Donato Carrisi - Dečak od stakla

Ne, ni on nije mogao takvog sebe da vidi. Zato je odlučio da je bolje da ućutka eventualni osećaj krivice. Tokom puta u kolima do Sabaudije, Mina je zaspala na sedištu. On ju je odmeravao celim putem, pokušavajući da shvati ko je zapravo ta žena od trideset pet ili možda trideset šest godina, koja se krila iza maske i zavodila muškarce. Ilije zamišljao njen život, i snove, da li je bila zaljubljena ili je to možda još uvek. Dok su stizali, ona je pogledala unaokolo. Kuća je imala zavidan položaj, baš pored mora. S leve strane bio je rt Čirčeo, sa nacionalnim parkom. Te noći bio je osvetljen punim mesecom. To je bila panorama koju Maks sebi nikada ne bi mogao da priušti, ali na devojku je odmah ostavila utisak. Mina ga je pitala gde je kupatilo. Potom je skinula cipele na štiklu i popela se stepenicama na gornji sprat. On je uživao u tom pogledu, kao da gleda anđela koji se penje u raj. Posteljina na velikom bračnom krevetu bila je čista. Maks se skinuo, uredno odloživši odeću, kao što je i kod kuće radio, ali ne primetivši to. Navika diktirana lepim vaspitanjem, koje je odudaralo od onoga što je odlučio da uradi, čin tako dalek njegovoj urođenoj pedantnosti. Mina je bila jasna: odnos neće trajati duže od sat vremena. I nema ljubljenja, to je pravilo. Potom mu je dala pakovanje prezervativa koje je nosila u tašni, sigurna da on zna šta treba da radi s njima. Maks ugasi svetlo i poče da čeka, ustreptao, da se ona svakog trenutka pojavi na vratima, možda samo u donjem vešu. Osećao je sa svih strana njen parfem i bio je zbunjen i uzbuđen. Sve samo da ne bi mislio na bol koji mu je Sandra zadala. Kada je primetio blesak preko mračnog praga, pomislio je da mu se samo pričinilo. Ali posle nekoliko trenutaka, pojavio se još jedan. Tada se instinktivno okrenuo prema prozoru. Ali napolju je nebo bilo vedro, nikakve oluje nije bilo na vidiku i još je bila mesečina. Tek na treći blesak shvatio je da se zapravo radi o blicu fotoaparata. I bio je sve bliži.

2 Zatvorili su ga u sobu bez prozora. Međutim, pre toga su policajci dozvolili lekaru da ga obiđe. Pošto su proverili njegovo zdravstveno stanje, premestili su ga unutra. Vrata se zatvoriše i od tada Markus nije više ništa znao, niti je ikoga video. Bila je samo jedna stolica, na kojoj je sedeo, i čelični sto. Jedino svetlo dopiralo je iz neonke na plafonu, a na zidu je bila elisa ventilatora, koja je uvlačila svež vazduh u prostoriju i proizvodila dosadno i neprekidno zujanje. Izgubio je pojam o vremenu. Kada su ga pitali za podatke, dao je one lažne, koje je koristio kao paravan. Pošto sa sobom nije imao dokumenta, izdiktirao im je broj telefona namenjen baš za takve slučajeve. Odgovarala bi telefonska sekretarica službenika argentinske ambasade u Vatikanu. Zapravo, Klemente bi pronašao poruku i ubrzo bi se pojavio u stanici policije s lažnim diplomatskim pasošem, koji bi dokazao da je on Alfonso Garsija, vanredni savetnik za pitanja religije i da radi za vlasti u Buenos Ajresu. Nikada se nije dogodilo da je ispovedniku bio potreban tako komplikovan trik. U teoriji, italijanska policija morala bi da ga pusti na osnovu imuniteta koji je pokrivao diplomate. Ali ovoga puta stvar je bila prilično ozbiljna. Posredi je bila smrt zamenika šefa policije, a Markus je bio jedini svedok. Nije znao da li se Klemente već angažovao da ga izvuče napolje. Policajci su mogli da ga drže i duže, ali biće im dovoljno i dvadeset četiri sata da ustanove da ne postoji nikakav Alfonso Garsija koji radi za argentinsku vladu, i da obore njegov paravan. Ali u tom trenutku Markus nije bio zabrinut za sebe. Plašio se za Sandru. Pošto je čuo razgovor između Fernanda i crvenokose, bio je svestan da je i ona bila u opasnosti. Ko zna kako je sada i da li je na bezbednom. Nije smeo da dozvoli da joj se nešto dogodi. Zato odluči,

bez obzira na Klementea, čim agenti ponovo budu ušli unutra, da im ispriča sve. Odnosno, da je vodio paralelnu istragu o Monstrumu iz Rima i da je u to bila umešana grupa ljudi koji pokrivaju ubicu. I reći će gde se nalazi Krop. Tako će najbolje zaštititi Sandru. Nije bio siguran da li će mu poverovati, ali neće moći da ignorišu njegove reči. Da, Sandra pre bilo čega drugog. Pre svega. Od kada su ga izvukli iz kreveta tokom noći, inspektor Krespi nije se zaustavio ni minut. Njegovom organizmu bila je potrebna značajna količina kofeina i slepoočnice su mu pulsirale od glavobolje, ali nije imao ni toliko vremena da uzme aspirin. U policijskoj stanici na Euklidovom trgu u Parioliju bila je prava uzbuna. Ljudi su odlazili i dolazili iz skladišta gde je pronađeno beživotno Morovo telo. Ali niko se još nije prodao štampi, primeti Krespi, svi su gajili previše poštovanja prema zameniku šefa policije da bi tako lako izdali sećanje na njega. Zato je vest o njegovoj smrti još bila poverljiva. Ali koliko će takva i ostati? Do podneva će generalni direktor policije održati konferenciju za štampu da bi saopštio šta se dogodilo. Ipak, bilo je mnogo pitanja na koja je još trebalo odgovoriti. Šta je Moro radio na tom napuštenom mestu? Čiji je leš pronađen nekoliko metara od njega? Kako se odvijala pucnjava? Bilo je tragova guma, dakle, bila su još jedna kola osim kola zamenika šefa policije: nekome su poslužila da pobegne? I kakvu ulogu je imao misteriozni argentinski diplomata kog su našli vezanog i zapušenih usta? Doveli su ga u stanicu na Euklidovom trgu jer je bila najbliža, ali i da bi ga sklonili od novinara koji će se uskoro ustremiti na događaj. Odatle su upravljali operacijama. Nisu znali kakve je veze događaj imao s Monstrumom iz Rima, ali neće dopustiti da se ubistvom jednog od njih bave karabinjeri. A i ROS je od pre nekoliko sati zauzet drugom nezgodom. Koliko je Krespi znao, ta noč je bila prilično burna. Malo posle četiri, na broj za hitne slučajeve stigao je neobičan poziv. Devojka s jakim akcentom prijavila je, obuzeta panikom, napad koji se desio u nekoj kući u primorju u Sabaudiji.

Kada su se karabinjeri pojavili u kući, pronašli su telo muškarca u spavaćoj sobi. Jedan metak iz pištolja, pravo u srce, očigledno ispaljen iz revolvera ruger SP-101 - isti kao i Monstrumov. Ali u ROS-u još nisu bili sigurni da nije u pitanju samo slučajnost, i da li se možda radi o imitatoru. Devojka je uspela da pobegne, ali pošto je podigla uzbunu, gubi joj se svaki trag. Sada su je tražili, a u isto vreme tražili su i eventualne tragove DNK u kući, da bi ih uporedili s ubičinim. Za razliku od Morovog ubistva, epizoda u Sabaudiji već je bila poznata javnosti, iako nisu još bili saopšteni lični podaci žrtve. Krespi je znao da je to bio glavni razlog zbog kog novinari još nisu nanjušili ništa u vezi sa smrću zamenika šefa policije. Bavili su se otkrivanjem imena nove Monstrumove žrtve. Zato su imali sasvim dovoljno vremena da saslušaju Alfonsa Garsiju pre nego što se neki službenik ambasade pojavi i traži njegovo oslobađanje pozivajući se na diplomatski imunitet. Muškarac mu je dao broj telefona da bi mogao da proveri njegove lične podatke, ali Krespiju nije ni palo na pamet da pozove taj broj. Hteo ga je samo za sebe. I nateraće ga da progovori. Pre toga, međutim, hitno mu je bila potrebna kafa. Zato izađe u hladno rimsko jutro i pređe preko Euklidovog trga uputivši se u istoimeni bar. „Inspektore!“, začu da ga neko doziva. Krespi je bio na vratima lokala, ali se okrenu. Ugleda čoveka koji mu je prilazio mašući rukom. Nije delovao kao novinar. Bilo je očigledno da je Filipinac, baš kao poslužitelj jedne od zgrada u četvrti Parioli. „Dobar dan, inspektore Krespi“, reče Batista Erijaga čim ga je stigao. Malo je bio zadihan, jer je trčao. „Možemo li da porazgovaramo na trenutak?“ „Žurim“, odgovori inspektor odsečno. „Neću dugo, obećavam. Hteo bih da vam ponudim kafu.“ Krespi je hteo da popije svoj espreso na miru i da se odmah otarasi gnjavatora. „Čujte, ne želim da budem neljubazan, jer ne znam ni ko ste ni kako znate moje ime, ali nemam vremena, već sam vam rekao.“ „Amanda.“ „Kako, molim?“

„Vi je ne poznajete, ali ona je veoma inteligentna devojčica. Ima četrnaest godina i ide u više razrede. Kao i ostale devojčice njenih godina, ima bezbroj snova i mnogo planova u svojoj glavi. Mnogo joj se sviđaju životinje i odnedavno joj se sviđaju i dečaci. Ima jedan koji joj se udvara, ona je to primetila i htela bi da joj priđe. Možda će sledećeg leta konačno imati svoj prvi poljubac.“ „O kome govorite? Ne poznajem nikakvu Amandu.“ Erijaga se lupi rukom po čelu. „Naravno, kako sam glup! Vije ne poznajete, jer zapravo ne poznajete nikoga. Naime, Amanda je trebalo da se rodi pre četrnaest godina, ali su na njenu majku naletela kola na pešačkom prelazu na periferiji grada, a bezobzirni vozač je pobegao i nikada nije pronađen.“ Krespi je zanemeo. Erijaga ga je gledao strogo. „Amanda je bilo ime koje je žena odabrala za svoju ćerku. Niste to znali? Izgleda da niste.“ Inspektor je teško disao, gledao je čoveka pred sobom, ali još nije uspevao da progovori. „Znam da ste veoma pobožni: svake nedelje idete u crkvu na misu i pričešćujete se. Ali nisam ovde da bih vam sudio. Naprotiv, briga me da li uspevate da spavate noću ili svakog dana mislite na ono što ste uradili sa željom da se prijavite svojim kolegama. Vi ste mi potrebni, inspektore.“ „Za šta?“ Erijaga gurnu staklena vrata bara. „Pustite da vas počastim tom prokletom kafom i sve ću vam objasniti“, reče sa uobičajenom lažnom ljubaznošću. Malo kasnije seli su na gornji sprat lokala. Osim nekoliko stočića, nameštaj se sastojao od dva plišana dvoseda. Preovladavale su siva i crna. Jedina različita nota bio je ogroman fotografski poster koji je prekrivao jedan zid: na njemu su bili gledaoci u bioskopu, možda iz pedesetih godina, sa 3D naočarima. Ispred te nepomične i neme publike, Erijaga nastavi da priča: „Čovek kog ste noćas pronašli, vezanog i vezanih usta, na mestu gde je umro zamenik šefa policije Moro...“ Krespi je bio začuđen. Pitao se kako je znao za to. „Pa?“

„Moraćete da ga oslobodite.“ „Šta?“ „Dobro ste razumeli. Sada ćete se vratiti u stanicu i pod nekim izgovorom, koji vama prepuštam da odaberete, pustićete ga da ide.“ „Ja... Ja ne mogu.“ „Ipak možete. Neće biti potrebe da ga terate da beži, dovoljno je da mu pokažete izlaz. I uveravam vas da ga više nećete videti. Kao da se nikada nije ni pojavio na mestu zločina.“ „Postoje tragovi koji dokazuju suprotno.“ Erijaga je mislio i na to: kada ga je Leopold Strini, tehničar laboratorije, tog jutra probudio s vešću o Morovoj smrti, ispričavši mu priču unapred, Batista mu je rekao da uništi dokaze o umešanosti jedinog preživelog pucnjave. „Ne brinite se za ostalo. Jer neće biti tragova, uveravam vas.“ Izraz na Krespijevom licu se skameni. Po načinu na koji je stiskao pesnice, Erijaga je shvatio da je pošteni policajac u njemu odbijao da prihvati takvu učenu. „A ako odlučim da se vratim u stanicu i priznam ono što sam uradio pre četrnaest godina? Ako vas sad uhapsim što ste pokušali da ucenite državnog službenika?“ Erijaga podignu ruke. „Slobodni ste to da uradite. Štaviše, ne bih vas sprečio u tome“, reče bez straha. Potom se nasmeja. „Zaista mislite da sam došao a da nisam računao na takav rizik? Nisam toliko glup. I zaista mislite da ste prva osoba koju ubeđujem na isti način? Sigurno ste se pitali kako sam mogao da znam priču za koju ste mislili da samo vi znate... Pa ipak, to važi i za druge. I to su manje poštene osobe od vas, uveravam vas: uradili bi sve da sačuvaju svoje tajne. A ako bih tražio uslugu, oni ne bi mogli tako lako da mi kažu ne.“ „Kakvu vrstu usluge?“ Krespi je počinjao da shvata, u stvari, kolebao se. „Imate lepu porodicu, inspektore. Ako odlučite da poslušate savest, nećete samo vi platiti.“ Krespi prestade da steže pesnice i spusti glavu, poražen. „Dakle, od danas pa nadalje moraću uvek da gledam iza sebe u strahu da ću vas ponovo videti, jer ćete možda doći da mi tražite druge usluge.“ „Znam, izgleda užasno. Ali pokušajte to da posmatrate na drugi način: bolje je živeti s neugodnom mogućnošću nego provesti ostatak

