu i nije skidao pogled s nje. Sandra je osećala pritisak. Naravno, izostavila je da pomene ispovednika. „Po vašem mišljenju, agente Vega, Astolfi je poznavao monstruma?“ Osim odvoda odseka za sudsku medicinu, ljudi iz tima ispitivali su i život patologa. Ordinacija i kuća bili su podvrgnuti detaljnom pretresu. Proverili su telefone, kompjutere, elektronsku poštu. Analizirali su račune u banci, troškove. Apsolutna rekonstrukcija koja ništa neće izostaviti: porodicu, poznanike, kolege s posla, čak i povremene partnerke. Moro je bio ubeđen da će se nešto pojaviti, čak i najmanji element koji će mu pomoći da shvati motiv koji je Astolfija nagnao da uzme dokaz sa mesta zločina i da se pobrine da Dijana Delgaudio ne preživi. U obe aktivnosti, međutim, lekar je manje-više bio neuspešan. Bolje rečeno, skoro da je uspeo. Ali uprkos resursima i tehnologiji koju su koristili, Moro je imao potrebu da sve to potkrepi i ličnim mišljenjem. Zato je to pitanje postavio Sandri. „Astolfi je ugrozio svoju reputaciju, karijeru, čitav život“, reče ona. „Čovek ne rizikuje sve ako nema jak razlog. Zato, da, verujem da je znao ko je to uradio. Dokaz za to je i to što je bio spremniji da umre nego da ga otkrije.“ „Neko veoma blizak, kao sin, rođak, prijatelj.“ Moro napravi pauzu. „Ali doktor nije imao nikoga. Ni ženu, ni decu, bio je sam.“ Sandra nasluti da detaljna provera kojoj je bio podvrgnut život patologa nije davala rezultate kakvima se zamenik šefa policije nadao. „Kako je Astolfi došao na mesto zločina? Da li je u pitanju slučajnost, ili postoji nešto iza toga? Iskreno, gospodine, neverovatno je da baš lekar koji poznaje ubicu bude pozvan na mesto zločina sasvim

slučajno.“ „Patolozi nisu uvek dostupni, dežurstva im se menjaju i razlikuju se od nedelje do nedelje. Astolfi nije bio vidovit da bi izabrao baš tu smenu. Naprotiv, tog jutra uopšte nije bio dežuran, ali pozvali su ga zato što je najbolji stručnjak u Rimu za nasilne zločine.“ „Dakle, bilo mu je suđeno.“ „I upravo je u tome stvar.“ Moro izgovori naglas svoje sumnje. „Imajući u vidu njegovu stručnost, bilo je prirodno da pozovemo baš njega za ovu vrstu zločina. A i Astolfi je to dobro znao.“ Ustade sa svog mesta i uputi se na drugi kraj sale. „Sigurno je imao neku ulogu u zločinu. Pokrio je nekoga. Možda je prepoznao način rada ubice, jer ga je već ranije video na delu, zato proveravamo stare slučajeve kojima se bavio.“ Sandra ga je pratila. „Gospodine, da li ste razmotrili moju pretpostavku da je ubica našminkao Dijanu Delgaudio? Sve više sam ubeđena da ju je čak i fotografisao. Zašto bi je inače šminkao.“ Moro zastade pokraj jednog od stolova. Nagnu se prema ekranu kompjutera da proveri nešto i odgovori joj ne gledajući je. „Priča o ružu... Razmišljao sam o tome, mislim da ste u pravu. Dodao sam i to na listu.“ Pokaza na zid iza njihovih leđa. Na njemu je bila ogromna tabla na kojoj su bili ispisani tragovi do kojih se došlo na osnovu izveštaja forenzičara i patologa. Bili su sažeti na jedan spisak. Predmeti: ranac, planinarski konopac, lovački nož, revolver ruger SP-101. Otisci mladića na planinarskom konopcu i na nožu ostavljenom u grudima devojke: naredio mu je da veže devojku i da je ubije ako želi da se spase. Ubija mladića hicem u potiljak. Stavlja devojci ruž (da bi je fotografisao?). Balističari su identifikovali vatreno oružje ubice: ruger. Ali Sandra je bila iznenađena zato što je Moro odmah shvatio da je monstrum naterao Đorđa da ubije Dijanu. Isti zaključak do kog je došao ispovednik. Ali dok je zamenik šefa policije došao do tog rezultata pomoću nauke i tehnologije, Markus je sve naslutio samo posmatrajući fotografije sa mesta zločina i mesto na kom se desilo.

„Pođite sa mnom“, reče Moro prekinuvši joj misli. „Hoću da vam pokažem nešto.“ Odveo ju je u susednu prostoriju. Bila je skučena, bez prozora. Jedina svetlost poticala je od svetlećeg stola postavljenog u sredinu. Sandrinu pažnju odmah su privukli zidovi koji su ga okruživali, potpuno prekriveni fotografijama mesta zločina. Panoramske i krupni plan. Njen posao nastavile su kolege forenzičari koji su izvršili uviđaj, merenja, ispitivanja svake vrste. „Volim da dođem ovde da razmišljam“, reče Moro. I Sandra se priseti onoga što joj je Markus rekao u vezi sa činjenicom da je potrebno tražiti krivca na mestu zločina. „Ubica je još uvek ovde, iako ga ne vidimo. Moramo ovde da ga tražimo, ne negde drugde“, rekao je ispovednik. „Ovde ćemo ga uhvatiti, agente Vega. U ovoj prostoriji.“ Sandra je na trenutak zanemarila fotografije na zidovima i okrenula se prema njemu. Tek tada primeti da su na svetlećem stolu stajale dve vreće od providnog celofana, slične onima u perionicama. U njima je bila odeća. Policajka ju je prepoznala. Pripadala je Dijani Delgaudio i Đorđu Montefjoriju. To je bila odeća koju su izabrali za sastanak i koja je bila razbacana na zadnjem sedištu automobila u kojem su napadnuti. Sandra ju je gledala, osećajući uznemirenost i nelagodnost. Izgledalo je kao da su mladić i devojka na tom stolu, jedno pored drugog. Elegantni kao dva duha mladenaca. Nije bilo potrebe prati tu odeću, nije bilo krvi koja bi je uprljala. I nije predstavljala dokazni materijal. „Vratićemo je porodici“, reče Moro. „Majka Đorđa Montefjorija i dalje dolazi da pita da joj vratimo lične stvari njenog sina. Ne znam zašto to radi. Izgleda kao ispraznost, privid bez smisla. Ali svako ima svoj način da reaguje na bol. Posebno roditelji. Ponekad mi se čini da zbog toga polude. I onda i njihovi zahtevi postaju besmisleni.“ „Čula sam da se priča da Dijana Delgaudio napreduje, možda će zaista moći da nam pomogne.“ Moro odmahnu glavom i gorko se nasmeja. „Ako mislite na vesti

koje se pojavljuju u novinama, biće bolje da ne preživi hiruršku intervenciju.“ Policajka nije očekivala takav odgovor. „Šta to znači?“ „Znači da će ostati biljka.“ Moro se približi, skoro joj dišući za vratom. „Kada sve ovo bude gotovo i kada budemo pogledali ubici u lice, svi ćemo se osetiti kao budale, agente Vega. Posmatraćemo ga i primetićemo da uopšte nije onakav kakvim smo ga zamislili. Pre svega, zaključićemo da nije monstrum već normalna osoba, kao i mi. Štaviše, čak i da liči na nas. Kopaćemo po njegovom životu običnog čoveka i nećemo naći ništa drugo do dosadu, osrednjost i ozlojeđenost. Otkrićemo da mu se sviđa da ubija ljude, ali možda mrzi one koji maltretiraju životinje i obožava pse. Da ima decu, porodicu, čak i nekoga koga iskreno voli. Prestaćemo da ga se plašimo i čudićemo se sebi samima što smo dozvolili da nas obmane tako banalno ljudsko biće.“ Sandru je iznenadio način na koji je zamenik šefa policije govorio. Još uvek se pitala zašto ju je tu doveo. „Do sada ste obavili odličan posao, agente Vega.“ „Hvala, gospodine.“ „Ali nemojte da vam se ponovo desi da me isključite, kao što ste uradili sa Astolfijem. Ja moram znati za svaku inicijativu mojih ljudi, čak i ono što misle.“ Pred smirenom čvrstinom zamenika šefa policije, Sandra se osetila veoma posramljeno i spustila je pogled. „U redu, gospodine.“ Moro je dugo ćutao, a potom promeni ton: „Vi ste privlačna žena.“ Sandra nije očekivala takav kompliment i osetila je da crveni od sramote. Činilo joj se neprikladnim da joj se nadređeni obraća na takav način. „Koliko dugo niste koristili oružje?“ Sandra je bila zatečena pitanjem, koje je očigledno odudaralo od onoga što je malopre izjavio. Ali svejedno je pokušala da odgovori. „Vežbam svakog meseca na poligonu, kao što je po pravilniku, ali mi službeno oružje nikada nije bilo dodeljeno.“ „Imam plan“, reče Moro. „Da bismo pronašli monstruma, odlučio sam da postavim mamce: sasvim obični automobil s parom u njemu, koji su zapravo policajci u civilu. Od večeras će nekoliko takvih parova pokrivati periferne delove grada, premeštajući se svakog sata