ž i v o t a u s r a m u , i t o u z a tv o r u z b o g u b i s tv a i z n e h a t a i n e p r u ž a n j a p o m o ć i.“

3 Sandra nije bila kod kuće. Zvao je stanicu policije, misleći da je već došla u smenu, ali su mu odgovorili da je uzela slobodan dan. Markus je bio van sebe, morao je da je nađe, da se uveri da je dobro. Polovinom jutra uspeo je da stupi u kontakt s Klementeom. Preko uobičajene govorne pošte, prijatelj ga je obavestio da je Monstrum najverovatnije ponovo napao te noći u Sabaudiji, da je muškarac, čije ime nije bilo poznato, mrtav, ali da je žena koja je bila s njim uspela da pobegne i pozove policiju, i da je potom nestala, a niko ne zna ko je. Da bi analizirali događaj, zakazali su sastanak u sigurnoj kući u četvrti Prati. Markus je prvi stigao i čekao je. Nije znao zašto ga je policija tako lako pustila da ide. U jednom trenutku vrata prostorije u koju su ga zatvorili otvorila su se i inspektor Krespi je ušao s nekim formularima. Dao mu ih je rasejano da potpiše, kao da nije bio zainteresovan za ono što radi. Potom mu je saopštio da je slobodan da se vrati kući, s obavezom da bude dostupan u slučaju da je potrebno da ga ponovo saslušaju. Markusu, koji je dao lažni broj telefona i lažnu adresu, učinilo se kao neobična procedura da sve ide tako brzo. Posebno što je bio svedok smrti zamenika šefa policije. Nikakva patrola nije ga dopratila do kuće na adresi koju je naveo, da bi se uverili da je govorio istinu. Niko mu nije posavetovao da uzme advokata. A pre svega, nijedan tužilac mu nije uzeo zvaničnu izjavu. Isprva je ispovednik posumnjao da je reč o zamci. Ali potom se opredelio za nešto drugo. Neko moćan se umešao. A to sigurno nije bio Klemente. Markus je bio umoran od trikova i što mora stalno da gleda iza sebe, a posebno zato što nikada ne zna prave razloge svojih zadataka. I zato, čim je Klemente ušao u prostoriju, napade ga: „Šta kriješ od mene?“ „Na šta misliš?“, branio se ovaj.

„Na celu ovu priču.“ „Sad se smiri, molim te. Pokušajmo zajedno da mislimo, ubeđen sam da grešiš.“ „Izvršavaju samoubistvo“, odgovorio je Markus žestoko. „Jesi li shvatio šta sam ti rekao? Kropovi sledbenici, oni koji štite Monstruma, toliko su odlučni i toliko ubeđeni u ono u šta veruju da prihvataju da žrtvuju i sopstveni život da bi postigli cilj. Mislio sam da su patolog koji se bacio kroz prozor ili starac koji je živ izgoreo u požaru koji je sam podmetnuo bili samo kolateralna šteta, nepredviđene ali neophodne posledice. Rekao sam sebi: našli su se saterani uza zid i odabrali su da umru. Ali ne! Oni su želeli da umru! Kao neka vrsta mučeništva.“ „Kako možeš da kažeš nešto tako?“, pitao je drugi užasnut. „Video sam ih kako to rade, Klemente“, odgovori misleći na Fernanda i kako mu je Olga uperila pištolj i saopštila da je Krop odlučio da mu je kraj. „Od početka sam bio sumnjičav. Rečenice Monstruma snimljene u ispovedaonici Crkve Svetog Apolinarija, ti koji, da bi me ubedio da istražujem, govoriš o ozbiljnoj pretnji za Rim... Pretnji za koga?“ „Znaš.“ „Ne, ne znam više. Imam utisak da moj zadatak od samog početka nije bio da zaustavim Monstruma.“ Klemente je pokušao da se izvuče iz tog razgovora uputivši se prema kuhinji. „Spremiću kafu.“ Markus ga zaustavi, uhvativši ga za ruku. „Čovek s glavom vuka je odgovor. Oni su sekta, neka vrsta kulta: prava misija bila je da njih zaustavim.“ Klemente pogleda ruku koja ga je stezala. Bio je začuđen, razočaran. „Morao bi da pokušaš da se kontrolišeš.“ Ali Markus nije imao ni najmanju nameru to da uradi. „Moji pretpostavljeni, oni koji mi tri godine izdaju naredbe preko tebe i kojima nikada nisam video lice, nisu uopšte zainteresovani za ubijene parove niti za one koje će uskoro biti ubijeni. Oni samo žele da spreče tu religiju zla. I iskoristili su me, još jednom.“ Kao i u slučaju ubijene časne sestre u vatikanskim vrtovima. I tada je naišao na neprijateljski zid pred sobom. Ali Markus nije uspeo da zaboravi. „Hic est diabolus.“ Sestra iz manastira bila je u pravu. Đavo je ušao

u Vatikan, ali možda se dogodilo i pre toga. „Događa se isto što se dogodilo i sa čovekom sa sivom torbom. A ti si njihov saučesnik!“, optužio ga je Markus. „Sad si nepravedan!“ „Zaista? Dokaži mi onda da grešim: pusti me da razgovaram s onim ko naređuje.“ „Znaš da to ne mogu.“ „Da, istina: Nama nije dato da pitamo, nama nije dato da znamo. Mi treba samo da budemo poslušni“, reče navodeći reči koje mu je Klemente uvek ponavljao. „Ovoga puta ću pitati i hoću odgovore.“ Uhvatio je za gušu čoveka koga je oduvek smatrao prijateljem, čoveka koji mu je, kada je bio u bolničkom krevetu bez pamćenja, vratio sećanja i ime, osobu kojoj je uvek verovao, i gurnuo ga u zid. Taj potez i njega začudi, Markus nije verovao da je sposoban za to, ali već je prešao granicu i nije mogao da se vrati nazad. „Tokom svih ovih godina, proučavajući grehove ljudi koji su sakupljeni u arhivu, naučio sam da prepoznam zlo, ali sam i shvatio da svi imamo krivicu i da nije dovoljno da toga budemo svesni da bi nam bilo oprošteno. Pre ili kasnije, račun dođe na naplatu. A ja ne želim da platim za grehove drugih. Ko su ti koji odlučuju za mene, drugi velikodostojnici koji kontrolišu moj život, taj viši nivo? Hoću da znam!“ „Molim te, pusti me da idem.“ „Stavio sam život u njihove ruke, imam pravo na to!“ „Molim te...“ „Ja ne postojim, prihvatio sam nevidljivost, svega sam se odrekao. I sad ćeš mi reći ko...“ „Ne znam!“ Te reči bile su u dahu izgovorene, u njima je odzvanjala razdraženost, ali i frustracija. Markus je gledao Klementea. Njegove oči bile su sjajne: bio je iskren. Bolno priznanje prijatelja, to ne znam izgovoreno kao oslobađajući odgovor na žestinu njegovog pitanja, otvori provaliju između njih. Sve je mogao da očekuje, čak i da je naredbe dobijao od samog pape, ali ne i ovo. „Naredbe mi se saopštavaju preko govorne pošte, isto kao što i ja sa tobom radim. Uvek je isti glas, ali ne znam ništa drugo.“ Markus ga je pustio, užasnut. „Kako je to moguće? Ti si me naučio svemu što znam: poverio si mi tajne ispovedništva, upoznao si me s

misterijama moje misije. Mislio sam da imaš veliko iskustvo...“ Klemente ode do stola i sede, stegnuvši glavu dlanovima. „Pre ovoga sam bio seoski pop u Portugaliji. Jednog dana stiglo je pismo s pečatom Vatikana: radilo se o zadatku koji nisam mogao da izbegnem. Unutra su bila uputstva da nađem čoveka koji se oporavlja u bolnici u Pragu: izgubio je pamćenje i bilo je potrebno da mu predam dve koverte. U jednoj je bio pasoš s lažnim identitetom i novcem, da počne život iz početka, u drugoj vozna karta do Rima. Ako bude odabrao drugu, dobiću dalja uputstva, tako su mi rekli.“ „Svaki put kada si me učio nešto novo...“ „... ja sam to tek bio naučio.“ Klemente uzdahnu. „Nikada nisam shvatio zašto su odabrali baš mene. Nisam imao posebnih sposobnosti, niti sam ikada pokazao ambiciju da napravim karijeru. Bio sam srećan u svojoj parohiji sa svojom pastvom. Organizovao sam izlete za stare, učio decu veronauci. Krštavao sam, venčavao, vodio misu svakog dana. I morao sam da napustim sve.“ Potom pogleda u Markusa. „I nedostaje mi ono što sam ostavio. Tako da sam i ja sam.“ Ispovednik nije mogao da veruje. „Sve ovo vreme...“ „Znam, osećaš se prevarenim. Ali nisam mogao da se oduprem. Biti poslušan i ćutati, to je naša obaveza. Mi smo sluge crkve. Mi smo sveštenici.“ Markus skide s vrata medaljon s likom arhanđela Mihaila i baci ga ka njemu. „Možeš da im kažeš da ih više neću slepo slušati i da im neću služiti. Moraće da potraže nekog drugog.“ Klemente je bio razočaran, ali ne reče ništa, već se sagnu i pokupi medaljon. Potom je pogledom ispratio Markusa dok je ovaj išao ka vratima i izlazio zatvarajući ih za sobom.

4 Ušao je u stan u potkrovlju u Ulici Serpenti. I ona je bila tu. Markus je nije pitao kako je saznala gde je njegova kuća niti se pitao kako je ušla. Kada je Sandra ustala s kreveta na kom je sedela dok ga je čekala, on instinktivno pođe prema njoj. I ona ga isto tako instinktivno zagrli. Ostali su tako zagrljeni i ćutali su. Markus nije mogao da vidi njeno lice, ali osećao je miris njene kose, toplotu njenog tela. Sandra je držala glavu naslonjenu na njegove grudi i osluškivala tajne otkucaje njegovog srca. On je osetio veliki spokoj, kao da je našao svoje mesto u svetu. Ona je shvatila da ga želi od prvog trenutka, iako sve do sada to nije priznala. Stegli su se još jače, možda svesni da ne mogu ići dalje od toga. Sandra se potom prva odmakla. Ali samo zato što su imali zadatak koji je trebalo zajedno da obave. „Moram da pričam s tobom, imamo malo vremena.“ Markus je posluša, ali za trenutak nije bio u stanju da je gleda u oči. Mada primeti da je ona netremice gledala fotografiju na zidu, onu na kojoj je čovek sa sivom torbom. Ubica časne sestre u vatikanskim vrtovima. Pre nego što je mogla nešto da ga pita, preduhitri je pitanjem: „Kako si me našla?“ „Večeras sam srela jednog čoveka. Zna sve o tebi i on me je i poslao ovde.“ Sandra odvoji pogled od fotografije i poče da priča šta se dogodilo u Koloseumu. Markusu je bilo teško da poveruje u njene reči. Neko je znao. Ne samo njegovu adresu, već i cilj njegove misije. „Znao je da te poznajem“, reče Sandra. „I da si mi pre tri godine pomogao da otkrijem šta se dogodilo s mojim mužem.“ Kako je mogao da bude toliko obavešten? Čovek joj je potvrdio da sekta štiti dečaka od soli. Sandra se dugo zadržala na tome, detaljno objašnjavajući, iako je bila ubeđena da joj je neznanac nešto prećutao. „Kao da mi je otkrio deo tajne da ne bi morao celu da mi otkriva. I

kao da je na neki način bio primoran okolnostima... Ne bih znala bolje da definišem svoj utisak.“ A ipak, bilo je sve izuzetno jasno. Ko god bio, znao je mnogo i znao je kako tim znanjem da se služi. Markus je imao utisak da je imao neku ulogu i u njegovom puštanju iz pritvora toga jutra. „Na kraju mi je rekao da će mi pomoći da zaustavim Monstruma.“ „A kako?“ „Poslao me je kod tebe.“ Ja sam odgovor? Ja sam rešenje? Markus nije mogao da poveruje u to. „Rekao je da ćeš samo ti biti u stanju da shvatiš priču ubice.“ „Upotrebio je baš tu reč? Priča?“ „Da. Zašto?“ Ubica pripovedač, reče u sebi Markus. Dakle, istina je: Viktor je pokušavao da mu ispriča priču. Ko zna dokle je stigao. Prisetio se fotografije koju mu je dala kućepaziteljka Agapovih u staračkom domu: otac i blizanci. Anatolij Agapov držao je za ruku sina, a ne Hanu. „Rekao je da ćeš doći do istine ako spojiš Morov posao i svoja otkrića“, nastavila je za to vreme Sandra. Istina. Neznanac je sve znao. I zašto to jednostavno nije otkrio i gotovo? I kako je znao šta je otkrila policija? A pre svega, ono što je on otkrio? Ali u tom trenutku Markus je shvatio da Sandra nije bila u toku s onim što se dogodilo Moru. I bio je prinuđen da joj saopšti lošu vest. „Ne“, bila je njena reakcija, nije verovala. „Nije moguće.“ Ponovo sede na krevet, pogled joj se izgubio u praznini. Cenila je Mora, to je bio ogroman gubitak za službu. Policajci kao što je bio on ostavljali su trag i uvek su bili predodređeni da promene stvari. Markus se nije usudio da je prekine, dok mu ona sama nije tražila da nastavi. „Idemo dalje“, reče jedino. Bio je red na ispovednika da je uputi u ostalo. Otkrio joj je podatke o Hamelinu, o Kropu i njegovim sledbenicima, o čoveku s glavom vuka i o mudrom psihopati. Viktor Agapov je Monstrum i kao mali je ubio svoju sestru bliznakinju Hanu. „Tako da to nisu ubistva sa seksualnom pozadinom“, precizirao je Markus. „Bira parove jer samo tako može ponovo da proživi iskustvo