na drugo mesto. Nazvao sam operaciju Štit.“ „Lažni parovi.“ „Tačno. Ali nam nedostaje žena, zato sam vas pitao da li ste još u stanju da koristite oružje.“ „Gospodine, nisam baš sigurna u to.“ „Oslobodiću vas smene večeras, ali od sutra bih želeo da i vi budete uključeni. Potrebni su nam svi resursi da bismo...“ Prekinulo ga je zvono telefona. Odgovorio je na poziv, u potpunosti ignorišući Sandru, koja je ostala ukipljena, ne znajući gde da gleda. Tokom telefonskog razgovora Moro je svom sagovorniku davao kratke odgovore, kao da je samo beležio informacije. Nije dugo trajalo, a kada je završio, ponovo joj se obratio. „Upravo su završili pregled odvoda Odseka za sudsku medicinu. Žao mi je, agente Vega, ali nisu našli nikakvu lutku niti nešto što bi moglo na to da liči.“ Osećaj nelagodnosti osetno se pojačao. Nadala se da će dobra vest moći da joj pomogne da ponovo zadobije poštovanje. „Kako je moguće? Uveravam vas, gospodine, dodirnula sam nešto vrhovima prstiju, nisam to izmislila.“, reče uzbuđeno. Moro je ćutao neko vreme. „Pretpostavljam da vam se može učiniti nevažnim... ali kada ste mi pričali da se lekar, pre nego što se ubio, otarasio nekog predmeta bacivši ga u klozetsku šolju, tražio sam od forenzičara da analiziraju ruke leša. Nikad se ne zna, možda se može ispostaviti kao srećna okolnost.“ Sandra nije verovala u sreću, ali sada sa nadala. „Na jednoj su našli tragove stipse.“ Moro još jednom zastade. „Eto zašto nismo našli predmet koji je dodirnuo, agente Vega: rastopio se u odvodu. Šta god da je to bilo, bilo je od soli.“

13 Rim je izgrađen na ubistvu. Prema legendi, Romul je ubio svog brata Rema, dao svoje ime gradu i postao njegov prvi kralj. Ali to je bio samo prvi u nizu zločina. Epopeja večnog grada bila je puna ubistava i često ljudi nisu bili u stanju da razlikuju ona koja su bila plod maštovitog mita, a koja iskrena deca istorije. Bez preterivanja, može se reći da se veličina Rima hranila krvlju. Delo kojem je tokom vekova doprinelo i papstvo. Stoga nije bilo razloga za čuđenje što taj grad i danas u tajnosti slavi nasilnu smrt. Kozmo Barditi održao je reč: Markusu je obezbedio pristup privatnoj zabavi koja će se održati te noći i koja je kao jezivu temu imala događaj u Ostiji. Ispovednik još uvek nije znao šta da očekuje, ali je u telefonskoj govornici autobuske stanice u Tiburtini pažljivo saslušao poruku koju mu je njegov doušnik ostavio na govornoj pošti. „Svi pozvani dobijaju alfanumeričku šifru. Moraš je naučiti napamet, nikako je ne smeš zapisivati.“ To nije bio problem, ispovednici nikada nisu hvatali beleške, da ne bi rizikovali da unaokolo ostave trag svog postojanja. „689A473CS43.“ Markus ponovi to u sebi. „Sastanak je u ponoć.“ Potom mu Kozmo dade adresu u kvartu Apija antika. I to je zapamtio. Još nešto: možda imam obećavajući trag... Moram proveriti svoje izvore, zato ne želim ništa unapred da ti govorim.“ Markus se pitao o čemu je moglo da se radi. U svakom slučaju, ton Kozmovog glasa, prilično zadovoljan, navodio ga je da se nečemu nada. Poruka se završila jednim savetom: „Ako odlučiš da odeš u vilu, ne možeš se posle predomisliti. Kada jednom uđeš, više nema nazad.“