kao kada je bio mali. Smatra da je nevin kada je u pitanju Hanina smrt i ženama radi ono što bi hteo njoj da uradi.“ „Pokreće ga bes.“ „Tako je, za muške žrtve čuva drugačiji tretman: bez patnje, samo smrtonosni hitac.“ Sandra je bila u toku s onim što se dogodilo te noći u Sabaudiji - u gradu se samo o tome pričalo. „Povodom muških žrtava“, reče. „Dok sam te čekala, pozvala sam telefonom starog prijatelja karabinjera: ROS je u ovom trenutku nedodirljiv. Ime žrtve iz Sabaudije drže u tajnosti, a o devojci koja je pozvala policiju ne znaju još uvek ništa, osim da ima akcenat neke od istočnoevropskih zemalja. Svejedno, izgleda da su sigurni da je u kući na moru bio upravo ubica: u kući je nađen njegov DNK.“ Markus je malo razmislio o tome. „Devojka uspeva da pobegne, zato Monstrum ne može da dovrši uobičajeni scenario. Ali svejedno mu je stalo da se sazna da je to njegovo delo.“ „Dakle, misliš da je bilo smišljeno?“ „Da, više ne preduzima mere predostrožnosti: to je potpis.“ Sandri je to bilo logično razmišljanje. „Danima već uzimamo genetske uzorke osumnjičenih ili kriminalaca s prethodnim osudama za seksualne prestupe: verovatno je do sada već naslutio da imamo njegov DNK. Zato mu nije važno.“ „U Koloseumu ti je neznanac rekao da mi daš sve elemente koje je Moro imao u rukama.“ „Da“, potvrdi Sandra. Potom pogleda oko sebe, u poluprazno potkrovlje. „Imaš li nešto za pisanje?“ Markus joj dade flomaster. Isti onaj koji je koristio tri godine ranije kada su mu se u snovima pojavljivali isečci sećanja koje je izgubio, a on ih zapisivao na zidu pored kreveta. To privremeno sećanje, sačinjeno od užurbanih i iskrivljenih natpisa, ostalo je dugo na zidu. Potom ga je obrisao, nadajući se da će ga ponovo zaboraviti. Ali nije. To sećanje bilo je kazna koju je morao da služi ostatak života. Zato, kada je Sandra počela da piše na zidu tragove i dokaze koji su stajali na tabli operativne sale COS-a, ispovednik oseti neugodni deža vi.

Ubistvo u šumi u Ostiji: Predmeti: ranac, planinarski konopac, lovački nož, revolver ruger SP-101. Otisci mladića na planinarskom konopcu i na nožu ostavljenom u grudima devojke: naredio mu je da veže devojku i da je ubije ako želi da se spase. Ubija mladića hicem u potiljak. Stavlja devojci ruž (da bi je fotografisao?). Ostavlja predmet od soli pored žrtava (lutku?). Pošto ih je ubio, presvlači se. Ubistvo agenata Rimontijeve i Karbonija: Predmeti: lovački nož, revolver ruger SP-101. Ubija agenta Stefana Karbonija hicem iz pištolja u grudi. Puca u agenta Piju Rimonti i pogađa je u stomak. Potom je svlači. Vezuje je lisicama za drvo, muči je i ubija lovačkim nožem. Šminka je (da bi je fotografisao?). Ubistvo auto-stopera: Predmeti: lovački nož, revolver ruger SP-101. Ubija Bernharda Jegera hicem iz pištolja u slepoočnicu. Ubija Anabel Majer s nekoliko uboda u stomak. Anabel Majer je bila trudna. Zakopava tela i rance žrtava. Sandra završi spisak, a potom dodade ono malo što su znali o poslednjem napadu. Ubistvo u Sabaudiji: Predmeti: revolver ruger SP-101. Ubija muškarca (ime?) jednim metkom u srce. Devojka uspeva da pobegne i pozove policiju. Ne nalaze je nigde. Zašto? (Akcenat neke istočnoevropske zemlje.) Ubica namerno ostavlja svoj DNK na mestu zločina: hoće da se zna da je to njegovo delo. Markus se približi spisku, i stavivši ruke na bok, poče da ga proučava. Znao je praktično sve. Mnoge od tih podataka saznao je iz novina, do

drugih je sam došao. „Monstrum je napao četiri puta, ali elementi prvog napada važniji su od ostalih. Zato ćemo se služiti samo njima, da bismo shvatili šta nas još čeka.“ I upravo među njima bilo je nešto što ispovednik nije znao. „Kod napada u Ostiji na kraju je napisano: Pošto ih je ubio, presvlači se. Šta to znači?“ „Tako smo našli njegov DNK“, reče Sandra s dozom ponosa. To je bila njena zasluga. Ispričala je Markusu o majci Đorđa Montefjorija, prve žrtve. Žena je uporno tražila da joj budu vraćene lične stvari njenog sina. Kada ih je dobila, pojavila se u policiji tvrdeći da košulja koju su joj dali nije Đorđova zato što nije bilo njegovih inicijala izvezenih na manžetnama. Niko je nije slušao, samo je Sandra to učinila iz sažaljenja. Ali žena je bila u pravu. „Tako je bilo lako zaključiti šta se dogodilo: pošto je naterao Đorđa da nožem ubije Dijanu Delgaudio i pošto ga je ubio jednim hicem u potiljak, ubica se presvukao. Da bi to uradio, spustio je svoju odeću na zadnje sedište kola, gde je bila i odeća dvoje mladih koji su se skinuli da bi vodili ljubav. Kada je odlazio, Monstrum je pomešao dve košulje i tako greškom ostavio svoju.“ Markus je razmišljao o dinamici. Nešto se u njegovoj glavi nije uklapalo. „Zašto je to uradio? Zašto se presvukao?“ „Verovatno se plašio da će se isprljati krvlju mladih i nije želeo da budi sumnju u slučaju da ga neko zaustavi, možda patrola zbog rutinske provere dokumenata. Ako si upravo ubio dve osobe, bolje da ne rizikuješ, zar ne?“ Nije bio sasvim siguran u to. „Primorao je momka da nožem ubije partnericu, potom za njega čuva neku vrstu egzekucije, stao mu je iza leđa i pucao mu u glavu: uvek se držao na distanci od krvi... Zašto se onda presvlači?“ „Zaboravljaš da je potom našminkao Dijanu. Ruž, sećaš se? Da bi ga stavio, prišao je veoma blizu rani na njenim grudima.“ Možda je Sandra u pravu, možda je presvlačenje bilo samo mera predostrožnosti, možda i pomalo preterana. „Ali svejedno nedostaje još jedan detalj u zločinu u Ostiji“, reče ispovednik. „Odnosno, Dijana Delgaudio koja se nakratko budi iz kome i piše oni.“ „Lekari su rekli da je reč o nekoj vrsti bezuslovnog refleksa, o reči koja se slučajno pojavila iz sećanja zajedno sa pisanjem. I znamo sa sigurnošću da je napadač samo Viktor Agapov. Zaista misliš da je u ovom trenutku to važno?“

Na početku je Markus mislio da nije. „Znamo da je u ovu priču umešana sekta. A ako je bio jedan od njih? Možda neko ko potajno sledi Monstruma.“ Nije bio spreman da veruje u Fernandove reči: lažni bogalj rekao mu je da su izgubili kontakt s Viktorom pošto je ovaj napustio Hamelin. „Zašto bi onda Astolfi morao da ukloni figuricu od soli s mesta zločina tek sledećeg dana? Da je zaista bio tu neko iz sekte te noći, uradio bi to tada.“ I to je bilo tačno. Ali i presvlačenje i reč oni odudarale su od svega ostalog. „Šta sad radimo?“ pitala je Sandra. Markus se okrenu prema njoj. Još je mogao da oseti miris njene kose. Prođoše ga žmarci, ali nije dopustio da ona to vidi. Ponovo se trezveno okrenuo istrazi. „Moraćeš da nađeš devojku iz Sabaudije pre nego što to urade karabinjeri ili policija. Potrebna nam je.“ „A kako to da uradim? Nemam načina.“ „Ima akcenat neke istočnoevropske zemlje i nemoguće ju je naći... Zašto?“ „Monstrum ju je možda našao i ubio u međuvremenu, ne znamo to. Ali kakve veze ima njen akcenat?“ „Uzmimo da je još živa i da se samo plaši policije: možda je prethodno bila osuđivana za nešto.“ „Kriminalka?“ „Zapravo, pre će biti prostitutka.“ Markus napravi pauzu. „Stavi se na njeno mesto: umakla je ubistvu, obavestila policiju i zato smatra da je izvršila svoju obavezu. Ima novca sa strane i strankinja je: može da se preseli svakog trenutka, nema nikakvog interesa da ostane u Italiji.“ „ A razlog više ako je videla lice Monstrumu i on zna da je napolju neko ko može da ga prepozna“, složila se Sandra. „Ili ne zna ništa i nije videla ništa, već se jednostavno krije i čeka da se malo smiri situacija.“ „Sve je tačno. Ali i karabinjeri i policajci doći će do istog zaključka“, istakla je ona. „Da, ali oni će je tražiti pretražujući njeno okruženje spolja. Mi imamo kontakt iznutra...“ „Ko?“

„Kozmo Barditi?“ Čovek koji ga je uputio na trag o dečaku od soli knjigom bajki. Ali pre svega, vodio je lokal sa sado-mazo predstavama: SX. „Kako može neko mrtav da nam pomogne?“, reče Sandra. „Može njegova žena“, reče Markus, misleći na ženu kojoj je dao novac da odmah napusti Rim zajedno s dvogodišnjom devojčicom. Sada se nadao da ga nije poslušala. „Moraćeš da odeš do nje, da joj kažeš da te šalje Kozmov prijatelj koji joj je rekao da nestane. Ona i ja smo jedini koji znaju za to, verovaće ti.“ „Zašto ne pođeš sa mnom?“ „Imamo nekoliko problema koje treba da rešimo. Jedan se tiče i misterioznog čoveka iz Koloseuma: moramo shvatiti ko je i zašto je odlučio da nam pomogne. Mislim da nije nezainteresovan.“ „A drugi problem?“ „Da bih ga rešio, moraću da odem u posetu koju sam do sada odlagao.“

5 Vrata zgrade iz XVII veka bila su samo pritvorena. Markus ih gurnu i nađe se u velikom atrijumu s tajnim vrtom. Krasilo ga je drveće i fontane od kamena, sa statuama nimfi koje beru cveće. Oko otvorenog prostora razvijala se otmena zgrada, sa vidikovcem okruženim dorskim stubovima. Lepota tog mesta veoma je podsećala na lepotu drugih rimskih zgrada, sigurno čuvenijih i raskošnijih, kao što su palate Ruspoli ili Dorija Pampili. S leve strane, ogromne mermerne stepenice vodile su na gornje spratove. Markus poče da se penje. Ušao je u salon s freskama. Starinski nameštaj i tapiserija bogato su ukrašavali prostoriju. Osećao se lagani miris koji je ispunjavao prostor, miris stare kuće. Miris suvog drveta, ulja na platnu, tamjana. Prijatan miris koji je odisao istorijom i prošlošću. Ispovednik nastavi dalje, prolazeći kroz prostorije slične prvoj, spojene jedna s drugom bez ikakvog hodnika koji bi ih delio, tako da mu se činilo da uvek ulazi u istu. Likovi sa slika na zidovima - dame, plemići i vitezovi, kojima su već odavno izgubljena imena - posmatrali su njegov prolazak i bilo je kao da se njihove oči, naizgled nepomične, pomeraju zajedno s njim. Gde li su sada? - pitao se Markus. Šta je ostalo od njih? Možda samo jedna slika, lice koje je uslužni umetnik učinio još gracioznijim, kršeći pomalo pakt sa istinom. Mislili su da će tako sećanje na njih dugo trajati, ali su postali dekoracija, kao i bilo koji drugi predmet. Dok je formulisao ove misli, nekakav zvuk ga potraži. Dubok i konstantan. Samo jedna nota koja se ponavlja beskonačno. Kao poruka u šiframa. Kao poziv. Nudio mu se da mu bude vodič. Markus pođe za njim. Kako je išao dalje, zvuk je postajao sve jasniji, znak da se približava izvoru. Našao se pred poluzatvorenim vratima. Zvuk je dopirao preko te granice. Ispovednik je pređe.

Ogromna prostorija s velikim krevetom s baldahinom. Zavese od pliša bile su zatvorene, sprečavajući ga da vidi ko tu leži. Ali po modernim uređajima koji su stajali oko njega, moglo se mnogo toga naslutiti. Tu je bio aparat za kontrolisanje rada srca - odatle je poticao zvuk. Monitor je pratio vitalne funkcije. Cevčica iz boce s kiseonikom nestajala je pod draperijama kreveta. Ispovednik se lagano približi i tek tada primeti da je u uglu sobe bilo iznemoglo telo u fotelji. Bio je u nedoumici kada prepoznade crvenokosu Olgu. Ali bila je nepomična i oči su joj bile zatvorene. Tek kada joj se približio, shvatio je da ne spava. Ruke su joj bile spuštene na krilo i još je držala iglu kojom je, najverovatnije, nešto sebi ubrizgala. Tačno mesto bilo je na vratu, u visini vratne žile. Markus joj podignu kapke da bi se uverio da je zaista mrtva. Tek kada je bio siguran, ponovo se zainteresovao za krevet. Kada je prišao, pomeri jednu od plišanih draperija, siguran da će naći još jedan leš. Ali tu je bio samo bled čovek, s vrlo malo sede kose na glavi, raščupane. Krupne oči i maska s kiseonikom koja mu je prekrivala deo lica. Grudni koš pod pokrivačem lagano se podizao i spuštao. Izgledalo je kao smanjeno telo - kao nekom zlom vradžbinom, kao u nekoj bajci. Profesor Krop otvori umorne oči i pogleda ga. I nasmeja se. Potom teško izvuče koščatu ruku ispod pokrivača i pomeri masku sa usta. „Taman na vreme“, prošaputa. Markus nije osećao nikakvo sažaljenje za tog čoveka na samrti. „Gde je Viktor?“, pitao je grubo. Krop polako odmahnu glavom. „Nećeš ga naći. Ni ja ne znam gde je. A ako mi ne veruješ, znaš već da u stanju u kom sam mučenje i pretnje ne služe ničemu.“ Markus se osećao blokiranim, kao u slepoj ulici. „Ti nisi shvatio Viktora, niko ga nije shvatio“, nastavi starac, govoreći veoma sporo. „Obično ne ubijamo lično životinje koje jedemo, je li tako? Ali ako bi nas glad naterala, da li bismo to učinili? I da li bismo bili spremni da se hranimo ljudskim lešom ako bi nam od toga zavisio opstanak? U ekstremnim uslovima činimo stvari koje u suprotnom ne bismo. Tako za neke pojedince ubijanje nije izbor, na to su primorani. Postoji nešto u njima što ih obavezuje da to urade. Jedini

način koji imaju da se oslobode tog nepodnošljivog pritiska jeste da ga poslušaju.“ „Pravdaš ubicu.“ „Pravdam? Šta znači ta reč? Onaj ko je slep od rođenja ne zna šta znači videti, zato i ne zna da je slep. Tako i čovek koji ne poznaje dobro ne zna da je zao.“ Markus se nagnu nad njim i prošapta mu na uho. „Poštedi me poslednje propovedi, uskoro će te tvoj demon dočekati u paklu.“ Starac se okrenu na jastuku i pogleda ga. „Kažeš to ali ne misliš zaista tako.“ Markus se povuče. „Ti ne veruješ ni u đavola ni u pakao, ili možda grešim?“ Ispovednik s mukom u sebi priznade da je profesor u pravu. „Kako možeš sebi da priuštiš da umreš na ovakvom mestu? U svem ovom sjaju?“ „Ti si kao one nesrećne budale tamo napolju, koje ceo život sebi postavljaju pogrešna pitanja i očekuju odgovore koji zbog toga ne stižu.“ „Objasni mi bolje, radoznao sam...“, izazivao ga je Markus. „Ti misliš da je ovo delo nekoliko ljudi. Ja, Astolfi, Olga koja leži na toj fotelji, Fernando i Đovani. Ali mi smo samo jedan mali deo svega toga. Mi smo samo dali primer. I drugi su na našoj strani, ostaju u senci jer ih niko ne bi shvatio, ali žive nalazeći inspiraciju u našem primeru. Podržavaju nas i mole se za nas.“ Kada ga je čuo da govori o bogohulnim molitvama, ispovednik se užasnuo. „Plemići koji su stanovali u ovoj kući bili su na našoj strani još od davnina.“ „Kojih davnina?“ „Misliš da se sve svodi na sadašnjost? Poslednjih godina obeležili smo našim simbolom najgore zločine da bi ljudi shvatili i da bi se trgli iz stanja otupelosti.“ „Govoriš o čoveku s glavom vuka.“ Markus pomisli na slučajeve o kojima je neznanac u Koloseumu govorio Sandri: bebisiterka, pedofil, otac porodice koji je ubio svoje najdraže... „Ali vrbovanje pristalica nije dovoljno. Uvek je neophodno poslati signal koji bi svi mogli da shvate. Kao u bajkama: uvek je potreban zao

lik.“ „Eto zašto institut Hamelin: gajili ste decu koja su, kad porastu, postajala monstrumi.“ „A onda je došao Viktor i shvatio sam da je on onaj pravi. U njega sam uložio sve svoje nade i nije me razočarao. Kada bude ispričao svoju priču, i ti ćeš shvatiti i začudićeš se.“ Slušajući to buncanje, Markus iznenada oseti pritisak. Shvatićeš i začudićeš se. Izgledalo je kao proročanstvo. „Ko si ti?“, pitao je starac. „Prvo sam bio sveštenik, sada više ne znam“, odgovori iskreno. Uzaludno je čuvati tajne pred nekim ko je na samrti. Krop poče da se smeje, ali smeh se odmah pretvori u napad kašlja. Potom se umiri. „Hteo bih da imaš nešto...“ „Ne želim ništa od tebe.“ Ali Krop ga je ignorisao, i sa naporom koji je izgledao nepodnošljiv, ispruži ruku prema noćnom stočiću. Uze savijeni kartončić i dade ga Markusu. „Shvatićeš i začudićeš se“, ponovi. Markus nerado prihvati dar od Kropa i otvori ga. Mapa. Plan Rima na kojem je crvenom bojom označena putanja koja je polazila od Ulice Mančino i stizala sve do Španskog trga, ispod čuvenih stepenica Crkve Svetog Trojstva. „Šta je ovo?“ „Kraj tvoje bajke, dečače bez imena.“ Krop je ponovo vratio masku s kiseonikom na usta i zatvorio oči. Markus je ostao da posmatra još malo grudi koje su se podizale i spuštale sa svakim udisajem. Potom odluči da mu je bilo dosta. Taj starac uskoro će biti mrtav. Sam, kako je i zaslužio. Niko nije bio u stanju da ga spase, ni sam Krop nije mogao to da učini, ni uz najiskrenije kajanje. A ispovednik sigurno nije bio raspoložen da mu da oprost za njegove grehe poslednjim blagoslovom. Zato se udalji od mrtvačkog kreveta s namerom da zauvek napusti tu kuću. U mislima prizva staru požutelu fotografiju. Otac zajedno sa svojim blizancima. Anatolij Agapov za ruku drži Viktora, a ne Hanu. Zašto? I kućepaziteljka je rekla da je Agapov više voleo nju. Došao je trenutak da ode tamo gde je sve počelo. Kuća Agapovih

ga je očekivala.

6 Gledala je u telefon na stolu bar dva sata. To je često radila kao tinejdžerka, moleći se da je momak koji joj se sviđao pozove. Koncentrisala se svom snagom, uzdajući se u moć svog pogleda, nadajući se da će telepatsko dozivanje naterati predmet njene ljubavi da podigne slušalicu i da okrene njen broj. Nikada nije uspevalo. Ali Sandra je još verovala u to, iako sad iz drugog razloga. Pozovi, hajde, zovi... Sedela je u kancelariji Kozma Barditija u SX-u. Pratila je uputstva ispovednika i pojavila se u kući supruge tog čoveka. Žena se spremala da pođe na aerodrom s dvogodišnjom ćerkom. U poslednjem trenutku ju je presrela. Sandra nije rekla da je iz policije, predstavila se kao što joj je Markus savetovao. Barditijeva žena na početku nije htela da je sluša, htela je zauvek da završi s tom pričom, i bilo je razumljivo što je strahovala za devojčicu. Ali kada joj je Sandra rekla da je još jedna žena, možda prostitutka, u opasnosti, odlučila je da sarađuje. Policajka je shvatila ono što ispovednik verovatno nije: i Barditijeva žena je imala tešku prošlost. Možda je vodila život na koji nije bila ponosna i koji je ostavila za sobom, ali svejedno nije zaboravila šta znači kada je nekome potrebna pomoć, a nema nikoga da je ponudi. Zato je uzela muževljev rokovnik i počela da zove sve njegove kontakte. Sagovornicima je govorila uvek istu stvar: ako neko poznaje strankinju umešanu u ubistvo u Sabaudiji, trebalo je da joj prenese jednostavnu poruku. Neko je traži i može da joj pomogne, i to bez mešanja zakona. Nije mogla da uradi ništa više za Sandru. Odmah su se premestile u SX, jer su navele broj telefona lokala, poznatu i sigurnu adresu. Mesto je bilo savršeno i za eventualni susret. Od tog trenutka za Sandru je počelo dugo čekanje ispred nemog telefona. Barditijeva žena, naravno, htela je da ide s njom. Poverila je ćerku

komšinici, jer od muževljeve smrti nije kročila na to mesto, koje je od tada ostalo zatvoreno. Zato, čim su ušle u Kozmovu kancelariju, dočekao ih je loš miris i žena je primetila sa užasavanjem da su na stolu i podu još uvek bile vidne sasušene tamne mrlje: krv i drugi telesni materijal koje je čovek izgubio posle pogotka u glavu. Smrt je odmah zavedena kao samoubistvo, zato su forenzičari obavili samo rutinski uviđaj i još uvek su se mogli videti ostaci hemijskih reagensa. Telo je bilo uklonjeno, ali niko nije čistio. Postojale su firme specijalizovane u toj vrsti posla: sa određenim proizvodima, uspevali su da uklone svaki trag koji je mogao da podseća da se na tom mestu dogodio krvav čin. Ali Sandra je svaki put primetila da je rođacima preminulog neko morao da kaže da postoji takva mogućnost, jer nisu bili u stanju da sami misle na to. Obično bi bili potreseni ili bi podrazumevali da će neko drugi obaviti taj neprijatan posao. Zato je, dok je Sandra sedela i posmatrala telefon, žena koja je bila s njom bila zaokupljena čišćenjem svega, s kofom vode, krpom i najobičnijim deterdžentom za podove. Pokušala je da joj kaže da ta prljavština neće nestati, da je potrebno upotrebiti nešto jače da bi bila uklonjena. Ali odgovorila joj je da će svejedno probati. Bila je u stanju šoka i trljala je snažno bez zaustavljanja. Suviše je mlada da bi bila udovica, reče Sandra u sebi. I pomisli na sebe, da je s dvadeset šest godina morala da se suoči sa Davidovom smrću. Svako ima pravo na sopstvenu dozu ludosti pred gubitkom. Ona je, na primer, odlučila da zaustavi vreme. U kući nije pomerila ništa, čak se okružila stvarima koje je najviše mrzela kod svog muža dok je bio živ. Kao što su cigarete s aromom anisa ili jeftini losion posle brijanja. Plašila se da će izgubiti njegov miris. Nije mogla da podnese pomisao da nešto što je pripadalo čoveku kog je volela, čak i najbeznačajniji detalj i navika koju je najviše mrzela, može da nestane iz njenog života. Sada je žalila devojku. Da joj se nije predstavila onako kako joj je Markus rekao, da nije doslovno poštovala uputstva koja je dobila od ispovednika, ne bi došle tu, u tu kancelariju. I možda bi već bila na aerodromu, spremna da ode i počne iz početka. A ne savijena na podu, uklanjajući ono što je ostalo od čoveka kog je volela. U tom trenutku telefon je zazvonio.

Žena prekide to što je radila i pogleda u Sandru, koja odmah podiže slušalicu. „Ko si ti, kog đavola?“, preduhitri je ženski glas. To je bila ona. Prostitutka koju je tražila, prepoznala ju je po akcentu. „Hoću da ti pomognem.“ „Hoćeš da mi pomogneš a dižeš toliku frku da bi me našla? Znaš li, gaduro, od koga pokušavam da se sakrijem?“ Bila je gruba, ali uplašena, primeti Sandra. „Sada se smiri, saslušaj me i pokušaj da razmisliš.“ Morala je da deluje jače, to je bio jedini način da je ubedi da joj veruje. „Meni je bilo dovoljno nekoliko sati i poneki poziv da otkrijem gde si, koliko misliš da će biti potrebno Monstrumu? Nešto ću ti reći na šta možda nisi pomislila: on je kriminalac, sigurno ima kontakte, ali nije isključeno da mu neko pomaže i ne znajući njegove namere.“ Devojka nakratko ne reče ništa. Dobar znak, razmišljala je. „Žena si, mogu da verujem u ono što mi kažeš...“ To je bila konstatacija, ali i zahtev. Sandra je shvatila zašto je Markus njoj dodelio taj zadatak: Monstrum je bio muškarac, a muškarci su naročito bili sposobni za surovost i svirepost. Zato je bilo lakše imati poverenja u ženu. „Da, možeš mi verovati“, uverila ju je. S druge strane ponovo nastupi tišina, malo duža. „U redu“, reče strankinja. „Gde ćemo se sresti?“ Stigla je u lokal sat kasnije. Na leđima je nosila ranac sa svojim stvarima. Imala je crvene patike, široki donji deo sive trenerke i plavu duksericu s kapuljačom, a preko mušku kožnu jaknu, pilotsku. Izbor odeće nije bio slučajan, primeti Sandra. Bila je lepa devojka od trideset pet godina, možda koja godina više, jedna od onih koje ne prolaze neprimećene. Ali nije želela da upada u oči, zato je nosila takvu odeću da bi delovala zapušteno. Svejedno nije propustila da se našminka, kao da je najženstveniji deo nje pružio otpor prevagnuvši makar u tome. Sedele su u jednom od separea u velikoj prostoriji SX-a. Barditijeva žena je otišla i ostavila ih je same: nije više želela da ima veze s tim i Sandra je nije krivila.