Oblast Apija antika dobila je ime po Apijskom putu koji je napravio cenzor i rimski konzul Apije Klaudije Slepi 312. godine pre nove ere. Latini su je zvali regina viarum, jer je, za razliku od drugih ulica, bila pravo inžinjersko remek-delo u to vreme. Popločavanje kamenim pločama omogućavalo je da se tuda prolazi svim prevoznim sredstvima i u svim vremenskim uslovima. U slučaju kiše, drenažni sistem sprečavao je da se točkovi zaglibe. Prvobitno je ulica bila široka četiri metra i omogućavala je da vozila idu u dva smera, a osim toga, sa strane je bio trotoar za pešake. Delo je bilo tako futurističko da su od Apijevog puta još uvek ostali sačuvani brojni tragovi, savršeno očuvani. Oko ostataka nikle su veličanstvene vile koje su sada bile dom imućnih i privilegovanih ljudi. Ona koja je Markusa zanimala bila je najizdvojenija. Fasada je bila u secesionističkom stilu, dopola prekrivena bršljanom, puzavicom koja je, bez lišća, delovala kao skelet džinovske praistorijske zmije. Kula je dominirala na zapadnoj strani i završavala se osmatračnicom. Na njoj su bili veliki mračni prozori. Povremeno bi prošlo neko vozilo i, osvetljavajući farovima prozore, otkrivalo šarene crteže velikih orhideja, magnolija, paunova i papagaja. Izuzetno velika kapija od kovanog gvožđa, koja je izgledala kao splet grana i cvetova, vodila je na prilazni put duž kog su bili borovi viši od petnaest metara, s tankim i blago nakrivljenim stablom na koje se oslanjala spljoštena kugla krošnje, tako da su ličili na stare gospođe sa svečanim šeširom na glavi. Kuća je izgledala kao da decenijama niko u njoj nije živeo. Za otkrivanje nečijeg prisustva bila je zadužena kamera šćućurena na stubu, koja se povremeno pomerala da bi proverila put osvetljen jednom jedinom svetiljkom, koja je ispuštala narandžastu svetlost. Markus je stigao na lice mesta mnogo pre dogovorene satnice. Pomerio se tridesetak metara od ulaza i smestio se u udubljenje u kamenoj ogradi. Odatle je pažljivo proučio vilu, čekajući ponoć. Izuzetna hladnoća zavladala je predelom i izgledalo je kao da je sve u hibernaciji, čak i zvukovi. Vazduh je bio nepomičan, sve je stalo. Ispovednik je imao osećaj potpune usamljenosti, kao neko ko treba da se suoči s onim što se krije posle smrti. Na nekoliko metara od njega bio je prolaz koji je vodio u tajni svet, daleko od očiju običnih smrtnika.