„Bilo je užasno.“ Devojka je pričala šta se dogodilo prethodne noći i za to vreme je grickala nokte ne mareći što će upropastiti crveni lak. „Ne znam ni kako sam izašla odande živa.“ „Ko je bio s tobom?“ pitala je Sandra, budući da je identitet muške žrtve još uvek bio poverljiv i nijedne vesti nisu o tome govorile. Devojka je oštro pogleda. „Da li je to bitno? Ne sećam se kako se zove, a i kad bih se sećala, ne znam ni da li je to njegovo pravo ime. Misliš da su muškarci iskreni s nekim kao što sam ja? Posebno oni oženjeni ili koji imaju nekoga, a on mi je baš tako delovao.“ Bila je u pravu, u tom trenutku nije bilo važno. „U redu, nastavi dalje.“ „Odveo me je u kuću i pitala sam da idem u kupatilo da se spremim. To uvek radim, navika, ali verujem da mi je ovoga puta to spasio život. Dok sam bila tamo zatvorena, dogodilo se nešto čudno... Ispod vrata sam videla blesak. Odmah sam shvatila da se radi o fotoaparatu, ali sam pomislila da je klijent izvukao nekakvu igračku. Zapadaju mi takvi, ali fotografije su perverzija koju mogu da prihvatim.“ Sandra pomisli na Monstruma, na činjenicu da je upravo ona shvatila da fotografiše žrtve. „Naravno, tražila bih mu da dodatno plati za to. Sve je išlo dobro i spremala sam se da izađem iz kupatila, ali sam onda čula pucanj.“ Devojka nije uspevala da nastavi s pričom, sećanje na to ju je još proganjalo. „Šta se dogodilo?“ ohrabrila ju je Sandra. „Ugasila sam svetlo i sklupčala sam se pored vrata, nadajući se da nije primetio da sam tu. Čula sam ga kako hoda po kući: tražio me je. I našao bi me, zato sam morala na brzinu da odlučim šta da radim. U kupatilu je bio prozor, ali mali, nisam mogla da prođem. A i svakako nisam mogla da skočim dole, mogla sam da slomim nogu i ostanem tu zarobljena. A da me je on posle stigao...“ Oborila je pogled. „Ne znam gde sam našla hrabrost. Skupila sam svoje stvari, jer da sam pobegla gola, ne bih daleko otišla imajući u vidu kakva je hladnoća bila.“ Potom je prokomentarisala: „Neverovatno je kako funkcioniše mozak kada si u opasnosti.“ Udaljavala se od teme, ali Sandra nije želela da je prekida. „Otvorila sam vrata kupatila. Bio je potpuni mrak. Počela sam da koračam po kući, pokušavajući da se setim rasporeda prostorija. Na

kraju hodnika video se snop svetlosti koji se kretao u jednoj od soba. On je bio tu. Da je izašao, sigurno bi me video. Imala sam nekoliko sekundi da stignem do stepenica: bile su na pola puta između mene i njega. Ali kolebala sam se, izgledalo mi je da svaki moj pokret proizvodi vrlo veliku buku, da će me čuti.“ Napravila je pauzu. „Potom sam stigla do stepenica i lagano počela da silazim, dok je na gornjem spratu bilo prilično uzburkano: nije me nalazio i sigurno je bio mnogo ljut.“ „Nije rekao ništa? Nije vikao ili besneo dok te je tražio?“ Devojka odmahnu glavom. „Bio je tih i to me je još više uplašilo. Potom sam videla ulazna vrata, koja su, međutim, bila zaključana iznutra, a ključa nije bilo. Htela sam da plačem, zamalo se nisam predala. Srećom, smogla sam snage da potražim drugi izlaz... On je za to vreme silazio dole, mogla sam da čujem njegove korake. Otvorila sam prozor i bacila sam se napolje, ne znajući šta me čeka. Bila je praznina i pala sam na nešto mekano. Možda na pesak. Ali onda sam počela da se kotrljam nizbrdo, ne uspevajući da se zaustavim, sve do plaže. Pala sam na leđa i od bola sam izgubila dah. Kada sam otvorila oči, videla sam pun mesec. Zaboravila sam bila na njega. Bila sam laka meta na mesečini. Pogledala sam prema prozoru kroz koji sam pobegla i videla senku...“ Devojka je skupila ramena. „Nisam mu videla lice, ali on je video mene. Gledao me je netremice. Nepomičan. Potom je pucao.“ „Pucao je?“, upita Sandra. „Da, ali me je promašio za metar, možda i manje. Tada sam ustala i potrčala. Pesak me je usporavao i bila sam sve očajnija. Bila sam sigurna da će me pogoditi, da ću svakog trenutka osetiti vrelo probadanje iza leđa - ne znam zašto, ali tako sam zamislila bol.“ „A on je nastavio da puca?“ „Izbrojala sam tri pucnja, potom ništa. Mora da je sišao da me potraži, ali ja sam se popela uzbrdo i izašla na put. Sakrila sam se iza kante za đubre i sačekala da svane. To su bili najgori sati u mom životu.“ Sandra je mogla da je shvati. „Šta se potom dogodilo?“ „Tražila sam od nekog kamiondžije da me poveze i s jedne benzinske pumpe pozvala broj za hitne slučajeve da prijavim događaj. Onda sam se vratila kući s nadom da taj gad ne zna gde živim. Na kraju

krajeva, kako bi i mogao? Imala sam torbu s dokumentima sa sobom, tipa sa kojim sam došla videla sam se prvi put u životu, a nikada nisam bila u toj kući.“ Sandra odmeri priču. Imala je sreće, pomisli. „Nisi mi rekla kako se zoveš.“ „I ne želim da ti kažem, je li to problem?“ „Kaži mi makar kako da te zovem.“ „Mina, zovi me Mina.“ Možda je to bilo ime koje je koristila u poslu. „Ja, međutim, hoću da ti kažem ko sam: zovem se Sandra Vega i radim za policiju.“ Kada ju je čula da to izgovara, skočila je na noge. „Nosi se! Preko telefona si mi rekla da neće biti policije!“ „Znam, smiri se sad: ovde nisam zvanično.“ Uzela je ranac, odlučna da ide. „Zezaš me? Koga briga da li je zvanično ili ne! Pandur si i tačka!“ „Da, ali sada sam bila iskrena s tobom, mogla sam to i da ti ne kažem. Saslušaj me. Radim s nekim ko nije policajac i s kim bi trebalo da razgovaraš.“ „Ko?“, pitala je sumnjičavo i vidno ljuta. „Ima jake veze u Vatikanu, može da učini da nestaneš na neko vreme, ali moraćeš da nam pomogneš.“ Devojka zastade. Na kraju krajeva, nije imala izbora, bila je uplašena i nije znala gde da ide. Zato ponovo sede. U napadu besa, povukao joj se rukav kožne jakne zajedno s rukavom dukserice. Sandra primeti da ima ožiljak na levom zglobu, kao onaj koji bi imala osoba koja je u prošlosti pokušala da izvrši samoubistvo. Devojka spazi njen pogled i ponovo sakri ožiljak ispod odeće. „Obično ga prekrivam narukvicom, tako da ga klijenti ne primete“, pravdala se. Glas joj je sada bio tužan. „Prošla sam ih već dosta u životu... Rekla si da možeš da mi pomogneš, zato te molim: izbavi me iz ovog košmara.“ „U redu“, obeća Sandra. „Sada idemo. Vodim te mojoj kući, biće sigurnije“, reče i uze od nje rančić u kojem su bile njene stvari.

7 Kuća Agapovih bila je na usamljenom mestu, van vremena. Okolina je još bila kao što je sigurno izgledala krajem XVIII veka, u vreme kada je kuća izgrađena, kada su se u tim šumama i brdima gnezdile opasnosti svake vrste. Manje oprezni putnici padali su u klopke bandita, koji bi ih opljačkali, a potom i ubili bez milosti, da ne bi ostavljali svedoke. Tela bi sahranjivali u zajedničku grobnicu i niko više o tome ne bi ništa znao. U to vreme, u noćima punog meseca mogle su se u daljini primetiti vatre koje su palile veštice, kojih prema legendama u Rimu i okolini nikad nije nedostajalo. A u mračnom srednjem veku bivale su osuđivane da gore u istoj vatri kojom su slavile svoje demone. Markusu je bilo potrebno više od sata da stigne na odredište. Tek što je prošlo sedam sati, ali je mesec, sigurno manje pun nego prethodne noći, već počeo svoj put prema najvišoj tački hladnog zvezdanog neba. Spolja je kuća izgledala ogromno, kao što mu je i opisala kućepaziteljka koja je tu radila šest godina. Pa ipak, starica u staračkom domu nije ga pripremila za još impresivniji izgled te kuće. Izdaleka je izgledala kao crkva. Markus je pomislio koliko njih ju je, kroz vreme, zamenilo za kultnu građevinu. Možda po volji onoga ko je dao da se napravi ili arhitekte, ekscentričnog genija koji ju je projektovao, fasada je bila u gotskom stilu i razvijala se u male tornjeve koji su izgledali kao da se penju prema nebu. Sivi kamen odbijao je mesečinu, oslikavajući koščate senke ispod karniza i plavičaste odsjaje na vitražima koji su pokrivali prozore, dekorisane kao na katedrali. Na glavnoj kapiji isticala se velika tabla agencije za nekretnine, s jasno istaknutim natpisom: Na prodaju. Ispod nje, ipak, primećivali su se tragovi prethodnih oglasa, koji su tokom godina omanuli da ostvare isti cilj. Kuća je bila zatvorena. U dvorištu su se nalazile palme - još jedna čudnovatost tog mesta.

Drveće je, međutim, bilo obavijeno korom koja se formirala kada bi dugo ostajalo bez stručne nege. Ispovednik preskoči gvozdenu kapiju i pođe prilaznim putem prema spoljnim stepenicama koje su vodile ka verandi i ulazu. Prisetio se da mu je starica u domu rekla da je, kada su tu stanovali Agapovi, ona upravljala osobljem od osam ljudi. Ali da niko od njih nije bio ovlašćen da ostane posle zalaska sunca. Zato su svi bili prinuđeni da idu pre nego što se dan završi, da bi se vratili tek narednog dana. Markus pomisli da Anatolij Agapov, da je još živ, ne bi prihvatio njegovo prisustvo u to doba. Šta se noću događalo u toj kući? Ispovednik je poneo sa sobom iz kola baterijsku lampu i ručnu dizalicu. Poslužio se njome da otvori vrata od svetlog drveta, koja su ga možda odvajala od odgovora na to pitanje. Svetlost meseca šmugnula mu je između nogu kao mačka, preduhitrivši ga preko praga. Tužno škripanje, dostojno priče o utvarama, dočeka ga poželevši mu dobrodošlicu. Uostalom, upravo to je Markus došao da uradi: da probudi duh devojčice Hane. Pomislio je na ekstremni pokušaj Kropa da ga odvrati od njegovog poduhvata. Neka vrsta mape koju mu je dao sigurno je vodila u drugu zamku. „Kraj tvoje bajke, dečače bez imena...“ Ali ispovednik nije naseo na to. Sada je bio tu. Nadao se da je tu bila i priča koju je tražio. Još jednom će mu reči kućepaziteljke biti vodič. Kada ju je pitao kakav je tip bio Anatolij Agapov, ona je odgovorila: „Bio je strog, krut. Mislim da mu se nije sviđalo da bude u Rimu. Radio je u ruskoj ambasadi, ali mnogo vremena je provodio u kući, zatvoren u svojoj radnoj sobi.“ Radna soba. Prvo mesto koje treba potražiti. Pronašao ju je pošto je prilično lutao po kući. Nije bilo lako razlikovati sobe međusobno zato što je nameštaj bio prekriven belim čaršavima radi zaštite od prašine. Podižući ih, tražeći neki znak, Markus je mogao da otkrije da su predmeti za svakodnevnu upotrebu, pokućstvo

i nameštaj ostali na svom mestu. Ko god bi kupio kuću jednog dana - ako bi se to dogodilo - nasledio bi sve stvari koje su pripadale Agapovima, ne znajući njihovu priču i dramu koja se dogodila među tim predmetima. U radnoj sobi bila je velika polica s knjigama. Ispred nje sto od hrastovine. Brzim potezima, Markus oslobodi sav nameštaj od pokrova koji ga je sakrivao. Sede na fotelju iza pisaćeg stola, u onu koja je bila mesto komande Anatolija Agapova. Poče da pretura po fiokama. Druga zdesna bila je zaglavljena. Ispovednik je obema rukama uhvatio ručku i vukao dok je nije na silu otvorio. Pala je na zemlju uz buku koja je odjeknula celom kućom. Unutra je bio ram za slike, ali na podu je ležao okrenut nadole. Markus ga okrenu. U njemu je bila fotografija koju je već znao: tu fotografiju dala mu je kućepaziteljka, a potom ju je Fernando spalio. Ova je bila identična. Boja izbledelih od vremena, slika je poticala iz osamdesetih godina. Možda automatska fotografija. U sredini, Anatolij Agapov - ne mnogo visok, snažan, oko pedeset godina, nosio je tamno odelo, kravatu i prsluk, kosu začešljanu unazad i crnu bradicu. S desne strane Hana - u haljinici od crvenog pliša, kose ne preterano duge, ali ni kratke, sa šiškama podignutim trakom. Bila je jedina koja se smeje. S leve strane Viktor - u odelu s kravatom, duže kose sa šiškama koje su mu padale u oči, i tužnog izgleda. Otac i njegova deca, blizanci skoro savršeno identični. Na toj fotografiji nalazio se detalj koji je smetao ispovedniku od samog početka. Anatolij Agapov drži za ruku Viktora, a ne Hanu. Markus se dugo pitao zašto, budući da je, po rečima kućepaziteljke, mala bila očeva mezimica. „Videla sam ga da se smeje jedino kada je bio sa Hanom.“ Zato se ponovo pitao da li je to na fotografiji bio gest ljubavi ili način da nametne svoj autoritet. I da li je očinska ruka bila Viktorov povodac. Trenutno nije imao objašnjenje, zato je stavio fotografiju u džep i odlučio da nastavi s pregledom kuće. Polako, kako je pregledao sobe, vraćale su mu se i ostale staričine reči o blizancima.

„Viđali smo najviše Hanu. Pobegla bi od očeve kontrole i dolazila kod nas u kuhinju ili dok bismo obavljali kućne poslove. Bila je devojčica od svetlosti.“ Devojčica od svetlosti, Markusu se svidela ta definicija. Bežala je od očeve kontrole? Šta to znači? Već se to zapitao, i još se pita. „Deca nisu išla u školu i nisu imala ni privatnog učitelja: gospodin Agapov se lično brinuo o njihovom obrazovanju. I nisu imali prijatelje.“ Kada je Markus pitao za Viktora, kućepaziteljka je izjavila: „Hoćete li mi verovati ako vam kažem da sam ga za šest godina videla možda osam ili devet puta ukupno?“ I u sledećem trenutku je dodala: „Viktor nije pričao. Ćutao je i posmatrao. Nekoliko puta me je iznenadio dok me je ćutke gledao, sakriven u sobi.“ I dok je prelazio lampom po prostorijama, Markus je još uvek mogao da primeti Viktorovo prisustvo u svakom uglu, iza troseda, ili zavese. Sada je bio samo nestalna senka, proizvod mašte ili možda te iste kuće, u kojoj se još naziralo detinjstvo tog tužnog deteta. Na gornjem spratu našao je dečje sobe. Bile su jedna do druge, veoma slične. Krevetić s ogradom od obojenog drveta, radni stočić sa stolicom. U Haninoj sobi preovladavala je roze boja, u Viktorovoj braon. U Haninoj je bila i kućica za lutke, savršeno opremljena. U Viktorovoj se nalazio mali zidni klavir. „Uvek je bio zatvoren u svojoj sobi. Povremeno bismo ga čuli kako svira klavir. Bio je odličan. I bio je genije za matematiku. Jedna od sobarica, kada je raspremala njegove stvari, pronašla je gomilu papira s proračunima.“ Upravo tako, bili su tamo. Markus ih ugleda na gomili, zajedno s knjigama iz algebre i geometrije i starom računaljkom. U Haninoj sobi, međutim, bio je veliki ormar pun odeće za devojčice. Trake u bojama, sjajne cipele uparene na policama, šeširići. Pokloni oca punog ljubavi prema svojoj miljenici. Viktor je teško proživljavao takmičenje sa sestrom. Savršen motiv da je ubije. „Kakav je bio odnos između dece? Viktor i Hana su se slagali?“ „Povremeno bismo čuli decu kako se svađaju, ali i provodili su

vreme zajedno: njihova omiljena igra bila je žmurke.“ Žmurke, ponovi u sebi Markus. Omiljena igra utvara. „Kako je umrla Hana?“, pitao je staricu. „Oh, bože. Jednog jutra stigla sam u vilu sa ostatkom osoblja i našli smo gospodina Agapova kako napolju sedi na stepenicama. Držao se za glavu i plakao je očajan. Govorio je da je njegova Hana mrtva, da ju je iznenadna groznica odnela.“ „I vi ste mu poverovali?“ „Samo dok nismo našli krv u devojčicinom krevetu i nož.“ Nož, omiljeno oružje monstruma zajedno sa revolverom ruger, ponovi Markus. Ko zna da li je Viktor već tada mogao biti zaustavljen. Međutim, niko nije prijavio šta se dogodilo. „Gospodin Agapov bio je veoma moćan čovek, šta smo mogli da uradimo? Odmah je poslao kovčeg u Rusiju, kako bi Hana bila sahranjena pored majke. Potom je sve otpustio.“ Anatolij Agapov poslužio se diplomatskim imunitetom da bi zataškao događaj. Poslao je Viktora u Hamelin i više nije izašao iz te kuće, dok nije umro. Čovek je bio udovac, ali tek sada je Markus primetio da tokom svoje posete nije pronašao ništa što bi evociralo sećanje na majku, ženu koja je prerano otišla. Ni fotografija ni draga uspomena. Ništa. Obilazak kuće završio se u potkrovlju, usred starog nameštaja i drangulija. Ali pronašao je još nešto. Zatvorena vrata. Osim brave, bila su i tri katanca različitih dimenzija, kojima je ulaz zapečaćen. Ispovednik se uopšte nije pitao odakle tolike mere predostrožnosti: ne oklevajući, uze staru stolicu i poče da udara po vratima. Jednom, dvaput, više puta. Dok nisu popustila. Podigao je snop svetlosti lampe i u jednom trenutku je saznao razlog zbog kog u toj kući nije bilo ni traga od gospođe Agapov.

8 Pripremila joj je trosed da spava u njenoj kući u Trastevereu. Potom, dok se Mina tuširala, spremila joj je da jede. Bila je u iskušenju da joj pretura po rancu, možda će naći dokument s njenim pravim identitetom. Ali potom je odolela. Devojka je počela da joj veruje, Sandra je bila ubeđena da će je naterati da se više otvori. Postojala je razlika od nekoliko godina između njih dve i, iako je bila mlađa, Sandra je odmah osetila potrebu da se ponaša kao starija sestra. Sažaljevala je Minu, njen život, možda plod burne i tužne prošlosti. Pitala se da li je bar nekad, pred različitim raskršćima koje život stavlja pred svakoga, mogla da odabere kojim će putem ići. Sandra je postavila sto i uključila televizor. Bio je dnevnik. Naravno, govorilo se samo o poslednjem zločinu Monstruma u Sabaudiji. Novinari su ga opisivali kao polovičan uspeh ubice, budući da je žrtva ženskog pola ovoga puta uspela da pobegne. Još se ništa nije znalo u vezi sa identitetom ubijenog. Kako se čini, karabinjeri su bolje od policajaca COS-a čuvali tajne, reče za sebe Sandra. Potom se pitala da li je, kako je rekla Mina, čovek koji je ubijen imao ženu ili devojku, i da li je makar ona u međuvremenu obaveštena. Zalila je tu ženu iako je nije poznavala. U tom trenutku primeti da Mina stoji na vratima kuhinje, zamotana u Maksov bademantil koji joj je pozajmila. Gledala je u televizor potresena. Sandra uze daljinski i ugasi ga, da je ne bi dalje uznemiravala. „Jesi li gladna?“, pitala je. „Sedi, spremno je.“ Jele su skoro u tišini, jer devojka odjednom više nije bila pričljiva. Možda je u sebi počela ponovo da proživljava ono što joj se dogodilo, ali pre svega, možda je postala svesna sudbine koju je izbegla. Sve do tog trenutka adrenalin je ublažavao svaku reakciju, sada je bilo normalno da je u stanju šoka. Sandra primeti da je, dok je jela, Mina držala levu ruku ispod stola. Možda nije želela da joj se ponovo dogodi ono što se desilo u SX-u, kada joj je nehotice pokazala ožiljke na zglobu. Stidela ih se.

„Bila sam udata“, reče policajka, pokušavajući da stimuliše njenu radoznalost. „Bio je dobar čovek, zvao se David. Mrtav je.“ Mina podiže pogled s tanjira, iznenađena. „Duga je to priča“, dodade Sandra. „Ako ne želiš o tome da pričaš, zašto si mi rekla?“ Sandra spusti viljušku na sto i pogleda je. „Jer nisi jedina kojoj je kroz glavu prošlo da uradi nešto vrlo glupo, ali i vrlo efikasno da odagna bol.“ Mina se uhvati za zglob. „Kažu da je, ako ne uspeš prvi put, drugi put mnogo lakše. Nije istina. Ali ne gubim nadu da ću to jednog dana uraditi.“ „Ipak, kad je Monstrum pucao na tebe noćas, nisi ostala da čekaš metke.“ Devojka je bila primorana da razmisli o tome. Potom se nasmeja. „U pravu si.“ Sandra se nasmejala s njom. Ali Mina se ponovo uozbiljila. „Zašto ovo činiš za mene?“ „Jer se bolje osećam kad pomažem drugima. Sada, molim te, završimo sa večerom: potrebno ti je da se dobro naspavaš.“ Mina ostade nepomična. „Šta je bilo?“, pitala je Sandra, primetivši da nešto nije u redu. „Lagala sam te.“ Iako ne znajući šta je slagala, Sandra nije bila iznenađena. „Šta god da je, može se popraviti.“ Mina je grizla usnu. „Nije tačno da mu nisam videla lice.“ Sandra se nije pomerila, začuđenost ju je paralizovala. „Kažeš da bi bila u stanju da prepoznaš Monstruma?“ Devojka klimnu glavom. „Mislim da bih bila.“ Sandra ustade od stola. „Onda moramo odmah da odemo u policiju.“ „Ne!“, viknula je Mina, ispruživši ruku da je zaustavi. „Molim te“, dodade tiho. „Moramo odmah da uradimo foto-robot, pre nego što sećanje izbledi.“ „Neću ga zaboraviti dok sam živa, veruj mi.“ „Nije istina: već posle nekoliko sati sećanje se menja.“ „Ako odem u policiju, gotova sam.“

Na šta je mislila? Čemu toliki strah od zakona? Sandra nije mogla da shvati, ali svejedno je morala da uradi nešto. „Jesi li dobra u opisivanju?“ „Da, zašto?“ „Jer ja jesam u crtanju.“ U tajnoj sobi u potkrovlju vile bio je stalak s profesionalnim fotoaparatom na vrhu, a ispred njega neka vrsta seta s promenljivom pozadinom u boji i različiti predmeti koji su mogli biti iskorišćeni za fotografisanje - šamlica, kauč, polusofa sa naslonom. I jedna stolica ispred stočića s ogledalom: a na stočiću sve što je potrebno za šminkanje. Raznobojne senke, puderi, četkice, ruževi. Markusu je, međutim, pažnju odmah privukla gomila ženske odeće na vešalicama. Osvetlio ju je lampom, ali potom ju je pregledao dodirujući je rukom. Različite boje, elegantna, večernja, svilena, od satena... Ispovednik je odmah primetio detalj koji ga uzdrma. Veličina te odeće nije bila odrasle žene. Već dečja. Međutim, plašio se da se pravo iznenađenje krije iza zavese koja je zaklanjala jedan ugao sobe. Zaista, kada ju je pomerio, kao što je i predvideo, našao se pred mračnom komorom u kojoj je Anatolij Agapov razvijao fotografije. Tu su bile posude, kiseline i reagensi, rezervoar za razvijač, aparat za uveličavanje, sijalica koja je davala crvenu svetlost. Na jednom kraju radnog stola stajala je gomila razbacanih fotografija. Možda one koje su odbačene. Markus ispruži ruku da ih uzme. Spustio je lampu da bi mu obe ruke bile slobodne kako bi ih pregledao. Bile su dvosmislene fotografije, neskladne, neprijatne. Na svakoj je bila devojčica Hana. Nosila je odeću koja je visila na vešalicama. Devojčica se smejala, izgledala je srećno dok je namigivala u objektiv. Ali Markus je svejedno mogao da primeti da je duboko u sebi osećala nelagodnost. Naizgled, nije bilo ničeg lošeg, seks nije imao nikakve veze s tim. Ličilo je na igru. Ali kada bi se te fotografije pažljivo pogledale, bilo je na njima nečeg bolesnog. Bolest čoveka koji je mrtvu ženu zamenio ćerkom i hranio sopstvenu ludost skarednom egzibicijom.