Već nekoliko puta osetio je da je na korak od vrata pakla. Dogodilo se i prilikom ukrcavanja na čarter sredom u dva ujutru s aerodroma Čampino, čiji putnici su bili samo muškarci. U kabini su bila prigušena svetla, kako bi se izbegla težina uzajamnih pogleda, iako su svi bili tu sa istim ciljem. Prolazeći između sedišta, zapazio je lica normalnih muškaraca, zamišljajući ih u njihovim životima na sunčevoj svetlosti - poštovani radnici, očevi porodica, prijatelji sa kojima se navija na utakmici. Naizgled, kupili su kartu ka tropskom odredištu, a zapravo su se uputili u neku od zemalja Trećeg sveta da bi kupili mlade živote koji će zadovoljiti njihov porok koji majke, supruge, devojke, poznanici i kolege sa posla nisu mogli ni da zamisle, niti će ikada posumnjati da to postoji. Istu nelagodnost Markus je osetio pred pogledom ugašenim pomirenošću sa sudbinom nigerijskih prostitutki koje je privukao Zapad obećanjem da će dobiti posao, a koje su završile u mračnom podrumu i bile prodavane po ceni koja je pokrivala i mučenje. Markus nikada neće zaboraviti osećaj zbunjenosti i užasa pošto je zakoračio u paralelnu dimenziju ekstremne pornografije na internetu. Mreža skrivena u mreži. Mesto na kojem deca više nisu bila deca i gde je nasilje postajalo instrument zadovoljstva. Mesto na kojem su svi, zaštićeni u svom domu, mogli da nađu materijal da bi dali oduška svojim najskrivenijim i najintimnijim nagonima, možda i udobno smešteni, u papučama i pidžami. A šta će sada naći u vili u koju se spremao da uđe? Dok je obrađivao te misli, došla je ponoć. Tačno na vreme, gosti su počeli da dolaze na zabavu. Izlazili su iz taksija ili automobila sa vozačima, koji bi potom nastavili dalje. Neki su dolazili pešice ko zna odakle. Bili su u paru ili sami. Pod kaputima i bundama nosili su svečanu odeću. I imali su šešir ili maramu koja je pokrivala lice. Ili su jednostavno nosili podignut okovratnik, da bi bili neprepoznatljivi. Svi su obavljali istu radnju. Pred kapijom bi pozvonili na zvono i sačekali zvuk na interfonu - kratku muzičku numeru. Potom bi izgovorili šifru. Vrata bi se otvorila i mogli su da uđu. Markus je sačekao skoro do jedan iza ponoći i izbrojao bar sto ljudi. Potom je izašao iz tame u koju se sakrio i uputi se prema ulazu. „689A473CS43“, reče na interfonu.

Vrata se otključaše, mogao je da uđe. Pred njega je izašao krupan tip, sigurno neko koje zadužen za bezbednost, koji ga, ne rekavši mu ni reč, povede kroz hodnik. Bili su sami, nije bilo ni traga ljudima koje je Markus video kako stižu u vilu. Međutim, pažnju mu je najviše privuklo odsustvo ikakvog zvuka u kući. Muškarac ga pozva da uđe u prostoriju, krenuvši odmah za njim i smestivši mu se iza leđa. Ispovednik se nađe ispred stola od mahagonija, iza kojeg je sedela mlada žena u ljubičastoj haljini s jednim otkrivenim ramenom. Imala je dugačke šake i zelene oči, poput mačke. Crna kosa bila joj je skupljena u elegantnu punđu. Pored nje je stajao srebrni poslužavnik s bokalom vode i nekoliko čaša. „Dobro došli“, reče mu uz osmeh. „Ovo vam je prvi put?“ Markus klimnu glavom. „Pravilo je jednostavno i samo jedno: ovde je sve dozvoljeno dok je druga strana saglasna. Ali kada drugi kaže ne, to znači ne.“ „Razumem.“ „Imate li mobilni telefon?“ „Nemam.“ „Oružje ili predmete koji bi nekoga mogli da povrede?“ „Ne.“ „Svejedno moramo da vas pretresemo. Je li to u redu?“ Markus je znao da nema izbora. Raširio je ruke i sačekao da čovek iza njegovih leđa obavi svoj posao. Kada je završio, vratio se na svoje mesto. U tom trenutku žena je napunila jednu od čaša koju je imala pored sebe. Potom je otvorila fioku, zatvorila je i stavila ispred njega sjajnu crnu pilulu. Markus je oklevao. „Ovo je ključ“, uveravala ga je ona, pružajući mu tabletu na dlanu ruke. „Morate da je popijete, u suprotnom ne možete da uđete.“ Ispovednik je pružio ruku, uzeo pilulu, prineo je ustima i progutao ispivši celu čašu vode. Imao je vremena tek da ostavi praznu čašu, kada se iznenadni topli

talas pojavi iz dubine, projurivši mu celim telom i eksplodiravši u očima. Obrisi svega što ga je okruživalo počeše da trepere. Uplašio se da će izgubiti ravnotežu, ali je osetio da ga dve snažne ruke pridržavaju. Jasno je čuo smeh koji se odmah razbi kao kristal. „Navići ćete se za nekoliko sekundi. Do tada pustite da deluje, ne opirite se“, reče žena razdragano. „Trajaće oko tri sata.“ Markus je pokušao da posluša savet... Ubrzo, nije znao kako, našao se naslonjen na zid prostorije ispunjene glasovima. Bili su kao ptice zatvorene u kavezu. Sve je bilo utonulo u polutamu, koja je lagano postajala svetlija. Shvatio je da su se njegove oči jednostavno navikavale na promenu svetlosti. Kada se osetio dovoljno siguran u svoju ravnotežu, napravio je prve korake u prostoriji. Elegantna muzika prožimala je atmosferu - možda Bah. Svetla su bila u boji i izgledala su kao udaljeni oreoli. Miris voska i sveća, ali i prodoran miris seksa. Bilo je još ljudi zajedno s njim. Nije mogao jasno da ih vidi, ali ih je osećao. Mora da je uzeo neko hipnotičko sredstvo, koje je naglašavalo utiske, ali istovremeno ga i sprečavalo da zapamti detalje oko sebe. Pogledao bi u neko lice i odmah bi ga zaboravio. To je bila još jedna svrha droge: niko nikog neće prepoznati. Ljudske figure prolazile su pored njega, dodirivale su ga pogledom ili su mu se smejale. Neka žena ga je pomilovala, a potom se udaljila. Neki su bili nagi. Na jednom trosedu bio je splet tela bez lica. Samo grudi, ruke i noge. I usta koja su tražila druga usta, gladna zadovoljstva. Sve je proticalo ispred Markusa kao ubrzan i kratak film. Međutim, ako nije mogao da zapazi te osobe, bilo je uzaludno uopšte tu doći. Morao je nešto da smisli. Shvatio je ubrzo da su celine neuhvatljive, ali ne i detalji. Morao je da se usredsredi na njih. Kad bi spustio pogled, njegovo opažanje postajalo je jasnije. Nešto nije nestajalo u magli. Cipele. Markus je uspevao da ih zapamti. Sa štiklama ili pertlama. Crne, sjajne, crvene. Hodao je između njih i pustio je da ga to vodi. Sve dok, iznenada, nisu počele da se sve zajedno pomeraju. Kada je prošao

prepreku koju su činila leđa tih ljudi, opazio je nago telo, opruženo licem prema zemlji. Izgledalo je da mu iz potiljka teče krv. Đorđo Montefjori, pomislio je odmah Markus. Dve žene klečale su pored njega i mazile ga. „Došlo je njegovo vreme... deca su umrla...“, tako je govorio monstrum u poruci iz Crkve Svetog Apolinarija. Malo dalje odatle stajalo je automobilsko sedište na kojem je bila vezana naga devojka, grudi su joj bile pritegnute planinarskim konopcem. Nosila je masku od papira: nasmejano lice Dijane Delgaudio, ukradeno sa slike iz novina ili sa interneta. „... lažni nosioci lažne ljubavi...“ Devojku je opkoračio snažni muškarac. Telo kao izvajano bilo je prekriveno uljem. Nosio je crnu kapuljaču od kože. Jednom rukom zamahivao je nožem sa srebrnastim sečivom. „... i on je bio nemilosrdan prema njima... dečak od soli...“ Scena dvoje mladih napadnutih u šumi u Ostiji bila je kobno središte iz kojeg je sve drugo poticalo. Povremeno, neki od gledalaca odvajali bi se od drugih i udaljavali se zajedno, da bi se prepustili seksu. „... ako ne bude zaustavljen, sam neće stati...“ Markus iznenada oseti mučninu. Okrenuo se i, probijajući se rukama, uspeo je da stigne do ćoška prostorije. Naslonio se jednom rukom i duboko disao. Hteo je da povraća, da bi se oslobodio droge i da bi mogao da ode odatle. Ali znao je da će biti teško za njegov organizam da brzo izađe iz te vrste kaleidoskopskog transa. A pritom, sada nije mogao da se povuče. Morao je da ide do kraja, nije bilo drugog načina. U tom trenutku je, podigavši glavu, primetio ljudsku senku koja je posmatrala prizor držeći se po strani. Nosio je beli mantil, ili možda kišni mantil, ili suviše veliku jaknu. Ali pažnju mu je privukao čudni crni predmet koji je virio ispod tog materijala. Senka je pokušavala da ga sakrije. Izgledalo je kao pištolj. Markus se pitao kako je uspeo da ga unese na žurku. Zar ga nisu pretresli na ulasku? Ali potom je shvatio da to uopšte nije oružje. Držao je foto-aparat. Setio se Sandrinih reči u vezi s ružem koji je monstrum stavio na usne Dijane Delgaudio.