Eto zašto je uvek terao osoblje pre večeri. Hteo je da ostane sam da bi ovo radio. A Viktor je nasledio očevu perverziju? Zato je šminkao i fotografisao ženske žrtve? Dok je ispovednik već mehanički pregledao fotografije i dok je bes rastao u njemu, naišao je na još jednu porodičnu sliku. Bila je veoma slična onoj koju mu je pokazala starica u domu i koju je potom ponovo našao u fioci radnog stola Anatolija Agapova. Otac zajedno sa svojom decom blizancima. Automatski snimak na kom se Hana smeje, a Anatolij drži za ruku samo Viktora. Samo što na ovoj fotografiji devojčice nije bilo. Bili su prisutni samo otac i sin. Isti kadar, isti položaj. Isto svetlo. Kako je moguće? Markusu pade na pamet da je uporedi s onom koju je imao u džepu. Osim tog upadljivog detalja, bile su identične. Između te dve, original je morala biti ona na kojoj je otac držao za ruku Viktora. „Gospode bože!“, reče ispovednik. Foto-montaža. Hana nije ni postojala.

9 Devojčica od svetlosti postojala je samo na fotografijama. To je bila optička iluzija. Otisak na negativu foto-aparata. Nije bila realna. Na videu koji je snimljen u institutu Hamelin, Viktor od devet godina govorio je istinu: on nije ubio sestru, jer Hana nije postojala. Ali Krop i njegovi ljudi mu nisu poverovali. Niko mu nije verovao. Hana je bila plod bolesne fantazije njegovog oca. „Viktor i Hana su se slagali?“ „Povremeno bismo čuli decu kako se svađaju, ali i provodili su vreme zajedno: njihova omiljena igra bila je žmurke.“ Žmurke, ponovi Markus. Baš tako je rekla kućepaziteljka. Niko nikada nije video blizance zajedno. Anatolij Agapov izmislio je devojčicu da bi zadovoljio perverziju ili samo zato što je bio lud. I primoravao je sina da sledi njegovu ludost, oblačeći ga u žensku odeću. Viktor je s vremenom shvatio da je otac više voleo zamišljenu sestricu, zato je počeo sebe da ubeđuje da je on ona, da bi zadobio očevu ljubav. U tom trenutku njegova ličnost se udvojila. Ali muški deo nije bio u potpunosti pokoren, povremeno bi ponovo postajao Viktor i ponovo bi počeo da pati zbog nedostatka očeve pažnje. Ko zna do kada je trajala ta priča, ko zna koliko je dečak izdržao. Sve dok jednog dana više nije mogao i odlučio je da ubije Hanu da bi kaznio oca. Markus se sećao onoga što je rekla kućepaziteljka: Anatolij Agapov bio je potresen, poslao je ćerkine posmrtne ostatke, prikrivajući događaj zahvaljujući diplomatskom imunitetu koji je uživao. Ali u sanduku nije bilo nikoga, ispovednik je to sada znao. Ubivši Hanu, Viktor je postigao cilj, bio je slobodan. Ali nije mogao da predvidi da će otac u delirijumu odlučiti da ga pošalje na lečenje u

institut Hamelin, stavivši ga zajedno s decom koja su zaista počinila okrutne zločine i poverivši ga Kropu i njegovim ljudima. Markus nije mogao da zamisli goru sudbinu. Viktor je prešao iz jedne torture u drugu, a nije bio ni za šta kriv. Zbog toga je tokom godina zaista postao monstrum. Ubija parove jer u njima vidi sebe i sestru. Motiv je nepravda koju je pretrpeo, ponovi za sebe ispovednik. Ali bilo je još nečega u tome. Zbog toga je imao potrebu da priča sa Sandrom. Zaustavio se na benzinskoj pumpi da bi joj telefonirao. Škola za forenzičke fotografe predviđala je obuku za izradu fotorobota. Učenici su se smenjivali u ulozi svedoka i crtača. Motiv je bio jednostavan: bilo je potrebno da nauče da posmatraju, opisuju i reprodukuju. U suprotnom, sav posao poveriće foto-aparatu. Njihov zadatak u budućnosti biće da upravljaju objektivom kao da crtaju. Sandri nije bilo teško da rekonstruiše lik Monstruma zahvaljujući detaljima koje joj je Mina dala. Na kraju, pokazala joj je rezultat. „Može li da prođe?“ Devojka ga je dobro osmotrila. „Da, to je on“, reče odlučno. U tom trenutku Sandra je malo pažljivije pogledala taj lik. I kao što je i predvidela, iznenadila se njegovom normalnošću. Monstrum je bio čovek kao i svaki drugi. Sitne smeđe oči, široko čelo, nos neznatno veći od normalnog, tanke usne, bez brade i brkova. Lica su na foto-robotu uvek imala neutralan izraz. Nije bilo ni mržnje ni ozlojeđenosti. Na tim licima nije se nazirala duša. Eto zašto nisu ulivali strah. „Dobro, odličan posao“, reče devojci sa osmehom. „Hvala“, odgovori ona. „Odavno me niko nije pohvalio.“ I konačno se nasmeja, vedrija. „Idi u krevet, sigurno si umorna“, reče joj Sandra, nastavljajući i dalje da glumi ulogu starije sestre. Potom je otišla u susednu sobu i skenirala crtež da bi ga mejlom poslala inspektoru Krespiju, a i ROS-u. U sećanje na zamenika šefa policije Mora, pomisli.

Ali pre nego što je završila operaciju, zazvonio joj je mobilni. Nepoznat broj. Sandra svejedno odgovori. „Ja sam“, reče odmah ispovednik. Njegov glas odavao je uzrujanost. „Imamo foto-robot monstruma“, izjavi Sandra pobedonosno. „Uradila sam kako si mi rekao i našla sam prostitutku iz Sabaudije: ona mi je dala opis. Sada je kod mene kući i spremam se da pošalj...“ „Pusti to“, reče Markus bez imalo odlaganja. „Ona je videla Viktora, mi moramo da tražimo Hanu.“ „Kako?“ Ispovednik ju je na brzinu obavestio o svom odlasku u kuću i devojčici od svetlosti. „Bio sam u pravu, odgovori su svi na prvom mestu zločina: u šumi u Ostiji. Ubica pripovedač: kraj priče poklapa se s početkom. Ali najvažniji tragovi upravo su oni koji deluju najmanje važno: reč oni koju je napisala Dijana Delgaudio i činjenica da se ubica presvukao.“ „Objasni mi bolje...“, rekla mu je. „Kada se na trenutak probudila iz kome, Dijana je htela da nam pošalje poruku: Hana i Viktor su oboje bili na mestu zločina. Oni.“ „Kako je to moguće? Ona ne postoji.“ „Ubica se presvlači: u tome je stvar! S vremenom, Viktor je zaista postao Hana. Naime, kada je kao mali glumio sestru, nije bio više zatvoren i tih dečak, postajao je simpatična devojčica koja se svima sviđala i koju su svi voleli. Kako je rastao, napravio je izbor i odabrao je Hanu da bi bio prihvaćen.“ „Ali da bi ubio, ponovo postaje Viktor. Zato se presvlači.“ „Tako je. I posle ubistva ponovo postaje Hana. Upravo u Ostiji, u kolima dvoje mladih, našli ste mušku košulju, koju je greškom ostavio umesto košulje Đorđa Montefjorija.“ „Zato moramo da tražimo ženu“, zaključila je Sandra. „DNK, sećaš se? Nije mu važno što policija ili karabinjeri imaju taj trag, on zna da je savršeno maskiran, jer oni traže muškarca.“ „Ali on jeste muškarac“, istakla je Sandra. „Genetski tragovi koji su ostavljeni u kući u Sabaudiji nisu bili potpis već izazov. Kao da kaže: nikada me nećete naći.“ „Zašto?“ „Mislim da se oseća sigurnim u svoju masku jer je promenio i pol“,

reče Markus. „Hana je želela da izbriše Viktora, ali on povremeno izroni. Hana zna da bi Viktor mogao da je povredi: kao onda kada su bili mali, kada je pokušao da je ubije. Zato ga tera da ubija parove i oživljava iskustvo u kom on pobeđuje nju: to je način da ga drži dobrim. On ne vidi žrtve kao ljubavnike, već kao brata i sestru, sećaš se?“ „O čemu govoriš? Ne pratim te: rekao si da je Viktor kao mali pokušao da ubije Hanu?“ „Da. Mislim da je Viktor kao mali počinio neki vid samopovređivanja, na primer da iseče vene.“

U sumrak bi osoblje napuštalo kuću. Viktor ih je gledao kroz prozor svoje sobe. Posmatrao ih je dok su išli putem sve do velike kapije. I izražavao je uvek istu želju: da ode sa njima. Ali nije mogao. Nikada nije izašao iz kuće. Čak ga je i sunce napuštalo silazeći brzo iza linije horizonta. I počinjao je strah. Svake večeri. Želeo je da neko dođe i da ga odvede odatle. Tako se događalo u filmovima i romanima, zar ne? Kada bi protagonista bio u opasnosti, uvek je postojao neko ko bi mu pritrčao upomoć i spasao ga. Povremeno bi sebe ubeđivao da će se desiti upravo tako. Ali po njega niko nikada nije dolazio. Nisu, međutim, sve večeri bile iste. Ponekad bi vreme prolazilo ravnodušno i on je mogao da se posveti brojevima - poslednje utočište koje mu je ostajalo. A nekada bi, međutim, tišina kuće bivala prekinuta glasom njegovog oca. „Gde si? Gde je sada moja mala kukla, moja lutkica?“, ponavljao bi umilnim glasom. Blagost je služila da ga istera iz skrovišta. Bilo je dana kada je Viktor pokušavao da mu utekne. Postojala su mesta na kojima ga niko ne bi našao - tražio ih je zajedno sa Hanom, kada su se igrali žmurke u velikoj kući. Ali nije mogao zauvek ostati sakriven. Tako je s vremenom Viktor naučio da ne pruža otpor. Odlazio bi u sestrinu sobu, odabrao bi haljinicu u ormaru i oblačio je. I postajao bi Hana. Onda bi seo na krevet i čekao. „Evo je moja divna kukla“, govorio je sa osmehom njegov otac, šireći ruke. Potom bi je uzimao za ruku i zajedno bi odlazili u potkrovlje. „Lepe lutke moraju da dokažu da zaslužuju svoju lepotu.“ Viktor bi seo na šamlicu i gledao bi ga kako priprema foto-aparat i namešta svetla svuda unaokolo. Njegov otac bio je perfekcionista. Posle toga, čovek bi pažljivo pregledao odeću koju je držao u tajnoj sobi, dodavao bi mu nešto od toga i objašnjavao šta želi da uradi. Najpre bi

se, međutim, lično pobrinuo za šminku. Gajio je posebnu ljubav prema ružu za usne. Ponekad je Hana pokušavala da se odupre. Onda bi njen otac bio van sebe od besa. „Tvoj brat te je nagovorio, je li tako? Uvek je on, taj mali beskorisni gad.“ Hana je znala da će se on naljutiti na Viktora - već joj je pokazao revolver sakriven u fioci. „Kazniću Viktora, kao što sam kaznio i onu nesposobnjakovićku od njegove majke“, pretio je. Tako bi ona popustila - popuštala je uvek. „Dobra moja kukla, ovoga puta nam konopac neće biti potreban.“ Viktor je mislio: da je mama tu, možda bi bilo drugačije. Bilo je zaista malo stvari kojih se sećao o njoj. Miris njenih ruku, na primer. I toplota njenih grudi kada bi ga grlila uz sebe da ga uspava i kada je pevala za njega. Ništa drugo. Na kraju krajeva, bila je prisutna samo prvih pet godina njegovog života. Ali znao je da je bila lepa. „Najlepša od svih“, govorio je još uvek muž kada se nije svađao s njenim duhom. Jer više nije mogao da se ljuti na nju, nije mogao da viče na nju i da je omalovažava. Viktor je znao da je, budući da nije mogao da se obraća ženi, sada on postao predmet mržnje Anatolija Agapova. U Moskvi, posle mamine smrti, otac ju je izbrisao iz njihovog života. Bacio je sve što je moglo da podseća na nju. Šminku, odeću iz ormara, predmete koje je svakodnevno upotrebljavala, sitnice kojima je tokom godina dekorisala kuću. I fotografije. Sve ih je spalio u kaminu. Umesto njih ostalo je mnogo praznih ramova. Bili su male crne rupe koje su gutale sve oko sebe. Otac i sin pokušavali su da ih ignorišu, ali bilo je teško i često nisu u tome uspevali. Tada se dešavalo da sednu za sto ijedna od tih praznina u sobi privukla bi njihov pogled. Viktor je uspevao sebe da uveri, ali za njegovog oca postajale su opsesija. Potom je jednog dana ušao u svoju sobu, ponevši vešalicu sa