„Mislim da ju je fotografisao. Štaviše, sigurna sam u to.“ Došao je ovde da uzme suvenir, reče u sebi ispovednik. Tada se odvojio od zida i krenuo prema njemu. Dok mu je išao u susret, naprezao se da izoštri crte njegovog lica. Ali bilo je kao da gleda opsenu: što se više približavao, ovaj je sve više nestajao. Senka ga primeti, jer se okrenula da ga pogleda. Markus oseti na sebi snagu ta dva crna oka, koja su ga kao čiode paralizovale - kao razapeti leptir u staklu. Ohrabrio je sebe i pokušao da se uputi prema njoj, ali senka pođe unazad. Markus je ubrzao korak, ali bilo je nemoguće hodati brzo koliko i koračati u vodi i pesku. Senka je počela da se udaljava od njega, okrećući se povremeno da proven da li mu je još za petama. Markus je pokušavao da je stigne, ali se mučio. Čak je ispružio i ruku, zanoseći se da će moći da je zaustavi. Ali već je teško disao, kao da se peo uz vrlo strm uspon. Tada mu je nešto palo na pamet. Zaustavio se i sačekao da ga senka ponovo pogleda. Kada se to dogodilo, ispovednik se prekrsti naopako. Senka uspori, kao da pokušava da shvati značenje tog poteza. Ali potom nastavi dalje. Markus je ponovo krenuo za njom i ugleda je kako prolazi kroz balkonska vrata napolje. Verovatno se tuda i uvukla i izbegla kontrole na ulasku. Nešto kasnije, i on je prešao tu granicu, pa oseti kako ga šiba blagotvorna noćna hladnoća, od koje se njegova čula, otupela od droge, načas ponovo probudiše. Senka se uputila prema šumi i bila je već daleko. Markus nije imao nameru da je pusti da ode. „... ako ga niko ne zaustavi, sam neće stati.“ Ali baš dok je ponovo ovladavao svojim telom, neočekivani teret spusti mu se na potiljak. Pred očima mu je sevnulo od bola. Neko ga je udario s leđa. Dok je padao, gubio je svest. I dok je gubio svest, na nekoliko centimetara od njegovog lica vide da napadač nosi plave cipele.

DRUGI DEO ČOVEK S GLAVOM VUKA

1 Vetar je duvao u naletima. Potom se smirio. Najavljeno je pogoršanje vremena za tu noć. Između drveća se moglo nazreti beličasto i oblačno nebo. Hladnoća potom poče sve više da steže, kao neki predznak. A ona je obukla prokletu mini-suknju. „Misliš li da bi trebalo i da se ljubimo?“ „Ma nosi se, Stefano!“, odgovori ona. Od svih kolega koje su joj mogle zapasti za taj zadatak, morao je da bude baš taj kreten Karboni. Smestili su se nasred polja, u belom fijatu 500. Trebalo je da izgledaju kao ljubavni par koji se osamio u potrazi za malo intimnosti, ali agentkinja Pija Rimonti nije uspevala da ostane mirna. Nije joj se sviđala ideja operacije Štit i smatrala ju je uzaludnim troškom ljudi i resursa. Pokrivanje periferija Rima bilo je nemogući poduhvat s tek četrdesetak automobila mamaca. Uhvatiti monstruma na taj način bilo je kao da pokušavaju da dobiju na lotou iz prve. A potom, bilo je i nečeg seksističkog u načinu na koji su je regrutovali. Kao i druge agentkinje, izabrana je pre svega zbog izgleda. A dokaz da je za njihove partnere korišćen sasvim drugi kriterijum bio je upravo Stefano Karboni, najneprivlačniji i najljigaviji od svih muškaraca u policiji. Još sutra će razgovarati sa ostalim koleginicama angažovanim te noći i nateraće ih da se obrate sindikatu. Ali postojala je druga istina koju Pija Rimonti nije smela sebi da prizna. A to je da ju je bilo strah. I jeza koju je osećala duž nogu nije bila samo zbog mini-suknje. Povremeno bi pomerila ruku prema pregradi u vratima, tražeći dršku pištolja. Znala je da je tu, ali samo joj je dodir ulivao sigurnost. Karboni je, međutim, izgledao kao da se zabavlja. Nije mu delovalo istinito da je sam u kolima sa agentkinjom kojoj se udvarao više od