ženskom haljinicom, žutom s crvenim cvetovima. Bez ijedne reči objašnjenja, dao mu je da je obuče. Viktor se još jasno sećao kako se osećao dok je stajao nasred sobe, bos na hladnom podu. Anatolij Agapov ga je posmatrao, ozbiljan. Haljinica je bila veća nekoliko brojeva i Viktor se osećao smešno. Ali njegov otac nije mislio tako. „Kosa treba malo da ti poraste“, rekao je na kraju, izronivši iz misli. Potom je njegov otac kupio foto-aparat, a onda i sve ostalo što je bilo potrebno. Malo-pomalo, postao je stručnjak. I više nije grešio veličinu odeće - već je bio dobar i u tome. Tako je Viktor počeo da pozira za njega, u početku misleći da je to neka vrsta igre. Čak i kasnije, iako mu je to bilo čudno, nastavljao je da udovoljava očevoj želji. Nikada se nije pitao da li je ispravno ili pogrešno, jer deca dobro znaju da su roditelji uvek u pravu. Tako da nije video ništa loše u tome, uostalom, oduvek se plašio da mu kaže „ne“ - nešto mu je govorilo da ne radi to. Ali u određenom trenutku rekao je sebi: ako te neka igra plaši, onda možda nije samo igra. Potvrda tom predosećaju stigla je kada je otac, umesto da mu se obrati sa „Viktore“, upotrebio drugo ime. Dogodilo se na potpuno normalan način, u okviru rečenice kao i mnoge druge. „Da li bi mogla sad da okreneš profil, Hana?“ Odakle je poticalo to ime izgovoreno s toliko nežnosti? U početku je Viktor mislio da je greška. Ali potom se ta čudna situacija ponavljala, sve dok nije postala navika. A kada je pokušao da pita oca koje Hana, on bi jednostavno odgovorio: „Hana je tvoja sestra.“ Kada bi završio sa fotografisanjem, Anatolij bi se zatvarao u mračnu komoru da bi razvio svoja dela. Tada bi Hana znala da je njen zadatak gotov. Mogla je da siđe dole i ponovo postane Viktor. Ponekad bi, međutim, Viktor nosio Haninu odeću a da mu otac to nije tražio. I posećivao bi osoblje. Primetio je da su bili više naklonjeni sestri. Smešili su joj se, obraćali su joj se, interesovali su se za nju. I Viktor je otkrio da je za njega mnogo lakše bilo da stupa u kontakt s nepoznatim ljudima kada je nosio tu odeću. Ostali više nisu bili neprijateljski raspoloženi i daleki, nisu mu upućivali onaj pogled koji je

on mrzeo više od bilo čega. „Pogled sažaljenja“, tako ga je zvao. Video ga je na licu svoje majke onoga dana kada je umrla. Njeno telo ga je gledalo i izgledalo je kao da kaže: „Jadni Viktor.“ Otac, međutim, nije uvek bio loš prema njemu. Bilo je trenutaka u kojima bi se nešto promenilo, Viktor se uvek nadao da je to zauvek. Kao kada je poželeo da zajedno poziraju za fotografiju. Bez Hane ovoga puta, samo otac i sin. I tada je Viktor skupio hrabrost da ga čak uhvati za ruku. I dogodilo se nešto zaista neverovatno, njegov otac nije pomerio svoju ruku. Bilo je prelepo. Ali nijedna promena nije bila trajna. Potom bi postajao kao i pre. I Hana je ponovo bila miljenica. Ali posle fotografije sa ocem, u Viktoru se nešto slomilo, razočaranje je bilo rana koju više nije mogao da ignoriše. I bio je umoran od toga da se uvek plaši. Jednog dana bio je zatvoren u svojoj sobi - bio je kišni dan, a on nije voleo kišu. Ležao je na stomaku na tepihu i rešavao jednačine - način da se izgubi, da ne misli ni na šta. Rešavao je kvadratnu jednačinu. ax 2 + bx + c = 0 Da bi odredio nepoznatu x, rezultat jednačine morao je biti jednak nuli. Zato su morali da se ponište. Njegovom matematičkom umu malo je trebalo da dođe do rešenja. S leve strane jednačine bili su on i Hana. Da bi bili jednaki nuli, morali su uzajamno da se ponište. Tako mu je pala ideja napamet. Nula je bila lep broj. Stanje spokoja, stanje koje se nije moglo narušiti Ljudi su ignorisali pravu vrednost nule. Nula je za njih bila smrt, ali za njega je mogla biti sloboda. U tom trenutku Viktor je shvatio da niko neće doći da ga odvede odatle. Bilo je uzaludno nadati se. Ali možda je matematika još uvek mogla da ga spase. Tako je otišao u Haninu sobu, obukao je najlepšu njenu haljinicu i legao je na krevet. Malo pre toga ukrao je stari lovački nož od oca. Na početku ga je prislonio na kožu samo da bi ga osetio. Bio je hladan. Potom je zatvorio oči i stegao zube, ignorišući glas sestre koja ga je, unutar njega, molila da to ne radi. On je ipak podigao sečivo i pustio ga da padne na levi zglob, okrznuvši ga. Osetio je čelik kako se zariva u

meso. Bol je bio nepodnošljiv. Topla i lepljiva materija klizila mu je niz prste. Potom je, polako, izgubio svest. Nema više Viktora. Nema više Hane. Nula. Kada je ponovo otvorio oči, njegov otac ga je držao u rukama, stežući mu zglob peškirom da bi zaustavio krv. Plakao je očajan i ljuljuškao ga je. Potom je s njegovih usana izašla rečenica koju Viktor u prvom trenutku nije dobro shvatio. „Moje Hane više nema.“ A onda: „Šta si učinio, Viktore? Šta si uradio?“ Tek kasnije Viktor je shvatio da je taj skromni ožiljak na zglobu bio nesavršenstvo koje Anatolij Nikolajevič Agapov neće tolerisati. Ne na bledoj koži njegove kukle. Od tog dana prestaće da je fotografiše. Tog dana je Hana zaista umrla. Ali samo ona. Upravo to je bilo veliko iznenađenje, neverovatna novost. Iako se osećao loše, Viktor je bio srećan kao nikada pre toga. Otac je, međutim, i dalje plakao pred osobljem. Čak je i osoblje bilo uzdrmano. Potom ih je Anatolij sve otpustio, oteravši ih zauvek. Novi život bez straha trajao je samo jedan mesec, koliko je bilo potrebno da se pošalje sanduk u Moskvu i da ožiljak dobro zaraste. Jedne večeri, pre nego što je Viktor zaspao, vrata njegove sobe se otvoriše, puštajući da uđe svetlost s hodnika, kao srebrno sečivo. Na vratima je prepoznao očevu siluetu. Anatolij je bio u mraku i Viktor nije mogao da vidi njegov izraz lica. Na momenat je zamislio da se smeje. Čovek se nije pomerio. Potom je, međutim, progovorio neutralnim glasom, ledenim. „Ne možeš više ostati ovde.“ U tom trenutku Viktorovo srce se slomilo. „Postoji mesto na kojem moraju da budu nevaljala deca kao što si ti. I tamo ćeš od sutra živeti, to će biti tvoja nova kuća. I nikada se više nećeš vratiti ovde.“

10 Mislim da je Viktor kao dečak učinio neki vid samopovređivanja, na primer da iseče vene...“ Markusova poslednja rečenica oduzela je Sandri dah. „O bože, ovde je!“ „Šta govoriš?“ Progutala je knedlu. „To je ona, prostitutka je Hana! Zovi policiju!“ Odmah potom prekinula je vezu, jer nije imala još mnogo vremena. Razmislila je gde joj se nalazi pištolj. U spavaćoj sobi. Suviše daleko, neće uspeti da stigne do njega. Ali morala je da pokuša. Načinila je jedan korak preko praga, i tek što je ušla u hodnik, zaustavila se. Ugleda devojku okrenutu leđima. Presvukla se. Nosila je mušku odeću. Tamne pantalone, belu košulju. Viktor se okrenu, a u ruci je držao Sandrin foto-aparat. „I meni se sviđa da fotografišem, znaš li to?“ Policajka se nije pomerila, ali je primetila da je otvorio svoj ranac i da je na krevet stavio foto-aparat i lovački nož. Viktor primeti njen pogled. „Ah, da“, reče. „Revolver je bio nepotreban, već sam ga sinoć upotrebio.“ Sandra krenu unazad sve dok se nije našla leđima uza zid. „Čuo sam malopre tvoj razgovor“, reče Viktor odlažući foto-aparat. „Misliš da ga nisam predvideo? Sve je bilo proračunato: ja sam veoma dobar u matematici.“ Svaka reč s nekim psihopatom mogla je da izazove nepredvidljivu reakciju. Zbog toga je Sandra odlučila da ćuti. „Zašto više ne pričaš sa mnom? Uvredila si se?“, pitao ju je nadurivši se. „Sinoć u Sabaudiji nisam pogrešio, samo sam odvojio rešenja od jednačine.“ O čemu je govorio? Na šta je mislio? „Članovi se poništavaju. Rezultat je nula.“ Sandra oseti da je prolazi užasna jeza. „Maks“, tiho joj se omaklo. On klimnu glavom. Sandra oseti da su joj se oči punile suzama. „Zašto mi?“

„Video sam te pre nekoliko večeri na televiziji, kada si se prekrstila naopako dok je onaj drugi policajac govorio. Šta to znači? Video sam nekoliko puta da to rade u institutu gde sam bio zatvoren kao dečak, ali nikada nisam shvatio.“ I dalje tišina. Viktor slegnu ramenima, kao da ga na kraju krajeva i ne zanima. „Uvek pratim šta o meni pričaju u novinama i na televiziji. Ali ti si mi privukla pažnju i zato što si, kada sam te video, odlagala foto-aparat. A kao što sam ti rekao, meni se sviđaju foto-aparati. Bila si savršena za moju igru.“ Viktor se namršti. „To je moj otac uvek govorio Hani da bi je ubedio da pozira za njega. To je samo igra, kukla, ne treba da se plašiš.“ Sandra se pomerala unazad sve dok petama nije dotakla lajsnu. Vodeći se čulom dodira, poče lagano da se pomera udesno, uz sam zid. „Jesi li primetila kako se ljudi čudno ponašaju pre nego što će umreti? Devojka iz Ostije je vrištala i molila svog momka da je ne ubije. Ali ja sam mu rekao da to uradi, i on je uradio. Po mom mišljenju, nije je voleo... Međutim, policajka Pija Rimonti na kraju mi je zahvalila. Da, rekla mi je baš hvala kada sam se umorio od toga da je mučim i kada sam joj saopštio da ću je ubiti.“ Sandra je bila besna jer je tačno mogla da zamisli prizor. „Nemačke auto-stoperke se čak i ne sećam. Molila je, ali ja nisam razumeo njen jezik. Tek kasnije sam otkrio da je pokušavala da mi kaže za dete koje je nosila u sebi. A Maks...“ Sandra nije bila sigurna da želi sa sazna kako je umro. Jedna suza skliznula joj je niz lice. Viktor to primeti. „Kako možeš da plačeš za njim? Hteo je da te prevari s prostitutkom.“ To reče tonom koji je iznervirao Sandru. „Svidela ti se priča o mom bekstvu iz kuće u Sabaudiji? Hana ima bujnu maštu. Tokom ovih godina igrala je uloge mnogih žena, obmanjujući muškarce koje je sretala. Mina je lik koji joj najviše leži. Sviđa joj se da se viđa s muškarcima, nastavila bi da joj se nisam vratio.“ Za to vreme, Sandra je uspela da se pomeri za metar. „Pošto je promenila pol, mislila je da me se otarasila. Ali povremeno bih se pojavljivao. U početku sam bio samo misao, glas u

njenoj glavi. Jedne noći bila je s klijentom, i kada sam se pojavio i video taj prizor, počeo sam da vičem i povratio sam mu na onu stvar.“ Zasmejao se. „Trebalo je da vidiš facu tog čoveka dok je odlazio zgađen. Hteo je da me udari, ali da je pokušao, ubio bih ga golim rukama. Nikada neće saznati koliko je sreće imao.“ Sandra više nije bila sigurna da će Viktor želeti još dugo da ćaska s njom. Morala je da učini nešto, minuti su brzo prolazili, a niko nije dolazio da je spase. Ulazna vrata već su bila na nekoliko koraka. Ako krene stepenicama, on će je sigurno stići, ali moći će da viče i da privuče nečiju pažnju. „Zapravo, ja ne bih da te ubijem, ali moram. Jer svaki put kad to uradim, Hana se mnogo uplaši i posle mi ostavi više prostora. Siguran sam da ću s vremenom postojati samo ja, Viktor... Znam da svi više vole moju sestru, ali otkrio sam da postoji još nešto što privlači pažnju ljudi... Strah. I to je osećanje, zar ne?“ Sandra naglo polete prema izlazu. Viktor je bio iznenađen, ali je uspeo da joj se ispreči i da joj onemogući da pobegne. Sandra nasrnu na njega, ali je on čvrsto uhvati za ruku. Vukla ga je duž hodnika, ali ju je on više puta udario pesnicom u leđa. „Ne možeš da odeš, niko ne sme da ode odavde, kukla!“ Sandra otvori vrata i nađe se napolju. Htela je da viče, ali nije imala daha u plućima. Bio je istrošen panikom, a ne trčanjem. Viktor je obori na pod. Udarila je potiljkom i zamalo ostala bez svesti. Uprkos zamagljenom vidu, uspela je da ga vidi da ponovo ulazi unutra. Gde je otišao? Sandra pokuša da se podigne na ruke, ali ponovo pade i udari slepoočnicom o pod. Suze su joj ispunile oči. Kroz taj tečni i beličasti veo ugleda ga gde se vraća s licem izobličenim od gneva. Uzeo je nož. Sandra zatvori oči, spremna da primi prvi udarac oštricom. Ali umesto da oseti bol, začu piskavi vrisak žene. Otvorila je oči i ugleda Viktora kako leži na zemlji. Iznad njega je stajao neki čovek okrenut leđima. Držao ga je čvrsto. Monstrum se koprcao, očajnički vikao, ali ovaj nije popuštao. Ženski vrisak postajao je muževan, a potom ponovo ženski. Od tog zvuka ledila joj se krv u žilama.